Gordan Mihić - Srećna nova 1949.

SCENA 1.

Vera svira Rahmanjinova u jednoj sobi Moskovskog konzervatorijuma. Vetrić pirka i leluja zavesom u dva velika prozora: leto je, sunčano, toplo leto 1948. Pored Vere, uz klavir sedi profesorka, Ruskinja, starija žena u crnoj haljini, sluša Veru i rukom leluja u ritmu koncerta, dajući istovremeno neme primedbe tim pokretima šake i prstiju... Neko zakuca. Ne čekajući odgovor, ude mlad, crnokos jugoslovenski oficir Miloš Garić. Profesorka ga očito poznaje, Ijubazno se osmehne dajući istovremeno znak da ne prekida Veru. Ali on nekako ozbiljno, tmurno kaže:
MILOŠ Prastite, Natalija Aljeksandrovna...
VERA (Okrene se, oči joj zasijaju) Dobio si? (On ćuti) Dobio si karte za Baljšoj? Idemo večeras? Obećao si mi...
On sedne. Pogleda profesorku. Shvativši da je nešto lično, ona izađe... Miloš uzme Veru za ruke.
MILOŠ Izbila je velika svađa sa Rusima... Objavljeno je saopštenje Informbiroa... i, kako stoje stvari, ne verujem u pomirenje... Vraćamo se kući...
Vera zgranuto gleda u njega.
VERA Nemoguće... Imam ispitni koncert za deset dana... Kakva svađa, oko čega?
MILOŠ Za jedan sat imamo sastanak u Akademiji... Javiću ti se... Budi mirna, nađi brata i javi mu, ako još nije čuo...
On je poljubi. Pogleda na sat. Ustane. Ona još uvek potpuno odsutno zuri u njega... On izađe... Ona gleda note, sklopi ih, opet ih otvori, okrene se: u sobu ude profesorka... zbunjena, bleda, priđe Veri. Stavi joj ruke oko lica... tiho kaže na ruskom.
NATALIJA ALEKSANDROVNA Čula sam u hodniku, prekinuli su sve časove... Mila moja, užasno mi je žao... Najbolje je da odmah ideš u internat. možda je ovo poslednji put da se vidimo... Zbogom...
Zagrle se. Padne poklopac na klaviru. Dirke muklo zabruje. Scena se zatamni... Pred zavesu, na proscenijum, izađu dva oficira, i pukovnik. Gledaju u publiku... Snop svetlosti je na njima.
PUKOVNIK Drugovi!... Otvaram partijski sastanak nas, jugoslovenskih oficira na školovanju u Moskvi, na kome treba da se otvoreno, komunistički izjasnimo o saopštenju Informbiroa koje će vam sada biti pročitano. Saopštenje je teška optužba našeg Ce-Ka, i ne samo to, neopoziva presuda i ultimatum... Verujem da ćete svi znati da se postavite onako kako to od vas zahtevaju ponos, čast i odgovornost prema našoj Partiji i narodu...
Scena se zatamni... U mraku, trčanje, koraci, uzvici Vere Galović.
VERA (U mraku) Da li je Mića tu? Jeste li videli Miću?
NEKO (U mraku) Kog Miću? Imamo trojicu?
VERA (U mraku) Mog brata, Miću Galovića, studenta medicine...
Scena je osvetli. Vera ugleda Miću sa dvojicom civila. Vikne:
VERA Mićo! Bato!
Ona potrči ka njemu. On je zagrli. Uđu u sobu s onim civilima koji ćute.
VERA Čuo si?
MIĆA Jesam. Da te upoznam, ovo su drugovi... naši, sovjetski drugovi iz Univerzitetskog komiteta Komsomola. Razgovarao sam s njima. Ja i ti ćemo ostati ovde, u SSSR-u.
VERA Bato, šta govoriš? Miloš se vraća, svi se vraćaju, i mi moramo...
MIČA Mi moramo da ostanemo. Komunisti smo, a dužnost svih komunista je, pre svega, u ovom trenutku, ljubav, vera i služenje zemlji Lenjina i Staljina... (Tiho) Za najdalje mesecdva Crvena armija je u Beogradu... Ne budi luda...
Ona pogleda Ruse. Jedan joj se osmehne. Mića joj dade znak da sedne.
MIĆA Odmah se vraćam! Porazgovaraj malo s njima.
VERA Nemam šta da razgovaram! Ideš odmah sa mnom!
MIĆA Vraćam se za minut! Sedi i čekaj me!
On izađe. Rus, koji joj je preprečio prolaz tiho joj kaže.
PRVI RUS On će sigurno ostati. To je njegova slobodna volja, njegovo uverenje i želja. A vi, Vera Ivanovna, treba da nas saslušate... pažljivo... Sedite, budite mirni...
DRUGI RUS Sedite.
PRVI RUS I slušajte... Mi nismo iz Univerzitetskog komiteta Komsomola, mi smo NKVD...
Nagli mrak. Scena se okrene: na proscenijumu su pukovnik i ona dva oficira.
PUKOVNIK Oni koji su se izjasnili protiv naše Partije, za Staljina i Informbiro, neka napuste naše redove, istog momenta.
Ćutanje. Tišina. Iz publike na scenu izlazi nekoliko oficira. Miloš, koji stoji sa strane, uzbudi se kad izađu dva njegova odlična druga Jevremović i Simić.
MILOŠ Jevreme! Simo! Natrag!
On povuče za ruku jednog, taj uzdahne:
SIMA Žao mi je. Bili smo najbolji drugari, ali ovog puta se razilazimo. Zbogom.
MILOŠ Jesi li pri sebi? Stani! Stani!
SIMA Jesam, . . pri sebi sam, ali ti izgleda nisi. Niti iko od vas!
PUKOVNIK (Vikne) Pusti ih! Izjasnili su se! Nije im mesto među nama! Mi znamo svoj put a oni svoj!

SCENA 2.

Jutro... Devojče po imenu Nale sedi na pragu prizemne kuće na periferiji i čisti tenispatike kredom... Duva prah, gleda patike - zadovoljna je... Njen mladi brat, desetogodišnji Luka, pere stari ćaletov motocikl s prikolicom, osvrne se - zapali cigaretu... Pred kućom, otac - četka na sebi prugasto odelo, češlja se, gleda se u ogledalu okačenom o zid. Uzme kravatu, okači je... Ode u kuču, viče otud.
OTAC (Iz kuće) Nale! - Oj, Nale, gde je supa za mamu?
NALE U porciji.
OTAC A gde je porcija?
NALE U kuhinji, sve sam spremila.
Nale ode pred ono parče ogledala i počne da se češlja. Luka glanca motocikl i peva.
LUKA Kad je Staljin Pošo na Srbiju, kad je Staljko pošao na Srbiju - njemu kaže njemu kaže majka - nemoj sine, nemoj tamo - prgavi su, ćete biju! Kao Švabu što su bili, ćete biju! Ali Stalja - ne veruje majci.
Otac izlazi i zgranuto sluša Luku. Priđe motoru.
OTAC Ko te to naučio?
LUKA Mita Ciganin. Peva u bifeu, uzima veliku lovu.
OTAC Da te to više nisam čuo! Nikad! (Otac seda za motor, Nale iza njega, Luka u prikolicu. Otac grdi Luku) Prvo i prvo, ne kaže se Staljin, ni Stalja, ni Staljko, nego drug Staljin. Drugo, nije Srbija nego Jugoslavija. I treće, ta stvar nije rešena i nemoj da te čujem više da laješ okolo jer možeš grdno sranje da mi napraviš. Jasno?
LUKA Teraj!
OTAC Pitam je 1' jasno, mamilaze?
LUKA Jasno.
Otac stavi gumene moto-naočare. Potera polako motor, izađu iz dvorišta...

SCENA 3.

Scena se zatamni. Čuje se kloparanje voza, pisak lokomotive... Osvetli se samo uzani prostor sa dve klupe kupea. Negde svira harmonika, u drugom kupeu - neku rusku pesmu. U kupeu, oficiri: Grada koji spava u uglu pokriven bluzom, i Aca - sav napet, ukočen, zuri u plafon, i Vera u heloj bluzi, oslonjena na Mišino rame... Grada žutokos, tršav, u košulji raskopčane kragne, odsutan i rastresen, pali cigaretu o opušak... Nervozan je do usijanja... Otvori prozor, gleda napolje... Vetar mu mrsi kosu...
GRADA Još smo u Rusiji?
MILOŠ Još pola sata. U devet treba da smo u Mađarskoj.
Grada uzdahne. Na vratima se pojavi Rus, civil. Odjednom, Aca uzme kofer, mantil i šapku, pogleda Rusa civila.
ACA Razmislio sam! Zelim da ostanem u SSSR-u...
Rus mu pruži ruku. Zagrle se, poljube tri puta... Odu... U kupeu Miloš ćuti, uzme flašu, sipa sebi i Gradi. Grada neće, gleda na sat... Ustane, žustro... Zakopča se, utegne bluzu. Uzme mantil, šapku... Tiho, uzbuđeno kaže.
GRADA Ostaću i ja... Staljin je u pravu, Rusija je u pravu, velika, jedina Rusija...
MILOŠ Sedi!
GRADA Daj da se oprostimo...
MILOŠ Sedi, kad govorim!
GRADA Svi isto mislite, ali nećete sebi da priznate. Progutaće nas, izgubićemo sve zašta je palo milion i po žrtava! Ne možemo sami, čak i da smo u pravu!
MILOŠ Jesmo, i moraćemo da izdržimo!
GRADA Tragična zabluda! Idem... zbogom!
Miloš ga ščepa za ramena, spusti ga na sedište... Onaj u uglu se probudi... pita pogledom »šta to bi?«
MILOŠ Voz naglo ukočio, pa se zastavnik zaneo...
Grada osloni glavu o šake... Miloš sedne do vrata, podigne noge na suprotno sedište i prepreči mu put, Grada briše znoj... Promaja vitla zavesom...

SCENA 4.

