Rajner Marija Rilke

Rođen je Pragu, u činovničkoj porodici. Od 1886-1892. pohađao je vojna učilišta,
a potom išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu,
studirao je u Pragu književnost i istoriju umetnosti. Od 1897. do 1899. živi u
Minhenu i Berlinu; putuje u Italiju i Rusiju. Zatim živi u Vorpsvedeu blizu
Bremena. 1901. se ženi vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspada.
Posle toga duže živi u Parizu, putuje u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku,
Egipat i Španiju. Od 1911-1912. živi u zamku Devin blizu Trsta. Rat provodi u
Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je
uglavnom u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanjuje u malom zamku Mizot u Valeu.
Umro je od leukemije. Osim lirike pisao je i pripovetke, roman Zapisi Maltea
Lauridsa Brigea i veliki broj pisama. Prevodio je sa francuskog (Valeri,
Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret-Brauning) i italijanskog
(Mikelanđelo).
Zbirke: Leben und Lieder (Život i pesme), 1894; Larenopfer (Žrtve larima), 1896;
Traumgekront (Krunisan snom),1897; Advent, 1898; Mir zur Feier (Meni u
slavu), 1899; Das Buch der Bilder (Knjiga slika), 1902; Das Stunden-Buch
(Časlovac), 1905; Neue Gedichte (Nove pesme), I-II, 1907-1908; Die frilhen
Gedichte (Rane pesme), 1909; Requiem (Rekvijem), 1909; Das Marien-Leben
(Marijin život), 1913; Duineser Elegien (Devinske elegije), 1923; Die Sonette an
Orpheus (Soneti posvećeni Orfeju), 1923; Vergers suivi des Quatrains Valaisans
(Voćnjaci i Valeski katreni), 1926; Les Fenetres (Prozori), 1927; Les Roses
(Ruže), 1927; Verse und Prosa aus dem Nachlass (Stihovi i proza iz zaostavštine),
1929; Spate Gedichte (Pozne pesme), 1934; Gesammelte Werke (Sabrana dela),
I-VI, 1927; Samtliche Werke (Celokupna dela), 1 — VI, 1955—1966.

***
Ja volim svoga bića polutminu
što daje mojim čulima dubinu;
u njoj se, kao iz pisama starih,
moj život jednom već proživljen žari,
u preboljenu odmaknut daljinu.
Iz nje se toči u mene saznanje
da imam dosta prostora pred sobom
za drugoga života večno tkanje.
I katkad sam ko drvo, čije granje
šumi negdašnjem dečaku nad grobom
i čiji koren prostirku mu plete, —
drvo što onaj ispunjava san
koji je dečak u daleki dan
izgubio u pesmi punoj sete.
(B. Živojinović)
***
Moj život nije ovaj strmi čas,
čas kad ovako žurno stremim.
Pred svojim žitnim poljem ja sam klas,
tek jedan glas sam samo, i to glas
što prvi sred mog mnogoglasja nemi.
Između dva sam zvuka dubok muk,
koji ih trajnom usklađenju goni:
jer preti da nadjača smrti zvuk —
No tamnoga ih intervala luk
miri.
Lepotom starom pesma zvoni.
(B. Živojinović)
***
Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me, al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti,
a ako mi i mozgom užgaš plam —
na krvi svojoj ja ću te poneti.
(B. Živojinović)
***
Sad već crvena divlja ruža zre,
u leji jedva diše pozno cveće.
Ko nije bogat sad, kad leto mre,
taj nikad sebe sačekati neće.
Ko sada sav ne drhti kao prut
od preobilja slika, koje buja
i proniče u svaki dušin kut,
čekajuć noć da tminom zaleluja: —
taj je, ko starac, prešao svoj put.
Toga nijedan sad ne greje plamen,
laže ga sve na javi i u snu;
pa i ti, bože. Ti što ga, ko kamen,
iz dana u dan vučeš prema dnu.
(B. Živojinović)
***
Tu žive ljudi, lica cvetno-snežna,
i čudeć se od teškog sveta mru.
I vidi l' ko gde jedna rasa nežna
kroz bezimene noći, beznadežna,
pretače osmeh u grimasu zlu?
Bez dostojanstva, ko strašljiva sen
kruže i služe stvari besmislene,
i odeća na njima brzo vene
i ruke im se sparuše za tren.
A svet se tiska, juri, njih ne štedi,
njih neodlučne, slabe. — Samo pas
poneki, plašljiv i beskućnik, sledi
koraku njinom, muklo, koji čas.
Svakoga od njih muče sto dželata,
svaki ih udar sata zove tih,
i vukući se kraj bolničkih vrata
čekaju, strepe, da prime i njih.
Tamo je smrt. Ne smrt u čijoj vlasti
čudesnoj behu u detinjstvu. — Ne,
smrt mala, ko što tamo mere sve;
sopstvena njina, zelena, bez slasti,
ko voće što je prestalo da zre.
(B. Živojinović)

