Nova godina

Nemci su, prema jednom od niza tumačenja, prvi u 16. veku uveli običaj
kićenja jelke. Legenda kaže da je kićenje započeo utemeljitelj
protestantizma Martin Luter.
Luter je šetajući kroz šumu bio zadivljen hiljadama zvezda koje su
svetlucale kroz granje jela. Toliko je bio očaran prizorom da je
odsekao malo drvo i odneo ga kući svojoj porodici. Da bi oživeo istu
lepotu koju je video u šumi, zakačio je i male sveće na grančice.



U Evropi i Americi kićenje jelke postaje popularno u 18. veku.
I danas se širom sveta, uz puno buke i pompe, šampanjac, razmenu
poklona i vatromet, slavi nastupajuća godina. Neki novogodišnji simboli
opstali kroz sve civilizacijske mene.
Jedan od najatraktivnijih simbola je novogodišnja parada,
uobičajena kod mnogih naroda. Stvaranje zaglušujuće buke koje potiče iz
rituala teranja zlih demona, takođe se zadržalo u mnogim krajevima
sveta - ali danas kao lupanje u lonce i tiganje, kucanje čašama, zvonom
zvona, bubnjevima, sirenama, muzikom.
Iako mnogi misle da su novogodišnja zaricanja novijeg datuma,
tradiciju su započeli još Vavilonci, a njihova je odluka nalagala
vraćanje posuđenog oruđa za rad. Moderna zaricanja najčešće se odnose
na prestanak pušenja, držanje dijete, zdrav način života, štednju, više
učenja, vernost...
Nova godina je tradicionalno i vreme okupljanja - porodičnog, sa
prijateljima, na organizovanim proslavama i to u svečanim odelima, s
posebnom brigom o izgledu, ukrašavanjem enterijera i eksterijera. Svaka
zemlja ima i poneku specifičnost.

U Grčkoj se proslava poklapa s proslavom svetog Vasilija, jednog od
osnivača Grčke pravoslavne crkve. Tada se servira Vasilopita ili torta
svetog Vasilija, u koju se utisne srebrni ili zlatni novčić. Ko novčić
pronađe, biće posebno srećan u Novoj godini.
Danci u novogodišnju noć ulaze sa mnogo razbijenih tanjira ispred
kućnog praga. Stari tanjiri čuvaju se cele godine i u ponoć se bacaju
pred ulazna vrata prijatelja. Mnogo razbijenih tanjira simbolizuje
društveno bogatstvo - prijatelje.

Japanci čitavog decembra održavaju zabave pod nazivom Bonenkai, kojima je cilj da se ostave loše stvari za sobom i pripremi se za novi početak. Zvona budističkih hramova zvone 108 puta kako bi oterala 108 ljudskih slabosti, a nakon toga se svi smeju terajući smehom zle duhove.
Kubanska tradicija nalaže da se u ponoć pojede 12 grejpova, koji simbolizuju mesece godine, a poštovanje tog običaja treba da donese sreću.

Austrijanci na Novu godinu, kao desert uz svečani ručak, pripremaju sladoled od mentola u obliku deteline s četiri lista. Stari sicilijanski obicaj kaže da će sreća doći onima koji na Novu godinu jedu lazanje. Kad zakuca ponoć, Španci moraju da pojedu 12 zrna grožđa - po jedno za svaki mesec.
Norvežani se časte pudingom od pirinča u kojem je skriveno jedno zrno badema. Osobu koja pronađe badem pratiće sreća. U Brazilu je običaj da se u novogodišnjoj noći nosi bela odeća za sreću i mir u godini koja sledi. Holanđani se za doček pripremaju pekući krofne jer veruju da to donosi sreću.

Cela Latinska Amerika uoči Nove godine traži gaćice određene boje, u zavisnosti od zemlje do zemlje - crvene, roze ili žute. U nekim zemljama običaji nalažu da se veš obuče naopačke.
Italijani najbučnije proslavljaju Novu godinu jer što veća buka, zlo će brže pobeći. Iz kuće bacaju sve stare, nepotrebne stvari, od nameštaja do odeće, i to kroz prozor.

U gotovo svim narodima ponoć se dočekuje upućivanjem najlepših želja i poljupcem koji nije samo deljenje trenutka euforije, već i zavet bliskosti u dolazećih 12 meseci.

Kako su Beograđani ispraćali Staru i dočekivali Novu godinu poslednjih sto pedeset godina

Nova godina se i pre vek i po čekala kao i danas, doduše ne u tako svečanom ruhu. Nije bilo jelki, lampiona i svetiljki.Samo su na raksršćima glavnih ulica gorele mašine sa katranom na veliku radost naroda.Zvuci ćemana i zurli čuli su se po sokacima... Iz godine u godinu sve je više novogodišnjeg sjaja u srpskoj prestonici. Beogradske kafeyije, vešti reklameri, činili su sve da tu ludu noć učine izuzetnijom od drugih."Prase i ćurka na lutriji.Krofna sa napoleonom.U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka.Muzika i pesme bez kritike".

Ako bismo napravili skok u jedno zaboravljeno vreme, u vreme od pre vek i po, videli bi smo da se nova godina čekala kao i danas, doduše ne u tako svečanom ruhu, ali su novine i onda, kao i sada, svodile račune novogodišnje noći.
"Nova 1850. godina stigla je u Beograd zavejana snegom„ - pisao je list "Videlo". "Poslednje predvečeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača dobro uvijenih u gunjeve, cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su kao što i pristoji od Gospodske ulice pa potom na Varoš-kapiju i preko Zereka, gde gazde drže svoje radnje, do pijace pred opštinskom kućom. Već se spustio mrak kad su muzikanti završili svoj prvi pohod."

Banda čestitara
Anonimni novinar, koji će pokoljenjima ostaviti prvi zabeleženi trag o dočeku Nove godine u Beogradu, piše dalje da je "banda" čestitala Beograđanima nastupajuće Novo leto. A tamo gde nisu dospeli zvanični gradski muzikanti, ovaj posao su obavljale njihove kolege iz Ciganske male. Ćemane, zurle i goč odjekivali su po sokacima.
A kad je grad sasvim utonuo u mrak nestalo je sa ulica i svirke i sveta - ostadoše samo varoški pozornici, panduri i turski stražari.
Novu godinu su ljudi dočekivali po kućama, a narod se radovao novom danu, kada se po tadašnjim običajima lomila vasilica, umešena od proje i paprene masti.
Ako se negde i čula pesma i svirka, bilo je to u otmenijim i bogatijim kućama. Najviše u porodicama kojesu se naselile "iz preka". To je rađeno zarad njihovih frajli i udavača naročito. Oni su još ranije naručivali brkate licejce koji su se mogli, u sumrak, videti kako sa flautama ispod miške prte snežne nanose i nestaju u avlijama.

Pod budnim okom baba i strina
Devojke su svirale u gitar, a mladići flautu. Ako je domaćin bio iz preka i imao harmonijum, pratio bi omladinu ili bi sam otpevao kakvu starinsku pesmu. Domaćica je pogledom milovala mladež, a babe i strine, koje se uvek zateknu u ovakvim zgodama, čudile su se flauti, i čas hvalile, a čas kudile domaćicu, naravno kad ona nije bila tu.
Eto, tako je Beograd dočekao drugu polovinu devetnaestog veka, te 1850. godine. A anonimni hroničar ostavio je za sobom sliku nalik na istrgnute stranice nekakvog starinskog romana.
Jedanaest godina kasnije, za doček 1861. godine, Beograd se nije mnogo izmenio. U Novu godinu se ulazilo bez jelki, lampiona, svetiljki. Samo su na raskršćima glavnih ulica gorele mešine sa katranom nabijene na visoke motke. Zapaljeni katran kapao je na kaldrmu na veliku radost i znatiželju okupljenih Beograđana.

Sve počinje sa ujedinjenjem
U poslednju deceniju prošlog veka građani srpske prestonice uglavnom su ušli, čekajući je u svojim domovima. Međutim, za doček te 1890. godine, u Beogradu se već počeo da oseća "duh Evrope". Počeli su prvi "organizovani" dočeci u kafanama, u novinama su se čak pojavila dva oglasa:
"U kafani Kod pozorišta svoje vanredno šaljive predstave za isprat stare, a doček nove godine, daje omiljeni šumadinski glumac Mijailo Bakić, Kragujevčanin, uz sudelovanje srpske koncert-pevačice, M. Petkovićeve, uz pratnju muzike. Ulazak je 50 para od osobe."

U drugom oglasu piše:
"Babić, prvi srpski komičar, daje predstave sa najnovijim programom u kafani kod Ujedinjenja, večeras uoči nove godine. Ulazak je od osobe 60 para."
Doček Nove 1991. godine ni po čemu nije bio osobit,premda je značio ulazak u novi vek, kao da su Beograđani predosetili da će on doneti ogromne nevolje srpskom narodu
Novogodišnje noći u prošlom veku očito nisu imale tako svečano ruho kao što će to uslediti u sledećem stoleću. Stara godina se, naravno, ispraćala, nova dočekivala, ali bez velike pompe i izuzetnog oduševljenja.
Tako je bilo i kada se ulazilo u novi vek. Doček Nove 1991. godine ni po čemu nije bio osobit, premda je značio ulazak u novi 20. vek.