Druga strana scene, koja je bila u mraku. Bolnica u Beogradu... Gvozdeni krevet, jabuke na stolu. Anđa Jeremić podbula, krupna, spava... Ulaze u sobu otac, Luka i Nale. Nose porcije. Stanu kod kreveta. Nale se nagne.
NALE Mama! Majkili - Kevo!
Anđa otvori oči. Lice joj je orošeno znojem. Osmehne se.
ANĐA Opet vi... (Pogleda muža) Bili ste jutros, što mučiš decu...
OTAC Rekla si da bi htela nešto tečno, pa ti skuvala Nale čorbu...
NALE Sa kiselim mlekom, ajde, moraš da ojačaš...
OTAC A najvažnije, mama - divna vest: dolazi Miloš...
Anđa se ukoči - oči joj sinu.
ANĐA Miloš moj, Miloš, moja uzdanica... Bože, fala ti, i njega da vidim.
OTAC Stigao telegram... Strpi se još malo! Najdalje do prekosutra u podne, eto ga kod tebe!
Anđa se uzbudi, zaplače, jeca, pokrije se čaršavom... po licu. Trese se ispod čaršava. Nale je miluje... Otac vadi iz tašne ženske cipele.
OTAC Evo, cipele, kad izađeš... Nosio sam kod Bože da pendžetira... Gde da stavim?
NALE U ormanče! (Tiho, ocu) Ćuti! (Luka izađe u hodnik. Otac za njim. Sednu jedan pored drugog. Luka mu zapali. Otac olabavIjuje kravatu...) Bolje je. Mnogo je bolje. Ovo sad, to su samo živci.

SCENA 5.

Opet na levoj strani scene - u kupeu. Sviće... Bledo svetlo se širi kupeom lagano, kao maglica... Vera spava u uglu... Grada puši, baca opušak, gleda Miloša koji sedi prekrštenih ruku... Lokomotiva otegnuto pišti... Uskoro zvuk, voz koji stane... Grada ustane, gleda nagnuvši se napolje... Okrene se...
GRADA Moj stari je ostavio kosti na Sutjesci... Dva burazera pogrnula su sa crvenoarmejcima oslobađajući Beograd... Proklinjaće me moji mrtvi, dok sam živ, neću sebi da oprostim...
MILOŠ Baćo... mi imamo svoju zemlju, svoju partiju...
GRADA Ali šta ako Tito nije u pravu... Ja sad to ne mogu da prosudim? Sta da radim? Kako da verujem naslepo jednima ili drugima? (Zvuk voza koji kreće... Juri... Opet stane, čuje se gromki uzvik. Iz svih vagona začuje se gromko: Urrrraaaaa!) Drugovi! FNRJ! Subotica! Našiii...
Tamo gde je bila bolnička soba, peron - i doček - pioniri sa cvećem, muzika: trešti marš... Miloš i Vera izađu na stepenište vagona, omladinke im daju cveće, svi se grle, muzika trešti... Dvojica oficira su iz Subotice... Na peronu ih svi grle, majke plaču, dižu im decu u vazduh, da ih vide... Grada ostaje sam u kupeu... Zuri u tle... Navuče zavesu... Muzika trešti... Grada izvuče pištolj. Obriše znoj sa čela, stavi cev pištolja u usta. Pucanj... Napolju veselje... Pršte prangije, puca se u vis... Miloš otvori vrata kupea. Ugleda mrtvog Gradu... Klekne, uhvati ga za ramena... Vera otvori kupe... Miloš je očajno pogleda... Muzika trešti, poletna, radosna, pršte konfete... Zvuk voza koji pode, pištaljka, ubrzanje točkova... Iz Gradinih usta curi krv...

SCENA 6.

Beograd... Veče... Igranka... Orkestar zalizanih momaka u sakoima sa širokim ramenima svira popularni šlager: »Kad tebe Ijubio sam zadnji put... tad trešnje cvetale su sve...« Devojke u haljinama koje prekrivaju kolena, belim bluzama i soknama, momci u širokim pantalonama... igraju priljubljeni dok sa strane kibicuju »viseći«. Na terasu ude momak u belom sakou, Kosta Garić, zvani Gari, preplanuo, u plavoj košulji, praćen dvojicom drugara... Stanu, gledaju društvo... Gari pogleda prvog drugara - Tozu.
TOZA (Gleda na sat) Devet i dva minuta!
GARI Idemo. Nema ga.
Okrenu se, podu, Prilazi im ćosavi, omanji kepec Mile.
MILE Ti si Gari?
GARI Ko te šalje?
MILE Buger. Ovde ima pubova. Ne želi da ga vide. Ceka te u »Klonji« u gornjoj sali.
Kepec ode. Gari gleda parove koji igraju. Onda polako krenu... Usput, šacuje cure... Scena se okreće: oni stižu u klozet. U polumraku, ugledaju Bugera i Tasu. Sede, puše. Odnekud dopire muzika iz »Bala na vodi«. Klimnu glavama jedni drugima. Buger otrese pepeo cigarete i sporo, kao od dosade, pogleda Garića i Tozu.
BUGER Pročuo si se na brzaka. Kažu, sve možeš.
GARI Šta te zanima?
BUGER Penicilin.
GARI Imam.
BUGER Kad možeš da isporučiš?
GARI U svako doba.
BUGER Gde i kad?
GARI (Nasmeje se) Na mom terenu.
BUGER Koji ti je tvoj teren? Nov si, ne znam te?
GARI Karaburma. Ciglana. Ujutru u pet nula nula.
BUGER Treba mi šeset komada.
GARI Dva soma po ampuli.
BUGER Dereš.
GARI Kod mene tako. Ali je zato pravi, Amerikanac.
BUGER (Misli se. Priđe mu, gleda ga) Plaćam.
Buger mu pruži ruku. Rukuju se, on i njegovi izađu...

SCENA 7.

Voz stoji na maloj stanici... lz vagona iznose Gradu pokrivenog mantilom, na nosilima, odnose ga. Vera i Miloš prate nosila, zastanu jer ih zaustavi Udbaš u kačketu. Vadi notes i olovku:
UDBAŠ Ti si ga, druže,prvi zatekao . .
MILOŠ Da.
UDBAŠ Zoveš se?
MILOŠ Miloš Garić!
UDBAŠ Voz će da sačeka dok uzmem neke podatke. Sešćemo tamo u bife.
Podu.Vera ide s njima.
UDBAŠ Drugarice,ti sačekaj u vozu.
MILOŠ Zašto?
UDBAŠ Zato. Propis je takav!
Vera ode u voz... Udbaš ude u bife. Odu u kuhinju. Udbaš daje znak da svi izađu. Oni bez reči izađu. Udbaš sedne pored prozora. Gleda Miloša.
UDBAŠ Hajde, drug, pričaj.
MILOŠ Sta da pričam?
UDBAŠ Kako je to i zašto... zbog izveštaja, razumeš?
MILOŠ Stigli smo u Suboticu, izašao sam sa ostalima na platformu zbog dočeka. On je ostao sam u kupeu. (Ućuti) Stavio je cev revolvera u usta i opalio.
UDBAŠ A pretpostavka - zašto?
MILOŠ Teško mu je pao raskid...
UDBAŠ S kim?
MILOŠ Sa Sovjetskim Savezom.
Udbaš piše, polako, desnom rukom - levu nema.
UDBAŠ Izražavao je pred tobom neku svoju muku oko toga?
MILOŠ Pogodilo ga je. Nije hteo da ostane tamo, a onda se predomišljao. Usput je hteo da izađe - ja sam ga ubedio da to ne radi.
UDBAŠ Ti?
MILOŠ Da. Bio sam mu drug.
UDBAŠ A! Drug. Najbolji?
MILOŠ Jedan od dvojice trojice najboljih.
UDBAŠ Ostaješ pri toj izjavi?
MILOŠ Zašto ne bih ostao?
UDBAŠ Tvoja volja. Eto, to je sve. (Ustane) Pasje vreme, omorina, koji li sam moj navuko ovu mantilčinu. Bili noćas u poteri, a u jarugama sveže. (On pije vodu sa česme, umiva se jednom rukom. Otrese glavu. Digne poklopce sa nekoliko šerpi) Geršla. Suve kosti. Geršla. (Pogleda Miloša) Slobodan si, završili smo. Nek dođe sledeći iz kupea.
Iz jedne šerpe proba jelo kutlačom. Pljune. Gleda kroz prozor Miloša koji odlazi. Nasmeje se jetko.
UDBAŠ Najbolji drug, a? Lepo si ga ubedio...

SCENA 8.

Beograd... periferija... ciglana... Jutro, vrućina. Gari u belom platnenom odelu širokih nogavica, sa šeširom i kravatom... pravi brze spustove na mišićima u travi, pod suvim hrastom... Toza mu broji.
TOZA Sto šesnaest, sto sedamnaest, umrećeš, jebo te - sto devetnaest, sto dva'es'...
Gari prestane da vežba, gleda u pridoslice - Bugera i Tasu. Nasmeje se. Skoči.
GARI Kasnite.
BUGER Zemunska lađa kasnila... Imaš robu?
GARI Kako smo rekli. Sedajte.
BUGER Žurimo.
Gari pogleda Tozu, koji iz jednog okna iznese kutiju uvezanu kanapom. Buger je otvori.
BUGER Stvarno, Američki. Original. (Gleda ampule pri svetlu) I ne lažu, sposoban si. Drago mi je da imam s kim da šljakam. Evo lova...
Daje mu pare. Rukuju se... Oni odu. Gari sedne, puši... gleda za njima... Legne, razveže kravatu...
GARI Odsoviću malo... Javi kad dođe Džibra za »česterfild«.
Toza sedne na rušni zid. Gleda okolo... Odjednom ustane, gleda negde. Skoči sa zida.
TOZA Cajovani.
Gari skoči, utrče u hodnik ciglane i odnesu dve velike kutije nekud u mrak... Pred ulaz uskoro stiže jedan milicioner - gleda unutra, podigne pikavac, zvizne prstima. Dode civil. Milicioner mu pokaže pikavac. Uđu u mrak, zastanu... Civil upali bateriju...
CIVIL Ma jok, nema nikog

SCENA 9.

