Virdžina-žena koje nema

"U Evropi ima vrlo mnogo žena koje su zabavljene muškim poslovima i koje se zbog toga ustežu od stupanja u brak. Ovakove žene mogu se - posve opravdano - nazvati trećim spolom, a to će reći, da ovakove žene nijesu ni muškarci ni žene. Ta pogledom na narav i na tjelesni sastav u opreci su s prvim, a obzirom na dužnosti i rad s drugim."

Ovako je, krajem XIX veka, u Revue des deux mondes pisao izvesni V. Ferer, očajavajući zbog sveopšte polne konfuzije koju su, po njegovom mišljenju, svojim "nedoličnim" ponašanjem prouzrokovale subverzivne pripadnice tadašnjeg pokreta za emancipaciju žena u urbanim centrima Zapadne Evrope. Kako bi se, tek, ovaj siroti drveni advokat patrijarhalnog poretka i nesumnjivi obožavalac žene kao majke, kuvarice, švalje i pralje neprijatno iznenadio da se u to vreme, nekim (ne)srećnim slučajem, zadesio na Balkanu - na primer u Crnoj Gori, na Kosovu, ili u severnoj Albaniji - i da je, poput nekih drugih Evropljana, njegovih savremenika, koji su putovali ovim krajevima, bio prinuđen da svoje zalihe skupog duvana arči rapidnom brzinom na čašćavanje domorodaca koji, pored mnogih drugih besmislica u koje veruju, takođe smatraju da nije neophodno imati "pišu" da bi se bilo muškarac!

Mikaš Karadžić. Ova poznata crnogorska virdžina iz plemena Drobnjaka, za koju se govorilo da je "čudo u svijet", rođena je oko 1865. godine kao posmrče. Prema opisu koga je 1885. godine zabeležio lekar Milan Jovanović Batut, njen otac Milić:
"...pogibe u bojevima na Stričini, a ne ostavi za sobom muška poroda, n'ako jedinicu šćer Milicu, još sa svjem ludo dijete. Kukavna udovica što će bez muške glave, pa od mila i ućehe obuče Milicu u muško i prekrsti je u Miraša. Dijete na to nauči, pa poslije i neće drukče. S đetići je u igri, s đetići je za bravima, i niko ne smije spomenuti, da to nije đetić. Kad joj se i drugovi opasali pasom i oružjem, ne hoće ni ona mimo njih. Jaše, gađa, skače i meće... sve s njima, i sve ka i oni".
Već u to vreme, ovu virdžinu su svi poštovali kao pravog muškarca: "Miraš je viđen u družini. Đe će on sada za pregaču?" " govorili su ljudi. Ipak, njegov identitet ih je zbunjivao: "I jes' i nije, pa to je najgrđe!"
Sam Mikaš smatrao bi najvećom uvredom da ga neko nazove ženom. Prema jednom zabeleženom svedočanstvu, ko bi ga na taj način uvredio mogao je očekivati da dobije "brus u glavu, ili čibukom". Posebno ga je nervirao nadimak "Mika Puklača", kojim su ga u njegovim poznijim godinama zadirkivali mlađi ljudi.
Mikaš je dugi niz godina živeo sam na porodičnom ognjištu i u državnim knjigama bio je upisan kao domaćin. Imao je sva prava koja imaju muškarci, uključujući i pravo glasa. Kad je umro, sahranjen je, po odobrenju sveštenika, u muškoj odeći.
Posebnu zanimljivost u vezi sa ovom virdžinom predstavlja činjenica da, osim nekoliko puta u ranoj mladosti, nije imala "ženski cvijet" (menstruaciju).


Albanska virdžina nepoznatog imena iz plemena Hoti, u Malesiji. Rođena je oko 1860. godine. Od detinjstva je nosila mušku odeću, a otac joj nije branio. Imala je više sestara koje su bile udate i znatno mlađeg brata koji je živeo sa njom. Smatrala je da u životu ima boljih stvari nego što je život u braku. Družila sa samo sa muškarcima, a prema svim "suknjama" je ispoljavala krajnji prezir, što je na svojoj koži jednom prilikom osetila i autorka ove fotografije, Meri Edit Daram.

