- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Beograd nekada...
Sre Dec 29, 2010 4:15 am
Београдски Оксфорд
Када је средином 1905. године у Министарству просвете почело да се говори о оснивању Прве женске реалне гимназије, српска јавност је негодовала. Зар женскињама дати да се школују равноправно са мушкарцима? Зар им дозволити да напусте посао мајки и домаћица и стану раме уз раме с јачим полом? До тада је образовање девојака у гимназијама било само изузетак. Неколико њих добило је дозволу да учење заврши у мушким (или приватним) школама захваљујући породичним везама са директором гимназије. Међутим, њихово школовање могло је да се прекине у сваком тренутку јер нису постојали законски прописи о примању девојака у гимназије.
Понет увреженим мишљењем да је девојци место у кући, а не у школској клупи, један новинар „Политике” написао је 5. септембра 1905. године оштру критику о „српском женском питању” упућену „модерним госпођицама београдским”. Напис је објављен на насловној страни као одговор на писмо које је стигло редакцији од „ни мање ни више но баш од потпуно еманциповане женске, чеда западних погледа и културе”. Новинар, потписан само словом Л, сматра да би школовање удаљило жену од њеног правог позива: „Спремају ли наше школе женско дете за будућу српску домаћицу или му пуне главу неким слободама, еманципацијом итд. која не уме у кући ништа да ради а уме о свачему да прича... Држава ће продуковати велики број женскиња које није за домаћицу, за кућу, које ће можда по примеру западних другарица са ошишаним косама и кратким сукњама трчати на зборове.” Али, изгледа да је највећа мука била у томе што су образоване жене биле претња мушкарцима који су тражили посао: „Ово женскиње нема рада у Србији и посао ће му бити да потискује мушкиње.”
Најјачи доказ против отварања женске гимназије новинар је душебрижно изнео на крају: „Ко зна шта је гимназија и са каквим ужасним тешкоћама савлађују терете мушка деца и то уз припомоћ родитеља и домаћих учитеља, тај ће тек моћи да цени какав ће то грозан терет бити за женску децу... Дакле, женска гимназија је потпуно непотребна. Јави ли се, пак, какав феномен у погледу талента, ствар је врло проста - треба донети решење: ученице са одличним успехом могу продужити учење у мушким гимназијама. Мада, од целокупног женскиња нашег што је прошло кроз гимназију и Велику школу нисмо видели још ништа феноменално.”
Ипак, баш такве, „феноменалне” девојке стајаће за катедрама или седети у клупама будуће женске гимназије - Мага Магазиновић, Десанка Максимовић и Мира Алечковић. Фотографија првих матуранткиња и њихових професора и данас виси у ходнику Пете београдске гимназије. Нико од њих тада није сневао да ће њихову школу стотину година касније с правом називати Београдски Оксфорд.
Када је средином 1905. године у Министарству просвете почело да се говори о оснивању Прве женске реалне гимназије, српска јавност је негодовала. Зар женскињама дати да се школују равноправно са мушкарцима? Зар им дозволити да напусте посао мајки и домаћица и стану раме уз раме с јачим полом? До тада је образовање девојака у гимназијама било само изузетак. Неколико њих добило је дозволу да учење заврши у мушким (или приватним) школама захваљујући породичним везама са директором гимназије. Међутим, њихово школовање могло је да се прекине у сваком тренутку јер нису постојали законски прописи о примању девојака у гимназије.
Понет увреженим мишљењем да је девојци место у кући, а не у школској клупи, један новинар „Политике” написао је 5. септембра 1905. године оштру критику о „српском женском питању” упућену „модерним госпођицама београдским”. Напис је објављен на насловној страни као одговор на писмо које је стигло редакцији од „ни мање ни више но баш од потпуно еманциповане женске, чеда западних погледа и културе”. Новинар, потписан само словом Л, сматра да би школовање удаљило жену од њеног правог позива: „Спремају ли наше школе женско дете за будућу српску домаћицу или му пуне главу неким слободама, еманципацијом итд. која не уме у кући ништа да ради а уме о свачему да прича... Држава ће продуковати велики број женскиња које није за домаћицу, за кућу, које ће можда по примеру западних другарица са ошишаним косама и кратким сукњама трчати на зборове.” Али, изгледа да је највећа мука била у томе што су образоване жене биле претња мушкарцима који су тражили посао: „Ово женскиње нема рада у Србији и посао ће му бити да потискује мушкиње.”
Најјачи доказ против отварања женске гимназије новинар је душебрижно изнео на крају: „Ко зна шта је гимназија и са каквим ужасним тешкоћама савлађују терете мушка деца и то уз припомоћ родитеља и домаћих учитеља, тај ће тек моћи да цени какав ће то грозан терет бити за женску децу... Дакле, женска гимназија је потпуно непотребна. Јави ли се, пак, какав феномен у погледу талента, ствар је врло проста - треба донети решење: ученице са одличним успехом могу продужити учење у мушким гимназијама. Мада, од целокупног женскиња нашег што је прошло кроз гимназију и Велику школу нисмо видели још ништа феноменално.”
Ипак, баш такве, „феноменалне” девојке стајаће за катедрама или седети у клупама будуће женске гимназије - Мага Магазиновић, Десанка Максимовић и Мира Алечковић. Фотографија првих матуранткиња и њихових професора и данас виси у ходнику Пете београдске гимназије. Нико од њих тада није сневао да ће њихову школу стотину година касније с правом називати Београдски Оксфорд.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Beograd nekada...
