Regalska književnost

Trećinu nevelike dnevne sobe u socijalističkom domaćinstvu gutao je regal. Jedan deo regala otpadao je na ormar sa "Prvi maj – Pirot" odelima. U drugome je bio bar sa ogledalom "kome je lice opraštalo", malom sijalicom, koju je bilo teško zemeniti, i stomaklijom i viskijem pri dnu flaše, za specijalne prilike. "Hoćete li malo estet’ke?", pitao je vrljavi konobar u Konjicu mog oca stavljajući cveće na sto. Hoćemo. Ostatak regala je – već po želji – otpadao na knjige



Pojam regalske književnosti izmislili smo N. G. i ja u šetnji po Knez Mihailovoj. Da bi se pojam razumeo mora se razumeti socio-kulturni milje Jugoslavije "once upon a time" ili "vo vremja ono". Trećinu nevelike dnevne sobe u socijalističkom domaćinstvu gutao je regal. Jedan deo regala otpadao je na ormar sa "Prvi maj – Pirot" odelima. U drugome je bio bar sa ogledalom "kome je lice opraštalo", malom sijalicom, koju je bilo teško zemeniti, i stomaklijom i viskijem pri dnu flaše, za specijalne prilike. "Hoćete li malo estet’ke?", pitao je vrljavi konobar u Konjicu mog oca stavljajući cveće na sto. Hoćemo. Ostatak regala je – već po želji – otpadao na knjige.

O tim knjigama je ovde reč. Kojim knjigama? Pa regalskim. Uz mnogo kikotanja, N. i ja smo pokušavali da pobrojimo regalske pisce. Teodor Drajzer je bio ozbiljan kandidat. Ja sam se zalagao za Zilahija, kome sam pogrešno [smrtni smo ljudi] pripisao roman Citadela [smeh]. "Na horizontu se videla jedna citadela" – verujem da se tako završava. Potresno. Visoki regal! Regal visokog sjaja! Regal usjajen "refleksom"! Citadela međutim pripada jednom drugom regalcu – Arčibaldu Kroninu, čiji su romani "prožeti blagim romantizmom i društvenom kritikom". Pored Citadele čitalac može kod svog prodavca knjiga – tih knjiga još ima – potražiti Judino drvo i Šeširdzijin zamak, Ararat ili Zvezde gledaju s neba [smeh]. "Arčibald Kronin!", ponavljao je N. impresionirano. "Kako to ozbiljno zvuči... Kad se zoveš Arčibald Kronin, to ti je pola karijere." "Čekaj, ko još?", preslišavali smo se. "Ko je napisao Sagu o Forsajtima?" "Džon Golsvorti." "On je kandidat?" "Kako ne bi bio kandidat kad znamo da je on ‘snažan kritičar društva koje je u svojoj udobnosti neosetljivo na bedu i patnje siromašnih’... Vrlo ozbiljan kandidat", potvrđivao je N. "Ko još?" "Boleslav Prus, Lutka. Vladislav Rejmont. Seljaci. Njima se pridružuje pisac i farmer Luis Bromfild sa svojim knjigama Staza slonova [To zaista gordo zvuči!], Kiše dolaze i Noć u Bombaju" [smeh].

Dobro, zašto smeh? Čemu smeh? Na to ne možemo odgovoriti a da se ne pozabavimo samom definicijom regalske književnosti. U svojim raspravama o konstrukciji znanja Mišel Fuko je upozorio da oni koji imaju moć da određuju ŠTA je znanje, po definiciji poseduju najveću količinu znanja. Klanjamo se [uz smeh.] To smo mi. Sledi definicija. Po definiciji, iz kućne radinosti, regalski pisci su pisci koji su sa izvesnom pompom i pretenzijom, bukom i besom dospeli na regal, što je, ako obratimo pažnju na značenje reči, donekle kraljevski položaj. Radi se obično o boljoj B produkciji, polu klasika ili zaboravljenih hitova. Na mestu je amandman po kome regalska književnost, pored pompe, mora da ima element nepriznatog kiča. Da bi neko bio regalski pisac nije dovoljno da stoji na regalu [jer police potencijalno deli sa živim piscima]. Regalski pisac je onaj čija je teleološka "poanta" da ostane na regalu. Pravi regalski pisac je neko koga nije čitao iko koga znam, niti bi mu to palo na pamet. Čitaocu, verujem, ne promiče činjenica da je ova definicija sasvim lična.