UVODNA PESMA
Ma ko ti bio: kroči u predvečerje
iz sobe svoje, gde znaš svaki kut;
ma ko ti bio: poslednja uz put
tvoja je kuća, a iza nje: bezmerje.
Pogledom svojim, koji se koleba
da napusti tvog starog praga rub,
digni polako jedan stari dub
i postavi ga ispred neba.
I tako svet ćeš ustrojiti svoj.
Golem, ko reč što sazreva u svemu.
A kada voljom shvatiš smiso njemu,
ostaviće ga nežno pogled tvoj ...
(B. Živojinović)

OZBILJAN ČAS
Ko sada plače negde u svetu,
ko bez razloga plače u svetu,
zbog mene plače.
Ko se sad smeje negde u noći,
ko se bez razloga smeje u noći,
meni se smeje.
Ko sada ide negde po svetu,
ko bez razloga ide po svetu,
k meni ide.
Ko sad umire negde u svetu,
ko bez razloga mre u svetu:
mene gleda.
(B. Živojinović)

NAPREDAK
Opet moj dubok život glasno huči,
kao da šire korito rnu biva.
Svaka se slika sve više otkriva,
svaki mi predmet sve prisnije zvuči.
Moje se biće s bezimenim sliva:
pa svakim čulom, proniknuv iz granja,
ko ptica nebom vetrovitim sanja,
a dušom, što leluja ko da sva
na crnim stoji ribama, uranja
u prekinuti dan jezerskog dna.
(B. Živojinović)

JESENJI DAN
Gospode, čas je. Natraja se leto.
Zasenči sunčanike, razobruči
vetar, da poljem jesenjim zahuči.
Poslednjem plodu zrenje zapovedi;
još dva-tri dana južnija mu daj,
usavršenju nagnaj ga, nacedi
poslednju slast u teškog vina sjaj.
Ko dom sad nema, taj ga steći neće.
Ko sam je sada, dugo sam će biti,
čitaće, pisma pisati i bditi,
i nemirno će gledati drveće
kada se lišće stane zrakom viti.
(B. Živojinović)

JESEN
Opada lišće, ko da iz daljina
pada, uz opor i odrečan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte.
I teška zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.
Svi mi padamo. Pada ruka. Pad
u svakom od nas živi neizbežno.
Pa ipak Neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.
(B. Živojinović)

PONT DU CARROUSEL
Možda je slepi čovek s mosta tog,
siv kao međaš bezimenih nekih
carstava, predmet stalni oko kog
optiče kolo sazvežđa dalekih,
središte tiho njihovo. Jer svud
okolo njega huji život lud.
Pravednik on je čija mirna bdenja
bezbrojnih krivih staza seku splet.
On: tamni ulaz u podzemni svet
sred površnoga jednog pokolenja.
(B. Živojinović)

