Književnost krasnojarske oblasti

TOPLA DUŠA SIBIRA

DEVET MLADIH SIBIRSKIH PESNIKA

Književnost krasnojarske oblasti

Počeci ruske sibirske književne reči datiraju iz godina dolaska prvih kozaka iz Centralne Rusije, koji su se, pre oko pet vekova, sa porodicama naselili na obale Jeniseja. Godine 1628. vojvoda Andrej Dubenskoj sa drugovima-kozacima osnovao je grad oko crvenog brda, Krasnojarsk, glavni grad bivše Jenisejske Gubernije. Danas Krasnojarski kraj obuhvata površinu od 2401600 kvadratnih kilometara na kojoj živi 3095000 stanovnika.

Prva knjiga koja se pominje u letopisu, a koju su doneli pravoslavni kozaci, bilo je Jevanđelje (Psaltir). Odnosi sa Aboridžinima na sibirskom tlu povoljno su uticali na razvitak pismenosti i prevođenja. Veoma je zanimljiva originalna književna tradicija takozvanog Letopisa Turuhanskog manastira Svete Trojice (na severu Krasnojarskog kraja) koji je napisan u 18. veku i koji ima mnogo sličnosti sa drevnom ruskom usmenom književnošću.

Prvi književni časopis, pokrenut u Krasnojarsku 1828. godine, zvao se "Jenisejski almanah", a već sledeće godine pokrenut je i drugi časopis pod imenom "Krasnojarska literaturna beseda".

Prve kritike i kritičari pojavljuju se od 1857. godine u nedeljniku, a od 1911. godine i u dnevnom listu "Jenisejske gubernijske vedomosti", u kojem su svoja dela objavljivali i prvi značajni sibirski autori. Krajem 18. veka izlaze novine: "Sibirskaja gazeta", "Sibirski vestnik politike, literature i društvenog života", "Sibirski kraj", "Sibirskoje obozrenije" i "Sibirskaja zemska gazeta". Više od 20 listova u Krasnojarsku objavljivali su poeziju i prozu sibirskih pisaca i pesnika, kao i onih poznatijih iz Centralne Rusije, još pre revolucije 1917. U gradu je radilo više desetina štamparija.

U Sibiru, tradicionalno slobodoljubivom, a zbog udaljenosti od prestonice pošteđenog i velike birokratije, posebno one "literarne", postojala je atmosfera pogodna za književnost koja je, po rečima kritičara Valentina Kurbatova, davala "poeziju čistu, vatrenu, časnu i duhovitu". Pesnici su pevali o velikoj ljubavi, o velikim prostranstvima Ruske Imperije, o velikom i lepom Sibiru. U dvadesetom veku, takođe, piše se o velikom: o izgradnji velikih hidrocentrala u Sibiru, Bajkalsko-Amurskoj železničkoj magistrali, o veličini kolektivnog duha, čime je poezija (ne baveći se osećanjima pojedinca i običnog čoveka) svakako bila na gubitku.

Doba perestrojke dalo je i u Sibiru čitavu jednu generaciju koju u Rusiji zovu "izgubljeno pokolenje". Međutim, prema rečima Sergeja Ščeglova, prevodioca, novinara i glavnog urednika lista "Krasnojarskoe Voskresenije", to nije sasvim tačno. On smatra da je i to vreme u Sibiru dalo dobre pesnike.
Duška Vrhovec

Mlada sibirska poezija

Zahvaljujući kolegi Ščeglovu bila sam u prilici da donekle upoznam poeziju mladih sibirskih pesnika, onih koji pripadaju generaciji rođenih posle 1970., i da se uverim u njihovo autentično osećanje vremena, života, savremenog društva i sveta.

Nažalost, kada je savremena književna kritika u pitanju, situacija je veoma slična ovoj u Srbiji: i tamo savremena kritika retko se bavi ozbiljnijim praćenjem i vrednovanjem pesništva mlade generacije. Ruska književna kritika ocenjuje mladu sibirsku poeziju globalno, kao "mestimičnu pojavu", koja je donela pojedine zanimljive pesnike, koji imaju sopstvenu "sibirsku" boju, ali ne može se reći da postoji neka posebna sibirska pesnička škola ili poseban sibirski pesnički pravac.

