Dragan Malešević Tapi

Autobiografija

Rodjen sam 1949. godine, u Hilandarskoj ulici, tik uz Radio Beograd. Čim sam prohodao počele su igre sa decom na ulici. Automobila nigde. Ali, otkad znam za sebe, stalno sam nešto majstorisao. Imao sam neki Božji dar, da od drveta, nožićem, nekim turpijama koje su ovde mogle da se nađu -napravim čuda. U to vreme deca su vozila kolica koja su se kotrljala na tri kuglagera, i ja sam sebi, pre nego što sam pošao u školu (a pošao sam sa šest godina), napravio prva kolica. Problem su bili kuglageri, koji su se mogli naći na otpadu na Dorćolu. Otišavši tamo doživeo sam fascinaciju u tom velikom svetu čije su se dveri otvarale pred mojim očima: video sam jedno veliko bure prepuno kuglagera!
Pošto sam bio toliko mali, nisam mogao da se propnem dovoljno da sam biram, čuvar otpada je preturao, preturao i, našao odgovarajuće, odlične, pa sam se ja, praktično, u prvi razred "uvozao" sa najboljim kolicima u ulici.
Na mestu sadašnje zgrade "Politike", nalazila se stolarska radnja Lazara Komendića. Čika-Laza me je pustao da svoje slobodno vreme provodim u njegovoj radnji. On me je učio koje daske mogu da koristim. Tako sam ja, već u prvom osnovne, imao razvijen biznis sa tim kolicima. Prodavao sam ih i dalje od moje ulice: deci iz Vlajkovićeve, Lole Ribara, iz Kosovske ulice, sve tamo do parkića kod Skupštine.
Izuzetno dobro sam živeo od tih kolica. Pare sam čuvao, iz prostog razloga, što nisam imao na šta da ih trošim. Inače sam i tada bio široke ruke: decu sam vodio u poslastičarnicu kod Kovačevićke, prekoputa današnje zgrade “Politike”- na šlag. Vodio sam ih i u “Alhambru”, koja se nalazila na uglu Nušićeve i Kosovske ulice, gde su bile sjajne tulumbe.
Za mene je vrhunac uživanja i zadovoljstva bilo je da kupim senf u prodavnici "Pančevački rit", koja se nalazila na uglu Cetinjske i Hilandarske. Senf se tada prodavao na kutlače, i meni je najveće uživanje bilo da kupim senfa za tri banke i pola kila hleba i da odem na neko svoje tajno mesto i tamo sedim i jedem hleb i senf... To sam mnogo više voleo od kolača.

U to vreme sam provalio još jedan zanimljiv fazon. Deca su počela da skupljaju sličice: bili su roboti na napolitankama i "Životinjsko carstvo" na mlečnim tablama i ja sam ukapirao da se distribuiraju tako da svaki deo grada dobija pakete sa istim sličicama. Zato sam obilazio sve te krajeve Beograda, menjao sličice i u svoj kraj donosio one kojih tu nije bilo. Prodavao sam ili menjao sličice za srebrne petobanke, kojih je tada bilo u izobilju. Bile su to petobanke iz doba Kraljevine Jugoslavije, sa likom Kralja Aleksandra, od dvadeset sa više i od deset sa manje srebra. U kujundžijskoj radnji u Balkanskoj ulici, kod bioskopa "20 oktobar", dobijao sam pošteno - pet banki za pet banki. Te petobanke sa kraljevim likom mogle su tih godina da se nađu u svakoj kući, a i deci je bilo lako: mogla su da ih uzimaju a da im roditelji ne zamere, jer ta sitnina nije, praktično, ničemu služila.
Tako sam došao do prvih ozbiljnih para. A kada sam već stigao do tih para, prestao sam da radim kolica. To je bio, pored ostalog, i težak posao, a i oduzimao je mnogo vremena. Nije, sem toga, bilo ni alata koji postoji danas, nego se sve radilo ručnom testerom, turpijama, dletom...

