Volim Beograd

First topic message reminder :

„Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo, sazidah ga i prosvetih presvetoj Bogomateri.“
(Despot Stefan Lazarević (pri proglašenju Beograda za prestonicu 1403. godine))
„Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude. Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava.“
(Ivo Andrić)
„Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.“
(Dušan Radović)

Kao i drugi evropski gradovi, tako i Beograd ima svoje staro i novo lice, svoje spomenike prošlosti i radost mladosti. Naš grad je uz Atinu jedan od najstarijih evropskih gradova, a Vinčanska kultura je jedna od najstarijih kultura našeg kontinenta.
Beogradska tvrdjava je nulta tačka svih zbivanja tokom postojanja grada - istorijskog, političkog, društvenog, kulturnog... Danas je to omiljeno šetalište i odredište ljubitelja umetnosti. U neposrednoj blizini Beogradske tvrdjave je Ulica kneza Mihaila, beogradska žila kucavica. Prolaznici, ulični sviraći i pevači ili prijateljice koje sa očiglednim planom zaviruju u izloge, tek su deo njene svakodnevnice. Prvi put kao ulica spomenuta je pre više vekova i rasla je zajedno sa Beogradom. Iz nje ćete stići na Trg Republike, mesto na kome je smešten najčuveniji spomenik u našem gradu, spomenik knezu Mihailu. Po rubovima Trga smeštene su i najznačajnije kulturne institucije našeg grada – Narodni muzej i Narodno pozorište.
Samo kojih stotinak metara od središnjeg gradskog trga sva njegova dinamika i užurbanost nestaju. Želite li upoznati opušteno lice Beograda, najbolje je doći u Skadarliju, boemsku četvrt našeg grada, ulicu kafana, restorana, poznato okupljalište Beogradjana i njihovih gostiju. Vreme je ovde zaustavljeno, žurba svakodnevnice pretače se u opuštenost i stari duh grada, koji u ambijentu starih kuća živi svoj drugi život. U Skadarliji se oseća atmosfera bez koje nećete zaista spoznati pravu dušu grada i njegovih stanovnika. Prema prilici i ukusu, u skladu sa raspolaženjem i dobom dana, biraćete ambijent i jelovnik u mnogobrojnim restoranima Skadarlije. Jedno će uvek ostati isto: prepoznatljiv domaći ukus.
A kada poželite odlazak iz gradske vreve, to neće biti daleko. Na samo 4 km od centra grada nalazi se Ada Ciganlija, najomiljenije izletište Beogradjana i njihovih gostiju. Ogromne zelene površine sa jezerom u sredini upotpunjuju popis onoga što grad po meri čoveka mora imati.
Ali lepota našeg grada se najviše ogleda u osmehu ljudi i njihovoj neposrednosti i srdačnosti, prijateljski ispruženoj ruci i u najiskrenijem pozivu –Dodjite nam opet! I kada spremite kofere i najavite rastanak , nikada nećete zapravo otići, jer ima ljudi, gradova i mesta kojima kada kažete ZBOGOM, ustvari kažete - DOVIDJENJA.

"Znam da Beograd među užurbanim turistima ima reputaciju dosadnog grada. Po mom mišljenju, ništa što je veoma lepo uopšte ne može biti dosadno. Ali da je i bilo drukčije, svakako je nepravedno suditi o jednom gradu, isto kao i o nekoj osobi prema prvim i letimičnim utiscima. Da bismo doneli sud o dobrim ili rđavim osobinama jednog mesta ili osobe, potrebno je prisno ih poznavati, a svako ko prisno poznaje Beograd, mora strasno da ga voli".
Herbert Vivien, dopisnik londonskog "Daily Expressa", 1896.

Len Belošević zabeležio je u "Pittsburgh Post Gazette" sledeće: "Beograd je grad mističnih suprotnosti. Dok sam šetao Knez Mihailovom, prepunom pešačkom ulicom, koja vodi od centra Beograda do Kalemegdana, nisam uočio nikakav dokaz da Srbiju pritiskaju privredni i politički problemi. Kafići su prepuni veselih Srba koji ispijaju kafu, srpsko pivo ili nešto jače kao što je šljivovica. Bez neke očigledne brige, ovi ljudi dokono razgovaraju o životu, ljubavi i, naravno, politici, ili ravnodušno posmatraju pešake, uključujući moderno obučene žene, koje su izašle da bi obavile staroslavni društveni ritual, odnosno da bi bile viđene. Stiče se utisak da su ovi ljudi, dok piju, odnosno šetaju, bolje raspoloženi i manje zabrinuti od šetača na bilo kojoj američkoj gradskoj ulici."

Sve to se i potvrđuje u refrenu popularne pesme o Beogradu:
"Moj Beograd srce ima
i u njemu ljubav čistu,
Moj grad ruke širi svima
i ljubav svakom pruža istu…"

CAPA CUPA
Autor: Aleksandar Saša Ignjatović

Svaki bolji restoran u svetu na jelovniku ima "specijalitet kuće". Često takvi specijaliteti ulaze u mega kuvarske vodiče, imaju svoju istoriju, pamte se konobari i kuvari koji su ih osmislili, Francuzi im, priča se (nisam video, pa baš i ne verujem), dižu i spomenike. E, skadarlijski "Zlatni bokal" ima svoj, jedinstveni izum da prste poližeš - "Capa cupa". Istina da je ova čarolija u zemljanom loncu kasnije (nekom stereotipnom mozgu je bilo "too mach" da se u uglednoj skadarlijskoj kafani specijalitet kuće zove tako, tako, tako... srpski) nazvana "Veseli boem", pa se i sad valjda tako lažno predstavlja, ali nešto mislim da "Bokalče" ne bi bilo ni upola tako zanimljivo da nema "Capa cupa" na meniju. Dugo sam pokušavao da saznam kako je ukusna papazjanija dobila svoje originalno ime, ali mladi konobari su me samo belo gledali i slegali ramenima, dok jedne noći nisam naleteo na starog kelnerskog vuka Mileta koji mi je, negde pred jutro, kada je već skinuo svoj grimizni prsluk i stavio pred sebe obaveznu lozu za pred put kući, po ko zna koji put potvrdio zašto je taj ludi Beograd najgostoljubiviji grad na svetu.

Nastanak specijaliteta sigurno će ući u kafansku istoriju Beograda, ali mogao bi i onu pravu, ratnu... Elem, kada je NATO, 1999. godine, bombardovao Beograd i kada je "šizela" zatvarala i najortodoksnije beogradske birtije, restoran "Zlatni bokal" nastavljao je da radi. Dva orkestra, "Šajka" i "Varoš kapija" svirkom su nadjačavali "šizelu", eksploziju bombi, i sačekivali "smirelu". Lumpovalo se u "Zlatnom bokalu", točilo se piće, pevalo do zore. Doduše, kuhinja nije radila iz opravdanih razloga, i gosti su mogli da dobiju tek nešto da zameze.

Jedne aprilske noći pod bombama, oko tri časa iza ponoći, u "Zlatni bokal" ušlo je veselo društvo - Italijani. Nacvrcani diplomata iz italijanske ambasade doveo je u "Bokalče" kompletan italijanski diplomatski kor! Italijani su tada bili među retkima koji nisu zatarabili ambasadu i koji su zajedno sa Beograđanima dočekivali i ispračali "šizelu i smirelu". Poznati boemi i gurmani, Italijani su naručili piče, ali i iće – dajte specijalitet kuće!

Osoblje u "Zlatnom bokalu" se uzmuvalo. Kakav specijalitet kuće dok na Beograd padaju bombe?! Ali, profesija nije smela da bude osramoćena, a kamoli kafana!

Mile je uleteo u kuhinju i zavapio dežurnom kuvaru:

- Pripremi mi neki specijalitet kuće, došli gosti iz italijanske ambasade!

- Kakav, bre, specijalitet?! - zgranuo se kuvar.