Noć... U venjaku pred kućom Garićevih, Miloš poljubi Veru i Nale.
MILOŠ Ajde vas dve, laku noć. Lezite i pričajte, da mi muške glave prozborimo koju nasamo. (One odu. Napolju Luka obara ruku Milošu, »obori« rtiu je... Smeju se) Aj' sad i ti u krpe!
LUKA (Zeva) Vidimo se ujutru!
Luka opet zeva, ode... Otac i Miloš sednu pod sijalicu na gajtanu, u kržljavom venjaku... Otac još u onom odelu. Čuti, sipa dve rakijice. Gleda sina.
OTAC Sve je bilo uzalud... Sve.
MILOŠ Ti mi to kažeš?
OTAC Mnogo mi je teško, sine.
MILOŠ Klonuo si duhom. Ali, ćale, gore glavu! Ima još dana. Naših, crvenih dana!
Otac ćuti, podigne glavu... duga ga gleda.
OTAC Ona umire, sine. Lažem decu, dok mogu... Ali ona se više neće vratiti kući. Doktor Čajkić kaže, pitanje dana.
MILOŠ Kako? Kako, bre, ćale, od čega?
OTAC (Ustane, skine sako) Vodio tuđe brige, za neki tamo narod, za neka tamo pokolenja, za neka tamo buduća vremena. A moja kuća propadala... Ništa nisam shvatio? Ko mi sad pomaže? Zna li se kako mi je? Ona umire sine, ona umire. Ja sam kriv. Ostavljao sam je danima bez para, ogreva, hrane. Izrodila vas četvoro, a ja se borio za čovečanstvo. Proklet da sam. A onda rat, četiri godine logora, a kuća na njenim leđima.
Miloš puši, gasi pikavac, uzima drugu cigaretu.
MILOŠ Ne govori tako. I ona bi se ljutila da te čuje... Ona te je podržavala!
OTAC Podržavala??? Gutala muku, šta je drugo mogla. (Hoda po sobi) Prolaze generacije i generacije, i šta? Sve u ime neke budućnosti...
MILOŠ Zna se koje i kakve budućnosti.
OTAC A šta smo mi? Samo materijal za grobove? A naši životi?
Miloš dugo ćuti, onda promuklo kaže:
MILOŠ Tata!
OTAC Gubim veru... Opet počinju izdvajanja, razlike, privilegie, lagarije!
Miloš ga oštro prekine:
MILOŠ Ćale!
OTAC Nemam više vremena ništa da ispravim! Bar da se vidi taj moj deo u nekoj... opštoj borbi. Ništa. A ovde, ođe mi porodica, rasturi se sve! Ćuti! Miloše, nema ubeđivanja, omanuo sam žestoko. A sad i ovo sa Rusima!
MILOŠ Ne kažem zbog utehe! Ali neće biti uzalud! Moralo se!
OTAC Pusti! Meni pričaš? Meni?
Otac ode do šporeta letnje kujne pod venjakom, upali cigaretu žarom. Drži otvorena vratanca, zatvori ih. Osloni ruke o dršku šporeta. Stoji i ćuti. Miloš sedi, puši... Okrene se, priđe ocu.
MILOŠ A Garavi, šta je s njim? Svi se prave mutavi kad pitam? Je l' sve po starom?
Otac ćuti.
MILOŠ Reci šta je?
OTAC Najveći ološ na Bulbulderu. Eto šta je. Sve isto i još gore.
Sada Miloš ćuti.
OTAC Strah i trepet. Crna berza. šverc, mangaš nad mangašima. Hapšen, pa se izvuko, niko ne sme da svedoči, svi se prave ludi kad pljačka okolo. Zabranim mu da dolazi ovde, on me i ne pogleda kad dođe, ako dođe, svali se i spava dva'es' sati pa opet nekud nestane!
MILOŠ Bio je pred maturom.
OTAC Kakva crna matura! Sve su to finte - i matura i radne akcije - fasada za glavnu radnju - šverc!
MILOŠ Što ga nisi pritegao na vreme?
OTAC Ja? Pa ovaj mali, Luka, izmiče mi se, u brk mi kreše, a kamoli Garavi, ne smem a da mu kažem!
MILOŠ Dobro, ćale, da legnemo sad. Srediću ja to!
Otac iskapi čašicu. Uvrne sijalicu. Na pragu uhvati sina za ruku...
OTAC Sinko, samo još nešto... Čini mi se da si i ti zabaso?
MILOŠ U čemu?
OTAC Ko ti je ova? Starija je bre, ima više od 30... a još i razvedana.
Miloš se osmehne.
MILOŠ Volim je, ćale.
OTAC Ne znam, ja to samo onako... nešto mi ne štima.
MILOŠ Ne brini. Ne brini. Idi, lezi, ja ću još malo da posedim ovde. Sačekaću ga.
Mrak. Miloš puši i sedi. Ustane, gleda lozu, česmu, motocikl, neku starudiju. Oslušne. Čuje se usna harmonika i violina... Gari ide praćen dvojicom muzikanata koji mu tiho sviraju, dok on ide sa rukama u džepovima, u mantilu, sa šeširom i svilenim šalom, dvobojnim cipelama na špic... Idu polako... Gari stane, daje im pare, pusti ih. Miloš upali svetlo. Braća se ugledaju.
GARI Gle, gle! Zdravo, burazeru!
MILOŠ Zdravo.
GARI Je 1’ još ne govorimo? Tri godine je prošlo.
MILOŠ Muzika te prati do kuće a majka ti umire.
Gari sedne, skine cipele... Osmehne se bezglasno. Napolje izađe otac u pidžami.
GARI On ti reko? A? Njemu svi umiru, sve propada, sve je kasno... Batali... Slušaj mene.
Ustane, umije se na česmi.
GARI Lično sam je smestio u bolnicu, platio najbolji tretman, zasebnu sobu, stalnu negu, švajcarske lekove...
MILOŠ Ti?
Gari se briše, priđe Milošu.
GARI Ja.
MILOŠ A odakle tebi tolike pare? Gde radiš?
GARI A gde ti radiš? Pitam li ja, bre, nekog ovde kako se snalazi, gde je i šta je? Šta ste zasrali sa Staljinom, što si se vratio godinu pre roka, šta ovaj matori gunđa na sve zašta se navodno celog života borio? Jok! Gledam svoj poso. Tako i vi. Ajd, laku noć.
Miloš ga uhvati za prsa.
MILOŠ Mali!
GARI Meni kažeš?
MILOŠ Milicija neće stići da te ubije. Pre toga, ja ću, lično, ovim rukama da te zadavim.
Gari ga gleda, nasmeje se.
GARI Porastao sam od onda, brate.
MILOŠ (Procedi) Ovim rukama!
GARI Skloni ruke, burazer si mi. Mnogo te volim, bez obzira na sve, ali nemoj nikad više ovako sa mnom. Nikad!
Miloš ga ne ispušta. Gleda ga pravo u oči.
MILOŠ Čuo si. Znaš da dva puta ne govorim. Sad sam ovde, i nek mi samo neko kaže da i dalje radiš to što sad radiš, kopaj sam sebi grob. Dajem ti reč.
Gari pijano zuri u njega...
GARI Još si onaj stari. Ali ja sam se promenio. Hoćeš rat sa mnom? Zašto, burazeru? Šta te diram?
MILOŠ Kuća se rastura. Ako Ćale više ne može da drži dizgine, ja ih uzimam.
Gari se nasmeje... Ode i legne na klupu, puši... Otac gleda Miloša, odmahne glavom rezignirano...
MILOŠ Samo ti pusti mene.

SCENA 10.

Jutro... Neko zvizne tiho iza ograde... Vera se umiva na česmi... Iz kuće izađe Miloš.
VERA Neko zviždi... Miloš ode do ograde.
MILOŠ Odi vamo, Tozika.
Toza uđe u dvorište.
TOZA Ej, Mišo, servus... Kad si stigo?
MILOŠ Dođi varno kad kažem...
Iz kuće izlazi Gari... Miloš ščepa Tozu za prsa.
MILOŠ Radiš s njim, je 1’ tako? Švercujete zajedno?
Toza uplašeno pogleda Miloša koji pali cigaretu. Miloš ga ne gleda, procedi Tozi:
MILOŠ Da nisi nikad više nisi prišao ovoj kući. Ni njemu. Nikad. Znaš kakvu šaku imam. Sad briši!
On gurne Tozu. Gari mahne Tozi:
GARI Čekaj me kod devetke.
Toza ode. Gari priđe česmi, gleda Miloša.
GARI Burazeru, bilo bi najbolje da svaki od nas gleda svoj posao. Ne diram te, ne diraš me. Ja mislio da smo to raščistili.
Miloš skine majicu. Pode iza kuće. Mahne Gariju. Ovaj priđe.
MILOŠ Rekoh li ti nešto sinoć o tome kako ćeš ubuduće da živiš?
GARI Po tvom naređenju kako ću da živim?
MILOŠ Jeste. Po mom.
GARI Odjebi, Miške.
MILOŠ Tako, mali, ti meni odgovaraš?
GARI Žao mi ie, ti me na to teraš.
MILOŠ Dobro, onda počinjem da ti uterujem pamet.
On šljusne šamar Gariju koji stoji, obriše obraz. Uzdahne. Osmehne se. Miloš ga zvizne još jednom. Gari se zanosi.
GARI Nemoj, još me ne znaš. Bolje nemoj, brat si mi. (Zaurla) Nemoj, burazeru!
Miloš istrajava u udarcima. Onda Gari njega zvizne i iz prve ga obori u prašinu. Miloš se digne, protrese glavom... Žestoko se udaraju. Ćutke, bez jauka... Izmene mnogo žestokih udaraca, onda ugledaju Veru. Miloš stane... obriše znoj. Pokaže Garija.
MILOŠ To je on.
Gari se takođe briše, ne gleda Veru.
MILOŠ To ti je buduća snaja.
GARI Kosta.
VERA Vera.
GARI Nije baš prigodno upoznavanje...
VERA (Osmehne se) Ima i gorih.
MILOŠ (Sedne) Mali... sedi... Da zapalimo.
Gari sedne.
MILOŠ Poslušaj me. Daj tu maturu, ubaeiću te u neki dobar poso, ili nastavi studije. Imaš kefalo za knjigu. I ona može da ti pomogne. I ja ću. Navali.
Gari ćuti, uzdahne.
GARI Znaš šta, Miško?
MILOŠ Šta?
GARI Ništa od toga.
MILOŠ A kao, što?
GARI Zato što neću ovde da živim. Oću preko grane. Skupljam lovu za Zapad. Ovo mi se ništa ne sviđa. Jasno? Tebi se sviđa, ti ostani.
U tom trenutku čuje se zvuk automobila pred kućom. Izađu civil i milicioner. Uđu u dvorište. Gledaju okolo. Civil priđe bliže.
CIVIL Miloš Garić?
MILOŠ (Ustane) Ja.
CIVIL UDB-a. Treba da pođeš sa nama zbog neke dopunske izjave. (Gleda neku hartiju) Neki slučaj iz voza.
Miloš pogleda Veru. Ona pobledi.
VERA Pa on je već dao izjavu.
CIVIL Treba još. Ajde, žurimo. Idemo, druže, obuci se.
Gari ćuti. Osmehne se nekako cinično i gorko. Pogleda Miloša.
GARI E, moj burazeru...
Miloš ude u kuću, izađe u košulji i sakou. Izađe. Poljubi Veru.
MILOŠ Spremi svima doručak. Gledaću i ja da stignem. Ne brini, ovo je samo neka formalnost.
Vera ga zagrli. Civil mu da znak da podu. Odu u kola. Gari sedi na klupi, puši, ćuti... Vera stoji kao skamenjena...
VERA Zašto ga vode? Zašto ovde nisu uzeli izjavu?
Gari je pogleda, ćuti... Ustane.
GARI Vaši ste među vašima, znate šta radite... Ona kao da ga ne čuje.
VERA I zašto milicioner?
Gari se umije, ćutke, ostavi peškir... Uzme šešir iz kuće, sako, obuče se... Pali novu cigaretu, ode ćutke.
Vera ode do kapije, gleda niz pustu ulicu...

