Volim Beograd

„Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo, sazidah ga i prosvetih presvetoj Bogomateri.“
(Despot Stefan Lazarević (pri proglašenju Beograda za prestonicu 1403. godine))
„Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude. Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava.“
(Ivo Andrić)
„Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.“
(Dušan Radović)

Kao i drugi evropski gradovi, tako i Beograd ima svoje staro i novo lice, svoje spomenike prošlosti i radost mladosti. Naš grad je uz Atinu jedan od najstarijih evropskih gradova, a Vinčanska kultura je jedna od najstarijih kultura našeg kontinenta.
Beogradska tvrdjava je nulta tačka svih zbivanja tokom postojanja grada - istorijskog, političkog, društvenog, kulturnog... Danas je to omiljeno šetalište i odredište ljubitelja umetnosti. U neposrednoj blizini Beogradske tvrdjave je Ulica kneza Mihaila, beogradska žila kucavica. Prolaznici, ulični sviraći i pevači ili prijateljice koje sa očiglednim planom zaviruju u izloge, tek su deo njene svakodnevnice. Prvi put kao ulica spomenuta je pre više vekova i rasla je zajedno sa Beogradom. Iz nje ćete stići na Trg Republike, mesto na kome je smešten najčuveniji spomenik u našem gradu, spomenik knezu Mihailu. Po rubovima Trga smeštene su i najznačajnije kulturne institucije našeg grada – Narodni muzej i Narodno pozorište.
Samo kojih stotinak metara od središnjeg gradskog trga sva njegova dinamika i užurbanost nestaju. Želite li upoznati opušteno lice Beograda, najbolje je doći u Skadarliju, boemsku četvrt našeg grada, ulicu kafana, restorana, poznato okupljalište Beogradjana i njihovih gostiju. Vreme je ovde zaustavljeno, žurba svakodnevnice pretače se u opuštenost i stari duh grada, koji u ambijentu starih kuća živi svoj drugi život. U Skadarliji se oseća atmosfera bez koje nećete zaista spoznati pravu dušu grada i njegovih stanovnika. Prema prilici i ukusu, u skladu sa raspolaženjem i dobom dana, biraćete ambijent i jelovnik u mnogobrojnim restoranima Skadarlije. Jedno će uvek ostati isto: prepoznatljiv domaći ukus.
A kada poželite odlazak iz gradske vreve, to neće biti daleko. Na samo 4 km od centra grada nalazi se Ada Ciganlija, najomiljenije izletište Beogradjana i njihovih gostiju. Ogromne zelene površine sa jezerom u sredini upotpunjuju popis onoga što grad po meri čoveka mora imati.
Ali lepota našeg grada se najviše ogleda u osmehu ljudi i njihovoj neposrednosti i srdačnosti, prijateljski ispruženoj ruci i u najiskrenijem pozivu –Dodjite nam opet! I kada spremite kofere i najavite rastanak , nikada nećete zapravo otići, jer ima ljudi, gradova i mesta kojima kada kažete ZBOGOM, ustvari kažete - DOVIDJENJA.

У свим великим градовима једна књига је најтраженија - по правилу, то је туристички водич. Београд је пре две године добио, без сумнје, најбољу књигу те врсте, из пера Љубице Ћоровић (42), магистра југословенске и опште књижевности и библиотекара саветника у Библиотеци града Београда. Цео њен професионални век посвећен је Београду, а поред овог изузетног туристичког водича (на српском и енглеском језику) аутор је и книге Београд од Деспота Стефана до Доситеја, где је сакупила сва књижевна помињања Београда од 15. до 19. века. Потписала је и велики број релевантних научних радова. Посебно је важан уреднички допринос ове жене приликом објављивања монографије ''Улице и тргови Београда''.
Занимљив је података којим почиње ''Бодич кроз Београд'':
''При копању темеља за Бајлонијеву пијацу у Цетињској улици је 1892. године откопана једна лобања, вероватно човека неандерталске расе, за коју се претпоставља да се могла датирати у ранији палеолит. Нажалост, овај налаз др Ђоке Јовановића, професора Велике школе, пропао је за време Првог светског рата.''
Толико о старости Београда, илити византијског Сингидунума чије се словенско име први пут помиње 878. године у писму Папе Јована VIII бугарском кнезу Борису Михајлу. А Београђанка Љубица Ћоровић о Београду сведочи:
''Највише ми смета она непрестано понављана прича мрзовољних, да у Београду нема шта да се види, и да је Београд познат само по кафанама. Пошто радим у одељењу књига о Београду, била сам у прилици да мало зароним у његову историју и да на други начин погледам те улице којима свакодневно пролазимо. Довољно је само да из улице Кнеза Михајла скренете у неке пролазе, хаусторе, па да видите скулптире, портрете, и бројне доказе некадашњег сјаја којим је потребно мало обнове и рестаурације па да Београд личи на велику културну европску метрополу.''
Београд се, како нам саопштава наша саговорница, налази на рту, 40 т изнад ушћа Саве у Дунав и пун је подземних вода. Постоји језеро испод биоскопа Јадран, па затим на Славији... Некада је био опасан шанцем који је сасвим нестао. Нико није тачно пребројао колико је пута у историји бомбардован, али још има живих који сведоче да су само у 20. веку четири пута на њега падале бомбе.
У сваком граду постоје тајне које буде нашу радозналост, има података који су слабије познати, и када их сазнамо питамо се како је могуће да ту живимо, а да толико тога не знамо. И стога тражимо да нам наша саговорница открије неке тајне о Београду, као што је она о чувеним београдским подземним каналима, лагумима, на пример:
''Када су занимљивости у питању, увек волим а поновим податак да је кнез Михајло сахрањен у Саборној цркви, јел то зна мали број Београђана. Лагуми, иначе, никада нису били тајна за познаваоце Београда. Они прављени у склопу војних операција у време аустријске окупације, у 18. веку, а и касније. Највећи број лагума крије београдска тврђава и чувена је прича да је у Првом светском рату нестао цео одред аустријске војске. То значи да су имали нацрте Тврђаве и да су изашли кроз један од тих пролаза у Карађорђеву улицу. А познато је да су лагуме користили многи у Карађорђевој улици, као и у Земуну, за складиштење робе, посебно вина, јер су били увек хладни. Данас будући да су планови Београдске тврђаве нестали, о лагумима се испредају приче, не зна се да ли су зазидани, шта се догађало после аустријске окупације.
И најстарија кућа у Београду, која се налази у Душановој улици 10, на Дорћолу, где се данас налази Стаклопан, такође у подруму има пролаз за који, чини ми се, нико није утврдио куда води. Та кућа је, иначе, касније одредила грађевинску линију Душанове улице. Подземни Београд у сваком случају тражи своје истраживаче.''
На питање који је најстарији јавни споменик у Београду, добијамо следећи одговор:
''Тај споменик се налази на устаничком гробљу у доњем делу Карађорђевог парка. Реч је устаницима који су се борили за Београд 1806. године и ту су сахранили своје мртве. Касније им је династија Карађорђевић подигла скроман споменик, да би га потом обновила друга династија, Обреновићи. И то је једини споменик који је помирио две српске династије, где су присутни Карађорђевићи и Обреновићи.
Калемегданска тврђава је најстарији објекат у Београду. Постоји један зид на којем могу да се виде остаци из римског периода, али карактеристично је да је сваки нови владар Београда рушио Тврђаву и правећи је поново, у њене зидине је уграђивао материјал из ранијег периода, тако да је тешко разазнати чисте слојеве који би доказивли када је која цивилизација владала Београдом. У сваком случају, на њој су сачувани и неки делови Београда деспота Стефана, који су на жалост касније уништени, затим делови турских утврђења, а највише трга на њој је осавила аустријска власт у Београду.''