Skromno u novi vek
U listu "Mali žurnal" pojavio se sledeći oglas:
"U nedelju, 31. decembra,priređuje se zabava sa igrankom u kafani "Crna mačka" na Vračaru. Sopstvenik radnje moli svoje prijatelje i poznanike da ga izvoleposetiti."

Tomčić, Kafedzija
Čak ni beogradske kafeyije, vešti reklameri, nisu se setili da doček ove Nove godine učine izuzetnijim od drugih. Nisu ni pomenuli da se dočekuje novo stoleće.
A u postprazničkom izdanju istih novina, o minuloj slavljeničkoj noći, ne može da se nađe ništa više od jednog patriotski obojenog meteorološkog izveštaja:
"Osim u Beogradu, juče je padao sneg još i u svim mestima naše otaybine: Negotinu, Zaječaru, Kragujevcu, Kraljevu, Požarevcu, Paraćinu i Šapcu."

Bidza unosi evropski duh
Novi vek kao da je doneo i novi odnos prema novogodišnjim noćima. Iz godine u godinu sve je više sjaja u toj ludoj noći. Društva, klubovi, otmeni restorani počinju da organizuju dočeke. Iz novina saznajemo da su u "Ukrajini" "Luksoru", "Koloseumu", "Slaviji", "Unionu" poznati komičari zabavljali posetioce uz neizbežnu lutriju.
"Bože moj, bože moj, kako to svaki na svoj način dočekuje Novu godinu" - uzviknuo je Ben Akiba kada je tačno u ponoć 1910. godine ugledao jednog čoveka kako juri ulicom bez pantalona, a za njim uvređenog muža sa toljagom
Tako je Bidza restorater, vlasnik "Manježa" dao sledeći oglas:
"Prase i ćurka na lutriji. Krofna sa napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike. Za posetu moli Milan, Biya, restorater."

Kratko, jasno i glasno!
Na zabavi beogradske štampe igralo se kolo koju je komponovao kapelnik Franja Pokorni. Na Bari Veneciji je otvoreno klizalište, a kupci prasića preko 15 kila bili su oslobođeni trošarine. U centru varoši pojavili su se prvi automati. Mlađarija je tvrdila da su najbolji automati kod bakalina Nikolića:
- Ubaciš pet para, izađe čokolada!
A pereti su im na to odgovarali:
- Kvart Terazijski je još bolji. Kad ubaciš kamen kroz prozor na kapiju izađe žandar.

Švaler protiv statistike
Za razliku od anonimnih hroničara, lude noći u post prazničkom broju "Politike" od 2. januara 1910. godine Ben Akiba (da podsetimo one pomalo zaboravne da se za ovog pseudonima krije naš proslavljeni komediograf Branislav Nušić), svodi bilans najveselije noći:
Početkom veka za doček Nove godine u centru varoši pojavili su se prvi automati. Mlađarija je tvrdila da su najbolji kod bakalina Nikolića:- Ubaciš pet para, izađe čokolada!Na to su im šereti odgovarali:" Kvart Terazijski je još bolji. Kad ubaciš kamen kroz prozor, na kapiju izađe žandar"
"Rešio sam da priberem tačne podatke o tome: kako je ko dočekao Novu godinu. Ali, izgleda da je to neobično težak posao. Trebalo bi mi puna godina rada i onda šta će mi svi ti podaci, kad će posle godinu dana opet stići Nova godina.
Prema sad pribranim podacima, izgleda da bi se samo generalan statistički rezultat mogao izvesti. Tako, na primer, izgleda da je: 40 odsto stanovništva beogradskog dočekalo Novu godinu uz čašu vina od kojih polovina, kad je kucnulo 12 nisu nikako mogli da nađu usta svojih prijatelja sa kojima su se hteli, pri čestitanju poljubiti.
Dvadeset odsto, međutim, dočekalo je Novu godinu držeći karte u rukama. To su oni koji hoće da vide sa kakvom će srećom dočekati Novu godinu. Među ovima je bilo bar polovina koji su tačno u 12 sati pljunuli u svoj yep i time pljunuli na svoju sudbinu.
Trideset odsto beogradskog građanstva dočekalo je Novu godinu na zabavama i igrankama. I od ovih trideset odsto, bar je deset odsto, u momentu kad je na Sabornoj crkvi izbijala ponoć, izjavljivalo ljubav.
Za neodmerene u jelu i piću, u starom Beogradu, brinuo je vlasnik "Engleske drogerije" u Knez Mihailovoj 33, koji je nudio eliksir za regulisanje varenja i originalni norveški ricinus
Četrdeset odsto je, dakle, pilo, dvadeset odsto se kartalo, trideset odsto je bilo na zabavama, a ono resto od deset odsto prosto je spavalo.
I tako bi bila u svemu tačna statistika, to jest, znalo bi se tako gde je bilo svih sto odsto beogradskih stanovnika. I ja bih tu statistiku kao vrlo tačnu i objavio, ali mi je jedan slučaj samo grozno pokvario statistiku.
Ja imam običaj da o ponoći uoči Nove godine izađem na ulicu i da gledam nebo, i prvu čestitku da primim od patroldzije. Velim da mi prvi čestita neko ko je nevina duša, a smatram da su za sad kod nas u Beogradu patrolyije najnevinije duše.
Dakle, tačno u ponoć kad sam ja izišao da pogledam u nebo i potražim patrolyiju, spazih jednog čoveka bez pantalona kako juri kome da čestita Novu godinu, ili bega od nekoga koji njega juri da mu čestita.
Bio sam u groznoj nedoumici, naročito zato što mi taj čovek prosto kvari statistiku. Ali, stvar mi je bila odmah jasna, kad sam malo zatim spazio uvređenog muža gde sa jednom batinom juri za onim polu-ženikom.
Bože moj, bože moj, kako to svaki na svoj način dočekuje Novu godinu."

Pesme od pre 1917. Godine
Dvadeset godina kasnije Beograd je već dobijao obrise prave evropske metropole. To se naroito osećalo na ispraćaju starog i dočeku novog leta.
"Praseće pečenje, pa solo ples g-ce Ravske Zatim jedna mala rolna filma "Poštareva kći". Između činova g. Jurij Mortesi peva ruske narodne pesme (ali one od pre 1917. godine). Onda tanak špricer. Pa nova zakuska..."
Eto, tako se pre tačno šezdesetosam godina dočekivala u beogradskom bioskopu "Korzo" nova 1930. godina.
Posle ponoći gotovo sve beogradske kafane su isto izgledale: Između stolova gomile kostiju, srča od stakla i zemičke kojima su gađani filmski negativci
...U međuvremenu kinooperater šnira novu rolnu. Novogodišnji program počinje smešnim tandemom "Patom i Patašonom". Čak u sedam časova. Između stolova već se gomilaju koske, srča od stakla, zemičke kojima gađaju filmske negativce. Konačno lutrija! Glavni zgodici krofne sa zlatnicima zvanim napoleon, pečeno prase sa jabukom u ustima, torta sa puno oraha, balon vina i ples sa g-com Ravskom (ali na rastojanju).
Odbrojavanje ovog veka je zapravo već počelo na svim meridijanima naše planete ali dok ne stignemo u 21. vek, zavirimo još jednom u ormare i spomenare naših dedova i baba da vidimo kako su oni dočekivali, čestitali i proslavljali novo leto.

Ista pravila
Mada ti naši stari nisu živeli ritmom koji srce tera da kuca ispod brade, za novogodišnju noć su važila ista pravila kao i danas:
- Te noći nema ružnih ni tužnih!
Ali, za one dame koje su htele da budu lepše od lepih, kozmetički salon "Kelija" imao je rešenje:
"Dame, vaše male i krupne defekte, kao dlake, bradavice, mladeže, tetovažu, bele kesice, podvaljak, bubuljice i druge mane momentalno i zauvek možete uništiti za 50 dinara. Dođite u salon pre nove godine."
Stanovnici Beograda za doček 1976. godine pojeli su i popili 1 200 vagona prepunih prasetine, ćuretine, salate i alkoholnih pića
Pored ovog oglasa u "Politici" može da se sazna kakav je bio novogodišnji program u pozorišnoj sali "Kleriž":
"Smrtonosni trapez, najnoviji raport, dresirani psi, veliki ton film Trojka, akrobatske senzacije, baletski duo, akrobatski trio, apaška igra, besplatna lutrija, šaljiva pošta..."
A za one koji su bili neodmereni u jelu i piću brinuo je vlasnik "Engleske drogerije" u Knez Mihailovoj ulici broj 33. On je nudio Felerovu "Elzu"- eliksir za regulisanje i varenje i originalni norveški ricinus!
Ubrzo je Evropom, a potom i svetom protutnjao Drugi svetski rat. Nova godina je slavljena i u ratu. Slavili su je i saveznici i nacisti, i porobljeni i okupatori, i partizani i četnici.
Prva Nova godina u oslobođenom Beogradu pompezno je proslavljena. Siromašno, ali moćno. Čekalo se u svim većim salama koje su preživele bombardovanje, naročito ono savezničko. Program novogodišnje noći tog 31. decembra 1944. godine bio je gotovo svuda isti. Prvo su se slušale vesti, a potom muzika. Do ponoći se igralo kozaračko kolo, a od ponoći u Domu inženjera i hotelu "Central" u Zemunu se igrao čak i predratni tango, ali na velikom rastojanju.
Vreme neumitno teče. Svake godine, zar mora, stiže i ta Nova godina. Tako je stigla i 1967.