SCENA 11.

U UDB-i, islednik Dile Jorgačev stoji u prsluku, s podočnjacima, uzima neke tablete, guta ih, dohvata bokal s vodom. Pogleda Miloša. Priđe stolu, čita neku hartiju.
ISLEDNIK Odričeš?
MILOŠ Naravno da odričem. Da sam bio za IB ja bih ostao tamo.
Islednik hoda. Sedne.
ISLEDNIK Ostalo bi, a možda i ne bi.
MILOŠ A što kao ne bih?
ISLEDNIK Možda bi ti naredili da dođeš, jer imaš zadatak.
Miloš skoči, trepti.
MILOŠ Slušaj, ti, ne podmeći takve gadosti! Ja sam, bre, među prvima koji je bez predomišljanja rekao da se vraćamo!
ISLEDNIK Da. Jesi. A drug, je 1’ ti bio... mislim, jedan od najboljih - Jevremović Rista? Bio il’ nije?
MILOŠ Bio.
ISLEDNIK Pa ostao tamo. Ostao. A Simić Uglješa? I on ostao?
MILOŠ Na to ciljaš?
ISLEDNIK Pa Savić Gradimir, pošo, pa se ubio u vozu... a ti si ga kao pre toga ubeđivao... Možda i jesi, zavisi u šta? E, pa, moj druškane, moraće da se razjasni... Odsedećeš malo ovde. Možda nisi kriv, ne kažem, ali činjenice su čudne... baš čudne...
Miloš proguta vazduh, stegne zube...

SCENA 12.

Gari sedi sa Tozom za stolom i igra karte. Nale stoji pored njega i gleda ga očekujući nešto. On je zagrli...
GARI Mićo... šveco moja mala, ne petljaj se u to...
NALE Kako da se ne petljam, treći dan ga nema?
GARI Pa, je l’ išla ona njegova, ili ćale, jesu li pitali?
NALE Pitali. Kažu da sačekamo.
GARI E, pa, Nale, sačekajte. Gadna su vremena... Treba li ti love?
Ona stegne zube, gleda ga namršteno.
NALE Brat ti je. Može da zaglavi. Brat ti je.
GARI Šta ja da učinim, ej, bre? Ko mene šiša? (Tozi) Tri devetke.
NALE Plati da ga puste.
On se nasmeje
GARI Gušče... Kod ovih nema »plati«. To nisu Švabe i žandari. Ove ne zanima ndkakva lova, sve rade iz ubeđenja. Miško to zna, oni su svoji.
Ostavi karte, ustane. Gleda Nale.
GARI Ako ga nema još dan-dva, pokušaćemo nešto, na drugi način, bar da saznamo šta je. Važi?
Ona ćuti... ode... On sedne. Gricka slamku. Pljune. Osvetli se zadnji deo scene. Kuća i venjak. Nale sedi na pragu, podnimljena, Luka u dvorištu, na motoru... blene u sijalicu u venjaku. Otac, u prsluku, hoda nervozno od zida do zida a Vera sedi za stolom, prekrštenih ruku. Gari, u belom prsluku i plavoj košulji, dođe ćutke do Vere. Ugasi cigaretu.
VERA Šesti dan. Šesti. I nikakve informacije neće da daju.
Gari sedne za sto. Gleda Veru.
GARI Ovde, u kraju, pre rata je bio glavni komunac neki šuster Dile Jorgačev. U ratu se još više pročuo. Sad je velika budža. Je 1’ išo ovaj kod njega? (»Ovaj« - to se odnosi na oca)
Otac sedne pored Vere.
OTAC Išo. Nisam čeko da mi ti kažeš.
GARI I šta veli Jorgačev?
OTAC Nema pomoći u tim stvarima. Ako je nevin, pustiće ga.
VERA Nevin? On nema nikakve krivice... Zašto ga drže? To nekom moraju da objasne, šta toliko dugo istražuju?
Gari ustane. Otac ga gleda. Gari ude u kuću, uzme šešir. Nale ga gleda, on joj se osmehne, namigne joj... Izađe i ode preko dvorišia. Vetar klati šešir svetiljke pod venjakom. Svi u kući i dvorištu ostaju kako su sedeli ili stajali.

SCENA 13.

Jutro, tek se razdanjuje. Na levoj strani scene sredovečni, zdepasti Dile Jorgačev, stiže limuzinom (ne baš novom, osrednjom »pobedom«) na pecanje... Šofer brzo izađe da mu otvori vrata. Dile izlazi sam.
DILE Sto put sam ti reko, umem i sam da izađem. Ne muvaj se večito oko mene. Dođi u osam.
ŠOFER Razumem, druže Jorgačev.
Šofer sedne u kola. Vergla, ne može da upali. Dile se nasmeje sažaljivo i pogura mu kola. Šofer se uspaniči, promoli glavu.
ŠOFER Nemojte, druže Jorgačev, ja ću sam... Izvinite!
Dile je jak kao tri čoveka: izgura auto, vrati se, uzme pecaljku, sedne na obalu. Zapali. Pored njega sedne Gari. Osmehne mu se.
GARI Servus, čika Dile. Poranio na babuške, a? Dile ga pogleda preko naočara.
DILE Servus. Koji si?
GARI Kosta Garić, sin Slobe kamenoresca. Bio je kod tebe neki dan.
Dile vuče dim - cigara mu se ugasila. Kresne ponovo.
DILE A, jes, bio je.
GARI Mene se možda ne sećaš - poslednji put smo se videli u aprilu četres prve, kad si mi pendžetiro cipele. Na veresiju, ko i celom Bulbulderu. Tad si bio narodna majka.
DILE Mani se uvoda, od Kulina bana. Došao si zbog burazera?
GARI Tražio sam te i u tvojoj kancelariji, neće da čuju da privirim. Kažu, zauzet, daniu i noću. Tamo i spavaš.
DILE I?
GARI Reci mi, samo jedno, čika Dile - šta mu se piše?
DILE Rekao sam ti ocu. Stvar se ispituje.
GARI I samo to umeš da mi kažeš? E, jebi ga, nisi ko što si bio. Upado si u Beograd usred rata na motociklu, ničeg se nisi bojo, a sad pet običnih reči ne smeš da izgovoriš, šta će da bude s mojim burazerom. Nije moguće da ne znaš. Mora da znaš.
DILE Ne znam.
Gari ćuti. Ustane. Dile ga pogleda.
DILE Slušaj, mali, mesec dana belog Boga nisam vido, radim dvaes četiri sata, sad sam ugrabio neki minut da danem dušom, a ti padneš s neba i ko klještima za gušu. Šta, oćete, bre? U govnima ti je burazer. Pala je teška sumnja na njega. Pojavio se i jedan svedok koji ga tereti da je bio zavrbovan zaiedno s njim.
GARI Svedok?
DILE Svedok. Sad tu izjavu proveravaju.
GARI Pa?
DILE Šta pa? Ako je kriv, najebaće. Kičmu nam lomi Staljin, bre, sami smo, bubnje tenkovi na granicama, ne znaš šta nosi dan a šta noć, a imamo još i unutrašnjeg neprijatelja. Tu milosti nema, sinko. Eto.
GARI Dobro, čika Dile. Dobro. Reci mi samo još jedno: njegov iskaz ne vredi? Svima se veruje, sem njemu? Može li da zaglavi iako nije kriv?
DILE Proveriće se.
GARI A kako da znamo kad će to da bude? Nemaš kog da pitaš, svi isto ponavljaju, ko navijeni: javiće vam se. A kad ti jave, onaj tvoj već negde daleko, traga mu nema, prevaspitavaju ga u nekom kamenolomu.
Dile izvuče omanju ribu. Gleda je. Metne je u torbu. Ćuti...
DILE Znaš šta, mali? Ne nadajte mu se. Mislim da je zaglavio. Je 1’ ti dosta? Je 1’ pošteno, bre?
GARI Pošteno. A u Beogradu, je 1’ još?
DILE Jeste. I sad idi.
GARI Idem. Servus.
Dile ponovo zabaci štap... Dune vetrić, nosi prvo žuto lišće vrbe... Leva strana scene se zatamni - desna se osvetli - dvorište Garićevih. Vera sedi s onim istim šugavim baštenskim stolom pod lozom. Gari joj prilazi. Stoji, ćuti... Ona ga gleda...
VERA Da mu se ne nadam?
GARI Tako nekako.
VERA Nemoguće... Oni greše, užasno greše, ja ga znam, ja moram da im objasnim... Gde je on?
GARI Ne znam.
VERA Saznaj...
GARI Probaću. Teško je. (On slegne ramenima) Hoćeš li mene da čuješ, šta ja mislim?
Ona odsutno zuri u tle. Trgne se...
VERA Tebe?
GARI Ruski tenkovi su na granicama. Ja mislim da je... svašta moguće.
On sedne. Zapali.
GARI Da brišemo.
VERA Ko?
GARI Ti, on i ja. Nabaviću lovu, znam kako se briše. A njega ću da iskopam otud. Saznaću gde je, što pre, i bilo gde da ga odvedu, oslobodiću ga.
Ona zuri u njega.
VERA Šta ti to pričaš?
GARI Imam ljude, razbijače, pet, deset, ako treba.
VERA Moram da ga vidim, saznaj gde je... Ništa drugo te ne razumem, oprosti..... Oprosti... Izmoli tog Jorgačeva samo da ga vidim.
On uzdahne. Gleda je. Ustane, iziđe.