- Izmisli nešto, naseckaj, onako capa cupa, što brže, nemoj da se brukamo!

Vispreni kuvar je povadio iz kafanskog zamrzivača sve što je imao. Meso, paprika, paradajz, luk… sve na dasku, pa nožem capa cupa i… Italijani su na velikim metalnim ovalima i zemljanim ćupovima dobili mešano meso, pljeskavice, ražnjiće i svakojake srpske krkanluke garnirane raznoraznim sosovima i povrćem. Oduševili su se "specijalitetom kuće" iako je bio prava bomba za njihove žabarske želuce naviknute na paste i pice. Došli su sutradan uveče, ponovo naručili "specijalitet kuće", pa sutradan, pa... i ostade "capa cupa"…

Često gosti u "Bokalčetu" i sad naručuju specijalitet kuće "Veseli boem", ali Mile i stara kafanska garnitura dobro zna ko su pravi skadarlijski veterani. Oni naručuju "Capa cupa". I sete se uvek zajedno "šizele" i "smirele", italijana i boemskih noći koje se u Skadarliji nisu prekidale ni kad su na Beograd padale bombe.

UTOČIŠTE DUHA
Autor: Aleksandar Saša Ignjatović

Kafane su, napisao je svojevremeno jedan Španac, neutralne teritorije za beskućnike duše, nepomično središte točka odakle čovek može da vidi sebe, da sebi bude i svedok i sudija, sam svoj ironični biograf između dve cigarete. Elem, Špancima svaka čast, ali valjda nigde u svetu nema takve veze kakva postoji između Beograđana i njihovih kafana.

Gotvo dva veka istorija Beograda priča je i o njegovim kafanama. A priče o kafanama uvek su priče o ljudima.

­ Simo! Vinjak i kiselu.

­ Stiže, komšija!

Nema za beogradske ćeflije lepšeg osećaja od onog kad je u svojoj kafani. Tamo gde ga svi znaju, i on sve poznaje. Tamo gde s posla može da trkne na jednu s nogu. Prošeta od kuće u papučama. Gde mu svirači počnu onu njegovu čim ga vide. Gde pije na crtu. Gde ga u zoru bude tanjirom one masne i slasne teleće čorbe...

Ima u Beogradu i kafića i ekskluzivnih restorana, elitnih klubova i diskoteka, ali duša svakog pravog Beograđanina vije se po nekoj lokalnoj kafanici ili birtiji. I najmanje je važno što se meni čita sa fleka na stolnjacima, što nema erkondišna, ili što je kelner Voja zaboravio da veže kravatu... Zato je tu uvek neko mezence (samo za stalne goste), mnogo praznih priča, nikad ostvareni planovi i ideje... Tu smo svi političari koji znaju kako da se izvučemo, svi smo selektori fudbalske reprezentacije, najveći ljubavnici i, uopšte, znalci svega i svačega. Kao svi pravi Srbi. A gde se to drugde može sem u kafani.

Priča se da je početkom prošlog veka u Beogradu na svakih pedeset stanovnika bila po jedna kafana. Sada ih ima oko 2.000, i svaka ima neke svoje goste. I policajce i lopove, i lekare i njihove pacijente, i uspešne i propalice, i biznismene i biznismene. I novinare, naravno. Te velike pričaonice u kojima je i suv lebac slađi nego šnicla kod kuće, u kojima i poslednji dinar traje do svanuća. A onda, Jovo nanovo.

­ Vidimo se na starom mestu.

Poziv. Kao zakazivanje ljubavnog sastanka. I više od toga. Uostalom, sve je mnogo jasnije kada se pročita beogradska definicija kafane, nepoznatog autora s početka dvadesetog veka: Utočište usamljenima i tužnima, meraklijama i kavgadžijama, secikesama i džambasima, pesnicima, trgovcima i političarima.

Svima nama.

VOŽNjA
Autor: Dragan Vekić

Prste držim čvrsto obavijene oko šipke.
Više uzastopnih krivina.
Vešto prebacujem težište sa jedne noge na drugu. Majstorski sam se izborio za prostor da zauzmem stabilan stav. Umerenim naginjanjem amortizujem kočenja. Jedva primetnim, dobro uvežbanim pseudo-skokovima izbegavam potrese nastale prelaskom preko rupa. Za kaldrmu zauzimam specijalan stav, neznatno savijam noge u kolenima. Istovremeno, veštim manevrima izbegavam opasne udare pomahnitale oštro-ivičaste tašne prebledele gospodje pored mene.
Kočenja, krivine, rupe, trzaji, potresi...i dok su svi drugi putnici odustali od borbe i prepustili da im se tela nekontrolisano bacakaju i kotrljaju po autobusu, ja, hrabro, uveren u svoju veštinu, vadim novine iz tašne, i držeći se samo jednom rukom – obratite pažnju, samo jednom rukom, čitam male oglase!!!
Pri tom primećujem nečiji zadivljeni pogled. Na koji metar od mene čovek u svetlom odelu, sa prosedim Klerk Gebl brkovima i maramom oko vrata. Osmehuje i se. I on se izvanredno drži. Uzvratim mu osmeh sa poštovanjem. Silazim na mojoj stanici. Gospodin za mnom.
«Izvinite – kaže mi – gledao sam vas maločas, zaista ste izvanredni. Znate ja sam vlasnik jahte koja je prijavljena ove godine za trku jedrilica oko Amerike. Redovno dolazim u Beograd, što na pripreme, što da lovim talente u Gradskim autobusima. Vi ste taj koga tražim. Bio bih vam neizmerno zahvalan ukoliko biste pristali da budete član moje posade.»
Ljubazno se zahvaljujem gospodinu na ponudi i u načelu je prihvatam, ukoliko, naravno, ne budem imao drugih obaveza.
Eto o čemu ja maštam dok se ujutro vozim na posao.

BEOGRAĐANKE
Autor: Srđan M. Dojković

Nedelja. TV program kao i obično nezanimljiv nedeljom, mada ni ostalim danima nije bolji. Ubistveno je dosadno. Dosađuju se japanske ribice u akvarijumu, papagaj Žaki i pauk u najvišem uglu moje sobe (ostavljam ga da tu boravi iz samo meni znanih razloga). Kroz prozor vidim da je dosadno i komšiji poštaru. Ne zna šta će sa sobom, stoji pored kola i gluvari. Bezgranična dosada obuzela je čak i poslovično vredne mrave i pčele... A ponajviše mene.

Da se voze trke Formule 1, grickao bih grisine i gledao prenos. Volim trke. Podižu mi adrenalin i popravljaju raspoloženje. Ponekad se toliko uživim u najbrži cirkus na svetu da u vazduhu osetim miris benzina... Ili da je kojom srećom lepše vreme, izašao bih iz stana i sa ekipom iz kraja, na obližnjem terenu, odigrao nekoliko utakmica malog fudbala. Iako prijatelji, jurcajući za loptom u žaru borbe neretko se i posvađamo, posle čega obično odemo kućama, istuširamo se, odmorimo, i onda opušteni, ponovo se nađemo u gradu. Najčešće u "Ruskom caru", u prvom redu baštenskih stolova. Uz "koka-kolu" ili pivo, u ugostiteljskoj oazi koristimo privilegiju življenja u Beogradu.

Veoma je važno sesti baš u prvi red bašte "Ruski car". Odatle je najbolji pogled na raspupele, preplanule i nasmejane beogradske devojke. Uživanje je gledati ih kako milovane letnjim suncem kreću u osvajanje Knez Mihailove ili stoje na Trgu. Dok ćaskaju, osvežavaju se ledenim sladoledima duginih boja, sokovima i mineralnim vodama iz raznovrsno dizajniranih plastičnih boca. Svaki dan proveden u njihovoj blizini, Beograđanke nam čine praznično svečanim.