Alavi Beograđani
U njenim prvim minutima hiljade Beograđana je izašlo na Terazije i u knez Mihailovu ulicu. Pre ponoći bilo je prilično mirno, a onda, za samo desetak minuta, sve je oživelo.
Praznični ceremonijal otvorio je predsednik Beograda Branko Pešić kada je predao televizor milicioneru Obradu Manojloviću.
Na dočeku 1945. godine do ponoći se igralo kozaračko kolo, a od ponoći predratni tango - ali na odstojanju
Prvi novi Beograđanin u 1967. godini rodio se u Ginekološko-akušerskoj klinici, dva minuta posle ponoći. To je bio sin Borke i Živomira Milojkovića iz Beograda. U ostalim porodilištima muškarci su bili u minimalnoj prednosti: 22 prema 21.
U Ginekološko-akušerskoj bolnici, u ulici Narodnog fronta, pre ponoći upao je nepoznati čovek i zbunjenom portiru ostavio 2 000 dinara (bila je to lepa svota) za prvo muško dete.
U beogradskim hotelima, kafanama i krčmama - svuda je bilo veselo. U "Metropolu" je bilo 1 500 Beograđana, a njih je služilo 1 200 kuvara i konobara.
Devet godina kasnije stanovnici prestonice države koja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, za doček 1976. godine pojeli su i popili 1 200 prepunih vagona jela i pića. Beograđani su te noći proždrali 1 600 tona prasića, ćurki, kokošaka, svinjskog, jagnjećeg, telećeg i junećeg mesa. Pojedeno je 41 hiljada kilograma raznih sireva, utrošeno 45 hiljada kilograma maslaca. Pojedeno je 780 tona heba i 2 000 tona povrća. Te noći popijeno je samo 500 vagona pića.
Podatak koliko hrane i pića su Beograđani trošili za doček ovih poslednjih Novih godina Republička vlada ljubomorno čuva?!

Kod nas se Nova godina praznuje 1. i 2. januara, a, po pravilu i starom srpskom običaju, ako praznik “padne” u neradne dane, oni se spajaju sa radnim. Zaposleni, đaci i studenti se raduju što je pred njima kratak odmor i predah od obaveza. Često, opet po pravilu i običaju, ispadne upravo suprotno. U te dane obično se premorimo od silnih priprema, ugošćavanja i odlazaka u goste, prejedanja, prenapijanja. A tek troškovi oko svega ovoga i kupovine poklona! Prava glavobolja i mora! Ako bismo se više pozabavili duhovnošću nego materijalnim pitanjima, novogodišnji praznici bi nam mogli postati zaista prava radost i u njima bismo mogli smerno i spokojno da uživamo, bez nepotrebno velikih izdataka.
Pre nego što pređemo na tematiku Nove godine, upoznaćemo vas sa predviđanjima slavnog proroka Nostradamusa i biblijskim proročanstvima koja se tiču novog milenijuma.
Nostradamusovo proročanstvo za 2003. godinu protumačeno je, na nesreću, upravo onako kako se već i naziralo. Po njemu će ove godine nemiri trajati duže vremena u Africi i na Bliskom istoku. Do poslednjeg teškog okršaja će doći na obalama Crvenog mora i kod Perzije gde će pasti čak milion žrtava. “Veliki arapski princ, od čuvene kraljevske loze rođen u znaku Marsa”, pišu tumači, “ove godine će pokazati svu svoju moć i agresivnost”. Radi se o verskom ratu jer, ako je verovati velikom proroku da će se rat voditi na Bliskom istoku, to znači da će se sukobiti zemlje islama sa Davidovim potomcima.
Misir i Bizant će biti pod uticajem Vodolije i, po Nostradamusu, izuzeti iz ovih sukoba (Bizant je za Nostradamusa područje današnje Turske a Misir danasnjeg Egipta), a sukobe će se.odigrati baš na području između te de oblasti. “Veliki arapski princ će posle dugo vremena razjedinjenosti islamskog sveta ujediniti sve arapskle narode i započeće Sveti Dzihad”, kažu dalje tumači i dodaju: ”U munjevitom i krvavom ratu brzo će biti izvojevana pobeda. Ali, veliki arapski princ se neće smiriti. On sanja o pohiodu na velika prostranstva Afrike. Ove godine vladaju suše i glad celom Afrikom. To je godina prirodnih katastrofa i veoma je lako u ovakvoj situaciji izboriti se za vlast i potčiniti sve nejake. Svestan ovoga, veliki vladar kreće i bez većih prepreka brzo osvaja velika područja. Sunce nemilosrdno prži sa neba, mnogi ljudi već umiru od gladi i iscrpljenosti. Nejaki i izmučeni hranitelji lako se pobeđuju”.
Ne baš ružičasta slika, ali, za kakvu-takvu utehu, nisu li to “poslednji dani” o kojima govori Biblija? Hoćemo li u novom milenijumu videti kraj ratovima, siromaštvu, zagađenju životne sredine i bolestima? Biblijska proročanstva kazuju da čovečanstvo očekuju blagoslovi nakon "poslednjih dana". Druga poslanica Timotiju (3:1-5) jasno opisuje karakterne crte ljudi u ovim kritičnim vremenima. U Mateju (24:3-14) i Luki (21;10, 11) takođe se opisuju "poslednji dani" (događaji počev od 1914: globalni ratovi, pošasti, nestašica hrane). Uskoro će, vele biblijska proročanstva, "poslednjim danima" doći kraj. U Danilu (2:44) stoji: "Bog će nebeski podignuti kraljevstvo koje se neće nikad uništiti... razbiće i uništiti sva ta kraljevstva, a ono će večno postati." Znači, Bog će uspostaviti kraljevstvo, jednu vladu koja će upravljati zemljom. Otkrivenje (20:4) tvrdi da će ta vlada upavljati zemljom 1000 godina! Životni uslovi svih ljudi će, prema tome, u novom milenijumu biti poboljšani: ekonomsko stanje (Isaija 65:21, 22: "I oni će kuće graditi i u njima sedeti, i saditi vinograde i rod njihov jesti. Neće oni drugima kuće za naselje graditi, neće oni drugima vinograde saditi"); zdravlje (Isaija 33:24; 35:5, 6: ... "Niko od žitelja ne govori: "Bolestan sam!"); `životnu sredinu (Otkrivenje 11:18: "Bog će uništiti one koji uništavaju zemlju"); ljudski odnosi (Isaija 11:9: "Niti će kvara niti štete biti na svetoj gori mojoj; jer će zemlja biti puna poznanja Gospoda").

Poreklo, značenje, datum slavljenja

Proslavljanje Nove godine je jedan od najstarijih običaja. Po nekim kazivanjima prvi su počeli da ga praktikuju Kinezi, po drugim su to bili stari Germani ili Rimljani. Stari Germani su slavljem obeležavali smenu godišnjih doba. Kako zima u njihovim zemljama počinje sredinom novembra kada se okončava žetva, okupljali su se i veselili zbog obavljene žetve i predstojećeg odmora. Tako je, kažu, nastao veliki praznik: početak nove godine. Nakon osvajanja Evrope, Rimljani su promenili početak proslavljanja na prvi januar. Novu godinu su slavili kao simbol početka novog života i novih nada za budućnost. Taj običaj i značenje zadržali su se do današnjih dana. Rusi su sve do 10. veka slavili Novu godinu 1. marta, kao dolazak proleća. Svekovali su u čast Sunca a njihovi obredi su imali magijsko značenje. Savremenici, dobri poznavaoci mitologije i simbologije, kažu da Nova godina simbolizuje regeneraciju kosmosa, obećanje novog rasta, čežnju za obnovom i počinjanje iznova.
Astronomska godina je period za koji Zemlja obiđe putanju oko Sunca (revolucija) i traje približno 365 dana. Na bazi ove činjenice sačinjeni su mnogobrojni kalendari: kineski, jevrejski, muhamedanski, ruski, sijamski, etiopski, iranski, julijanski i gregorijanski (reformisani julijanski).
U našoj zemlji Pravoslavna crkva verske praznike i danas računa po julijanskom kalendaru koji zaostaje 13 dana za novim, gregorijanskim. Zemlje koje su prihvatile novi kalendar proslavljaju Novu godinu 1. januara. Zajedno sa hrišćanstvom, u 10. veku je prihvaćen i novi, grčki kalendar, ali je tek car Petar Veliki početkom 18. veka smestio Novu godinu na prvi (14) januar. U "Srpskom pravoslavlju" povodom toga je zapisano:
"Ovaj dan je posvećen uspomeni na čin obrezivanja Isusa Hrista, početku građanske godine i svetom Vasiliju Velikom. Prema Mojsijevom zakonu koji je nalagao obrezivanje svakog muškog detata osmog dana po rođenju, obrezan je 1. januara i Isus Hrist. Po tumačenju crkve "da bi ispunio sve zakonsko i da se time zatvore usta jeretika koji govore da Hristos nije primio naše telo i koji brbljaju da se prividno rodio". Posvećenje ovog datuma početku godine novijeg je datuma i vezano za praznik svetog Vasilija Velikog, branioca pravoslavlja i zaštitnika monaha".