Istini za volju, sumnjam da bi iko od pomenutih domorodaca uopšte pokušavao da ubedi dotičnog evropskog gospodina u tako nešto. Štaviše, siguran sam da bi Ferer u njima pronašao ne samo najiskrenije istomišljenike i najortodoksnije pristalice učenja o neophodnosti držanja žena u zapećku, nego i uzore za neslućeni razvoj svog latentnog mačoizma. Ali, ukoliko bi bili svesni krajnjih posledica delovanja vlastitog konceptualnog sistema, oni bi, jednostavno, morali da mu objasne da se kulturna značenja kategorija muškosti i ženskosti ne podudaraju obavezno sa biološkim odlikama muškarca i žene.

O čemu je, zapravo, reč? Ni rod ni pomozi... pol. Polna diferencijacija je univerzalni prirodno-biološki, ali, istovremeno, i kulturno-simbolički i socijalno-ekonomski proces. Pa ipak, navikli smo da i one karakteristike koje su neosporno rezultat delovanja Kulture i Društva - poput, recimo, podele rada, uloga, položaja i statusa na osnovu polne pripadnosti, ali i niza karakteristika "muškog" i "ženskog" ponašanja koje su direktna posledica ovih podela - smatramo, isto tako, suštinskim i "prirodnim" odlikama muškarca i žene kao što su to, na primer, polni hromozomi, polne žlezde, polni hormoni, genitalije i druge fiziološke i morfološke karakteristike organizma. Pritom se, po pravilu, zdravorazumski tvrdi da je svet ljudskih bića podeljen na dva, i samo dva, pola i da sve njihove suštinske oznake, kako one prirodno-biološke, tako i socio-kulturne, obavezno moraju biti istovetno polarizovane. Tako se, na primer, u našoj vlastitoj civilizaciji očekuje da će osoba sa genetičkim kodom XX obavezno imati jajnike i vaginu, dok će osoba sa polnim hromozomima XY isto tako obavezno imati testise i penis. Ali, očekivanja i predviđanja idu i mnogo dalje, pa se, pored navedenog, od osobe XX očekuje da će se u svakodnevnom životu osećati, ponašati i izgledati kao žena i da će u društvu zauzeti poziciju koja joj kao ženi pripada, dok se od osobe XY očekuje da će u svakom pogledu biti - "pravi muškarac"

Slika 3: Virdžina nepoznatog imena iz severne Albanije, potpuno muškog izgleda. Engleskom putopiscu Bernardu Njumenu, kome je sredinom 1930-ih godina bila vodič prilikom njegove posete ovim krajevima, trebalo je nekoliko dana da otkrije da ona nije biološki muškarac	Slika 4: Hata-Smail Jusufi, iz sela Lugađija u Metohiji. Rođena je oko 1890. godine. Sama je odlučila da će postati "muškarac". Imala je starijeg brata i sestru bliznakinju koja se normalno udala. Svi su je zvali muškim imenom, nosila je mušku odeću i pušila duvan. Godine 1946. se odelila od brata i sa najstarijim bratancem osnovala novo domaćinstvo.

Zbog svega ovoga je Fererovo zgražavanje nad nejasnim, tačnije dvosmislenim, identitetom sifražetkinja i industrijskih radnica s početka našeg teksta na prvi pogled potpuno razumljivo i opravdano. One se nisu uklapale u konceptualni, moralni i, naravno, politički okvir njegovog sveta i on je reagovao na jedini logičan način, tako što ih je optužio za anomalnost! Ono što mu je nedostajalo, a što mi danas posedujemo, jeste znanje o značaju analitičkog razlikovanja pola (sex), kao izraza biologije i prirode i - roda (gender), kao proizvoda kulture i vaspitanja. Iako se, u suštini, najčešće podudaraju, ova dva aspekta bića ponekad se mogu razići u dijametralno suprotnim pravcima. Jer, na žalost, ili na sreću, i Priroda i Kultura su često mnogo nestašnije i domišljatije nego što se obično pretpostavlja i zbog toga sklone da ne poštuju zakone koje su same propisale. Usled toga se dešava, kao što će se dalje jasno videti, da anatomija ne mora obavezno da određuje sudbinu i da su u kreiranju muškog i ženskog psiho-socijalnog identiteta ponekad daleko važniji izvantelesni faktori. Balkanski primeri o kojima će biti reči u nastavku ovog rada to veoma dobro ilustruju.

