Iz romana Dejana Stankovića

Ulog, autobiografski roman Dejana Stankovića, bavi se odrastanjem,a ujedno i vrednom temom koja je kod nas nažalost zapostavljena - poremećajem koji nam je poznat kao patološko kockanje. Knjiga opisuje iskustva i stradanja cele porodice koja se zajedno sa bliskom osobom bori s zavisnošću i pokušava prevladati zamke tog opakog poremećaja.

"Kockanje je kao živo blato. Što se više pomeraš sve brže i dublje toneš, i zato ne traži sreću u ma kom dobitku jer sreća se ne može dobiti, može se samo izgubiti."
Dejan Stanković

Odlomak iz romana ULOG…
Da, ja sam kockar. Samo da znate kako teško ta reč izlazi iz usta! Kockar! Koliko je samo vremena trebalo da prođe da bi mogao da je izgovorim! Naježim se pri pomisli koliko se samo ljudi trenutno bori sa sobom, koliko njih želi da prizna sebi tu veliku i pretešku istinu, ali ne može. Jedna reč, ali toliko velika da ne može na usta da izađe - KOCKAR. I ne postoji podela na dobre i loše, na male i velike kockare, postoji samo pravo, ogoljeno značenje reči kockar. To je kao osvajanje vrha, kao kraj nekog puta, jer jedino samopriznanjem može se početi sa kočenjem i zaustavljanjem turbo mašine propasti. Dužan sam dvadeset i tri hiljade evra i nema šanse da dođem do tog novca. Istekli su svi rokovi za vraćanje.
Možda brojim poslednje sate života, i nemam više ni prostora ni snage da premostim. Zatvoreni su mi svi putevi. Ni tanana nit ne nazire se kao izlaz iz ovog bezumlja. Ostao sam sam. Potpuno sam. Da li ste ikad bili potpuno sami na svetu? Kad kažem sami mislim u najbukvalnijem mogućem smislu značenja reči sam. Blokiran. Pregažen. Prežaljen. A živ sam...barem dišem. Čula su mi otupela, ali i dalje osećam. Koliko sam samo opomena čuo proteklih meseci? U svakom glasu, u svakom odgovoru i pogledu, čitao sam: idi...beži...odlazi... sam si kriv. Narod kaže «beže od njega kao da je šugav», a ja bi rekao «kao da je kockar». Ustvari, ljudi beže od problema, skrivaju se u svojim mišijim rupama i odatle uživaju u prizoru tuđeg bola, tešeći se da su ipak samo posmatrači. To je najgora, a najčešća duševna hrana duhovno osiromašenog naroda. Normalno je da čovek beži od tuđe nevolje, to je ono životinjsko, prirodno u svima nama, ali zar ne bi trebalo da postoji i onaj deo nas koji nas čini ljudima i koji nas kao ljude obavezuje da prepoznamo i odazovemo se na SOS. Koliko zapravo ima ljudi među nama? A noću je najteže. Na putu između sna i jave između stvarnog i imaginarnog, jedino što je izvesno je sam taj put. Po čitav dan sam čekao da padne noć i da se smirim od celodnevne borbe sa odjekom koraka na ulici i škripom kočnica, a noć bi bila duga, bez sna, sa pregršt fotoalbuma i crno-belih slika prošlosti. Dan me je kuvao, a noć me srkala, gurmanski, umačući u mene veliki komad gorčine. Noću sam čekao dan, i tako u krug. Dokle? Ima li kraja? Kada sam ja u pitanju, svima bi najviše odgovaralo da me nema... Da se desi nekako da nestanem, jednostavno i to što je moguće prirodnije, recimo, srčani udar ili izliv krvi u mozak. Bilo kako, samo da bude sigurno i jako, da ne preživim slučajno, jer, šta bi onda sa mnom a i ko bi? Sahrana...pojutrina...četrdeset dana ...i kraj. Crnina se skine i kao da ništa nije ni bilo.
Paradoksalno, ali i pored bezizlazne situacije u kojoj se nalazim, sebe uopšte ne smatram gubitnikom. Verujem u ispravnost koju nosim u sebi, u prolaznost, u to da postoje bolesti koje se mogu izlečiti. Kocka je bolest i nikako se drugačije ne sme gledati na to. Bolest kao i svaka druga, ali u isto vreme i vrlo specifična. - Niko se još od kocke nije izlečio, ko jednom uđe u to, tu povratka nema.- naslušao sam se ovakvih priča. Na čemu su zasnovane? Na želji da drugima bude loše da bi njima bilo dobro? Ne postoje nemoguće misije i nerešivi problemi. Iskreno, žao mi je svih ljudi koji nisu prosečno inteligentni. Bilo da ste ispod ili iznad proseka, isto vam se piše. Neće vas razumeti, a vi ćete vremenom i prestati da se trudite da vas razumeju, i osećaćete se izolovanim. Ja sam član Mense, IQ 156. Da li mi je lakše zbog toga? Iskreno nije. Ono što kockare najviše ubija je vreme. I ja sam sada u cajtnotu. Zaškripale su maločas kočnice i mislio sam da su došli po mene, da me overe.
Očekujem ih svakog časa. A znate li šta je kocka? Kocka je kao lavirint sastavljen od puno malih lavirinta. Gotovo je nemoguće pronaći izlaz, lakše je pronaći ulaz u neki novi lavirint. I tako jednostavno i neprimetno nestaneš. Nema te. I tek onda shvatiš da si uložio život, a život je preveliki ulog za ma koju igru. Zar ne? Čekajte! Ako je u pitanju kocka, a jeste, da li mogu da dobijem još neki život? NE. Pojasniću vam. Imamo ma koju igru sa 2x i sa uloženih sto dinara, naš potencijalni dobitak je dvesta dinara. Dakle, ako pogodimo, zaradili smo sto dinara i to je sasvim izvesno. Međutim, poenta je u našem ulogu koji je mnogo veći od pišljivih sto dinara. Ulog je veći od samog dobitka, jer u ovu igru ne ulažemo samo novac, kako to izgleda na prvi pogled, već i deo sebe, porodicu, prijatelje, nedeljni ručak, pecanje nedeljom popodne, duševni mir. Vreme protiče neprimetno, a delovi mozaika propasti sklapaju se nečujno. Preterujem? Kockar ustvari igra sam protiv sebe, jer posle izgubljene izvesne sume, počinje sa igrom «samo da vratim svoje». Dakle, ulog je naš novac, i dobitak je naš novac, a priređivač igre je tu samo da nam uzme proviziju. A kada nam se i posreći da dobijemo, treba li da budemo srećni? Dobili smo novac koji smo već ranije imali, ili bolje reći povratili jedan mali deo izgubljenog.