Verovanja, praznoverice, običaji

Sujeverni ljudi veruju da događaji koji se dese prvog dana nove godine imaju uticaj na zbivanja tokom cele naredne godine i da ćemo ono što uradimo na dan Nove godine činiti tokom cele godine.
U prošlosti je čestitanje na početku godine imalo značaj sigurne čarobne snage, a nije bilo samo puki odraz uljudnosti.
Prema paganskim verovanjima na 12. zvuk ponoćnog zvona valjalo je skočiti sa stola ili stolice što je donosilo sreću u budućnosti. Pucnjavom i pucketanjem bičem terali su se zli duhovi (danas se to čini bacanjem petardi ili pucanjem iz pištolja, ali su se razlozi zaboravili). Stari Rimljani su imali običaj da se žrtvuju i dobro vladaju tokom januara kako bi umilostivili boga Janusa da im učini godinu srećnom. Darivali su najpe rođake, da bi kasnije rimski zakon propisao da se ima darivati (vrstom takse) i imperator (otuda običaj darivanja i odlaženja u posetu rođacima i prijateljima na dan Nove godine). Običaj starih anglosaksonaca da se ispija zdravica uz iskazivanje najboljih želja ostao je do danas i raširio se u mnoge zemlje (prilikom nazdravljanja valja najpre naliti piće u čašu i staviti je na sto, a nikako ne pružati praznu čašu pa onda u nju sipati piće). Buka koja se pravila u ponoć duvanjem u rog i zvonjenjem zvonima imala je za cilj da odagna zle duhove iz stare godine.
Stari Sloveni su obožavali vatru kojoj su pridavali natprirodne moći. Ukrašavali su trešnjeva stabla i palili sveće u čast bogova plodnosti. Vatrom su isterivali zle duhove, odvraćali nesreće od doma i prizivali dobre sile.
U mnogim zemljama veruje se da osoba koja prva prekorači prag u novoj godini donosi manje ili više sreće. Smatralo se da je najbolje da to bude tamnokos muškarac, a ako još pokloni nešto od hrane, da će čitave godine doneti blagostanje i sreću domaćinstvu koje je posetio. Plavokos muškarac ili udovac nisu bili poželjni, a pogotovo ne riđokos koji donosi nesreću. Da se izbor ne bi prepuštao sudbini i zla sreća zakucala, postojao je običaj unajmljivanja "odgovarajuće" osobe koja je trebalo da se pojavi u pravom trenutku.

Ikonografija

Ikonografija u vezi sa Novom godinom više puta je menjana. Tek pre dva veka u Rusiji se počelo redovno kititi novogodišnje drvo (jelka) zvezdom na vrhu, blještavim ukrasima, vencima, snegom, a kasnije se kao simbol priključio i Deda Mraz. Novogodišnje drvo je simbol drevnog sveta ili svemirskog drva. Zvezda na njemu se stavlja zbog verovanja da su zvezde prebivališta mrtvih i da svaki čovek ima svoju zvezdu koja se uzdiže na nebu u trenutku njegovog rođenja. Pokloni su izraz želje za blagostanjem, pa otuda ukrašavanje doma i svečano postavljena trpeza.
Lik Deda Mraza nikada nije u potpunosti demistifikovan. Ne zna se tačno odakle dolazi, zašto putuje sankama sa zapregom letećih irvasa, nosi crveni ogrtač i "silazi kroz dimnjak".
Po jednom verovanju, savremena legenda o Deda Mrazu zasnovana je na pesmi "Poseta svetog Nikole" američkog profesora Clementa Clarka Moorea, napisanoj početkom 19. veka, koju su Amerikanci odmah prihvatili. Osim Moora, taj savremni mit su stvorila i dvojica ilustratora koji su Deda Mraza odenuli u arktičku odeću i crveni plašt. Smatra se da pomenuto kazivanje i ilustracije vuku korene iz drevnih običaja šamanističkih plemena severoistočnog Sibira koji su se zadržani do današnjih dana. Ta plemena, naime, iskazuju visoko poštovanje šamana (vrač-sveštenik, ujedno iscelitej i prorok) zbog vere u njegove magijsko-religiozne moći. Prema tvrdnjama istraživača, šamanove moći su zasnovane na ekstatičkom iskustvu (uzvišenje pomoću ekstatičkog transa do nebesa da bi se savetovao sa bogovima i silazak u podzemlje da bi savladao duhovne bolesti).
Mitska životinja šamanističkih plemana bio je irvas, što ide u prilog liku Deda Mraza sa sankama koje vuku irvasi. Kultna biljka ovih plemana bila je muhara, otrovna gljiva, koju su šamani često jeli da bi se doveli u ekstatičko stanje (kao opojno sredstvo koristili su je i ostali stanovnici severoistočnog Sibira). Muhara je prepoznatljiva po crvenom šeširu sa belim ukrasima (boje karakteristične za Deda Mrazovu odeću). Zanimljivo je da i irvasi obožavaju muharu koju jedu dok ne zapadnu u trans (prema kazivanju drevnih naroda). I oni, poput šamana doživljavaju iskustvo letenja (nije li u tome tajna letećih irvasa koji vuku kočije Deda Mraza?). Na pitanje zašto Deda Mraz silazi kroz dimnjak, odgovor je možda taj što u sibirskim jurtama stalno gori vatra, s otvorom za dim, tačno iznad nje. Otvor istovremeno predstavlja i ulazna vrata u građevinu.
Deda Mraz donosi poklone jer, tvrde istraživači, i šaman, kao posrednik između sveta duhova i plemena, prenosi bogovima poruke ljudi a plemenima donosi darove bogova. Šaman je, poput Deda Mraza, bio i zabavljač koji je plesom i glumom predočavao tajnu preobražaja.

Nasuprot ovom verovanju, postoji tvrdnja da je postojbina Deda Mraza Finska, tačnije Laponija na njenom severu. Tu su zime ledene i duge, sa mnogo snega, a temperatura se spušta i do 60 stepeni ispod nule. Pronađena je čak i adresa ovog simpatičnog, veselog dedice: Santa Claus Lands Post Office, Artic Circle - 96939 Rovaniemi, Finska. Ime mu je Joulupukki ("božićna koza"). Deci je, naime, davno na kraju godine poklone donosio muškarac odeven u kozju kožu. Mnogo godina kasnije pridružili su mu se dobri crvenokosi patuljci u sivim odelcima koji su vredno pravili poklone za dobru decu.
U ovim krajevima prave se i paketići hrane za ptice i veverice.
Slavlje počinje na Badnji dan kada se u podne čitaju poruke mira na različitim jezicima, a ukućani se časte kolačima i voćnim punčem. Onda otac odlazi s decom u šumu po jelku koju će u kući okititi. U kasno popodne cela porodica odlazi u saunu, a onda pod hladan tuš, pa se zatim počasti čašicom žestokog pića i na vatri pečenom kobasicom. U osam uveče je na redu svečana večera (obavezan losos, haringa, šunka, svinjetina i srnetina). Običaj je da se sto ne rasprema tokom noći jer se veruje da pun sto donosi obilje tokom naredne godine. Deda Mraz stiže usred večere, u sankama sa jelenskom zapregom. Obično se pod belom bradom i plaštom krije otac, rođak ili sused. Ulazi u kuću i pita: "Ima li ovde dobre dece?", a ukućani mu odgovaraju: "Da, ima". Tada Deda Mraz predaje veliku korpu punu poklona i svi zajedno zapevaju i vesele se.