Jednoga dana, moja je majka, otkrila ispod ormana moj štek sa novcem, rekla ocu, i oni su odlučili da mi za te pare kupe - harmoniku. Harmonika je bila marke "Feldlmester". Moja nastavnica Alma Patin je živela na uglu ulica Narodnog fronta i Balkanske, i ja sam morao tu harmoniku da nosim iz Hilandarske ulice, niz Balkansku, pa onda nazad... Nisam voleo da sviram, a morao sam. Uz to su mi i roditelji, pošto su videli da imam pare, rekli da sada i plaćam te časove. Em sam morao da sviram, em sam morao to da plaćam!
Godinu dana sam išao na te časove i uredno ih plaćao, a već sam tada počeo da grabim svaki povoljan trenutak da nešto crtam, što mi je, opet, vrlo dobro išlo od ruke.
Tako mi se desilo da otac pred gostima krene da me propituje: 'Ajde "Žikino kolo" - ja ne znam; 'ajde ono, 'ajde ovo kolo - nemam pojma. Tu mi otac izvuče uši da ne vide ostali, i kaže: "A, prodaću ti ja tu harmoniku!" Ali stvarno: već sutradan ujutro mi smo, majka, otac i ja, krenuli put Slavije (harmoniku sam, naravno, opet vukao ja), došli smo do "Komisiona". Harmonika je u izlogu stajala puna tri meseca dok nije prodata, a mi smo išli svake nedelje - onako se fino obučemo - da vidimo da li je još tamo ili su je prodali... Najzad, posle tri meseca, harmonika je bila prodata. i to je bio moj najsrećniji dan u životu. Sutradan sam sa ocem otišao po pare i, normalno, očekivao da će one pripasti meni. A otac mi je kaže: "Kakve pare? Pa mi te izdržavamo!"
To sam doživeo kao ozbiljan udarac, ozbiljno životno iskustvo, i posle toga više nikome nisam verovao kada su pare u pitanju. Tu sam navukao takav kompleks da nijednoj banci nisam davao na čuvanje. Novac sam ili brzo trošio ili sam ga davao, ne uz neki interes, nego onako... Nisam ulagao u sulude projekte, ali mi je uvek draže bilo da ga poklonim nego da ga držim u kući, a kamoli u banci.

Moj otac je bio novinar. Tada su urednici redovno išli na prelamanje lista. Štamparija je bila u Vlajkovićevoj ulici, gde je i sada štamparija "Glasa", i tu su se, pored ostalog, štampali i dečiji stripovi. Kako se to štampalo sedam dana unapred, ja sam bio glavna fora u prvom razredu osnovne, iz prostog razloga što sam ja novi broj uvek imao - unapred.
Naplaćivao sam čitanje, upola cene, a precrtavao sam stripove i napravio izložbu u holu moje zgrade. Imao sam tada dosta vremena, pošto je škola bila nikakva, ništa se tu nije učilo, a i išao sam u srednju smenu, od dvanaest do dva. Namestio sam tako pano ispred vrata i vukao ljude da dođu na izložbu. Cene ulaznica su bile: pet dinara za odrasle, dva za decu. Decu sam puštao besplatno, dok su odrasli - koje je uglavnom mrzelo da gube vreme na neke dečije izmišljotine - nalazili neke izgovore i obično mi davali po dva-tri dinara, tek da ih ostavim na miru, i nastavljali svojim poslom. Bio sam im simpatičan, a ja sam, na jednu finu foru, žick'o.
I uopšte, stalno sam pravio pare... Prvi put sam tapkao karte za film "Traper Keli". Video sam da je potražnja velika, da će nestati karte i... krenuo u akciju. Moram da napomenem da sam u to vreme morao rano da se vratim kući, do osam uveče. Kupio sam karte za večernju predstavu, baš od osam sati, i računao sam da ću sve da prodam do deset do osam, pa da trčim kući. Kupio sam osam karata, stao tamo, kad odjednom, prilazi mi neki glavati i kaže: "Ja sam iz policije. Moraš da mi daš te karte." Ja mu dam, srećan što mi nije izvukao uši. A onda, mesec dana kasnije, vidim istog tog čoveka, tapka karte. Tapkaroš.
Tada sam počeo da se bavim sportom, ne bih li jednog dana našao tog tipa i vratio mu za onih osam karata. Kada se otvorio Dom omladine, stave mene da cepam karte na ulazu, jer sam nekako bio najbolji za vrata. Bilo je veoma zanimljivo: Medju prvima svirale su "Siluete" Zorana Miščevića. Jednog dana, ugledam Gradu, onag što mi je uzeo karte kod bioskopa "20. oktobar". Kažem ja njemu: E, sad ću da te prebijem za one karte što si mi uzeo. A Grada - čovek koji je kasnije postao poznati menadžer i učinio mnogo za našu rok-scenu i doveo sve Bosance ovde u Beograd – pokloni mi žvake (jer ipak sam ja bio još dete), i kaže:”Nemoj da me biješ, evo ti žvake." Nisam ga tuk'o.
Ovu priču sam ispričao u TV emisiji "Crni biseri", drugi put kad sam gostovao kod Vanje Bulića. Priča je prerasla onu epizodu oko tapkanja, budući da je Grada postao zaista veliki jugoslovenski menadžer. Mnogo se toga u našoj muzici dogodilo upravo zahvaljujući tom čoveku. Sve to ima veze i sa mnogima koji su napadali mene, govoreći da sam bio tapkaroš. Grada je samo jedan od primera - i on je bio tapkaroš, a njegov menadžerski angažman je i te kako "oplodio" jugoslovensku muziku. Ali, tako je to: mi smo takav narod, i normalno je da iskonstruišemo, da se takvim pričama bavimo...