DETINJSTVO
Protiče školsko dugo strahovanje,
i sporo dan pun tmulih stvari tone.
0, samovanje, o, teško bitisanje...
A kad iziđeš: sve ulice zvone,
vodoskok pršti, laste nebom rone,
i sve do kraja vasione
izrasta svet kroz uzdrhtalo granje. —
0, ići malen kroz to talasanje
i nemati ni sličnosti ni spone
s ljudima koji tvog se puta klone — :
0, čudno doba kad sve u čežnju tone,
o, samovanje.
I sve u svoje upijati zene:
ljude i žene; ljude, ljude, žene
i decu što se, daleka, šarene
i neslična su i tuđa su sva;
i onde kuću, i katkad nekog psa...
I osećati kako čas užas tka,
a čas se dušom poverenje prene — :
0, besmislena tugo, stravo, snu od pene,
o, dubino bez dna.
I dugim mukliin igrama se dati
u bašti kojom gasne zlatni prah,
i na odrasle katkad natrčati
hvatajuć loptu, omamljen i plah,
a kad se mrak sa sviju strana sjati
ka domu svome kruto koračati,
vođen za ruku i tajeći dah — :
0, sve je dalje, sve teže da se shvati
taj tučni strah.
I satima uz golem ribnjak žuti
klečati s malim čunom ko u snu,
i diviti se drugim razasutim
lepšim čamcima koji kruže tu,
i posmatrati kako struja muti
tvoj malen lik što tone prema dnu —
0, davni dane, gde tvoji mutni puti
trnu i mru?
(B. Živojinović)

PANTER
(Jardin des plantes, Pariz)
Njegove oči muti i sputava
rešetki tamnih stalni mimolet.
Tisuću rešetaka poigrava
i okončava sobom njegov svet.
Povitljiv korak njegov, pun čvrstine,
liči, dok uskog kruga meri luk,
na igru snage okolo sredine
u kojoj vlada silne volje muk.
Tek ponekad se zastor s oka skloni
nečujno — Tada uđe neki lik,
kroz napregnuti mir udova roni —
i mre u srcu kao dalek krik.
(B. Živojinović)

VRTEŠKA
(Jardin du Luxembourg)
S krovom i senkom njegovom se vrti
čopor šarenih konja što se gone
trenutak jedan, svi iz zemlje one
koja toliko okleva pre smrti.
Nekih u kola upregnutih ima,
al' je u sviju izraz srčan sav.
Jedan je crven namrgođen lav
i katkad jedan beli slon sa njima.
Čak i jelena jednog eno — pravom
jelenu šumskom sličan je po svemu,
samo što nosi sedlo, i na njemu
jednu malenu devojku u plavom.
Za njom, odeven u belo odelo,
jaše na lavu dečačić, u stravi,
dok zube lav pokazuje i ždrelo.
I katkada se beli slon pojavi.
Promiču vedre devojke nekamo,
već nepristale skoro igri toj;
usred ludoga leta one svoj
podižu pogled, nekuda, ovamo —
I katkada se beli slon pojavi.
I sve to ide, okončanju žuri,
vrti se, kruži, a bez cilja svog.
Poneki pramen, crven, zelen, suri,
jedva započet profil lica kog. —
I katkad osmeh, ovamo obraćen,
blažen i bleštav i uludo straćen
sred zadihanog slepog kola tog...
(B. Živojinović)

RIMSKI VODOSKOK
(Borgeze)
Dve školjke jedna nad drugom, ničući
iz mermernoga staroga okvira,
i gornjom vodom tiho otičući
ka vodi koja dole s puno mira
presreće njeno šaptanje, i tajno
pokazuje joj, ko šaka, pod tminom
i zelenilom kako nebo sjajno
ko neznan predmet treperi dubinom;
ona se širi, nenačeta tugom,
po lepom svome sudu, krug za krugom,
i ponekad se spušta, ko da sniva,
niz mahovinu k trećoj površini,
čije postupno treperenje čini
da joj se školjka osmehom preliva.
(B. Živojmović)

LJUBAVNA PESMA
Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
1 koji ovo svirač drži nas?
0, pesmo slatka.
(B. Živojinović)

GAZELA
(Gazella Dorcas)
Sazvučje dveju reči što se stiču
izbrane — nikad dosegnuti neće
slik što kroz tebe, opčinjena, kreće.
Lišće i lira iz tvog čela niču,
i sve u tebi u pesme se toči
ljubavne, koje, od latica tiše
i mekše, škrope onoga što više
ne čita i što sklapa oči
da tebe gleda: uzvijenu, sličnu
streli što čeka s okidanjem skoka,
sve dok vrat drži glavu nepomičnu
u slušanju: ko kad se naglo prene
kupačica sred šume posrebrene,
s jezerorn gorskim u dnu plahog oka.
(B. Živojinović)