"Rešio sam da priberem tačne podatke o tome: kako je ko dočekao Novu godinu. Ali, izgleda da je to neobično težak posao. Trebalo bi mi puna godina rada i onda šta će mi svi ti podaci, kad će posle godinu dana opet stići Nova godina.
Prema sad pribranim podacima, izgleda da bi se samo generalan statistički rezultat mogao izvesti. Tako, na primer, izgleda da je: 40 odsto stanovništva beogradskog dočekalo Novu godinu uz čašu vina od kojih polovina, kad je kucnulo 12 nisu nikako mogli da nađu usta svojih prijatelja sa kojima su se hteli, pri čestitanju poljubiti.
Dvadeset odsto, međutim, dočekalo je Novu godinu držeći karte u rukama. To su oni koji hoće da vide sa kakvom će srećom dočekati Novu godinu. Među ovima je bilo bar polovina koji su tačno u 12 sati pljunuli u svoj džep i time pljunuli na svoju sudbinu.
Trideset odsto beogradskog građanstva dočekalo je Novu godinu na zabavama i igrankama. I od ovih trideset odsto, bar je deset odsto, u momentu kad je na Sabornoj crkvi izbijala ponoć, izjavljivalo ljubav.
Četrdeset odsto je, dakle, pilo, dvadeset odsto se kartalo, trideset odsto je bilo na zabavama, a ono resto od deset odsto prosto je spavalo.
I tako bi bila u svemu tačna statistika, to jest, znalo bi se tako gde je bilo svih sto odsto beogradskih stanovnika. I ja bih tu statistiku kao vrlo tačnu i objavio, ali mi je jedan slučaj samo grozno pokvario statistiku.
Ja imam običaj da o ponoći uoči Nove godine izađem na ulicu i da gledam nebo, i prvu čestitku da primim od patroldžije. Velim da mi prvi čestita neko ko je nevina duša, a smatram da su za sad kod nas u Beogradu patroldžije najnevinije duše.
Dakle, tačno u ponoć kad sam ja izišao da pogledam u nebo i potražim patroldžiju, spazih jednog čoveka bez pantalona kako juri kome da čestita Novu godinu, ili bega od nekoga koji njega juri da mu čestita.
Bio sam u groznoj nedoumici, naročito zato što mi taj čovek prosto kvari statistiku. Ali, stvar mi je bila odmah jasna, kad sam malo zatim spazio uvređenog muža gde sa jednom batinom juri za onim polu-ženikom.
Bože moj, bože moj, kako to svaki na svoj način dočekuje Novu godinu."
Nušić

Nova godina simbolizuje obnavljanje života i slavljenje regeneracije. Milioni ruku koje grle, u ovoj noći pletu mrežu ljubavi i radosti oko planete. Novogodišnja parada, najatraktivniji simbol Nove godine, na Tibetu traje četiri dana, Grci nose figurice jabuka, ovaca i zvezda, a u Tajlandu, maršira se uz zvuke gonga. Na Bahamima, u paradi učestvuje na hiljade kostimiranih ljudi. Japanska tradicija nalaže praštanje svih nesporazuma, kako bi se u Novu godinu ušlo potpuno „čisto“. Poslednjeg dana u decembru, zvona budističkih hramova zazvone sto osam puta, kako bi oterala sto osam ljudskih slabosti, a nakon toga se svi smeju, tako terajući zle duhove.

Proslavljanje Nove godine, jedan je od najstarijih običaja. Po nekim kazivanjima, prvi su počeli da ga praktikuju Kinezi, po drugim, to su bili stari Germani ili Rimljani. Stari Germani su slavljenjem obeležavali smenu godišnjih doba. Kako zima u njihovim zemljama počinje sredinom novembra, kada se okončava žetva, okupljali su se i veselili zbog obavljenog posla i predstojećeg odmora. Nakon osvajanja Evrope, Rimljani su pomerili početak proslavljanja na prvi januar. Novu godinu su slavili kao simbol početka novog života i novih nada za budućnost. U ovom obliku, običaj i njegovo značenje postoji i danas. Rusi su do X veka slavili Novu godinu 1. marta, kao dolazak proleća. Svetkovali su u čast Sunca, a njihovi obredi su imali magijsko značenje. Poznavaoci mitologije kažu da Nova godina simbolizuje regeneraciju kosmosa, obećanje novog rasta, čežnju za obnovom i počinjanje iznova.

Astronomska godina je period za koji Zemlja obiđe putanju oko Sunca i traje približno 365 dana. Na ovoj osnovi, sačinjeni su mnogi kalendari : kineski, jevrejski, muhamedanski, ruski, sijamski, etiopski, iranski, julijanski i gregorijanski. U našoj zemlji, Pravoslavna crkva verske praznike i danas računa po julijanskom kalendaru, koji zaostaje 13 dana za novim, gregorijanskim.

Kao što je slučaj i sa većinom stvari koje nas prate tokom života, i sa Novom godinom je povezan niz verovanja i običaja koji bi trebalo da obezbede da ona bude bolja, uspešnija i srećnija od prethodne. Neki veruju da događaji koji se dese prvog dana nove godine imaju uticaj na zbivanja tokom cele nastupajuće godine. U prošlosti je čestitanje na početku imalo značaj sigurne čarobne snage, a nije bilo samo puki odraz uljudnosti. Prema paganskim verovanjima, na dvanaesti zvuk ponoćnog zvona, valjalo je skočiti sa stola ili stolice, što je donosilo sreću u budućnosti. Pucanjem i pucketanjem bičem, terali su se zli duhovi (danas se to čini bacanjem petardi). Stari Sloveni su obožavali vatru kojoj su pridavali natprirodne moći. Ukrašavali su trešnjeva stabla i palili sveće u čast bogova plodnosti. Vatrom su isterivali zle duhove, odvraćali nesreće od doma i prizivali dobre sile.

Ukrašavanje doma je običaj novijeg datuma. Otkrili su ga Španci u XVI veku kod Asteka koji su ukrašavali kraljevske palate. Kićenje borova ima značenje slično kićenju zelenike kod starih Rimljana. Svetlucavi ukrasi, prizivali su sunce da ponovo zasija. Sveća je obavezan ukras, a značenje koje joj se pridaje zavisi od boje: crvena donosi sreću, žuta novac, plava je povoljna za trgovinu, zelena za poboljšanje intelektualnih aktivnosti i zdravlja. Novogodišnje sveće, prema starim verovanjima, treba paliti prvom upaljenom svećom.

Najluđa noć se proslavlja na svim kontinentima u svetu, ali na različite načine. Iako drugačiji i raznovrsni vidovi slavlja, proslave imaju isti cilj: da donesu radost i ispune večitu nadu da će baš ta nova godina biti mnogo bolja i srećnija od prethodne.

Deda Mraz širom sveta!

Deda Mraz koji je takođe poznat i kao, Božić Bata, sveti Nikola, Santa Klaus, Kris Kringl, Pjer Noel ili Joulupuki, je figura koja se prilagođava religijama, kulturama i narodima, ali je popularni Deda Mraz u stvari izveden od holandskog zaštitnika Sinterklasa (Svetog Nikole) koji je u mnogim zapadnim kulturama, kažu, donosio poklone tokom noći i kasnim večernjim satima.

Holandski doseljenici koji su osnovali Njujork nazivali su sv. Nikolu' 'Sinterklaas'' što je engleskim doseljenicima bilo teško za izgovor pa je on postao''Santa Klaus''.Legenda pak tvdi da Deda Mraz živi na dalekom severu u Finskoj provinciji Laponiji, na planini Korvatunturi, sa suprugom gospođom Mraz, bezbroj magičnih vilenjaka, i da leti sa osam irvasa od kojih je najpoznatiji Rudolf koji svojim crvenim svetlećim nosem osvetljava put. Deda Mraz za svako dete ponaosob zna da li je bilo dobro, ili ne. On u svojim fabrikama sa svojim pomoćnicima patuljcima i vilenjacima priprema poklone za dobru decu širom sveta. Uoči Novogodišnje noći spušta se niz dimnjak i daruje dobru i poslušnu decu poklonima, a onu nestašnu, ponekad, samo ugljem. U svojoj toploj kancelariji pored okićene jelke preko čitave godine prima pisma dece iz svih krajeva sveta, i čita njihove želje.
Početkom 1950. godine grupa Finaca došla je na ideju da naprave selo Deda Mraza po imenu Rovaniemi, dve hiljade kilometra od Severnog pola. Deca iz svih krajeva sveta slala su pisma Deda Mrazu u Finsku, Norvešku, Švedsku, Kanadu, ali nikada nisu dobijala odgovor. Tada je Finska pošta otvorila malu ispostavu na samom rubu Arktičkog kruga, a učenice koje su tu radile pred Božić, počele su da odgovaraju na pisma upućena Deda Mrazu. Kažu da je od 1985.do danas primio desetine miliona pisama.

I druge zemlje su želele da Deda Mraz pripadne njima i njihovoj istoriji, ali je samo Finska uspela da ubedi svet da Deda Mraz dolazi iz Finske. Legenda je rođena.