Zbog dragih sugrađanki, najlepših cvetova niklih u vrtu gradskog asfalta, moji prijatelji i ja, kozaci "Ruskog cara", zauzmemo prvi borbeni red, posedamo za sto ispod velikog suncobrana, podignemo noge na žardinjere i poput kneževa, udobno zavaljeni u baštenske - dvorske stolice, lagano ispijamo svoja pića i posmatramo najuzbudljiviju modnu reviju u gradu. Lepe i nadasve različite, pred nama defiluju beogradske princeze, crnokose, plavokose, brinete, šatirane, dugokose i kratko ošišane, a ima i onih sa obrijanim glavama. I takve sam viđao na ulicama. I one dobro izgledaju. Ništa neobično. Beograđanke su, lepota im je u genima.

Putovao sam po Evropi. Obišao Italiju, Austriju, Mađarsku, Grčku... i na putovanjima sretao i upoznao mnogo divnih žena. No žene iz beloga sveta, neosporno privlačne, nekako su tipske, kao da su sazdane pod istim kalupom... U Beogradu, svaka žena u sebi nosi nešto specifično, samo njoj svojstveno. Nešto što je čini posebnom. Istina, strankinje su bogatije, lakše im je da se dobro obuku, kupe kvalitetnu obuću, garderobu u trendu i ekskluzivne parfeme, ali Beograđanke koje takav luksuz sebi ne mogu da priušte, po eleganciji za strankinjama nimalo ne zaostaju. Oduvek sam se divio sposobnosti ovdašnjih devojaka da sa mesečnim platama kakve su naše, malim stipendijama ili džeparcima dobijenim od roditelja, uspevaju da izgledaju kao da su izašle iz najboljih italijanskih ili francuskih butika. Nemajući dovoljno novca za kupovinu modnih noviteta čuvenih firmi, Beograđanke garderobu dobavljaju od švercera, uglavnom proizvedenu u zemljama prepoznatljivijim po siru, muzici i kobasicama nego po modi, ili nose haljine, suknje i komplete, uz pomoć baka i majki, sašivene po šnitovima izvađenim iz "Burde" i sličnih časopisa. I pored toga, mlade Beograđanke izgledaju sjajno. Mnoge od devojaka nasumično odabranih na ulicama našeg grada mogle bi hodati modnim pistama najpoznatijih svetskih centara... kada bi htele. Poneke to i učine. Otisnu se u svet i zasene ga lepotom. Nije tajna da na beogradskim ulicama svakoga dana srećemo neuporedivo lepše žene od onih što ih gledamo na televiziji, u stranim filmovima i serijama, izborima za Mis ovoga ili onoga. Beograđankama, titule lepote nisu potrebne. I bez titula one znaju koliko su lepe.

Zbog toga, mi Beograđani, spadamo u red srećnih ljudi. Srećni smo jer ne moramo da iz nekog Singapura, Toronta ili Melburna čitav dan putujemo avionom kako bismo došli u Beograd i videli najlepše žene sveta. Ne. Mi jednostavno izađemo na ulicu, sednemo ispred "Ruskog cara" i lepotice su pokraj nas. Sve što treba da uradimo je da se prepustimo uživanju u lepoti beogradskih dama i damica, i pazimo da se ne istrčimo, i u naletu osećanja priznamo im koliko su nam drage i koliko ih volimo...

Sa Beograđankama uvek treba biti na oprezu. Koliko god ih voleli, ne smemo sebi dozvoliti da ih razmazimo. Ako se razmaze i opuste, više neće biti kakve su sada. A upravo takve kakve su, temperamentne, ponekad previše pričljive i posesivne, ali beskrajno ljupke i nežne, dopadaju nam se i ne bismo da ih menjamo.

Čim se razvedri (meteorolozi su najavili poboljšanje vremenskih prilika), otići ću do "Ruskog cara". Večeras tamo imam važnih i neodložnih obaveza. Ugovorio sam sastanak sa slatkom, simpatičnom Beograđankom. Susret sa njom ne bih propustio ni zbog čega na svetu...

Možda čak ni zbog trka Formule 1, ili malog fudbala.

SKADARLIJA – ONA STARA
Autor: Tanja Petković

Silazim strmom skadarlijskom ulicom. Zastajem ispred Tri šešira. Kroz zamagljen prozor nazirem crvotočne kafanske stolove sa pomalo pohabanim čaršavima. Osluškujem. Dopire na kaldrmisanu ulicu smeh i oseća se miris duvana. Naprežem se i uspevam da ih vidim. Svi su tu. Ozbiljni Đura Jakšić, gospodstveni Zmaj, vedri Stevan Sremac, strogi Skerlić, zamišljeni Domanović, eno i mladog Nušića. Razabiram da je smeh koji me je privukao smeh Čiča Ilije Stanojevića ''kralja najlepše priče starog Beograda'', uz kojeg sedi nenadmašni glumac Milorad Gavrilović, ''Stari gospodin''.
Za jednim od ovih veselih skadarlijskih stolova za kojima se uz duvanski dim i čokanje meke rakije do suza smeje ali i tuguje, opažam stišanog i otmenog Vojislava Ilića. Pitam se zašto ga nadahnjuje ovaj skadarlijski kutak ispunjen dimom i glasnim razgovorom, mnogo više nego senovita kuća sa doksatom njegovog oca, pesnika Jovana Ilića.
Kada bih na ovo pitanje umela da odgovorim, otkrila bih i tajnu skadarlijskih nadahnuća mnogih srpskih pesnika, slikara, glumaca.
Ovde Sremac beleži u svoj neizbežni notes telegrafski kratke opaske, ovde vežba svoje monologe tragetkinja Milka Grgurova, ovde se gosti smeju komičnim rolama Čiča Ilije Stanojevića. U Tri šešira se zamišljeno prate kazivanja ruskih generala, emigranata, ovde Vojislav Ilić zazire pred ozbiljnim Jakšićem brinući da li će da odobri njegov brak sa Tijanom, Jakšićevom kćerkom, ovde se prvi put javno čita pesma o prvom maskenbalu u Beogradu, održanom u palati Konstantinovića, koji je svojm prisustvom uveličao i kralj Milan, diplomatski kor, Artemiza Hristić, ljubavnica kraljeva i brojne druge beogradske dame. Govore upravo poslednje stihove:
'' Tako smo pozvali i jednog seljaka
Da predstavlja sobom hromoga prosjaka.
Nego tu se društvo zabrinulo celo:
Da li seljak ima prosjačko odelo?
Jedna mudra glava reši zbrku celu
Ta nek' dođe seljak u svome odelu.''
Kafanom se razleže grohotan smeh. Primičem se prozoru, osluškujem stih u trenutku kada se rađa! Htela bih još dugo, ovde skrivena da ih posmatram. Prozor se zamaglio, ne vidim. Sve slabije čujem i reči pesme. Otvaram vrata i odjednom, na čiviluku na kome je visila crna pelerina Miodraga Gavrilovića, kaput s' pelcom Stevana Sremca, veliki crni šešir Domanovićev, čipkasti amrel Milke Grgurove, polu-cilinder Nušićev, ničega više nema.
Ali ja i dalje čujem gorki smeh i nazirem otmene profile mojih pesnika, glumaca, slikara, čuvenih boema. Njihov duh lebdi Skadarlijom. To parče Beograda - kafana Tri šešira bila je njihovo utočište i pribežište, nepresušni izvor inspiracije koji ih je nadahnjivao kao što njihova dela i nezaboravno odigrane uloge danas nadahnjuju nas