JABUČAR
(Borgeby-Gard)
0 smiraju, kada sunce pada,
dođi, gledaj na zeleno tle.
Ne čmi l' se ko da smo to sve
davno brali, čuvali, da sada
iz sećanja i iz osećanja,
novih nada, zapretane sreće,
s puno tamnih unutarnjih tkanja,
sve to razastremo pod drveće
Direrovom nalik, što u svom
najedralom rodu s teških grana
nosi teret bezbroj radnih dana,
kušajući može li da tom
što sve mere pređe snage da
da još raste, poklanja i deli,
kad se voljno, jedan život celi,
raste, ćuti i cilj jedan zna.
(B. Živojinović)

USPAVANKA
Kada izgubim te ja,
da li ćeš bez mene moći
da spiš: bez lipe što u noći
šumori vrh tvoga sna?
Bez mojih reči što se roje,
gotovo kao trepavice,
na tvoje grudi, na tvoje lice,
i na celo telo tvoje?
Bez mene, da te najzad tu
ostavim s tobom sasvim samu,
ko vrt kroz čiju struji tamu
miris plodova koji zru?
(B. Živojinović)

ARHAJSKI TORZO APOLONOV
Ne znamo glave lik mu veličanstven,
nit' cvet zenica. Ali mu se zari
torzo ko polijelej u kom stari
pogled se, samo uvrnut, tajanstven,
još čuva. Ne bi mogao inače
da te zaseni pregib grudi tih,
nit' prevojem bedara da se stače
put začetne sredine osmeh tih;
bezlično-mrtva to bi bila stena
ispod providnih slapova ramena,
i ne bi kao krzno sjala tako,
niti bi mogo kroz nju da se lije
sjaj ko od zvezda: jer tu mesto svako
gleda te. Moraš živeti drukčije.
(B. Živojinović)

***
Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek ko dar.
Ko meri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih leta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?
Da se na nama ravnodušnost greje?
0, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obgrljeni,
najednom sve to kroz vas k nama veje.
Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pugledah, i: u meni drvo raste.
Brinem, a dom je na dnu moga srca.
Čuvam se, a u meni straža bdi.
Ka mojoj novoj ljubavi se svi
svet lepi, da tu počiva i grca.
(B. Živojinović)

***
Pokraj puta prisojnog, u šupljoj
izdubljenoj polovini stabla
što odavno ko korito služi
i vodenu površinu tiho
obnavlja u sebi, tolim svoju
žeđ: poreklo i vedrinu vode
primajući kroz članke na ruci.
Piti — to bi izgledalo meni
prekomerno i suviše jasno;
ali ovaj pokret koji čeka
privodi mi bistru vodu svesti.
Ovako bih isto, kad bi došla,
sebe sasvim utolio kad bih
samo lako prislonio ruke
na tvog mladog ramena oblinu
il' na tvojih grudi naviranje.
(B. Živojinović)