Данашњем становнику главног града тешко је да замисли како је Београд изгледао само пре два века, тачније као је драстичне промене преживео и како су неки делови града некада били веома важни, а данас су на маргини живота и интересовања грађана. Љубица Ћоровић о томе занимљиво сведочи:
'' Сав живот Београда, се практично, до Првог светског рата одвијао на Сави. Ту је била чувена Ђумрукана, односно Царина, речни саобраћај је био јако развијен, ту је била српска варош, што значи да се у турско доба у том делу града, на Савској падини, од Саборне цркве ка Сави, населило преостало српско становништво. То је било језгро Београда, а већи део становништва је по казни био пресељен у цариград и они су тамо основали тзв. Белиград махалу, и старали се о цариградском водоводу. И данас када одете у Истамбул, видећете тај део града који је малтене центар и зове се исто као некада.
И кнез Милош је желео ту да направи административни центар Србије, али Савамалци нису хтели да се помере одатле па је морао силом, малтене батинама, да их отера на далеке Теразије. Отићи са Савске падина на Теразије, у то је време била најдрастичнија казнена мера. Јер, крај града је био код Стамбола капије, а она се налазила на месту данашњег Народног позоришта.
А онда су, први пут у историји ратовања, употребљне ракете које су са воде испаљиване на град Тако је Београд бомбардован практично са реке, и тада је побегао са обала на тај свој рт. Становништво је тада побегло да се више никада не врати на њих.
Посевна је занимљивост да је у Београду, два пута у његовој историји, остајао само по један становник. Што би рекао Лаза Лазаревић, биле су то с ума сишавше особе. Први пут то је било када су после пропасти Првог српског устанка устаници напустили град, а у њему је остао само луди Настас да сачека Турке. Данас ми говоримо о лудој Насти, а и у ствари реч је о аутентичној личности, мушкарцу, који је заједно са псима лутлилцама био једина луда у граду. Други пут је то било почетком 18. века кад су Аустријанци потписали уговор са Турском на основу којег ће се повући из Београда - у граду је остала само једна жена.''
Доказ живота на Сави јесу и неке од најлепших зграда у Београду које се налазе у Карађорђевој улици, као што је она у којој се налази Геозавод, или хотел Бристол. Међутим, мање је познато оно што нам открива наш хроничар, Љубица Ћоровић:
''Карађорђева улица је насипана читав један век, јер је ту практично била бара, са неким острвцима. Звали су је Царска бара, касније Бара Венеција, и простирала се од хотела Бристол па све до ушћа Топчидерске реке. У временима када би Сава надошла, ту се ишло чамцима. Место на којем се данас налази железничка станица, насипано је земљом из села поред Београда које се од тада назива Прокоп. А сада се гради железничка станица у прокопу. Сав грађевински материјал од огромног зида, шанца, који се ту налазио, насут је у Карађорђеву улицу да би изгледала онако како је данас гледамо. У једном периоду успона Београда, од средине 19. до средине 20.века, направљене су те велике палате које и данас постоје у овој улици. Примера ради, хотел Бристол је рађен према стандардима који су важили за све хотеле у свету који су носили то име, и енглески краљ је само у њему могао да одседне. Кад би се уложило у њега, овај хотел би данас представљао фантастичну лепоту и вредност. Наравно, за ту врсту инвестиције потребно је да Београд сиђе на своје реке, да се његов живот врати у тај део града.''
Често можете чути да се за некога каже како припада старој београдској породици. Шта то заправо значи, питамо Љубицу Ћоровић:
''Недавно су у Годишњаку града Београда почеле да излазе успомене породице Леко, за коју се каже да је најстарија у Београду. Цитираћу вам један део који пише Марко Леко и који каже: ''Важно је истаћи да ми нисмо најстаија београдска породица чији потомци данас живе у Београду. Колико је мени познато, најстарија београдска породица је породица Калеф. Они у Београду обитавају непрекидно 300 година. Данас у Београду живи потомак те породице, госпођа Бреда Калеф, примадона Опере београдског Народног позоришта.'' То је једно аутентично сведочанство. Дакла, најстарије београдске породице су цинцарског порекла. Иначе, Београд је специфичан за овај простор Балкана јер су у њему живеле све нације и он је био веома важно трговачко седиште. Имали сте јеврејске, јерменске, српске и немачке радње све у истој улици. Београд никада није био варошица или чаршија, већ је увек био прави град. Никада није било оштрих националних резова осим почетком 18. века када су Аустријакци декретом одредили где ће живети католици, а где православци и остали. Тако је падина кад Дунаву, била католичка, немачка. Али, то није дуго трајало, само од 1717. до 1739. Ви данас немате ниједан град на Балкану са толико нација, као што имате у Београду. И ваљда је тако створен тај јединствен и непоновљив дух Београда.''

"Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude.
Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava."
O Beogradu napisao: Ivo Andrić, srpski nobelovac

PIRHOV POGLED NA BEOGRAD 1829.
Pruski oficir Oto fon Pirh putovao je kroz Srbiju 1829. godine i o tome napisao knjigu. Njegov detaljan opis ondasnjeg Beograda plasticno ilustruje zivot u gradu i atmosferu koja vladalo u to vreme. Ovde se daje samo kraci izvod iz ovog opisa.

O varosi beogradskoj
… Jedan malen deo Beograda odskocio je prema ostalim, a to je jedan mali prostor na jugo-zapadnom kraju glavne ulice u gornjoj varosi. Tu se vidi s jedne strane knjazeva kuca. Zatim, cetvorougao u kome je kancelarijsko zdanje. Za tim, dolazi Hriscanska crkva, veliko skromno solidno zdanje, jos bez tornja. Pored nje je, prekoputa knjazeve kuce, dugacko skolsko zdanje; preko puta crkve nekoliko prilicno ozidanih kuca, medju kojima srpska kavana.
U blizini knjazeve kuce, u stranu od tog prostora, lezi konak, koji je knjaz tada sazidao; i ako nije najveca, po svojoj formi to je najlepsa zgrada koju sam video u Srbiji. Ukrasi na njoj izradjeni su od drveta, inace je cigljom ozidana, nad visokim parterom ima jedan sprat, a u sredini je njenoj jedna velika sala, koja ide u visinu sve do gore, u samoj njoj je uzvisica, na formu balkona, iz koje se sa dve glavne strane ulazi u razne sobe.
Jos nije reseno da li ce knjaz u buduce stanovati u Beogradu ili Kragujevcu, moze biti naizmenice u obe varosi.
Novo stanje stvari u Srbiji dace Beogradu uskoro drugi izgled. Ako se pri tome odmah pocne raditi po dobrom planu, to ce Beograd, izvanredno potpomognut svojim polozajem, postati jedna od najlepsih varosi ovih krajeva. On ce uvek imati dvojak znacaj, kao grad i trgovacka varos. Ako bi se htelo da se gornji grad kao citadela, otprilike u njenom danasnjem stanju, odrzi i ako bi se htela varos ponovo da podigne, a da se obuhvati utvrdjenjem i da bude opet podesna za trgovinu, onda ce se morati narocita paznja obratiti na prostor koji lezi pored Save…

O zivotu beogradskom:
… Sto se tice same varosi, to ne treba sebi zamisljati niz kuca, iz kojih se posle sastavljaju ulice. To je samo niz niskih, drvenih ducana sa krovovima od sindre, napred jako ispalim. Retko se vidja nad krovom jos jedan mali nizak sprat.
Srpski, grcki, turski rgovci sede u takvim ducanima, jedan do drugog; tu vidite lepe engleske i turske stofove, espape svake vrste, sve to ukusno rasprostrto i poredjano. Pored trgovaca, u takvim istim ducanima rade zanatlije, bilo unutra u ducanu ili na jako ispalom cepenku. Furundzija, piljar, prodavci pecenog mesa i ribe izneli su njihove espape na cepenak i spravljaju, u otvorenom prostoru iza toga, drugo taze. Samo kavedzija i berberin rade u zatvorenom prostoru i imaju na prozorima staklo, sto je luksuz u turskim varosima. U njihovim je ducanima covek kao u kakvoj sobi. Siroma zanatlija, obicno bez zene i dece, zivi sa nekoliko momaka i stanuje u svom teskobnom ducanu i spava u jednom malom, mracnom prostoru u pozadini njegovoj.
Tu se vide najrazlicnije prilike i lica. Terzije, puskari, furundzije, ascije vecinom su Turci; oni se lako poznaju po belom muselinskom omotacu oko glave, zutim mracnim licima, ravnodusnom prezrivom pogledu. Grk sa njegovom crvenom kapom trguje, i oci mu lete na sve strane, pune spekulacije i poziva stranca da kupi sto god, sa uctivoscu, iz koje proviruje ponosita uspomena na velike mu pretke, na koje i najnizi Grk nikad ne zaboravlja. Srbin, u njegovoj okrugloj kapi, skromnoj nosnji, gleda u onom ko ulazi kod njega prvo gosta, a zatim kupca i iz celog njegovog drzanja proviruje vesela narav, nasledje njegovog naroda…
… Nista tako ne pada u oci strancu kao to da zenskog sveta sasvim nema po beogradskim ulicama. Retko se prosunja kakva turska baba, zaogrnuta i skrivena u bele ogrtace, pored ducana, a sasvim je izuzetno da se vidi kakva Srpkinja, gde brzim korakom ide ulicom…