Tradicija današnjeg Deda Mraza vezuje se i za istočnoslovenskog duha hladnoće - Treskuna, takođe i za germansko pagansko verovanje u boga Odina, koji je jahao letećeg konja sa osam nogu Slipnira, a čija su današnja paralela čuveni Deda Mrazovi irvasi. Odin se u narodu smatrao "Svecem prijateljem" i verovalo se da je izmislio staro pismo - rune. U to vreme (13. vek) deca su pored odžaka u čizme stavljala slatkiše, šargarepe ili slamu, kako bi nahranila Odinovog letećeg konja.

Pa ipak, odakle god da dolazi i kako god da se zove on je i dalje predstavljen kao dobroćudni starac sa velikim stomakom i dugačkom belom bradom, koji nosi crveni kaput sa belim okovratnikom odnosno belim krznom, belim manžetnama , crvenim pantalonama i crnim kožnim kaišom i čizmama (što možda ima veze sa crkvenom odorom Svetog Nikole).
Izgled Deda Mraza koji nam je danas poznat stvorio je 1863. Tomas Nast američki slikar koji je rođen u Bavarskoj. Nast se setio, kada je kao mali živeo u južnoj Nemačkoj, starca koji je za Božić darivao decu igračkama i kolačima. Dakle, kada je Nast naslikao sliku, njegov Deda Mraz je izgledao kao ljubazni starac iz detinjstva. Ovo je pomoglo u razvijanju njegovog savremenog imidža, kada je 1931. Coca-cola unajmila Hudona Sanbloma da nacrta Deda Mraza za novogodišnju marketinšku kampanju.
Narednih trideset godina, sve do 1966. godine Hudon je dopunjavao njegov izgled, kreirao je najmanje po jednog dobroćudnog Deda Mraza za novogodišnje marketinške kampanje. Kasnije je ovaj crtač kao uzor koristio i sopstveni izgled lica.
Istina je da ovaj miljenik dece širom sveta, kako god ga zvali, Deda Mraz ili Božić Bata, Sveti Nikola ili Sinterklas, simbol novogodišnjih i Božićnih praznika, da živi vekovima i od svakog naroda poprima po neko svoje obeležje.


Pravoslavni Božić Bata, kažu teolozi, nije oličenje osobe u ljudskom liku. to je sam Hristos, Božić. Naziv Bata dobio je po reči batati, što znači hodati, koračati, to jest da Božić dolazi. Narodni običaj da deca za Božić od roditelja dobijaju poklone, može da se poveže sa darovima mudraca koji su Hristu doneli poklone, kada su došli na poklonjenje. Pored toga što nema određeno religijsko značenje, Deda Mraz u našem narodu nema ni određeno vreme svog "dolaska". On deci donosi poklone pred, ali i na novogodišnje veče.
Kako god, uživajte u čaroliji predstojećih praznika.

Честитка на више начина...



Неки људи још се држе старог доброг обичаја и шаљу шарене честитке путем поште. Али, последњих година већина се, изгледа, ипак определила за електронску пошту, док су појединци одустали од упућивања било каквих честитки с лепим жељама родбини, пријатељима, познаницима... Можда заборављају да се свако обрадује кад прими овај знак пажње. Иначе, на већини честитки већ је одштампан пригодан текст на неколико језика: обично на енглеском, француском и руском. Стога погледајмо како се божићни и новогодишњи празници честитају у другим земљама.

Каталонија:
Bon Nadal
Кина (мандарински):
Kung His Hsin Nien bing Chu Shen Tan
Чешка:
Prijeme vam vesele vanoce s stastny Novy Rok
Ескими:
Judtlime pivdluarit ukiortame oivdluaritlo
Арабија:
Milad Majid
Израел:
Mo’adim Lesimkha
Мађарска:
Kellemes Karacsonsy unnepeket
Индонезија:
Selamat Hari Natal
Финска:
Hyvaa joulua
Малта:
Il-Milied It-tajjeb
Навахо Индијанци:
Merry Keshmish
Норвешка:
Gledelig Jul
Португал:
Feliz Natal
Сардинија:
Bonu Nadale e prosperu Annu Nou
Самоа:
La Maunia Le Lilisimasi La Le Tausaga Fou
Велс:
Nadolig Llawen
Литванија:
Linksmu Kaledu
Хаваји:
Mele Kalikimaka ame Haouli Makahiki Hou
Ирска:
Nollaig Shona Dhuit
Шведска:
God Jul ett gott Nytt Ar
Вијетнам:
Chung Mung Giang Sinh
Словачка:
Vesele Vianoce
Турска:
Noeliniz Ve Yeni Yiliniz Kutlu Olsun

Говор биља
Непоколебљиви бор



Увек зелени, увек свежи, од давнина су на различитим странама света јела и бор били симбол вечног живота, стога и Божића и Нове године

У једном забаченом сеоцету, вече уочи Божића, дечак је кренуо у шуму да донесе храстову грану као што је налагао стари обичај. Идући ка шуми, заборавио је на време и тек кад се нашао у мрклој ноћи схватио је да је окаснио и забасао тамо где није требало... Уплашио се и покушао да нађе пут до куће. Али, није могао да разазна ни прст пред оком. Осим тога, почео је да пада и снег. Дечак је осетио како га обузима језа и сетио се колико се само радовао Божићу... А можда га неће ни дочекати! У огољеној мрачној шуми, одједном је угледао како нешто светлуца. Била је то сребрна јела прекривена снегом.
Уплашени дечачић потрчао је до ове шумске светиљке у тами и легао испод ње, најзад умирен. Пре него што ће спустити своју главицу, јела је савила гране до земље и дечаку направила постељу од гранчица и покрила га... Кад се дечак ујутру пробудио, из даљине је зачуо гласове сељана који су кренули у потрагу за њим. Угледао је и оца и мајку... Тек кад су видели да је дечак жив и здрав и да није промрзао, приметили су прекрасно дрво чије су се гране под тежином снега савијале до земље. Чинило се да су окићене најлепшим украсима од леда. У спомен на тај догађај, јела се кити за Божић свећама као знак светлости у тами...

Дрво живота
Многе легенде говоре о зимзеленом дрвећу као симболу вечног живота, а сходно томе Христовог рођења, као и Нове године. Занимљиво је да и у источној Азији бор (Pinus picea) означава дрво живота које и у дубокој старости делује свеже и крепко. Цене га као симбол дуговечности и брачне среће (иглице заправо означавају брак). Бор (сунг) у кинеској уметности је знак непоколебљивости. Својом постојаношћу продужава живот... Будистички свештеници једу смолу с дрвета бора верујући да она дарује вечни живот...
Према древној друидској азбуци, сребрна јела „ailm” одговара првом слову њихове азбуке. Пошто је јела и током зиме зелена, старокелтски свештеници прогласили су је симболом вечног живота и почели да је славе и приносе јој дарове у време зимских светковина. Наводно због тога, кад су људи почели да славе Божић, јелка је одмах нашла своје место и у њиховим домовима.
И у најсјајнија времена старог Египта јела је била дрво рађања и позната једнако као и палма. У античкој Грчкој јела, односно елате, била је свето дрво Артемиде, богиње лова, заштитнице рађања, често приказиване с мноштвом дојки. Стари Римљани украшавали су своје куће гранама јеле током празника Сатурнал-
ија или су их поклањали једни другима као знак среће.
И друге легенде говоре о томе како су људи почели да ките јеле и борове. У једној причи помиње се како је свети Бонифације уочи Божића видео пагане да се окупљају око једног храста. Хтели су да под тим дрветом жртвују дете богу Тору... Свети Бонифације притекао је детету у помоћ и исекао дрво. На месту где је био храст порасла је јела, увек свежа и зелена. Био је то божански знак. Тај догађај се, према легенди, збио у Немачкој, те је наводно због тога у тој земљи настао обичај украшавања јелки за Божић.
Друга легенда говори о немачкој војвоткињи која је 1611. године у свом дворцу припремила све за прославу Божића, а онда је приметила да је један кутак у њеном великом салону готово празан. Погледала је у башту и видела малу јелу. Наредила је да се ископа и посади у велику саксију. Прву јелку у Француској кажу да је окитила војвоткиња од Орлеана. Неки, пак, сматрају да је прва јелка окићена у Алзасу, у Стразбуру, одакле се обичај кићења јелки проширио и по Немачкој...