IZ SONETA POSVEĆENIH ORFEJU
PRVI SONET PRVOGA DELA
0, drvo! 0, da prerastanja čista!
0, Orfej peva! 0, visok grm u uhu!
Zaćuta sve. Al' prećutno u duhu
početak novi, mig i mena lista.
Iz šume, svetle čudom razdrešenja,
kretoše zveri, pritajivši dah;
i tad se vide: lukavost il' strah
ne skrotiše ih do tol'kog smirenja,
već slušanje. I rika se u njinom
umanji srcu. Gde beše tek sniska
izba da primi sve ono što navre,
ćumez od htenja pod najdubljom tminom,
s kapijomi čiji šip drhti ko liska, —
ti im u sluhu posagradi lavre.
(B. Živojinović)
TREĆI SONET PRVOG DELA
Bog može to. Al kako čovek može
kroz usku liru da ga prati sam?
Njegova kob je razdor. Gde se glože
želje, tu nije Apolonov hram.
Pesma, po tebi, nije molben ton,
žudnja za nečim što postići mogu;
pesma je postojanje. Lako bogu.
Al kad mi jesmo? I kada će on
zemlju i zvezde tvome biću dati?
Ljubav tu malo znači, mada plah,
mladiću, glas ti mami, - moraš znati
zaboraviti pesmu. Biti gluv.
Istinske pesme drukčiji je dah.
Dah oko ničeg. Lahor u bogu. Ćuv.
PETI SONET PRVOGA DELA
Ne dižite mu spomenik. Nek ruža
jedino cveta za nj u leta duga.
Jer Orfej to je. Preobražen se pruža
kroza sve stvari. Što imena druga
tražiti s mukom? U svakome dašku
pesme je Orfej. On dolazi i mine.
Nije l' već mnogo kad za dan-dva čašku
ruže nadživi pre no se raspline?
Da shvatite ga, kako mora spremno
čileti, mada čilenja ga strah!
I već je, rečju nadmašiv sve zemno,
onde gde niko sa njim se ne druži.
Bezbolno rukom mami lirin dah.
Uzvisivši se, on sluša i služi.
(B. Živojinović)
DEVETI SONET PRVOGA DELA
Samo ko se kroz Had
glasio liromi,
sme hvale beskrajne sklad
da prospe širom.
Samo ko hleb je i so
s mrtvima jeo,
čuvaće spomen na to
ko bića deo.
Nek vodom odraz treperi
mutan za nas:
ti čuvaj slike trag.
Tek u dvostrukoj sferi
postaje svaki glas
večan i blag.
(B. Živojinović)
DEVETNAESTI SONET PRVOGA DELA
Mada je nestalan svet
ko oblaka stada,
sve dokrajčeno u klet
prastaru pada.
U toku, u meni toj,
smelije, šire,
pranapev traje još tvoj,
o, bože lire.
Niti shvatismo jad,
nit' ljubav, niti šta
tako nas udalji, kad
smrt na nas žig svoj stavi.
Jedino pesma vrh tla
hvali i slavi.
(B. Živojinović)
PETI SONET DRUGOG DELA
Cvetni mišić, koji anemoni
jutro travno postupno raskriva,
sve dok joj u krilo polifoni
sjaj se glasnih nebesa ne sliva,
kroz latičnu zvezdu razapeti
mišić beskonačnog prihvatanja,
katkad tako obiljem zaneti
da smiraja mig, što u san ganja,
raskriljene liske jedva može
da mu vrati: svet za svetom zrači
odlukom i snagom što ga prože!
Mi, nasilni, dužeg smo trajanja.
Al u kom smo od svih postojanja
najzad otvoreni i primači?
TRINAESTI SONET DRUGOGA DELA
Prednjači svakom rastanku, kao da je
za tobom ko tek minula zima.
Jer među zimama beskrajna jedna ima,
te srce može samo prezimljujući da traje.
Budi večito mrtav u Euridici — , toni
natrag u odnos čist, sa pesmom hvalospevnom.
Ovde, međ prolaznima, u carstvu kratkodnevnom,
ti budi zvonka čaša, koja se lomi dok zvoni.
Budi — znajući stalno za uslov nepostojanja,
za beskonačni razlog dubokog svog treptanja,
te da jednom zauvek ispuniš drhtaj svoj.
Zalihi prirode štedre — i onoj što čeka na miru,
i onoj utrošenoj — , svem neizrecivom zbiru
kličući pribroj i sebe, pa tad uništi broj.
(B. Živojinović)
PETNAESTI SONET DRUGOGA DELA
0, usta česme, usta darodavna
što neiscrpno zbore isto, čisto, —
ti, ispred tečnog vodenog obličja
mermerna masko. A u pozadini
poreklo akvedukta. Izdaleka,
duž grobova, s obronka Apenina
zborenje tvoje nose, koje onda
pada niz crnu starost tvoje brade
u sasud koji pred tobom počiva.
Usnulo to je položeno uho,
mermerno uho kojem vazda zboriš.
Zemljino uho. Ona dakle sama
sa sobom zbori. Podmetneš li krčag,
njoj se tad čini da je ti prekidaš.
(B. Živojinović)
DVADESET PETI SONET DRUGOG DELA
Počuj, već prvo grabuljanje;
ponovo slušaš ljudski rad
kroz suzdržano tiho bujanje
prolećne zemlje. Ko nov i mlad
doživljaj tebi se čini sve što je
hrlilo k tebi već tol'ko puta,
čemu se nadaše, al što ko svoje
ne uze. Tebe to uze i sputa.
Čak i prezimelom hrašću iz tmine
večernje lišće budućnošću sine,
Vazduhom katkad znak neki mine.
Crno je šiblje. Al đubre počiva
zagasitije crno sred njiva.
Svaki sat, minuvši, mlađi biva.
DVADESET DEVETI SONET DRUGOGA DELA
Tihi druže beskrajnih vidika,
gle gde tvoji dasi prostor množe.
Međ gredama mračnoga zvonika
sobom zvoni. Što te boljkom prože
ojačaće, hraniš li ga tako.
Iz mene se u menu prelivaj.
Šta saznade najbolnije? Ako
gorko ti je piti, vino bivaj.
Na raskršće čula u bezmernoj
noći snagom čarobnom poteci,
smiso čudnih susreta im slavi.
I ako te zemno zaboravi — :
tečem, — reci zemlji tiho-smernoj.
Jesam, — bučno-brzoj vodi reci.
(B. Živojinović)