SCENA 14.

Skladište čamaca, noć... Dva momka u kačketima sede i puše. Gari nervozno hoda, gleda na sat, udara pesnicom u pesnicu. Pada sumrak, pali se svetiljka sa strane. Vetar duva i klati šešir svetiljke. Čuje se zvuk motora. Jedan od momaka skoči, osluškuje. Gari osluškuje.
GARI Na mesta!
Oba momka se uvuku izmedu čamaca. Motor se sve bliže čuje, stane. Ugasi se. Na scenu dolaze jaki, glavati Vidra i ništa manje jači i glavatiji Buger. Stanu. Gari pogleda na sat. Oni priđu. On pokaže sat.
GARI Sat kasnite. (Pruži ruku) Lovu.
VIDRA Ništa. Izvisili smo.
GARI Ko kaže?...
VIDRA Mi kažemo.
GARI Vaša stvar. Ja sam robu dao, i čekam lovu. Dolare. Samo dolare. Ajde.
On drži pruženu ruku. Vidra se nasmeje.
VIDRA Nema, bre sine, propalo. Imaš li usi? Propalo!
BUGER Daj novu turu! Da pokušamo opet. Daj, imaš ti toga još.
Gari mirno kaže.
GARI Nema nove ture dok ovu ne naplatim. Ranili su mi dva čoveka, jedva sam iščupo i glavu i robu, makljo se sa deset cajovana, sve vam dao na poverenje i sad, ništa. Dobilo krila i odletelo?
BUGER Šta ćeš! Život piše romane. Gadne godine. Nije ko nekad. Ovi odma bam u glavu.
VIDRA I naima je žao. Ali ti si, nadam se, čovek koj i ne odustaje ako se stvar jednom zajebe. Furaj dalje. Lomi brave, donesi novu turu. Ne zovu te džabe Razbijač, ako sam dobro čuo.
GARI Dobro si čuo.
BUGER Znaš gde smo, kad ćapiš novu turu, zovi nas.
VIDRA Ruka?
GARI Jok. Lova. Pljuni lovu.
Vidra pogleda Bugera.
VIDRA On nam, izgleda, ne veruje? (Gariju) Znaš onog Tifuleska iz Vršca? Dosad nikad nije omanuo. Njemu sam dao sve da utopi. Dao, čekao do jutros, a onda čujem da su ga ukebali.
BUGER Mlad si i zelen, pa misliš da uvek ide sve ko po loju. Ja radim 16 godina ove stvari i znaš koliko sam puta izgoreo? Mali milion...
GARI Nemam šta da mislim. Naš je dogovor bio - ja injekcije, vi lovu. Boli me za Tifuleska iz Vršca, za sve što je moglo ili se nije desilo. Možda ti, Bugeru, izgledam kao mlad i zelen, ali nisam. Možeš da probaš.
VIDRA Za česterfild si dobio lovu, za konjak si dobio, za dve ture penicilina si dobio, možeš valjda jednom da izvisiš?
GARI C. U stvari, može, ali na tvoju štetu.
BUGER Ko to određuje?
GARI Ja, Bugeru.
Buger se nasmeje. Ironično kaže Vidri.
BUGER Dečko misli da mu je ovo Bulbulder.
GARI Dečko ništa ne misli, Bugeru, pogotovu ne kad radi sa takvim govnima ko što si ti. Dečko sve unapred predvidi. Znaš gde ti je onaj mali burazer od osam godina. Na jednom mestu gde će biti sve dok ne pljunete lovu. Jasno?
On zapali cigaretu. Vetar klati šešir sijalice, senke preleću preko tri figure... Buger iznenada zvizne Garija koji se izmakne, ali ipak dobije drugi udarac u usnu. Krvari.
VIDRA Imaš ljude ovde, a? Dvojicu?
BUGER E pa, mi smo pre tebe ovde prekoputa postavili petoricu.
Iz mraka izađu: Garijeva dvojica i Vidrina petorica. Gari ih broji.
GARI Vas sedam, nas četvorica. Taman.
VIDRA Kako, bre, taman, budalo?
GARI Zato što si nešto zaboravio.
BUGER Šta?
GARI Ja vredim za trojicu, Bugeru.
On munjevito zvizne prvo Bugera, pa Vidru, a njegovi momci raspale močugama i lancima onu petoricu. Počne žestoka, nemilosrdna hitka u kojoj Gari sumanutim hesom ohara sve pred sohom. Ostane na kraju sam protiv Bugera i jednog visokog, žilavog, ohrijanog do glave. On izvadi nož. Oni izvade noževe... Idu u krug, vrebaju se. Gari se smeje naglas, bezglasno. Izvuče iz nogavice drugi nož. Stane. Oni mu prilaze. Prvi krene visoki, ali Gari stane uz zid, i kad visoki naleti izmakne se, pa dočeka Bugera koga udari nogom u zube. Tada ga visoki dokači po stomaku, a on se opet izmakne, dohvati lanac sa zemlje i zvizne ga preko lica. Visoki zaurla, sruši se... Buger gađa nožem Garija, ne pogodi ga, i ostane krvavih usta, sam dahćući. Gari se drži za stomak, baci nož, polako priđe Bugeru koji zamahne, ali ga promaši. Gari ga drmne dlanom u vrat i spraši ga na tlo. Uzdahne duboko, pipne stomak, gurne maramicu na ranu. Sedne i zapali.
GARI Vidra? (Vidra ustane) Lovu?
VIDRA Nemam kod sebe.
Gari ga ošine preko zuba. Vidra klone. Digne se i vadi pare iz džepa. Daje mu ih. Gari ih metne u džep.
VIDRA Nisi prebrojao.
GARI U ovakvoj situaciji, ja verujem frajerima s kojima radim.
On popravlja kravatu, kaput, podigne svoje momke, oni dahću. Buger se pridiže.
GARI Jesi malo odspavao, Bugeru? Saberi se. Što se tiče tvog malog burazera... nisi valjda poverovao da bih se ja poslužio takvim stvarima? Nije kod mene. Nisam ga ni video.
On sedne, uzdahne duboko.
GARI Sad tutanj. Brzo. Imam drugi poslovni sastanak ovde, ne treba da vas vide.
Buger, Vidra i onih pet oteturaju.
VIDRA (Promuklo) Neću ti ovo zaboraviti, mali.
GARI I ne treba da zaboraviš. Dobro upamti. Sa mnom možeš samo ako držiš reč.
Oni odu. Gari sedi, digne ruku sa stomaka, gleda šaku... Gurne maramicu na ranu, pogleda Tozu i Drugog... Osluškuje zvuk motocikla.
GARI Motor?
TOZA Jeste. Možda su pubovi.
GARI Idite kući... Vidimo se ujutru...
TOZA Kokno te u stomak? Da ti pomognemo?
GARI Nema veze. Sklanjajte se...
Toza i Drugi šmugnu u mrak... Čuje se kako u blizini stane motocikl. Iz mraka ubrzo iskrsne Sova u mantilu, sa štakom... Vidno hrama. Omanji je, debeo, drži nezapaljenu cigaretu u ustima. Gleda Garija.
SOVA Imaš zelembaće?
GARI Imaš ti pasoše?
Gari pokaže dolare. Sova dohrama, pruži pasoše. Uzme dolare. Obojica gledaju šta su dobili. Osmehnu se. Rukuju se.
GARI Servus, Sovo.
SOVA Servus, mali.
Sova othrama do motocikla. Vozi ga ženska slična njemu, omanja, glavata, sva u loknama, sa beretkom... Sova mahne štakom Gariju, ovaj mu uzvrati rukom...

SCENA 15.

Vera u sobi, sama... Upali svetlo, jer mrak je. Gleda Garija koji se osmehne i stavi pred nju tri pasoša. Ona ne gleda pasoše... zuri u njega.
GARI Pogledaj! Ja ispunjavam svoja obećanja.
VERA (Uzdahne) Kosta...
GARI Pasoši... tri komada...
VERA Kosta, majka ti je umrla... Svi su otišli u bolnicu.
Gari zuri u nju... Stoji, nepomično...
VERA Ostala sam da te sačekom... da ti kažem...
On olabavi kravatu. Stoji, ćuti... Okrene se, ode do praga, sedne... Zapali... Vera dođe, stoji pored njega...
GARI (Sa osmehom) Keva. Keva. (Ćuti, pa treći put ponovi, bez osmeha i oborivši glavu) Keva.

SCENA 16.

Na sahrani Ande Kolarević, dosta sveta... Sirotinja iz pregdrada, popovi pevaju, tu je muzika... Tu su Otac, Luka, Nale, Gari, Vera... Tu su Toza i Drugi. Zatrpavaju sanduk... Gari jedva stoji, istetum iz gomile. Pogleda Tozu. Daje mu znak glavom... Toza mahne Drugom koji dogura stari motocikl. Toza poveze, Gari sedne iza njega, jedva gleda... Pogleda ruku koju izvuče ispod kaputa: krv... Vera gleda ka njemu... On joj mahne rukom. Toza potera motor... Popovi pevaju... Taj deo scene se zatamni... Drugi se osvetli: niski zid, suterenski prozori. Toza lupa o prozor suterena... Zove.
TOZA Doktore... Doktore... (Drekne) Doktore!
Visok, neobrijan, ćelav čovek u majici i gaćama izađe pred vrata. Preko usta drži gazu. Ruke su mu u gumenim rukavicama. Ugleda Tozu. Toza povede sa motocikla Garija koji se tetura.
TOZA Izgubio je dosta krvi.
DOKTOR Sad ću. Završavam jedan abortus. Sedi ti i potegni.
Daje mu flašu s police. Gari odmahne glavom... Doktor ode u sobu. Otuda dopire ječanje... Gari gleda u staklena, mutna vrata, osmehne se gorko. Legne na klupu... Toza ga gleda...