Knjiga "Patološko kockanje - Uzroci i posledice"

Ova je knjiga napisana sa ciljem da bude korisna i razumljiva svima. Trudio sam se da reči budu jednostavne, te da bude jasna i razumljiva i najmlađim čitaocima. Dakle, moj cilj je bio da ova knjiga uđe u vaš dom, bude prijatelj svakom članu vaše porodice i da svako od vas pronađe nešto zanimljivo u vezi sa kockanjem kao patološkom pojavom. Ova knjiga nije lek, ali je moguća preventiva i uveren sam da će biti vrlo poučna, kao i da će vam pomoći da prepoznate simptome patološkog kockanja i sprečite da preraste u razarača vaše porodice.
Dejan Stanković

Odlomak iz Knjige "Patološko kockanje - Uzroci i posledice"

Prvo i osnovno je da mora postojati interesovanje za igru.

Najčešće pojedinca za igru zainteresuje društvo. To je obično, u prvi mah prepričavanje doživljaja i to do najsitnijih detalja, pri čemu se stvara nadrealna slika u glavi onoga koji to sluša, pogotovu ako je priča bila sa srećnim krajem. Ako je igrač napustio igru sa dobitkom, onda je još i idealistična. To sve stvara interesovanje, uključujući i komentare tipa "Prvi put sam igrao, a dobio sam", ili " Nisam ni znao kako funkcioniše aparat, a razbio sam ga".

Dakle, i ne poznajući dobro pravila igre dobio sam, šta će tek biti kada se sa pravilima dobro upoznam?

Sve zvuči sasvim logično i primamljivo.

Ovakvu priču pojedinac može čuti bilo gde i od bilo koga, to ne mora biti neko sa kim se druži, niti neko koga poznaje. U svakom slučaju narator će u očima slušaoca prerasti u junaka, u pobednika, u nekog ko ima petlju i zna da se nosi sa izazovima. Slušalac će poželeti da se i on nađe u ulozi naratora, pogotovu ako smatra da poseduje veće i značajnije kvalitete, te će sve njegove misli ići u pravcu razmišljanja na sledeći način " Ako je mogao, on- moći ću i ja".