Čim smo definisali regalsku književnost, mi smo napravili malu anketu među prijateljima i članovima porodice.

"Ima neki Irvin... koji je regalac", priseća se moja majka, penzionisana nastavnica srspkog. "Pa znaš da je i Perl Bak regalac."

"A Mir Jam?"

"Naravno. Ali ona i Grička vještica to je već ispod regala... Bila je neka knjiga Šljivin cvet u vazi od zlata. Ona je bila u svim regalima. Bila sam zavidna što je ja nemam. Baš se nešto mislim da li je Aleksandar Dima regalac?"

"Jok. Njega kad počneš ne možeš da prestaneš da čitaš."

"Razmišljala sam o nekim našim piscima koji su regalci. To je Dobrica Ćosić. Čak i Krleža. Zastave stoje. To niko živi ne čita."

"Omladinska književnost – Tarzan. Bufalo Bil. Stivenson. To definitivno nije regal. To je zanimljivo. A nema ni pretenzije."

Avangarda po svojoj definiciji nije regal. Regal to je svet Mire Marković i bidermajer uljuđenosti ili, ako hoćete, agresivnog sentimentalizma. Postoje mistična svojstva regala. Onog časa kad sam sabrana Kafkina i Bodlerova dela stavio na regal (Jeste. Voleo sam ga!, priznajem kao Ilija Čvorović.) ja sam ih mnogo manje čitao. Ko je proizvodio regal? Oni razni akviziteri koji su komplete knjiga prodavali po kućama. I po moru. Taman se slikaš na magarcu kad eto ti akvizitera: "Imamo lepog Hemingveja! A tu je i Perl Bak. Izuzetna stvar!" Prosvetina Biblioteka velikih romana – one plave knjige, debele, sa zelenim povezom, koji se gužvao i gubio, proizvela je više regala po glavi stanovnika nego ijedna druga. Hvala ti, Petre Džadžiću! Hvala Bogdanu Popoviću! Hvala, učitelji!

Treba napraviti razliku između regalaca i prosto klasika. Zašto Njegoš ne bi bio regalac? Hm, pre par godina sam poveo američku devojku da joj, sa onih serpentina što se dižu od Kotora ka Njegušima, pokažem jedan od najlepših prizora na svetu. Dostigavši iznenadno visinu od hiljadu metara naš taksista je izgubio orijentaciju. Zastali smo kod čoveka okrugle glave i plavih očiju, koji je sedeo na kućnom pragu. Postavili smo mu jednostavno pitanje:

"Gde je put za Cetinje?"

Čovek je započeo odgovor rečima:

"Kao što kaže veliki Njegoš..."

Dakle, Njegoš nije na regalu. Zašto? On živi u toj okrugloj glavi i plavim očima. I mnogim drugim... Na pamet mi pada scena iz sjajnog filma Splav Meduze u kome grupa akrobata-avangardnih umetnika izvodi uličnu predstavu. Jedan stavi Gorski vijenac u džep. Drugi mu opali u srce. Metak je ušao Njegošu u čelo i zaglavio se nasred Gorskog vijenca. Debljina klasika sačuvala je život umetnika. Da, kako su debele te knjige! Karakteristično je da avangarda dvadesetih godina i svaka sledeća nije videla razliku između klasika i regalaca. Svaki klasik je regalac, tvrdili su oni. Za zenitistu Mićića Šekspir je bio – regal. Neko iz njegovog kruga, čini mi se Antun Branko Šimić, dugo nije verovao da je Mićić u tome iskren. Na kraju je velikodušno zaključio da se u Mićićevom slučaju ne radi o afektaciji nego o gluposti. To je otvorena rasprava. Zar nije još Aristotel upozorio da se najveći deo ljudskih svađa bavi time šta je slično a šta neslično? Svet ljudskih kriterijuma može biti dim i magla u većoj meri nego što se pretpostavlja. Ulogu istine obično igra navika ako je već ne igra prisila. Nalepnicu "regal" ili "klasik" konačno morate staviti sami. A na koje kriterijume da se oslonimo?, pitaju na ovom mestu zainteresovani čitaoci. Ponudio bih jedan primer: Moj prijatelj, avangardni pisac, našao se sam i zaglavljen u letnjem Kotoru, sam sa ekstatičnim bogom Sunca, čamotinjom, gušterima i neprijatnim vonjem zaliva. Nije bilo šta da se čita. Ništa, naime, sem Andrića na regalu. Moj prijatelj nije mogao da smisli Andrića, koga nikad nije čitao. Nije mogao da ga smisli zato što nije mogao da smisli ljude koji su se njime oduševljavali. Šiljonose nastavnice koje govore preartikulisano etc. Čamotinja, bog Sunca, gušteri, škure i samoća, stavili su Andrića u njegove ruke: Čitaj! I na njegovim dlanovima, tog samotnog leta Andrić, koji je bio pepeo na regalu, planuo je kao Feniks svim bojama. Tog samotnog leta, moj prijatelj je za čitav život zavoleo Andrića. Sumnjam da bi se to desilo sa Zilahijem. Možda je tu granica između regala i ne-regala.