Slika 5a i 5b: Hir Ljuš, iz sela Donji Crni Breg u Metohiji. Rođena je oko 1900. godine. Postala je virdžina u svojoj sedamnaestoj godini. Već je bila verena, ali, pošto joj je umro otac, rešila je da raskine veridbu i da ostane u roditeljskom domu kako bi se starala o mlađoj braći i sestrama. Majka se protivila njenoj odluci, a čitavo selo ju je nekoliko puta molilo da se se ipak uda, što je ona uporno odbijala. Nosila je mušku odeću i mušku kapu (ali nešto manju). Obavljala je pretežno muške poslove na imanju i u domaćinstvu, ali je znala i ženske jer je odrasla i vaspitavana kao devojka. Za razliku od većine drugih virdžina kretala se pretežno u ženskom društvu, nije išla na groblje niti u džamiju sa muškarcima, a žene se pred njom nisu skrivale. Uopšte, poštovala je sve običaje koji su važili za žene muslimanske veroispovesti u Metohiji. Očekivalo se da će nakon smrti biti sahranjena po ženskom obredu.

Balkanzonke

Počev od početka druge polovine XIX veka, u pojedinim delovima Balkana je uočeno postojanje jedne naročite vrste ženskog celibata kombinovanog sa delimičnom ili potpunom polnom (zapravo rodnom) inverzijom. Milorad Medaković, autor jedne od prvih etnografskih monografija o Crnoj Gori, zabeležio je 1855. godine u plemenu Rovca slučaj izvesne Milice, devojke koja se zaklela, zato što nije imala braće, da se nikad neće udati i da će svome ocu biti zamena za sina. Ova neobična "momak-devojka", kako je on naziva, nosila je mušku odeću i oružje, pušila duvan, kretala se u muškom društvu i svi u njenom plemenu su je poštovali kao pravog muškarca. Nekoliko godina kasnije, poznati austrijski albanolog, Johan Georg fon Han otkrio je nekoliko sličnih slučajeva socijalne transformacije pola i u severnoj Albaniji. U svom putopisu Reise durch die Gebiete des Drin und Wardar, objavljenom u Beču 1867, on je opisao četiri albanske devojke iz plemena Mirdita koje su se javno (štaviše, pod okriljem katoličke crkve), odrekle udaje i odlučile da, u socijalnom smislu, postanu - "muškarci". Jedna od njih je to učinila da bi izbegla udaju za verenika koji je bio drugačije veroispovesti, druga jer je pre braka "provodila ljubav" s nekim mladićem pa zato kasnije nije smela da se uda za verenika, dok su razlozi treće i četvrte ostali nepoznati. Ovo "promenjivanje spolom" tradicionalno je bilo ozvaničeno uzimanjem novog, muškog imena, odsecanjem kose, nošenjem muške odeće i oružja i sticanjem većine muških povlastica u privatnom i javnom životu. Za razliku od Medakovića, koji u slučaju Milice Rovačke nije video ništa drugo do li jedan od brojnih "kurioziteta" u plemenskom životu Crnogoraca, fon Han je svoje primere isticao kao dokaz o postojanju naročite, originalne albanske društvene ustanove, koja, po njegovom mišljenju, teško da bi se mogla pronaći u bilo kojem drugom delu sveta.

Slika 6 (levo): Tone Bikaj. Rođena je početkom XX veka u severnoj Albaniji, ali je kasnije živela u mestu Tuzi, u Crnoj Gori, nedaleko od Podgorice. Bila je najstarije dete u porodici. Imala je dva mlađa brata koji su rano umrli, tako da je u svojoj devetoj godini odlučila da ona sama postane "sin". Roditelji su bili ponosni zbog ove njene odluke, a njeno pleme, Klimenti, poštovalo ju je kao pravog muškarca. U petnaestoj godini je, po običaju, dobila od oca pušku, kao sva muška deca. Kasnije, kad je Tone već bila napunila dvadeset godina, njeni roditelji su ipak dobili sina, ali ona je nastavila da bude "muško" i prema njemu je igrala ulogu starijeg brata. Pred kraj Drugog svetskog rata, Tone je bila pripadnik nacionalnog antikomunističkog gerilskog pokreta i komandovala je jednim odredom. Zbog toga je posle rata išla na robiju. Iz zatvora je izašla 1951. godine. Ona i brat su ilegalno prešli jugoslovensku granicu i našli su utočište u Tuzima, na teritoriji plemena Gruda. Osnovali su zajedničko domaćinstvo a Tone je bila glava kuće. Obavljala je samo muške poslove. Deca njenog brata zvala su je babá (otac). Mnogi ljudi nisu ni znali da je Tone ženskog pola. Sahranjena je u svečanom muškom odelu. Njeni rođaci i prijatelji su takođe želeli da prilikom sahrane javno nariču, ali su sprečeni jer Grude to ne čine za osobama ženskog pola. Njen brat i danas žali što je Tone bila lišena ove poslednje muške počasti. Slika 7 (desno): Dilor. Severna Albanija, okolina Bajram Curija. Rođena početkom XX veka. U osmoj godini je uzela muško ime i odlučila da postane muškarac pošto nije imala brata. Sazvala je sve rođake i obelodanila im svoju odluku. Istrajala je uprkos njihovom protivljenju, i ubrzo je stekla poštovanje i porodice i suseda. Kada joj je majka umrla, otac se ponovo oženio i dobio sina, ali to nije uticalo na Dilorovu odluku. Kasnije su Dilor i njen/njegov brat sagradili vlastitu kuću. Dilor je ostala domaćin čak i kad se brat oženio i dobio decu. Uvek je nosila mušku odeću i često je zabavljala prijatelje udvarajući se devojkama koje nisu znale da je ženskog pola.