O gostoljubivosti beogradskoj:
…Kada kazete trgovcu u ducanu da bi zeleli da mu upoznate kucu i porodicu, to on ostavlja radnju kalfi kakvom ili i susedu i vodi vas u unutrasnjost pomenutih prosora. U lepom predsoblju ili u kujni, koja se beli kao sneg, docekuje vas domacica. Zatim se ulazi u sobu. Prvo se izvode deca, zatim se pokazuje namestaj pa posle domacin seda sa gostima za jedan sto. Zena donosi ritopeckog vina, voca i slatka, koje ovde veoma dobro prave. Sto je poseta duza to je domacin veseliji i srdacniji. Od gosta se kao znak blagodarnosti za prijateljski docek, ocekuje da prica o tome kako je tamo. Pred polazak se nazdravlja svemu ono sto je gostu drago: mole ga da sto rece o svojoj porodici, kako bi se i njoj moglo nazdraviti. Time je blize prijateljstvo zakljuceno i od toga doba, gde god da se sretnu, domacin opominje na pocast koja je posetom ukazana njegovom domu. Tom prilikom ce vas umoliti da tu pocast ukazete i njegovom susredu i vodi vas k njemu; na taj se nacin ubrzo sastavlja beogradsko drustvo, koje je puno zudnje da cuje sta stranac prica…

HOTEL 'KOD SRPSKE KRUNE'

U neposrednom susedstvu Kalemegdana, na samom kraju Knez Mihailove ulice, nalazi se zdanje nekada cuvenog beogradskog hotela, danas jedan od retkih sacuvanih reprezentativnih objekata grada iz druge polovine XIX veka. Nastanak ove zgrade na placu ranije privremene pijace, nije bas najjasniji. Pretpostavlja se da ju je podigla porodica poznatog dobrotvora, Krsmanovica, a o projektantu nema nikakvih podataka. Prema nekim zapisima, u zgradi je otvoren hotel u jesen 1870. godine, a prvi zakupac bio je Jevrejin, Jovan Vuger. Njegova licna preduzimljivost ucinila je od ovog hotela jedno od najuglednijih mesta u gradu: ne samo da su ovde, u 17 gostinskih soba na spratu, odsedali najvidjeniji posetioci i strani putnici, vec je i njegova kafana bila na posebno dobrom glasu.
Prema Kalemegdanu nalazila se kafanska basta, narocito popularno mesto okupljanja u letnjem delu godine. Hotel je posedovao i bilijar salu, citaonicu stampe, a cesto su priredjivani i koncerti.
Za ovaj hotel vezan je i jedan neobican dogadjaj. Prica o majstor Stojanu bila je potkraj proslog veka jedna od glavnih tema u beogradskoj carsiji. Jednog letnjeg dana, kaze ova prica, tokom popravke krova na hotelu, majstori su – u ocekivanju letnje nepogode, prekrili velikim platnom otkriveni deo tavana. Niko od radnika, medjutim, nije primetio da je na krovu ostao cutljivi majstor Stojan, poreklom s juga Srbije, kako bi platno dobro zategao na jos nekim mestima na krovu. Uskoro je naisla velika oluja, sa vetrom koji je nosio sve pred sobom. Tako je i sa hotela odletelo platno zajedno sa nesrecnim majstor Stojanom. Vetar je bio toliko silan, da su platno i Stojan preleteli Savu i aterirali na danasnjoj novobeogradskoj strani! Nesto kasnije, tamo je ziv i zdrav pronadjen preplaseni majstor Stojan, koji ce ubrzo nakon ovog neprijatnog dozivljaja zauvek napustiti Beograd. Otada se o njemu vise nista nije culo...
U ovom zdanju danas je smestena Biblioteka grada Beograda. Adresa je: Knez Mihailova 56.

NA ZGARISTU NARODNE BIBLIOTEKE

Kada je u rano jutro, 6. aprila 1941. godine, spiker Radio Beograda Ivan Kovacevic - prekinuvsi redovnu emisiju, objavio u etar vest o bombardovanju Beograda, niko nije ni pretpostavljao kakva ce tragedija zadesiti Beograd tog dana i nekoliko narednih. U jednom od ponovljenih bombardovanja, pogodjena je i zgrada Narodne biblioteke na Kosancicevom vencu. Pozar koji je zahvatio biblioteku i dve susedne zgrade, unistio je tom prilikom neprocenjivo kulturno blago: dragocenu zbirku starih knjiga, kolekciju starih dokumenata, dokumenta o srpskoj srednjevekovnoj i kasnijoj proslosti, svu sakupljenu dnevnu stampu iz 18, 19 i 20. veka… Jos dugo vremena od izbijanja pozara, dogorevala je vatra od zapaljenih knjiga i sirio se dim svuda unaokolo.
A bas na dan bombardovanja Beograda bilo je sve spremno u Narodnoj biblioteci za evakuaciju… Doduse, transport 38 sanduka rukopisa (svaki tezine preko 80 kg), 32 sanduka starih knjiga, pisama i casopisa, bio je privatnom vezom ugovoren za 6. april, posto je par dana ranije ministar prosvete zvanicno odustao od selidbe zbog nedostatka transportnih sredstava. Dva kamiona zakazana su bas za to nedeljno prepodne. Bilo je, medjutim, kasno…
Dugo godina posle rata, zgariste Narodne biblioteke bilo je gotovo zaboravljeno. Tu se, cak, nalazila i jedna benzinska pumpa! Krajem sedamdesetih godina, Zavod za zastitu spomenika kulture Beograda pokrenuo je akciju iskopavanja ostataka biblioteke. Arheoloskim istrazivanjima rukovodila je dr Gordana Tomasevic, koja je o tome objavila i rad 1979. godine. Arheolozi su tokom ovih radova naisli na suteren bivse biblioteke, sacuvan po visini oko 2 metra, sa ostacima ugljenisanih i istrulelih knjiga. U jednom delu nekadasnje zgrade, na osnovu mrlja na podu utvrdjena je pozicija jednog broja izgorelih sanduka sa rukopisima, ali tragova samih sanduka – nije bilo! To je znacilo da mesto gde su se nalazili rukopisi nije ostalo netaknuto: nije pronadjeno zateceno stanje pozara, vec stanje posle naknadnih intervencija na samom zgaristu!
Zapravo, arheoloski radovi su – osim vise manje poznatih podataka o pozaru, otkrili i naknadnu pljacku dragocenih sanduka, koja se dogodila posle stradanja zgrade Narodne biblioteke. Ovi sanduci su, najverovatnije, nestali odmah po ulasku Nemaca u Beograd. To mora da je obavljeno pod okriljem noci, u vreme policijskog sata, bez pogleda mogucih svedoka! Nema sumnje da su Nemci u toj akciji koristili i pomoc nekih ljudi iz same biblioteke.