BAJKA O BELOM GRADU
Autor: Vladimir Marković
Iz raznolike skupine Kelta, koja se lagano i skoro u neredu kretala između blagih, šumovitih brda, izdvojio se jedan na žustrom konju sjajnih sapi i krupnih očiju. Bio je to mlad čovek, pun snage i mašte, nestrpljiv, poletan. Nešto ga je vuklo ispred ostalih, zatezalo mišiće na njegovom telu obučenom u čupavo krzno, oštrilo njegov pogled, pritiskalo konja koji je frktao od umora ali i ogromne ždrebačke moći. Mladi Kelt zvao se možda Torlak. Nije osećao da je vidovit. Osećao je samo nešto čudno dok se izdvajao iz svoje skupine, da ga je nešto vuklo iza poslednjih delova šuma, nad kojima se naziralo plavetnilo beskraja. Oči su mu bile pune sjaja, šuma, neba. Voleo je slobodu, prostor, sunce. Voleo je boje, kretanje, vatru. Noću, dok su konačili u nekoj tmini, mašta mu se poigravala sa plamenovima vatre oko koje su sedeli. Sada je galopirao sekući sunčeve zrake. Izdvojio se, uzdrhtao od zadovoljstva što je sam, što može da čuje svoje damare i snažno frktanje konja koji mu je ličio na toplog, zlatastog zmaja.
I onda je odjednom stao. Preseklo ga je nešto što do tada nije video. Bio je na nekom vrhu, možda nestvarnom, a pod njim, pred njim, oko njega – bajka. Pričale su mu stare žene, uz plamenove, dok je bio dete, na starom keltskom dijalektu, o čudnim, dalekim predelima i vodama koje stalno pronose sjaj sunca na svojim površinama. Pričale su o prizoru sa setom pominjući dve velike reke koje se tiho spajaju dok nad njima letovi belih ptica čine beskrajne krugove. O crvenim večerima i belim jutrima. O vetru koji se tu zaustavljao.
Sada je Torlak, odjednom prekinuvši svoje snažno i strasno kretanje, gledao dve moćne reke pod sobom i zeleni beskraj iza njih. Gledao je spoj zelenog i plavog beskraja. I počela je pesma da se rađa u njemu, koja je zauzdala njegovo kretanje, koja ga je okovala zauvek za zagrljaj dveju reka, za ovu bajku punu širine, vodenog sjaja i slobode. Osećao se kao mlad, snagom i slobodom nabrekao orao koji je pronašao svoje gnezdo satkano od lepote i mreže sunčeve. Noću od mesečine i tišine.
Pristizala je lagano skupina njegovih Kelta i sa čudom gledala jedinstveni prizor pod sobom i svog skamenjenog mladog konjanika čije su oči primile sjaj i boju pesme koja je strujala oko njih.
Bio je to kraj njihovog lutanja. Rodila se ljubav, jaka kao tok dveju reka, duboka i neprozirna. Večna kao ove reke. Strasna kao sutoni nad njima, široka kao beskraj odakle su reke dolazile.
Torlak se i sada vidi nad rekama i gradom, prema nebu, vide ga oni koji svojim rođenjem ili dolaskom na ovo mesto utonu u strasnu ljubav prema njemu.

ROSPI ĆUPRIJA I BOLEČ
Autor: Branka Radovanović

Imao neki turski zapovednik veliki harem pun lepotica. Kako dođe leto, a on njih na kola, pa u jedno veliko selo na obali Dunava. Malo-malo, pa išeta sa njima, kao paun pred paunicama. Gledali ih seoski momci, pa mu zavideli. Beše u tom haremu odistinskih lepotica sa raznih strana sveta i momci počeše da prave plan kako da ih se dočepaju. Najlepša među njima kao da je samo to čekala: budući da je i sama bila iz okoline, očima dade znak kada će sutra ponovo išetati. Hrabri Karađorđev momak sa drugovima svojim organizuje krađu, ali lukavom Turčinu neko dojavi. Kad je neverna žena bila već van njegovog domašaja, upadne u klopku. Drugima za primer, izvede je surovi Turčin na ćupriju i odmah osudi.
Kako su se Turci u Beogradu već dugo bili razbaškarili, to su zaveli i svoje adete. Za sve što im nije po volji, surovo kažnjavaju. Bez suđenja dosuđuju.
- Da vide kučkle kako prolaze rospije! Da se više ni jedna ne seti slično da uradi!
A žena i ne hajući za to što Turčin zbori, kaže:
- Više volim da se vodi i ribama predam, nego da me Turčin grli i ljubi! Odlazim da se na onom svetu spojim sa onim kom sam se obećala!
U taj mah skide burmu s ruke i pre nego što joj dželat odseče glavu, ona je zavrljači u Dunav.
Posle Turci, da spreče slično, za opomenu, ovu ćupriju prozovu ROSPI ĆUPRIJA.
Tako će proći sve neverne žene, sve rospije ovoga sveta! – govorili supreteći.
Mnogo je žena tako pogubljeno, mnogo je burmi u reku bačeno.
Kasnije ljudi koji se tu doseliše i čuše ovu dirljivu pripovest, selu na obali Dunava dadoše ime KARABURMA. Po mladoj ženi, silom odvedenoj u turski harem, selo koje tu kasnije niče prozovu VIŠNjICA, kao i obližnju banju u kojoj su se žene banjale – VIŠNjIČKA BANjA. Selo gde se nalazio harem prozvaše VELIKO SELO. A mladić, zbog kog se ovo ubistvo dogodilo, nikako nije mogao da se uteši, okrivljujući sebe za smrt nesrećne žene Višnje. Toliko je suza prolio da se čitav taj prostor nazva SLANCI. U velikom bolu, ode dalje Dunavom. Zaustavio se daleko, i to selo dobi ime BOLEČ.

NAŠI DANI
Autor: Slobodan M. Stefanović

Jutro je bilo sparno, a onda je počeo pljusak, pravi letnji. Sreo sam se sa Dudom ispred zgrade u Trnskoj ulici broj 21. u kojoj smo odrasli. Sklonili smo se u natkriveni prostor ispred kapije. Susret prijatelja, sasvim običan, na ulici.
- Ni vreme više nije kao nekad. Jutros je bila zapara, sada pljušti, nebo se otvorilo i telo se buni jer ne može da se prilagodi. Nebo izgleda kao da je neko na njega navukao tešku plišanu zavesu, pa se smračilo kao da je veče.
- Ništa više nije kao što je nekad bilo. Najlepše od svega, tada smo bili deca. Sada mi imamo decu. Pođoh da obiđem Mocu, star je, retko ode i do prodavnice.
Već posle par minuta, poče da se valja voda sa vrha ulice. Kao obično, zapušila se rešetka od kanalizacije i vrlo brzo se oko nje napravi malo jezerce. Mi gledamo u njega i nasmejasmo se spontano obojica. Setili smo se onih dana kada smo u takvim slučajevima poskidali cipele i košulje, pa bosi uleteli u vodu i puštali papirnate čamce koje smo pravili sa jednim ili dva oyaka. ^itava jedna priča da se napiše o tome.
- U stvari, bilo je lepo. U ovoj ulici smo doživeli divne trenutke, a događaje koje mi pamtimo su samo naši - rekoh.

U kapiju utrča Boca, pokisao, voda mu se sliva sa odeće i pravi baricu oko njega.

- Pričamo o našim danima. Pogledaj i naše kultno mesto, stepenice koje nikud ne vode, puno je šuta. U stvari, cela ulica je puna šuta, nadziđuju zgrade i prave stanove koji podsećaju na golubarnike. Na tim stepenicama smo igrali šah, pričao si nam romane, sricali smo "slovca", sedeli su ljubavnici. Tu smo pevali, a braća Đorđević su svirala na gitari. Koliko je samo puta, na povratku kući, zastao Carevac, držeći pod miškom "ćemane", onako razbarušen, slušajući kako sviramo.- reče Duda.

Umetnički dvorski limar Lemert, obložio je limom, još pre rata, mansardu zgrade u Trnskoj ulici broj 20, iznad našeg stepeništa. Izvanredno lep okulus, natkriven, pri dnu je bio bogato ukrašen ornamentom sa volutama i krasio je centralni deo prostora. Bočni delovi mansarde imali su pravougaone natkrivene prozore koji su završavali u polukrug, a prostor između prozora ispunjavali su limeni romboidi. Na krovu, na vrhu šipke koja je sastavni deo postamenta, bila je trokraka metalna zastavica sa inicijalima: "N. L. LIMAR 1923."