Bez dvojbe, međutim, može se ustvrditi da osnovne karakteristike mlade sibirske poezije jesu širina pogleda, iskrenost, duhovnost, ali i duhovitost, i za razliku od većine autora evropskog dela Rusije, posvećivanje veće pažnje sadržaju nego formi.
Među najpoznatijim mladim autorima u savremenoj sibirskoj poeziji, bogatoj brojem pesnika i raznovrsnošću pevanja, nametnuli su se: Marina Akimova, Tatjana Dolgopolova, Ivan Klinovoj, Dmitrij Koro, Dmitrij Murzin, Vitalij Naumenko, Anton Nečajev, Vladimir Pšeničnij, Dmitrij Rumjancev, Jurij Tatarenko, Vladimir Titov, Jelena Čač, Veronika Šelenberg... Svi oni su baštinici bogate ruske književne i pesničke tradicije, ali poseduju i sopstvenu savremenu autentičnost i u njihovim pesmama se jasno uočava odraz mesta i vremena u kome žive, što ih ni malo ne udaljuje od savremenih tokova svetske poezije.

Devet izabranih

Zaokupljena apsurdnošću čitavog savremenog sveta i sa jednim od najvećih problema u njemu - besmislenim ratom – Tatjana Dolgopolova sa mirom i mudrošću kakve staramajke kao molitvu ispisuje stihove svoje pesme "Ne idi u rat": Znaš, ako niko ne pođe,/Tog rata jednostavno neće biti. Već u sledećoj pesmi sa gotovo detinjom jednostavnošću ona se suočava sa sasvim ličnim pitanjima, sa sopstvenim srcem i njegovim "bolestima" koje se ne leče pilulama i kapima.

Dmitrij Murzin, iako je spoznao da pesnikom ćeš biti ako pesnik jesi, ako si takav rođen, ako ti je Bog dao talenat, ma koliko se tome opirao, ipak svoje pevanje zasniva na "posmatranju" tajni kojima su se bavili i njegovi veliki prethodnici: U staroj fotelji stari Bunjin, na primer.

Dmitrij Koro smelo poetizuje čudnovate tajne koje se samo detinjim očima mogu sagledati, ali tu istu začudnost nalazi svuda oko sebe, dok Jelena Bezrukova gotovo faktografski, a ipak sasvim poetično peva o savremenom čoveku koga posao i život odvode od zavičaja, u veliki svet, u koji on polazi iako zna šta ostavlja i čega u tom velikom svetu, daleko od zavičaja, više neće biti.

Pesme Vladimira Pšeničnija, slikara koliko i pesnika, jesu stihovane slike: kratkog stiha, opisne, gotovo dokumentarne, one su ipak čista lirika.

Dvadesetpetogodišnji Ivan Klinovoj deluje sasvim sigurno kada u, moglo bi se reći, programskim pesmama "Beskrajna pesma" i "Za tren" otkriva tajnu nastajanja svog beskonačnog stiha iskreno uživajući u sopstvenoj veri u taj stih, mada i sam zaključuje da, za razliku od Puškina, nije stvoren za zaljubljivanje i večnost: Ja nisam stvoren za večnost, samo za trenutak.../ Ali biće prijatno prevariti se u tome.

Aleksej Čurilov je novinar, pesnik, umetnički fotograf i, kao i Sergej Ščeglov, veliki prijatelj Srbije i Crne Gore, kojima je posvetio svoj fotoalbum "Srbija i Crna Gora – pogled iz Sibira". Zato nije ni čudno da neke svoje pesme posvećuje svojim prijateljima Srbima i Rusima u Srbiji, ljudima iz sveta umetnosti, od kojih je neke i lično upoznao i divio im se.

Marina Akimova, iako je pored filozofskog završila i fakultet za menadžment, u poeziji se okreće večnim pitanjima smisla života. Istovremeno postavljajući pitanja i tragajući za odgovorima ona plete pesničku nit kojom bi da spoji ostatke prošlosti i slutnju budućnosti, fosile i slutnje.

Najmlađi u ovom izboru Dmitrij Černiškov, dvadesetdvogodišnjak, pesnik je vedrog duha, ali ne manje poetske specifične težine. Više humorni nego satirični otklon u njegovim pesmama omogućava mu da kompleksne slike daje sa vrlo zrelom jednostavnošću, istovremeno unoseći svežinu (čak mameći osmeh) i navodeći čitaoca na razmišljanje.