Od pojave ovih ranih zapisa, pa sve do danas, fenomen virdžina
- tako, naime, glasi jedan od uobičajenih naziva za osobe koje na ovaj
način menjaju svoj polni status i socijalni identitet - ne prestaje da
privlači pažnju istraživača, naročito etnologa, ali, takođe, i šire
javnosti. Na osnovu uvida u etnografsku i putopisnu literaturu druge
polovine XIX i prve polovine XX veka, kao i na osnovu vlastitih
terenskih istraživanja, pripadnici starije generacije srpskih i
jugoslovenskih etnologa uspeli su da identifikuju šezdesetak primera
sličnih onima koje su svojevremeno opisali Medaković i fon Han. Danas
se, međutim, nakon objavljivanja rezultata novijih istraživanja, sasvim
pouzdano sme tvrditi da je takvih slučajeva u pomenutom periodu bilo bar
dvostruko više, a u izveštajima sa terena još uvek se povremeno
pojavljuju i novi primeri

Slika 8 (levo): Drko Memić. Gusinje, 1910-1956. Ova virdžina je odmah po rođenju proglašena za sina. "Drku se od početka tepalo kao sinu, povijan je i oblačen kao i svako drugo muško dijete i u svemu se prema njemu ponašalo i postupalo kao prema muškarcu. Izuzev majke, i dandanašnji svako ga oslovljava po muški", zabeležio je 1947. godine Mirko Barjaktarović. Slika 9 (desno): Drko sa majkom i sestrićem. Ovog dečaka Drko je izabrao za svog naslednika. Sestrić ga je zvao "ujko".

Geografski, pojava virdžina locirana je prvenstveno na prostoru Crne
Gore, Kosova, Metohije i severne Albanije, tj. u oblastima gde su se
najduže održali tzv. patrijarhalni način života i rodovsko-plemenska
organizacija društva. Etnički, reč je o slovenskom (tj. srpskom i
crnogorskom) stanovništvu, s jedne strane, i albanskom stanovništvu, s
druge, mada neki autori uključuju i Turke i Cigane. Konfesionalno, ova
pojava je zastupljena kod pripadnika sve tri religije koje srećemo na
ovom prostoru, tj. kod pravoslavaca, katolika i muslimana. U različitim krajevima, kao i
u stručnoj i popularnoj literaturi, javlja se nekoliko različitih
naziva za ovu pojavu. Pored termina virdžina (alb. virgjinéshë),
često se koriste i nazivi tobelija, ostajnica,
ili, jednostavno, zavetovana devojka. Iako je, u
suštini, reč o sinonimima, bilo je neuspešnih pokušaja od strane nekih
autora da se ovim terminima pripišu kvalitativne razlike i da se oni
iskoriste za označavanje različitih tipova ove nesvakidašnje i, iskreno
govoreći, prilično zbunjujuće pojave. Jer iza naizgled jedinstvenog i
institucionalizovanog kulturnog fenomena skriva se mnoštvo individualnih
sudbina koje se u mnogo čemu poklapaju, ali se veoma često i značajno
razlikuju, što znatno otežava pokušaje da se izvrši njihova precizna
klasifikacija.