Još pre nego što sam završio osnovnu školu, uspeo sam da napravim jedan pristojan kapital. U to vreme bilo je zabranjeno posedovanje strane valute. Bilo je kažnjivo; ljudi su zbog toga išli na sud. A ja zaradim pare pa kupim dvesta dolara. I, uopšte, nisam gledao na valutu, razne pare sam kupovao. Jednom su mi prodali nevažeće belgijske franke, prešli me, nisam znao. Imao sam generalni plan da, kad skupim dovoljno novca, odem u inostranstvo i tamo živim, iako mi ni ovde ništa nije falilo. Kažem: uvek sam savršeno živeo. Odela sam šio kod jednog Makedonca čija se radnja nalazila pored hotela “Bristol”. On mi je šio kratke pantalone i sako kao odelo - bio sam glavna fora. Prvi sam u ulici imao šimike... Uvek sam imao šmeka za oblačenje, umeo sam lepo da se obučem. Tada su svi bili manje-više siromašni, nije bilo većih socijalnih razlika. Razlika je bila u tome što je, recimo, neko ko je bio funkcioner, u to doba kad sam ja bio mali, mogao da ima dva odela, dok su ovi ostali morali da se zadovolje sa po jednim.
Moj otac nije dozvoljavao da uđe gramofon u kuću, i ja nisam kupio gramofon, ali sam zato nabavljao ploče. Ploče su bile izuzetno skupe.

U mojoj kući su takođe stanovali neki vrlo “visoki” udbaši, koji su imali “velike” privilegije. Te su privilegije, zapravo, bile smešne. Posle nekog prijema donosili bi kući poneku bananu, pomorandžu. Njihova deca su sve delila s nama. Tada je bilo: prvi “bezec”, drugi “bezec”, pa kad on izađe sa bananom, a nas dvanaestorica čekamo na griz. Uvek je neko bio alav, uvek bi neko zahvatio malo više, a mi ga onda bijemo. Sećam se pokojnog Nidže Budimirovića koji je imao najveći griz. Inače je stanovao na tavanu u Hilandarskoj broj šest. Imao je običaj da puši u krevetu pa je jednom zajedno sa tavanom izgoreo…
Jedini koji je remetio mir u ulici bio je Pera Obućina, dečak koji je tako umeo da zavija kao sirena, da ne poveruješ! Njegova majka ga je često slala u bakalnicu. Prvo po hleb, pa kad donese hleb kući, šalje ga po luk…
A on nikada nije išao normalno, nikada nije hodao. Uvek je trčao i zavijao kao sirena, a svi roditelji u ulici su ga, užasnuti, svim i svačim gađali sa prozora, sačekivali, pretili mu batinama, pa i tukli. A njemu se to nekako osladilo, pa je terao inat: počeo je da zavija i u doba kad svi spavaju, oko tri noću, u potpunom miru - tada nije bilo nikakve buke, nije bilo automobila. Pera Obućina je bukvalno celoj ulici kidao nerve.

U to vreme se znalo da su ploče glavna šverc-roba, a posebno su se po toj raboti proslavili fudbaleri. Oni su, kad god odu u inostranstvo, donosili silne ploče. Najbolji izbor ploča bio je u komisionu u Nušićevoj ulici, i ja sam tu kupovao sve, ali mnogi to sebi nisu mogli da priušte. Zbog toga sam dosta mlad bio pozivan na žurke. Uvek sam sedeo pored gramofona, da mi ne bi pokrali ploče. Bio sam klinac, ali, na neki način, glavna fora. I dobro sam nadgledao dragocenu imovinu - nikada mi nijedna ploča nije nestala.
Upoznao sam tu mnoge ljude koji su bili stariji, po dve, tri, pet godina, ljude koji će kasnije postati čuvene face u Beogradu. Iz dobrih su porodica, starih beogradskih, bogatih, a sada kad ih vidim (one koji su još u životu), sa žaljenjem konstatujem da su većinom na granici egzistencije. Samo za jednog znam da je u Nemačkoj postao poznati hirurg.
Inače, tada smo se tukli, ali sve na ferku. Znači, sve je dogovor. Kad se kaže "predaja" – onda je predaja. Ja sam trenirao rvanje, ali je nekada padao dogovor da nema rvanja. Samo boks. I - poštuješ dogovor. Sve je to bilo časno, nije bilo neprijateljstava. To što se pobiješ sa nekim, ne znači da ćete sutra biti neprijatelji.
Pričalo se da su stariji mangupi - u našoj ulici ih nije bilo, nego oni iz poznatih krajeva, sa Dorćola, iz Sarajevske - umeli da se tuku i lancima, noževima, ali ja to nikada nisam imao priliku da vidim, niti da upoznam nekog od tih ljudi.