Mirisi starog Beograda

Kosancicev venac
Ovo je kraj koji zivi u vremenu u kom je nastao - pre dve stotine godina. Uobicajen prizor na ovom mestu godine 2007. izgleda ovako: slikari mesaju boje na platou ispred kuce Mike Alasa dok sa zvonika Saborne crkve, dve ulice iznad, zvoni za vecernje
Donedavno je u ulici vazilo nepisano pravilo - jedine kafane u koje se odlazi su „?” i bife „Varos kapija”. Nije zgodno napisati zbog bezbednosti stanovnika ovog „proslovekovnog ostrva usred Beograda”, ali vrata na ovdasnjim kucama mahom se ne zakljucavaju jer komsije posecuju jedni druge u razna doba dana (i noci). Kao u retko kom kraju grada, ovde stari zitelji neguju privrzenost prema „krevetu u kuci na Kosancicevom vencu na kom ih je majka rodila”. I ne bi se preselili odatle... Jer, kazu, ne bi umeli da zive u nekom drugom svetu.
U ulici je (tvrde starosedeoci) jos sacuvan miris prve apoteke, otvorene pre 150 godina, pomesan s mirisom gara biblioteke. Neki stanari tvrde da nocu cuju zvuk stare stamparije koje odavno nema. Drugima je jos u usima pisak lokomotive „Zakline”, koji sada nevesto zamenjuje zvonjava tramvaja. Ali, svima, bez izuzetka, pred ocima neprestano stoji slika uliva Save u Dunav.
Istorija ulice pocinje 1804. godine kad je srpski narod na ovom mestu docekao ustanike oslobodioce. Ovaj deo grada, poznat kao Varos kapija, dobio je ime po tome sto se kroz nju ulazilo u Savsku varos, odnosno srpski deo grada koji je nastao posle pada Beograda pod tursku vlast 1521. godine. Ulica je 1872. godine dobila ime po Ivanu Kosancicu, kosovskom junaku, pobratimu Milosa Obilica i Milana Toplice, i od tada ga nije menjala. Tri pobratima, koja su zajedno poginula, imaju ulice jednu pored druge - Kosancicev, Toplicin i Obilicev venac.
Od znacajnih zdanja na ovom podrucju ostali su dom Mike Alasa, Saborna crkva, Konak kneginje Ljubice, slikarska kuca, zgrada s bistom Kosancic Ivana, i kafana „?”. I jedna kuca koja nema zvucno ime kao ostale, ali vlasnici vole da joj tepaju, poput malog deteta, iako je najstarija u kraju.
Za setnju ovim krajem neophodan je osmeh, malo zaljubljenosti u ocima, ponesto od boemskog poimanja zivota i - neka ruka za oslonac. Ali, u setnju Kosancicevim vencem niposto ne treba krenuti u stiklama - malo postovanja prema kaldrmi starijoj od najstarijih Beogradjana nije na odmet.

KNjIGE U PLAMENU
Kosancicev venac broj 12-16


Na ovom mestu do 6. aprila 1941. godine stajala je Narodna biblioteka. Tog dana nestao je u bombardovanju najdragoceniji deo knjiga, jer su Nemci imali zadatak najpre da bombarduju sredista kulture i vere da „Srbi ne bi imali oko cega da se okupljaju”.
Na adresi koja se vodi pod imenom Kosancicev venac 12-16 vec vise od pola veka ne stoji zgrada, vec zjapi zgariste Narodne biblioteke. Kad su bombe pale na ovo zdanje, 6. aprila 1941. godine, nestalo je 300.000 stampanih knjiga, 1500 rukopisa iz srednjeg veka, zbirke turskih rukopisa i starih stampanih knjiga od 15. do 17. veka, zbirke mapa, gravira, slika i novina. Tog dana sagorele su i cele biblioteke Vuka Karadzica, Djure Danicica, Lukijana Musickog i Pavela Jozefa Safarika. U biblioteci su se do tog pogubnog datuma cuvale i sve knjige stampane u Srbiji i okolnim zemljama od 1832. godine. Sve do jedne dozivele su istu sudbinu. Da nesreca bude veca, vecina knjiga koje je „odnelo bombardovanje” nije bila proucena.
Samo tri dana pre nego sto su se zacule sirene nad glavnim gradom, najdragoceniji deo biblioteke bio je upakovan i spreman za evakuaciju. Premestaj knjiga otkazan je jer kamioni nisu stigli na vreme. To kasnjenje skupo je kostalo nasu bastinu. Knjige su danima gorele, a ako je ista izbeglo vatri, kazu stanovnici, to su davno odneli ljudi pod okriljem noci.
Kad se rat zavrsio, general Ler, odgovoran za bombardovanje Beograda, priznao je da je naredjenje bilo da se prvo bombarduju sredista kulture i vere, jer „Srbi onda nece imati oko cega da se okupljaju”. Medjutim, prema prici, neke knjige koje su bile u podrumu, bile su upakovane u limene sanduke, i tako dobro obezbedjene da bibliotekari nisu verovali da su i one izgorele. Kad su strucnjaci Zavoda za zastitu spomenika grada Beograda istrazivali ovo podrucje, nasli su otiske u podrumu biblioteke - crne tragove sanduka koji su mozda izmakli vatri. Tragovi na podu vode do izlaza iz rusevina i odatle im se gubi svaki trag. Mnogi stanovnici obliznjih zgrada smatraju da su „prezivele” knjige ukradene, ali ko ih je odneo ostaje otvoreno pitanje.
Kad je, 1832. godine, knez Milos Obrenovic osnovao Narodnu biblioteku kao prvu ustanovu kulture u Knezevini Srbiji, doneo je naredbu po kojoj su svi izdavaci bili duzni da biblioteci salju odredjen broj primeraka stampanih knjiga. Mnoge ugledne licnosti darovale su svoje biblioteke, ali je ova ustanova u proslosti cesto menjala adrese. Tek dvadesetih godina 20. veka drzava je otkupila kucu Milije Markovica Raspopa za potrebe biblioteke. Brojni strucnjaci ovu kucu nazivaju raskosnim dvorcem u kome je 1860. godine Steva Todorovic osnovao prvu slikarsku skolu. Osamdesetih godina u Raspopovoj kuci nalazilo se francusko poslanstvo, a 1895. godine u istim prostorijama Kirilo Kutlik otvorio je slikarsku skolu. Pred pocetak Prvog svetskog rata kuca je postala vlasnistvo Milana Vape koji je kasnije prodao drzavi i tako je srpska biblioteka dobila svoj zlosrecni dom.

Krajem 19. veka, vlasnik kuce u danasnjem broju 13 postavio je u nisu svog doma poprsje Ivana Kosancica. Tako je cela ulica dobila ime ovog kosovskog junaka.

KUCA KOSOVSKOG JUNAKA
Kosancicev venac broj 13

Cela ulica Kosancicev venac dobila je ime po kuci trgovca Trajkovica. Sagradjena je krajem 19. veka, a u sredisnjem delu nalazi se zaobljena nisa u koju je 1895. godine postavljeno poprsje Ivana Kosancica s kacigom na glavi i u viteskom oklopu. Statuu je izradio Petar Ubavkic, prvi vajar obnovljene Srbije. U ovoj kuci sada zivi porodica ciji preci vec tri generacije borave na Kosancicevom vencu, a domacini kazu da ne bi menjali svoj dom ni za kucu u Parizu.
Sa suprotne strane biste, kuca ima pogled na Brankovu ulicu, most i reku. Stepenicama koje vode pored ove kuce silazi se do stubova koji su nekada cinili potporu Mostu kralja Aleksandra. Posto je ovaj most porusen u toku bombardovanja 1941. godine, pri novoj izgradnji mosta iskorisceni su noseci stubovi starog.