Kasnije je novi vlasnik prostora u kome je godinama bila staklarska radnja Anđelka Kapurana, upropastio taj divni okrugli prozor jer je u njega zabio gredu krovne konstrukcije. Vreme je učinilo svoje, ni zastavice više nema.

- Čudna je ovo ulica. Tu su živeli ili navraćali mnogi poznati umetnici, što je ostavilo traga na našoj generaciji koja se trudila da nastavi tradiciju. Ovde su odrasli književnici, glumci, režiseri, dizajneri...

- Kako je to bilo i sa kakvim žarom se stvaralo. Živelo se boemski, čisto. Jednom prilikom Slobodan Marko-vić, alias Libero Markoni, je rekao da "Beograd treba predati umetnicima". Nije pogrešio, umetnici treba da vladaju svetom jer umetnost oplemenjuje dušu. čoveku koji je opsednut njome, otvaraju se vidici i ne postoje granice. Međutim, đavo ne voli umetnost. On unosi strah, ljude tera da se mrze, želi da se spotakneš, a onda te gura u glib, da potoneš. Zato su umetnici u pred-nosti, jer jedino oni mogu da naslikaju svoj svet.

- Odmah na početku ulice, u broju 3a, jedno vreme je stanovao, negde do 1948. možda do 1950. godine, naš poznati slikar Peđa Milosavljević. Mi mlađi to ne pamtimo, o tome mi je pričao moj otac. - rekoh. - Tu je nastavila da stanuje njegova majka i sestra Danica koja je bila udata za slikara Slavu Bogojevića. Ne retko, Slava bi davao svoje slike za jedno piće, ali oni koji su dolazili do njih nisu ni slutili šta su dobili. Slava je bio pravi majstor u stepovanju i virtuoz na mund harmonici koju je svirao na osoben način. Quba "Kina", legenda Trnske ulice, ima jednu njegovu sliku.

Slava i Libero su bili veliki boemi i uživali su kad u neku od kafana gde su sedeli, uleti bleh banda koja za tili čas napravi lom svojom svirkom. Libero je ostavio trag u našoj ulici i postao poetski simbol celog kraja, omeđenog kafanama "Sokolac", koja je pri dnu ulice Maksima Gorkog, gde smo odlazili na sastanke kolekcionara i kupovali stari rimski novac i poštanske marke, pa preko "Kikevca", "Kalenića" i "Tabora" do kafane "Orašac", na Bulevaru revo-lucije, u kojoj smo se često okupljali u velikoj bašti, ispod lipe. Te međe su išle i dalje, čak do kafane "Složna braća" gde si kad se dobro napiješ vina mogao da dobiješ gulaš od konjetine pa Bulevarom revolucije do "Domovine" i dole do "Žagubice", ispod pa-rka kod Vuka, na uglu ulica 27. marta i Grobljanske. Kafana "Složna braća" je postojala kad sam krenuo u Osmu beogradsku gimnaziju i u nju smo dolazili na mezeluke, ali da nas profesori ne vide, što je bilo izuzetno tečko jer su mnogi od njih bili tamo neprekidno. Kasnije su na tom mestu sagradili hotel. Ovo vam govorim o tom boemskom vremenu, a danas, Libero je ušao u legendu.

U kafani kod "Kalenića" smo viđali i pesnika Jakova - Jašu Grobarova, koji se družio sa Liberom i koji bi ga tu pokupio kada su odlazili kod njegove žene koja je stanovala pri kraju Mlatišumine ulice. Milić od Mačve ga je uvrstio u svoj “Slovar o odšelniku".

Zgrada broj 5. ima lepu fasadu ukrašenu lavljim glavama, a u hodniku je mermerno ste-penište. Tu je stanovao likorezac ili kako bi mi danas rekli dekorativni vajar Aleksandar N. Stojanović koji je bio poreklom iz Galičnika. Bavio se izradom ukrasa za fasade, a njegove skulpture i danas krase Arhitektonski fakultet, Ministarstvo šuma i rude kao i veliki broj drugih objekata. U dvorištu ove zgrade i danas postoji nekoliko njegovih skulptura, a veoma impresivno deluje akt devojke u zanosu, sa nemarno prebačenom tkaninom preko noge.

U jednoj omanjoj prizemnoj zgradi, u broju 10, na kojoj se samo naziralo da je nekada bila ofarbana žutom bojom, stanovao je jedno vreme slikar Nedeljko Gvozdenović. Ulazilo se u dvorište kroz razvaljena drvena vrata, a tamo, svaki stanar je imao sobu i kuhinju. Vodu su uzimali iz dvorišta i ta česma još uvek postoji.

U broju 23, u dubini dvorišta, u jednoj prizemnoj zgradi stanovala je Kajka Stefanović, rođaka Milana Konjo-vića koji je više puta navraćao kada je dolazio u Beograd

Broj 32 je poslednja zgrada u ulici, a kroz dvorište se moglo izaći u Mlatišuminu ulicu broj 10. U istom dvorištu sa Mikošem, filmskim snimateljem, stanovao je slikar Sergej Jovanović, koji je tu držao privatnu slikarsku školu dok nije dobio atelje u Košutnjaku. Meni se sviđala "Žuta umetnica" koja je stanovala na uglu Wegoševe i Molerove ulice. Dolazila je na časove kod Sergeja, pa je često prolazila pored naših stepenica, a ja sam uvek koristio priliku da joj nešto dobacim. Kasnije je sa mojim prijateljem slikarom Draganom Jovićem - Liscem odlazila na Santorini, da slikaju.

U to vreme, zgrada broj 19. je bila najvišlja u ulici. U njoj je stanovao naš veliki slikar, pejsažista, Branko Stanković. On je pored Peđe Milosavljevića, svakako bio najveće ime. Predavao je posle rata u Trećoj muškoj gimnaziji. Za njega je bila udata operska pevačica Sofija Janković. Pevala je u Narodnom pozorištu lirski spinto (lirski sopran), a deca su je upamtila po tome što je dala da se iseče veliki orah, koji je dobrim delom svoje krošnje bio nad našim dvori-štem, pa smo mi dok smo bili deca, tresli mlade orahe.

Sve ređe se viđamo i po kafanama, po neki put u prolazu se ispričamo na književnoj veče-ri ili izložbi, okupimo se na nekom slavlju. Zamolim Gorana Sultanovića koji je takođe odrastao u našem kraju, da pročita nešto na otvaranju moje izložbe ili promociji knjige. Kiša prestade i veoma brzo se razvedri, pa granu sunce. Trudili smo se da preskočimo bare koje su se isprečile do naših kola, a onda žurno pođosmo svaki svojim putem, ali ipak nešto je ostalo - ostali su naši dani.

.... E taj Miloš napravi i našu velelepnu kuću na Kosančićevom vencu. Klasicistički stubovi sa jedne, a neverovatni turski dodatak sa druge strane, straga "jevropska" simetrija prostorija narušena sećanjem na begovske rasporede i stambene običaje, davali su kući sablasni i pomalo komični izgled kakve novosadske mašamotkinje u šalvarama, haremske plesačice u krinolini, srpske pastirice sa lepezom, šta li, svakako lik koji je Miliću pogodovao, jer ga je brižljivo smislio, tačno znajući kako njegova lepotica izgledati mora. Turska bula sa rokoko šeširom !