SCENA 17.

Otac kleše neki spomenik pod tremom iza kuće. Veče je, vrućina, znoji se, sedne, zapali... Iz kuće izađe Nale.
NALE Tata, večera...
OTAC Ne mogu. Daj mi samo pivo...
Ona mu donese pivo. Gleda ga.
NALE Možemo li posle Luka i ja u bioskop?
On klimne glavom. Daje im pare. Ona ga poljubi. On pije pivo iz flaše, uzme dleto i čekić... Ponovo kleše. Za stolom, pod venjakom, jedu Vera, Luka i Nale.
LUKA Opet krompirčorba! Gde je meso?
Vera ga pomiluje.
VERA Biće, ajde, jedi...
Ona sačeka da pojedu, uzme sudove. Oni uzmu bluze, odu... Vera pere sudove, sedne za sto... Osloni glavu o dasku stola... U dvorište uđe Gari, skine sako, šešir, ostane u prsluku i košulji... Vera se prene, podigne glavu.
GARI Zdravo. Evo me...
VERA Zdravo... Gde si dosad, nema te dvadeset dana?
GARI Tu... okolo... lečio se, pa se malo iskomplikovalo.
VERA Lečio se? Od čega?
GARI Sad je prošlo. Ima li vesti... o Mišku?
VERA Ništa.
On ćuti, gleda mrve na stolu.
GARI Klinci, kako su?
VERA Dobro. Stari je u radionici.
GARI Čujem. A ti... još si ovde?
VERA Gde bih drugo? Rekla sam da ću ga čekati.
GARI Dobro. Onako pitam.
On ustane. Ćuti. Ona ustane...
VERA Da večeraš?
GARI Jesi li ti jela?
VERA Jesam, s decom.
GARI Mislio sam da te negde izvedem.
VERA Ne.
GARI Onda, da prošetamo. Ima ledina dole prema Dunavu, i mali bife. Popićemo nešto. Neću ovde pred starim da govorim.
Ona ga pogleda s nadom.
VERA Znaš nešto?
GARI Rekao bih ti. Ništa ne znam.
VERA O čemu onda?
GARI Onako, jer ti si... s mojim bratom, i red je da popričamo.
On uzme njenu bluzu, ogrne je... Obuče sako, uzme šešir. Stoje, gledaju se... Otac izađe iz radionice, uzme da pije iz jedne flaše s prozora - prazna je, uzme drugu, isto je prazna. On ih stavi pod kaput.
OTAC (Veri) Odoh ja po neki materijal.
GARI (Veri) Idemo?
VERA Sedi tu. Stari je otišao.
On ćuti. Pogleda je. Sedne.
GARI Dobro. Lagao sam te. Imam vesti o Mišku.
Ona ga pogleda sa nadom i strahom.
VERA Pa... govori?
GARI Odveden je na izdržavanje kazne.
VERA Koliko dugo?
GARI Dugo. Samo su to rekli. Žao mi je.
VERA Čekaću ga.
On ćuti. Zapali. Ponudi nju. Ona ne uzme. Pođe joj suza.
GARI Tamo ste se upoznali?
Ona se prene.
VERA Molim?
GARI U Moskvi ste se upoznali?
VERA Da... A ko ti je rekao... za kaznu?
GARI Stari Dile Jorgačev. Isti onaj. Eto... i još da znaš... trajaće možda... nekoliko godina.
VERA (Zuri u njega... Zbuni se, pogne glavu, tiho kaže) Dobro, otići ću od vas... čekaću ga negde drugde.
GARI Ostani koliko hoćeš. Ne kažem ti zbog naše kuće, već, da sve znaš... sve.
Ćute.
GARI Odakle si?
VERA Odavde. Sa Pašinog Brda.
GARI Ko ti živi tamo?
VERA Niko.
GARI Gde su tvoji?
VERA Bombardovanje četrdeset četvrte... Svi.
Počinje vetar. Gari skine sako i ogrne Veru. Stane, Vera ustane, ne zna šta bi... Uzme peglu, skupi veš sa konopca, pegla. Otac dolazi u dvorište. Sedne, pije pivo.
OTAC Čuj... treba nešto da ti kažem. Raspust je još koji dan a ovi moji klinci željni da nekud odu. Poveo bi ih u selo.
VERA Dobro...
OTAC Ti... budi ovde kao kod svoje kuće. (Pije pivo) Eto. Pošli bi ujutru dok je vidnije. I ostali bi do prvog.
VERA Dobro.
OTAC Nemoj mi zameriti... ostavio bi ti nešto novca. Znam da nemaš... a ne bih želeo da primiš od onog.
VERA Od koga?
OTAC Koste... I kloni se njega, ne upuštaj se u razgovor. Moj je, moja krv... ali vidiš i sama.
Vera stoji sa skupljenim vešom u naručju. Otac ode u kuću. Jutro... Nale i Luka na motoru, ona u prikolici, on iza oca. Mahnu Veri. Odlaze. Vera ostaje sama. Sedne pred kuću. Gleda okolo. Uzme metlu i čisti... stane. Gari joj prilazi. Pruži joj neki paket.
VERA Šta je to?
GARI Haljina. Da ne ideš tako.
Ona ćuti... Uzme paket, skloni ga.
VERA Nije trebalo. Ne mislim na to.
GARI Trebaće ti. Žensko si. Ne valja da ideš u dve iste.
On gleda na sat.
GARI Gde su moji?
VERA Otišli u selo.
GARI Ćaletove bube. Vitamini i čist vazduh. Nale je već cura, a on je tera da pije riblji zejtin.
On sedne. Ćuti. Pogleda je.
GARI Čamiš tu, a?
VERA Nije mi teško.
GARI Izvešću te na plažu. Spremi se. Idemo posle na ručak.
VERA Ima ovde, ima i za tebe.
GARI Šta?
VERA Kupus.
GARI Kupus. I čorba od kima, je li?
VERA Da. Stari je to tražio.
GARI Stari. Njegove đakonije. I ti si to jela?
VERA Jesam.
GARI Osećaš se dobro kad jedeš po jelovniku mog starog?
VERA Ne razumem te. Šta znače takva pitanja?
On ustane, ode do česme, umije se. Vrelo je, tiho, laju psi. Gari pali novu cigaretu.
GARI Kupus i čorba od kima. Ćumezi, seljakanja, gas lampe, klozeti u dvorištu, paketi sa iznošenom odećom iz »Kola srpskih sestara«. Noću, majka je ustajala i brisala vlagu sa zidova da bi mogli da spavamo. (On ispušta dim, zuri u pod) Jednom, kad otac nije imao da plati kiriju, gazdarica nam je uzela posuđe. Majka je skuvala večeru - znaš u čemu? U kofi. Vruća voda, šolja brašna i listovi kupusa. Jeli smo kao životinje. (On podigne ruku, uperi prst u Veru) Znaš šta je ubilo moju kevu? Jad. Nije više mogla da gleda kako nas Ćale muči. Sada ja sve to menjam. (On ustane) Idemo na plažu, pa na ručak, pa na gala večeru u bar. Sviraju bivši mađartski plemići. Ne Cigani. Pravi plemići. Provereno.
VERA Ne idem nikuda bez Miloša.
GARI Ako noć bude hladna, nateraću telefonom Popca Krznara da otvori radnju u bilo koje doba i da ti lično ogrne bundu od belog vizona. (On izvuče svežanj para iz džepa) Vidi! Imam ono što otvara sva vrata! Sve mogu, sve hoću. Uzećemo fijakere - jedan za nas, a dva za muzikante - i kružićemo ulicama... (On baci pare u vis. Lete. On ih gleda.) Volim jesen kad pada ovakva kiša.
Vera ustane...
VERA Pijan si. Nisi spavao. Idi lezi.
On ćuti, gleda je. Ona ode do vrata. Stane.
VERA Ne ljutiš se?
On ništa ne odgovori. Okrene joj leda, podigne noge na sto, prekrsti ruke i sluša muziku... sa starog radioaparata koga udari prvo dva-tri puta da proradi. Vera stoji... priđe mu...
VERA Mislim... da se ne ponašaš prema meni... kao prema devojci tvog brata.
GARI Dobro... Onda... Idi radi. Idi radi.
VERA Ako neko treba da bude uvređen, onda sam to ja. Pokazuješ novac, nudiš bunde i večere, zar ti ja ličim na takvog nekog?
On sedne. Gleda je.
GARI Znaš... Najviše na svetu mrzim pridike o moralu. Vidiš ovu rupu? To je najmoralnije mesto na svetu. Majka svetica, otac svetac, a, opet, sve što je bilo dobro, promicalo je pored nas. Zato mene niko i nikad više neće da prevari propovedima. Na moral misle samo nesrećnici. Ja neću nesreću, ja hoću da živim.
Kapija dvorišta se tiho otvori. Uđu Buger, Vidra i novi mangaš. Jak kao gorila - Pemba.
VIDRA Da živiš? Treba li on da živi, Bugeru?
BUGER Treba, ali pod jednim uslovom.
VIDRA Koji je to uslov, Pemba?
PEMBA Da ponese malu uspomenu od nas.
Vera uplašeno zuri u njih. Gari joj da znak rukom.
GARI Iza mene, uz zid. Uz zid.
Vidra se nasmeje.
VIDRA Čekamo te četiri nedelje, čoveče. Moji frajeri stražare neprekidno dole na ćošku, danju i noću. Najzad, tu si. I mi smo tu. Došli smo da ti vratimo kusur. Jednom si nam promako, sad nećeš.
GARI (Tiho, uperi prst u njih) Ubiću!
PEMBA Ako stigneš!
VIDRA Znaš ko je ovo, Gari? Pemba, Nišlija. Čuo si za njega.
BUGER Mnogo pričamo. Daj da to obavimo pa da idemo.
VIDRA Tako je.
BUGER Uspomena koju ćeš odsad da nosiš u spomen na ovaj susret, biće ovo.
On pruži ruku. Pemba iz sumraka kod vrata donese štaku. Pruži je prema Gariju koji stoji zapet kao luk.
PEMBA Umesto jedne nogice. Lakše će se s tobom razgovarati kad tvoja leva nogica bude kod nas.
BUGER Šta uvijaš, Vidra? Reci mu da će da bude bogalj i tačka.
GARI Pazite, ja vama neću da čupam noge. Ubiću.
BUGER Ja ću na curu - vas dvojica na njega. Sad.
Gari, držeći ruku u džepu, puca u njegove noge. Buger jaukne, padne. Vidra i Pemba zastanu.
GARI (Nasmeje se) Šta sad misliš, Bugeru, kome će biti potrebna štaka? (Podigne štaku) Uzmi je. Uzmi je i nosi se. (Buger ustane, uzme štaku. Svi pođu.) Ne, vas dvojica ostanite. Imamo valjda neki obračun?
VIDRA Ne sa revolverom!
GARI Revolver je služio samo za odbranu cure. Ona je sad bezbedna, možemo da počnemo.
On baci revolver u stranu.
GARI Ko će prvi?
Pemba krene, Gari ga udari nogom u mošnice i obema rukama odozgo u glavu. Zatim levom nogom zvizne Vidru i sruči mu radio na teme. Okrene se Pembi koji ga ščepa za leda, čučne, prebaci ga preko sebe i brzo obema nogama skoči na njega. Uzme stolicu i zvizne ga nekoliko puta dok se stolica ne polomi. Vidra se diže i pun besa udari pesnicom Garija u leda. Gari se okrene, dobije udarac u bradu, posrne... Vera vrisne.
GARI Uplašio si je! Zašto, Vidra? Zašto nisi gospodin?
Brzo mu sjuri seriju udaraca u glavu. Vidra padne. Gari se opere na česmi, uzme peškir, nasmeje se.
GAKI Idioti. Pošli sa jednom štakom, a sad im trebaju tri.
Pemba ustaje, hrama... Vidra takođe hrama. Izađu bez reči.
GARI (Veri) Idemo. Postaje opasno za tebe. Naći ću ti sigurno mesto da sačekaš Miloša.
Ona drži ruke na licu. On joj priđe, uzme je nežno za ruku.
GARI Molim te da mi oprostiš što sam se tukao pred tobom.
Ona zajeca. On je blago zagrli.
GARI Pođi sa mnom i zaboravi sve brige. Kunem ti se, »Popac« će da otvori radnju u ponoć... a Mađari će svirati samo za tebe sve do zore... Ej, obriši suze. Ja sam brat tvog Miloša!
Ona jeca, uzdahne. Podigne glavu.
GARI Ja sam tvoj brat...