Problemi izdavaštva

Zajednički i najveći problem ovih mladih stvaralaca tiče se objavljivanja jer u savremenoj Rusiji više ne postoji običaj da se članovima Književnih udruženja štampaju knjige. Autoru, kao i u zemljama na zapadu, kao i kod nas u Srbiji uostalom, ostaje potraga za sponzorima ili da od sopstvene zarade na neknjiževnim poslovima obezbede novac, pa tek onda da potraže dobrog urednika i kvalitetnu štampariju. Nažalost, potpuna komercijalizacija književnosti, na delu je svuda, pa i u Rusiji, u Sibiru.

U odnosu na prozu, knjige poezije u sibirskim knjižarama ne prodaju se mnogo (još jedna sličnost sa ostalima), ali se ne može reći da ne postoji interesovanje i da poezija nema svoju publiku. Za pesnike pak, (podjednako za mlade i za poznate i priznate) važno je da učestvuju na pesničkim festivalima i književnim večerima kojih u Sibiru, a posebno u Krasnojarsku, ima dosta. Svake godine u Krasnojarskom kraju, ili u nekoj drugoj oblasti Sibira, organizuju se i seminari za mlade pesnike, a najznačajnija književna manifestacija je "Literaturni susret u ruskoj provinciji", koji se održava u blizini Krasnojarska, u Ovsjanki, rodnom selu poznatog ruskog pisca Viktora Astafjeva.

"Književne novine" ovom prilikom predstavljaju devet mladih sibirskih pesnika, koji hrabro osvajaju svoje mesto u ruskoj, a time, nadajmo se, i u svetskoj književnosti. Ovo je prvo objavljivanje njihovih stihova na srpskom jeziku.

TATJANA DOLGOPOLOVA

Tatjana Dolgopolova rođena je 1970. godine. Završila je Filološki fakultet Krasnojarskog državnog pedagoškog univerziteta. Pesme je objavljivala u časopisu "Denj i noć", a potom je objavila zbirke: "Zodiakaljnaja boleznj" (Krasnojarsk, 2002.) i "Lepta" (Krasnojarsk, 2004.). Dobitnik je nagrade Fondacije ruskog sibirskog pisca Viktora Astafjeva (2002.). Živi i radi u Krasnojarsku.

NE IDI U RAT

Ne idi u rat, ne idi.
Postani kukavica, podlac, dezerter,
svejedno. Samo ne ostavljaj traga
u građevini tog strašnog strelišta,

gde si – i meta i strelac,
juče - beo, a sutra – modar.
I tako blizu, pred očima, pokrov je
neotesani, grub, od borovine.

Ne idi, ne idi u rat,
ne stupaj u taj mrak, u to blato,
iako tebe neće ubiti,
ne verujem, što nije ni važno.

Ne idi! Svi će te shvatiti.
Ne idi, niko te neće osuditi.
Znaš, ako niko ne pođe,
Tog rata jednostavno neće biti.

Ne idi, ne idi u rat...


OPASNOST

Bojim se da to je zauvek.
Sumnjam, strahujem i rizikujem.
U mome srcu živi čovečuljak.
Živi godinu. Dve godine. Bez prijave.

Šta sa njim? Možda pozvati policiju?
Da ga strogo ispitaju i izbace napolje.
Ne mogu mirno da sedim, pijem, spavam:
Strahujem, može da napravi neke gluposti.

Živela bih mirno-spokojno kao što je red,
bila bih dobra prema njemu.
Ali on tamo nešto dela, bakće se,
nešto oštri i struže, i čupa.

Čak ni podnevni tutanj sa ulice
Ne može da se nosi sa ovim tihim rusvajem.
Moj lekar zabrinuto se mršti:
„Ne sviđa mi se šum na vašem srcu!"

I naivno-odgovorno leči me.
Kako objasniti njemu – Hipokratu,
da tamo, u srcu, živi čovečunjak,
koji ne haje za pilule i kapi...

DMITRIJ MURZIN

Dmitrij Murzin rođen je 1971. u gradu Kemerovo u porodici inženjera i učiteljice ruskog jezika i književnosti. Završio je matematiku na Kemerovskom državnom univerzitetu i studirao na Literaturnom institutu "Maksim Gorki", odsek za poeziju. Član je pesničkog društva "Az" i član uređivačkog odbora književnog časopisa za omladinu "Posle 12". Pesme je objavljivao u časopisima: "Literaturnij Kuzbas", "Posle 12", "Moskva" i "Denj i noć". Ima dve knjige poezije: "Belo telo stiha" (Kemerovo, 1996.) i "Angelopad" (Kemerovo, 1999.).