LjUDI, VREME, ZIVOT
Kosancicev venac bb

Na Kosancicevom vencu podjednako su zivi i oni koji to jesu danas, i oni koji to odavno nisu. Tako, na primer, u broju 7 zive junaci Selenicevog romana „Prijatelji”. Tu kucu je, prema predanju, podigao Milic, covek zaduzen za najprljavije poslove za svoga gospodara Milosa Obrenovica. Prica kaze da je medju tim poslovima bilo i ubistvo Karadjordja.
Kuca je, prema romanu, sagradjena pocetkom 19. veka, i u to doba bila je manja samo od Milosevog i kneginjinog konaka. Medjutim, kao da je bila ukleta, njeni stanovnici nikada nisu bili srecni. Pocevsi od samog Milica koji nije docekao da se useli u svoj dom jer je bio ubijen, pa do njegovih potomaka koji su se svadjali oko nasledjene kuce. Jedna od naslednica bila je i kraljica Draga, cija su braca ubijena u ovoj ulici.
Jos jedan knjizevni junak zivi na Kosancicevom vencu, u broju 17. Arsenije Njegovan, cije je hodocasce opisao Borislav Pekic, 23 godine nije izasao iz kuce, a svoju strast i ljubav prema kucama izjednacavao je sa onom koju je osecao prema zenama.

Prema legendi koja kruzi gradom, najstarija kuca na Kosancicevom vencu bila je harem (u vreme kad je sagradjena). Kako je ovo bio deo grada naseljen iskljucivo Srbima, legenda ostaje samo na nivou zanimljivosti.

KUCA S PEDIGREOM
Kosancicev venac broj 18

Nedaleko od (ostataka) biblioteke stoji (jedva) najstarija kuca u ulici. I ona zivi u proslosti. Ostala je tacno onakva kakva je bila u vreme turske vladavine. Sadasnji stanari jednog dela kuce cesto pominju pokojnu gospa Anu, nekadasnju vlasnicu od koje su slusali svakakve price. Cesto je govorila kako je s muzem kofama vode gasila vatru kad je pogodjena Narodna biblioteka, a iz njenih prica ostao je nadimak kuce Dom s pedigreom. Legenda koju stanovnici Venca vole da pricaju kaze da je ovde bio i harem. Ali, ako se samo prisetimo da je Kosancicev venac bio cisto srpski deo grada, legenda gubi svoju potporu. Iluzija o ogromnom zenskom odeljku s kupatilom rusi se jos na pragu kuce. Sve mirise na ustajalo ili - na proslost, kako kaze devojka iz kuce preko puta. Zvono nije potrebno, skripa vrata najavljuje goste; kljucaonica je pojam koji pripada nekom drugom svetu, ovde se vrata zatvaraju rezom. Zid s ulicne strane potpuno je nakrivljen, kao da se sama kuca naginje preko ulice da bolje vidi reku ispod sebe.

KAFANSKI MERAK STAROG BEOGRADA
Autor: Ana Vodinelić

Nezamenljivo, nezaobilazno, neprocenjivo, neodoljivo i nikad prevaziđeno mesto za provod, slavlje i razbibrigu, za pevanje i plakanje, sastanke i rastanke, polemike i pridike – uvek je bilo i biće kafana. I njena teorija, praksa i filozofija u malom koja se temeljno uči. Zato je od pamtiveka sabirni centar i gospode i hulja, pedigriranih i onih koji čak ni ne znaju šta ta reč znači. Kafane, hanovi, bistroi, mejhane, gostionice, restorani – postoji još i niz drugih opšte poznatih a i lokalnih naziva za adrese, na kojima se dočekuju mamurne zore sa ispražnjenim novčanicima.

Ali, i dušom punom »kao brod« koji je možda samo trenutno potonuo u buri emocija koja se nadvila nad mislima prethodne, besane noći. Kafane nisu samo drugi dom boema, bekrija i badavadžija, niti spas za žedne ili gladne slučajne ili »namerne« prolaznike. Kako jednom reče naš čuveni kafanski bard Mile Bogdanović, one su i »sentimentalno utočište«, a danas i jedna od poslednjih boemskih oaza na sve otuđenijem, mada sve urbanijem asfaltu. I zato se i gradovi i sela, i varošice i mestašca kojih nema na geografskim kartama, oduvek pamte i traju, ne samo po ljudima nego i kafanama koje u njima žive. Kafane jesu i stanovi i stanari na adresama na kojima su sagrađene, jer one dišu i svakog dana se rano probude, a zaspu posle svih kojima pruže gostoprimstvo.

I veliki zaljubljenik u istoriju, tradiciju i značaj Beograda, istraživač u duši i u slobodno vreme arheolog amater dr Vidoje Golubović, nije odoleo da svoj voljeni grad istraži i putem svoje knjige predstavi na jedan nov – kafanski način. Naime, ovog leta on je u izdanju beogradske »CD grupe« objavio knjigu »Stare kafane Beograda« kao rezultat petogodišnjeg proučavanja pisanih podataka, pravnih dokumenata, istorijskih arhiva i starih publikacija koje sadrže dragocene podatke o ovim zdanjima od kojih neka i danas postoje, a drugima se gotovo izgubio svaki trag.

- Mnogi znani i neznani autori pisali su od vajkada o gradu na ušću dveju reka. Stare kafane kao deo života čaršije, imale su poseban, neobičan, specifičan, izazovan duh. U njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život Beograda protkan politikom, ali, zašto kriti i nemoralom. Kafana je bila stecište advokata, boravište svedoka, jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti i balovi, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, sednice Narodne skupštine, organizovane su zabave. U njima su uređivane i novine, pisale su se pesme i učili muzički akordi. Naravno, tu se i jelo, pilo, pa i spavalo – kaže dr Golubović koji je pre pola decenije radoznalo zaronio u bogatu riznicu kafanske istorije naše prestonice. On tvrdi da ovu knjigu nije pisao radi sociološkog, psihološkog, kulturološkog ili nekog drugog naučnog aspekta, već da bi se »otrgla od zaborava lepota imena varoških kafana i događaja vezanih za njih, koji će obeležiti istoriju Beograda«.

Knjiga »Stare kafane Beograda« dr Vidoja Golubovića najpre razotkriva istoriju kafana, pozivajući se na pisane dokumente po kojima su prve ikad podignute kafane sagrađene u gradu Meki još u 15. veku. U 16. stoleću pojavljuju se i u Kairu i Siriji, a tada je i na Zapadu započelo sa uživanjem u kafi sa Istoka. Za nas je od najvećeg značaja podatak, da su već 1522. godine (postoji i zapis iz 1521. kada su Turci ušli u Beograd) u jednoj zgradi na Dorćolu, otvorili kafanu i služili kafu. Dolaskom Turaka u Beograd, poznati putopisci bave se karavan-sarajima i hanovima, tako da se pojam kafane, prema poznatoj literaturi, upotrebljava tek posle 1739. godine kada su Turci ponovo došli u grad posle Austrije. Kako god bilo, na Dorćolu je postojala kuća gde je služena kafa, ali se još zasigurno ne može tvrditi i da je to mesto tada nazivano kafanom.

Još 1740. godine putopisac Keper pisao je o dve vrste kafana u »belom« gradu – jedne koje su posećivali hrišćani i druge u kojima su se okupljali muslimani. On je ostavio opis po njemu tada najbolje kafane »Crni orao« koja se nalazila na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i kralja Petra Prvog, do koje se dolazilo trošnim, škripavim stepeništem. Njen enterijer nisu činili stolovi, stolice i klupe, već minderluci sa bogato ukrašenim ćilimima. U toj kafani niski plafon nije dozvoljavao da se gost uspravi, zidovi su bili obojeni u zeleno, narandžasto, modro i crveno, a na ulazu je za dobrodošlicu stajalo nekoliko ibrika i krčaga.

Dr Golubovića istraživački poriv doveo je i do spisa iz 1783. godine skeledžije Huseina, koji je opisao po njemu najveću kafanu u Vodenoj varoši na Savi koja se zvala »Čamdžijska kafana«. Već sredinom 18. stoleća poznati su pojmovi – gostionica, han, kafana, mejhana (mehana), koji se sada sasvim razlikuju.