iz knjige "Prijatelji iz Kosančićevog venca 7" - Slobodana Selenića

BELE RUŽE BEOGRADSKE

Autor: Marina Božović
1.
... i pre nego što se na mestu drevnoga grada Singidunuma iznova sazida Beograd i prvi put postade prestonica Srba, a u vreme Svetoga despota Stefana Lazarevića, sina Svetoga kneza Lazara, koji časnu glavu izgubi 1389. godine u Kosovskom boju protiv najezde Turaka; mlada udovica čestitog Lazarevog viteza Stojana Vujinovića, sa još nerođenim čedom Stojanovim pod srcem, hođaše od nemila do nedraga i nemaše gde glavu skloniti te tužne jeseni 1389. godine, dok ne stiže na mesto gde se reke Sava i Dunav zagrliše. I tu na mestu drevnog grada obgrljenog rekama, ugleda pećinu ispod razrušenih zidina, gde uteče od strašnoga sveta stari isposnik i vidar Simeon, koji ojađenu vitezovu udovicu od srca primi i ugosti.
I te jesenje noći 1389. godine, rodi se Milica, kći slavno poginulog viteza Stojana Vujinovića. Starac Simeon sa suzama pogleda čedo u rukama, te ga predade iznemogloj majci, što mnogo postrada rađajući je. Privi majka Milicu u naručje i podiže oči ka nebu:
- Blagosloven Gospod Koji mi dade da vidim plod ljubavi moje i Stojanove, na mestu večnog zagrljaja dveju reka, koje blagosiljam, jer primi mene nevoljnu kad nemadoh gde glavu svoju sa čedom pod srcem skloniti!-
Lice joj odjednom čudesno zasvetle, jer Gospod ču blagosiljanje njeno i dade joj da vidi u zagrljaju reka beli grad obnovljeni sa kapijama širom otvorenim, pa poljubi kćer Milicu i reče:
- Čedo Milice, ovde te ostavljam, rasti sa novim gradom belim koji mi pokaza Gospod.- I izdahnu toga časa.
Starac Simeon sahrani mučenicu pored obale, ispod žalosne vrbe, da zauvek gleda mesto zagrljaja Save i Dunava, koje blagoslovi. A vitezovu kći Milicu, čuvaše starac kao najveće blago. Ruka ih Gospodnja zakloni u smutna vremena od svakoga zla; u miru Simeon sa siroticom sakupljaše lekovite trave, i s molitvama, spravljaše čudotvorne meleme, naučen od hilandarskih staraca još u svojoj mladosti. Glas o njemu daleko se još izranije pročuo, te su mnogi dolazili i nikome pomoć ne odbi, pa zato u miru življaše gajeći Milicu. Milica rastijaše dobrotoljubljem njegovim, među slavujima, cvećem i travkama; zadoji se mirisom kamilice, nane i tamjana, spokojno tumarajući po obali, livadama, sve do pitomih padina i šumaraka lekovite Avale. Tako se od malena poznanju bilja i čiste molitve nauči, i steče srce samilosno, da je Simeon od milošte svojom rukom desnicom nazivaše. I dočekaše dane 1402. godine, kada despot Stefan Lazarević nađe najkrasnije mesto od davnina i poče zidati beli grad Beograd za prestonicu, kao što blagoslovom izmoli od Gospoda i predskaza majka Miličina. Prepustivši Milicu blagoslovenom gradu koji se rađao, starac Simeon u miru predade duh svoj Gospodu.
Beograd privi vitezovu kći Milicu kao anđela svoga, jer zaista i bi anđeo i blagoslov grada koji nastajaše.
I stasaše Beograd i Milica zajedno, zablistavši čudesnom lepotom! Beograd otvori širom svoje kapije i prigrli u svoje toplo naručje sve ljude dobre volje, stvaraoce i pesnike, sve putnike namernike, i pruži utočište u zla vremena svim prognanima i nevoljnima, ne pitajući ko je ko i odakle dolazi. I Milica otvorikapije doma svog i srca plemenitog, koje posveti svima kojima pomoć trebaše, a mnogo beše bolnih i potrebitih, što priticahu u Beograd sa svih strana. Na sebe i na snove devojačke, lepa Milica i ne mišljaše, niti ikad za sebe išta požele, već samo za drugoga. A dovoljno je bilo pogledati je, da svaka muka i tuga iz srca čovekova nestane, jer svetlim anđelima Gospodnjim i likom i srcem nalikovaše. Blagosloven beše dan svakome, koga Milica ozari svojim bezazlenim osmehom i bistrim pogledom. Dodir njenih nežnih ruku olakša, ili odagna svaku bolest; svaka travka njenim čistim rukama uzbrana posta lekovita, tako je dobro dobrotvor njen, starac Simeun, bilju i molitvi pouči.
I slivahu se u Beograd ljudi sa svih strana sveta, jer čuše za Beograd, prestonicu širom otvorenog srca i kapija, gde će naći mira i spokoja dušama svojim.
A u to vreme, kralju daleke zemlje na severu teško oboli sin jedinac Kristijan, mladi princ koji se do tada lepotom i dobrotom izdvajaše od svih prinčeva na svetu. Uplaši se kralj da će jedinog svog ljubljenog sina izgubiti i neće imati kome kraljevstvo da ostavi, pa dozva sve vidare i iscelitelje, da mu naslednika iscele, ali ne mogaše ni bolest prinčevu spoznati. A ono duh prinčev od uninija pogubnog oboli, te ne vide životu nikakav smisao, pa i svaku želju za životom izgubi.
Sahranjivaše već kralj svaku nadu i bespomoćno gledaše kako mu sin jedini kopni, a onda usni čudan san: prekrasna devojka bistrih očiju i anđeoskog osmeha, gle, pruža ruke i privija sina njegovog u zagrljaj, te ga povede na vrh beloga grada zagrljenog rekama, i gle, zablista kruna na glavi sina njegovog isceljenog!