A sad moram malo da zakomplikujem stvar. Kada sam počeo da intervjuišem prijatelje i da kupim njihove predloge za regalsku književnost, preda mnom se oštro ocrtala razlika između impresionističkog pristupa svetu i sociološkog ispitivanja po pravilima, recimo, čikaške škole. Regalsku književnost sam definisao kao onu književnost na koju niko iz mog kruga ni mrtav ne bi obratio pažnju. [Tako bih vam definisao i Miloševićevu politiku da ste me pitali hiljadu devetsto osamdeset devete.] Na moje iznenađenje neki novinari "Vremena" su čitali Kronina. "Ne diraj mi Zilahija", apelovala je moja majka. Konačno sam i sam sebe počeo da izdajem. Drajzerova Sestra Keri je dobra knjiga. Sinkler Luis, inače sjajan kandidat za regalca, napisao je Bebita, koji je uticao na celu generaciju američkih pisaca, između ostalog Sola Beloa i Čarlsa Simića. Još nešto! Da li je moguće da neka od tih bibloidnih urni sa regala oživi? Zašto ne? Ako naprave šarmantnu TV dramu po motivima Mir Jam, ili ako nam ekranizovani Povratak u Brajdshed ponovo stavi u ruke regalizovanog Ivlina Voa. I šta, dakle, možemo zaključiti? Moramo li priznati da je granica između bidermajerske uljuđenosti i "prave" kulture porozna? Hoćemo li se sa Pontijem Pilatom upitati: "Šta je istina?" Možemo li, sa Nilom Gejmenom, reći da je tajna uvek zanimljivija od objašnjenja?

Verujem da je indikativan i izbor autora i naslova. Ne zato što kupac tih knjiga mnogo zna o tome šta se krije iza njihovih korica, već što on, ili prodavac koji mu ih je uvalio, u krajnjoj konsekvenci, po pravilu nepogrešivo pogađaju aktuelni politički i društveni rejting vodećih ideja u nacionalnoj zajednici i što su spremni da ih slede "zlu ne trebalo"

Pre nekoliko sedmica dobio sam sabrana dela Jaše Tomića u 25 tomova, u izdanju Prometeja, a "pod pokroviteljstvom Grada Novog Sada", to jest njegove radikalske uprave, i već ovo što sam do sada stigao da pročitam i prelistam učvršćuje me u uverenju da se radi o našem najznačajnijem izdavačkom poduhvatu 2007. godine. Reč je o grandioznom aktu demistifikacije jednog od ključnih rodonačelnika radikalsko-narodnjačke ideologije među Srbima. Naime, ako se to i nije htelo, ipak se postiglo – jer celokupno delo "srpskog Diogena" uopšte nije bilo potrebno "aktuelizirati", to jest objašnjavati današnjem čitaocu, pošto je gotovo sve (osim antiklerikalizma) od onoga što je čika Jaša pisao i govorio na prelazu iz XIX u XX vek – i danas živo na srpskoj političkoj sceni, da življe ne može biti.