Ustoličenje Miloša Obrenovića za Beograd je značilo i otvaranje novih radnji, krčmi i mehana, posle i kafana pored drumova, tzv. drumskih hanova i mehana pored kojih su se zaustavljali karavani. U njima je služeno piće, pečeno meso i druga jela. Njihova mreža brzo se širila, pa je vlast munjevito reagovala u vidu obaveze da vlasnik pribavi specijalnu dozvolu od kneza lično i da plaća porez od 12 groša. U mehanama su se sastajali trgovci radi kalkulisanja i špekulisanja, a u kafanicama u Sava-mali i Bukureš-mali već od 20-tih godina 19. veka uživalo se u piću i gurmanlucima, starogradskim pesmama, ali i u bludu. Tih godina je za Sava-malu izdato 15 dozvola za legalno držanje mehana, a notirane su i »divlje« mehane. S obzirom na to da nije postojala jasna definicija za mehane, u smislu njene veličine i namene, njihov broj u to vreme se tačno ne zna. U popisu iz 1820. godine u Sava-mali bilo je između 50 i 60 kuća, a po nekima i stotinjak i samo jedna mehana. Godine 1827. već je bilo 178 domova kuća, a Beograd se tada dičio kafanama »Paje Kantardžije«, »Ećim Tome«, »Zisinom«, a zatim i »Gušančevom kafanom« blizu Kalemegdana.

Svako ko je iole držao do sebe i značio nešto u gradu imao je svoje mesto, sto i stolicu u kafani. Dr Golubović naglašava da su se i značajne političke stranice ispisivale na kafanskim stolovima. Za njima su sedeli i birači i glasači, naročito u vreme između dva svetska rata, pa je tako nepisano pravilo bilo da u »Barajevu« sede demokrate, članovi »Slovenske ljudske stranke« mogli su se naći u »Ljubljani«, a »Maderu« su »rezervisali« ministri Cvetkovićeve vlade.

U kafanama su sedeli i znani i neznani, u njima se stvarala naša poezija na primer Branka Cvetkovića i proza Branislava Nušića, a pod njenim krovom nadahnuti su i večni šlageri »Mali stan«, »Mansarda«, »Tri palme na otoku sreće«, »Šta znate vi muškarci?«, »Zašto si pospan Džo?«... Kafana je bila utočište za beskućnike, boeme, studente, putnike, vračare, umetnike, žene sumnjivog morala, a kao takva najtačnije lice i naličje velegrada Beograda. Njegovom specifičnom šarmu doprinelo je i društvo za zabavu i uveseljavanje »SUZ« koje je osnovao Mihajlo Petrović Alas, a sastajalo se u jednoj kafani kraj Bajlonijeve pijace. Iako je bilo mnogo zainteresovanih za dobijanje »članske karte«, ovo društvance nije želelo da proširuje krug »istomišljenika« i u njega se zato teško ulazilo.

- Poseban »šmek« beogradskim kafanama u 19. veku davali su njihovi orkestri, tzv. »muzičke bande«. Ti muzičari svirali su doboš, zurlu, bubnjeve, gočeve, harmoniku, ćemanete, frulu, tamburice, gajde, gusle...

Njihovo mnogobrojno prisustvo zapamćeno je po starom kalendaru 6. aprila 1867. godine, u vreme obeležavanja predaje ključeva Beograda knezu Mihailu Obrenoviću. Savremenici su tada opisivali grad kao nikad veseliji, jer se u njemu orio »Moravac«, svirale su se i pevale rodoljubive i ljubavne pesme, recitovali su se stihovi i glumilo po ulicama. Pevači i orkestri u to vreme uvek su prvo »pekli« zanat u kafanama, a među onima koji su ostavili trag u našoj narodnoj muzici treba podsetiti na Sofku i njenog muža violinistu »Paju Ciganina«, zatim Divnu Kostić, Mijata Mijatovića, Vukicu Vuku, Uroša Seferovića...- nabraja autor knjige, napominjući da je popularnost Sofke i Vukice Vuke ovde između dva svetska rata bila veća, od na primer, slave reprezentativca-fudbalera Moše Marjanovića. To su bile prave kafanske zvezde koje su kod nas sijale »rame uz rame« uz ime glumice Ita Rine. Sofka je sa orkestrom svog muža snimila i više od 40 ploča, neke od njih i u Parizu i Berlinu, a na tadašnjim nosačima zvuka »zavrtele« su se i pesme orkestra braće Cicvarić koji su snimili ploču još u vreme dinastije Obrenović. Po svom slavujskom glasu u beogradskoj čaršiji proslavile su se i pevačice iz Bugarske, ali je Sofka svakako bila muzička perjanica Skadarlije i kafane »Kod dva jelena« 20-tih godina prošlog stoleća. Njena pesma je kažu, umela da pomiri i najljuće stranačke protivnike kada bi se svake večeri iz njenog grla zaorilo »Zulfe mori Zulfe« ili »Lepa Fata«. Muška konkurencija Sofki je bio čuveni Brana Cvetković. Već je u legendu ušla priča kako su ga mnoge domaće i inostrane gramofonske kompanije neuspešno nagovarale da se umilostivi i stane pred mikrofon da bi snimio ploču. Ali, Branu je više od belosvetske slave zanimao kafanski život, pa je noću pevao a danju spavao i nije imao »slobodne termine« za snimanje. Navrat nanos, ipak je zabeleženo nekoliko parodija svojstvenih njegovom glasu i pojavi, a koje su se zvale »Artiljerija Rustikana«, »Osetljivo srce gospođe Cvrce«, Mitkov karasevdah«, »Luče i u papuče« i niz drugih muzičkih »bisera«.

Otkrivajući nekadašnju kafansku filozofiju našeg glavnog grada, dr Golubović se susreo i sa tamnom stranom njene medalje. On je došao do pisma Kneževske kancelarije iz 1824. godine u kome se spominju »tri bećara iz grada ovdašnjeg. Jedan je Džindži Gavaza, jedan je Kafedžibaša i jedan kod čauša vezirova i među njima trefio se i Čupko Pavel koji obijaju kuću, ulaze kroz prozor i noževima uspevaju da povrede ženu, bivaju uhvaćeni jedan okovan i svi dobijaju po 200 štapa po tabanima«.

Odmah po formiranju beogradskog suda 1826. godine i prvog izveštaja napisanog knezu, navodi se hapšenje nekih »bećara koji zaludniče i pijanče po kafanama, pa su jedni kažnjeni batinama, a drugi su proterani iz Beograda«. U izveštaju iz 1838. godine spominju se i učestali neredi na tadašnjim »krompir balovima« održavanim u kafanama. To su bili balovi za »običnu raju« bez skupih djakonija.

Da bi goste sprečio da izazivaju nerede, knez Miloš Obrenović uveo je porez za sve posetioce balova u iznosu od »deset groša za bolničku kasu i jedan cvancik za pandura«. Da se sa »četvoro očiju« pratio rad kafana, govori i preporuka iz decembra 1837. godine Miloša Obrenovića, tadašnjem šefu beogradske policije »da posebno motri na spletkaroše i besposlene koji se povlače u mehane i ružno govore o Praviteljstvu i prave »špionluke«. Sledeće godine usledila je i »Publikacija« o zabrani igranja karata, pijančenja i larmanja u mehanama i kafanama, igranja karata za novac, kao i da se u njima ne sme služiti piće pijanim gostima i držati ih otvorene posle za to određenog vremena.

Ali, ljubitelji lumperajki, lakih dama i ljute kapljice oduvek su bili »žilavi« i lako su »hvatali krivinu«. Uprkos naredbi koju je 1860. godine izdao tadašnji beogradski gradonačelnik Nikola Hristić - da se stanovništvo može zadržati u kafani do 23 sata, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera - nereda je i posle odlaska Turaka bivalo sve više. Tadašnja policija poslala je i protestno pismo Jevremu Obrenoviću, komandantu varoši beogradske o mehanama »koje su na neurednim mestima i gde se kojekakva bezakonja čine«.

Razlog što su te ugostiteljske ustanove, zadavale sve veću glavobolju predstavnicima reda i zakona, nalazio se i u činjenici da je Beograd za njih bio vrlo plodno tle. Naime, već 1858. godine u njemu je po popisu bila 271. kafana i mehana, statistika iz 1860. zabeležila je 307 ustanova ovog tipa, dok je sedam godina kasnije prebrojano u esnafu 139 kafedžija i 186 meandžija koji su pripadali utvrđenim kvartovima na Paliluli, Terazijama, Vračaru, Dorćolu, Sava-mali i Varoš kapiji.