Slika 10a i 10b: Virdžina Durđan Ibi Glavola, iz Prizrena. Rođena sredinom 1930-ih godina. Osmoro dece u njenoj porodici je umrlo, uključujući i četiri sina. Zato je, po hodžinom savetu, i dobila ime Durđan ("stani Dušo"), da bi ostala u životu. Po zanimanju je učiteljica. Dokle god joj pamćenje doseže, seća se da se više osećala kao muško nego kao žensko. Dok je bila mala mnogi su verovali da je dečak, a ona nije smatrala da treba da ih razuverava. U igri se družila s dečacima, a u školu je pošla kad to za albanske devojčice još nije bilo uobičajeno. Kad je počela da radi bila je upisana u dokumentima kao "učitelj". Mada je školski inspektor znao da je Durđan žensko, smatralo se da ima "dobar razlog" da se izdaje za muškarca. No, vrlo brzo je postala "učiteljica". U detinjstvu je sa drugim dečacima igrala fudbal, a kasnije je počela da igra rukomet " ali u ženskom klubu. Posle smrti njenog oca, majka i stric su pokušavali da ubede Durđan da se uda, ali ona je odbila pošto se već bila suviše navikla na svoj način života. Vreme najčešće provodi u društvu sa muškarcima, u razgovoru i uz čašicu pića. Često ide u čajdžinicu, prostor rezervisan za muškarce, gde se prema njoj ponašaju kao prema sebi ravnoj osobi, kako gosti " tako i gazda. Dosta je putovala; svojim malim kolima stigla je čak do Istanbula i Pariza. U Parizu je, iz radoznalosti, posetila i neke gej barove, ali je bila razočarana tim mestima. Mnoge kolege i sugrađani smatraju je hermafroditom.

Kako se postaje tobelija

Do sada najobuhvatniju tipologiju poznatih slučajeva ponudila je dr
Ljiljana Gavrilović. Prema ovoj autorki, njihov
zajednički imenitelj je čin zavetovanja na život u celibatu, na osnovu
kojeg dolazi do promene njihovog socijalnog, a u pojedinim slučajevima i
polnog statusa. Zavet može biti privremen ili doživotan, a u zavisnosti
od vrste zaveta javljaju se i različiti tipovi virdžina, odnosno
tobelija: Prvu vrstu čine devojke koje se odriču prava na udaju i postaju tobelije
zbog nedostatka odraslih muškaraca, za vreme dok ne stasa neko od mlađih
muških članova porodice (u praksi su to najčešće tobelijin mlađi brat
ili bratanac). Takav zavet se obično ne daje javno, već devojka
svojevoljno šiša kosu i oblači neki deo muške odeće, obavestavajući na
taj način zajednicu da je preuzela status tobelije. Za vreme trajanja
zaveta takve osobe stiču ograničenu pravnu i poslovnu sposobnost; na
primer, imaju pravo da prisustvuju plemenskim skupštinama, ali bez prava
glasa. Kasnije se one mogu i udati, što se, međutim, u praksi gotovo
nikad ne događa. U drugu grupu spadaju devojke koje se privremeno zavetuju na život u celibatu
zato što se muški članovi njihove porodice nalaze pod pretnjom krvne
osvete ("duguju krv"), usled čega su prinuđeni da ostanu u kućnom
pritvoru i ne mogu da obavljaju svoje uobičajene aktivnosti. Prešavši u
status tobelije takve devojke mogu da se bave i poslovima koje inače
rade samo muškarci. I one po isteku zaveta mogu da stupe u brak.[/size]

Treći tip, sada već u okviru trajnog odricanja od prava na udaju, predstavljaju
albanske devojke koje se zavetuju na celibat da bi raskinule veridbu.
Raskidanje veridbe je, inače, ukoliko zahtev dolazi sa ženske strane, u
tradicionalnoj kulturi Albanaca legitiman povod za krvnu osvetu. Zavet
se u ovom slučaju daje javno, nakon čega tobelija gotovo po pravilu
preuzima mušku polnu ulogu u porodici i društvu i socijalni identitet
muškarca. U slučaju da prekrši zavet i uda se za drugog muškarca,
porodica bivšeg verenika ima pravo na krvnu osvetu.[/size]
Četvrta vrsta tobelija je naročito interesantna, jer se ne odnosi na device već
na razvedene žene koje se zavetuju da se više neće udavati; zavet se
daje u krugu dveju porodica i nema javni karakter, ali u slučaju da se
takva osoba ponovo uda, porodica bivšeg muža ima pravo na krvnu osvetu.
One šišaju kosu ali ne menjaju ime i obično ne nose mušku odeću; kreću
se u ženskom miljeu i obavljaju uglavnom ženske poslove, ali im je
dozvoljeno da se druže i sa muskarcima.