Usluge u kazinima i na mestima gde se može igrati na elektronskim mašinama su svakim danom na sve usavršenije, što utiče i na kvalitet prepričavanog prvog iskustva. Kada se uz sve prethodno doda da je piće besplatno, da ga služe prelepe devojke, da je svuda okolo luksuz i sjaj (kasnije se ispostavi opasan po život), ko bi tome mogao odoleti?

Da li se i kod vas pojavila želja za igrom?

Pojedinca mogu zainteresovati i mnogobrojne reklame u kojima se nudi zabava, provod i siguran dobitak Pogotovo je opasno ako se u svom svakodnevnom životu sreće sa tim. Ako je na putu od kuće do škole, na putu do obližnjeg marketa ili bilo gde, gde prolazi svakodnevno. Jednog dana će uslediti reakcija "Hajde baš da probam, samo jednom i neću više", ili " Sigurno me niko neće videti". Tada pojedinac može preuzeti ulogu kliconoše i preneti igru drugima ili tajnu može zadržati za sebe i krišom početi sam da odlazi na kockanje. To je često opasnija kombinacija jer društvo može da vas uvuče, ali može i da vas izvuče iz igre, pogotovu kada ste na početku. Ako ostanete sami sa sobom automatski ste u problemu, jer sebe je najlakše nagovoriti i slagati.

Možete biti uvučeni u igru i uslovno rečeno na silu. Ako živite u malom mestu i nemate alteranativu za izlaske već se sve vrti oko dva kafića u kojima se samo priča o dobitcima i tiketima koji su pali u poslednjem minutu neke utakmice, mala je verovatnoća da nećete pokazati interesovanje za igru u nekom trenutku.

O gubitcima, posuđenim parama se ne govori.

Istraživanja kažu da dvadeset posto onih koji pokažu interesovanje za bilo koju kockarsku igru, postaju patološki kockari. Dakle svaki peti. Ako imamo u vidu ekspanziju problema u svetu, koliko će biti patoloških kockara za nekoliko godina? Koliko ih ima u ovom trenutku? I šta to u stvari znači?

Ako imamo u vidu da se radi o teško izlečivoj bolesti, o bolesti koja inicira nasilje u porodici, koja dovodi do smrti i to ne samo indirektno kroz višegodišnje narušavanje zdravlja usled stresnih situacija već i direktno ( ubistva zbog dugovanja, samoubistva zbog velikog pritiska okoline...), ako uz to znamo da se neretko patološki kockari upuštaju i u kriminalne radnje kako bi pribavili novac, postavlja se pitanje "Zar ne treba uložiti sve napore kako bi se delovalo preventivno?".

Pojedinac i dalje nije u problemu i ako je probao igru i, ako gledamo hipotetički, počeo redovno da je konzumira. U nastavku priče obično postoje dve verzije:

U prvoj verziji dolazi do izražaja "početnička sreća" gde igrač u početnoj fazi igre dolazi do novca usled nekoliko vezanih dobitaka. Svaki dobitak ga jača i on počinje da veruje da je prepametan i da će zauvek dobijati. Počinje da veruje da je provalio sistem i da mu niko više ne može stati na putu ka bogatstvu i blagostanju. Nije mu jasno kako to da ostali gube, kada je sve tako prosto i jednostavno. On brzo gubi sliku o realnosti i počinje ubrzano da se približava granici posle koje nastaju problemi. Posle nekoliko početnih dobitaka, uslediće po pravilu serija gubitaka koja će ga isprovocirati.

On u aparatu na kome igra vidi suparnika, drugara, koji mu je u početku pokazivao svoje vrline (kada je dobijao), a onda je počeo da mu pokazuje i svoje ružne strane, svoje mane (kad je gubio). Isprovociran porazom, stalno će razmišljati o osveti, o revanšu. U ljudskom je biću usađeno da ne voli da gubi.

Koliko ste samo puta vi tražili revanš izgubivši partiju šaha, tablića, na basketu?

Probajte da se setite tog osećaja, želje da se uzvrati, da se ponovi igra, a da se pri tome promeni rezultat u vašu korist.