SCENA 18.

Stan u staroj kući na Zvezdari. Puzavice, travuljina, starac u crnini seče ruže, terasa poduprta direcima, na terasi neuredno složene stvari. Vera i Gari gledaju sve to, udu u veliku, svetlu sobu sa ofucanim nameštajem od orahovine i ogromnom zavesom koju promaja baci nasred sobe. U uglu klavir, cveće na stolu, veliko kanabe, fotelje - sve vremešno i dotrajalo... Gari sedne u fotelju.
GARI Eto. Sedi tu i čekaj tvog čoveka...
VERA Ne znam.
GARI Šta ne znaš?
VERA Trebalo je da sama nađem stan.
GARI Zašto? Evo ti novac za život dok se ne snađeš - uzmi koliko treba! Uzmi sve!
On pruži svežanj para. Ona ne pruži ruku.
VERA Hvala. Neću taj novac.
GARI O! Taj novac... prilično uvredljivo. A ja sam mogao i da poginem zbog tebe.
VERA Zašto živiš na tako užasan način? Zar ne osećeš skid? Zemlja je na ivici provalije, sa Rusima je zategnuto do usijanja, tvoji vršnjaci jedu proju, nose drvene cipele i daju sve od sebe u obnovi i izgradnji... Jesi li slep? Zar ništa ne vidiš?
GARI Vidim. Sve to vidim.
VERA Pa?
GARI Zar moram da ti polažem račune? Šta si mi ti?
VERA Ništa. Ali te pitam. Gledam te u oči i pitam te.
GARI Pa, neka ti bude. Gledam i ja tebe u oči i odgovaram ti. Pod okupacijom, pomagao sam Miška i njegove skojevce, bio sam dečak, ali sam pomago... Onda, išo sam na tri radne akcije... Ali već prvih dana, baš zato što nisam slep, video sam da ne jedu svi proju i ne osećaju svi oskudicu, video sam da počinje unovčavanje ratnih zasluga, slušao sam kako ćale škrguće zubima što revolucionari ulaze u bivše bogataške kuće i žive kao oni protiv kojih su se borili...
VERA Sjajan odgovor za sopstvenu prljavštinu...
GARI Nije odgovor. Znam ko sam i šta sam, i to ne krijem. Ali kod mene bar nema foliranja. Eto.
Neko pokuca... Uđe starčić u crnini i unese čaj. Stavi na sto. Izađe unatraške, ali dostojanstveno. Gari sedne, olabavi kravatu... Legne na kanabe.
VERA Ovde nećemo biti zajedno. Ili ti, ili ja.
GARI Bićeš ti. Nisam spavao dve noći... legao sam samo za čas.
Zapali cigaretu, pogleda Veru.
GARI A ti se ne boj mene.
VERA Zašto bih se bojala?
GARI Misliš: jedan je u zatvoru, ko zna kad će izaći, mogu godine da prođu... a drugi je tu, sve više smo zajedno...
VERA Stidi se.
Ona uzme šešir, mantil, mali kofer... Pođe. On ustane, stane pred nju.
GARI Ja idem...
Gledaju se, netremice. On istovremeno uzima šešir, oblači sako, ne prestajući da je gleda... Njoj pođu suze. Pokuša da ga odgurne, on je uhvati za ramena.
GARI Ne boj se. Ne moramo uopšte više da se vidimo.
Ona mu stavi glavu na grudi. On je pomiluje. Ona sedne na stolicu, krije lice... On ide u drugi ugao, sedne u fotelju. Ćute, sede. Dugo... Vetar vitla zavesom, diže iz nje prašinu, lupka oknima, obori vaznu na stolu. Cveće padne na pod, voda curi sa stola... Oni se ne pomeraju. Zure u vodu koja kaplje na pod.

SCENA 19.

Miška vode kroz zatvorski hodnik. Uvedu ga u sobu kod Dileta Jorgačeva. Dile stoji kod prozora, okrene se. Gleda ga. Pokaže mu da sedne.
DILE Sedi, Miloše.
Miloš sedne.
DILE Tvoj slučaj je završen. Nepravedno si osuđen. Tvoj drugar, koji je bio s tobom u Moskvi i koji te optužio da su te Rusi zavrbovali, povukao je izjavu. Sinoć.
Miloš ćuti. Dile lista neki dosije.
DILE Eto. Znam. Ogorčen si, ležiš mesecima. Ali znaj i da smo mi u stanju da ispravimo svoje greške. Naša revolucija ne jede svoju decu. Nadam se da ćeš shvatiti pravilno ceo tvoj slučaj.
Miloš ćuti, pogleda ga.
MILOŠ Da, shvatiću. A da li ćete vi shvatiti?
DILE Morali smo tako da reagujemo. Pitanje je - mi ili oni. Bio si pod sumnjom, više nisi.
MILOŠ Razumem.
DILE Ima samo jedna stvar. Bilo bi dobro da ti, kad izađeš... na neki način, dokažeš da si sto posto ispravan i na liniji. Dakle, da te uputimo na neki posao gde ćeš potvrditi odanost narodu i Partiji.
MILOŠ Znači, još sam pod sumnjom?
DILE Ama, sinko, ne. To bi ti zbog sebe samog činio.
MILOŠ Kako, zbog mene samog? Sebi da dokazujem?
DILE Čuj, momče. Istok nas je otpisao, sa Zapadom nismo u ljubavi. Vremena gadna za privredu, celokupnu, za ishranu naroda, sve u svemu, u škripcu smo. Snalazimo se kako znamo. A neprijatelj rovari, naš, unutrašnji neprijatelj. Ima ga svuda, mali je po broju, ali opasan po dejstvu. Služi se sabotažom, opstrukcijom, širenjem neverica i sumnji. Imamo sjajnu službu koja radi na zaštiti, ali dobro je došo i svaki onaj ko na tom planu sarađuje s nama, dok radi svoj redovan poso.
Miloš ćuti, podigne pogled.
MILOŠ Da prijavljujem ljude na koje sumnjam? To ne mogu.
Dile ćuti, gleda ga. Miloš zaklima glavom.
MILOŠ Ne mogu.
DILE To nisu ljudi, to su neprijatelji.
MILOŠ Kako ja to da ocenim? Šta ako pokažem prstom na nevine ljude? Cuj, druže Jorgačev... Ja sam ovde ležao nevin, i evo, pola sam osedeo. Nisam poklekao, nisam izgubio veru, ne zameram što sam ovde ležao. Iz duše ti kažem, ne zameram. Borili ste se za spas zemlje, za nezavisnost i slobodu. Greške su moguće. Sa deset krivih nek leži jedan nevin, ako ne može drukčije. Taj, ako je pravi komunist, čvrst i odan, istrajaće dok se greška ne otkloni. Ali jedno je kad policija pogreši, Udba, i to su ljudi, a drugo je kad ja sa strane, makar iz najbolje namere, al opet, samo na osnovu lične procene, optužujem nekog da je kriv. To neću!
Dile ćuti, ustane, odhrama do česme. Umije se. Briše se. Otvori prozor. Sedne. Gleda Miloša. Dugo ga gleda. Pozvoni. Uđe milicioner.
DILE Vodi ga.
Miloš ustane. Ode s milicionerom. Dile zuri u zid.

SCENA 20.