Godinu 1900. Beograd je dočekao sa 672 trgovca i mehandžija, što je bilo čak 15,8 odsto ukupnog broja socijalne populacije grada. Trinaest godina kasnije popisano je 212 ugostiteljskih objekata, kafana i hotela, da bi 1937. u Beogradu sa Zemunom radilo čak 23 hotela, 33 restorana, 433 gostionice, 427 kafana, 197 bifea, 412 narodnih kuhinja, 293 zdravljaka (u kojima se služilo mleko i jogurt) i 318 krčmi. Dr Golubović pronašao je i podatak da je krajem 19. i početkom 20. stoleća na prostoru današnjeg Trga Republike bilo 16 kafana, a rekorder je svakako bila Poenkareva ulica (sada Makedonska) koja se u to vreme sastojala od 40 kuća, od kojih je 17 bilo pod kafanskim krovom.

A ko »zna svaku kafanu u gradu« i ume da »ubode dobar provod«, majstor je i da odabere lokal u kome se gurmanski jede. Pišući knjigu »Stare kafane Beograda« dr Vidoje Golubović otkrio je da je i u prohujalim danima, baš kao i danas, ponuda ovdašnjih kafanskih menija bila na svetskom nivou. Tridesetih godina prošlog veka rado se obedovalo u kafanama-restoranima »Kolarac«, »Srpska kruna«, »Dva jelena«, »Imperijal«... Ko je sa merakom »mastio brke« srpskim specijalitetima odlazio bi u kafane-restorane »Leskovčanin«, Ratnički dom« (danas u Domu vojske sa najvećom terasom u gradu), »Šiško«, »Trandafilović«, »Mladi Mavarin«, u kojima su ih zabavljale romske pevačice. Ljubitelji morskih specijaliteta i dalmatinskih vina nisu žalili para u kafani »Dva ribara« u ulici kraljice Natalije, a zbog rečnih specijaliteta išlo se u »Parobrodsku restoraciju« na savamalskom pristaništu gde su zalogaji »zalivani« srpskim vinima – sremskim, zatim crnim iz Župe, belim iz Smedereva, vermutom iz Sremskih Karlovaca. Kafanske meraklije častile su se i belim i crnim pivom, čuvenom šljivovicom koja se proslavila među francuskim vojnicima sa Solunskog fronta, a točila se i klekovača i kvalitetan brendi.

Da bi se nabrojala imena svih nekadašnjih prestoničkih kafana, neophodno bi bilo imati jedan obimniji imenik. Jer svoje goste su imali »Zora«, »Esnaflija«, »Kod Arapina«, »Dva pobratima«, »Fišeklija«, »Sedam švaba«, »Bandist«... Pored čuvenih kafana u Skadarliji bile su poznate i »Kuća veselja«, »Biciklista«, »Ladovina«, »Sablja dimiskija«, »Nova skupština«, »Poslednji groš«, »Velika Srbija«. Da njihovim vlasnicima pored mnogobrojnih gostiju nije falilo ni kumovskog dara, pokazuju i imena poput »Pceto koje laje«, »Kod lepog izgleda«, »Daj dam«, »Kod Srpske nade«, »Burdelj«, »Radnička kooperativa«, »Ladno kupatilo«, »Kod Crnog psa«, »Zlatna slavina«, »Kod jeftinoće« i mnoge druge.

Cela ova priča ne bi ni imala smisla, da oduvek nije bilo večnih boema i poslednjih romantika kojima su kafane drugi, ali možda i najdraži dom. A za ovu kategoriju kvalifikovali su se pesnici i slikari, vajari i filozofi, uspeli i neuspeli pisci, talentovani i uspešni. Ali, među njima bilo je i nesretnih i neshvaćenih iz svih slojeva društva koji su u kafanskom raju nalazili jedinu nadu, utehu i spas iz života koji za njih to nije. U brojnoj boemskoj vojsci Beograda verno su svim srcem i dušom između ostalih služili i Đura Jakšić, Tin Ujević, Čiča Ilija Stanojević, Branislav Nušić, Raka Drainac, Branko Radičević, Todor Manojlović Toša, glumci Aleksa Bačvanski, Lazar Telečki, Sava Rajković...

I kasnije, društvo za stolom pravili su im i kraljevi i prosjaci. Sve do danas, a i ubuduće, kafanska knjiga neprestano se piše i dopunjava dugim spiskom novih imena svojih poklonika. Jer kafanski ambijent, draž i dim su jedinstveni, neponovljivi i originalni izumi ljudske duše koja žedna, uvek treba svoj bunar želja. I pune čaše sa dubokim dnom za dobar cug naiskap. U zdravlje davnog juče, prohujalog danas i dalekog sutra.

Antrfile1
Prve gradske kafane u Evropi

Da je Beograd pre svih drugih evropskih gradova, mogao da se pohvali svojom prvom kafanom, svedoče i podaci da su se kafane počele otvarati u Sarajevu tek 1592., u Londonu 1652. i dve godine kasnije u Marselju, Beč se »zakafančio« tek 1683., a Lajpcih 1694. godine. U 17. veku gotovo cela Evropa imala je kafane, a njihovom otvaranju doprineli su već tada organizovani međunarodni sajmovi. Fridrih Veliki bio je veliki protivnik kafana i strogo je zabranio njihovo otvaranje u Berlinu, ali mu to nije uspelo i 1779. godine već ih je veliki broj evidentiranih. Na početku svoje »kafanske karijere« 1790. godine, Pariz je udomio oko 900 kafana. U to vreme Zapad ih je tretirao kao mesta samo za privilegovane, da bi ubrzo one otvorile vrata i običnom življu. Najčuvenije kafane iz tog vremena bile su u Parizu »Procope«, u Veneciji »Menegazo«, u Rimu »Greco«, u Firenci »Mikelanđelo«. U vreme revolucije u Francuskoj, kafane su bile središta političke agitacije i propagande – u pariskom »Valois« sastajali su se rojalisti, bonapartisti su se locirali u »Lemblin«, a u Trstu je »Volti di cliozza« bio centar iredentističkih demonstracija do 1914. godine. Od kafana te vrste, vremenom se odvajaju pariske kafane musicos, u kojima se muziciralo (cafes-chantants) i u kojima su se mogla videti akrobatska intermeca, vodvilji, revije, baleti (cafes-concerts), a najveći procvat doživele su u vreme Napoleona III. Postepeno su te kafane pretvarane u današnji music-hol od kojih su najpoznatiji »Folies-bergere«, »Casino de Paris«, »Moulih rouge«.

Antrfile 2
Cigansko sokače

Verovali ili ne, Skadarlija je do 1825. godine bila poljana sa rupčagama kroz koju je tekao Bibijin potok. Naseljavali su ga Romi nakon 1830. godine kada je pročitan hatišerif, zato što nisu imali drugi slobodan prostor. Desetak godina kasnije to je bilo naselje sa mnogo straćara i vijugavim sokacima, a prostiralo se od Stambol do Vidin-kapije i bilo poznato kao Cigan-mala ili »Cigansko sokače«. Ova gradska četvrt dobila je naziv po Skadarskoj ulici koja je uneta u registar ulica 1872. godine, kada je izvršena i prva numeracija njenih kuća. Prostor sadašnje Skadarlije pruža se duž Dorćola i Palilule, pa su se beogradski boemi nosili mišlju da u njemu osnuju »boemsku republiku«.