MALI KRČAG ZA SUZE
Drugi primaju vino i ulje što im saspu
u zaobljeni svod, u mračan prostor kružan.
Ja, kao manja mera, i najvitkiji sasud,
ja se za drugu oblim potrebu: za slap suza.
Vino se bogati, ulje i dalje bistrije biva.
Šta je sa suzama? - Od njih otežah i otromeh,
zaslepeh, počeh da se na prevoju prelivam,
naprsoh sav i najzad ostadoh prazan i slomljen.

RASTANAK
Kako sam samo osetio sve što
rastankom zovu. Kako znam i sada:
nepreboljeno i jezivo nešto
tamno, što tkanje nekog lepog sklada
kida, još jednom pružajuć' ga amo.
Što bespomoćan bejah, gledajući
ono što mene - a mene zovući -
pusti da idem, zaostavši samo,
ono što k'o da bejahu sve žene,
a ipak malo, belo činilo se,
i ništa dugo do: mahanje što se
već više i ne odnosi na mene,
mahanje neprekidno iz daleka,
sve tiše -, jedva objašnjivo više:
možda šljivina grana što se njiše
kad sa nje žurno prhne ptica neka.

POČETAK LJUBAVI
O, osmeh, prvi osmeh, osmeh naš.
Kako to beše isto: udisati
miris rascvalih lipa, slušati
tišinu parka -, pa tada najednom
podići oši, pogledom se sresti
i čuditi se sve do osmeha.
U tom osmehu beše uspomena
na jednog zeca što je do malopre
skakutao po travi; to detinjstvo
osmeha beše. Već ga ozbiljnije
kosnu kretanje labuda, koga smo
videli potom kako na dva dela
večeri neme ribnjak polovi. -
A krošnje svojim rubovima prema
čistom, slobodnom, već sasvim budućem
noćnome nebu, ocrtaše rub
osmehu ovom prema ushićenoj
budućnosti na licu.

ŠPANSKA IGRAČICA
Kao što bela sumporača stane
u ruci već da na sve strane baca
jezičke trperave pre no plane - :
tako sred tesnog kruga gledalaca
iz igre njene još nezahuktane
roj svetlih iskri najpre zapalača.
I tad se naglo sva u plamen prospe.
Pogledom jednim pali svoje kose,
pa najedanput smelo zaošija
haljinu svu u ludog ognja huk,
iz kojeg pruža ruke poput zmija,
gole i budne, uz klepetav zvuk.
A tad: ko da joj vatra seknu, ona
pribra je sasvim i odbaci svu
oholim gestom, gorda, osiona,
gledajuć kako besni još na tlu,
plaminja još i neće da se preda.
No potom diže pobednički lice
i ukrug milo pozdravljajući gleda,
pa sitnim čvrstim stopalima nju
gazi i gasi nemilice.

PESMA O MORU
(Capri, Piccola Marina)
Noću sa mora dolećeš,
pradrevni vetre ti:
nikome stići nećeš;
kad neko bdi
tvoje se snage mora
dobro da čuva:
pradrevni vetar s mora
ti si, što duva
samo za prastenje, amo
prostranstva čista
sručujući iz daljine...
O, kako te oseća samo
smokva što lista
gore sred mesečine.