Trže se iz sna kralj, i odmah razasla sve glasnike da saznaju gde je, i ču li ko za beli grad u naručju reka širom otvorenih kapija. A samo što jedan beogradski trgovac srebrom stiže u prestonicu te daleke zemlje na severu, začudi se mnogo kad ču da se slava Beograda i vitezove kćeri Milice, na čudesan način i do ove daleke zemlje pronela. Silno se tek obradova kralj kad se uveri da grad i devojka iz sna postoje. Još kad ču da je to Beograd, prestonica mladog, a već slavnog vladara despota Stefana, koga i neprijatelji poštovahu i veličahu, ne časi ni časa! Sa sinom na nosilima i svom svitom svojom krenu, pun vere i nade, u daleki Beograd, gde stiže posle mnogo dana, ipak se u srcu pribojavajući, kako će biti dočekani u tom stranom, nepoznatom gradu. Ali ih čestiti srpski despot Stefan primi kao najrođenije, kao što sve primaše, kako bogatog, tako siromaha, i kao brat saoseti sa bolom njegovim, da se kralj nije mogao načuditi!
Odmah despot Stefan posla da pozovu Milicu, što i njegovu neprebolnu ranu iz boja vidaše suzama, biljem i molitvama i muke mu olakšavaše; koju, i u to gluvo doba, zatekoše gde neguje nevoljne.
I čim Milica nogom kroči u odaje, kralj daleke zemlje sa severa se ozari, jer u Milici prepozna devojku iz sna, za koju i sad pomisli da mora biti anđeo. A princ Kristijan je ležao na postelji, u tami, jer svetlost mu svaka omrznu, bez ikakve volje da oko sebe i pogleda. Milica priđe postelji, brižno se nadvi nad njim, a onda uze belu ružu zadenutu na svojim nedrima i pređe ružom preko prinčevog obraza. Čednom mirisu bele ruže, sa Miličinih nedara uzete, ni bezvoljni princ ne odole!
Otvori svoje lepe, plave oči i srce mu živnu kad pored sebe ugleda prelepu, nepoznatu devojku kako mu se blago osmehivaše. I prvi put posle mnogo vremena, rodi mu se želja u srcu, da dotakne tu čudesno lepu devojku i uveri se da nije san, ili priviđenje. I ispruži drhtave ruke ka njoj, i dodirnu je! Milica uzdrhta, nešto nepoznato preplavi joj srce i prvi put njeni devojački obrazi zarumeneše od nežnosti dodira njegovog i pogleda plavetnog.
U tom času, prvi zraci sunca nad Beogradom razvejaše tamu odaje i u isti mah, dvoje mladih se postideše – Milica srca ustreptalog i obraza užarenih, a princ
nemoći svoje pred krasnom devojkom. Smerno obori glavu Milica i spusti belu ružu na grudi prinčeve, te se okrenu i nakloni gospodaru svome despotu Stefanu, i dragom gostu, kralju daleke zemlje sa severa:
- Duh prinčev je bolestan i dobro će mu ovde, u Beogradu, među nama biti – reče, te krenu iz odaje glave smerno oborene. Princ Kristijan se pridiže, za njom gledajući, belu ružu na srce pritisnuvši. Poče ustajati! Sluge pritrčaše da mu pomognu, ali ih princ odagna od sebe i sam zakorači za njom, sve u strahu da je iz vida ne izgubi!
Zagrca od radosti srce kralja daleke zemlje sa severa, htede da zagrli sina što mu iz postelje ustade, ali ga ruka mudrog despota Stefana zaustavi.
Stigavši do vrata, Milica se okrenu da bi se još jednom gospodaru naklonila, kad vide princa Kristijana kako hrli ka njoj slabašan, zanoseći se, sve je preklinjući plavetnim pogledom. Srce je ponese njemu, prihvati mu ruke ka njoj ispružene, da nejak ne padne. Klonu glava prinčeva na Miličinu i zanosni miris njene kose nedirnute opi mu srce, i bi gotov tog časa umreti, samo da ga od ove devojke ne odvoje.
Kralj daleke zemlje na severu očima svojim nije mogao verovati, gledajući sina gde mu ožive. I mnogo dana ostade u Beogradu, čekajući da mu se sin potpuno oporavi i ojača, a i da se od mladog srpskog despota Stefana nauči roditeljskom vladanju državom u najtežim vremenima. Htede kralj velikim blagom da nagradi Milicu i dobrog domaćina despota Stefana, i grad beli, Beograd, u kome nađe mira i spokoja duši svojoj; ali kako ne htedoše prihvatiti, nagrađeni dovoljno radošću srca njegovog, te kralj blago, u potaji, razdeli beogradskoj sirotinji.
A sin njegov, princ Kristijan, naruči od zlatara beogradskog medaljon, u koji položi belu ružu Miličinu što ga ožive, i čuvaše taj medaljon pored srca kao najveću svetinju. I još nije verovao da sve nije san; strahovaše da će se odjednom u tami svojoj probuditi, te neće biti ni ovog svetlog grada u naručju reka, ni pogleda Miličinog da teskobu srca njegovog razgoni.
Uzdrhta princ od straha i te večeri, dok su on i Milica sedeli na obali, čežnjivo gledajući zagrljaj Save i Dunava. Strepnja se i u srce Miličino uvuče, jer i za nju sve bi kao san, a oseća, umrla bi ako je ko iz sna čudesnog probudi, jer princ beše prva i jedina želja srca joj, koje do tada za sebe ništa nije zaželelo. A opominjaše ih despot Stefan izokola, blago, da ih bezalene, mlade, ne postidi, sve govoreći da rod vladarski pravo na sebe i na ljubav nema, za primer ističući sestru svoju Oliveru, što se za neprijatelja ljutog, oceubicu udade, mira radi srpskoga, ali uzalud, jer čim se prvi put ugledaše, već prekasno za opomene beše.
Opraštalo se sunce sa Beogradom, Sava se stapala sa Dunavom, vetar se nežno poigravao sa Miličinom kosom, a princ Kristijan više ne izdrža, već spusti ruke na njena ramena i privuče je sebi.
Nad Beogradom se tiho spusti veče, čežnjivi miris vrba i bele ruže sa Miličinih nedara opi željna srca, a prvi mrak sakri od sveta prve, drhtave poljupce. A, na kuli je stajala jedna prilika u tami i rastuži se, i uplaši, jer uvide sve. I sačeka da stigne sin njegov sa obale, te ga podseti da mu je dostojna verenica još u detinjstvu odabrana i da je sudbina čitavog kraljevstva njemu na savesti i u njegovim rukama. Prekori ga da se ugleda na mladog despota Stefana, koji dušu svoju položi za narod svoj raspet između Scile i Haribde, i nikakvu platu, ili zadovoljstva ličnoga niti traži, nit’ sebi dopusti. Zar ništa ne nauči u ovom blagoslovenom Beogradu, među ovim dobrim, požrtvovanim ljudima, za koje sveta dužnost beše da služe i pomognu bližnjima, a od njega čitavo kraljevstvo zavisi! Pokunji se princ Kristijan, reči mu očeve padoše na dušu kao ugljevlje užareno, a svest o dužnosti preteškoj ga nadjača, srce mu rastržući.
Pre nego što prvi zraci sunca probudiše Beograd, oprosti se kralj daleke zemlje sa severa sa dobrotvorom svojim despotom Stefanom, pa sa tužnim sinom svojim i celom svitom, tiho napusti Beograd. Princ pritiskaše medaljon sa belom ružom na srce svoje, i zaklinjaše se Beogradu, odlazeći. I stigavši u kraljevstvo svoje na severu, požuri da dužnost ispuni, te oženi dostojnu verenicu, a ubrzo i naslednika dobi, te još samo čekaše da mu sin za krunu stasa, da bi slobodan, mogao, obećanje srcu svome dato, ispuniti.
A Milica i ne sluteći, toga praskozorja pohita, da sa ljubljenim svojim, zajedno prve zrake sunca na najvišoj beogradskoj kuli dočekaju, ali princa plavetnog pogleda više u Beogradu ne bi.
Svi su se tog strašnog dana od njenog očajnog pogleda sklanjali, jer niko nije mogao gledati patnju one, koja je svima samo radost donosila. Priseti se skrhana Milica opomena mudrih despota Stefana, ali opet nije verovala, da će princ moći da joj se ne vrati. Uzalud je tog dana sa suzama tražila princa Kristijana, uzalud mesecima i godinama čekala pored kapija beogradskih, da ga ljubav u naručje njeno zauvek dovede. Umirahu i poslednje nade srca očajnog i izneverenog, koje od bola nesnosnog oslabi, a leka sebi ne htede dati.
A u zlo doba, Dunavom stiže strana lađa u Beograd, dok je Milica sa suzama bilje brala blizu pristaništa. Kad vide stranu lađu potrča joj, i pitaše sve putnike za daleku zemlju na severu i za lepog princa Kristijana. I za zlo, nađe se jedan od putnika da joj smrvi srce iznemoglo, jer joj reče samo ono što se moglo znati, bez gledanja u dušu prinčevu: princ njen već je kralj postao, srećan živi sa kraljicom svojom i sa sinom, naslednikom svojim.
Otetura se Milica do obale, gde zateče kao uvek Savu i Dunav u vernom zagrljaju, pa ispusti korpu sa biljem uzbranim, i okrete gradu svome i zavapi:
- Lepi moj, beli grade, što najveće srce imaš, i svima ga daruješ! Utočište pružaš svakome, sažališ se na svačiju muku! Grade moj, koji i njega, jedinu želju
srca mog, primi kao najrođenijeg, i njemu srce podari, i isceli ga da kraljevstvo svoje može sačuvati! Samo se na mene, čedo tvoje, Beograde, ne sažali! Samo mene sirotu izneveri! Zar zbog mene, verne sluškinje tvoje, nisi mogao, Beograde, delić srca da mu zarobiš, pa kad iz tebe i ode, da mora da ti se vrati!-
Zadrhta Beograd, što slobodu svoju i svačiju iznad svega ljubljaše!
Ražalosti se od ljutog prekora anđela svog, vitezove kćeri Milice!
I zaplaka Beograd, što dožive da ga Milica prekori, zbog duha plemenitog i slobodoljubivog!
A i pre nego što je poslednje ljute reči svome gradu uputila, uvide Milica šta učini, te skrhana na kolena pade, i srce joj prepuče od stida što svoj Beograd povredi, i žalosti što je ljubav svoju izgubila.
Ceo Beograd izađe da anđela svoga anđelima Gospodnjim isprati, i sahrani blizu zagrljaja Save i Dunava, pored majke što isto, bez ljubljenoga svog viteza ostade.
A neznanac jedan ispunjavaše zakletvu svoju davnu, i stiže na konju umornom od daleka puta u Beograd, koji kao da zamro beše, jer svi bejahu na obali plačući za Milicom. Oseti neznanac zebnju u duši i podbode konja kad ugleda na obali narod ucveljeni. I stiže u času poslednjega celivanja, i kriknu kad vide koga celivaju. Uzdrhta Beograd od krika njegovog, potamne nebo od očaja plavetnog pogleda. Siđe s konja, iskida medaljon na srcu svom pritisnutim, i kao bez duše pritrča odru i zagnjuri glavu na nedra Miličina i ruke njene prekrštene, sa belom ružom zadenutom.
Svi stajahu kao skamenjeni. Neznanac plavetni pogled ka nebu podiže, pomisliše da za oproštaj moli što se ogreši o Milicu i stiže prekasno. A on se Bogu pomoli za ono što mora činiti, i pre nego što je iko mogao da nasluti, skriven nož u srce zari i pade na nedra Miličina.
Zajedno ih sahraniše pored Save i Dunava, da ih više niko ne razdvoji, a grobove im belim ružama prekriše.
I mnogo vremena otada proteče Savom i Dunavom ... Prođe vreme Svetoga despota Stefana Lazarevića. Šest burnih vekova prestoničkih sakriše humke vitezove kćeri Milice i princa daleke zemlje sa severa, Kristijana.
A Beograd, blagoslovena prestonica u naručju reka, ostade do današnjeg dana širom otvorenog srca i kapija. Iznad svega i danas ljubi slobodu svoju i svačiju. Svi koji u njega dođu, i sada radost i spokoj dušama svojim nalaze, i sami, voljom svojom, latice srca svojih u Beogradu ostavljaju, da bi mu se i kad odu, ponovo vratili.