TAMNE ALEJE

U staroj fotelji stari Bunjin
Novu zamisao snuje,
Kaže, vele da svi bićemo tamo,
Piše "Mračne aleje".

U novoj kratkoj priči
Puno je vazduha i sunca.
To, što je osmislio u Gracu,
Nas sadašnjih se tiče,

Fatalna junakinja
Nikoga neće poštedeti…
Bunjin piše, Bunjin zna -
Postoji li svetlost na kraju aleja.

(* svi bićemo tamo: misli se na onaj svet)


LIRIKA

Gde je tanko – tamo je lirika. Ponekad.
Ali ja nisam tvoj lirski junak.
Moj izgled uopšte ne liči na junački.
Tvoj - ima i držanje i karakter,
A ja volim da pojedem, volim da spavam –
Ni ritma, ni harmonije, ni ustrojstva...

Ali ipak tražim, uprkos smislu,
Ruku i srce, srce i ruku,
Iako mi je, verovatno, već dosta i srca...
Šta sam otkrio? Sedim na promaji,
U srcu teskoba i praznina u ruci,
Ali lirika se probija i tu se ništa ne može...

DMITRIJ KORO

Dmitrij Koro rođen je godine 1972. u Norilsku. Završio je Literaturni institut "Maksim Gorki", odsek za poeziju. Autor je knjige pesama "Dvesti tisjač motiljkov" (Dvesto hiljada leptira). Od 1993. živi i radi u Tomsku. Član je Saveza pisaca Rusije.

BEBE SPAVAJU OTVORENIH OČIJU

Bebe spavaju otvorenih očiju…
Granica imeđu sna i jave toliko je tanka
da telo majke, njeno lice, ruka
u snu postaju brežuljci i gore.

Šumovi iz kupatila, hodnika,
očas postaju potoci, vodopadi,
škripanje poda – pretvara se u razgovor
ili u pesmu violine, koja je odlučila da svira…

U strahu da će me odati neki zvuk,
sasvim tiho, mirno, sa ramena ipak
otresam jednu trunku, izazivajući tako
jesenji vetar koji nosi gomilu lišća.


A IZA PROZORA JE ZELENO VREME

A iza prozora je zeleno vreme –
na ispaši oblaci-ovčice,
na dohvat ruke je nebeski svod
a darežljivosti je sklona ruka.

Tako prsti se probijaju kroz guste
naslage budućih voda –
po nitima, po zracima, dodirom,
dok sunce brodi kao vodič slepih.

I hteo bih i strah me je – da se opečem,
I crnim oblakom - posle - ruku da hladim...
Kapima rastaljenog prstena
pukotine na srcu da krpim.

Da se vratitim u sobu sa prljavom zavesom
koja visi na usamljenom prozoru,
da stavim dlan na naslon za ruke na fotelji
i zauvek da se predam tišini.

JELENA BEZRUKOVA

Jelena Bezrukova rođena je 1976. godine u Barnaulu. Završila je Pravni fakultet Altajskog državnog univerziteta. Od 1997. godine objavljuje poeziju u listovima i književnim časopisima. Autor je knjiga "Posle tajanija ljda" (2000.) i "Nabrosok" (2004.) Godine 2000. dobila je Puškinovu nagradu i postala član Saveza pisaca Rusije. Živi u rodnom gradu i radi kao advokat.

ŠTA JE U ČOVEKU

Šta je u čoveku,
koji dimi u mračno nebo,
Od tog neba,
razapetog na granama,
Od smrznutih grana,
koje ljulja umorni vetar,
Od vetra, koji
već posustaje?

Kada ćuti –
potpuno ga gubim.
Utonulog u tamu
potpuno gubim ga.
I plašim se da ga dotaknem,
kada je on u predelu,
Gde zvezde
u poređenju sa njegovim očima
crne su…


TI ODLAZIŠ

Odlaziš u prestonicu (znam - posao, posao...)
A ja nikom nisam potrebna pritom,
(Rođena, zaljubila se, razočarala se, rodila... -
Da, u takvom poretku drugačije ne može ni biti.)