Sladak je ukus pobede, zar ne?

Kockarska temperatura raste i u tom trenutku kad prorade emocije i rivalstvo penje se do granice iza koje kocka-zabava postaje kocka-bolest. Već istog trenutka kockar se može naći u problemu (ako nema para), jer novac postaje uslov da bi se izašlo na megdan mašini, jer bez njega nema ni igre, nema ni revanša. Da bi došao do para, kockar počinje sa manipulacijom svojih najbližih i tada počinje da plete mrežu laži u koju će se na kraju sam upecati. Novac vremenom počinje da gubi na vrednosti i na njega se gleda jedino kao na sredstvo koje omogućava produžetak igre.

Dakle u tom trenutku, kada počinjete sa pozajmljivanjem, prešli ste liniju i postali patološki kockar.

Nastavićemo ovde, samo da se za kratko vratimo na drugu verziju.

U drugoj verziji imate veće šanse da duže budete kockar koji se kocka iz zabave. Naime trošićete minimalno u potrazi za maksimalnim dobitcima. Šanse da dobijete su vrlo male i vi se tako možete zabavljati godinama, sve do trenutka dok ne dobijete. Taj dobitak obično menja sve. Pritisak novca je veliki i vi počinjete da povećavate uloge. Dobijeni novac se brzo potroši, malo na kocku više na čašćavanje i za par dana opet ste na početku. Tada se počinje sa jačim ulozima, jačom igrom, a sve to zavisi od novca i tu se prva i druga verzija spajaju i počinje jedinstvena priča za obe. Počinje nesvesna borba da se ostane na sigurnoj strani gde kocka ostaje zabava, ali je samo pitanje vremena kada će se pokleknuti.

Pobeda ili poraz, tu dilema gotovo da i ne postoji, igra je takva da igrača uvek dovede do poraza.

Da li postoji početnička sreća?

U isto vreme se može odgovoriti i pozitivno i negativno. Pozitivno, zato što postoji bezbroj slučajeva u kojima su dobijali nagrade, premije, ljudi koji se do tog trenutka nisu kockali, oni koji nisu ni bili zainteresovani za igru već su u nju ulazili slušajno pod pritiskom okoline u datom trenutku. Ta početnička sreća određuje i dalji razvitak kockara pri čemu značajnu ulogu ima i visina dobitka. Negativno zato što novac i sreća ne moraju po pravilu ići zajedno. Da li verujete da su česti slučajevi gde dobitnici najvećih premija završe svoj život na ulici kao prosjaci, moleći za parče hleba? Mislite da preterujem? Zamislite se samo malo dublje. Veliki novac pruža velike mogućnosti, ali i opterećuje u isto vreme. Zašto se sve češće događa da dobitnici glavnih premija ne žele da podignu taj novac, već se on po automatizmu (u mnogim zemljama je takav zakon), prosleđuje humanitarnim organizacijama.

Sećam se dobro iako sam tada bio desetogodišnjak, kako se ceo grad uzburkao kada je čovek iz komšiluka dobio peticu na lotou. Petica je tada bila glavna premija. U malom gradu dobitnik nije mogao sakriti svoj identitet jer se tolika količina para vrlo brzo primetila. Otvorio je transportnu firmu, kupio dva stana, a česte su bile i lumperajke. U želji da se trenutak dobitne sreće ponovi, Gospodin Dobitnik je nastavio sa uplatama, ali sa mnogo više para. Za nekih godinu dana došao je do prelomne granice i prelomio je sebi na štetu. Porodica mu se rasturila, a žena i dvoje dece završili su kao podstanari u jednoj garsonjeri. Povoda za razvod braka i za Dobitnikovu propast bilo je previše. Opterećen novcem počeo je da pada u naručja lepih, ali koristoljubivih žena koje su skinule deo kajmaka, ali najveći deo, otišao je u ruke lokanih kockara koji su ga uvukli u igru. Na kraju, posle godinu i po dana ostao je bez svega. Čak je postao i meta zelenaša kojima je dugovao.

Da li je on imao sreću kada je dobio premiju?

Nemojte misliti da je ovaj slučaj jedinstven, inostrana štampa je prepuna sličnih sudbina, a gomila tekstova se može naći i na raznim veb stranicama.

Sigurno mislite: "Meni se to ne bi dogodilo, znao bih ja šta bih sa novcem!".