Јелка принца Алберта
Један од највећих поклоника обичаја кићења јелки био је принц Алберт, муж енглеске краљице Викторије. Принц Алберт је краљевску јелку окитио свећама, сушеним воћем и бисквитима. Збило се то у дворцу у Виндзору 1841. године. Убрзо је и енглеско племство почело да подражава принца стављајући и друге украсе. Али, свеће су биле неизоставне. Данас су их замениле електричне лампице... Чарлс Дикенс писао је како су у другој половини 19. века Енглези јелке китили играчкама, луткама и мајушним музичким инструментима, намештајем за лутке, бомбонама... Међутим, Италијани тврде да су још у 17. веку китили дрвеће. Додуше, то су биле гране ловора. Китили су их воћним „куглицама”, односно сувим смоквама и комадићима обојене хартије.
Почетком 19. века у Америци није постојао обичај кићења јелки. Прво сведочанство о томе потиче из 1830. године кад су у Пенсилванији досељеници из Немачке окитили јелку. Догађај није примљен баш најбоље јер су други у кићењу дрвета видели пагански обичај. Али, мало-помало, јелке су почеле да светлуцају и у Новом свету... И док су у Европи китили мало зимзелено дрвеће, Американци су волели да секу високе јеле, стављали их у своја дворишта или уносили у куће како би досезале све до таванице. С појавом електричне струје, јелке су се доселиле и на градске тргове где се и данас могу наћи...
Сребрна јела (Abies alba) припада породици пинацеае и живи у планинама средње и јужне Европе. Може да порасте чак до шездесет метара. Њено стабло је право, кора готово глатка, беличасто-сребрне боје. Лишће (иглице) јеле може бити тамнозелено с горње стране и сребрнасто с доње. Шишарке сребрне јеле висе на гранама, зелено-смеђе су боје и отпадају с дрвета кад су зреле. Сребрна јела воли кишу и хладноћу. Њено име потиче од латинског израза „abire”, што значи отићи. Мисли се на велику висину коју јела може да достигне.
Pinus Picea, или бор, такође припада породици Pinaceae и расте у Средоземљу, као и на Истоку. Бор је такође познат од давнина. Може да порасте до двадесет пет метара. Име потиче од пињола, семенки шишарке овог четинара.

Празници за столом
Нађи бадем!



Од пребранца до амарета. Зимски празници још су једна прилика за добар залогај...

Занимљиво је да је прослава Божића у Бостону била забрањена од 1659. до 1681. године. Свако ко би јавно показао свечарски дух у време Божића, био је кажњен са пет шилинга! Наиме, у то време међу досељеницима у Бостону владало је уверење да је Божић назадна светковина. У Сједињеним Америчким Државама Божић је проглашен за савезни празник 26. јуна 1870. године.
Прослава Божића неодвојива је од разних кулинарских ђаконија, што говори и о паганским коренима светковина које нису паганске. Сходно томе, безмало свака земља има неки свој специјалитет, укључујући и нашу.Божићу претходи пост, па се за Бадње вече на домаћој трпези, поред разноразних пита, најчешће нађе посно јело - пасуљ пребранац. Пребранац није тешко направити: потребно је бар пола килограма пасуља (такозваног „тетовца”), исто толико црног лука, четврт литра уља, једна сува црвена паприка, со, бибер, алева паприка, нана, лорбер. Пасуљ треба најпре опрати и оставити у води да набубри и добро скувати (прву воду би требало бацити) тако да буде мек. Црни лук ваљало би пропржити на уљу и додати поменуте зачине. Када је то готово, сједине се оцеђени пасуљ и пропржени лук и стави у рерну да се запече.
Осим уобичајених тортелина у супи (што је, иначе, специјалитет из Болоње), у Италији током зимских празника, поред осталог, једу и амарете, неку врсту пуслица од бадема. Како се праве амарети? Једна велика шоља шећера и два беланца умуте се миксером у чврст снег и томе се дода на врх ножа соли, као и шоља ситно исецканих бадема. Добијен чврсти снег вади се кашиком у облику лоптица и ставља на подмазан плех. Амарети се пеку на ниској температури. Тачније, готово се суше.
Французи током зимских празника често једу специјалитете од кестена. Француски божићни пудинг од кестена прави се на следећи начин: пола килограма очишћеног кестена измеша се са двеста грама шећера, седам кашика маслаца, две кашике павлаке, седам жуманаца и снегом од седам беланаца. Ватростална чинија добро се подмаже, сипа се пудинг и пече у рерни тридесетак минута. Пудинг од кестена служи се преливен чоколадом или шлагом.
У Јужној Америци, тачније у Чилеу, праве божићни хлеб. Он се прави сасвим једноставно. Три шоље брашна помешају се са 125 грама маслаца, једном шољом млека, две кашичице прашка за пециво, сто грама ушећерених вишања, једном шољом шећера, једном шољом сувог грожђа, пола шоље кандираног воћа, пола шоље бадема, кором од лимуна и два јајета. Пече се у подмазаном плеху, на нижој температури, бар један сат.
У Холандији за Нову годину једну печену кокошку (или пиле) с киселим купусом. Зашто баш кокошку? Јер она кљуца по земљи као што живот кљуца годину за годину... У Шведској, у коху од пиринча обично сакрију бадем: онај ко га нађе (као код нас новчић у чесници) тај ће читаве године имати среће

Припремила Мирјана Огњановић

Deda Mraz, koji je danas širom Zemlje, a pre svega u zapadnim kulturama, personifikacija veselog novogodišnjeg raspoloženja, nije rođen u fabrikama "Koka-kole", čija je danas maskota, već u ranohrišćanskim hagiografijama i paganskim verovanjima starih Germana i Slovena.

Različite verzije ovoga lika, koje se ogledaju u boji i vrsti garderobe, njegovim pomoćnicima, pa čak i u ličnim osobinama variraju među različitim kulturama, religijama, narodima.

Prema istorijskim podacima, Sveti Nikola bio je episkop Mire u Likiji, pokrajine vizantijske Anadolije, nadaleko čuven po svojoj nesebičnoj brizi za sirotinju.

Priča koja Svetog Nikolu poistovećuje sa Deda Mrazom govori o trima kćerima nekada bogatog i uglednog trgovca. Potpuno osiromašivši, jadni otac nije mogao da uda nijednu od svojih kćeri, jer nije mogao da im obezbedi miraz, pa naumi da ih proda na gradskom trgu i tako ih načini prostitutkama. Sveti Nikola odluči da pomogne: kada su u siromahovoj kući već svi odavno spavali, on je krišom ostavio vreću sa zlatom. Ujutro nađoše kesu u kojoj je bilo taman toliko novca da osiromašeni trgovac može da uda svoju najstariju kćer i na taj način je spase sramne i strašne prodaje.

Trgovac je srećno udao prvu kćer, ali se čudo ponovi i sledeće noći. I druga trgovčeva ćerka beše udata, a otac naumi da sledeću noć probdi, ne bi li saznao ko je tajni dobročinitelj. Čekao je trgovac čitavu noć, te se negde u gluvo doba pojavi Sveti Nikola.

Ovde se priča razdvaja na dva kraja.

U jednoj verziji, Sveti Nikola ostavlja vreću sa novcem, ali trgovac izlazi iz skrovitog mesta i pokazuje se svetitelju, koji ga blagosilja i zaklinje da nikome ne govori šta mu se desilo. Kasnije trgovac ipak pogazi obećanje dato svecu i proširi priču o dobrim delima Svetog Nikole među narod.

Druga verzija završava se tako što, približivši se trgovčevoj kući, Sveti Nikola postaje svestan da ga trgovac čeka, te poslednju vreću sa novcem spušta kroz dimnjak i ona pada u čarape koje su se sušile iznad kamina. Sledstveno ovoj priči, širi se običaj ostavljanja čarapa za praznike da bi ujutro u njima bili pokloni.

Sveti otac Nikola samo je jedna od inspiracija za Deda Mraza.

U Holandiji i Belgiji, Sveti Nikola (Sinterklas) ima pomoćnike koji se zovu Crni Petar, odnosno Crni Petri. Sveti Nikola ima Crne Petre za svaki zadatak - te se jedni penju na krovove i spuštaju poklone kroz dimnjak, dok drugi sami kroz dimnjak ulaze. Njihova lica su garava od čađi razlog su za njihovo ime. Oni nose alate za čišćenje dimnjaka - platnenu torbu i granu breze.

Praznik Svetog Nikole, odnosno, holandskog Sinterklasa, koji se slavi 6. decembra, proširio je tradiciju davanja poklona među ostale narode.

Tokom protestantske reformacije u 16. i 17. veku mnogi protestanti zamenili su donosioca poklona Sinterklasa Detetom Hristom (Hristkindl), a datum poklanjanja poklona premestio se sa 6. decembra na Badnje veče.

Brojne paralele povučene su u tradicijama vezanim za Svetog Nikolu i germansku mitologiju. Pojavljivanje lika Deda Mraza u više studija vezano je za Odina, vrhovnog boga starih Germana pre njihovog pokrštavanja.

Islandska knjiga iz 13.veka "Prozna Eda" govori o Odinu koji jaše osmonogog konja po imenu Sleipnir i koji može da preskoči velike razdaljine, što vremenom podstiče poređenja sa Deda Mrazovim irvasima.

Odin je nazivan mnogim imenima koja opisuju njegov izgled, a jedan od epiteta je "dugobradi".