Ti si lovac vetrova ali naivniji od njih.
Tebi još ruke mirišu na dečje pelene.
Tvoji dani još su sibirski beskrajni,
Ali skraćuju se svakim tvojim korakom ka zapadu.

Ovde se stvarno dešava da ulicama prođe medved,
I da snežni nanosi na suncu čine se - zamak.
Idi, imaćeš za čim da žališ,
Trljajući ruke oprljene vetrom.

Ovde s proleća sa krovova padaju ledene sveće,
I hrapavo nebo grubo nas pritiska zemlji.
Ja bih rekla "rođeni, ne tuguj za tim...",
Ali ime tvoje već se u zaboravu gubi.

VLADIMIR PŠENIČNIJ

Vladimir Pšeničnij rođen je 1976. godine u Tomsku. Završio je Tomski državni politehnički univerzitet. Pesme je objavljivao u časopisima: "Sibirskije Afini", "Akademija poeziji", "Prolog", "Kamennij most", "Oktjabrj", "Novij nir". Autor je knjiga poezije: "Zerniško dlja golubja" i "Bumažnij angel". Učesnik je Međunarodnog Foruma za mlade pisce (Moskva). Osim poezije, bavi se slikanjem i član je Udruženja slikara grada Tomska "Voskresnije gosti".

INAČE

Ušao sam sa svećom u autobus
u glavi samo ptice i leptiri
oprezno građani
da se ne opečete
na dlanu mi je
lat vašeg zaboravljenog plamena
građani ustuknuše
namrštiše se
bezobrazluk
neki skrenuše pogled
kroz prozor
kondukter
bljujući žabe povika
sa vatrom ne možete ovamo
šta vi to smerate
izlazite napolje
brzo
inače…


NAPLAĆENA VOŽNJA

u trolejbus
utrčao je pas
sav mokar i uneredio se
pritom je
kondukteru na nogu
svojom nogom stao
kondukter je izgovorio nešto grubo
urlao je
i naredio mu da siđe
ali devojčica sa lutkom
i kikama
platila je pseću vožnju

IVAN KLINOVOJ

Ivan Klinovoj rođen je 1980. u Krasnojarsku. Učesnik je Foruma za mlade pisce Rusije (2003-2005). Dobitnik je nagrade "Ilija-premija" (2001.) i nagrade Zadužbine ruskog sibirskog pisca Viktora Astafjeva (2004.). Pesme su mu štampane u časopisima "Novaja Junostj", "Oktjabrj"; "Sibirskije ognji" i "Denj i noć". Autor je zbirki pesama: "Šapito" (2000.) i "Antičnost" (2004.). Član je Udruženja pisaca Rusije.

BESKRAJNA PESMA

Iz tihe nežnosti i ljupkosti
stihovi se rađaju lako...
Tako lije mleko
Na nebu devojka iz bajke...

Sa mahovinastog lista
Tako kap rose klizi…
Ili mi se sve to prisnilo,
I moja soba je prazna!

Ne-ne, ja tako počinjem,
Kada, sasvim ogoljen,
Pišem sjajne stihove,
Kada tebe jedva dotičem,

Kada me pohodi noć
namenjena razgovorima strpljivih,
kada pišem za sve srećnike,
i okončavam, beskonačni stih...


ZA TREN

Ja nisam stvoren za večnost, stvoren sam za trenutak
Od zarđalog parčeta starog gvožđa.
Ja sam čovek rđave generacije.
Meni je osećaj sažaljenja nepoznat.

Kao usijana nit drhtim od napregnutosti.
Meni nije dato, kao Puškinu, da se zaljubim.
Nisam stvoren za večnost, samo za trenutak...
Ali biće prijatno prevariti se u tome.

ALEKSEJ ČURILOV, novinar i pesnik, rođen je 1980. u Krasnojarsku. Završio je fakultet filologije i žurnalistike na Krasnojarskom državnom univerzitetu. Zamenik je glavnog urednika lista za kulturu i prosvetu "Krasnojarskoje Voskresenije", a od 2001. osnivač je i glavni urednik književnih novina za mlade "Zrenije". Objavljivao je u listovima i časopisima, a potom i zbirke pesama: "Krilja" (2001.), "Ja videl čudo" (2001.), "Ja pitalsja zapisatj vhodivšeje v menja" (2002.), "S toj i s etoj storoni zerkala" (2002.).