U mojoj ulici bila su tri automobila - Opel Olimpija, koji je vozio Dr Isidor Papo, zatim je neki Kosta, general Markosove armije vozio "fiću", i bio je tu jedan bokser, za koga se pričalo da ubija ustaše po Nemačkoj. On je stalno doterivao neke dobre automobile - Mercedes 190, Opel Kapiten... Stalno menjao automobile: vozi jedan tri dana, pet dana, sedam dana, pa ode opet tamo i doveze novi. Posle sam saznao da su oni, u stvari, išli tamo da razbijaju te bande a u povratku krali automobile i ovde uzimali mnogo love. Odavde su nosili tablice, nosili blanko papire, krali kola i ovde ih prodavali.
Glavnu senzaciju napravio je jedan Ševrolet Bel Air 1955. godine, koji je vozio ambasador neke crnačke zemlje. Stanovao je u iznajmljenom stanu u mojoj kući. Kola su bila one kredenac zelene boje, sa belim krovom. Tu su dolazili ljudi, porodice, nedeljom, da se slikaju pored ambasadorovog automobila.
Prvi auto? Mnogo sam automobila imao. Prvo sam, čini mi se, Taunusa vozio... Ali, nisam siguran. Menjao sam toliko automobila da uopšte ne bih mogao da ih nabrojim…

DRAGAN MALEŠEVIĆ TAPI - ("Duga")
"Bog je samo jedan! Jedna grupa ljudi pri Institutu za istraživanje kosmosa, koji je pod Prvom upravom KGB-a, radila je jedno dugo istraživanje o Isusu i došli su do podataka da je on zapravo živeo još osam stotina godina od svoje smrti. I da je bio u Indiji. I da je otišao na Tibet. Svako ko je bio u stanju kliničke smrti posle toga počeo bi – novi život. Postao bolji. Imao drugačiji odnos prema zemlji i ljudima, životinjama, prema svemu. Uvek sam govorio da ljudi u životu moraju da paze kako se ponašaju. Da moraju da budu dobri jer sve loše što naprave sve se to plati... Ljudi se plaše suda zemaljskog, ali to je nebitan sud. Važan je jedino sud Božiji. Ja znam da sam rođen sa ovim slikarstvom, da je to nešto što nije obrisano iz mojih prethodnih života. Sasvim sigurno znam i pišem knjigu o tome kako sam u jednoj svojoj reinkarnaciji bio Jan Van Ajk. Potpuno isto slikam, imam identičan način rada, podlogu i perspektivu, mrtvu prirodu i cveće...
U jednom drugom svom životu, početkom veka, u kome sam završio Vojnu akademiju, bio sam u svemu briljantan vojnik i ratnik osim u crtanju. A to je tada bilo važno zbog vojnih karti koje su se crtale rukom."