Prema istoričarki Filis Siker, deca bi ispred kućnog dimnjaka ostavljala svoje čizme napunjene šargarepama, slamom ili šećerom da ih pojede Slepnir, a Odin im je za uzvrat ostavljao poklone ili slatkiše. Istoričarka tvrdi da se ovaj običaj odomaćio u Nemačkoj, Belgiji i Holandiji i to nakon prihvatanja hrišćanstva, te je na taj način postao povezan sa Svetim Nikolom. U domovima širom ovih zemalja i danas deca ostavljaju čarape kod dimnjaka.

Pre britanskog osvajanja u 17. veku, kroz holandsku koloniju Novi Amsterdam (današnji Njujork) ovaj običaj prelazi u Sjedinjene Američke Države.

Poreklom iz prehrišćanskih tradicija stanovnika alpskih oblasti, Krampus je negativna parafraza Svetog Nikole. Usled kasnijih hrišćanskih uticaja i masovnog pokrštavanja, Krampus se predstavlja kao nerazdvojni pratilac Svetog Nikole. Međutim, Krampus je demon koji plaši decu koja su prošle godine bila nevaljala i upozorava svako dete da dogodine sluša roditelje. U alpskim oblastima u toku prve dve nedelje decembra, mladići se tradicionalno oblače u kostime Krampusa i tumaraju ulicama plašeći decu zarđalim okovima i zvonima.

U slovenskoj mitologiji, Deda Mraz je prvobitno bio zli čarobnjak koji je voleo da zaleđuje ljude. Bio je pratilac ostalih vrhovnih božanstava i to boga vetra, dobrog i lošeg vremena Podviza i boga zime i pozemnog sveta koji je vladao mrazevima Koročuna. Zajedničke osobine i poneka fizička karakteristika sjedinile su se u lik Deda Mraza. Početno verovanje Slovena u Deda Mraza prikazivalo ga je kao zlog starca koji otima decu i odnosi ih u svom ogromnom džaku. Da bi deca bila vraćena, unesrećeni roditelji morali su da predajom poklona Deda Mrazu probaju da otkupe svoju decu. Kako je vreme prolazilo, mada najviše zahvaljujući hrišćanskim uticajima, lik zlog Deda Mraza prolazi kroz transformaciju i postaje ljubazan i dobrodušan dekica.

Od početka 19. veka osnovne karakteristike i izgled Deda Mraza počinju da oblikuju književni uticaji, budući da je upravo u ovom veku i počela prava ekspanzija dečje literature. Do kraja 19. veka, Deda Mraz je preoblikovan u vilenjaka, u mitsko biće koje je i danas, i postaje najpopularniji među mnogim izmišljenim likovima u deljenju poklona i pevanju pesama za Novu godinu.

Lik koji je Britancima i Amerikancima poznat kao Santa Klaus, ustvari je spoj starinske predstave darivaoca poklona iz crkvene istorije i folklora, u koje spada Sveti Nikola i britanske mistične ličnosti Oca Božića. U Britaniji Otac Božić potiče iz kasnog 17. veka, a neke od retkih sačuvanih slika koje imamo iz tog perioda prikazuju ga kao veselog debelog bradatog čoveka koji je obučen u dugačku zelenu odeću obloženu krznom.

Ako pogledamo britanske kolonije Severne Amerike imaćemo susret sa prepravljenim britanskim i holandskim verzijama davaoca poklona. U "Istoriji Njujorka" iz pera Vošingtona Irvina, Sinterklas je amerikanizovan u Santa Klaus i u ovakvoj verziji imena narod sa ovih teritorija ga poznaje i danas.

Piše: Leora Mihailović, Tanjug

Poslednji dani decembra obično su rezervisani za sumiranje rezultata iz protekle godine i pravljenje planova za predstojeću. Iako se većina obećanja datih sebi i drugima pre ili kasnije prekrši, pravljenje planova je dobra navika koja će vas jednog dana naterati da svoj život promenite na bolje.

Kako vam održavanje obećanja ne bi teško palo, dajemo vam neke od osnovnih smernica za sastavljanje liste koje će vam pomoći da se posle lude Novogodišnje noći prisetite i svojih obaveza.

1. Budite konkretni
Nemojte praviti odluke tipa “Družiću se s više ljudi” ili “Ojačaću prijateljstva” – to je suviše uopšteno.
Mnogo je efikasnije da stvari postavite na sledeći način: “Osnovaću grupu”, “Pozdravljaću ljude na ulici” ili “Neću ogovarati”.

2. Sve zapisujte

3. Kontrolišite odluke svakodnevno
Ako vam se odluka mota po glavi, mnogo je veća šansa da je nećete prekršiti. Najbolje bi bilo da ih se prisećate uveče pred spavanje.

4. Održavajte disciplinu
Recite drugim ljudima za svoju odluku, okružite se istomišljenicima i precrtavajte sve što ste ostvarili kako biste ostali motivisani.

5. Razmišljajte o velikim stvarima
Možda vam je potrebna velika promena, avantura – obilazak neke strane zemlje, raskid, novi posao… Dozvolite sebi da zamislite bilo šta i da radite na ostvarenju svog sna.

6. Mislite o sitnicama
Nemojte zapasti u zamku razmišljanja da vam samo radikalni rezovi mogu promeniti život. I čišćenje frižidera i krečenje može napraviti velike promene. Posmatrajte svoj dom kako biste ustanovili šta možete popraviti i poboljšati sami.

7. Pitajte za pomoć
To nije sramota. Konsultujte prijatelje i članove porodice. Dve glave su uvek pametnije od jedne. Ako imate problem sa stalnim kršenjem odluka, pokušajte sledeće strategije:

8. Razmotrite donošenje samo onih odluka koje će vam prijati
Možemo poboljšati naš život na bezbroj načina. Ako se i dalje borite da ispunite obećanja, pokušajte da formulišete odluku kao “Naći više vremena za čitanje” ili “Češće ću ići u bioskop” ili bilo koju odluku koju ćete sa zadovoljstvom ispunjavati.
Nekada nas sitnije stvari ohrabre da se posvetimo onim komplikovanijim.

9. Nije strašno odustati
Ako stalno kršite obećanja, razmotrite opciju da odustanete od cele liste. Uložite energiju ka promenama koje su realistične i korisne.
Nemojte dozvoliti sebi da robujete neostvarivim odlukama poput one da smršate 20 kilograma ili srušite kuću, da biste napravili novu.
Manje odluke koje možete ispuniti doneće vam mnogo više sreće.

10. Držite se odluke svakodnevno
Obično je lakše da nešto radimo svaki dan, nego da pravimo preduge pauze u obavljanju nekog posla. Zato se trudite da odluka koju donesete može da se upražnjava svaki dan. Kasnije, kada steknete disciplinu, obećanje možete ispunjavati na svakih nekoliko dana.

11. Postavite rokove

12. Ne odustajte ako naiđete na prepreku

13. Ne budite perfekcionista
Umesto toga vežbajte po malo. Recimo, ako vam je cilj da učestvujete na maratonu, ne pretrčavajte odmah celu razdaljinu, jer ćete brzo odustati. Bolje je da hodate svaki dan po 20 minuta, pa polako povećavate razdaljine i brzinu.

Ako jednom i preskočite rutinu, sutra nastavite kao da nikada niste ni prestajali.

ПОШТОВАНИ КОРИСНИЦИ ФОРУМА,

СТИГЛА НАМ ЈЕ НОВА ГОДИНА, А СА ЊОМ И НЕЗАОБИЛАЗНО НОВОГОДИШЊЕ СЛАВЉЕ, КОЈЕ ЗНАЧИ И БОГАТУ ТРПЕЗУ!
МИСЛИМ ДА О НАЧИНУ ИСХРАНЕ И КВАЛИТЕТУ НАМИРНИЦА КОЈЕ ЋЕМО КОНЗУМИРАМРИ (ИЛИ ИХ УПРАВО КОНЗУМИРАМО) КАО И ЊИХОВОМ УТИЦАЈУ НА ОПШТЕ ЗДРАВСТВЕНО СТАЊЕ НЕ ТРЕБА ПОСЕБНО ГОВОРИТИ, АЛИ ВРЕДИ СЕ ПОДСЕТИТИ!
У ХЛАДНИМ ЗИМСКИМ ДАНИМА НЕОПХОДНО УЗИМАЊЕ ВИТАМИНА Ц (ЦЕ), А ОН СЕ У ПОТРЕБНИМ КОЛИЧИНАМА НАЛАЗИ У СЛЕДЕЋИМ НАМИРНИЦАМА:

ПРАСЕН-ЦЕ,
САРМИ-ЦЕ,
ВЕШАЛИ-ЦЕ,
КОБАСИ-ЦЕ,
СЛАНИНИ-ЦЕ,

КАО И У НАПИЦИМА

ПИВ-ЦЕ,
ВИН-ЦЕ
И РАЗНЕ РАКИЈИ-ЦЕ!

УЗИМАЊЕ ВИТАМИНА ЈЕ ЗДРАВО, АЛИ ПАЗИТЕ ДА СЕ НЕ ПРЕДОЗИРАТЕ!!!

С ПОШТОВАЊЕМ,
ВАШ др Лоц