Mada po voluminoznosti daleko zaostaje iza dosad objavljenih 100 knjiga dr Vojislava Šešelja, ono je daleko značajnije u dva pravca. Prvo, Jaša Tomić na mnogo temeljniji i talentovaniji način od današnjih njegovih naslednika-pigmeja podastire građu za istraživanje korena i smisla narodnjačkog shvatanja sveta među Srbima, a njegovo delo nam u celini osvetljava genij prostačke filozofije našeg provincijalnog nacionalnog kosmosa. Drugo, ovo izdanje političke i književne "arheologije", ne samo da ima otrežnjavajući racio nego daje i pristojan doprinos takozvanoj metražnoj ili regalnoj književnosti – koja je zapravo i jedna od bitnih značajki narodnjačkog kulturološkog terora nad Srbijom, evo već dva veka.

Naizgled, fenomen "metražne" ili "regalne" književnosti, dakle fenomen kupovina knjiga "na metar" da bi se popunili regali u dnevnoj sobi ili ličnom poslovnom kabinetu, deluje jednostavno. Tobože, njegova suština je u tome da knjige u nizu, pogotovu ako su lepo ukoričene i skladno kontriraju bukovoj ili trešnjevoj boji iverice od koje je skrojen regal koji pokriva zidove – daju ne samo toplinu sobi, nego i dodaju važnosti i ozbiljnosti domaćina. Meni se, međutim, čini da je ta naša veoma raširena pojava ipak složenija, jer ju je nemoguće potpuno odvojiti od autora i naslova te "dekorativne književnosti" u određenom društvenom trenutku. Dakle, ta "ukrasna književnost" , ne samo da govori o društvenoj modi, nego govori i o mnogo drugih stvari, pa je zato smatram dostojnom jedne kompleksnije analize (za kakvu ovde nema prostora).

Jeste da su važni boja i kvalitet koričenja knjiga; jeste da tu po pravilu dominiraju izdanja sabranih dela u istoj kolornoj nijansi ili nizovi podjednako kožno, platneno, kartonski ili mekano plastificirano opremljenih knjiga izdatih u nekakvoj ediciji; jeste da je lepše ako veći formati zahvataju donje, visočije police (koje se produžavaju do televizijskog aparata i di-vi-dija), a sitniji formati popunjavaju one tešnje, gornje police; ali pri svemu tome,

verujem da je indikativan i izbor autora i naslova. Ne zato što kupac tih knjiga mnogo zna o tome šta se krije iza njihovih korica, već što on, ili prodavac koji mu ih je uvalio, u krajnjoj konsekvenci, po pravilu nepogrešivo pogađaju aktuelni politički i društveni rejting vodećih ideja u nacionalnoj zajednici i što su spremni da ih slede "zlu ne trebalo".

Uostalom, mogućnost neke teže greške kod nas je smanjena i takozvanom izdavačkom politikom vodećih kuća, jer naši izdavači, to jest kreatori mode određenih autora i njihovih knjiga, gotovo po pravilu nisu daleko od potrošačkog ukusa svojih mušterija "na metar". Oni znaju "šta ide" u datom trenutku, to jest šta je socijalno konkurentno, istorijski primereno, društveno dominantno, sistemski opravdano – rečju, oni obično znaju šta će izazvati ključne ambijentalne aplauze, zanimljiva varoška ogovaranja, a ponekad čak i dvorsku promidžbu, pa takvu robu i nude platežno jačim mušterijama, onima sa dužim i višljim regalima, sa kojima u suštini dele osnovne ciljeve i isti ideološki horizont. Sve je tu zapravo povezano i usklađeno, jer je reč o transparentnom, praktično bukvalo marketinškom poduhvatu, zapravo o intelektualnom "izlogu" u najprometnijoj prostoriji, čija je izložbena funkcija klasična – da prikaže, privuče i fascinira goste, partnere i prolaznike. U stvari, da legitimiše željeni i poželjni ideal izlagača, da stvori utisak o njegovoj solidnoj utemeljenosti u date društvene vrednosti, da ga preporuči zbog lojalnosti aktelnom političkom trendu i intelektualnom ukusu, da ga prikaže trajnijim i verodostojnijim u inače obično marginalnom, provincijalnom, nesigurnom, promenljivom, ali uvek bednom okruženju.