Gari igra bilijar u nekom bifeu - podrumu... Napolju pljušti kiša - jesen je. Oko njega Toza i dva drugara. Gari je u košulji i prsluku, širokim pantalonama, kose začešljane briljantinom. U uglu gramofon, ploče bugibugija... i momak i devojka koji uče da igraju izvodeći figure... Spolja, niz stepenište, u mantilu, pokisla, silazi Vera. Stane kod vrata. Gleda Garija. Toza ga potapše po ramenu i pokaže mu na nju. On se okrene. Iznenadi se, osmehne se... Obuče sako. Priđe joj...
VERA (Tiho) Ne dolaziš.
GARI Tako smo se dogovorili.
VERA Moram s tobom da razgovaram.
GARI (Momcima) Izađite.
Oni izađu napolje. Vera stoji pored Garija.
VERA Ne mogu više da izdržim.
GARI Ti si htela da ne dolazim.
VERA Nešto moram da ti priznam. Ja... ja sam u Moskvi zavrbovana da radim za Ruse. Tvoj brat je čist, on to ne zna. A ja... morala sam, jer tamo je ostao moj brat. Ucenjena sam.
Gari zuri u nju. Ćuti.
GARI Šta si radila za njih?
VERA Ništa. Rekli su da čekam vezu. Dva puta sam se javljala ambasadi, treći put nisam, onda su me našli sami. Rekla sam da sam bila bolesna. Bojim se. Neću to da radim. Ali šta će biti s mojim bratom?
Ona pođe. Gari za njom. Ona stane. Zajeca.
VERA Ne mogu sve to... On je zagrli...
VERA Šta da radim? Šta da radim? Šta da radim?

SCENA 21.

Putem, polako, zamišljen, Miloš se vraća kući iz zatvora. Promiče sneg. Deca trče pored njega sa sankama, projure i Nale i Luka vukući bob... Nale se okrene. Vikne.
NALE Bato!
Miloš se okrene. Ona mu pritrči, zagrli ga, on je podigne... Pritrči Luka.
NALE Bato, je l’ gotovo?
MILOŠ Zatvor? Gotovo...
Luka podvrisne, skoči... Nale opet zagrli Miloša. Sneg pada, oni se gledaju...
MILOŠ Sejo moja mala, porasla si... Devojka...
NALE Šta ti je s kosom? Bato, je 1’ to...
MILOŠ Osedeo... Onako... Nije važno, prošlo je...
Pođu... Luka trči napred.
LUKA Idem da javim ćaletu...
Za njim, stižu pred kuću... Otac kleše spomenik - Luka ga zove.
LUKA Ćale! Ćale! Vidi ko ide!
Sneg veje, otac se okrene - zuri u mrak. Ugleda Miloša. Zagrle se ćutke. Dugo ostanu tako. Nale odvede Luku u kuću.
MILOŠ Tata...
OTAC Molim, sinko.
MILOŠ Reci mi istinu. Gde je otišla Vera?
OTAC Ne znam... Mlad si, nemoj da ti to teško pada. Pušten si, a moglo je da se desi da truneš godinama. Nek si nam tu, zdrav i čitav, sve ostalo će se nadoknaditi.
MILOŠ S kim je?
OTAC Sine, zaboravi je. Bolje da ne pitaš.
MILOŠ S kim je?
OTAC S Kostom.
Miloš posivi, netremice ga gleda...
MILOŠ Brat rođeni...
OTAC Zaboravi. Nije te bila dostojna. Njegovog je kova. Izrod.
MILOŠ Ovde me čupa, ćale. Brat. I gde su?
OTAC Našo joj stan negde na Zvezdari.
MILOŠ Zašto je to uradila? Zašto je on to...
Veje sneg. Otac ćuti. Miloš skine kaput, sako. Uzima snega s prozorske daske, istrlja čelo. Osloni se rukama o prozor. Sneg mu curi niz lice. On gleda negde gore, u nebo.

SCENA 22.

Jutro je... Mraz... Nale trči kroz sneg, iz dubine scene, u kaputu i šubari, sapliće se. Dode do kuće u kojoj živi Vera, napravi grudvu, baci je u prozor... Sačeka, napravi drugu. U sobi, Vera i Gari u krevetu, spavaju... Gari se budi na treću grudvu, ustane, ode do prozora. Ugleda Nale... Otvori prozor. Ona ga zove rukom.
NALE Dođi! Brzo!
GARI Šta se desilo?
NALE Požuri.
GARI (Otvori vrata) Šta je, bre, Mićo, tako sabajle? Je 1’ s ćaletom nešto? Govori! Slobodno govori!
NALE Nije.
GARI S Lukom?
NALE Bata se vratio. Pustili ga.
Gari pali cigaretu, zastane... Gleda je. Ona uzdahne.
NALE Tražim te kod Toze, na sto mesta te tražim, nisam ni pomislila da si ovde. Reko si mi da nemaš veze s njom.
GARI Idemo. Sačekaj.
NALE Gde, bre, da ideš? Zato sam i došla da ti kažem da brišeš. Cale je sinoć sve ispričao Mišku... Znala sam gde si, nisam te nigde drugo tražila. Beži, Kosta! Beži!
Gari ćuti... Sedne na prag. Ona klekne pored njega, zagrli ga... Ustane.
NALE Moram da se vratim, izašla sam kroz prozor... (Ona otrči, zastane, mahne mu) Beži, Kosta, beži!
Nastavi da trči... Nestane u dnu ulice. Vera bez daha sedi u krevetu. Gari ode i sedne za sto. Ugasi cigaretu.
GARI Eto...
VERA Došao... Došao...
GARI Još imam one pasoše. Uzmi jedan i idi. Ona odmahne glavom.
GARI Hoćeš li da ja podem s tobom?
VERA Ne, nikud ne idem... Nema mi izlaza...
GARI Ima.
VERA Oteraće mi brata u logor ako ja nestanem.
GARI Okrenuću im telefon, taj na koji se ti javljaš, i reći ću da si otkrivena i likvidirana. Napraviću lažnu sahranu ako treba, objaviću oglas u novinama.
VERA Ćuti... Ćuti...
GARI Nema ništa od ćutanja. Krećemo odmah u akciju.
VERA Ne. Ostavi me... Idi... Miloš će doći ovde, znam da će doći. Hoću da ga vidim. Ja ga volim, Kosta...
GARI Njega?
VERA Da...
On uzima šolju čaja koji vri, odnese joj. Zatim bez reči izađe napolje...

SCENA 23.

Dvorište Garićevih. Miloš sedi za stolom u šinjelu. Duva vetar. Otac kleše spomenik, uzme flašu - prazna je, uzme drugu - isto. Stavi ih pod kaput. Pogleda Miloša.
OTAC Odo ja po neki materijal...
On ode... Iza kuće, sa druge strane, pojavi se Gari. Stane pored Miloša.
GARI Zdravo, burazeru...
Miloš se u sekundi promeni, ali se savlada i ne reaguje... Ne pogleda, čak, prema bratu... Gari zapali cigaretu.
GARI Znaš sve, burazeru, nema šta da krijem. Tako se desilo. Ubi, pljuni, popravke nema.
MILOŠ O čemu ti pričaš, Kosta?
GARI O njoj i meni.
MILOŠ Kojoj njoj?
GARI O Veri. Tvojoj Veri. Mani sad te folove, burazeru, došo sam da razgovaramo ko ljudd. Ona tebe voli. Ti joj trebaš. I još nešto: u gadnom je sosu.
MILOŠ Ne znam nikakvu Veru. Ako sam i znao, zaboravio sam. Džaba mi pričaš.
GARI U Moskvi su tražili da radi za njih. Ucenili je bratom. Priznala mi je sve, sama...
Miloš se sledi... Ćuti...
MILOŠ Ne znam nikakvu Veru.
GARI Ona te čeka...
Miloš ustane, ode do ograde... Gari sedi sam, ugasi cigaretu.
GARI Doveo sam je. Razgovaraj.
Vera izađe iza kuće. Gari ode. Miloš se ne okreće. Ona mu priđe. On je gleda, ćutke. Ona se osloni o njega.
MILOŠ Zdravo, Vera.
VERA Zdravo, Miloše.
MILOŠ Je li istina da te NKVD vrbovo?
VERA Istina je...
MILOŠ A što mi to nisi rekla?
VERA Zar bi razumeo...
MILOŠ Nisi, znači, pošla sa mnom što si me volela, već zbog njih? Zato si došla u zemlju?
VERA Volela sam te...
MILOŠ A za mog brata Kostu, je li istina? On mi je sam priznao, pa opet, pitam, tebe pitam, jesi li bila s njim?
VERA Jesam. Iz očajanja. Znam, te stvari se ne opraštaju. Trebaš mi sada, Miloše...
On je gleda. Ona ga zagrli. On ne reaguje. Ode do kapije. Otvori je. Okrene se, gleda je u oči.
MILOŠ Ne. Ne opraštaju se. Zbogom.
Ide ka kući. Ona ga zovne.
VERA Miloše! (Ponovi, tiše) Miloše!
On uđe u kuću, ugasi svetlo napolju. Vera ostane u mraku.

SCENA 24.

Jutro... Otac čisti sneg, dubok, veliki sneg u zimu 1948... Ode u kuću. Noć je... Pored Miloša gori lampa... On sedi u košulji, puši... Otac sedne pored njega. Nastave ranije započet razgovor. Otac gleda sina...
OTAC Da oprostiš!!! Niko ne oprašta, u ovakvom vremenu pogotovu, a ti... oprosti!
Miloš ćuti. Ugasi pikavac. Ustane, ode do lavaboa, zapljusne se... Obriše lice peškirom. Ponovo sedne.
OTAC Sinko, tvoja majka je meni oprostila takvu stvar.
Miloš se trgne. Ispitivački gleda oca.
OTAC Tries šeste me uvati neka huja, prpa od godina, šta li, i neki umor, i posvađam se nešto sa drugarima iz Partije, sve se skupi... zabijem nos u kuću deset dana, nikud ne izlazim. A Anđa, od brige, ne zna šta će, pa me natera da odem u selo, da se odmorim koji dan. I da ti ne dužim priču: spanđam se tamo sa skretničarevom ženom. Nije mi se sviđala, starija od mene, mršava, ćutljiva, ali eto našla se pored mene. Metne mi ruku na leđa i sedimo tako pored pruge. Pa posle dođe sve ostalo. Anđa sazna, od rođaka: vido nas neko, i doaberio...
Miloš ga netremice gleda. Otac upali drugu cigaretu.
OTAC A, eto, oprostila mi. Nikad mi više nije pomenula. Znala je da sam njen čovek i gotovo. (Pogleda napolje) Opet veje. Idem još malo da čistim. Ne šali se zima ove godine.
On izađe... Miloš ćuti, ode opet do česme, sada natoči čašu vode, popije je... U sobu ude Nale. Sedne pored brata. Ona stavi ruku na njegovu šaku... Osmehne mu se.
NALE Oprosti joj, Bato!