Rimski presto izgubljen kod Sremske Mitrovice!

Srbija – neispričana priča

Umalo prva zarobljena rimska princeza - Faustina

Piše Radovan Kovačević

Na tlu današnje Srbije dogodili su se veličanstveni i sudbonosni
trenuci svetske istorije – šteta je što za to blago zna veoma mali broj
ljudi

Sedmog avgusta 317. godine, u antičkom Sirmijumu (Sremska Mitrovica)
rodio se, kao drugi sin Konstantina Prvog i Fauste, Flavius Julius
Valerius Constantius, u istoriji poznatiji kao Konstancije Drugi. Cezar
je postao 8. novembra 324. godine i posle smrti Konstantina Prvog,
naredio je pokolj svih potomaka Konstancija Hlora iz braka sa Teodorom.
Pokolj su preživeli jedino budući cezar Konstancije Gal i budući avgust
i imperator Julijan Apostata. Vladao je u nesrećno vreme propasti
imperije i možda bi, da nisu bile takve okolnosti, postigao neke
uspehe. Po rečima Amijana Marcelina, uz lep imperatorski izgled nije
pristajala neverovatna gordost koja ga je obuzela. Zbog beznačajnih
pobeda nad Germanima i Sarmatima, podigao je dva trijumfalna luka,
jedan u Galiji, a drugi u svojoj prestonici Sirmijumu.

Ovaj vladar je doprineo najvećoj sramoti koja je mogla da pogodi
carstvo. Za vreme njegove vladavine izgubljen je imperatorski presto,
korišćen još od vremena Oktavijana Avgusta i vladarske regalije koje su
rimski imperatori generacijama nasleđivali. Opis tog događaja nalazimo
u delu Amijana Marcelina “Res gestae”. Amija, pripadnik vladarske
pratnje, veoma je precizno opisao vladavine careva u čijoj se blizini
nalazio. Događaj o gubitku carskih regalija je vrlo precizno opisao,
jer je tom činu lično prisustvovao. Provodeći zimski odmor 359. godine
u svojoj prestonici Sirmijumu, Konstancije drugi morao je da ponovo
smiruje pobunjena plemena sarmatskih Limiganata. Zahvaljujući pravednom
namesniku Ilirika, Anatoliju, uspeo je da sakupi potrebnu vojsku i
krenuo u pravcu Akuminkuma (Stari Slankamen), gde je jednu gradsku vilu
preuredio u svoju privremenu ratnu palatu. Rasporedivši svoju vojsku
pod šatore duž obale Dunava, osmatrao je varvare. Limiganti su još pre
Konstancijevog dolaska, pod vidom prijateljstva, nameravali da za vreme
oštre zime upadnu i opljačkaju Panoniju, dok je reka mogla da se
premosti pre prolećnih bujica. Rimljani su, nasuprot Sarmatima, zimu
teško podnosili pod šatorima.

Nekoliko stotina Sarmata nalazilo se na rimskoj obali Dunava u blizini
Akuminkuma. Konstancije je naredio da se u blizini tvrđave podigne
zemljani tribunal, na koji je smešten carski presto da bi se primili
poslanici Sarmata. Tražeći od Sarmata razloge za pobunu i napuštanje
dodeljenih zemalja, nije ni slutio da se oni, u stvari, pripremaju za
direktan napad na cara. Carev planer, geometar Inokentije, pored
izgrađenog tribunala zahtevao je da lađe rimske rečne flote plove
Dunavom i spreče prelazak ostalih Sarmata sa teritorije Bačke i Banata.
Iako dobro razrađen, Inokentijev plan nije pretpostavio da će napad
izvršiti varvari koji se već nalaze na rimskoj obali Dunava. Pognutih
glava, mirno su slušali blagi carev govor i prekore, dok nije došao
povoljan trenutak.

Videvši cara kako je sasvim bezbedan na tribunalu, jedan od Sarmata
skide cipelu, baci je prema tribunalu i uzviknu ratni poklič Sarmata:
“Marha, Marha”! Odjednom, podigavši sakrivenu ratnu zastavu, svi
Sarmati jurnuše prema caru. Konstacije, gledajući sa visine, video je
blisku opasnost od nadiruće rulje varvara sa podignutim mačevima i
kopljima. Pomešavši se sa neprijateljskim i svojim vojnicima, koji nisu
raspoznavali da li je on imperator ili običan vojnik, i kako nije bilo
vreme za oklevanje i popuštanje, on uzjaše hitrog konja i pobeže u
brzom galopu.

Malobrojni rimski vojnici u carevoj pratnji nisu mogli da odole navali
mnogobrojnih Sarmata, i tom prilikom je otet imperatorski presto sa
zlatnim jastukom, a da se niko nije čestito ni suprotstavio.
Čim se pročulo da je imperator u opasnosti i da je doveden do ruba
propasti, vojska je rešila da mu što hitnije pritekne u pomoć. Smatrali
su da je car svojom hrabrošću doveden u nezavidnu situaciju, i još
upola pokrivenog tela bacili su se na gomile varvara. Čuvena vatrena
četa rimskih legionara koja je prva krenula da spere sramotu, gazila je
sve pred sobom, ne štedeći ni već poginule, ranjene i zarobljene
varvare. Hrabri tribun Skutarija Cela, krajnjim naporom je pokušao da
povrati presto, ali je pao izboden kopljima. Iako je rimska vojska
razbila varvare i povratila ugled, Sarmati su carske regalije prebacili
na drugu obalu i tu im se zauvek gubi trag. Možda su priče i legende o
tom prestolu i bogatstvu izrade i izazvale sarmatske susede da pokrenu
bujicu naroda i krenu na rimske granice. Sigurno je da sarmatsko
hvalisanje nije izostalo, i možemo samo da zaključimo kakve je efekte
kod varvara izazvala nesmostrenost jednog, sasvim solidnog, rimskog
imperatora.

Međutim, nesrećne okolnosti su i dalje pratile Konstancija, kao,
uostalom, i sve pripadnike Konstantinove porodice. Ubrzo se protiv
njega pobunio cezar Galije, Julijan Apostata, a uz to izbila je pobuna
u Aziji. Konstancije je hteo da reši prvo azijski problem, ali ga je
smrt zatekla 8. novembra 361. godine u mestu Mopsukrene, blizu Tarsa, u
Kilikiji. Njegov usud delila je i njegova kćerka Flavija Maksima
Faustina, prozvana Konstancijom, supruga cara Gracijana koja je pukim
slučajem izbegla zarobljavanje od strane Kvada, bežeći dvokolicoma iz
carske vile Pistrensis (kod Šida) do Sirmijuma. Da su je varvari
stigli, bila bi prva zarobljena rimska princeza u istoriji.