Antrfile 3
Za svakog ponešto

Beograd je uvek privlačio brojne domaće i inostrane putnike za koje je još 1521. osnovan prvi karavan-saraj velikog vezira Piri Mehmed-paše. Turski spisi iz 17. veka spominju pet, šest karavan-saraja koji su bili samo privremeni smeštaj za goste, jer su podizani na glavnim putevima bez naročitog komfora. Ostali su upamćeni i karavan-saraj Mehmed paše Jahjapašića koji mu je namenio dobrotvornu svrhu za potrebe sirotinjske kuhinje i besplatnog prenoćišta, a postojali su i karavan-saraji Tujgun-paše u Donjem gradu, zatim sultana Sulejmana, dok je najveće beogradsko zdanje od 1572.-76. godine bio karavan-saraj Mehmed paše Sokolovića sa 160 prostorija. Pored karavan-saraja koji su imali i »bećarske odaje« za stanovanje neoženjenih zanatlija, udobniji smeštaj pružali su hanovi za duži boravak putnika namernika. U glavnom gradu svoje adrese u 18. stoleću imali su Maldovan-, Čukur-, Pirinč-, Čizma-, Jeni-, Ibrahim-Bašin- i Ćuprilića-han, a za vreme Miloša Obrenovića radili su i hrišćanski Krstićev i Topal-Naskov han. Pod beogradskom kapom bilo je mesta i za ljude »plitkog džepa« koji su se hranili u narodnim kuhinjama tzv. aščinicama. One su na jelovniku imale narodna jela poput papazjanije, čorbast pasulj sa suvim svinjskim rebrima, klot gulaš, svinjski i pileći pilav i proslavljenu »čorbu čok, mesa jok!«, ili kako su je još zvali aščijska čorba sa malo mesa. U mahalama su u aščinicama pravljena i bela peciva mahom veštim rukama Makedonaca. Oni su posebnim ritualom bojili atmosferu grada uzvikujući na ulicama: »Vrući, tazi, lepinji, simiti, penjerlije, mekani!!!« ili »Ćaji, ćaji, ajde ćaji vrući, majstor će me tući i za uši vući, majstorica još gore, ne da leba ni kore!!!«

MILADINOVIH STO TRINAEST BASAMAKA
Autor: Miloš Lazić

Kada radi u prvoj smeni, Miladin Mladenović polazi od kuće u tri. Ako se vraća iz poslednje šihte, dolazi oko dva. On sebe teši, pa govori: tri ujutru ili dva uveče. Tako je, za neupućene, Miladin celu noć sveo na jedan sat: između dva i tri. On je, inače, vozač autobusa u Gradskom saobraćajnom preduzeću. Kad to spominje, ne zna se da li se hvali ili se žali?!
Kolege Miladina oslovljavaju po prezimenu, za putnike je “majstor”, a kod kuće je Miša ili tata. I samo ovi potonji znaju s kakvim se sve mukama svakodnevno suočava majstor Mladenović pre nego što sedne za upravljač velikog zglobnog autobusa ili, po završetku posla, kada ga parkira u garaži na Karaburmi. Ostale to i ne zanima previše.
Nije ta muka ni jedina niti najveća, ali je redovna i uporna. Uobročena. Sizifovska muka Miladinova.
Sazdana je od tačno sto trinaest manjih, izlizanih, trošnih i varljivih mučica. Ujutru, u tri, to je uspon, a uveče, u dva, ponor od sto trinaest basamaka. Čitava jedanaestospratnica.
Pogrešno bi bilo zaključiti da Miladin stanuju u kakvom soliteru. Naprotiv. Živi već dvadeset godina u maloj i trošnoj prizemljuši u Karađorđevoj broj 15. To mu je zvanična adresa. Nezvanično, on zapravo stanuje na – Srednjim stepenicama.
Ova nezvanična Miladinova adresa poznata je uglavnom žiteljima Savamale. Ostali Beograđani bi je mogli dovesti u vezu sa Velikim stepenicama, onim kod Lučke kapetanije, ili Malim stepenicama kod Novog mosta?! I bili bi u pravu. Srednje stepenice su baš između Velikih i Malih: one, takođe, povezuju Karađorđevu sa Kosančićevim vencem.
Velike stepenice postoje bog zna od kada, a zvanično se tako zovu od 1872. Male stepenice su naziv dobile šesnaest godina docnije, kada su i sagrađene. Srednje postoje tek četrdesetak godina i nisu ubeležene u plan grada.
Priča o Srednjim stepenicama počinje 1963. godine, kada je sagrađena mala zgrada Odseka za grafiku tadašnje Akademije za primenjenu umetnost u Karađorđevoj 15. Iako je ovo novo zdanje bilo udaljeno od starog stotinak metara, moralo se od jednog do drugog ići izokola, skoro kilometar. Onda se, jednog dana, profesor Sip mnogo iznervirao. Priča se da je okupio svoje tadašnje studente i rekao im, otprilike: “Da mi, deco, sami napravimo te stepenice?” I sagrade ih, na “o–ruk”, a za sopstvene potrebe.
Bile su Srednje stepenice tajni prolaz, neotuđivo pravo profesora i studenata, sve dok ih nisu otkrili i drugi. Pre svih, bili su to stalni gosti “Brodarske kasine”, koja je tada radila po celu noć. Koristili su ih i stanari okolnih zgrada. Mnogo posle akademaca, komšija i onih što su ljubili dobru kapljicu u dobrom društvu, otkrili su ih i – turisti!
Pristane, na primer, lađa u Savsko pristanište i iz nje pokuljaju putnici u buljucima. Malo se vrzmaju okolo, zbunjeni i izgubljeni, pa se, kao po komandi, vođeni nekim nepogrešivim instinktom, zapute ka tesnom prolazu i nahrupnu uz stepenice, tom najkraćom vezom sa centrom grada. Uspnu se oni do Kosančićevog venca, udare na kuću u kojoj je živeo i umro Mihajlo Petrović, Mika Alas, provuku se između Patrijaršije i Konaka kneginje Ljubice, pa kraj “Znaka pitanja” i Narodne banke Srbije i – eto ih u Knez-Mihailovoj.
Dole, u Karađorđevoj, nanizane su stare kućice, a neke od njih kao da su zakoračile uz basamke. Iznad njih je padina obrasla šipražjem, nekim bagremom i tankim stablima kiselog drveta. Taj podivljali zeleniš je, s vrmenom, postao raj za zaljubljene a nestrpljive. Ali, kada je nedavno neko kraj stepenica pronašao plastični špric za injekcije, počelo je da se govorka kako se tu, obnoć, okupljaju narkomani i od tada je manje onih koji zalaze tuda.
Oni što stanuju u podnožju Srednjih stepenica imaju još jednu muku. Kad udari dažd, kišurina, svi što žive kraj reke gledaju dole i prate vodostaj. Oni, naprotiv, gledaju uvis i merkaju potoke što se slivaju niz zelenu padinu i spiraju im zidove ili odnose crep.
Stepenice su od snega i leda zimi čistili stari čika Dragi Mitovski, nekadašnji vlasnik pekare u Karađorđevoj 17, njegov sin Rastko i majstor Miladin. Onda je čika Dragi umro, Rastko sve zabatalio, a pekaru zakupio neki Mile Radović, pa je posao oko čišćenja spao samo na Miladina. On mora, zbog dece i posla.
Odskora Gradsko zelenilo povremeno pročešlja tu padinu, poseče neko stablo, proredi šiblje.
Osvetljenja nikad nije ni bilo.
Miladin Mladenović se navikao na svoju muku sazdanu od sto trinaest basamaka. Mogao bi on i okolo, tramvajem, ali ga je sramota od kolega da se vozi jednu stanicu. Upoznao je, tako, svaki stepenik, zavoleo ga na neki svoj način. Prolazi ih i žmurećki, i po najcrnjem mraku.
Nedavno se i majstor Miladin mnogo iznervirao. Dogodilo se to kada mu je jedna dosadno razgovorljiva putnica iza leđa procvrkutala: “Eh, majstore! Po ceo dan sedite za tim volanom, a tako ste šlang. Kako vam to uspeva?”

"Znam da Beograd među užurbanim turistima ima reputaciju dosadnog grada. Po mom mišljenju, ništa što je veoma lepo uopšte ne može biti dosadno. Ali da je i bilo drukčije, svakako je nepravedno suditi o jednom gradu, isto kao i o nekoj osobi prema prvim i letimičnim utiscima. Da bismo doneli sud o dobrim ili rđavim osobinama jednog mesta ili osobe, potrebno je prisno ih poznavati, a svako ko prisno poznaje Beograd, mora strasno da ga voli".
Herbert Vivien, dopisnik londonskog "Daily Expressa", 1896.