I kupce "metražne književnosti" možemo podeliti po raznovrsnim kriterijumima – što po kupovnoj snazi, što po položaju na društvenoj lestvici, što po domaćim i međunarodnim referencama, što po izlagačkim ambicijama itd. Meni su najmanje zanimljivi oni najprimitivniji koji osnovne intelektualne informacije sakupljaju i osvežavaju preko ukrštenih reči, televizijskih kvizova i slikovnih, tematskih enciklopedija – pa se u knjižari obično lako odlučuju za red Puškina, Njegoša i Šekspira, red Tolstoja, Dostojevskog, Balzaka i Dikensa, i tako redom, sve do Jakovljevićevih i Ćosićevih epskih romana i Ekmedžićevih esejističkih "klanja i oranja".

Dakle, najmanje su zanimljivi oni koji su rafove polica u svojim primajućim prostorijama, na primer, posle Drugog svetskog rata i nakon dolaska jugoslovenskih komunista na vlast popunjavali knjigama Staljinovih i Titovih govora i partizanskim divizijskim monografijama, a danas su prešli na "kosovski ciklus" ili na pesme, govore i misli Matije Bećkovića, našeg najskupljeg savremenika.

Po mom mišljenju, izbor "regalne književnosti" tih najprimitivnijih ljudi nam malo može reći o tome šta je zapravo bilo ispod prve kore pukog rasporeda društvene moći. Jer ne treba zaboraviti, u tom dugom razdoblju, kod takozvanih poluinteligenata, dobro su išli i sabrani tomovi Krleže, Andrića i Lalića, Dostojevskog, Kafke i Kamija, pa čak su zavidnu prodaju imale i filozofske biblioteke – okvir se kretao od Platona i Aristotela do Kanta i Hegela, uglavnom ne dalje (to jest bliže). Istina, kasnije će se u to društvo nekako probiti Sartr i sve ono što je mirisalo na egzistencijalizam – ali to je već bilo u vezi sa crnim rolkama Žilijet Greko i francuskim filmskim "crnim talasom". Ti ljudi koji su kupovali knjige koje neće čitati, verovatno su bili zahvaćeni nekom vrstom virusa "modernizacije Srbije" i otvaranja SFRJ prema svetu, ali su nacionalne snage krajem XX veka sve vratile na svoje staro mesto. Barbarogenije (u konstantinovićevskom smislu pojma) vaskrsnuo je i vratio stvari pod kontrolu. Na police regala vratili su se popovi, akademici i istoričari.

"Regalna književnost" po pravilu deluje svojim masivnim prisustvom, ali to nije obavezno. Evo jednog primera kome sam neposredni svedok. Negde posle 5. oktobra 2000. godine, dobijem novinarski zadatak da čitaocima "Vremena" predstavim Božidara Đelića, za koga je bilo najavljeno da će biti Đinđićev finansijski ministar. Otkrijem da zasad sedi u Labusovom predsoblju, to jest u zemunskom krilu Palate Federacije, u prostoru koji je nekada davno zahvatao Kardeljev kabinet. Čim sam tamo stigao, hoteći da se pokažem obavešten, upitam Božu da li zna u čijoj kancelariji sedi, a on mi, kao iz topa, odgovori da naravno zna, to jest da sedi u birou nekadašnjeg Miloševićevog portparola Gorana Matića – i pokazuje mi jednu jedinu knjigu u dugačkom regalu, koju je tu "nasledio". Ustanem i pogledam – bila je to knjiga sa stenogramima sa famoznog Brionskog plenuma 1964. godine, kada se Tito obračunao sa dotadašnjom vodećom postavom Udbe, u kojoj su dominirali Srbi. I šta je tu zanimljivo, pitaće neko? Pa zanimljivo je to da se danas u to "zemunsko krilo" useljava Jočićevo ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije. Eto, knjiga iz regala ponekad ima i proročku snagu, valjda zato što nikad nije pročitana.
Dimitrije Boarov