Pokojni Dragan bio je, za života, poznati srpski slikar. Imao je neobičnu biografiju. U njegov stan na Slaviji dolazilo je, barem, nekoliko hiljada njegovih poštovalaca, i poneki prijatelj. Tapi se pojavljivao u novinama, u TV emisijama. Umeo je da šarmira, bio je elokventan, i nije krio da je mason, i Veliki Majstor ovdašnje lože.
Dragan Malešević umro je u zgradi SUP-a Beograda, u Upravi kriminalističke policije, kako je saopšteno. U policijskoj raciji, koju je lično najavio premijer Đinđić, saopšteno je da je poznati slikar priveden na informativni razgovor, u sklopu akcije hapšenja bande koju navodno predvodi Željko Maksimović zvani Maka, koja je izvršila ubistvo policijskog generala Boška Buhe, i planirala atentate na javne ličnosti iz političkog života.
Te tragične večeri slikara Tapija iz stana je izvela grupa policajaca, koju je predvodio Slobodan Pešić, inspektor iz odeljenja za narkotike. Slikar je imao visok pritisak, ali ga je inspektor Pešić, po nečijem nalogu, a pretpostavlja se da ga je izdao general Milan Obradović, priveo u prostorije SUP-a Beograda, u odeljenje za krvne delikte, kojim je rukovodio inspektor Slobodan Pažin, kum ubijenog Dušana Spasojevića.
Još nije utvrđeno ko je od policajaca bolesnom slikaru stavio kesu na glavu, kojom je davljen, i udavljen.
Premijer Đinđić se povodom hapšenje grupe, koju će kasnije optužiti za ubistvo generala Buhe, i davljenja slikara Maleševića, obratio javnosti. Objasnio je da je lično naredio hapšenje ove grupe jer je imao čvrste dokaze da planiraju i njegovo ubistvo.
Slikar Tapi poznavao je desetine hiljada ljudi. Mnogi su dolazili u njegovu kuću da dobiju sliku, da se sa njim fotografišu. Zvali su ga na kumstva, na veselja. Politika je objavila samo tri čitulje. Jedna je bila i moja. Napisao sam kratak tekst, koji je uredništvo doveo u tešku situaciju. "Počivaj u miru, i vodi računa o Kizi" - poručio sam. Kiza je nadimak Zorana Đinđića, kojim su ga njegove kolega iz podzemlja oslovljavale. I Kiza se posle nekoliko meseci preselio na groblje.
Proces navodnim ubicama generala Boška Buhe, čestitog čoveka, pokazao je surovo lice srbijanske vlade i policijskih generala. Proces nepostojećoj grupi Željka Maksimovića montirao je pokojni Dušan Spasojević, preko svog kuma Slobodana Pažina, policijskog majora, koga je postavio na mesto zamenika načelnika odeljenja za krvne delikte. Ovu akciju mogao je da izvede jer je general Milan Obradović, načelnik SUP-a Beograda, bio na platnom spisku zemunske mafije - dve hiljade eura mesečno. Akciju uklanjanja slikara Tapija, kao čoveka koji je mnogo znao o tadašnjem premijeru, odobrio je i general Sreten Lukić.
Smrt sa kesom na glavi je jeziva. Umire se sporo, u velikim mukama. Srpska policija je koristi kao specijalitet.
Zločinačka ruka inspektora Slobodana Pešića udavila je prošle godine jednog mladića, privedenog pod optužbom da je dilovao drogu. Pokojnik je umro u najcrnjim mukama, a nekoliko privedenih je posvedočilo da su bili zverski tučeni. Akciju davljenja opravdali su generali Milan Obradović i Sreten Lukić.
Srpska policija, kojom rukovodi haški optuženik general Lukić, uzela je mnogo života. Privedeni građani izloženi su često mučenju, vezivanju za radijatore, stavljanju na struju. Samo u akciji "Sablja" barem tri hiljade privedenih bilo je šutirano, mučeno i ponižavano. General Lukić se kezio pred kamerama, osporavajući nalaze lekara koji su u zatvoru primali prebijene i umlaćene.
Verujem da će general Lukić, odlaskom u Hag, izbeći da stane pred sudije i objasni tolike zločine. Ipak, gajim nadu da će general Obradović, i ubice u plavim uniformama, odgovarati za smrt slikara Tapija, za smrt građana koji su pod batinama, i sa kesom na glavi, rastavljeni od duše, u najcrnjim mukama.
Nove vlasti će morati da rasvetle policijske zločine, da Đinđićeve mafijaše koje je postavljao na značajna mesta u bezbednosnom aparatu suspenduju, i nalože nepristrasnu istragu njihovih zlodela.
Pred krivična veća moraju se izvesti i državni tužioci, koji postupaju po krivičnim prijavama podnetim protiv policajaca ubica, ulažući maksimalne napore da ih zaštite, a pojedine sudije, na vulgaran način odugovlače procese, i ubice iz policije ostavljaju na slobodi, da i dalje prave svoje krvave pirove.
Proces grupi optuženoj za navodno ubistvo generala Buhe pokazao je da se uhapšeni, koji su optuženi za zločinačko udruživanje, međusobno ne poznaju, da su, prilikom hapšenja, svi prošli najgoru vrstu mučenje, batinanja i torture. O tome u sudskim spisima postoje jasni dokazi - nalazi lekara. Iako svi znaju ime ubice generala Buhe, proces se nastavlja, a na klupi sede nevino optuženi, koji duže od godinu dana provode u samicama Okružnog zatvora u Beogradu. Da li oslobađajuća presuda može biti dovoljna rehabilitacija. Kada ćemo saznati imena onih koji su, štiteći se policijskom kapom i generalskim činom, organizovali lažne procese, a ubice pustili da odu u beli svet?
Milovan Brkić