Aleksandar Đaja- Veroneze

Drama

Pogovor Ivana Panića

Listajući jednu Istoriju slikarstva, nailazimo na sledeći
podatak: “...Profani duh slika iz svakidašnjice došao je u ovom
poslednjem delu (Tajna večera, 1573, Venecija, Akademija) malo
odviše do izražaja. Inkvizicija se pobunila protiv njegovih
(Veronezeovih – prim.aut.) pasa i lakrdijaša, ali optuženi slikar
odbranio se lako, obećao da će popraviti sablažnjive detalje
i nije učinio ništa”.
(Istorija slikarstva, Nolit, Beograd, 1973)

Jedan ovako suvoparan detalj nama, običnim smrtnicima, može
tek ovlaš da “zamiriše” na dramu. Međutim, očigledno obdaren
detektivskom pronicljivošću jednoga Šerloka Holmsa, koristeći
se pride i prevodom autentičnog zapisnika sa saslušanja
Paola Kaljarija Veronezea od strane Inkvizicije, gospodin Aleksandar
Đaja našao je dovoljno zanimljivog materijala da isplete
jedan zapleten, višeslojan, složen dramski tekst, koji u svojoj
krajnjoj odrednici nosi više nego jednu poruku. Koristeći se samo
jednim, ali prelomnim trenutkom iz života italijanskog
renesansnog slikara – života koji bi, da tog trenutka nije bilo,
sa dramske strane možda ostao nezanimljiv i nevredan bavljenja –
gospodin Đaja gotovo da zatekne čitaoca svojim pronicanjem u
najtamnije kutke mračne strane ljudske duše, ali i u njene neslućene
mogućnosti uzleta, prkosa ili ljubavnog zanosa. Posle
čitanja ovog komada, čitalac ne može a da se, po ko zna koji put, ne
zamisli nad večitom nepromenljivošću ljudskog duha, nezavisno
kom vremenu ili prostoru duh taj pripada, opet i opet ne
uspevajući da razluči leži li u okamenjenoj nepromenljivosti
njegovoj naša sreća ili prokletstvo naše?