LICE

Nevenki Urbanovoj

Zaboravila sam na sceni svoje oči i otišla,
Odlučila da više ne mislim, glumila, spavala,
Izgubila sam lice pored mudrih skica,
Napisala sam pismo i poslala im.

Na hartiji suvim mastilom: "Vratite mi lice!
Ono naborano, staro. Vama nije potrebno!"
Smejući se, gledali su kako sam plakala,
Bez lica – bez duše, ubila sam se.


ČUDO

Miroslavu Beloviću

Večeras
video sam
čudo. I ja
pitao sam čudo:
"Šta će biti dalje?"
"Ne žuri!" –
odgovorilo je čudo.


ČITAVOG SVOG ŽIVOTA

Čitavog svog života
pisao sam
knjigu.
Čitavog svog života
knjiga je
čitala mene.
Čitavog svog života
olovka je klizila
po mojoj koži.
Čitavog svog života
pisao sam
knjigu
na svojoj koži.

MARINA AKIMOVA rođena je 1981. u sibirskom gradu Irkutsku, blizu jezera Bajkal. Završila je Menadžment na Irkutskom državnom univerzitetu. Trenutno je postdiplomac na katedri za filozofiju. Dobitnik je nagrade "Mladost. Stvaralaštvo. Savremenost" i nagrade Sergeja Iofea (Irkutsk, 2006). Njene pesme su štampane u listovima i književnim časopisima "Denj i noć", "Irkutskoje vremja", "Zelenaja lampa", "Interpoezija" i "Prolog". Autor je knjige pesama "Virastaja na razluku" (Irkutsk, 2005.).

LEBDEĆI

A na kraju svojih zlosrećnih lutanja,
neznana, nepoznata,
želela bih da se utisnem u kamen
kao okamenjeni fosili.

I vekovima da ležim pod naslagama
neočekivanih iskopina,
da se prekrivam, kao legendom - glinom
fantastično. Ne skončavamo

postajući prefinjeni i mirišući
svakom pukotinom - strašću pokreta.
Iako nad talasima - krik galeba biću,
negde u večnosti, lebdeći.


ZAR ŽIVIMO?

A mi kao u nekoj danteovskoj šumi,
Nastanili se i utihnuli polako,
kao lišće posle vetra – na putu,
i evo sedimo sada... licem u lice.

I mene je baš briga što neću dovesti
samu sebe ni do podnožja brda,
ni do šume koja je nikla iza mene,
i što ću ostati... kao u vazduhu.

Mi sopstveni život ne poznajemo.
O, Bože! Je li moguće da živimo?
Očnjaci tvoji, koščata vučice.

Misliocu, pravdoljupcu, knjigoljupcu,
u večernjoj šumi dobro je ćutati
o tome, da smo živi, na primer.

DMITRIJ ČERNIŠKOV

Dmitrij Černiškov, pesnik i esejista, rođen je 1984. u Bijsku. Završio je Bijski državni tehnološki institut. Finalista je Nezavisne književne premije "Debjut" (2005.). Pesme su objavljenlj: u časopisima "Ognji nad Bijej", "Bijski vestnik", "Barnaul", "Altaj", "Denj i noć", elektronski časopis "Devuška s veslom".

SEĆANJE

Pođimo kod mene na Sever! – predlaže prijatelj.
Ne – kažem, - bolje kod nas, na jug.
Kod vas je nezgodno jer je sve vreme hladno -
Kod nas samo minus trideset i to ne uvek.
Pritom, na hladnoći brzo raste brada,
A kod kuće retko se brijem. Primetna razlika?
Svi, koji su dolazili kod nas, zauvek su zavoleli
blagu klimu Južnog Sibira.

Ali moj prijatelj živi na severu, a ja - na jugu.
Povremeno sećamo se jedan drugog.


KADA BI...

Kada bismo mogli birati,
od dva zla izabrali bismo treće.
Svi se boje nepoželjne smrti
i spremaju se za večnost.

Zašto je toliko umilno drveće,
kao kad smo ga prvi put ugledali?
Napeta pod kišom stabla
kao cevi sa nategnutim obaračima.

Posle dela trnov je venac...
Kada bi to bilo moguće, verujte mi,
svi bismo izabrali besmrtnost.
Ali besmrtnost – to je kraj.