identitet muškarca zato što u porodici nema muške dece. Mnoge virdžine
koje pripadaju ovom tipu proglašene su za "sina" odmah po rođenju i od
malih nogu su vaspitavane kao dečaci. Ni u ovom slučaju zavet se ne daje
javno; štaviše, biološki pol takvih osoba može ostati potpuna tajna za
njihovu okolinu. U javnom i privatnom običajnom pravu one poseduju sve
muške povlastice.

Slika 11: Stana Cerović. Sa svojom sestrom Kokom našla se na koricama poznatog zbornika posvećenom trećem polu. Rođena oko 1940. godine u okolini Šavnika. Stana se od detinjstva oblači i ponaša kao muškarac. Mada gotovo svi znaju da nije muško, ubraja se među ugledne domaćine. Nikad nije uzela muško ime, mada je ponekad u šali zovu Stancan. Mrzi što je rođena kao žensko i smatra da je priroda u njenom slučaju pogrešila. Izraziti je mizogin. Umesto da "gubi vreme" u ženskom društvu, radije se druži sa muškarcima, razgovara s njima, pije, igra karte i sl.

Slika 12: Virdžina Stanica-Daga Marinković, iz okoline Bijelog Polja. Rođena 1941. godine, kao četvrta ćerka u porodici, vrlo brzo je preuzela ulogu sina. U početku, komšije i poznanici su pokušavali da je ubede da "ne valja" što se oblači i ponaša kao muškarac, ali Daga se nije obazirala na njihove prigovore. Njeno uporno nastojanje na muškoj ulozi vremenom je dobilo simpatičnu javnu potvrdu: tokom dugog niza godina, za Dan žena, 8. mart, sve žene koje su radile u njenoj fabrici dobijale su na poklon suknje, a jedino Daga štof za pantalone!

Osnovna zamerka koja se može uputiti navedenoj klasifikaciji jeste da
ona podrazumeva mnogo više institucionalnih pravila nego što ih je bilo u
realnosti. Ona, naime, sugeriše da je u društvenoj praksi postojao
razrađen i vrlo precizan običajnopravni mehanizam koji se automatski
aktivirao u svakom pojedinačnom slučaju, što građa kojom raspolažemo ne
potvrđuje.

Slika 13 (levo): Daga sa svojom koleginicom i prijateljicom Manjom, oko 1965. godine. Više od dvadeset godina njih dve su zajedno stanovale kao podstanarke u Bijelom Polju. Razdvojile su se tek kad je svaka od njih dobila od preduzeća u kojem su radile vlastiti stan. U zajedničkom domaćinstvu Manja je uglavnom obavljala "ženske", a Daga "muške" poslove. Slika 14 (desno): Hajdar, Severna Albanija. Ranije se zvala Fatima. Kad joj je brat ubijen, promenila je ime i preuzela brigu o bratovljevoj udovici i njihovih šestoro dece.

Što se tiče pokušaja da se daju naučna objašnjenja pojave
virdžina na Balkanskom poluostrvu, pažnja istraživača je dugo vremena
bila usmerena prvenstveno na pitanje njenog porekla i geneze, a njihova
mišljenja su podeljena. Neki autori zastupaju hipotezu po kojoj recentna
pojava tobelija u XIX i XX veku vodi poreklo iz dalekih istorijskih,
čak praistorijskih, vremena, dok drugi razloge njenog nastanka traže u
novijem vremenu i specifičnim društveno-ekonomskim odnosima
patrijarhalnog rodovskog društva. Tako, na primer, dr Marijana
Gušić smatra da pojava virdžina predstavlja prežitak
antičkog kulta "virgo", a Tatomir Vukanović,
da su u ovoj pojavi sačuvani fosilizovani ostaci nekadašnjeg
"matrijarhata". Međutim, niti jedna od ovih hipoteza ne može se naučno
argumentovati.

Slika 15: Škurtan, Severna Albanija. Kad im je umro sin, roditelji su odlučili da njegovo mesto zauzme jedna od ćerki bliznakinja, Škurta, i od tada su je tretirali kao muškarca. Ipak, ona tvrdi da je postala muškarac u društvenom smislu po vlastitom izboru: "Nisam želeo da se udam i da neko upravlja mnome " ja sam taj koji komanduje."	Slika 16: Haki. Severna Albanija. Živi u istom selu kao Škurtan. I on nosi mušku odeću, puši cigarete, pije rakiju i druži se sa muškarcima iz sela. Njegovom muževnom izgledu veoma doprinosi neizbežna cigareta, koju uvek ili puši ili drži zataknutu iza uva.

Nasuprot njima, prof.
Mirko Barjaktarović pojavu virdžina dovodi u vezu sa
specifičnim potrebama i mentalitetom rodovsko-plemenskih društava u
kojima ona postoji. Zato on na prvom mestu ističe ekonomske, a zatim i
religijske razloge njenog nastanka; u prvom slučaju dominantna bi bila
težnja da se sačuva celina porodičnog imanja, dok u drugom važnu ulogu
ima potreba da se održe porodični kultovi. U istom smeru kreće se i
tumačenje Liljane Gavrilović, po kojoj institucija tobelija na nivou
šire društvene zajednice predstavlja mehanizam za očuvanje ravnoteže i
sprečavanje razgrađivanja postojećih socijalnih i ekonomskih odnosa.
Mnogo utemeljeniju interpretaciju u okviru ove vrste objašnjenja dao je,
nedavno, austrijski istoričar Karl Kazer, po kojem
suštinski značaj za nastanak ove pojave ima izuzetna ranjivost
balkanskog patrilinearnog sistema srodstva u kome je konstitutivna samo
muška linija. Kao i u drugim jednolinijskim srodničkim sistemima, i ovde
postoji stalna opasnost od ugrožavanja mogućnosti reprodukcije, a uloga
virdžine je prvenstveno u tome da, kad ustreba, neutrališe ovu, kako on
kaže, "strukturalnu grešku". Pošto logika patrilinearnog sistema ne
dopušta da ona tu ulogu obavi kao žena, fikcija produženja muške linije
ostvaruje se njenim simboličnim pretvaranjem u muškarca, a ovu složenu
konstrukciju trebalo je zaštititi zavetom virdžine na večno devičanstvo,
kako ne bi bila razorena eventualnim rođenjem deteta tuđe krvi.

Slika 17: Virdžina Paške sa svojom rođakom. Severna Albanija. Po njenom mišljenju, muška odeća i način života pribavili su joj poštovanje koje kao žena nikada ne bi imala.	Slika 18: Virdžina Sokol (na konju), Severna Albanija. Antonija Jang, ekspert za albanske viržine, prilikom susreta sa njom verovala je da razgovara sa biološkim muškarcem.

Ovo poslednje tumačenje ujedno pokazuje na koji se način i iz
kojih razloga u balkanskim patrijarhalnim društvima daje prednost
elementima polne kulture nad činjenicama polne biologije. Pomenuću, na
kraju, i pionirska istraživanja holandskog antropologa Renea
Gremoa koja se posebno bave pitanjem seksualnosti i polnog
identiteta virdžina. Pokušavajući da ovaj fenomen sagleda u široj
antropološkoj perspektivi, uz strogo metodološko poštovanje socijalnog,
kulturnog i istorijskog konteksta, on ističe da je socijalni, a time i
polni status virdžina u balkanskoj tradicionalnoj kulturi, veoma
neodređen - da su razlike, od slučaja do slučaja, izuzetno velike i da
ne postoji definitivno uobličen, koherentan i eksplicitno formulisan
sistem pravila na osnovu koga bi se takve osobe sa sigurnošću mogle
identifikovati kao pripadnici muškog, ženskog ili "trećeg" pola.

Bilo kako bilo, jedno je
sigurno: tokom proteklog stoleća, ideja "trećeg pola" prešla je
uzbudljiv put od pežorativnog ideološkog sredstva za diskvalifikaciju
političkih protivnica do neophodnog metodološkog oruđa u istraživanju
odnosa između ljudske polnosti i kulture. A što se tiče stava jedne
savremene crnogorske virdžine o svemu ovome, on je jasan: "Muško
sam, jado jadna!"
Predrag
Šarčević
etnolog