Ostade i ova drevna legenda o čednom mirisu belih ruža beogradskih, što i danas srce čovekovo vaskrsava i velike ljubavi u Beogradu rađa.

SLIKE IZ “ ŠEŠIRA “
Autor: Ivana Sirković

Šetajući se Skadarlijom gotovo da svako zastane pred restoranom “ Šešir moj “ i s uživanjem osmotri taj mali prostor , prepun umetničkih slika, cveća i neke topline koja, uz muziku što iz restorana dopire, daje sliku onog pravog, boemskog života zbog kog je, uostalom, ova stara beogradska ulica i poznata.
Vlasnik restorana Vlada Ilić stigao je u Beograd iz Zvornika.Bilo je to još sredinom šezdesetih.I kako to u životu biva , put ga je doveo na staru kaldrmu, još starije ulice, pravo pred kafanu “ Tri šešira”U toj čuvenoj kafani postao je kelner- honorarac.
U to vrame u “ Tri šešira “ su se okupljali poznati beogradski slikari Mario Maskareli i Radisav Trkulja, i uz pomoć svojih kolega i prijatelja, pošteno su “ okrečili “ kafanu dajući joj onaj svoj poseban umetnički pečat kakav nijedna kafana i restoran u Beogradu nisu imali.
Gledajući kako majstorski i veštim potezima ruke na belom platnu stvaraju svoja slikarska čuda.Vlada Ilić se, još tada zaljubio u ovu profesiju. Bio sam u stanju satima da stojim i posmatram kako tu, preda mnom, nastaju planine,reke...Kako se rađa nebo koje bi, uz nekoliko poteza ruke, slikar pretvarao u nasmejano ili natmureno, što je meni izgledalo potpuno neverovatno- seća se Vlada Ilić i dodaje da je često tadašnji šef “ Tri šešira” Neđa umeo da ga kritikuje da više gleda u slike nego u goste. Ali to Vladi nije smetalo da svakim danom, posmatrajući slikare i njihova dela, postaje sve veći znalac i zaljubljenik u slikarstvo.
Čvrsto rešen da i on jednog dana ima restoran u ovoj boemskoj ulici koja ga je pri prvom susretu osvojila, a koju je on iskreno zavoleo i osećao svaki njen treptaj, odlučio je još tada u maštanjima, da će, pored gostiju, važno mesto u tom restoranu imati i slike.
Želja mu se posle mnogo godina ispunila, i Vlada Ilić je stekao jedan od ona tri šešira, za kojim je u mladosti žudeo.
Uz to, on je danas u Skadarliji , a verovatno i u celom Beogradu, jedini pravi slikarski mecena u pravom smislu te reči.On pomaže i poznatim i nepoznatim umetnicima da stvaraju svoja platna, da ih izlažu i prodaju.
Posebno volim da pomažem mladim i talentovanim slikarima- kaže iskreno.Nabavljam i materijal, platna ,boje, jer došla su neka teška vremena i nema se.Ja im pomažem iz ljudskih razloga.Želim da slikaju i uživaju u svom daru, a ne da pate što nemaju za boje i platna.Besparica je uvek bila redovni pratilac većine .Hoću da im dignem moral i vratim veru u vrednost njihovog talenta.

Prvo slikarsko iskustvo mecene stekao je sa mladim drvosečom iz okoline Leskovca koji se prezivao Trailović.Taj momak je bio, tvrdi slikara.Ali zato im ja na kraju otkupim slike po mnogo višoj ceni nego što objektivno vrede Vlada , vanseriski talenat i slikao je s istom lakoćom kao što je obarao stabla.Vlada mu je stvorio umetničko ime; Trailo.Njegove slike i danas zauzimaju veliki prostor u maloj galeriji restorana.
Pre nekoliko godina bio je prokrovitelj i organizator Stefanu Đurišiću, desetogodišnjem dečaku- slikaru iz Kikinde koji je na raznim konkursima, na kojaje slao svoje radove, osvojio sto dvadeset nagrada.
Bilo je to i u novinama i na televiziji - kaže kratko Vlada.
Počasno mesto u njegovom restoranu imaju tri slike koje su mu poklonila deca sa posebnim potrebama, koja imaju slikarskog dara. On im je bio donator kad su slikali, otkupio je njihove slike i sve ih pozvao u restoran na ručak kako bi im do kraja ispunio taj za njih radostan dan.

U jeku bombardovanja, u proleće 1999, organizovao je žensku slikarsku koloniju, sa Oljom Ivanicki i Zuzanom Halupovom na čelu, kao umetnički odgovor na bombe koje su padale na Srbiju. Zidovi njegovog restorana krcati su slikama od podrum do tavana izdržali su na više slika nego možda zidovi mnogih muzeja. Jer Vlada prosto ne može da zamisli prostor bez slika. Za njega ne postoje dobre i loše slike. Najbolje ili najgore. Sve su mu lepe, kaže, na svoj način. U ovoj nesvakidašnjoj restoranskoj galeriji slike se nekače po nekom pravilu i redu već gde ima slobodnog mesta. Tako je nekako lepše i toplije. Kada se nekom slika proda ili pokloni, na njeno mesto odmah dolazi druga, jer za Vladu Ilića svaki prazan prostor je bezličan i sumoran.
I mada mu je, kaže, svaka slika i vredna i lepa, ipak izdvaja jednu, za njega veoma posebnu sliku, koju mu je za pedeseti rođendan naslikao sin Bojan.
Planira da organizuje u Skadarliji, i to uskoro, pravu humanitarnu slikarsku koloniju koja bi okupila četiri stotine poznatih i nepoznatih slikara.
Biće to kolonija za Ginisa.A sav prihod ćemo dati bolesnoj deci – kaže Vlada ozbiljno, dok se pred njegovim restoranom prekrivenim cvećem zaustavlja nova ushićena grupa turista, koja je svojim aparatima odmah rešila da ovekoveči tu količinu cveća i slika, na tom malom prostoru , kao neku svojevrsnu Skadarlisku atrakciju.