Sre Dec 29, 2010 4:18 am
Искривљена круна
Девојке које су 1948. године ишле у III-2 одељење у Првој женској гимназији. У позадини се види бодљикава жица која је после немачке окупације остала у дворишту школе. (Власништво Милене Јовановић)
Последње ученице којима је било дозвољено да уче у мушким гимназијама положиле су Виши испитни течај 1905. године. Одмах након тога, 29. јуна 1905. девојке су добиле своју школу - Прву женску реалну гимназију. У првом штампаном извештају школе за 1909/10. годину постоји запис о оснивању ове установе: „Указом Њ. В. Краља Петра I од 29. јуна 1905. године, а на предлог тадашњег Министра просвете и црквених послова, г. Јована М. Зујовића, отворена су четири виша гимназијска разреда у Београду, на основу чл. 4 тачке 1 Закона о средњем образовању.” Девојке су добиле стару школску зграду у Зориној улици, на углу данашње Његошеве и улице Ивана Милутиновића. Школа није имала много средстава, већ се служила „неколиким географским картама и цртачким прегледима које је добила из Више женске школе”. Према наставном плану и програму из тог времена, предмети су били подељени на науке и вештине. У науке су убрајане: хришћанска наука, српски, немачки и француски језик, земљопис, историја, јестаственица (наука о природи), физика, хемија и математика. Ученице су морале да вежбају и слободно цртање, краснопис, певање, женски рад и гимнастику. Први директор ове гимназије био је Сретен Пашић, а међу наставницима и професорима нашла су се и позната имена попут Надежде Петровић и Марије Маге Магазиновић. Како је за стотину година гимназије сачувано веома мало података о животу у овој школи, драгоцено је сећање Маге Магазиновић на наставничке дане проведене у Првој женској гимназији.„Мени је било нарочито драго што своје наставничко место нисам добила никаквом протекцијом, већ стварном потребом школе у коју сам постављена. Управитељ школе г. Сретен Пашић није мојим постављењем био баш одушевљен. У школи му је већ била Надежда Вељковић, изразита социјалисткиња, њена најбоља пријатељица, слободоумна Милева Петровић - сад још и ја, такође од 'напреднијих'... Добила сам одмах разредно старешинство у другом два разреду. Уз часове немачког језика доделили су ми да у своме разреду предајем и српски, ботанику, чак и математику за извесно време. Мени се напабирчило и ово и оно. Ја сам и тим била задовољна. Ма шта да су ми доделили, радо бих преузела јер сам и школу и децу увек врло волела... Деца су онда заиста била друкчија него данас. И споља - понашањем и изнутра - карактером. А по главицама нису им се врзмали стрипови, свакојаки филмови, утакмице и веселе вечери, утисци са плаже и игранке. Имало је и у глави више места и у дану више времена за наставну грађу... Мој разред добио је, као и остали, и једну леју те смо је на часовима ботанике засејале и засадиле цвећем. Пратиле смо клијање, листање, рашћење, цветање и сазревање. Све у име принципа 'очигледности' у настави.”
Девојке које су 1948. године ишле у III-2 одељење у Првој женској гимназији. У позадини се види бодљикава жица која је после немачке окупације остала у дворишту школе. (Власништво Милене Јовановић)
Последње ученице којима је било дозвољено да уче у мушким гимназијама положиле су Виши испитни течај 1905. године. Одмах након тога, 29. јуна 1905. девојке су добиле своју школу - Прву женску реалну гимназију. У првом штампаном извештају школе за 1909/10. годину постоји запис о оснивању ове установе: „Указом Њ. В. Краља Петра I од 29. јуна 1905. године, а на предлог тадашњег Министра просвете и црквених послова, г. Јована М. Зујовића, отворена су четири виша гимназијска разреда у Београду, на основу чл. 4 тачке 1 Закона о средњем образовању.” Девојке су добиле стару школску зграду у Зориној улици, на углу данашње Његошеве и улице Ивана Милутиновића. Школа није имала много средстава, већ се служила „неколиким географским картама и цртачким прегледима које је добила из Више женске школе”. Према наставном плану и програму из тог времена, предмети су били подељени на науке и вештине. У науке су убрајане: хришћанска наука, српски, немачки и француски језик, земљопис, историја, јестаственица (наука о природи), физика, хемија и математика. Ученице су морале да вежбају и слободно цртање, краснопис, певање, женски рад и гимнастику. Први директор ове гимназије био је Сретен Пашић, а међу наставницима и професорима нашла су се и позната имена попут Надежде Петровић и Марије Маге Магазиновић. Како је за стотину година гимназије сачувано веома мало података о животу у овој школи, драгоцено је сећање Маге Магазиновић на наставничке дане проведене у Првој женској гимназији.„Мени је било нарочито драго што своје наставничко место нисам добила никаквом протекцијом, већ стварном потребом школе у коју сам постављена. Управитељ школе г. Сретен Пашић није мојим постављењем био баш одушевљен. У школи му је већ била Надежда Вељковић, изразита социјалисткиња, њена најбоља пријатељица, слободоумна Милева Петровић - сад још и ја, такође од 'напреднијих'... Добила сам одмах разредно старешинство у другом два разреду. Уз часове немачког језика доделили су ми да у своме разреду предајем и српски, ботанику, чак и математику за извесно време. Мени се напабирчило и ово и оно. Ја сам и тим била задовољна. Ма шта да су ми доделили, радо бих преузела јер сам и школу и децу увек врло волела... Деца су онда заиста била друкчија него данас. И споља - понашањем и изнутра - карактером. А по главицама нису им се врзмали стрипови, свакојаки филмови, утакмице и веселе вечери, утисци са плаже и игранке. Имало је и у глави више места и у дану више времена за наставну грађу... Мој разред добио је, као и остали, и једну леју те смо је на часовима ботанике засејале и засадиле цвећем. Пратиле смо клијање, листање, рашћење, цветање и сазревање. Све у име принципа 'очигледности' у настави.”
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu