Edukacija & Editorijal

First topic message reminder :

Vodič za kupovinu HDTV uređaja

Televizija visoke definicije je redefinisala način na koji posmatramo „šarenu kutiju“, a ova promena na bolje je jednako velika i bitna kao i kada je svet počeo da kupuje televizore u boji, odnosno kada su televizijske stanice krenule da emituju program koji nije bio definisan
sa nekoliko stotina nijansi sive. PAL i NTSC standardi su dugi niz decenija vladali sa svojih petstotinak linija i „rezolucijom“ koja je manja od one koju gledamo na modernijim mobilnim telefonima. Bez obzira na tehnologiju uređaja koji prikazuje HD televiziju, bitna je sama
činjenica koja pokazuje koliko prednosti donosi televizijski program i bilo koji drugi sadržaj visoke definicije u odnosu na standardne SD sadržaje. Primera radi, PAL rezolucija se označava i sa 576i, jer je njena rezolucija 720 x 576 piksela. Pravilnije bi, zapravo, bilo reći da postoji 576 vertikalnih linija, koje se iscrtavaju u „poluslikama“ – prvo parne, pa neparne. Zbog toga je tu i slovo „i“ koje označava pojam „interlace“ tj. preplitanje. No, o tome i ne moramo više da razmišljamo. Ono što je bitno je da, uslovno rečeno, PAL nudi oko 400
hiljada piksela (414.720), dok Full HD rezolucija nudi preko dva miliona piksela (2.073.600). Ovaj video mod se naziva i 1080p, jer je njegova „fizička“ rezolucija 1920 x 1080 piksela, a sve se prikazuje progresivno (p). Naravno, HD Ready, tj. 720p rezolucija je „negde između“ sa svojih 1280 x 720 piksela. U broadcast TV svetu se često koristi i 1080i mod, koji takođe definiše rezolucija od 1920 x 1080 piksela, ali se kao i u slučaju PAL standarda, prikazuju „poluslike“ koje kasnije sam (TV) uređaj „sastavlja“ u full-frame sliku

HDTV tehnologije Bez obzira na to za koju se tehnologiju odlučite, karakteristike koje čine prikaz video i grafičkog sadržaja dobrim ili manje dobrim su zajedničke za sve.Katodne cevi, odnosno CRT tehnologija i rear-projectionekrani polako, ali sigurno izumiru, ostavljajući aktuelnim predstavnicima – LCD i Plasma naslednicima da se „bore“ za tržišnu prevlast. U igri su i još neka rešenja, kao što su, recimo projektori,koji takođe drže određeni, mali deo tržišta kada je kućna upotreba i kućni bioskop u pitanju. Novi igrači, kakav je OLED, te bi trebalo da počnu da se proizvode u većim formatima i količinama, a onda će verovatno preći u mainstream,ali se za sada može reći da izbor za 99% korisnika koji „žele novi TV aparat“ pada na dva slova – LCD i plazmu. LCD tehnologija je dosta napredovala u poslednjih pet godina, a nešto slično se može reći i za plazma ekrane. Međutim, dok TFT panele razvija i proizvodi daleko veći broj proizvođača, (a sami ekrani od tečnih kristala se nalaze svuda - od displeja na satovima i mobilnim telefonima, preko ekrana unutar monitora i TV aparata, sve do ogromnih ekrana u izlozima i na bilbordima), plazma tehnologija je u nešto užoj upotrebi, pa se gotovo isključivo može naći u TV prijemnicima. Istina, televizor je danas i mnogo više od TV prijemnika,jer mnogi modeli imaju ne samo mogućnost da rade kao monitori, već i da (autonomno) pristupaju internetu, a uz to i dekodiraju DivX ili HD video (pa i audio) signal ili snimaju TV program. Plazma ekrani su do nedavno bili u priličnoj prednosti kada su velike dijagonale u pitanju, što je i logično, dok je, s druge strane,jedna od potencijalnih mana plazma tehnologije. Naime, plazma ekran retko kada može biti manji od 37 inča, s obzirom na to da se piksel u kome se nalazi plazma "gas" može smanjiti samo do određenog nivoa.Istovremeno, piksel se kod LCD-a može minijaturizovati, bezmalo, koliko god je to potrebno, s obzirom na to da sam piksel ne emituje svetlost,već je samo "boji". Odatle potiče i najpoznatija mana LCD tehnologije,koja sve više to i nije. Naravno, govorimo o loš(ijem) prikaz(u) crne boje zbog nemogućnosti totalnog zaustavljanja osvetljenja koje dolazi iz pozadine, bilo da je tamo CCFL ili LED BLU . Tako se ranije, pri posmatranju LCD ekrana u kompletnom mraku moglo primetiti da crna boja(pri prikazu filmova, tokom tamnih scena) zapravo nije bila crna, već je tamno siva. Vremenom je tehnologija napredovala, pa su se proizvođači LCD televizora znatno poboljšali upravo na ovom polju.Današnji modeli LCD televizora, u zavisnosti od cene,prilaze jako blizu nivou dubine crne boje koju pruža plasma , a u slučajevima LCD televizora sa Edge LED pozadinskim osvetljenjem umesto klasičnog CCFL je čak i prevazilazi, ali to čini, u neku ruku, varanjem. Ovde ćemo još jednom ponoviti ono što smo rekli i u prethodnom testu, a što se ni u poslednjih šest meseci nije promenilo. Edge LED LCDTV uređaji pružaju veoma dobar prikaz crne i to zbog mogućnosti gašenja pozadinskog osvetljenja tamo gde ono nije potrebno. Mane Edge LED tehnologije su,s druge strane lošija uniformnost zbog pozicije dioda na ivicama televizora i auto dimming koji čini čuda za dubinu crne, ali kada se ukupno tamnija slika (noćna scena u filmu i sl.) dodatno zatamni,u isto vreme se zatamne i delovi slike koji bi i dalje trebalo da budu svetli (kao što je prevod ispod donje ivice filma, na primer), a to je loša stvar, jer sve primećuju i manje zahtevni “gledaoci”, dok one koji žele samo najbolje ume i prilično da iritira. Za sada, mi smatramo da Edge LED LCD televizori imaju previše visoku cenu za to što nude,pogotovo kad se u obzir uzmu navedene mane, ali zato tvrdimo da je puna pozadina svetlećih dioda kao pozadinsko osvetljenje prava stvar, koja je, za sada - papreno skupa i nalazi se tek u ponekom TV aparatu u ponudi na domaćem tržištu. Plazma ili…? I dok je činjenica da su LCDTV uređaji daleko popularniji i brojniji, ali to, kao i sa svim stvarima, ne znači da su bolji. Osim toga što se plazma televizori ne prave ispod veličine od 37 inča, oni su i za nijansu podložniji kvarovima, osetljiviji na transport i nešto su veći potrošači elekrične energije - mada je i na ovim poljima plazma tehnologija dosta napredovala. LCD televizori troše, u proseku, gotovo duplo manje, ali sve zavisi i od dijagonale i nivoa osvetljenja prikazanog na ekranu.Iako su novi NEO-pdp paneli kompanije Panasonic dosta štedljiviji, od starijih G10 panela, LCDTV polako prelazi u LED "arenu", a znamo da LED diode troše znatno manje od "hladnih katoda" tj. CCFL pozadinskog osvetljenja, pa je odnos potrošnje tj. ušteda el. energije u korist LCD tehnologije i dalje na oko 1.5 : 1 Jedna od prednosti LCD tehnologije je nemogućnost dobijanja "Burnin-a". Burn in je drugim rečima efekat "upečene slike" i javlja se kada ostavite statičnu sliku na ekranu u veoma dugom vremenskom periodu ili se tokom dužeg vremena na ekranu nalazi materijal sa dosta statičnih delova (meniji ili logotip TV stanice koji ne menja lokaciju). Moramo odmah napomenuti da je ovo više bilo izraženo na starijim plazma TV aparatima, ali je moguće da se desi i na novim modelima. Osim toga, tu je i blaža verzija Burn-in nuspojave koja se zove Image retention,a koji se zadržava u periodu od nekoliko sekundi, sve dok tamnu sliku ne zameni nov sadržaj. Za razliku od Burn-in efekta, ova nuspojava i nije nešto o čemu bi trebalo da brinete. Novi NEO-pdp paneli kod Panasonic plazma TV uređaja znatno smanjuju mogućnost obe pojave zbog dosta smanjene veličine ćelija, koje imaju promer od svega 20 nanometara, u odnosu na ćelije od 100nm koje su bile prisutne kod starih G10 panela. Kada je u pitanju upotreba LCD televizora kao zamene za monitor, moramo primetiti da je za prikaz desktop-a,statičnih delova slike (start linija, gornji bar u Word ili drugoj Office / Windows aplikaciji) LCD daleko bolji izbor. Kako većina novih modela LCD televizora dolazi sa nativnom rezolucijom 1920 x 1080 ("Full HD 1080p") i približnim odzivom kao kod desktop TFT monitora,dosta korisnika se odlučuje na varijantu kupovine 32 - 46" LCDTV aparata umesto standarnih 22" i 24" monitora. Razlog je jednostavan, ako vam televizor stoji u istoj sobi gde vam je računar i ako volite veće dijagonale od 24" - zašto bi ste propustili priliku? Konkretan primer kod Samsung i Sony televizora je da u većini slučajeva dobijate S-PVA ili S-MVA panele u odnosu na Twisted Nematic (TN) panele kod TFT-ova.Prednosti S-PVA panela ili S-MVA panela nad TN su bolji uglovi gledanja, tačnija reprodukcija boja, dublji nivoi crne boje, bolji kontrast, ali u proseku i nešto veće vrednosti kod pixel response vremena. Kada kupujete HDTV obratite pažnju na: kontrast... Kvalitet prikaza definiše nivo kontrasta i reprodukcija boja (njena zasićenost, osvetljenost i preciznost).Naravno, tu je i detaljnost tj. rezolucija u kojoj je slika prikazana.Sam kontrast je zapravo odnos u osvetljenosti između najsvetlije i najtamnije „boje“ koja je prikazana. Ako je kontrast nizak, ne možete videti veći broj suptilnih detalja, dinamika je loša, a boje postaju isprane i samim tim, čitava slika neubedljiva. Za plazma TV uređaje se kaže da imaju veći kontrast, iako mnogi, kada ih uporede sa novim LCDTV uređajima, ne bi mogli da se slože sa tim. Trik je u tome što je kontrast kod plazma ekrana efektivno jako veliki zbog toga što je osvetljenost najtamnije crne 0.00 lumina (određeni pikseli ne emituju nikakvu svetlost), dok je kod boljih LCD televizora negde oko 0.15-0.2 lumina (LCD panel ne može da zadrži svu svetlost koja dolazi od pozadinskog osvetljenja). Najbitnija informacija koju bi trebalo zapamtiti je da su displeji koji mogu da prikažu veći kontrast i bolji,ali je mnogo bitnije zapamtiti vrednost statičkog kontrasta, jer se kod informacija koje proizvođači daju za dinamički kontrast često mnogo preteruje. dinamički opseg… Kao što smo već rekli,Plazma TV ekrani imaju najbolju reprodukciju crne boje, mada je sa pojavom LED-backlight ekrana, LCD gotovo dostigao “plazme”. Naravno, za najbolji prikaz crne, istovremeno sa svetlijim nijansama, biće vam potreban Dynamic RGB tj. Full LED backlight LCD ekran sa opcijom local dimming-a.Upravo se sposobnost ekrana da u isto vreme prikaže potpuno crnu i svetle nijanse smatra “dinamičkim opsegom”, mada mi često koristimo(možda i pogrešan skraćeni) termin “dinamika”. Iako će vam se u radnjama učiniti da i LCDTV uređaji imaju dobre crne, imajte u vidu da su radnje fantastično osvetljene, te da ćete u toplini kućnog doma posmatrati (filmove) u nešto do mnogo zamračenijim ambijentima, što potpuno menja percepciju koju svako ima kada posmatra tamne scene.Bolji prikaz crne ne možete postići smanjenjem osvetljenja (brightness)jer se tako istovremeno gubi dinamički opseg, pa je praktično nemoguće razaznati suptilne detalje u tamnijim delovima sive (tzv. black shadow detail).Baš u ovim stvarima plazma TV ekrani su bolji od standardnih LCDTV uređaja, dok su, s druge strane, LCD-ovi bolji od plazmi pri prikazu jako svetlih scena, te su pogodniji za gledanje TV programa tokom dana i u jako osvetljenim prostorijama. Dakle, plazma televizori nisu pogodni za jako osvetljene prostorije, a kako ne mogu da prikažu uniformno svetlu površinu onoliko svetlo koliko to može LCDTV,generalno neće ponuditi toliko kontrastnu sliku u slučaju da ga posmatrate u jako osvetljenoj prostoriji (recimo, dvostrano orijentisana dnevna soba tokom prepodneva ili popodneva). Refleksija je još jedan problem kod plazma TV uređaja, jer svaki od njih ima zaštitno stakla koje opet ima i određen nivo refleksije, pa ako je vaš stan tokom dana prilično osvetljen, a tv program uglavnom gledate preko dana, LCD bi bio logičniji izbor. Ipak, tokom večernjih časova, nijedan LCDTV neće pružiti tako živu i prirodnu sliku kao što će to učiniti dobra "plazma". reprodukciju boja… Kvalitet reprodukcije boja je još jedna stvar koju ćete teško moći da procenite posmatrajući TV uređaje u samoj radnji. Ako su televizori uključeni, retko kada su optimalno podešeni i često su u “store” modu,kada je dinamički kontrast povećan, a broj refleksija ogroman da biste išta mogli dobro da vidite. Ako uspete da se dočepate daljinskog upravljača ili posmatrate ekran u nekim “normalnijim” uslovima, tj.tokom dana, postavite temperaturu boja na 6500 Kelvina i isključite ili smanjite dinamički kontrast. Zatim smanjite i statički kontrast i povećajte osvetljenje dok u nekom od LCD testova ne primetite što bolji prikaz gradijenta i što zagasitiju crnu, ali bez pojave banding-a(trakica na gradijetima, koji bi trebalo da budu glatki). Mnogi novi(Samsung i LG) LCDTV uređaji imaju i odlične “čarobnjake” koji vam objašnjavaju kako da optimalno podesite sliku prema svetlosnim uslovima u kojima se nalazite. rezoluciju i oštrinu prikaza, generalno… Iako HDTV uređaji prikazuju od tri do pet puta više detalja nego standardni SD TV uređaji, nije svaki od modela koji su u stanju da prikažu Full HD rezoluciju sposoban da prikaže isti broj finih detalja.Naravno, ako imate mogućnosti, izaberite Full HD HDTV uređaj, iako će vam mnogi reći da sa udaljenosti od dva i po i više metara, nećete moći da vidite razliku između 720p i 1080p rezolucije. Razlika jeste suptilna, ali postoji i svaki filmofil će znati da je ceni! Uostalom,Blu-ray je postao standard za filmove, baš kao što je i Sony PlayStation 3 standardna konzola za igranje – oba standarda isporučuju 1080p output. Većina novih HDTV uređaja ima mogućnost 1:1 prikaza slike, tako da nema nikakve interpolacije niti reskaliranja sadržaja. pokretnu rezoluciju, odziv i 100 Hz procesiranje… Kada je dalje testiranje samih mogućnosti i kvaliteta prikaza koje LCDTV uređaj pruža - nije sve samo u statičnoj slici, kontrastu i testu najrazličitijih paterna. Pomenimo još jednom i, recimo, pojam pokretne rezolucije (motion resolution), koja predstavlja podatak o tome koliko linija televizor prikazuje prilikom pokretne slike. Što je veći broj pokretnih linija, prikaz slike u brzim scenama će biti detaljniji i imaće manje "motion blura" i "ghostinga". Prosek kod LCD televizora kreće od 300 linija (od mogućih 1080 kod FullHD 1080p televizora), preko 600-700 linija kod novijih modela sa 100Hz ekranima.Opet, kod ovih TV aparata se može javiti i novi problem, koji izaziva interpolacija, tj. ubacivanje nepostojećeg frame-a između dva već postojeća frame-a da bi se dobio fluidniji prikaz i izbegao motion blur (TV signal podrazumeva daje 50 (polu)sličica u sekundi, tj. 50 Hz). Zbog ove kompenzacije koju pravi elektronika TV aparata (i odgovarajući softver), gledanje filmskog materijala sa uključenom opcijom High 100Hz nije preporučljivo jer film može dobiti izgled snimka dobijen amaterskom kamerom (nešto detaljniji opis je neprirodni izgled pokreta u filmu, kao da su isuviše glatki, neprirodni i ubrzani). Ipak, trebalo bi napomenuti da su i ovi algoritmi dosta napredovali kako bi se ova nuspojava umanjila, pa je, recimo, to jedan od razloga zbog koga bi trebalo uzimati noviji model televizora - nemojte se upecati na priču prodavca da je novi model "skroz isti samo su mu promenili dizajn i dodali još jedan konektor koji ionako nećete koristiti". Procesiranje slike tj. prikaza na 100 Hz ili više je odlična opcija:slika ne treperi, a TV emisije standardne i visoke rezolucije izgledaju fantastično, pogotovo ako posmatrate sport. Većina novijih TV aparata ima i manuelnu kontrolu 100Hz opcije kod koje je moguće "dozirati" agresivnost algoritma i prag tolerancije na "greške" koje, s druge strane, čine da pokretna slika deluje prirodnije. Tako se lako može podesiti da 100 Hz opcija eliminiše pomenuti "amaterski video efekat" sa snimka, time dobijajući oko 600 linija pokretne rezolucije i u filmovima, ali i pri pregledu sportskog programa. Kada već pričamo o pokretnoj rezoluciji, reći ćemo i to da je još jedna prednost plazma ekrana u tome što oni prikazuju 700 od 768 linija pokretne rezolucije kod HD Ready 720p (480Hz subfield drive) i punih 1080 linija pokretne rezolucije kod FullHD 1080p NEO-pdp plazma ploča tj. televizora (600Hz subfield drive). Još jedna od naširoko pominjanih prednosti plazma ekrana je i činjenica da imaju gotovo beskonačno mali odziv (0.001 ms u odnosu na LCD kod kojih je prosek, u praksi od 4-5 do 12 ms). vidljive uglove... Osim poboljšanog prikaza crne boje, dosta je urađeno i na poboljšanju druge mane LCD tehnologije – vidljivih uglova. Iako su LCDTV aparati u ovoj "disciplini" mnogo bolji od TN-baziranih desktop monitora na kojima radi najveća većina korisnika PC računara, najpre zbog toga što su u "televizore" najčešće implementirane In-Plane Switching i Vertical Alignment TFT matrice, situacija i dalje nije idealna i plazma ekrani i dalje nisu dostignuti (baš kao što nisu dostinuti ni u brzini odziva, dubini crne ili uniformnosti). I dok proizvođači deklarišu ugao gledanja od blizu 180 stepeni (što donekle jeste tačno, jer ćete videti sliku čak iz "mrtvog" ugla), to nikako ne znači da će kontrast i osvetljenost, pa čak i definicija boja ostati isti pri svakom uglu kao što je to slučaj kod plazma ekrana. Prosečni realni ugao gledanja kod dobrog LCD ekrana unutar TV aparata bi bio nekih 30 stepeni sa leve i desne strane(ukupno 60 stepeni) pre nego što slika počne da menja karakteristike.Kod TN film monitora, ovaj ugao je i do tri puta manji, pa je onda jasno zbog čega smo rekli da kod LCDTV uređaja ovo više ne predstavlja problem. Ipak, ako računate na to da na svoj TV gledate iz jednog od ćoškova vaše sobe, još jednom razmislite o tome da li je za vas bolji izbor plazma, jer je kod njih vidljivi ugao zaista realnih 180 stepeni… procesiranju i obradi video signala, tjunerima... Procesiranje video materijala je nešto o čemu ne bi trebalo preterano da brinete – noviji modeli, od kraja 2009. uglavnom imaju najosnovnije metode skaliranja, de-internacing-a, uklanjanja šuma u emitovanom signalu ili SD signalu… Jedna od možda bitnijih mogućnosti je posedovanje 24p Real Cinema tj. 5:5 pulldown procesiranja što je bitno ako gledate filmove izvorno snimane za reprodukciju sa 24 frejma u sekundi. S obzirom da brojka 24 nije deljiva sa 50, 100 ili više (na koliko se „osvežava“ slika na ekranu), poseban algoritam brine o vernosti prikaza. Ipak, ako posmatrate sliku sa računara ili plejera, uglavnom će softver ili njihova elektronika već pripremiti sve što je potrebno za optimalni užitak, a ako sliku posmatrate sa kablovskog ili satelitskog izvora, skuplji i najskuplji modeli mogu pružiti nešto bolji kvalitet slike, ali se razlika obično vidi i primećuje samo u specijalnim situacijama ili testovima koji su dizajnirani da prikažu eventualne anomalije koje sistemi i algoritmi za procesiranje videa imaju (ili nemaju ili ne rade kako treba) unutar HDTV uređaja. Kada su digitalni i analogni tjuneri u pitanju, skoro svi modeli koji se prodaju kompatibilni su sa domaćim analognim signalom, bilo da on dolazi sa kabla ili “over the air”. DVB-T2 signal koji će se u Srbiji emitovati od sredine 2012. godine je najnoviji standard koji ne podržava najveći broj aktuelnih modela. Dakle, DVB-T2 kompatibilni tjuneri su još uvek retkost, ali ćemo ih tokom 2011. viđati u sve većem broju uređaja. Ako, pak, sada kupite LCDTV ili Plazmu, ne brinite, lako ćete kupiti i eksterni tjuner, a sve su šanse da će ih kablovski provajderi i davati u paketu sa pretplatom (baš kao što sada, recimo, daju kablovske i ADSL modeme). I na kraju Da li je veličina bitna? Ili se sve svodi na priču o kvantitetu protiv kvaliteta. Kao i uvek, stvar je u tome šta je korisniku primarno, šta za njega i sobu u kojoj će držati HDTV uređaj predstavlja veliku ili malu dijagonalu.Čudno je kako je 46” Plazma ekran bio veliki onog dana kada je kupljen, a sada verovatno ni 50” nije prava stvar, već bi bilo bolje da je dijagonala oko 60-65”. Drugim rečima,sve je i stvar navike, ali postoje nekakve smernice. Ako ste isuviše daleko od ekrana, nećete videti sve detalje, ali ipak, kućni bioskop nikad neće imati onoliko veliku dijagonalu kao pravi bioskop, bar kad je odnos udaljenosti i dijagonale u pitanju (mi spadamo u one koji sede u „srednjim“ redovima). U retko kom domu je TV isuviše veliki i toliko blizu da biste videli piksele, ali za malene sobe i spavaće sobe, 32 inča je nekakav optimum… Za sobu od 15-20 kvadratnih metara površine i udaljenost od dva metra, idealno je kupiti HDTV uređaj dijagonale od 37 do 40 inča. Ako TV posmatrate u većoj sobi, sa recimo – tri metra, minimum bi bio 46 inča, poželjno oko 50.Većini bi se učinilo da je “TV ogroman”, ali to je svačili prvi utisak,jer su navikli na CRT kutijice male efektivne vidljive dijagonale (još ako se gleda 16 : 9 na njemu, eto propale večeri) i rezolucije ne veće od avatara na mnogim online forumima. No, jednom kada se naviknete na optimalnu dijagonalu i prikaz, teško je ići nazad.

Novogodišnji vodič za kupovinu fotoaparata

Nikon D7000



Nikon D7000 predstavlja znatno ozbiljniji aparat od D3100. Nikon
D7000 će po mnogo čemu ostaviti i 550D iza sebe i ozbiljno se
približiti Canon 7D fotoaparatu. Naravno, za neke stvari će D7000 biti
i bolji od 7D, ali je to već priča o tome u čemu je Canon, a u čemu je
Nikon bolji, a o tome nekom drugom prilikom. Nikon D7000 tek par meseci
star model. Cena je istaknuta samo za telo, mada treba znati da postoji
dosta varijanti za kupovinu sa nekim objektivom.

Karakteristike: 16 MP, 1920x1080 video
Cena - BMFoto: 1092 evra

Novogodišnji vodič za kupovinu fotoaparata

Olympus E-PL1 14 - 42 mm



Olympus E-PL1 nije klasičan SLR aparat kao četiri izlistana iznad,
ali je svakako model na koji bi trebali da vas podsetimo. Istina, E-PL1
je po nekim bitnim karakteristikama slabiji od starijeg E-P1 modela,
ali po jednoj bitnoj je bolji - ovaj model ima ugrađen blic. Iako je
E-P1 u osnovi bolji aparat, kupovina dodatnog blica nije ni malo laka
za srpskog kupca, pa tako smatramo da je E-PL1 bolje rešnje za naše
podneblje. Ostale pogodnosti micro-4/3 sistema su svakako prisutne.

Karakteristike: 13 MP, 1280x720 video
Cena - ComTrade Shop: 49.999 din

Novogodišnji gejming vodič za kupovinu

Dok se drugi vode parametrima poput dizajna, boje, šarenila,praktičnosti, igrači svoje poklone biraju po nekim drugim merilima.Njima je potrebna grafička karta koja će pokrenuti igru u velikom broju frejmova u sekundi, oni žele novi miš koji će omogućiti još bolji osećaj tokom igranja, konzolu ili kontroler koji će otvoriti čitav spektar gejminga koji im je do sada bio "zatvoren", ili pak jednostavno nove igre u kojima će uživati. Potpuno je logično, stoga, da im posvetimo jedan poseban vodič u susret Novoj Godini i kupovnoj groznici koja je prati, po običaju.






Igranje je veoma specifična kategorija koja puno zavisi od navika samih igrača. Da li volite da se izležavate u fotelji uz opušteno igranje ili da frenetično pratiti svaki piksel na ekranu udaljeni 10 centimetara od monitora, spremni da zapucate na bilo koga ko promoli nos? Koji vam žanrovi više prijaju, da li je nova grafička karta prava stvar, da li volite da "grindate" do rane zore ili možda preferirate da se upuštate u bespoštedne taktičke borbe sa drugim igračima preko interneta? Možda vam, pak, bolje leže RPG igre, ili naspram njih sportski naslovi, koji se po mogućstvu igraju u društvu? Samih opcija je bezbroj, a kamoli njihovih kombinacija, jer svako od nas voli barem nekoliko ovakvih stvari.


Sony Playstation 3

Igračka konzola

Sony Playstation 3 - treba li ga posebno predstavljati? Treća iteracija legendarne konzole koja je postala sinonim za konzolno tržište širom sveta. Među najpouzdanijim igračkim platformama, Playstation 3 omogućava lako povezivanje na PSN servis i igranje u multiplej režimu, koristi Blu-ray diskove i može se koristiti i kao kućni multimedijalni centar i Blu-ray plejer. Domaće firme nude nove modele, a stiče se utisak da je sada nešto nepogodniji trenutak za kupovinu nego tokom Back to School sezone (početak septembra), kada su po veoma niskim cenama nuđene starije verzije konzole. U ponudi su razni modeli, sa diskovima od 160 i više GB, koji stižu u različitim paketima sa različitim kontrolerima i/ili igrama. Imajte na umu da je nekada pametnije uzeti ceo paket jer se plaća manje nego da se igra ili kontroler kupuju odvojeno.

Cena: 39,990 dinara (pa naviše, zavisno od paketa i kombinacije kontroler/igra)

Kontakt: Computerland, [b]ComTrade Shop, Gigatron



Microsoft Xbox 360 Slimline

Igračka konzola




Xbox 360 Slimline je jedna od najpoznatijih igračkih konzola današnjice i ne treba je posebno predstavljati. Microsoft konzola je predmet mnogih kontroverzi godinama unazad, ali je sve "nadživela" i postala jedna od najprodavanijih igračkih platformi na svetu. U ponudi je više verzija konzole, uključujući i nešto jeftiniju Arcade varijantu, ali vam mi toplo preporučujemo Slimline verziju, koja je hladnija, tiša, estetski privlačnija i sveukupno bolja od starog modela. Sve što vam treba jeste pogodan televizor (ili monitor, uz odgovarajući kabl koji u toj varijanti verovatno morate dokupiti), da jednostavno i bez mnogo muke povežete odgovarajuće kablove i zabava može da počne. Takođe, i ovde cena može zavisiti od paketa i dodatne opreme koju budete uzeli uz konzolu. Napomena: konzola nije modovana.

Cena: 31,990 dinara

Kontakt: Computerland, [b]ComTrade Shop, Gigatron





AMD Radeon HD 5750

Video karta

Radeon HD 5750 je izuzetno zahvalna grafička karta. Košta malo,malo troši, a pruža sasvim solidne performanse koje će zadovoljiti široki krug PC igrača. Istovremeno, radi se o pobedniku našeg uporednog testa gde smo ispitivali koja je grafička karta najbolji izbor za igranje u klasi do 100 evra. Postoji puno modela, koji se razlikuju po (ne)referentnim rashladnim rešenjima, (ne)overklokovanim radnim taktovima, ili količini GDDR5 memorije koja je implementirana na kartice (512 MB ili 1 GB). Sve to utiče na izbor, ali i na cenu. U svakom slučaju, ako želite da se ponovite grafičkom kartom koja podržava moderne efekte, uključujući DirectX, naprednu Teselaciju i druge savremene "trendi" stvari u domenu grafike od značaja za puštanje igara, a nemate nameru da puno trošite, ovo je pravi izbor.

Cena: oko 10-11 hiljada dinara, zavisno od modela

Kontakt: Gigatron, razne prodavnice hardvera i komponenti







AMD Radeon HD 6850

Video karta


Radeon HD 6850 je jednostavno veoma moćna karta. Reč je o pobedniku još jednog našeg uporednog testa, kada smo ispitivali koju je grafičku kartu najbolje uzeti u klasi do 150 evra. Ova grafička karta, uz podršku za poslednje reči tehnologije, istovremeno donosi i veoma dobre performanse. Šlag na torti jeste prisustvo velikog broja različitih video izlaza, kao što možete videti na slici (dva DVI, dva DisplayPort i jedan HDMI), zahvaljujući čemu u kombinaciji sa ATI
Eyefinity tehnologijom sliku možete poprilično "razgranati" i na više od dva displeja. No, najbitnija stvar jeste svakako sposobnost ove grafičke karte da pušta bilo koju igru u 1080p rezoluciji, odnosno u Full HD-u. Na taj način dolazimo ne samo do najisplativije karte u odnosu cena-performanse, već se i postavlja pitanje - ima li smisla uopšte nabavljati išta jače? Na vidiku ni nema igračkog naslova koje ovaj snagator, koji košta relativno malo za ono što nudi, nije u stanju
da pusti u punom sjaju...

Cena: oko 16-19 hiljada dinara, zavisno od modela

Kontakt: Gigatron, razne prodavnice hardvera i komponenti

Novogodišnji gejming vodič za kupovinu

Playstation Move

Kontroler osetljiv na pokrete

Playstation Move kontroler je stigao, a o njemu ste već mogli da čitate na stranicama našeg sajta. Radi se o još jednom kontroleru osetljivom na pokrete, ali u formi palice, sa kontrolama, tako da je pogodan upotrebi u zahtevnijim i složenijim igrama, a ne samo u casual naslovima. Usled odlične preciznosti, velikog broja ugrađenih motora i senzora, idealan je za prostornu kontrolu, te pokrete raznog tipa verno prenosi na ekran. U ovom trenutku, ponajbolje se "slaže" sa igrom Sports Champions, 6-u-1 paketom sportova (možete se oprobati u odbojci,streličarstvu, stonom tenisu, frizbiju, boćanju i - gladijatorskom duelu) koji podržavaju korišćenje ovog kontrolera. Broj naslova će eksponencijalno rasti u narednom periodu (Sports Champions ni sada nije jedini, ali je najzanimljiviji, subjektivno gledano), a i prvi čovek Guerilla Games-a je na primeru igre Killzone 3 demonstrirai kako precizni sistem prati pokrete vašeg tela i verno ih prenosi na ekran. Zamislite kako jednim kontrolerom kontrolišete štit, a drugim mač, pri čemu se uglovi udaranja i odbrane i siline udaraca verno prenose! U
svakom slučaju, za sve vlasnike Playstation 3 konzole, Move je veoma dobro ulaganje u budućnost, i omogućiće igranje igara novog tipa, kao i doneti novi vid uživanja u postojećim tipovima igara. Za korišćenje kontrolera je neophodna Playstation Eye web kamera, pa o tome vodite računa prilikom kupovine. Dostupni su razni paketi.


Cena: 5,990 dinara (sam kontroler), 7,990 dinara sa neophodnom web kamerom

Kontakt: Computerland, [b]ComTrade Shop, Gigatron








Kinect

Kontroler osetljiv na pokrete


Nešto slično, a opet tako drugačije nudi i Xbox 360. Naime,Kinect je sistem kamera koji detektuje pokrete tela i prenosi ih na ekran. Prednost je u nekorišćenju bilo kakvog kontrolera, što je istovremeno i najveća mana. Naime, pošto nema nikakvih tastera niti mogućnosti da se "uklopi" sa tradicionalnim igrama, Kinect - makar je takvo trenutno stanje - zahteva potpuno novu klasu igara, koje će biti prilagođene igranju bez kontrolera, samo pokretima tela. Odlično za casual naslove (igranje, skakanje, trčanje...), ali ostaje da se vidi da li će neko razvijati komplikovaniju igru baziranu na ovom kontrolnom sistemu i kako će ta igra proći. Za početak, dostupan vam je Kinect Adventures, skup avantura prilagođenih ovom kontroleru, sa par vrlo zanimljivih mogućnosti, uključujući i ronjenje. Kinect nije jeftin.Takođe je dostupan u nekoliko varijanti sa određenim verzijama konzole,pa cena zavisi od paketa i verzije konzole koja ide uz njega.

Cena: zavisi od paketa (preko 150 evra u svakom slučaju)

Kontakt: Computerland, [b]ComTrade Shop, Gigatron




Logitech G9x

Igrački miš

Iako je izašlo mnoštvo igračkih miševa u poslednje vreme, a naročito je Razer bio vredan u tom smislu, Logitech i dalje ima
izuzetan proizvod. Radi se o Logitech G9x mišu, pobedniku našeg uporednog testa igračkih miševa sa kraja 2009. godine, koji je pokazao da i u ovoj godini ima itekako svoje mesto na tržištu. Reč je o laserskom mišu sa maksimalnom osetljivošću do 5700 dpi, koji stiže sa dve izmenjive maske. Jedna je šira i glađa, i služi za svakodnevni rad,a druga je hrapavija i uža i služi za bolje prijanjanje i ležanje u ruci tokom intenzivnog igranja. Softver koji prati G9x možda nije najsavršeniji, ali se i dalje radi o veoma dobrom rešenju. Performanse miša su sjajne, a dodatni bonus jeste snižavanje njegove cene, tako da
je G9x danas daleko pristupačniji nego što je bio pre par meseci.Idealan uređaj da vam podigne kvalitet igranja i uživanja.

Cena: 7,832 dinara

Kontakt: Gigatron, razne prodavnice hardvera i komponenti






Gran Turismo 5 (PS3)

Žanr: Vožnja

Delić toga što nudi GT5 ste mogli da vidite u naslovu Gran Turismo 5 Prologue, koji se pojavio pre 2,5 godine u Evropi i pre tri u Japanu. GT5 je igra koja se čeka ma koliko da je potrebno, jer se radi o naslovu koji se igra godinama! Stotine automobila, desetine verno prenetih staza, fantastično ponašanje kola, verna fizika, svi elementi koji čine jednu vožnju su na najvišem mogućem nivou i najbliži su stvarnosti od svih igara koje postoje na tržištu, uključujući tu i audio-vizuelni doživljaj. Radi se o najvećoj auto-franšizi na konzolama, sa preko 57 miliona prodatih primeraka širom sveta! Razvojni
tim, Polyphony Digital, na čelu sa zaljubljenikom u automobilizam,Kazunori Jamaučijem, radi tako da stvori ne samo igru, već gotovo umetničko delo. Gran Turismo 5 će imati stotine automobila sa verno prenesenim karakteristikama i ponašanjem kola, online modove igranja,podržavaće 3D tehnologiju, fenomenalan (mnogi bi rekli i jedini pravi upotrebljiv) pogled iz kokpita, imaće izuzetnu grafiku, seriju specijalnih takmičenja (AMG driving school, The Stig Challenge, Jeff Gordon NASCAR School, Sebastien Loeb Rally Challenge i Gran Turismo Rally)...Jednom rečju - savršena vožnja. Treba li išta dodati?

Cena: 7,990 dinara

Kontakt: Computerland, [b]ComTrade Shop, Gigatron






World of Warcraft: Cataclysm (PC, Mac)

Žanr: MMORPG

World of Warcraft...magična igra kompanije Blizzard koja je zadominirala celim jednim žanrom i zabeležila nezapamćen uspeh, ne samo po broju prodatih kopija, već i po zaradi koju je donela, imajući u vidu da se svaki mesec igranja ovog MMORPG naslova plaća.Periodično, Blizzard osvežava WoW novim ekspanzijama, a na red je došla treća i po svemu sudeći poslednja ekspanzija - Cataclysm. Svet WoW-a će, prosto rečeno, doživeti kataklizmu i ništa više neće biti isto...kao i uvek do sada, dabome. Nove magije, novi predmeti, izmene celokupnog sveta, novi boss-evi, kao i dve nove rase - sve to čeka igrače u novom WoW svetu. Naravno, onaj ko je i do sada igrao WoW se verovatno neće dvoumiti i pohitaće da nabavi Cataclysm. Ostali, koji se još nisu toliko iznervirali ili razočarali, će razmisliti, a oni koji su odavno prestali sa igranjem ove igre verovatno joj se neće vraćati.Problemi sa rasama, balansom i sličnim stvarima, nerviranja oko dps-a, "nabudživanja" pojedinih klasa i slično - sve to bledi pred novim izazovima, novim event-ovima, i uopšte doživljavanjem izmenjenog sveta,
a kontinenti će ovog puta pretrpeti najveću izmenu do sada od izlaska prvog naslova. Sami znate šta vam je činiti...

Cena: 3,990 dinara (regularna verzija), 7,990 dinara (Collector's Edition)

Kontakt: Computerland, [b]ComTrade Shop, Gigatron









Call of Duty: Black Ops (PC, PS3, Xbox 360)

Žanr: FPS

U novom nastavku famozne franšize, koja je proglašena za "Koka industrije igara", Call of Duty: Black Ops igrača postavlja u
ulogu specijalca koji sprovodi operacije duboko u pozadini, iza neprijateljskih linija. Uz standarno kratku i eksplozivnu kampanju sa bombastičnim tokom i "bioskopskim osećajem", dolazi i multiplej režim,na kome je "odgovornost" za dugovečnost igranja. Podržane su mape za do 18 igrača, a do 4 igrača mogu da kooperativno prelaze igru. Tu su brojna ubojita oružja, perkovi, činovi, bonusi za nizove ubijenih protivnika, opcije za podešavanje karaktera...Što se kampanje tiče, ona je smeštena u period hladnog rata. Call of Duty je najpopularniji serijal pucačina iz prvog lica na bilo kojoj platformi, te ne treba sumnjati da će najnovija iteracija proći veoma dobro na tržištu. U svakom slučaju, frenetična akcija je nadomak zainteresovanih...

Cena: 6,490 dinara (PC), 7,490 dinara (PS3, Xbox 360)

Kontakt: Computerland, ComTrade Shop, Gigatron






Heroes of Newerth (PC)

Žanr: Taktička / DotA klon



Heroes of Newerth je specifična igra, koja se najlakše može opisati kao klon DotA moda za Warcraft III, uz neizmerno značajna unapređenja. Karakterišu je odlična grafika, glatko igranje,optimizacije interfejsa. Igrate partije preko interneta sa živim igračima. Svaki član tima vodi po jednog heroja, a postoje dva tima:Hellbourne i Legion. Cilj je srušiti protivničku bazu, a baze su postavljene dijagonalno na mapama. Kontrolišete samo svog heroja, a ubijanje drugih heroja i monstruma dobijate iskustvo i zarađujete novac. Svaki heroj ima specifične karakteristike i odlikuju ga atributi Strength, Agility i Intelligence. Postoji preko 70 heroja, a svaki ima šest mesta u inventaru, u koji možete ubaciti neki od stotina različitih predmeta, koji opet imaju svoje osobine. Da li je bolje da napravite predmet koji leči, ili koji vam povećava život, ili koji omogućava da vaš napad bude snažniji? Broj kombinacija je - neizmeran,baš kao i zaraznost ovog naslova. U kombinaciji sa detaljnim statistikama i PSR rejtingom koji ukazuje na kvalitet određenog igrača,te specifične mogućnosti poput opcije za rekonekciju i nastavljanje partije ako vam pukne veza, popularni HoN je definitivno najbolji trenutno dostupni naslov ovog specifičnog podžanra.
Cena: 30 dolara (direktna kupovina), 2590 dinara (vaučer u Computerlandu)
Kontakt: Computerland, [b]Sajt www.heroesofnewerth.com






Starcraft II: Wings of Liberty (PC, Mac)

Žanr: RTS

Jedan od najiščekivanijih događaja u gejming industriji je nastavak strateške igre u realnom vremenu Starcraft - a to je Starcraft II: Wings of Liberty, koji nastavlja tamo gde se originalni StarCraft završio. Nastavlja se konflikt između tri moćne i veoma različite rase:Terana, Protosa i Zergova. Galaktičko osvajanje i prateći ratovi počinju iznova. Kampanja za jednog igrača nastavka Wings of Liberty prati avanture Džima Rejnora, veterana iz originalnog StarCraft-a i njegovih saboraca, koji se bore protiv misterioznih Protossa i podmuklih Zergova. Planirani nastavci, koji će uslediti, usredsrediće se na druge dve rase i nastaviće priču. Starcraft II donosi i značajno multiplej iskustvo, koje praktično produžava vek trajanja igre u
nedogled. Naš savet je da, ako to kojim slučajem niste učinili, obavezno odigrate Starcraft II, jer se radi o jednoj od najboljih igara za PC računare, ali i jednoj od najboljih igara uopšte.

Cena: 5,990 dinara (regularna verzija), 8,990 dinara (Collector's Edition)
Kontakt: Computerland, [b]ComTrade Shop, Gigatron










Red Dead Redemption (PS3, Xbox 360)

Žanr: Sandbox / Akciona avantura

Kada je Rock Star, kreator čuvenog GTA serijala, najavio da radi na sandbox igri smeštenoj na Divlji zapad, mnogi su sumnjičavo vrteli glavom, misleći da se radi o nabrzaka odrađenom naslovu, koji služi prevashodno da "izmuze još koji dinar" od publike bez puno uloženog truda. Kako su se samo prevarili. Red Dead Redemption je jedna od najdetaljnijih i najinteresantnijih open-world igara koje su se pojavile. Radi se o igri smeštenoj u smiraj tzv. Divljeg zapada, sa
svim mogućim i nemogućim stereotipima, floskulama, dešavanjima, radnjama, motivima vezanim za taj period. Ogromni krajolici, odmetnici,potkovice, jahanje, konji, pljačkanje banaka, obijanje sefova,presretanja vozova, pustinje, kojoti, revolveri, vinčesterke, sve to ćete sresti u ovoj igri, koja je pravljena po najbitnijim motivima vezanim za kauboje. Priča je odlična i duga, a tu je i milion sposobnosti i mogućnosti, uključujući i dvoboje. Akcije ima koliko vam duša ište, te vam iste neće nedostajati. Red Dead Redemption postoji samo za konzole, ne i za PC.

Cena: 6,990 dinara

Kontakt: Computerland







Football Manager 2011 (PC, mobilne konzole)

Žanr: fudbalski menadžer

FM 2011 vas uvlači u svoj svet u kome možete dominirati poput Pepa Gvardiole, primati pet komada poput Žozea Murinja, ići kao bosi po trnju poput Rafe Beniteza, ili biti uspešni na duge staze poput Aleksa Fergusona. Ako ste dovoljno veliki zaljubljenik u franšizu možete voditi jedan klub čak 24 sezone! U svakom slučaju, igra ima mnogo toga da pruži starim igračima, ali takođe i dovoljno toga da privuče nove igrače. Postoji mogućnost povezivanja igre sa vašim Twitter ili YouTube
nalogom, tako da direktno iz igre možete objavljivati vaše napredovanje kroz igru, ili snimati klipove i direktno ih kačiti na YouTube. Najveći pomak u igri ogleda se u pojavljivanju fudbalskih agenata, odnosno lešinara o kojima ovdašnja sportska javnost isuviše zna. Najveće poboljšanje je sigurno 3D endžin za gledanje utakmica, sa dosta realističnijim animacijama. Postoji mnoštvo opcija za vođenje tima između i tokom utakmica, napredni trening režimi i slično. Jednom rečju, stotine sati zabave za zaluđenike u fudbalsku igru i ljubitelje franšize.

Cena: 4,490 dinara

Kontakt: Computerland








Fallout: New Vegas (PC, PS3, Xbox 360)

Žanr: RPG

Nakon Fallout 3 nastavka legendarnog RPG serijala prebačenog u prvo lice, stiže Fallout: New Vegas, nova igra na sličnim principima koje smo videli u "trojci", ali sa dosta suptilnih unapređenja. Ovaj put nas potpuno nova priča vodi na srednji zapad, odnosno na područje Nevade u 2280. godini. Najveći grad te regije je famozni Las Vegas, raj na zemlji za kockare i industriju zabave, koji je nekim čudom ostao manje-više netaknut tokom nuklearnog rata između SAD-a i Kine. U post-apokaliptičkom Las Vegasu, zaratile su tri frakcije - New California Republic (NCR), Caesar's Legion i New Vegas, pokušavajući da preuzmu kontrolu nad gradom i velikom hidrocentralom koja je od vitalnog značaja u post-apokaliptičnom svetu. Igrači su se našli u ulozi kurira koji je upucan u glavu zbog misterioznog paketa. Nakon oporavka, kreće se u slobodno lutatnje pustinjskim prostranstvima i nezaboravnu avanturu.

Cena: 4,990 dinara

Kontakt: Computerland









Civilization V (PC)

Žanr: Potezna strategija

Ima li ikoga da u nekom trenutku nije igrao nešto iz plejade Sid Meier's Civilization naslova? Civilization V nudi, baš kao i
njegovi prethodnici, mogućnost istorijskog, društvenog, kulturnog i naučnog razvoja sopstvenog carstva, kroz istraživanje, rad, diplomatiju ili ratovanje. Moguće je birati neku od 19 civilizacija, gde svaka donosi svoje bonuse i posebnog vođu. Gde su novine? Za početak, očita su unapređenja u grafici. Dalje, strateška komponenta je produbljena prelaskom sa četvorostranih rombova na heksagonalno saće, što donosi nove taktičke elemente prilikom borbi. Unapređena je diplomatija, a tu je i multiplayer komponenta, uključujući kompetititvni online.Istraživaćete, sarađivaćete, diplomatisaćete, ratovaćete - sve dok svoju civilizaciju ne dovedete do potpunog uspeha. A onda, ispočetka,još samo koja partija Civ-a. Uz obavezan "još samo jedan krug"...Desetine i stotine sati igranja i zabave vas čekaju sa ovim naslovom.

Cena: 5,490 dinara

Kontakt: Computerland

Kad Wi-Fi zataji: D-Link Access Point uređaji

Wi-Fi je postao vrlo čest i bitan vid deljenja Interneta u kućnom i poslovnom okruženju. Kada su u pitanju klasični stambeni i mali kancelarijski prostori, uglavnom je jedna Wi-Fi pristupna tačka dovoljna, ali šta raditi kada na nekim mestima signal jednostavno nije dovoljno jak? Dva D-Link AP-a su bila tu da nam priteknu u pomoć.


802.11

Wireless standard 802.11,popularno zvani Wi-Fi, trenutno je glavni standard za bežične mreže kratkog dometa. Srećemo ga u kafićima, domovima, malim i velikim firmama. Trenutno je nemoguće prošetati nekom urbanom sredinom sa uključenim Wi-Fi prijemnikom i ne uhvatiti par desetina aktivnih mreža.Trenutno preovlađujuđi Wi-Fi standard je još uvek 802.11g, koji postoji već duže vreme, uređaji bazirani na njemu su postali vrlo jeftini, a pruža sasvim pristojne brzine koje idu do teoretskih 54 Mbit/s. Njegov naslednik 802.11n, koji je standardizovan tokom prošle godine i pruža maksimalne brzine od 150, 300, pa čak i 600 Mbit/s, kao i veći domet, počinje polako da preuzima glavnu ulogu, a kako mu se tržišno učešće povećava, cena polako ide naniže.
802.11 standard koristi za svoj rad predviđene slobodne frekvence i to 2,4 GHz za 802.11b, g i n, i 5 GHz za 802.11a i n
standarde (n standard može koristiti obe frekvence). Trenutno preovlađujući standard je 2,4 Ghz, frekvenca na kojoj sada već postoji poprilična gužva i koju pored Wi-Fi uređaja dele i bežični telefoni,bluetooth uređaji, a i mikrotalasne pećnice mogu dovesti do smetnji jer emituju u tom opsegu. Sama okolina 2,4 Ghz je za svrhe Wi-Fi emitovanja podeljena na kanale, pa tako imamo 13 kanala na potezu od 2,4000 do 2,4835 GHz, sa razmakom od 5 MHz između njih. Kako je širina kanala 22
MHz dolazi do preklapanja, tako da efektivno možemo imati uporedo tri uređaja koji emituju, a da pri tome ne smetaju jedan drugom. To se postiže tako što recimo uređaj 1 emituje na kanalu 1, uređaj 2 na kanalu 6, a uređaj 3 na kanalu 11. Praksa je pokazala da raspored uređaja koji emituju uglavnom teži takvom rasporedu. Skoro svi noviji Wi-Fi uređaji imaju pored ručnog podešavanja kanala i automatsko, pa je najbolje ostaviti to podešavanje automatici koja će onda naći najslobodniji kanal i emitovati na njemu.



Pošto je 2,4 Ghz slobodna frekvenca i svako ima pravo da emituje u njoj, gužva i međusobno ometanje je neizbežno. Kao preventiva toga donete su zakonske odredbe o maksimalno dozvoljenoj snazi emitovanja da bi se sprečile situacije gde komšija sa većom antenom i jačim odašiljačem može da šeta laptopom po celom komšiluku sa odličnim prijemom, ali zato svi ostali bivaju ugušeni u svojim sopstvenim kućama snagom njegovog signala. Svi uređaji na tržištu se naravno povinuju tim
zakonima i funkcionišu u zadatim granicama, što naravno ne znači da ne postoji neka mala rezerva u snazi koju možete iskoristiti ako vam baš zafali. Ovom prilikom nećemo dalje širiti priču o samom standardu, već ćemo se pozabaviti graničnim situacijama u kojima vam nedostaje malo da imate dobar signal i kako u tom slučaju dobiti baš to malo koliko vam nedostaje.

Kako povećati domet?

Wireless signal je klasičan elektro-magnetni talas koji se povinuje svim zakonima kojima podležu i druga EM zračenja na sličnim frekvencama. Snaga mu opada sa razdaljinom, a prepreke mu takođe znatno umanjuju snagu u srazmeri sa svojom debljinom i u zavisnosti od materijala od kojeg su napravljene.Treba imati u vidu da signal uglavnom putuje pravolinijski, pa debljina zida kroz koji signal prolazi pod uglom od 90 stepeni nije uopšte ista kao debljina zida kroz koji signal prolazi pod uglom od 45 stepeni.Kada signal nije dovoljno jak na odredištu, dolazi do gubitka performansi u komunikaciji. Količina grešaka u prenosu koje je potrebno ispraviti je mnogo veća, adapteri obaraju brzinu da bi kompenzovali za slab signal sve do momenta kada je signal previše slab da bi se uopšte prenele neke korisne informacije putem njega.




Kako možemo popraviti stanje u takvoj situaciji, a da pri tome ne menjamo lokacije predajnika ili prijemnika?

Jača antena je naravno rešenje koje se odmah nameće. Bolja antena u startu znači veću snagu emitovanja, kao i veću osetljivost kod prijema. Treba imati u vidu da postoji zakonsko ograničenje u snazi omni antene koje se mora poštovati da se ne bi ometali drugi uređaji koji komuniciraju u tom frekventnom opsegu.



Usmerena antena je vrlo interesantno rešenje jer omogućava povećanje efektivne snage signala čak do 6 puta bez potrebe za jačim predajnikom. Nedostatak ovog rešenja je to što antena onda emituje u jako uskom snopu i eliminiše sve druge korisnike koji nisu na liniji emitovanja. Ovo rešenje je zgodno ako ste jedini korisnik wireless-a i nemate dovoljno jak signal baš na lokaciji koju uvek koristite. Postoje gotova kućna rešenja u vidu malih paraboličnih antena, kao i home-made varijante u vidu popularnih „kantena“ koje se prave od konzervi ili poznatog Windsurfer-a Ez-12. Za Ez-12 možete skinuti template na Internetu i odštampati model po kojem ćete iseći karton sa nalepljenom alu-folijom koji se onda oblikuje u reflektor koji se može navući na bilo koju postojeću antenu na Wi-Fi uređaju i tako dobiti praktično besplatno povećanje jačine signala u određenom pravcu.




Dodavanje Repeater-a je malo skuplje rešenje jer zahteva još jedan mrežni uređaj, najčešće access point, koji se onda ponaša kao pojačivač signala. Repeater prima signal od originalnog Wi-Fi uređaja, retransmituje ga, a onda radi to isto u obrnutom pravcu od korisnika ka izvoru. Na ovaj način praktično duplirate domet u određenoj oblasti, a pri tome više korisnika može koristiti Wi-Fi mrežu bez obzira da li se nalaze u dometu originalnog predajnika ili repeater-a.






Priprema za test

Kao i u prethodnom tekstu, u pomoć prilikom realizacije ovog testa smo pozvali firmu D-Link. Dobili smo od njih dva Wi-Fi access point-a novije generacije, koji funkcionišu po 802.11n standardu. Oba AP-a imaju tri antene, što teoretski omogućava brzine do 300 Mb/s. Naravno, teorija jedno, a praksa drugo, pogotovo što treba imati u vidu da su te brzine izražene kao zbir dvosmerne komunikacije, tako da su realni brzine transfera u startu barem duplo niže. Za testiranje smo dobili DAP-1353 access point i DAP-2553 access point. Sa strane prijemnika smo koristili klasičan laptop sa 802.11n draft mrežnim adapterom bez eksterne antene.





Kao softver za testiranje jačine signala smo koristili inSSIDer i PassMark-ov WirelessMon,koji su stvarno odlični alati za analizu Wi-Fi signala ako već nemate neku specijalizovanu opremu za to. Za brzinu protoka smo koristili Jperf koji je zapravo poznati Iperf mrežni alat, samo sa GUI-em urađenim u Javi. Takođe smo koristili i PassMark-ov PerformanceTest
i njegovu opciju za merenje mrežnog protoka. Na kraju smo ipak više verovali Jperf rezultatima jer je koristeći više istovremenih konekcija on maksimalno opterećivao link i davao veće izmerene brzine koje su se poklapale sa realnim brzinama koje smo dobili prostim kopiranjem fajlova.





Za merenje smo izabrali 5 lokacija na različitim udaljenostima i sa različitim preprekama između njih i wireless rutera.Lokacija 1 je bila odmah do rutera i služila je kao polazna tačka za kalibraciju ostalih merenja. Lokacija 2 je bila u susednoj prostoriji
koju je od rutera delio običan zid pod uglom od 90 stepeni u odnosu na putanju signala. Lokacija 3 se nalazi iza dva zida od kojih je jedan veće debljine. Lokacija 4 je iza tri zida, a lokacija 5 iza četiri. Namerno smo izabrali progresivno veći broj prepreka, a ne test na otvorenom prostoru, jer uglavnom u realnim uslovima zidovi, a ne rastojanje, predstavljaju problem za kvalitet signala.





Glavna stvar koju smo ovom prilikom hteli da ustanovimo je kako u praksi funkcioniše Wireless Distribution System, koji bi trebalo da na jednostavan način omogući proširenje kućne mreže uz pomoć dodatnih AP-ova koji vrše retransmisiju signala osnovne bežične mreže.Takođe, cilj nam je bio da utvrdimo razliku u brzini i dometu između stare 802.11g bežične mreže i 802.11n pod istim uslovima.





Pogledaćemo malo detaljnije same D-Link uređaje pre nego što pređemo na rezultate merenja.


DAP-1353

Klasičnog D-Link dizajna, ovaj access point dolazi u paketu sa jednim kratkim LAN kablom, tri antene koje se lako montiraju i demontiraju, što je zgodna opcija ako kasnije želite da ih zamenite jačim, pratećim CD-om i papirnim uputstvom.



DAP-1353 spada u RangeBooster seriju koja se reklamira kao veliki skok u odnosu na 802.11g standard po pitanju brzine i dometa. Podržava 802.11b, g i n standarde i maksimalnu teorijsku brzinu od 300Mbit/s. Radi na frekvenciji od 2.4GHz, a od dodatnih mogućnosti tu su WDS, WDS AP i Wireless Client modovi, pored osnovnog Wireless Access Point moda. Podešavanje je moguće vršiti iz standardnog D-Link web interfejsa, putem telneta, SSH, kao i uz pomoć D-Link AP Manager
softvera. AP Manager je jako moćan softverski paket i opisivanje njegovih mogućnosti prevazilazi okvire ovog teksta. Prisutan je QoS,kao i WMM (Wi-Fi Multimedia) protokol za prioritetizaciju multimedijalnog sadržaja prilikom transfera.


Od protokola za enkripciju bežičnog sadržaja DAP-1353 podržava standardne WEP, WPA i WPA2. Moguće je filtriranje wireless klijenata po MAC adresama, kao i multi-SSID.


DAP-2553

DAP-2553 je malo ozbiljniji uređaj. U kutiji se kao i kod prethodnog AP-a nalazi jedan LAN kabl,tri montažne antene i uputstvo sa pratećim CD-om.


U pitanju je dual-band 802.11n AP, koji može da radi i na 2.4GHz i na 5GHz, pa podržava i 802.11a, b i g standarde. Maksimalni teorijski protok kao i kod DAP-1353 iznosi 300 Mbit/s. Access point,WDS, WDS AP i Wireless Client modovi su prisutni, kao i WEP, WPA i WPA2 enkripcija. Uz to, LAN konektor na DAP-2553 ima podršku za PoE (Power over Ethernet), što omogućava montažu ovog access pointa na mesta na kojima ne postoje električne instalacije, već je dovoljno dovesti
ethernet kabl. Sam ethernet port na AP-u je gigabitni.


Web interfejs na DAP-2553 se razlikuje od interfejsa starijeg brata i predstavlja više administratorski orijentisano okruženje sa dodatnim mogućnostima. Na pratećem CD-u dolazi i moćni D-Link AP Manager II softver. DAP-2553 podržava SNMP protokol za lakšu administraciju i moguće je skinuti i instalirati D-Link-ov D-View 6.0 modul koji omogućava administratorima detaljno praćenje protoka u realnom vremenu.



Rezultati;

Wireless je čudna zverka i zbog raznih smetnji i oscilacija u signalu često daje različite rezultate pod istim uslovima ako se testiranje ponovi u nekom drugom trenutku. Zato smo svaki test ponavljali više puta i onda izvlačili srednje vrednosti. Kao
bazu smo uzeli stari 802.11g Wi-Fi ruter i izmerili njegovu jačinu signala i brzinu transfera na svih pet lokacija. Zatim smo isto to ponovili sa DAP-2553 AP-om, koji smo odredili kao bazni AP.



Grafikon izgleda kao da mu nedostaje jedna stavka, ali nije tako. Iz rezultata testa jačine signala može se videti da 802.11n ruter daje praktično identične rezultate kao stari 802.11g ruter, a signal sa oba postaje potpuno neupotrebljiv i gubi se na lokaciji 5.


Test brzine transfera je dao interesantnije rezultate i na manjim udaljenostima je vrlo očigledna drastična brzinska prednost
802.11n standarda. Kako opada jačina signala, tako se brzine približavaju i padaju efektivno na nulu na lokaciji 5 u oba slučaja. Na lokacijama 1 i 2 oba AP-a daju odličan signal i brzinu transfera, tako da je svaka multimedija vrlo dobro pokrivena. Iako ne baš brz kao 100Mbit LAN (izmerili smo 77Mbit/s), 802.11n mu se opasno približava i postaje prihvatljiv čak i za transfer velikih količina podataka. Na lokaciji 3, stvari su već primetno lošije i mada će čak i HD multimedija skoro sigurno raditi kako treba, prenos veće količine podataka ne bi bio preporučljiv. Lokacija 4 je već na granici upotrebljivosti i transfer koji AP-ovi mogu da ostvare na njoj dovoljan je jedino za Internet i njegove manje zahtevne servise. Lokacija 5 je
tačka gde se sistem raspada, signal se gubi i mreža nestaje. Tu i tamo uspeva da procuri poneki bit, ali efektivno mreža je na tom mestu neupotrebljiva.


Posle toga je na red došao planirani test gde bismo iskoristili drugi access point u WDS AP modu, ali smo tu naleteli na neplanirane probleme. Kao dobro mesto za drugi AP izabrali smo lokaciju 3 i tu postavili DAP-1353, a zatim smo krenuli u podešavanja WDS AP moda. Sam proces aktivacije WDS-a je prilično loše pokriven u uputstvu, a nažalost ni Google ni D-Link support strana nisu bili od velike pomoći,tako da smo naoružani samo sopstvenim zdravim razumom krenuli u podešavanje. Uneli smo MAC adrese AP-ova na odgovarajuća mesta, probali razne kanale, isključivali i uključivali enkripciju, ali stvar jednostavno nije htela da profunkcioniše. Laptop bi se povezao na DAP-1353, ali se sa njega nije video drugi deo mreže, što je značilo da link ne radi kako treba. Nije ni bilo od pomoći to što nigde u interfejsu AP-a ne može zapravo da se razazna koji je status linka i da li stvar radi li ne.
Nakon toga smo hteli da probamo DAP-1353 u Wireless Client modu, pa nas je i tu sačekalo razočarenje jer je AP prosto ostajao zaglavljen kada bi se pokrenuo proces skeniranja Wi-Fi mreža pre konektovanja. Možda bi posle više od 10 minuta koliko smo sačekali on zapravo i proradio, ali posle više sati bezuspešnog napadanja WDS problema strpljenje nam je bilo već malo tanko. Kada smo zamenili AP-ove i povezali se sa DAP-2553 AP-om kao klijentom i laptopom vezanim preko LAN-a na njega, sve je proradilo iz prve, tako da je to jedan plus za njega, a minus za DAP-1353. Posle svega, malo obeshrabreni, ali ne i potučeni, morali smo opet da priznamo poraz i ostavimo WDS test za neki drugi put. Takođe, šteta je što nismo imali
barem dva uređaja koji rade na 5 GHz, pa da testiramo brzinu i domet u tim uslovima, ali biće već dana za megdana.


Zaključak

Ako ste u situaciji da imate loš prijem Wi-Fi signala i tragate za načinom da ga poboljšate, dodavanje još jednog access point-a je svakako jedna od alternativa koje treba razmotriti. Očigledno je da ceo repeater koncept, tj. Wireless Distribution System ima dosta tehničkih problema vezanih za sinhronizaciju i saradnju više uređaja. Do skoro nije bilo ni moguće
koristiti enkripciju u repeater modu na primer, a veliko je pitanje koliko će se uređaji čak i istog proizvođača dobro složiti i hteti da sarađuju. Ipak, ne verujemo da bi problem postojao kada bi se uparila dva identična AP-a, pošto je to jedna od bitnijih opcija koja je vrlo glasno izreklamirana i sigurno testirana u tim uslovima od strane proizvođača.


DAP-2553 je vrlo solidan AP i ostavio je dobar utisak na nas,prvenstveno jer je sa njim sve što smo probali radilo odmah i bez problema. DAP-1353 ja malo podbacio po pitanju dodatnih funkcionalnosti, mada je u testovima AP moda radio kako treba. Ostaje da u neko sledećem testu zapravo i vidimo kako WDS zaista funkcioniše kada konačno proradi, a do tada smo ipak došli do jednog zaključka: n standard je mnogo brži od g standarda.


DAP-1353 prednosti:

- Relativno jeftino 802.11n rešenje
- Brzina transfera

DAP-1353 mane:

- Šturo uputstvo u vezi sa nekim podešavanjima
- Problemi u saradnji sa drugim uređajem istog proizvođača


DAP-2553 prednosti:

- Dosta podešavanja, pogotovo u sprezi sa AP Manager softverom
- Brzina transfera
- Dual-band – podrška za 2.4 i 5 GHz
- Power over Ethernet

DAP-2553 mane:

- Šturo uputstvo u vezi sa nekim podešavanjima.

Odavno je prošlo vreme kada se kod nas moglo bezbrižno poslovati
koristeći isključivo piratski softver. Drastično pooštrena kontrola,
istina samo privatnog sektora, mnoge je naterala da se legalizuju i
spreče visoke kazne koje slede za nelegalnu upotrebu softvera u poslovne
svrhe. Poslednjih godina je u najtežem položaju upravo privatni sektor,
ponajviše biznis malog i srednjeg obima, gde se štedi na svakom koraku i
gde nije moguće jednostavno izdvojiti veću količinu novca za sav
softver koji može zatrebati. Sa druge strane, mnogima je jasno da se kod
većih softverskih paketa najčešće koristi samo mali skup funkcija.

Shareware, freeware, demo, trial...

Ono oko čega se najviše vodi računa jeste licenca pod kojom se
neki program ili softverski paket distribuira. U vreme masovne
piraterije i krekovanih programa na diskovima ispred SKC-a, o licencama
se nije vodilo računa pa su se razni termini mešali na pogrešan način.
Tako su besplatni programi često nazivani "public domain", iako je jasno
da to što je neki program besplatan za distribuciju, ne znači da je u
javnom vlasništvu već je najčešće u pitanju vlasnički softver, samo što
je distribucija slobodna. Takođe, postoje shareware
programi koji zadržavaju funkcionalnost i posle određenog probnog
perioda (recimo, trideset dana), ali to ne znači da se i dalje mogu
slobodno koristiti i da kršenjem ovog pravila svejedno podležete kazni.
Zato treba razgraničiti sve ove pojmove kako ne bi bilo problema pri
korišćenju programa.

Najmanje nedoumica ima u vezi sa open-source programima. Ako se radi o popularnoj GNU GPL licenci,
uslovi korišćenja su jasni - distribucija i upotreba u bilo kakvom
scenariju su potpuno slobodni, a jedino je potrebno isporučivati i
izvorni kod softvera (ili makar jasno i vidno navesti sa kog sajta se on
može preuzeti) ukoliko korisnik želi da ga prilagodi svojim potrebama.
Ako korisnik poželi da ga dalje distribuira tako modifikovanog, to
takođe mora činiti pod GPL licencom i istim uslovima. Stoga, ako naiđete
na program pisan pod GPL licencom, možete ga bezbrižno koristiti i u
lične i u komercijalne svrhe. Inače, GPL licenca ne ograničava autora na
besplatnu distribuciju - GPL softver se može prodavati po bilo kojoj
ceni, ali su zbog slobode menjanja i distribucije derivata ovakvi
programi najčešće besplatni, a organizacije i kompanije koje stoje iza
njih finansiraju se pružanjem tehničke podrške, organizacijom kurseva,
seminara i sličnog.



Još "ekstremnija" varijanta prirode open-source softvera je BSD licenca.
Jedino na šta ona primorava je da se istakne ime originalnog autora ili
organizacije, i to je sve. Distribucija je apsolutno slobodna i autori
se ograđuju od svakih posledica koje mogu nastati korišćenjem ili
menjanjem softvera. Programi koji nastaju pod ovom licencom tretiraju se
kao javno dobro i mogu se slobodno koristiti u okviru komercijalnog
softvera bez plaćanja bilo kakvih vlasničkih naknada. Naravno, ovakvog
softvera je drastično manje u poređenju sa onim koji se distribuira pod
GPL licencom, makar kad je reč o samostalnim programima a ne rešenjima
uklopljenim u druge softverske pakete.

Takozvani "freeware" softver može biti klizav teren. S
obzirom da autori ovakvih programa sami sastavljaju svoje licence
(odnosno njihovi advokati), njih treba dobro iščitati i utvrditi da li
je program besplatan za svaku upotrebu (odnosno da li spada i u
kategoriju "free comercial") ili je besplatan samo za ličnu upotrebu na
kućnom računaru, u edukativne svrhe i slično. Zbog toga, veliki broj
programa koji su vrlo popularni na kućnim računarima otpada iz
razmatranja prilikom planiranja za računare u firmi.



Kod programa u demo i trial verzijama nema mnogo
dileme. Ovakvi paketi mogu nuditi punu ili ograničenu funkcionalnost, a
pritom vam najčešće jasno navode da imate određen rok korišćenja, nakon
čega se mora platiti licenca da bi se nastavila puna upotreba u privatne
ili poslovne svrhe. Ovo je i najčešći način distribucije programa za
Windows i Mac OS X, mada nikako ne mora da znači da će program koji se
isporučuje kao demo/trial u punom izdanju biti upotrebljiviji od potpuno
besplatnog pandana. Štaviše, na popularnim download sajtovima veliki
broj demo i trial programa ne vredi ni dinara, a nakon kraće upotrebe
probnog izdanja ispostavlja se da su njihovi autori diletanti koji su
pritom lakomi na novac i pokušavaju da zarade metodom "ako prođe,
prođe".


"Ozbiljniji" paketi, uključujući i operativne sisteme kao što su
Windows i Mac OS X, čisto su komercijalne prirode i distribuiraju se pod
licencom koja jasno nalaže plaćanje i tu nema vrdanja. Pojedine kuće
poput Adobea svoje dizajnerske alate nude u probnim verzijama, dok mnogi
drugi, naročito na polju inženjerskog softvera, grade bazu korisnika na
razne interesantne načine među kojima je isporučivanje edukacionih
licenci univerzitetima. Tako studenti još tokom školovanja vežbaju u
konkretnom softveru i nakon diplomiranja najčešće postaju njegovi stalni
korisnici, kupovinom komercijalne licence.

Sa reči na dela

Nakon ovog upoznavanja, pogledajmo kakvi se konkretni koraci
mogu preduzeti na polju što povoljnije legalizacije softvera na
poslovnim računarima. Na prvom mestu, tu je izbor operativnog sistema.
Iako dobar deo Internet i Office potreba može da se obavlja na računaru
sa nekim od Linux distribucija i OpenOffice paketom za nula dinara,
dugogodišnje navike, generalno vrlo slaba tehnička pismenost poslovnih
korisnika i vezivanje za vlasnička rešenja diktiraju upotrebu Windowsa.
Kako se ovaj sistem može najpovoljnije nabaviti? Osim kupovine u OEM
varijanti (uz gotov računar) ili legalizacijom postojećih mašina,
Microsoft nudi i "Open Subscription Licence" varijantu gde se softver
iznajmljuje na određeni period. S obzirom na sveopštu privrednu
nestabilnost gde ne znate da li će firma uopšte postojati za godinu ili
dve, ovakav vid nabavke Windowsa može biti prilično povoljan, a ako
posao krene dobro, lako ćete produžiti licencu. Istina, isplativost
dosta zavisi od broja računara i dužine iznajmljivanja, tako da treba
uporediti cenu koštanja u obe varijante (kupovina i iznajmljivanje) i
izvagati razliku.



Najnepovoljnija metoda je svakako kupovina "Full Packaged Product"
verzija, odnosno izdanja u kutijama sa licencama koje nisu vezane za
konkretan računar, tako da ovaj način u poslovnom okruženju ne treba ni
razmatrati.

Što se tiče konkretne verzije Windowsa, ako nabavljate nove računare,
logičan izbor je Windows 7 koji je u startu bio stabilan i zaokružen
operativni sistem, a s obzirom da je izašao i prvi servisni paket, dalje
dileme ne bi trebalo da bude. Pored toga, u okviru operativnog sistema
već se nalaze Microsoft .NET 2.0, 3.0 i 3.5, tako da za pokretanje
velikog broja poslovnih programa nećete morati da instalirate nikakve
dodatne frejmvorke, što bi morali da činite na Windowsu XP. Windows 7
postoji u više izdanja, od najjeftinijeg Starter do najskupljeg Ultimate
(odnosno Enterprise za korporativna okruženja), a tabelu sa detaljnim
spiskom razlika možete videti na http://en.wikipedia.org/wiki/Windows_7_editions.




Za kancelarijske potrebe na skromnijim računarima, posao će vrlo dobro
obaviti i najjeftiniji Windows 7 Starter, koji se može jako povoljno
dobiti uz gotove konfiguracije po domaćim prodavnicama. Najbitnija
ograničenja koja Starter ima, a koja su bitna u poslovnom okruženju, su
sledeća:

• 
  Nemogućnost korišćenja više od 2 GB sistemske memorije
  
• 
  Postojanje samo 32-bitnog izdanja
  
• 
  Ograničenje na jedan fizički procesor (ovo ne pokriva procesorska jezgra; njih može biti do 32)
  
• 
  Rad samo sa jednim monitorom
  
• 
  Nemogućnost rada u domenu (Windows Domain, odnosno baza Active Directory)
  
• 
  Nemogućnost pokretanja Windows XP moda za prastare programe koji nikako ne rade pod "sedmicom"
  

Neka od ovih ograničenja mogu biti prilično ozbiljna ako se radi o
računarima koji će se koristiti u velikim mrežama i za zahtevnije
poslove poput dizajna i projektovanja, ali što se tiče rada u manjoj
lokalnoj mreži kao i najčešćih kancelarijskih poslova, tu problema neće
biti. Bitno je naglasiti da Windows 7 Starter nema ograničenje od tri
aktivne aplikacije u jednom trenutku, kao što je to bio slučaj na,
recimo, Windows XP Starter. Ovde broj pokrenutih aplikacija zavisi samo
od raspoložive količine RAM memorije. Vredi napomenuti da svaki
instalacioni disk Windowsa 7 sadrži sva postojeća izdanja (dovoljno je
ukloniti fajl \sources\ei.cfg sa diska, nakon čega će vam se tokom
instalacije sistema prikazati izbor verzija), pa ako već posedujete
instalacioni disk Windowsa, radi testa možete isprobati kako se Starter
ponaša u radu pre nego što zaključite da li vam pokriva sve potrebe.

Office paket i alternative



S obzirom na veliku rasprostranjenost paketa Microsoft Office, koji je
najkorišćeniji paket ove namene, logična bi bila njegova nabavka u nekom
od brojnih dostupnih izdanja, zavisno od potreba (Home & Business,
Standard, Professional itd). Sa druge strane, najčešće potrebe domaćih
poslovnih korisnika su jako male i svode se na osnovne funkcije Worda,
Excela i PowerPointa. Office 2010 takođe postoji u Starter izdanju koje
uključuje osiromašene verzije Worda i Excela, kao i PowerPoint Viewer za
pregledanje slajdova. Problem je što se ovo izdanje ne može nabaviti
samostalno, već ga proizvođači računara licenciraju po jako povoljnoj
ceni, a onda ga "besplatno" isporučuju uz operativni sistem. Office 2010
Starter smo do sada zaticali samo na prenosnim računarima, iako bi
njegovo prisustvo na jeftinijim kancelarijskim konfiguracijama, uz
Windows 7 Starter, bilo najpovoljnije rešenje za dobar deo domaćih
poslovnih korisnika.

Adresa: http://office.microsoft.com/



Ako vam je Microsoft Office preskup a insistirate na maksimalnoj
kompatibilnosti sa MS-ovim formatima fajlova, možete isprobati paket
zvani SoftMaker Office 2010. On je poprilično jeftiniji (licenca košta
70 evra) i sadrži pandan Wordu, Excelu i PowerPointu, uz proširenje u
vidu skript jezika nalik Visual Basicu čime se pojedini poslovi nad
dokumentima mogu automatizovati. Što se tiče kompatibilnosti, DOC i DOCX
formati čitaju se i snimaju stoprocentno ispravno (ili u vrlo retkim
slučajevima, jako blizu tome), a isto važi i za XLS tabele. SoftMaker
Office uspešno otvara i noviji XLSX format, jedino što u njemu ne može
da snimi dokument, pa ćete u slučaju izmena morati da ga sačuvate kao
XLS. Pandan PowerPointu barata samo sa PPT formatom (ne i PPTX), ali
zato sve komponente ovog paketa podržavaju kreiranje PDF dokumenata,
tako da vam za ovu potrebu nisu potrebni dodatni alati. SoftMaker Office
2010 je dostupan u tridesetodnevnoj probnoj verziji, pa ako po svaku
cenu izbegavate besplatne Office pakete zbog loših iskustava a Microsoft
Office vam je preskup, obavezno isprobajte SoftMakerovo rešenje.
Potencijalno se može pokazati kao savršeno za sve kancelarijske primene,
uz minimum briga oko kompatibilnosti sa MS Office-om.

Adresa: http://www.softmaker.com/english/ofw_en.htm

Naravno, možete izabrati neko od potpuno besplatnih
rešenja kao što su OpenOffice ili LibreOffice (ovaj drugi je nastao kao
derivat prvog, s tim što nije u vlasništvu kompanije Oracle, već se
razvija slobodno). OpenOffice, a samim tim i LibreOffice, poznat je
ogromnom broju korisnika i mnogi su ga instalirali makar samo da ga
isprobaju. Sadrži tekst procesor, program za tabelarne proračune,
program za izradu animiranih prezentacija, kao i komponente za
organizaciju baza podataka, vektorsku grafiku (nalik softveru Microsoft
Visio i starijim verzijama CorelDRAW-a) i matematičke formule (pandan
Microsoft Equation Editoru). Tu je i ugrađena mogućnost izvoženja
dokumenata u PDF format, a što se tiče podrške za Microsoftove formate,
iz prakse znamo da su pre-2007 formati (DOC i XLS) pokriveni na vrlo
visokom nivou i da njihovo otvaranje pravi minimalne do nepostojeće
probleme. Složeniji dokumenti u novijim formatima (DOCX i XLSX) često se
prikazuju nepravilno i nekompletno što može praviti problem u
korespondenciji sa domaćim firmama, gde priučeni korisnici ne znaju
ništa o razlikama među formata i sve automatski snimaju u podrazumevani
format, a to je DOCX i XLSX u Officeu 2007 i 2010.




Da ironija bude veća, po zvaničnim uputstvima Republike Srbije za
elektronsko kancelarijsko poslovanje, formati koji treba se koriste za
razmenu dokumenata su upravo otvoreni formati ODF i OOXML koji su
prirodni za OpenOffice, kao i PDF/A format za arhiviranje dokumenata
koji se identično prikazuje u svim PDF pregledačima. Ipak, ova preporuka
vam neće rešiti probleme kada vam sekretarica neke firme pošalje DOCX
fajl i ne razume šta ste joj rekli kada tražite da vam taj isti fajl
ponovo snimi i pošalje kao običan DOC. Zato, i pored nesumnjive ogromne
upotrebljivosti OpenOffice i LibreOffice paketa, budite spremni na
potencijalne probleme. Alternativno, sve nedaće sa kompatibilnošću među
Office formatima može vam rešavati tehnički dobro potkovani sistem
administrator, mada je u tom slučaju na duže staze možda isplativije
kupiti MS Office ili SoftMaker Office.

Adresa: http://www.openoffice.org/
Adresa: http://www.libreoffice.org/

Korisnički programi

Izbor operativnog sistema i Office paketa jako dobro opisuje
izreka "ko ne plati na mostu, plati na ćupriji". Sa druge strane,
sitniji programi koji su od velike pomoći u svakodnevnom radu mogu biti
potpuno besplatni a da pritom ne postoji nikakva "kvaka" što se tiče
upotrebe, te je sa te strane situacija daleko pogodnija.

7-Zip

Windowsi od XP-a naovamo dolaze sa ugrađenom podrškom za
pakovanje i raspakivanje kompresovanih arhiva sa fajlovima. Ipak, radi
se o najbazičnijoj podršci, a sigurno će se makar jednom desiti da su
vam potrebne naprednije opcije, poput deljenja arhiva radi slanja preko
e-mail servisa koji ima ograničenje po veličini fajla, zatim izbor
snažnije a sporije ili brže a slabije kompresije, i slično. Početkom
decenije najpopularniji program ove namene bio je WinZip, ali se njegov
autor više posvećivao šminkanju samog programa umesto konkretnijih
unapređenja. Zato WinZip sada ne treba ni uzimati u razmatranje,
naročito jer mu cena ni slučajno nije zanemarljiva.



Program koji je protekle decenije izašao na vrh popularnosti svakako je
WinRAR. Pored toga što uspešno pakuje u ZIP i RAR formate, podržava
raspakivanje velikog broja tipova arhiva, a tu je i podrška za deljenje
arhiva na određene veličine, formiranje samoraspakujućih arhiva i
slično. Međutim, tu je i dalje problem cene, ali i vlasničkog formata:
WinRAR je jedini zvaničan alat za pakovanje u RAR arhive (alati za
raspakivanje su besplatni), tako da ne treba insistirati na njemu iako
je efikasnost ovog formata često drastično bolja od ZIP-a, koji se ne
može pohvaliti tako snažnom kompresijom.



Takoreći idealno rešenje za najveći broj primena predstavlja program
7-Zip, izdat pod nešto "olabavljenom" GPL licencom ali i dalje
stoprocentno besplatan za ličnu i komercijalnu upotrebu. Podržava
pakovanje u ZIP i sopstveni 7-Zip format, a takođe otvara i raspakuje
sve popularne tipove uključujući tu i RAR. 7-Zip format je otvorenog
tipa ali vrši daleko jaču kompresiju u poređenju sa ZIP-om, tako da može
biti izuzetno koristan kada je veličina rezultujuće arhive kritična
(recimo, ograničenje medija za arhiviranje ili spora Internet konekcija
za prebacivanje podataka). Takođe, 7-Zip arhive se mogu napraviti tako
da budu samoraspakujuće i ne traže specijalan program, pa ni 7-Zip, za
dekompresiju. Ipak, ono što je najbitnije je da rad sa ZIP i RAR
arhivama ne pravi apsolutno nikakve probleme, tako da se 7-Zip može
bezbrižno koristiti za svakodnevne primene i otvaranje priloga koje
dobijate uz e-mail poruke od poslovnih partnera.

Adresa: http://www.7-zip.org/

Comodo Internet Security

Besplatnih a kvalitetnih antivirusa ima dosta (Avast, AVG,
Avira itd), ali je njihova "besplatnost" ograničena samo na ličnu
upotrebu. Za poslovnu primenu najčešće je potrebno izdvojiti novac, ali
postoje i izuzeci. Comodo, poznat po kvalitetnom softverskom firewallu,
ima u ponudi i paket Internet Security koji je besplatan čak i za
komercijalnu upotrebu, a uključuje antivirus, firewall i "proaktivnu
odbranu" odnosno sigurnosne mehanizme za prevenciju malicioznih
programa. Ugrađeni antivirus svakako nije najbolji u klasi, ali će
sprečiti najveći broj problema na koji se može naleteti, naročito u
sprezi sa pomenutom proaktivnom odbranom koja "vrišti" na svaku sumnjivu
akciju, karakterističnu za zlonamerne programe. Antivirus i firewall je
moguće instalirati odvojeno, ukoliko već posedujete neko od rešenja
kojim ste zadovoljno.



Pre instalacije Comodo paketa na službene računare, nije zgoreg
zaposlenima održati mini-kurs o sigurnosti na Internetu, kako bi se
naučili da prepoznaju potencijalne zamke na Internetu. Ipak, u slučaju
velikih firmi i u scenarijima kada je potrebno održavati veliki broj
računara preko centralizovane baze, uključujući automatsko osvežavanje
virusnih definicija sa lokalnog servera i daljinsku kontrolu ugroženih
računara, ne preostaje ništa drugo do nabavke plaćenih rešenja sa
podrškom za ovakve poslove "enterprise" karaktera. Za male firme, biće
dovoljan i Comodo.

Alternativno, možete koristiti Microsoft Security Essentials kao
besplatno rešenje, s tim što je ono ograničeno firme sa do deset
računara.

Adresa: http://personalfirewall.comodo.com/

Mozilla Thunderbird

Ukoliko vam je e-mail servis vezan za vlasnička rešenja poput
Microsoft Exchange Servera, slobodno preskočite ovaj pasus. Sa druge
strane, ako se bavite klasičnom korespondencijom u manjoj firmi, nema
svrhe trošiti novac na skuplje verzije Microsoft Officea koji uključuje
program Outlook, jer postoji besplatni Thunderbird koji je jako moćno
rešenje. Tehnički, osnovne poslove u vezi sa e-mailom može vam rešiti i
besplatni Live Mail, koji je sastavni deo paketa Microsoft Live
Essentials (tu se nalazi i Live Messenger), ali je Thunderbird daleko
odmakao po pitanju upotrebljivosti, pa sa njim neometano možete baratati
sa više e-mail naloga koji rade preko različitih protokola.



Thunderbird podržava i RSS izveštaje, ima anti-spam mehanizme, a baš
kao i Mozilla Firefox, visoko je konfigurabilan zahvaljujući podršci za
programske ekstenzije. Može se dopuniti kalendarom i planerom, kao i
brojnim dodacima poput blokera reklama, notifikatora pristiglosti pošte u
webmail servisima i sličnim proširenjima, sve po željama i potrebama -
sve to za nula dinara.

Adresa: http://www.mozillamessaging.com/

Paint.NET

Originalno zamišljen kao zamena za Microsoft Paint koji dolazi
u okviru Windowsa, Paint.NET je izrastao u ozbiljan program čija je
upotrebljivost drastično narasla implementiranjem novih funkcija. Radi
se o komercijalnom softveru besplatnom za svaku upotrebu (uključujući
komercijalnu), a upotrebljivost pokriva rad sa lejerima (slojevima),
korekciju boja, kontrasta i nivoa, ubacivanje brojnih efekata u sliku
poput zamućenja, uklanjanja "crvenih očiju" i brojne druge funkcije.
Naravno, Paint.NET ni izbliza ne može da parira Photoshopu, ali ako se
vaša firma ne bavi grafičkim dizajnom, plaćanje Photoshopa i sličnih
programa je čisto bacanje para. Sve funkcije osnovnog i srednjeg nivoa
"šminkanja" fotografija i drugih slika sasvim lepo može da pokrije i
besplatni Paint.NET, uz malo vežbe.



Adresa: http://www.getpaint.net/

CDBurnerXP

Za naprednije korisnike, najbolje rešenje za arhiviranje
podataka na optičke diskove može biti minijaturni program ImgBurn,
minijaturan samo po veličini iskazanoj u megabajtima, ali ne i po
funkcijama. Ipak, korisnički interfejs može biti zbunjujuć za početnike u
svetu snimanja diskova, a i sam program ne podržava (niti će ikada
podržavati, po rečima autora) multi-session snimanje. Odlično rešenje za
najveći broj korisnika može predstavljati CDBurnerXP koji je besplatan i
za komercijalnu upotrebu, a nudi prepoznatljiv interfejs nalik nekada
megapopularnom Nero Burning ROM-u.

Bitno je naglasiti da podrazumevani download paket stiže sa poznatim
ad-ware programom OpenCandy, koji može narušiti privatnost korisnika.
Rešenje je jednostavno: na download stranici treba kliknuti na "More
download options" i izabrati opciju "Default installer without
OpenCandy", čime ćete preuzeti čisto izdanje bez neželjenog softvera.

CDBurnerXP nudi kopiranje postojećih diskova, brisanje RW medija,
snimanje već pripremljenih ISO slika diskova, kao i kreiranje audio i
data kompilacija. Interfejs je krajnje jednostavan i intuitivan, a posao
se svodi na prevlačenje fajlova u kompilaciju, biranje brzine snimanja i
klik na taster "Burn". Napredniji korisnici mogu izabrati fajl sistem,
nastaviti otvorenu sesiju i slično - gotovo sve po čemu je poznat Nero
Burning ROM dok se nije pretvorio u glomazni skup sporih i skupih
programa, može da uradi i CDBurnerXP.



Jedina stvar koja može zasmetati vlasnicima starih i sporih računara
jeste da je CDBurnerXP izgrađen na .NET frejmvorku. Vlasnici iole
novijih mašina (recimo, kupljenih u poslednjih 5-6 godina) neće osetiti
nikakve brzinske probleme, a ko baš insistira da snima diskove na
Pentiumu 3, trebalo bi ipak da posegne za laganim ImgBurn-om, po cenu
nešto težeg privikavanja na opcije.

Adresa: http://cdburnerxp.se/

Umesto zaključka

Priredili smo kratak prolaz kroz temu koja najviše interesuje
vlasnike manjih firmi, kao i kroz programe koji pokrivaju najčešću
upotrebu računara u kancelarijskim poslovima. Kao što smo rekli na
početku, cena softvera na poslovnom računaru može se minimizovati ako se
dobro izvagaju mogućnosti i potrebe, a sve što treba je malo logičnog
razmišljanja i koliko-toliko iskustva u vezi sa radom na računaru. Stari
kompjuterski vukovi koji su svoje poslovanje obezbedili tako da ne
zavise od vlasničkih rešenja (naročito Microsoftovih) mogu kompletno
preći i na besplatni Linux, po cenu nešto češćeg "guglanja" za
rešavanjem situacija u kojima se mogu naći. Ako ništa, izraz lica
inspektora prilikom susreta sa "nepoznatim operativnim sistemom" je
neprocenjiv.

Za ovu demonstraciju koristićemo računar na kome je već instaliran
operativni sistem Windows 7. Ono što ćemo izvesti je instaliranje Ubuntu
Linuxa tako da postojeći sistem i podaci ne budu kompromitovani. Ubuntu
je Linux distribucija koja je izuzetno prijateljski nastrojena prema
novim korisnicima a pritom funkcionalno ne zaostaje za drugim
distribucijama, tako da smatramo da predstavlja pravi izbor za kućne
korisnike. Takođe ćemo demonstrirati proceduru uklanjanja Linuxa i
vraćanja računara u početno stanje – ako se, primera radi, korisnik
predomisli i odluči da ipak želi samo Windows.

Pri ruci treba imati instalacioni disk Windowsa 7 jer će biti potreban
za korake pri kraju ovog vodiča, kao i disk sa Ubuntuom koji će služiti
za instalaciju sistema. Osim toga, treba imati i izbrisivi CD ili DVD
disk za potrebe softvera za reparticionisanje hard diska (poslužiće i
prazan USB fleš drajv). U slučaju da korisnik na računaru ima Windows
Vistu, potreban je njen instalacioni CD, a svi koraci u vezi sa
Windowsom 7 važe i za Vistu.


Najčešći scenario na kućnim računarima je da postoje samo jedna ili dve
particije na hard disku. Druga obično predstavlja „skladištenu“
particiju sa koje podaci neće biti izgubljeni ako se korisnik odluči na
reinstalaciju Windowsa, jer će u tom slučaju obrisati sadržaj samo prve
particije. Neki korisnici vole da prave dosta više particija (četiri ili
pet), i taj slučaj je ubedljivo najlakši: dovoljno je obrisati
poslednju particiju (podaci odatle mogu se prebaciti na neku od ostalih
dostupnih particija), a taj oslobođeni prostor poslužiće za instalaciju
novog operativnog sistema. Ipak, koncentrisaćemo se na mnogo češću
situaciju, a to su pomenute jedna ili dve particije, od kojih ćemo
poslednju (ili jedinu, ako ima samo jedna) „skratiti“, a prazan prostor
sa kraja diska iskoristiti za Linux.


Priprema hard diska, uopšteno

Pre nego što se upustimo u dalje razmatranje, upoznajmo se sa osnovnim pojmovima u vezi sa particijama na hard disku.
Treba znati da particije mogu biti primarnog ili proširenog tipa.
Primarne particije su takozvane „prave“ particije koje podrazumevano
prepoznaju svi operativni sistemi, nevezano za „godište“ i proizvođača, i
njihovi opisi (lokacija, dužina i slično) nalaze se u tabeli na samom
početku hard diska, odnosno u master boot recordu. Primarnih particija
na jednom hard disku može biti najviše četiri, i jedna od njih biće
obeležena kao „aktivna“, odnosno sa nje će se podizati operativni
sistem. Kao što je intuitivno jasno, u slučaju postojanja više
operativnih sistema, na aktivnu particiju biće instaliran interaktivni
boot loader, odnosno softver koji će u svojoj evidenciji imati podatke
koji se operativni sistem nalazi na kojoj particiji, pa korisnik može da
izabere sistem koji želi da podigne.
Proširena particija tehnički predstavlja „kontejner“ koji sadrži
takozvane logičke particije, kojih može biti najviše 24. Ovo je u doba
MS DOS-a predstavljalo način za zaobilaženje rigoroznog ograničenja od
četiri primarne particije. Primera radi, ako na računaru sa Windowsom
vidite tri particije (C:, D: i E: ), sva je prilika da je C: primarna
particija, dok su D: i E: logičke particije smeštene u okviru proširene
particije. Velika razlika između primarnih i logičkih particija je što
se informacije o primarnim particijama nalaze u tabeli na samom početku
hard diska, dok se podaci o logičkim particijama nalaze na početku
proširene particije. Otuda proširena particija predstavlja „pakovanje“
za logičke particije. Naposletku, proširena particija nalazi se
poslednja na disku, iza primarnih, a kako zauzima jedno od četiri mesta u
osnovnoj tabeli particija, u slučaju njenog postojanja mogu postojati
još najviše tri primarne particije.




Windowsi imaju ograničenje da mogu da se podižu isključivo sa primarne
particije. Novije verzije su donekle fleksibilnije po tom pitanju,
odnosno dozvoliće instaliranje sistema i na logičku particiju, ali će
boot loader morati da se instalira na aktivnu primarnu particiju odakle
će pozivati sistem sa logičke. Linuxi nemaju tih ograničenja, pa se mogu
i instalirati i pokretati sa bilo kakvih particija.
Poznavanje ove materije nije od krucijalnog značaja za samu temu našeg
vodiča, ali može biti od koristi ukoliko korisnik dođe u priliku da iz
bilo kog razloga mora da rearanžira sadržaj hard diska.


Instalacija, korak po korak - pripremni deo

Okrenimo se samoj demonstraciji. Pretpostavimo da imamo računar sa hard
diskom kapaciteta 40 GB (kapacitet u ovom slučaju nije tako bitan), na
koji je Windows 7 instaliran na najjednostavniji način, biranjem
celokupnog prostora na praznom disku. Prilikom instalacije sistema,
Windows je napravio minijaturnu skrivenu particiju od 100 MB na samom
početku diska, na koju je smestio sopstveni boot loader (particija se ne
vidi iz fajl-menadžera jer joj podrazumevano nije dodeljeno „slovo“). U
našem slučaju, možemo zamisliti da ceo disk ima samo jednu ogromnu
particiju. Nakon instalacije sistema, stavili smo Office 2010 i još
nekoliko većih programa, kako bi povećali zauzeće prostora. Cilj prikaza
je da na kraju diska oslobodimo 10 GB prostora na kome ćemo instalirati
Ubuntu Linux, a da celokupan posao protekne što je bezbednije moguće i
uz minimalan rizik od kompromitovanja ili gubitka podataka.



Postoje dva načina da se napravi prostor na kraju diska. Prvi način je
smanjenje postojeće particije, čime se iza nje stvara nealocirani,
slobodni prostor na kome se mogu kreirati nove particije. Drugi način
podrazumeva „prepolovljavanje“ postojeće particije, gde se particija
„preseče“ bez diranja fajlova u drugom delu (osim ako se na mestu
preseka ne nalazi neki veći fajl), a onda se na početku nove particije
rekonstruiše fajl-sistem koji evidentira fajlove preostale na drugoj
particiji.

Nemojte koristiti drugi način! To je daleko
rizičniji postupak i dovoljna je mala greška u softveru za
reparticionisanje, ili neka druga nepogodnost u vezi sa samim diskom
(loše stanje fajl sistema zbog čestog nasilnog gašenja računara, veliki
stepen fragmentacije fajlova i slično) pa da svi podaci na drugoj
particiji budu izgubljeni. Ako se ovo desi, možete ih vratiti samo
mukotrpnom procedurom povezivanja drugog diska i korišćenja nekog od
programa za spasavanje podataka sa naizgled praznog prostora.

Prvi način je daleko manje problematičan, naročito ako se pravilno
pripremi „teren“. Prva stvar je logična činjenica da nije moguće
smanjiti particiju na neki kapacitet, ako na njoj fajlovi zauzimaju više
od željenog kapaciteta. Recimo, particiju veličine 40 GB ne možete
smanjiti na 30 GB, ako na njoj već ima 35 GB fajlova.


Druga stvar koju treba osigurati jeste da prostor sa kraja diska već
bude slobodan, čak i ako je disk retko popunjen. Svaki iole upotrebljiv
program će pri smanjenju particije automatski prebaciti podatke iz
novonastalog praznog dela u oblast koja još uvek pripada particiji, ali
kako želimo da smanjimo rizik na minimum, ovaj posao ćemo uraditi sami.
Preporučujemo besplatni program Auslogic Disk Defrag. U
njemu aktivirajte komandu „Defrag & Optimize“, nakon čega će
fajlovi biti poređani jedan iza drugog bliže početku particije, a
prostor sa kraja biće oslobođen. Nakon ovoga, procedura smanjenja
particije biće trivijalna, jer će softver za reparticionisanje samo
modifikovati njen deskriptor, bez diranja fajl-sistema i samih fajlova
na disku.



Particije je moguće rearanžirati i direktno iz Windowsove Computer
Management konzole. Ipak, prazan prostor koji se ovde napravi biće
„virtuelni“ prazni prostor, na kome je moguće napraviti jedino dodatni
Windowsov „basic volume“ ili proširiti postojeći. Stoga ćemo posegnuti
za profesionalnim softverom koji barata particijama nezavisno od
operativnog sistema i formata organizacije fajlova.
Ako ste u prilici da koristite komercijalna rešenja, najtoplije preporučujemo Acronis Disk Director.
Pored samostalnog izdanja, Disk Director se može naći i na „utility“
diskovima kao što je Hiren’s Boot CD (zaključno sa verzijom 10.6), a u
svakom slučaju podrazumevamo pokretanje ovog programa sa butabilnog
optičkog diska ili USB fleša, kako ne bi bio ometan od strane
operativnog sistema. Nakon što prepozna particije, dovoljno je kliknuti
desnim tasterom na poslednju particiju koju želimo da smanjimo, i
izabrati komandu Resize.



Značajno je da ova komanda može da se iskoristi i za pomeranje particije na disku, ali ovo nipošto nemojte da radite,
jer će to podrazumevati pomeranje kompletnog fajl sistema, a to je još
rizičnija operacija od ranije pomenutog deljenja particije. Dakle,
vodite računa da u polju „Unallocated space before“ obavezno stoji nula,
a particiju jednostavno „uhvatite“ za desnu ivicu i pomerajte ulevo
dokle god u polju „Unallocated space after“ ne stoji oko 10 GB prostora.
Kada to učinite, kliknite na OK, a potom na zastavicu pri vrhu prozora,
koja će izvesti operaciju smanjenja particije.

Ako ste u prilici da koristite komercijalna rešenja, najtoplije preporučujemo Acronis Disk Director.
Pored samostalnog izdanja, Disk Director se može naći i na „utility“
diskovima kao što je Hiren’s Boot CD (zaključno sa verzijom 10.6), a u
svakom slučaju podrazumevamo pokretanje ovog programa sa butabilnog
optičkog diska ili USB fleša, kako ne bi bio ometan od strane
operativnog sistema. Nakon što prepozna particije, dovoljno je kliknuti
desnim tasterom na poslednju particiju koju želimo da smanjimo, i
izabrati komandu Resize.


Značajno je da ova komanda može da se iskoristi i za pomeranje particije na disku, ali ovo nipošto nemojte da radite,
jer će to podrazumevati pomeranje kompletnog fajl sistema, a to je još
rizičnija operacija od ranije pomenutog deljenja particije. Dakle,
vodite računa da u polju „Unallocated space before“ obavezno stoji nula,
a particiju jednostavno „uhvatite“ za desnu ivicu i pomerajte ulevo
dokle god u polju „Unallocated space after“ ne stoji oko 10 GB prostora.
Kada to učinite, kliknite na OK, a potom na zastavicu pri vrhu prozora,
koja će izvesti operaciju smanjenja particije.


Ovaj posao je moguće učiniti i za nula dinara, koristeći besplatnu alternativu zvanu GPartEd
(Gnome Partition Editor). Radi se o razrađenom i pouzdanom softveru za
Linux koji pruža gotovo iste mogućnosti kao Acronis Disk Director.
Pritom postoji u butabilnom izdanju, pa se jednostavno može nasnimiti na
optički disk sa koga će se podići kompjuter i aktivirati GPartEd. Za
naše potrebe koristićemo poslednju stabilnu verziju, mada se na sajtu
projekta mogu naći i beta izdanja, ali se sa njima ovoga puta nećemo
igrati. Kada preuzmete ISO disk sa sajta, možete ga jednostavno
nasnimiti na prazan optički disk koristeći besplatni softver kao što je ImgBurn.
ISO disk se u Windowsu 7 može snimiti i bez ikakvog dodatnog softvera,
prostim dvoklikom na ISO nakon čega će se prikazati prozor u kome možete
započeti snimanje.


Alternativno, GPartEd možete pokrenuti i direktno sa USB fleša.
Prethodno USB fleš formatirajte u Windowsu kao FAT32. Onda preuzmite
programčić Unetbootin (unetbootin.sourceforge.net),
pokrenite ga, izaberite preuzeti ISO disk kao i prazan fleš drajv na
koji želite da ga nasnimite (vodite računa da greškom ne izaberete
postojeći hard disk), a potom pokrenite operaciju. Nakon nekoliko
minuta, dobićete spreman butabilni USB fleš sa koga možete podići
računar i pokrenuti GPartEd.


Kada je GPartEd pokrenut, procedura je gotovo identična kao u Disk
Directoru. Desnim klikom na particiju koju smanjujemo možemo dobiti
komandu Resize, i ponovo vodimo računa da „Free space preceding“ ostane
na nuli. „Free space after“ treba da bude oko 10 GB. Sledi klik na
taster „Resize/Move”, a potom komandu “Apply” u liniji sa alatkama
programa.




Napokon smo oslobodili prazan prostor na koji ćemo instalirati Linux.
Nakon što ste preuzeli instalacioni ISO disk Ubuntua, možete ga
nasnimiti na prazan CD ili DVD koristeći ImgBurn, ili ga prebaciti na
USB fleš preko Unetbootin-a, postupkom koji je identičan procesu
opisanom za kreiranje butabilnog GPartEd USB-a.


Proces instalacije

Procedura instalacije Ubuntua izuzetno je jednostavna i izvedena u
sedam koraka. Da se radi o praznom hard disku, ništa ne bismo morali ni
da objašnjavamo, jer se Ubuntu može instalirati klasičnom Next ->
Next -> Next metodom poznatom svim korisnicima Windowsa. Ipak, na
našem disku već imamo particije sa podacima i drugim operativnim
sistemom, pa je u četvrtom koraku potrebno da pravilno izaberemo
lokaciju nove particije. Izbor „Install them side by side“ povlači
potencijalno smanjenje Windowsove particije iz Ubuntuovog instalacionog
programa, što može biti rizično, pa ćemo izabrati „Use the largest
continuous free space“. Kako na kraju našeg diska već imamo kontinualh
10 GB koje smo prethodno pripremili, Linux će na njemu napraviti svoje
particije bez diranja Windowsovih.


Kada se instalacija završi i računar restartuje, umesto automatskog
podizanja Windowsa dočekaće vas meni u kome možete birati između
Windowsa i Ubuntua, jer je Ubuntu detektovao da je instaliran Windows,
instalirao sopstveni boot loader i u njemu uneo lokaciju Windowsove
particije na kojoj se nalazi sistem.









Šta ukoliko se predomislite i želite da vratite "samo" Windows

Može se desiti da se korisnik predomisli i poželi da vrati svoj računar
u prvobitno stanje. Ni ovo nije tako komplikovano – dohvatimo se
pripremljenog GPartEd diska i ponovo podignimo računar sa njega. Ono što
treba da uradimo je da obrišemo particije koje je Linux napravio, a
potom Windowsovu particiju ponovo „raširimo“ na prostor koji je
originalno zauzimala.


Novoubačene particije treba brisati od poslednje ka prvima. U našem
slučaju, desnim tasterom i biranjem komande „Delete“ brišemo
„linux-swap“, pa „ext4“ i napokon, „extended“ particiju koja služi kao
njihov sadržalac. Nakon ovih koraka, kliknućemo na taster „Apply“ koji
će izvršiti ove tri operacije jednu za drugom.


Sada ponovo vidimo deset slobodnih gigabajta na samom kraju diska.
Kliknućemo desnim tasterom na Windowsovu particiju od 30 GB i ponovo
izabrati komandu „Resize/Move”. Još jednom, „Free space preceding“ mora
biti nula, a particiju ćemo razvući preko celog dostupnog prostora, tako
da i u polju „Free space after“ treba da stoji nula. Potvrdimo komandu i
kliknimo na „Apply“, nakon čega će se particija razbaškariti preko
celog diska, kao što smo i zamislili.


Nije sve gotovo. Setimo se da je Ubuntu instalirao sopstveni boot
loader, pa treba da vratimo originalni Windowsov. Ubacimo instalacioni
disk Windowsa 7 i nakon što nam se prikaže početni ekran, izaberimo
komandu „Repair“.





Nakon što sistem bude detektovan, otvorimo komandnu konzolu (Command Prompt) i u njoj upišimo komandu bootrec /fixmbr a zatim bootrec /fixboot. Ovim će Windows “popraviti” master boot record i vratiti sopstveni boot loader. Zatvorimo komandu konzolu naredbom exit, a onda kliknimo na “Restart”.


Nakon restartovanja računara, dočekaće nas poznati ekran podizanja Windowsa – uspešno smo vratili računar u prvobitno stanje.



Kao što smo videli, postupak nije tako komplikovan, ali na nekoliko
mesta neiskusni korisnik može greškom ugroziti svoje podatke. Ipak, ako
je disk ispravan, ako smo pre rearanžiranja diska raščistili gužvu koja
se na njemu mogla nalaziti, ako smo ga uredno defragmentovali i ako se
pridržavamo rezona da treba izbegavati „šetanje“ i „presecanje“
particija, mogućnost za grešku je gotovo nepostojeća, pa vas ništa ne
sprečava da isprobate neki drugi operativni sistem paralelno sa
Windowsom 7.

Verujemo da smo vam ovim tekstom dosta pomogli i da će isti uticati da
se korisnici, uslovno rečeno, oslobode straha od korišćenja Linuxa
izazvanog bojaznima šta će se desiti sa Windows-om, koji je velikoj
grupi korisnika ipak primarno okruženje i ne žele da ga ugroze na bilo
kakav način.


Izvor;

Benchmark

Sređivanje Windows problema pomoću System Restore aplikacije

System protection je karakteristika koja je još davno uvedena u
Windows operativne sisteme, dabome, u nešto drugačijoj i rudimentarnijoj
formi. No, namena joj je bila i ostala identična - da u određenim
vremenskim intervalima ili prilikom detekcije značajnijih promena unutar
sistema kreira i sačuva informacije o sistemskim fajlovima i
podešavanjima vašeg računara, kao i prethodne verzije fajlova koji bi u
međuvremenu bili modifikovani. Sistem bi kreirao tzv. tačke povratka
(Restore Points), na koje bi korisnik mogao da se vrati u slučaju
određene havarije sistema. Vrlo lako, jednostavno i - dostupno. Istina
je da postoje mnoge druge metode bekapovanja informacija i oporavljanja
sistema, ali smo rešili da predstavimo jedan ovako rudimentaran
mehanizam koji je, da sve bude još lepše - direktno ugrađen u Windows i
svima je lako dostupan. Istovremeno, kako se njime može srediti širok
dijapazon problema, te je logično da može biti vrlo upotrebljiv za
široki krug korisnika, uključujući i one koji nemaju mnogo (ili uopšte)
iskustva u radu sa ovakvim stvarima, a mogu im rešiti znatne probleme.


Autor se seća kako je razmišljao kada se ova opcija po prvi put
pojavila integrisana u "Prozore", a radilo se o famoznom (i ne baš
slavnom) Windows Millenium Edition izdanju Microsoft operativnih
sistema. U ono doba, kada su diskovi bili znatno manji, baš kao i
sistemska memorija i resursi sistema, svi su gledali samo na to da
onesposobe ovaj servis, što zbog značajnog zauzeća diska tačkama
povratka neoptimizovane veličine, što zbog solidne količine memorije
koju je servis zauzimao za rad u pozadini. Danas u Windowsu 7, naspram
tih vremena, priča je sasvim drugačija. Diskovi su ogromni, memorije
koliko duša ište, veličina tačaka povratka je optimizovana i iznosi
najčešće nekih 60-70 MB, ubačene su nove opcije i podešavanja koje
omogućavaju veću kontrolu, a zauzeće sistemske memorije je praktično
neznatno. Stoga nemojte praviti istu grešku i isključivati ovu
ultra-korisnu alatku - osim ako kao napredan korisnik već ne koristite
neko naprednije 3rd party softversko rešenje. U daljem tekstu ćete otkriti i zašto...a razloga je mnogo.

Par napomena - da bi se System Restore uopšte mogao koristiti neophodno
je korišćenje NTFS fajl sistema. Pretpostavljamo da najveći broj
korisnika upravo njime raspolaže. Desnim klikom na disk i odabiranjem
opcije Properties to možete proveriti. Ako je kojim slučajem disk FAT
ili FAT32 tipa, aplikacija se ne može koristiti. Osim toga, tačke
vraćanja se ne snimaju samo ručno, već će ih operativni sistem
automatski kreirati prilikom novih "dešavanja", kao što su instaliranje
apdejta ili značajne aplikacije.

Gde se nalazi

Da pronađete System Restore aplikaciju, dovoljno je da kliknete na
start meni i otkucate System Restore, nakon čega će vam se otvoriti ne
samo prečica ka programu, već i prečice ka osnovnim mogućnostima (Create
a restore point, Restore your computer to an earlier time i tako
dalje). Jedno od lepih svojstava ovog mehanizma je da u suštini uopšte
ne moramo pokretati program da bismo aktivirali njegove funkcije, već
možemo sve da radimo direktno na opisani način. Naravno, možete sve
raditi i preko All programs menija - srećno sa snalaženjem, jer
verovatno imate na desetine instaliranih aplikacija. Ako ipak želite da
pokrenete System Restore na ovaj način, on se nalazi u Accessories -
System Tools. Tu je i mogućnost pristupanja iz Control Panela. No, ako
ovako pristupate, ne možete obaviti direktnu operaciju na opisani brži
način, te vam toplo preporučujemo da ukucate System Restore kao što je
prikazano dole na slici - tim pre što prva operacija neće biti
pokretanje same aplikacije...


Inicijalno podešavanje i upoznavanje

Za sada se zadržimo na kliku ne na System Restore program, već opciju
Create a restore point. Ona je četvrta odozgo, odnosno treća unutar
Control Panel sekcije na gornjoj slici. Otvoriće vam se nešto ovako:


Odavde imate nekoliko opcija kojima možete pristupiti. Ukoliko nikada
niste koristili System Restore ili ste jednostavno nedovoljno iskusni,
preporučujemo da kliknete na plavi, podvučeni "What is system
protection?" tekst, kako biste pristupili vrlo korisnoj i jasno
napisanoj pomoći. To će izgledati manje-više ovako:


Upadljiv je spisak diskova, u kome će se izlistati svi diskovi vašeg
sistema. Važno je napomenuti da će System Restore razlikovati disk sa
vašim sistemom i ostale diskove, ali to neće uticati na funkcionalnosti.
Svi ovi diskovi će biti praćeni i motriće se na promene. Tu opciju
možete isključiti ako tako želite - ne zaboravite, što više diskova i
fajlova, to veći utrošak diska za tačke izmena.



Podešavanja možete izmeniti za svaki disk pojedinačno, a na
raspolaganju su vam podešavanja vezana za "obim" onoga što System
Restore prati (sistemska podešavanja i fajlove, ili samo fajlove), a
uvek kompletan mehanizam možete i isključiti. U praksi, autor je
ostavljao da System Restore vrši potpuni monitoring sistemskog diska,
jer je on ubedljivo najznačajniji. Možete ostaviti i još poneki disk ako
na njemu držite značajne fajlove, naravno. Takođe, postoji slajder
kojim možete dodeliti prostor na disku za System Restore aplikaciju.
Sami procenite koliko želite da odvojite za tu svrhu. Kada se dodeljeni
prostor popuni, prilikom narednih snimanja tačaka vraćanja (Restore
Points) sistem briše najstariji i tako u krug. U principu, ne morate
dodeljivati preterano veliki prostor. Konačno, tu je i Delete opcija,
koja briše sve osim poslednje kreirane tačke vraćanja. Ovu opciju
koristite da rasteretite prostor na disku, ali dobro odmerite kada ćete
je upotrebiti. Bitno je da vam u tom trenutku sistem funkcioniše
besprekorno, a pitanje je da li je to tako iako tako izgleda na
površini...


Kreiranje tačke vraćanja (Restore Point)

Vraćamo vas na početak. Kada želite da kreirate tačku vraćanja, odete u
Start meni i kucate "System Restore", nakon čega birate "Create a
restore point" opciju.


Otvoriće vam se ovakav meni. Kliknite na dugme Create u donjem desnom uglu.


Nakon toga će vam se pokazati jednostavan dijalog, zar ne? Ukucate opis
koji želite da dodelite (nemate nikakvih ograničenja po tom pitanju).
On je čisto kozmetičke prirode, jer sistem pamti datum i vreme kreiranja
i po tome se ravna, a opis je samo da vam pomogne da se lakše snađete
kasnije u slučaju potrebe...



Nakon toga ostaje vam da samo kliknete na OK. Čestitamo, kreirali ste
tačku vraćanja. Tu se snimaju informacije o registru, lokalni korisnički
profil, fajlovi u Windows File Protection folderu, COM+ i WMI baze
podataka, IIS metabaza, specifični fajlovi i tipovi fajlova nad kojima
se vrši monitoring - jednom rečju, skoro sve što vam treba da vratite
operativni sistem u ranije stanje. Sada, kako da je upotrebite;


Restore operacija

Ponovo kucajte "System Restore" u Start meniju. Od opcija, odaberite
"Restore your computer to an earlier time", da izvršite kompletan
povratak računara u tačku vraćanja. Opcija je treća odozgo i označena je
na donjoj slici. Isto tako, možete (konačno) kliknuti i na System
Restore (prvi odozgo) - aktivira se ista stvar.


Pokrenuće vam se System Restore. U suštini, radi se o jednostavnom
programu čiji prvi prozor ne treba naročito opisivati. U suštini, van
Next i Cancel tastera, jedino vidite opis onoga šta aplikacija radi, kao
i obaveštenje koje će vam jasno ukazati da se Restore operacija može
vratiti unatrag (ako niste njome zadovoljni), što dodatno može da vas
rastereti eventualnih nedoumica da li ćete nešto "pokvariti" korišćenjem
ove aplikacije uopšte. Ništa ne možete da pokvarite, a koristite je
ionako tek onda kada je nešto pokvareno...


Klikom na Next dolazimo do narednog prozora, koji izgleda kao na donjoj
slici. Izlistaće se sve kreirane tačke vraćanja, a na vama je da
odaberete jednu od njih. Postoji i opcija "Scan for affected programs",
koja će vam u suštini samo izlistati koje aplikacije su promenjene u
odnosu na tu tačku vraćanja. Može biti korisno ako vam opisi nisu bili
baš deskriptivni, ili ako niste sigurni kada je šta modifikovano. O toj
opciji nešto više kasnije. Za sada, kliknete na Next, nakon što
odaberete željenu tačku vraćanja.


Tada vam se otvara dijalog u kome možete potvrditi ili otkazati
operaciju, kao na slici ispod. Vrlo jednostavno, zar ne? Da okončate
operaciju, kliknite na Finish.


System Restore kreće da radi, nakon čega će resetovati vaš računar.


Tokom butovanja sistema će vam se prikazati donja poruka. Operacija ne
bi trebala da traje naročito dugo, mada zavisi i od toga šta sve
oporavljate, koliko ste i kako modifikovali aplikacije i podešavanja i
slično.


Sistem će vam nakon pokretanja ispisati poruku nasred ekrana u kojoj vas obaveštava o uspehu operacije.


Poništavanje System Restore operacije nakon njenog završetka, tj. vraćanje u prethodno stanje

Ukoliko ste pogrešili, želite da se vratite na stanje od pre System
Restore aktivacije, dovoljno je da ponovo pokrenete System Restore (već
smo dovoljno puta opisivali na koji način) i pojaviće vam se nova opcija
- da poništite prethodni Restore i vratite se u ranije stanje. Ako
želite da to učinite, sve je na dva klika od vas (Next i Finish). Sistem
će se vratiti u stanje pre nego što ste obavili raniju Restore
operaciju na sličan način (uz jedan restart).
Fajlovi i podešavanja u tački vraćanja, programi na koje će Restore uticati

Ukoliko želite da dobijete detaljne informacije o programima na koje će
operacija povratka u ranije stanje uticati, možete koristiti gore
opisane načine da dođete do opcije Scan for affected programs, ili
jednostavno da odete direktno na tu opciju operacijom i klikom opisanom
na donjoj slici.


Bićete direktno odvedeni na spisak tačaka vraćanja, gde nakon što
selektirate jednu od njih možete kliknuti na Scan for affected programs
opciju, kao na donjoj slici.


Sistem će časkom obaviti skeniranje koje traje svega nekoliko sekundi.


Nakon toga, izlistaće vam se egzaktan spisak aplikacija koje će biti
"pogođene" obavljanjem Restore operacije. Programi koji su bili dodati
nakon snimanja tačke vraćanja u koju se želite vratiti će biti obrisani,
a oni koji su tada postojali a koje ste eventualno uklonili će biti
obrisani. Nagađate li koliko je ovaj mehanizam pogodan? Virusi i drugi
malveri će nestati vrlo lako, kao i razna neželjena podešavanja i
konflikti koji vam prave problem...


Preostaje vam da uživate u svom novom-starom, oporavljenom operativnom sistemu lišenom problema.


System Restore se može koristiti i iz Safe moda, što je korisna opcija u
slučaju kada je kvar takvog tipa da se ne može uključiti Windows - čak u
kompaniji imaju toliko poverenja da odavno kada startuje Windows u Safe
režimu po difoltu iskače pitanje "Da li hoćete da iskoristite System
Restore da sredite sistem?" To je i logično, jer zašto biste inače
ulazili u Safe mod uopšte, zar ne...

Zaključak

System Restore nije svemoguć. Ali je prilično koristan i može vam
pomoći u veoma velikom broju situacija. Neke od njih možda deluju
benigno ili naivno, ali ponekad je daleko lakše obaviti ovu operaciju
koja traje između 30 i 60 sekundi nego mozgati odakle bi mogao da potiče
problem i šta uraditi po tom pitanju, naročito za manje iskusnog
korisnika. U jednom trenutku, vaš autor je počeo aktivno da koristi ovaj
mehanizam i od tada ga je spasao gomile muka i problema koji bi, da
nije njega, gotovo redovno rezultovali reinstalacijom Windows
operativnog sistema.
System Restore je vrlo jednostavan i lak za korišćenje i integralni je
deo vašeg operativnog sistema. Može se koristiti za situacije kada
iskrsne problem sa sistemskim fajlovima, sa konfliktima, ali što je još
mnogo bitnije, sa gomilom problema kojima možda ni ne znate uzrok. U
godinama koje su za nama, autor je koristio System Restore za toliko
stvari, od konflikta u drajverima grafičkih karti, preko ispravki
određenih bagova, problema sa registrom, do uklanjanja malvera po
kratkom postupku ili jednostavnog ispravljanja nekih čudnih problema,
kojima nikad nije ni pronašao uzrok - ali je zahvaljujući System Restore
opciji posledica jednostavno uklonjena. Čak i probleme koje bi izazvalo
instaliranje novog skina Windowsa ili ubacivanje nekog paketa koji
menja izgled, a koji bi rezultovao neodzivnošću kompletnog sistema.
Posle nekog vremena, vaš autor se navikao da posegne za ovom opcijom čim
oseti da bi mogao da izgubi dragoceno vreme.

Ljudi sa ovih prostora su uvek znali da se snađu - makar takva
percepcija važi za naše građane koji su, pritisnuti raznim nevoljama,
teskobama i oskudicama morali itekako da se snalaze za preživljavanje u
teškim godinama koje su iza nas (a neki bi dodali, i koje nas tek
očekuju). U tako reći iznudici posezali smo za raznoraznim rešenjima i
opcijama, koje nisu baš uvek služile na čast. Stoga je naša zemlja i
dalje na crnoj listi nekih svetskih platnih sistema, a svakako nas
najviše pogađa odsustvo podrške za PayPal servis, vodeći servis za
bezbednu kupovinu preko interneta. Slično važi i za prodajna mesta, pa
tako imamo situaciju da najveća svetska online prodavnica, Amazon,
izbegava da šalje većinu svojih artikala u Srbiju.

Nažalost, u Srbiji postoji ogromna rezervisanost prema kupovini preko
interneta. Postoji optimizam da će se gledišta ljudi postepeno menjati, a
najveći doprinos u tom smislu bi trebale da daju nove opcije kupovine,
nabavke, naručivanja raznih proizvoda, ali i usluga preko interneta.
Tako danas možete kompletan put organizovati a da ne izađete iz
udobnosti svog doma, i to na takav način da vas putovanje izađe izuzetno
povoljno, daleko povoljnije nego u aranžmanu određene turističke
agencije. Takođe, možete plaćati parking mesta, naručivati knjige, kućne
potrepštine, rent-a-kar, možete igrati online igre (da ne kažemo,
kockati se preko interneta) ili koristiti benefite grupnih kupovina.
Opcija je mnogo, ali treba dopreti do svesti korisnika i pokazati im
kako na lak, bezbedan i brz način mogu da ostvaruju transakcije.


Platne kartice i internet trgovina

Ipak, iako volimo da se hvalimo da smo "lideri u regionu", ističući
brojku od skoro 6 miliona platnih kartica u opticaju, pitanje je koliko
se one koriste. Naročito je diskutabilno kolikom broju građana su
zapravo te kartice dostupne, ali i kakve usluge i servise oni mogu sebi
obezbediti van onih bazičnih. Problema je puno. Prema podacima koje je
pre izvesnog vremena izneo potpredsednik kompanije Masterkard Evropa za
tržišta visokog rasta Manuel Alekse, od ukupnog broja onih koji koriste
Internet u Srbiji (a svima je verovatno poznato da smo po tom parametru
među najnerazvijenijim zemljama Evrope), svega 10% njih kupuje preko
mreže. Od tog broja, još poraznije deluje informacija da 38 procenata
kupuje putem interneta nekoliko puta godišnje, 25 odsto jednom mesečno,
13 procenata nekoliko puta mesečno, dok samo dva procenta njih kupuje
putem interneta svakodnevno.

Alekse je istom prilikom izjavio da čak 62 procenta korisnika kartica u
Srbiji koristi internet, od čega 71 odsto to čini svakodnevno, a 18
procenata nekoliko puta nedjeljno, napominjući da se veoma mali broj
njih oseća sigurno kada koristi kartice za kupovinu putem interneta. To
je još jedna barijera koja se mora prevazići. Osim toga, u Srbiji
postoje značajne regionalne razlike u korišćenju platnih kartica,
najviše zbog slabijeg razvoja infrastrukture i manjeg finansijskog
obrazovanja stanovništva. Na primjer, prema istraživanju Masterindeks
Srbija, 65 odsto aktivnih korisnika iz Beograda plaća karticom nekoliko
puta nedeljno, dok je taj procenat u centralnoj Srbiji i Vojvodini 45
odsto. Konačno, sam broj kartica nije dovoljno reprezentativna stvar.
Kada svakome ko otvori tekući račun u startu date barem dve kartice i
pride ponudite još nekoliko, naravno da ćete dobiti veliki broj platnih
kartica na tržištu. Međutim, pravo pitanje je šta se sa njima može
učiniti.


Prema zvaničnim informacijama, prošle godine je obavljeno oko 280,000
kupovina preko interneta u Srbiji. Od toga je svega 7% transakcija
plaćeno platnom karticom. Iz tog podatka je potpuno jasno da u trgovini
preko interneta kod nas dominiraju plaćanja preko uplatnica, ili
pouzećem.

Nažalost, ostaje činjenično stanje da se sa platnim karticama, makar
najvećim brojem njih, ne može učiniti mnogo. Ne možete trgovati preko
eBay-a, ne možete kupovati aplikacije ili digitalnu muziku preko
interneta, imate pred sobom veliki broj barijera na sajtovima za
internet trgovinu raznih profila. Pored toga, postavlja se pitanje
implementacije rešenja sa strane kompanije, što je naročito
problematično na domaćem tržištu. Doskora je jedino rešenje u ponudi
bilo (za prodavca) relativno skupo rešenje banke Intesa, koje je neretko
znalo da troškovima "pojede" maržu. Svi ovi problemi su bili veoma
jasno izraženi u proteklom vremenu. I upravo su oni otvorili prostor za
inovativno rešenje lako za korišćenje, koje će pomoći zaobilaženj ako ne
svih, a ono barem ogromnog broja prepreka koje smo spominjali, kakvo je
- QVoucher.

QVoucher, online kupovina bez rizika

Povučeni interesantnom premisom, ali i vrlo dobrim iskustvom u
kupovini, stupili smo u kontakt sa kompanijom QVoucher i posetili ih sa
željom da "otkrijemo tajnu" iza ovog servisa, i dobijemo dodatne
informacije koje bismo mogli da prenemo našim čitaocima. Osnovna ideja
QVoucher servisa je da omogući korisniku da plaća robu i usluge putem
interneta bez kreditnih kartica i bankovnih računa. Cilj je bio da se
korisniku omogući da bez rizika od krađe troši onoliko koliko mu je
potrebno i kada mu je potrebno, bez vezivanja za komplikovanije sisteme
naplate i račune u bankama. Da bi ste kupili nešto preko QVoucher-a
potrebno je da prethodno kupite QVoucher dopunu. QVoucher se koristi za
kupovinu roba i usluga putem interneta, a kao što ćemo to izložiti dalje
u tekstu, QVoucher dopuna se može kupiti na nekom od QPaySpot uplatnih
mesta, kojih u Srbiji trenutno ima preko 6000. Nema garancije da se može
pronaći "baš na svakoj trafici", ali je velika verovatnoća da će to
biti moguće. Takođe, dopune se mogu izvršiti u velikom broju menjačnica.
Kompletan spisak uplatnih mesta može se pronaći na zvaničnom sajtu.

Korisnik QVoucher servisa može biti svako ko ima pripejd ili postpejd
nalog kod bilo koje mreže mobilnih telefona u Srbiji. (060, 061, 062,
063, 064, 065, 069). Broj mobilnog telefona je potreban samo kao
sredstvo za identifikaciju (predstavljanje) sistemu, odnosno kao pogodan
metod za razmenu obaveštavanja. Korišćenje QVoucher-a ne opterećuje
račun za mobilni telefon niti je na bilo koji način vezan za njega.
Kreditom je, na primer, moguće kupiti neku uslugu ili robu na raznim
sajtovima koji podržavaju kupovinu preko QVoucher-a (a što korisnici
vrlo lako mogu uočiti preko logotipa koji se nalazi najčešće već na
naslovnim stranama sajtova), robu i usluge preko sajtova za grupnu
kupovinu, pripejd dopunu za mobilni telefon mreža MTS i Vip mobile,
Skype kredit za jeftino telefoniranje, RapidShare nalog, Apple iTunes
kredit za slušanje muzike i gledanje filmova...
Veoma bitna stvar jeste da korisnik ima jasno, čisto i pregledno stanje
po pitanju svog računa, odnosno količine novca koja mu je na
raspolaganju. On ne plaća nikakvu proviziju, može raspolagati novcem
onako kako to želi kad god želi, niko mu ne traži da novac odmah
potroši, ali mu se istovremeno nudi mogućnost da ga potroši momentalno u
slučaju da to poželi obavljanjem neke kupovine preko interneta, što je
veoma bitna stvar, bez plaćanja provizija banci, uplaćivanja na tekući
račun i slično. QVoucher dopuna može biti bilo koji iznos između 200 i
5000 dinara. Ovakvo opredeljenje se proističe kako zbog internog
sistema, alarma i praćenja da li se nešto čudno dešava sa transakcijama,
tako i zbog izbegavanja tipičnih grešaka kada osoba hoće da uplati npr.
2,000 dinara, a greškom se ukuca 20,000 dinara. Ukoliko želite da
uplatite veće iznose, jednostavno ćete uplatiti iz više koraka (na
primer, za uplatu od 8,000 dinara izvršićete dve uplate, jednu od 5,000 i
jednu od 3,000 dinara).
Posebno zanimljivo je istaći da je QVoucher servis nastao kao
magistarski rad mladog direktora i osnivača kompanije, gospodina
Vladimira Markovića. Ko kaže da svi pametni i ambiciozni ljudi sa idejom
koji žele da uspeju moraju da odu iz Srbije.

Zašto QVoucher

U Srbiji, kao što smo videli u uvodu, postoji sistem plaćanja preko
platnih kartica, koji je dominantan u svetu. Takođe, postoji sistem
plaćanja preko uplatnica ili pouzećem, koji ima brojne mane. Mnogo ljudi
koristi platne kartice, ali iz nekog razloga ne žele da ih koriste na
internetu, o čemu smo takođe već govorili. Postoji strah od korišćenja,
ne ulazeći u to postoji li realna bojazan u nekom smislu ili ne. Sistemi
SMS naplate imaju manu zbog visoke provizije koja ide do 60%. QVoucher
je, prema rečima samih zaposlenih, svojevrstan presek ova dva sistema,
koji je skupio dobre strane od oba velika naplatna sistema. Izuzetno je
dostupan i može ga koristiti svako ko ima mobilni telefon, jednostavan
je, pripejd je sistem u pitanju sa jasnom slikom o raspoloživim
sredstvima jer se može trošiti onoliko koliko se uplati.


Kako sistem funkcioniše iz perspektive korisnika

Dovoljno je da korisnik ima mobilni telefon kod nekog od lokalnih
operatera - nebitno je da li se radi o pripejd ili postpejd nalogu.
Bitno je da korisnik ima telefon zbog toga što se broj telefona pretvara
u broj računa, odnosno naloga, čime se eliminiše potreba za "pamćenjem
još jednog računa", pošto je pretpostavka da svako zna broj svog
mobilnog telefona. Svaki nalog je zaštićen passwordom, ali je dodatna
mera zaštite što kod svake transakcije sistem korisniku šalje
jedinstveni pin kod koji on ukuca da finišira transakciju.

Pretpostavimo da korisnik vidi nešto što želi da kupi preko interneta.
On tada prosto odlazi na neko od prodajnih mesta, uglavnom na trafiku
ili menjačnicu (kompletan spisak, podsećamo još jednom, možete pronaći na zvaničnom sajtu)
gde se zatraži QVoucher dopuna. Nakon toga se prodavcu saopšti iznos
koji se želi uplatiti i on je ukucava, čime je dopuna uplaćena. Ako se
dopuna uplaćuje prvi put, sistem prepoznaje da je u pitanju nov nalog, i
automatski šalje password SMS-om. To znači da ne postoji obaveza
prethodne registracije na zvaničnom sajtu, iako i ta mogućnost postoji.
Dovoljno je otići u trafiku i izvršiti jednostavnu uplatu, kazati broj
telefona i - to je to. Ako se ne radi o prvoj uplati, sistem šalje
potvrdu uplate, odnosno primljenog iznosa.

Sada korisnik na internetu odabere robu ili uslugu koju želi da kupi i
odabere opciju da plati QVoucher-om. U tom trenutku njemu se šalje pin
kod na njegov broj mobilnog telefona, a na sajtu se otvara prozor u koji
je samo potrebno ukucati pin kod. Pritiskom na OK kupovina se završava i
– to je to. Ceo mehanizam funkcioniše vrlo jednostavno.

Ipak, i dalje postoje rezervacije i bojazni i ljudi u kompaniji
QVoucher su toga svesni i stoga nastoje da privuku korisnike da probaju
plaćanje ovim putem preko raznih popusta ili akcija. Uvereni su da će
svako ko proba jednom želeti da nastavi da koristi servis, rekli bismo
sa dobrim razlogom. Ako želite da maksimalno iskoristite svoj novac
uključujući i male sume koje „zaostanu“ od kupovina, VIP i Telekom
omogućavaju konvertovanje sume u kredit za mobilni telefon (podsećamo,
obrnut proces u vidu korišćenja kredita mobilnog telefona za plaćanje
QVoucher-om nije moguće).

Prednosti za korisnike

Novac koji se uplati nema “rok trajanja”. Može se koristiti onda kada
korisnik to poželi, na način na koji poželi. Nema provizije prilikom
uplate – ako korisnik uplati 1000 dinara, on dobije 1000 dinara na
nalogu sa kojima može da raspolaže, tako da je iz njegove pozicije cela
stvar vrlo transparentna. Ukoliko korisnik nije u mogućnosti da uplati
na nekom od “brzih” uplatnih mesta iz nekog razloga (na primer, živi u
udaljenom regionu), postoji mogućnost da izvrši uplatu putem uplatnica, s
tom razlikom što tada novcem ne raspolaže momentalno, već nakon što
novac legne na račun.

Brzina transakcije je naročito bitna stavka. Pored udobnosti i “čiste
situacije”, odnosno eliminisanja bilo kakve neizvesnosti, nekada je
potrebno izvršiti hitnu transakciju – na primer, na sajtovima grupne
kupovine pre nego što istekne ponuda, ili u momentu isticanja Rapidshare
naloga, QVoucher omogućava instantnu dopunu mehanizmom koji funkcioniše
24 sata dnevno i nema čekanja. To je istovremeno i značajna prednost
QVoucher-a u odnosu na tradicionalne sisteme plaćanja.


Lakoća korišćenja je nešto što smo već opisali i istakli i što je jasno
uočljiva stavka. Sistem je jednostavan za shvatanje, što je iz
perspektive korisnika važno zbog sticanja poverenja u mehanizam
plaćanja. Takođe, dosta je siguran i pruža mogućnost kupovine roba i
usluga, ali i jedinstvenih usluga koje se mogu kupiti isključivo putem
QVoucher-a. Tipičan primer toga bi bio iTunes, preko koga možete
kupovati digitalnu muziku, aplikacije, knjige, pesme za svoje iUređaje
putem QVoucher-a direktno iz aplikacije implementirane na matičnom
sajtu.

Prednosti za firme

Otvorenost naših sagovornika i u ovom domenu nas je prijatno
iznenadila, jer smo u vrlo srdačnom i otvorenom razgovoru dobili mnoštvo
informacija koje bi, možda, na drugim mestima bile tretirane kao
poslovna tajna, pa smo tako u prilici da vam izložimo i neke podatke
koji bi mogli biti od značajnog interesa za potencijalne partnere. No,
da pre toga kažemo nekoliko reči o samim prednostima QVoucher-a za
partnerske kompanije.

Uključenjem u sistem QVoucher trgovac dobija pre svega pristup velikom
broju korisnika koji su već koristili QVoucher. To znači da već u startu
on dobija bazu ljudi koji imaju iskustva sa internet trgovinom i žele
da kupuju stvari putem interneta. Svakako je u uslovima kakvi su u
Srbiji sam direktan pristup ciljnoj grupi nešto što je vredno isticanja u
samom startu.

Sistem naplate je vrlo jednostavan i lako ga je implementirati.
Implementacija se ne naplaćuje. Potpisuje se ugovor koji nije
opterećujući, koji nema troškove mesečnog održavanja, koji nema troškove
setapa, i samim potpisivanjem se priključuje u sistem. Takođe, QVoucher
ima veliki broj prodajnih mesta, što njemu automatski omogućava da
prodaje u gotovo svakom gradu. Pored toga, trgovac se rešava opterećenja
rada sa uplatnicama jer on ne mora da se zanima više tim aspektom rada
uopšte. U zamenu za proviziju koja se plaća, trgovac dobija situaciju u
kojoj se QVoucher bavi naplatom roba i usluga, a on može da se bavi
svojim biznisom i fokusira se na njegov razvoj.



Takođe, QVoucher je i svojevrsno sredstvo reklamiranja, jer se svi
proizvodi i usluge reklamiraju na sajtu kao deo palete usluga. Učestvuje
u online i offline kampanjama čime se dodatno promoviše njegov biznis.
Velika prednost koju nudi QVoucher jeste što se novac isplaćuje
redovno, na svakih 15 dana, što nije slučaj sa drugim sistemima naplate
gde se novac zadržava mnogo duže. Sistem je vrlo transparentan, i nema
nikakvih “kočnica” i prepreka – tačno se zna šta je ko prodao, šta je ko
platio. Trgovac dobija detaljan obračun od firme QVoucher sa tačnim
brojem transakcija, datumom uplate, iznosom uplate. Spomenimo još da se
prodajna mesta fakturišu na tri dana kada su u pitanju dopune.
Konačno, podaci o naknadi koju traži QVoucher su takođe transparentni,
svima dostupni i unificirani za sve, bez obzira na obim, profitabilnost
ili tip posla, i razlikuje se samo u tome da li se radi o prodaji
fizičke robe ili usluga. Deo QVoucher-a iznosi 4% za prodaju robe,
odnosno 6% za prodaju usluga. Detaljne informacije o tome kako možete
doći do integracije sa QVoucher servisom možete pronaći na zvaničnom
sajtu, na ovoj adresi.


Gde kupiti

Spomenuli smo već da postoji veliki broj lokacija na kojima je dopuna
lako dostupna. QVoucher dopuna se može kupiti na nekom od QPaySpot
uplatnih mesta, kojih u Srbiji trenutno ima preko 6000. Nema garancije
da se može pronaći "baš na svakoj trafici", ali je velika verovatnoća da
će to biti moguće. Takođe, dopune se mogu izvršiti u velikom broju
menjačnica. Kompletan spisak uplatnih mesta može se pronaći na zvaničnom sajtu.


Pokrivenost gradova Srbije je vrlo solidna i uporno se radi na njenom
širenju. No, za korisnike iz manjih sredina je uvek tu opcija da izvrši
uplatu putem uplatnica, preko banke ili pošte, s tom razlikom što tada
novcem ne raspolaže momentalno za razliku od situcija uplaćivanja na
“klasičnim” prodajnim mestima, već nakon što novac legne na račun.

Bezbednost, podrška

Svaki nalog je zaštićen passwordom, ali je dodatna mera zaštite što kod
svake transakcije sistem korisniku šalje jedinstveni pin kod koji on
ukuca da finišira transakciju. U praksi, ako neko ukrade lozinku, ne
može se zloupotrebiti nalog ako na njemu ima novca jer se zahtev mora
slati sa tačno određenog telefona, te da bi se "zloupotrebila" novčana
sredstva, mora se znati lozinka i mora se raspolagati telefonom u
fizičkom smislu, što značajno smanjuje rizik od bilo kakvog vida
zloupotrebe. Lozinka je sistem generički kreiran od 6 cifara, a svoju
lozinku korisnik uvek može naknadno promeniti na sajtu.


Postoji i opcija “zaboravljene lozinke”. Ukoliko korisnik zaboravi
svoju lozinku, može odabirom ove opcije da dođe do iste, pošto će na
svoj broj telefona dobiti SMS sa lozinkom. Bitno je naglasiti i da se
aktivno prati se šta se dešava, postoje alarmi u internom sistemu (već
smo spomenuli da je opredeljenje za maksimalnu bezbednost jedan od
razloga ograničenja maksimalne uplate na 5,000 dinara), tako da su
korisnici bezbedni i na taj način.

Postoji 24-časovna podrška koja se u toku radnog vremena pruža od
strane zaposlenih u kompaniji QVoucher. Po isteku radnog vremena,
obavezu podrške preuzima na sebe Call Centar tako da korisnici uvek mogu
računati da će “pronaći nekoga” sa druge strane žice. Moramo da
istaknemo da smo se prilikom našeg susreta i na licu mesta uverili
koliko se pažnje poklanja ovog delu, gde se zaposleni zaista trude da
odgovore na pitanja, molbe, da daju neko uputstvo...Odgovor koji su nam
dali na našu primedbu da možda postoji opasnost da budu ophrvani
podrškom nas je posebno impresionirao – oni kažu da je jako bitno pomoći
onima koji još uvek imaju strah i koji možda po prvi put kupuju
koristeći ovakav mehanizam, iz vrlo prostog razloga – pomozite mu sada i
dobili ste stalnu mušteriju; odbijte ga i negativno iskustvo će ga na
duže staze, ako ne i zauvek, odbiti od kupovine preko interneta.

Treba imati na umu da povlačenje uplaćenog novca sa QVoucher naloga
nije moguće. Pre svega nije moguće pravno, ali bi pored toga bilo gotovo
nemoguće obezbediti glatko funkcionisanje sistema iz perspektive
kompleksnosti koju bi trebalo obezbediti za funkcionisanje transakcija u
dva smera, odnosno široke podrške uplatnih mesta sa kojih bi se to
realizovalo.

Kupovina, kupovina

Nažalost, za sada se ne može plaćati u inostranstvu preko QVoucher
sistema naplate. Ipak, postoje veliki planovi za širenje, koji svakako
neće biti ograničeni na teritoriju naše zemlje. Do tada, QVoucher ostaje
vrlo upotrebljivo, praktično i korisno sredstvo za kupovinu na domaćem
webu. Izuzetak su određeni servisi, igre, pristupi, koji se prodaju
putem vaučera. To su, primera radi, Ikariam, BiteFight, Travian,
Rapidshare i iTunes, a pristup ovim servisima se prodaje preko sistema
vaučera, koji se pak mogu kupiti preko QVoucher-a. Spisak istih možete
pronaći na zvaničnom sajtu.


Međutim, nije sve ni u broju servisa, već ima nešto i u brzini usluge.
Primera radi, postoji četiri opcije za kupovinu Rapidshare naloga u
Srbiji. U tri slučaja to manje-više funkcioniše ovako: vi idete na sajt,
odabirate, vraća vam se uplatnica, vi idete u poštu ili banku da je
uplatite (čekajući red, naravno), potom skenirate ili slikate račun pa
šaljete mailom, pa se čeka da te pare legnu na račun firme i da osoba sa
druge strane pogleda taj mail, potom šalje mail Rapidshare-u da se
izgeneriše nalog, nakon čega vama potom šalje informacije...sve u svemu,
operacija koja u najboljem slučaju traje dva dana. U poređenju sa time,
QVoucher omogućava kupovinu istog u roku od desetak minuta. Dakle,
Rapidshare nalozi su najjeftiniji kod QVoucher-a, a pride se radi o
usluzi, koju korisnik želi da počne da koristi u što kraćem roku, tako
reći odmah.

Koje još zanimljive proizvode i usluge možete kupiti preko QVoucher
servisa? Sajtovi grupnih kupovina su u ogromnoj ekspanziji i usluge i
roba koje se prodaju preko njih su vam ovim putem lako dostupni.
Spomenuli smo da možete dopunjavati brojeve mobilnih telefona, ali to je
samo vrh ledenog brega. Skype, jeftini pozivi ka inostranstvu, Top
Eleven facebook igrica, Rapidshare pristup, licence za aplikacije (npr.
Kaspersky antivirus), igrati online igre, naručivati promotivne
materijale, vršiti najraznovrsnije kupovine različite robe, od
kompjuterske opreme do knjiga, nameštaja, i ostalih stvari koje prodaju
veb šopovi. Spomenimo i aukcije, zakup domena i hostinga, kao i jedino
legalno sredstvo kockanja u Srbiji, Državnu Lutriju Srbije, čije se
usluge takođe mogu plaćati preko QVoucher-a, a tu su i razni vidovi
zabave...Uskoro će biti dodate i karte za pozorišta. Generalno, firma se
trudi da stalno širi spektar usluga i proizvoda, odnosno da ponuda bude
raznovrsnija za krajnjeg korisnika. Pogledajte ovu stranicu da se detaljnije upoznate sa mogućnostima i opcijama.

Umesto zaključka


QVoucher je izuzetno upotrebljivo sredstvo plaćanja na domaćem vebu. Sa
jasnim prednostima i pogodnostima za firme i kupce, ono omogućava
jedinstveni doživljaj kupovine i donosi dodatni stimulans razvoju
poslovanja za trgovce i firme. Brzo, efikasno, lako, jednostavno,
bezbedno. Navike ljudi moraju da se postepeno menjaju u tom smislu da
ljudi počnu da kupuju preko interneta u daleko značajnijoj meri.
QVoucher ima pomalo nezahvalan, ali i vrlo značajan i potencijalno
ekstremno isplativ zadatak da bude pionir u menjanju svesti našeg
stanovništva, koje je preduslov za dalje razvijanje trgovine preko
interneta, koja je pak jedan od osnovnih preduslova za unapređenje
domaće ekonomije.

Izvor; Benchmark

Društvene mreže (Facebook nije jedini)

Kao što se može primetiti gotovo na svakom koraku, Facebook je praktično
postao sinonim za društvenu mrežu. “Nekada davno”, tačnije pre četiri
ili pet godina, to nije bilo tako jer je krupne korake na tom planu
napravio MySpace, ali je Facebook doneo drugačiji pristup. Izuzetno
jednostavan interfejs koji je razumljiv svakome, bez obzira na prethodno
iskustvo u korišćenju računara, kao i mogućnost komentarisanja statusa i
“lajkovanja” svega što korisnik ili grupa ima na profilu, brzo su
preoteli gotovo sve korisnike (i napravili više stotina miliona novih)
vremešnom MySpaceu, čiji ograničen interfejs i pomalo zastareli koncept
sa ovime nisu mogli da se takmiče.

Društvene mreže (Facebook nije jedini)
Naravno, Facebook nije jedina društvena mreža (na sreću), ali je za
ostale mreže koje su iole popularne karakteristično da imaju jasnu
primarnu namenu koja čini stub kontaktiranja među korisnicima. To može
biti muzika, fotografija, biznis i slično, a na ovim stranam
pozabavićemo se kratkim pregledom nekolicine popularnih mreža ovog tipa.
U ovom prikazu ćemo vas upoznati sa mehanizmom funkcionisanja
društvenih mreža LinkedIn, Twitter, Last.fm i deviantART.


Najprostije rečeno, LinkedIn je mreža poslovnih kontakata. Kao
što mnogi znaju, u poslu je od odela i kravate daleko bitnije ono što
se naziva „networking“, a što možete pronaći kod mnogih korisnika na
Facebooku u listi interesovanja. Sajtovi koji služe za publikovanje CV-a
i ponudu i potražnju radne snage nisu ništa novo, ali je LinkedIn to
spojio na jako elegantan način. Ovde nećete imati mogućnost da
„lajkujete“ klipove gde se neko okliznuo i pao, ili da posejete a potom
požanjete poljoprivredne kulture u Farmvilu, ali ćete zato na
jednostavan način moći da pretražujete po industrijama koje vas
interesuju i pronađete osobe ili firme koje vam mogu biti od interesa.
Takođe, i da budete pronađeni, na potencijalno obostrano zadovoljstvo.
Ne treba ni sumnjati da svako ko iole drži do sebe, a pritom radi u
granama industrije koje imaju imalo koristi od ovakvog načina održavanja
kontakata, već ima profil na LinkedIn-u, pa se nemojte čuditi ako ovde
pronađete kolege sa fakulteta i poslovne kontakte sa kojima ste već
sarađivali.


Profil na ovoj društvenoj mreži pravi se veoma jednostavno – sve što je
potrebno je ispravna e-mail adresa i, naravno, vaše ime i prezime
(korišćenje šaljivih pseudonima na mreži ovakvog tipa jednostavo nema
smisla). Nakon toga sledi ubacivanje vaših informacija koje su
relevantne za ostale posetioce, pa se na ovaj način praktično sastavlja
uređeni CV standardizovane forme (što je, složićete se, znatno bolje od
čitanja našminkanih lagarija diskutabilnog vizuelnog stila, kakvi su
najčešći CV-ovi koji se danas mogu videti prilikom uobičajenih poslovnih
konkursa). Što se tiče prikazivanja profila, korisnici mogu izabrati
informacije koje žele da budu vidljive „javnosti“, ali generalno kod
većine korisnika možete videti u kojoj firmi i grani industrije rade,
pozicije koje su ranije obavljali, koje škole imaju završene, kao i
koliko kontakata održavaju sa drugim korisnicima ove mreže. Saradnike
kojima ste izuzetno zadovoljni možete i preporučiti drugima, mada uvek
treba voditi računa da ovo nije Facebook i da svaka akcija koju učinite
ima određenu težinu, za razliku od društvenih mreža neobaveznog
karaktera, tako da ćete lošim preporukama sami sebi obarati
kredibilitet.


Što se tiče pretrage, mogućnosti su prilično velike. Osim traženja po
imenu i prezimenu, možete se ograničiti na odgovarajuću industriju, kao i
specificirati konkretnu državu (isto važi i za kompanije). Naravno,
nije izostala ni mogućnost slanja i primanja ličnih poruka, a ono što je
vrlo interesantno je berza poslova. Istina, za korisnike sa našeg
područja ovo i nema tako veliki značaj (u trenutku pisanja ovog teksta,
za područje Srbije bila su aktivna samo četiri konkursa), mada ovakav
„elitizam“ mnogima i te kako može ići na ruku – činjenica da kod nas
koristite LinkedIn i da ste tehnološki pismeni na ovom nivou, za
pojedine poslove može biti od izuzetnog značaja jer predstavlja odličan
filter naročito za zanimanja koja se mogu klasifikovati kao modernija.

Interesantan podatak u vezi sa LinkedIn-om predstavlja skorašnji
izlazak ove kompanije na berzu. Akcije LinkedIn-a su već u toku prvog
dana skočile sa početnih 45 na gotovo 123 dolara, dok se krajem dana
vrednost kompanije stabilizovala na 9 milijardi dolara, odnosno duplo
više od početne vrednosti. Mnoge je ovo podsetilo na izlazak Netscapea
na berzu pre petnaest godina, kada se desila gotovo ista stvar i čime je
započeto naduvavanje dot-com „balona“ koji se raspršio 2000. godine.
Ipak, industrija je ipak nešto naučila u toku protekle decenije, pa ne
verujemo da će se ponovo dogoditi da se vrednosti LinkedIn-a i sličnih
Internet servisa veštački naduvava samo na osnovu celokupne fame oko
ovakvih tehnologija i „buzzwordova“ (u grubom prevodu, „zvučnih“ fraza
koje menadžeri uporno upotrebljavaju ne bi li impresionirali manje
upućene sagovornike ili partnere kojima pokušavaju da prodaju određenu
robu ili uslugu).


Drugi „kuriozitet“ (doduše, samo za one koji nisu članovi LinkedIn-a,
dok za članove predstavlja priličan problem) u vezi sa ovom društvenom
mrežom je sigurnosni propust koji je krajem maja ove godine otkrio jedan
indijski stručnjak za sigurnost računarskih sistema i mreža. Propust je
vezan za „kukije“, odnosno male fajlove u kojima Internet browseri
čuvaju informacije među kojima je i vaše logovanje na sajtove (na ovaj
način se obezbeđuje da se automatski ulogujete svaki put kada posetite
neku društvenu mrežu, forum, e-mail servis i drugo). Umesto da konkretan
LinkedIn-ov kuki ostane validan što kraće nakon čega bi automatski
trebalo da bude obrisan, programeri ovog servisa smatrali su da nije
problem da se njegovo postojanje oduži i na godinu dana, što znači da
ukoliko se desi sigurnosni napad na neki računar, hakeri mogu
pročešljati postojeće kukije i na osnovu zaostalog LinkedIn-ovog kukija
dobiti mogućnost da pristupe ovoj mreži koristeći pronađeni nalog.
LinkedIn savetuje da se za konektovanje koriste zaštićene, odnosno
šifrovane konekcije (tu je mogućnost logovanja preko TLS/SSL protokola,
odnosno HTTPS-a), ali to ne rešava problem što ovaj konkretan kuki nije
zaštićen. U međuvremenu je stvar donekle sanirana, pa je životni vek
LinkedIn-ovog kukija za autentifikaciju skraćen na tri meseca, a servis
takođe namerava da celokupnu klijentsku komunikaciju sa sajtom uskoro
prebaci na HTTPS, a ne samo proceduru logovanja korisnika.
Prošle godine LinkedIn je proširen servisom za ispomoć korisnicima,
nazvanim „LinkedIn Answers“. Ukoliko vam zatreba pomoć profesionalaca u
nekom poslu, možete postaviti pitanje koje će biti prosleđeno vašim
kontaktima, čime u najkraćem roku možete dobiti kompetentniji odgovor
nego kada biste ga tražili na javnim forumima. Naravno, nikada ne treba
smetnuti s uma da je LinkedIn ozbiljna mreža, pa ovu mogućnost ne treba
zloupotrebljavati prečestim zapitkivanjima o banalnostima – za tako
nešto služi Yahoo! Answers, koji je zbog toga poslednjih godina i izašao
na loš glas.

Twitter


Kako bi se ovaj servis najjednostavnije mogao opisati korisnicima naviklim isključivo na Facebook? Recimo, Facebook iz koga je odstranjeno sve osim ispisivanja i praćenja korisničkih statusa? Ono čemu Twitter služi zvanično se zove mikrobloging, jer su poruke koje se mogu ostaviti u “statusima” izuzetno kratke – svega 140 karaktera. Iako se ovo na prvi pogled može učiniti vrlo ograničavajućim ili čak potpuno beskorisnim, zapravo predstavlja sjajnu stvar da jednostavno i sažeto saopštite konkretne informacije (osim ako ne skrenete u ekstreme poput Paris Hilton, koja redovno obaveštava kada je otišla na spavanje, kada je ustala i šta je jela).



Osim u privatne svrhe, Twitter je jako često korišćen i od strane kompanija kao zvanično ili poluzvanično saopštavanje vrućih informacija koje ne treba da budu izgubljene u formalnim objavama za štampu. Twitter još uvek predstavlja dovoljno izolovanu Internet “podkulturu” jer zbog svoje forme i načina rada još uvek nije šire interesantan Facebook korisnicima. Ovo je izuzetno značajno svima koji su Facebook smatrali svojom
oazom, a onda su na njemu počeli da sreću širu rodbinu koja ih zatrpava
snimcima repera iz Kostolca, fotografijama sa sinoćnjeg opijanja i
drugim materijalom koji nikako ne opravdava vreme protraćeno na gledanje
istog. Ipak, to ne znači da je Twitter operisan od neobaveznog
sadržaja, jer je po nekim istraživanjima većinu “saobraćaja” na njemu
činili najobičnije ćaskanje. Istina, od onoga u šta se konverzacija na
Facebooku pretvorila je i dalje krupnim koracima ispred.


Sastavni deo ovog servisa jeste mogućnost da pratite tuđe statuse ili
budete praćeni. Svoje poruke možete objavljivati javno ili usmeravati
isključivo na svoje pratioce (koje naravno sami odobravate, odnosno
prihvatate). Možete odgovarati na postove drugih korisnika kao i oni na
vaše, a tu je i mogućnost “retweetovanja” tuđih poruka, što je korisno
kada hoćete da vaši prijatelji vide nešto iz izvora koji lično ne prate.
Ono što je Twitter popularisao je korišćenje servisa za skraćenje
linkova (recimo, http://bit.ly/3t9yDb)
kako bi interesantne lokacije mogle da se uklope u limit od 140
karaktera. Nažalost, tu postoji i druga strana “medalje”, jer su upravo
servisi za skraćivanje linkova nedavno doživeli veliku zloupotrebu, kada
su korisnici masovno spamovani skraćenim likovima koji vode na
maliciozne sajtove (pošto korisnik ne može da vidi gde će ga tačno
odvesti skraćeni link sve dok ne klikne na njega). Naposletku, ni ovde
nisu izostale lične poruke, tako da korisnici mogu direktno komunicirati
u privatnosti, kao i na ostalim servisima sličnog tipa.



S obzirom na relativno jednostavan interfejs ovog servisa, pored
postovanja na sajtu postoje i brojne aplikacije koje će vam omogućiti
pristup Twitteru i sa mobilnih telefona, što ga čini gotovo idealnim
načinom da ostanete u kontaktu sa prijateljima ma gde se našli. Na isti
način Twitter statuse je moguće “ugraditi” i u postojeće web sajtove putem odgovarajućih modula koji se relativno jednostavno mogu isprogramirati.

Last.fm



Evo jednog servisa koji je izuzetno popularan među tinejdžerima i
mlađim punoletnicima. Last.fm prati muziku koju slušate i na osnovu toga
formira statistiku, nakon čega sledi uvek zanimljivo poređenje “muzičke
kompatibilnosti” sa prijateljima ili drugim kontaktima. Ako ste baš
zagriženi po ovom pitanju, Last.fm vam može uredno prikazati osobe sa
kojima imate najveće poklapanje u pogledu muzičkog (ne)ukusa, pa ako ste
tinejdžer, eto odlične prilike za sklapanje novih prijateljstava.


Statistika o muzici koju slušate vrši se na više načina. Jedan je
instalacija softvera za “skroblovanje” koji se ubacuje kao plagin u vaš
omiljeni plejer (postoje i verzije za mobilne uređaje), a onda beleži
svako slušanje uključujući ime autora, ime pesme, album i slično. Za
paranoične korisnike, napominjemo da ova metoda ne proverava legalnost
vaše muzike, a takođe, ukoliko fajlovi koje slušate ne sadrže uredne
tagove u sebi, statistika na njima neće funkcionisati jer nije vezana za
imena samih fajlova. Drugi način je plaćanje mesečne pretplate na
servis, čime dobijate mogućnost “ličnih” radio stanica to jest slušanja
muzike koju hoćete, što može biti interesantno korisnicima koji ne
održavaju ogromne muzičke kolekcije ili koriste više računara na
različitim mestima.


Pojedinačni korisnici na ovom servisu mogu se organizovati u grupe, a u
svakom trenutku možete pogledati šta osobe sa kojima ste u kontaktu
najviše slušaju. Time je Last.fm jako interesantan jer nema laži i
prevare (teško da će neko ostaviti sviranje plejliste muzike koju ne
sluša tokom više sati, samo da bi lažirao statistiku). Naravno, ova
statistika može biti interesantna promoterima koji tako imaju
jednostavan način da prate popularnost određenog žanra ili izvođača na
određenom prostoru (recimo, po zvaničnoj statistici, na području Srbije u
toku prošle nedelje najslušaniji izvođač među korisnicima Last.fm-a je
Lady Gaga). Tu je i servis “Events” koji izlistava događaje u okruženju,
i na naše iznenađenje, prilično je ažuran po pitanju događaja lokalnog
karaktera, što govori da su srpski promoteri prepoznali Last.fm kao
moćno sredstvo za reklamiranje svirki, koncerata, žurki i manifestacija.


deviantART ~ http://www.deviantart.com/

Evo zajednice okrenute onima koji jako cene vizuelnu
ekspresiju. DeviantART je namenjen ljudima koji se bave slikarstvom,
fotografijom, filmom, pa čak i „digitalnim umetnostima“ poput Flash
animacija i pravljenja skinova za aplikacije, i na jednom mestu mogu
diskutovati i komentarisati radove. Zbog toga je ovaj servis
najfokusiraniji od svih kojih smo se dotakli, a takođe je i poprilično
„andergraund“.


Profili, odnosno stranice korisnika donekle podsećaju na MySpace:
osnovna stranica sadrži listu skorašnjih radova, kao i unificirani
„wall“ sa statusima na koje se može odgovarati, a tu je i lista
korisnika koji prate osvežavanje konkretne stranice. Kako ovaj servis
predstavlja odlično mesto za „lov“ na mlade umetnike, implementiran je i
Shop putem koga autori mogu prodavati svoje radove, uz mogućnost
temeljne pretrage po kategorijama, stilovima, umetnostima i slično.
Očigledno, deviantART je mesto koje ćete posećivati svakodnevno samo ako
ste zagriženi ljubitelj ili autor u vodama vizuelnih umetnosti, ali ne
treba očekivati prečesta osvežavanja radova niti ga smatrati mestom za
neobavezno ćaskanje, jer je za to bolje koristiti društvene mreže
„opšteg“ tipa.






Za kraj

Ovo svakako nisu jedine zanimljive društvene mreže
„fokusiranijeg“ tipa, ali su među najpopularnijima i verovatno znate
mnoge koji ih koriste (ako ih već ne koristite i sami). Stoga, ako
tražite izgovor da jednom za svagda napustite Facebook, a pritom ne
želite da budete „odsečeni od sveta“, eto nekih načina kako to izvesti.

Svako od nas poznaje nekog ko se slabo razume u računare, ali ih svejedno koristi na svakodnevnom nivou. Radi se najčešće o najosnovnijim poslovima poput posete Fejsbuku, proveravanja mejla, razgovaranja preko Skajpa i slično. Bilo da se radi o starim roditeljima koji bi da komuniciraju sa rodbinom u Kanadi, devojci koja studira društvene nauke ili komšiji kome računar menja muzički stub i video plejer, često je u priču uključen računar koji ne predstavlja poslednju reč tehnike, ali vrši posao. Kombinacija Windowsa XP i neukog korisnika predstavlja magnet za maliciozni softver, pa je samo pitanje vremena kada ćete ponovo morati da protraćite pola dana da bi računar doveli u funkcionalno stanje.


Postoji alternativa, i to veoma dobra - Linux distribucije koje su
namenjene gotovo svim korisnicima koji znaju da čitaju, a pritom su
imune na viruse i trojance za Windows. One se mogu pokazati veoma dobrim
izborom, jer će korisnicim moći da rade praktično sve što su i do tada
radili na Windowsu. Cilj ovog vodiča nije suptilno prevođenje korisnika u
"Linux tabor". Od ljudi iz navedenih kategorija ne treba očekivati da
će se ikada udubiti u računarsku tematiku - baš kao što postoji ogroman
broj vozača kojima je najbitnije da ih automobil preveze od tačke A do
tačke B, a za sve probleme i štelovanja tu je majstor.

Zato instaliranje neke od prijateljski nastrojenih Linux distribucija
ne treba posmatrati kao pripremu terena za učenje Linux administriranja,
već je cilj da se ovakvim korisnicima obezbedi operativni sistem sa
kojim će se lako snaći, a vi više nećete brinuti oko redovnog održavanja
sistema. Baš kao što se Mac OS X, koji je takođe izgrađen na Unixolikom
kernelu, može koristiti dugo vremena a da nijednom ne otvorite komandni
terminal, tako se može koristiti i Linux. Sve što je potrebno je
izabrati pravu distribuciju. Koristan sporedni efekat je što je najveći
broj Linux distribucija potpuno besplatan, pa ne morate brinuti ni o
legalnosti celog poduhvata.



Postoji veliki broj Linux distribucija najrazličitijih namena. Dovoljno
je pogledati sajt DistroWatch.com gde se može naći top lista
najpopularnijih distribucija. Za sve njih je zajedničko da su zasnovane
na Linux jezgru koji potiče iz istog izvora (www.kernel.org),
tako da se Linux programi mogu izvršavati na bilo kojoj distribuciji
(pod uslovom da su instalirane odgovarajuće sistemske biblioteke, baš
kao što je na Windowsu za pojedine programe potrebno instalirati Visual
C++ Runtime pakete).

S obzirom na otvorenost i "besplatnost" Linuxa kao platforme, najveći
broj distribucija nastao je kao derivat neke od "drevnih" varijanti kao
što su Debian, Slackware, Red Hat i drugi koji vuku korene još iz
devedesetih godina prošlog veka. Ovoliki broj distribucija je posledica
velikog broja razvojnih filozofija, gde se išlo iz krajnosti u krajnost.
Postoje ljudi poput purista koji stoje iza distribucije Debian i koji
se gnušaju vlasničkog softvera, pa svi paketi koji dolaze uz Debian ne
samo što su besplatni, nego su strogo open-source. Postoje distribucije
koje su čisto komercijalnog karaktera, poput Red Hat-a, i namenjene su
upotrebi u korporativnom okruženju. Najzad, neko se dosetio da Linux
može biti vrlo dobra osnova za operativne sisteme koji bi se koristili
na desktop računarima u kućnim uslovima. Talas je započeo sada već
legendarni Knoppix pre gotovo deceniju, koji se pokretao direktno sa
CD-a, zajedno sa kodecima i plaginovima za reprodukovanje multimedije i
surfovanje Internetom. Teren je potom razradio Debianov derivat Ubuntu,
koji među manje upućenim korisnicima predstavlja praktično sinonim za
Linux.



Ipak, ovde nećemo preporučiti Ubuntu. Kod ove distribucije su u toku
oštri "rezovi" što se tiče izbora grafičkog podsistema, njegovog izgleda
i ponašanja, tako da aktuelnu verziju ne bi trebalo koristiti na duže
staze još neko vreme, barem dok autori ne zaključe u kom se tačno smeru
kreće ova distribucija i na koje korisnike cilja. Drugi razlog je što
Ubuntu podrazumevano ne dolazi sa Adobe Flash plejerom i audio/video
kodecima, a i sam izgled grafičkog okruženja nije tako sličan Windowsu.
Naravno, sve se ovo može srediti uz malo truda, ali je suština da
angažman "vršioca dužnosti servisera" bude što manji.



Umesto Ubuntua, preporuka nedvosmisleno pada na Linux Mint. Radi se o
derivatu Ubuntua koji je ultimativno namenjen apsolutno svakome. Izgled
je u potpunosti pojednostavljen, grafički elementi su našminkani do
maksimuma, a tokom instalacije sistema biće instalirani Adobe Flash
plejer, kodeci i Java, uz automatsku aktivaciju svih potrebnih drajvera.
Jednostavno, trenutno ne postoji distribucija koja je više prijateljski
nastrojena od Minta.

Prvi korak je poseta sajtu www.linuxmint.com/download.php
odakle treba preuzeti instalacioni disk u ISO formatu. Osim osnovne
varijante, na ovom mestu se može pronaći još nekoliko posebno
prilagođenih izdanja, ali ih zanemarite - preuzmite izdanje označeno kao
"Live DVD". Ne treba se plašiti toga što se radi o DVD-u - štaviše, ova
varijanta je tek dvestotinak megabajta veća od CD izdanja ali zato
sadrži sav potreban softver, a preuzimanje ne bi trebalo da traje dugo.
Kada ISO disk bude na vašem računaru, možete ga nasnimiti na DVD disk
ili na USB drajv, šta već imate pri ruci.

Važno: Preuzmite 32-bitnu verziju!
Pojedini vlasnički softver (na prvom mestu mislimo na Adobe Flash Player
i Skype) u svojim 64-bitnim izdanjima i dalje pravi probleme i sklon je
krahiranju tokom rada, tako da je potrebno da koristite 32-bitne
varijante. Moguće je koristiti 32-bitni softver i na 64-bitnom Linuxu,
ali je korišćenje 32-bitnog Linuxa daleko lakša varijanta.

Na istoj lokaciji u PDF formatu možete pronaći i zvanično upustvo za
instalaciju i korišćenje Minta. Nije zgoreg pročitati ga (ili barem
"pretrčati") s obzirom da je napisano na vrlo razumljiv i prijatan
način, ali zahteva makar osnovno poznavanje Linuxa.

Ukoliko se odlučite za DVD, dovoljno je da ubacite prazan disk u drajv,
a onda putem odgovarajućeg softvera nasnimite ISO direktno na disk.
Preporučujemo program ImgBurn koji se može naći na www.imgburn.com
- u njemu samo izaberite komandu "Write image file to disc", odaberite
neku razumnu brzinu i kliknite na veliko dugme "Write". Ne preporučujemo
snimanje brzinom većom od osmostruke, zbog generalno slabog kvaliteta
snimača i optičkih diskova koji se mogu naći na našem tržištu.

Ako nemate DVD pri ruci, ali imate USB fleš kapaciteta 1 GB ili većeg, i
on može sasvim lepo poslužiti. Prva stvar koju treba uraditi jeste
njegovo formatiranje u FAT32 fajl sistem. U Windowsu, kliknite desnim
tasterom na USB fleš u prozoru My Computera, izaberite Format i FAT32
kao sistem, štiklirajte polje "Quick Format" i pritisnite taster za
formatiranje. Sada je disk potpuno prazan i spreman za dalje korišćenje.



Sledeći potez je poseta sajtu unetbootin.sourceforge.net gde možete
pronaći programčić koji će od ISO fajla napraviti USB fleš, putem koga
možete podići računar. Aktivirajte ovaj program ali nemojte birati ništa
iz liste distribucija, već u donjem delu prozora selektujte da već
imate gotovu ISO sliku, a onda odaberite Mint ISO. Klikom na "OK" će
započeti procedura upisa koja može potrajati do 15 minuta, zavisno od
brzine fleša.



Bez obzira na koju metodu ste se odlučili, završićete sa butabilnim
diskom na kome se nalazi Linux Mint. Sada treba podići računar sa njega.
Noviji kompjuteri obično imaju mogućnost direktnog prikazivanja boot
menija bez ulaska u BIOS (to može biti pritiskanje tastera F8, F9 ili
F12 pri uključivanju računara, zavisno od proizvođača matične ploče).
Ukoliko to nije slučaj, moraćete ručno podesiti prioritet boot uređaja u
BIOS-u, ali ne zaboravite da vratite hard disk kao prvi uređaj nakon
što se instalacija Linuxa okonča.

Linux Mint će se pokrenuti u takozvanom "Live" režimu, odnosno moći
ćete da vidite kako sve to funkcioniše, a da postojeći sadržaj hard
diska ostane netaknut. Naravno, performanse u ovom režimu mogu biti
prilično lošije jer su optički ili fleš drajvovi sporiji od hard diska,
ali će sasvim poslužiti za kraće upoznavanje, taman da se vidi kako sve
to izgleda i radi. Kao što se vidi, Mint dosta podseća na Windows - na
desktopu se nalaze ikonice, u dnu je traka sa aktivnim programima, donji
levi ugao rezervisan je za otvaranje menija sa programima, a u donjem
desnom uglu nalaze se časovnik, audio mikser, indikator povezanosti na
mrežu i druga obaveštenja koja mogu "iskočiti" u toku rada. Ovo je prava
prilika da pročešljate glavni meni, isprobate nekoliko programa koji
vas najviše interesuju i uopšteno se upoznate sa sistemom.

Očigledno, instalacija se vrši preko ikonice "Install Linux Mint" na
desktopu. Napominjemo da je harmoničan suživot Minta i Windowsa moguće
izvesti prilično lako - dovoljno je smanjiti neku od particija, a onda u
Mintu izabrati da se instalira na prazan prostor na disku. Ipak, tema
ovog vodiča je sasvim jasna, a to je kompletna zamena Windowsa Linuxom.
Zato tokom instalacije jednostavno izaberite opciju "Erase and use the
entire disc", a Mint će se pobrinuti za sve ostalo. Sama instalacija ne
može biti jednostavnija - dovoljno je nekoliko puta kliknuti na "Next",
uz upisivanje korisničkog imena i lozinke pri kraju postupka.

Možete izabrati i da sistem automatski uloguje podrazumevanog korisnika
bez traženja lozinke (jako korisno ukoliko time ne želite da zamarate
vlasnika računara), ali nemojte birati opciju za šifrovanje korisničkog
foldera. Ukoliko nekada budete došli u situaciju da morate spasavati
korisničke podatke sa hard diska zbog oštećenja sistema, to je veoma
teško izvesti ukoliko je folder zaštićen lozinkom.


Podsetimo, ako ste direktno u BIOS-u izmenili redosled butabilnih
uređaja, ne zaboravite da vratite hard disk kao prvi uređaj, nakon što
instalacija Minta bude gotova i bude vam zatražen restart.
Po restartu računara, ugledaćete desktop gotovo isti kao u Live sesiji,
osim što više neće biti ikonice za instaliranje sistema. Novi detalj
koji se može primetiti u donjem desnom uglu jeste "štit" koji sugeriše
da su dostupne nove verzije instaliranih programa i da je moguće
izvršiti osvežavanje sistema. Osvežavanje je korisno uraditi jednom
nakon instalacije, a potom ga možete isključiti da ne bi zbunjivali
korisnika koji će nastaviti sa upotrebom računara. Ovo se vrši na
sledeći način: otvorite glavni meni (donji levi ugao), pa u polje za
pretragu unesite "startup" bez navodnika. Kliknite na ikonicu "Startup
Applications" pa odštiklirajte stavku "Mint Update".



Inače, ako ste već imali iskustava sa Ubuntuom ili nekom drugom
distribucijom, možda vam je poznato da osvežavanje sistema često povlači
i osvežavanje kernela, odnosno "jezgra" operativnog sistema. Ovaj potez
ume da bude neugodan jer će poništiti vlasničke drajvere koji su do
tada bili instalirani (recimo, za grafičku karticu), tako da je posle
toga potrebna njihova reinstalacija. Kako se Mint maksimalno trudi da ne
pravi probleme, on neće automatski osvežiti kernel i tako napraviti
zabunu posle prvog restarta računara. Naravno, napredniji korisnici to
mogu omogućiti u podešavanjima Update Managera ukoliko im je potrebno,
ali ostali nemaju razloga za brigu.

Evo još nekoliko praktičnih saveta:

- Menjanje tapete na desktopu vrši se gotovo isto kao na Windowsu: desni klik na desktop, pa "Change background".
- Programi iz glavnog menija mogu se izvući na desktop tako što na njih
kliknete desnim tasterom, pa izaberete "Add to desktop".
- Instalacija novog softvera najlakše se obavlja putem programa Synaptic (u glavnom meniju kliknite na "Package Manager"). S
vremena na vreme je potrebno kliknuti na taster "Reload" u ovom
programu, da bi se sa Interneta povukle najnovije informacije o
dostupnim programskim paketima. Na ovaj način u svakom trenutku imate
svež softver na raspolaganju. Alternativno, možete koristiti i Mintov
Software Manager (takođe se aktivira iz glavnog menija), gde su
aplikacije organizovane nešto intuitivnije.
- USB drajvove možete bezbedno vaditi tako što uradite desni klik na njih, i izaberete komandu "Eject".
Na isti način možete "izbacivati" i optičke diskove. Inače, svaki disk
ili USB koji ubacite pojaviće vam se na desktopu u vidu prečice.
- Za poslove koji su u vezi sa administracijom sistema (poput
instaliranja novog softvera), Mint će vam tražiti korisničku lozinku.
Ako je vlasnik računara iole razuman, saopštite mu lozinku uz
upozorenje da sa njom ima totalnu kontrolu nad sistemom i da vodi računa
da ne napravi nešto što kasnije neće moći da poništi. Ukoliko sumnjate u
odgovornost vlasnika računara, sami instalirajte željene programe i
napravite sva potrebna podešavanja, a lozinku ne saopštavajte. Na taj
način korisnik neće biti u mogućnosti da napravi bilo kakvu štetu.
- Podrazumevano, ako korisnik ne dira miš i tastaturu neko vreme, aktivira se screensaver koji je zaštićen lozinkom.
Ako korisnik ne zna koja je lozinka, ovo može predstavljati problem,
tako da screensaver možete konfigurisati izborom komande Screensaver
(ponovo koristite pretragu u glavnom meniju). Tu možete kompletno
isključiti screensaver, ili samo isključiti zaštitu lozinkom, tako da se
screensaver prekida pukim "mrdanjem" miša, baš kao na Windowsu.

Naposletku, ukoliko se radi o starijem korisniku koji se ne snalazi
dobro sa engleskim jezikom, celokupan Mint moguće je prevesti na srpski,
hrvatski ili bilo koji od jezika sa područja bivše SFRJ. Procedura je
jednostavna i zahteva Internet konekciju. Otvorite glavni meni, u polje
za pretragu upišite "language" bez navodnika i kliknite na Language
Support. U novom prozoru postoji taster "Install / Remove Language" na
koji treba kliknuti. U listi pronađite srpski ili jezik po želji, pa
štiklirajte opciju "Translations" i pritisnite Apply. Mint će preuzeti
odgovarajući paket sa Interneta, nakon čega će vam izabrani jezik biti
dostupan kao jezik interfejsa sistema. Takođe, na kartici "Text" možete
podesiti da se i datumi prikazuju na našem jeziku.

To bi bilo sve što se tiče podešavanja. Sada vam samo predstoji
upoznavanje sa instaliranim programima, što i nije tako teško jer je tu
solidan broj onih koji postoje i u verziji za Windows, dok je ostatak
prilično intuitivan za korišćenje i svako će se brzo snaći (naročito sa
interfejsom prevedenim na ovdašnje jezike). Korisnik na raspolaganju ima
surfovanje Internetom, instant komuniciranje (tekstualno i glasovno,
ako instalirate Skype), Office poslove putem paketa OpenOffice.org,
gledanje i slušanje multimedije, snimanje zvuka, obradu fotografija i
slično. Jedino što nije dostupno jeste igranje Windows igara. Ni ovo
nije nemoguća misija i može se donekle regulisati instaliranjem
softverskog paketa Wine koji omogućava pokretanje Windows programa, uz
manji ili veći uspeh. Ipak, ovo je prilično opširna tema i ostavićemo je
za neki drugi put.




Linux Mint LXDE

Kao što se može primetiti, Mint je prilično našminkan i vizuelno jako
dopadljiv, ali to ima i svoju cenu. Ako je u pitanju slabiji računar
(recimo, generacija Pentium 3 sa manje od 512 MB RAM memorije), Mint
neće raditi brzo i glatko. Grafičko okruženje koje stiže uz Mint zove se
Gnome i nije tako nezahtevno, pa je za slabije računare bolji izbor
varijanta koja se zove Mint LXDE - remasterovani Mint sa grafičkim
okruženjem po imenu LXDE, koje je dosta manje zahtevno (nauštrb vizuelne
atraktivnosti). Možete ga preuzeti na blog.linuxmint.com/?p=1705, a način instalacije i korišćenja gotovo je identičan kao u slučaju "običnog" Minta.
Izvor; Benchmark

Optimizujte Windows 7 odmah nakon instalacije

Bez okolišanja, odmah prelazimo na bitne savete kako da svoj računar brzo i lako optimizujete čim se instalacija Microsoft Windows 7 operativnog sistema završi. Napominjemo da ove stvari radite na sopstvenu odgovornost - pažljivo pročitajte šta koja opcija radi i razmislite da li možda ipak (ne) želite da uključite ili isključite to što donosi...


1. Isključite User Account Control:

UAC koji je Microsoft uveo sa Vistom zaista može da pomogne da Windows ostane čitav duže vreme, kako korisnicima koji su „operisani“ od kompjutera, tako i onima koji nisu ali uporno prave iste greške, tako da im je iz nekog razloga računar pun virusa već posle par nedelja, bez obzira na vaše opširne savete i instrukcije šta ne treba raditi tokom surfovanja Internetom i preuzimanja raznih fajlova iz sumnjivih izvora. Onima koji ipak znaju šta rade ili sebe računaju u veterane korišćenja prethodnih verzija Windowsa, UAC može samo smetati.


‚

Za razliku od Viste, u sedmici je UAC moguće vrlo jednostavno isključiti. Otvorite „Start“ meni, u polje za pretragu upišite „uac“ bez navodnika, i kliknite na stavku „Change User Account Control Settings“.
U novom prozoru spustite slajder na dno i sačuvajte podešavanja.


2. Isključite zakazanu defragmentaciju:

Podrazumevano, Windowsov Defragmenter ima zakazanu defragmentaciju diskova sredom u jedan posle ponoći. Ako ostavljate računar uključen preko noći ili koristite solid-state drajv, ovo može smetati. Otvorite “Start” meni, upišite “defrag” bez navodnika i kliknite na dugme “Schedule”. Jednostavno isključite kućicu “Run on a schedule” i defragmentacija se neće pokretati bez vaše izričite komande.
Još bolje, umesto Windowsovog programa koristite neki od efikasnijih programa za defragmentaciju. Naša najtoplija preporuka ide besplatnom Auslogic Disk Defragmenteru.






3. Podesite Control Panel na klasičan izgled:

Novi “weboliki” izgled Control Panela nekom može biti zanimljiv jer su opcije u načelu razvrstane po svojoj prirodi, ali nam se više puta desilo da prosto nismo mogli odmah da pronađemo uobičajene aplete na koje smo odavno navikli. Zato vam može biti od koristi prebacivanje na klasičan izgled, koje se vrši veoma jednostavno.






4. Isključite indeksiranje sadržaja diskova:

Windowsov servis za indeksiranje periodično će proveravati sadržaj vašeg korisničkog foldera i upisivati izmene u svoju bazu, kako bi pretraživanje fajlova bilo takoreći trenutno. S obzirom da verovatno ne pretražujete korisnički folder (C:\Users\VašeIme) naročito često, a svakako vam ne treba servis koji u pozadini češlja hard disk, isključite
ga.


Važno: Ako uklonite ovaj servis iz Control Panel -> Programs & Features -> Turn Windows features on & off, kao što čine pojedini korisnici, sva pretraga u okviru Windows Explorera biće onemogućena (nebitno da li je indeksirana ili ne). Zato je dovoljno samo zaustaviti servis, a uobičajena pretraga će ostati dostupna.
Pritisnite Windows+R, upišite „services.msc“ bez navodnika i na listi pronađite Windows Search. Dvokliknite na njega, a onda učinite korake redosledom kao na slikama.







5. Isključite “Program Compatibility Assistant Service”

Na Visti i sedmici postoji servis koji prati instalaciju i rad programa, i prijavljuje poznate slučajeve nekompatibilnosti. U praksi, ovo se svodi na dosadna pitanja “da li ste sigurni da se ovaj program instalirao kako treba?” koja jako brzo dosade. Ne verujemo da će vam pasti na pamet da na Windows 7 instalirate AutoCAD 2000 ili Photoshop 5, tako da ovaj servis bez mnogo dvoumljenja isključite na isti način kao u prethodnom slučaju.


6. Windows Defender

Windows Defender, još jedno smetalo koje je podrazumevano uključeno, služi kao kakva-takva zaštita od zlonamernih programa, ali nije toliko lagan što se tiče opterećenja sistema u poređenju sa nekim drugim antivirusima, ima zakazano skeniranje računara i apdejtuje se isključivo preko sistema Windows Update. Isključite ga na način kao u prethodna dva slučaja i instalirajte neki kompetentniji antivirus.


7. Podesite Folder Options:

Nikada nam neće biti sasvim jasno zašto Windows Explorer još od Windowsa 98 podrazumevano ne prikazuje ekstenzije fajlova, što već deceniju i nešto samo unosi zabune. Šta je tu je – to uvek možete isključiti i sami. „Start“ -> “folder” u pretragu, pa kliknite na Folder Options. U prozoru sa slike isključite „Hide extensions for known file types“ kao i „Use Sharing Wizard“, što će vam doneti uobičajene opcije u vezi sa korisničkim dozvolama u „Properties“ dijalogu fajlova i foldera.






8. Power Options

Naponski menadžment koji je podrazumevano setovan na “Balanced” ponekad može biti problematičan jer neće prebacivati računar u punu brzinu osim ako ga baš ne opteretite, a to može biti naročito osetno u igrama koje
će u tom slučaju raditi nešto sporije nego na XP-u. Zato na desktop računaru nije zgoreg prebaciti na “High performance”. Jedini problem može biti na računarima sa AMD procesorima, koji će u tom slučaju uvek raditi na deklarisanoj frekvenciji (da bi Cool’n’Quiet bio aktivan, mora se koristiti Balanced režim). Intel platforme nemaju tih problema, pa će se i na High peformance procesori spuštati na nižu frekvenciju kad nisu u opterećenju (jedino što će „prag“ opterećenja tada biti niži).





Konačno, ako ne koristite hibernaciju, možete uštedeti i nekoliko gigabajta prostora na disku. Nakon što ste podesili naponski režim i restartovali računar, otvorite „Start“, pronađite Command prompt i desno dugme na njega pa „Run as administrator“. Kucajte „POWERCFG -H OFF“ bez navodnika, i tom komandom ćete isključiti hibernaciju i obrisati hibernacioni fajl sa diska. Isključivanjem hibernacije nećete izgubiti „Sleep“ režim.

Svi mi volimo da u igrama uživamo onako kako to propagira moto kompanije Nvidia – “The Way It's Meant To Be Played”, odnosno sa svim grafičkim poslasticama “odvrnutim” na maksimum. Na žalost, to često nije moguće zbog onoga što imamo u kućištu, a čime nismo uvek u potpunosti zadovoljni. Razlika između najnižih i najviših postavki mogu biti drastične, tolike da vas odbiju od igre koju ne možete pokrenuti u punom sjaju ili makar na osrednjem nivou detalja.
Glavni krivac za ovaj problem leži gotovo isključivo u hardveru na kome pokrećete igru (ako po strani ostavimo lošu optimizaciju igre). Ovde pre svega mislimo na grafičku kartu, procesor i količinu RAM memorije.
Za današnje pojmove neki jači dvojezgarni procesor (možda čak i četvorojezgarni) i 4 gigabajta RAM memorije predstavljaju osnovu (minimum) jedne “gejmerske” mašine i tu nema mnogo filozofiranja. Međutim, ono što će odrediti na kojim grafičkim podešavanjima ćete uživati (ili ne) u igri je snaga vaše grafičke karte. Zato ćemo se u narednim redovima potruditi da vam objasnimo čemu sve te opcije za podešavanje grafike služe i da li i koliko utiču na performanse.




Pod performansama pre svega mislimo na broj frejmova u sekundi (FPS), odnosno broj slika koje grafička uspeva da prikaže u jednoj sekundi. Kao apsolutni minimum za nesmetano igranje većine igara ovaj broj ne sme da bude ispod 25-30 (baš kao i kod filmova koji su takođe statične slike koje se brzo smenjuju). Sve ispod toga ljudsko oko uspeva da registruje kao kratku pauzu između slika, što dovodi do efekta “seckanja” ili “kočenja” (u ovom slučaju igre). Ova cifra je individualna stvar i u velikoj meri zavisi od zapažanja i kriterijuma igrača, ali i od same igre. U brzim pucačinama (pre svega multiplayer), poželjno je da broj frejmova u sekundi iznosi barem 40 ili 60, pa čak i više, dok je kod strategija i nekih sporijih igara prihvatljiv i daleko manji broj. Broj frejmova u velikoj meri zavisi od onoga što se trenutno renderuje na ekranu, odnosno od kompleksnosti scenografije igre, što znači da su moguće česte i drastične oscilacije u istoj igri, pa je poželjno da performanse testirate duže od par sekundi i utvrdite da li je minimalni broj frejmova kontinualno zadovoljavajuć. Ovo možete učiniti pomoću jednostavnog i vrlo popularnog programa FRAPS, koji u uglu ekrana u realnom vremenu prikazuje broj frejmova ali vam može poslužiti i kao vrlo dobar screenshoot i video rekorder ukoliko želite da snimite bilo šta vašeg ekrana, pa i sam video razgovor pomoću Skype, Windows Messengera, itd.




U nastavku teksta ćemo se potruditi da vam u kratkim crtama što detaljnije (skoro) sve grafičke opcije sa kojima se možete susreti u modernim igrama. Kako je tekst namenjen neiskusnim korisnicima, služićemo se nekim laičkim terminima kako bi na što jednostavniji način dočarali šta možete da očekujete od svih tih novotarija i da li i koliko one utiču na performanse i kvalitet grafike.



Resolution
Rezolucija u igrama ima isto ono značenje kao i u svakom drugom pogledu. Dakle, u pitanju je broj piksela (po visini i dužini) u kojoj igrate igru. Povećanjem rezolucije grafička karta mora da renderuje više piksela, pa je pad performansi u većoj ili manjoj meri neizbežan. Preporučujemo da rezoluciju u igrama držite na rezoluciju svog monitora, jer ćete na taj način obezbediti najbolji kvalitet prikaza. Smanjenje rezolucije vodi do više ili manje izražene pikselizacije, gubljenja oštrine i detalja u prikazu. Zato je rezolucija poslednja stavka koju treba smanjiti, u slučaju da isključivanje / smanjivanje ostalih stavki ne pomogne.





Aspect Ratio
se odnosi na dimenzije ekrana, odnosno na odnos širine i visine ekrana i direktno se odnosi i na rezoluciju. Stariji “kockasti“ monitori imaju odnos 4:3, dok je kod novijih “widescreen” monitora ovaj odnos u razmeri 16:10 ili 16:9. Većina novih igara automatski prepoznaje odnos stranica ekrana, pa ovu opciju treba menjati samo ako primećujete da je slika u igri razvučena.




Vertical Synhronization (Vsync, Sync Every Frame)
opcija koja je uglavnom uvek isključena i ne utiče na kvalitet grafike u igrama. Ona je tu kako bi sinhronizovala broj frejmova sa brzinom osvežavanja ekrana. Kod većine aktuelnih “tankih“ monitora, ova vrednost iznosi 60, što znači da će igra biti ograničena na maksimalnih 60 frejmova (slika) u sekundi. Ovu opciju treba uključiti samo ako u igri primetite takozvano “cepanje“ slike (tearing) kada je deo (polovina) ekrana po horizontali neusaglašen sa drugim delom, zbog broja frejmova koji premašuju vrednost osveženja ekrana.



Brightness, Contrast –
ove dve stavke, odnosno skale nemaju apsolutno nikakav uticaj na performanse i tu su kako bi vam omogućile da regulišete nivo osvetljenja i kontrasti u igri, ako smatrate da za tim ima potrebe.



Anti Aliasing (AA) –
je jedan od najzahtevnijih grafičkih modova koji u velikoj meri može uticati na poboljšanje prikaza. Njegov zadatak je da ublaži ili skoro potpuno ukloni “nazubljene“ ili “krzave“ ivice objekata u igri. Ove vrednosti su uglavnom označene kao – 2x, 4x, 8x, 16x (pa i 32x) – gde veća cifra znači i detaljnije peglanje krzavih linija, ali i srazmerno veći pad performansi. Međutim, ovaj mod je jedan od najzahtevniji i rezervisaće dobar deo kapaciteta vašeg GPU-a i video memorije. Zato preporučujemo da ovu stavku ostavite isključenu dok ne utvrdite kako vam igra radi na ostalim postavkama. Vremenom, pojavile su se nekoliko vrsta AA modova, pa tako u nekim igrama možete odabrati između AA, MLAA, FXAA modova. Svaki ima prednosti i nedostatke, pa je neophodno da eksperimentišete i utvrdite koji daje najbolje rezultate na vašem hardveru.




Anisotropic Filtering (AF, Texture Filtering) –
AA i AF su oduvek nekako išli ruku pod ruku, iako je ovaj drugi poprilično manje zahtevan, naročito na grafičkim kartama novije generacije. AF ima zadatak da ukloni efekat zamućenih tekstura, čineći ih vidljivo oštrijim i detaljnijim. Kao i prethodni i ovaj ćete u grafičkim opcijama zateći kao – 2x, 4x, 8x, 16x – gde veća vrednost znači i “čišćenje“ tekstura na većoj udaljenosti. Ako posedujete grafičku kartu novije generacije, ovu stavku možete odmah staviti na 4x ili 8x, pa i na maksimalnih 16x.




Texture (quality, detail, resolution) –
Teksture su dvodimenzionalne slike koje se lepe na trodimenzionalne objekte u igri kako bi ih učinili realističnim.Povećanjem rezolucije tekstura, gotovo sve površine u igri postaju “oštrije“ i detaljnije. Ova stavka direktno utiče na zauzeće video memorije i može, ali i ne mora imati uticaj na performanse. Ako grafičkoj karti nedostaje video memorije za detaljnije teksture, može se javiti takozvani “pop-up“ efekat, odnosno
njihovo iskakanje – kašnjenje pri učitavanju novih tekstura. U ekstremnim slučajevima, moguć je i povremen, nagli i drastičan pad performansi.




Lighting (quality, detail) –
je opcija koja reguliše kvalitet osvetljenja u igru. U novijim igrama (Crysis (2), Battlefield 3,...) ova opcija može drastično da doprinese kvalitetu grafike, čineći kompletnu scenografiju daleko realističnijom, pre svega zahvaljujući
nekim naprednim tehnikama i mogućnostima endžina koji su u stanju da prikažu na desetine različitih izvora dinamične svetlosti (sijalica koja se ljulja, ekplozije i projektili koji osvetljavaju okruženje). Ova stavka gotovo uvek ima primetan uticaj na performanse.




Volumetric Light, Light (Sun) Shafts –
jedan prilično lep efekat koji doprinosi atmosferi, a koji stvara efekte svetlosti koja se u vidu snopova (zraka) probija iza predmeta i kroz vegetaciju. Ovaj efekat je najuočljiviji u scenama sa krošnjama drveća kroz koje se sunčeva svetlost na realističan način probija čineći okoliš malo svetlijim, lepšim i prirodnijim. Ipak, ova grafička poslastica može
osetno smanjiti broj frejmova na slabijim kartama, pa savetujemo da je isključite ukoliko imate problem sa performansama.




Shadows (quality, detail) –
opcija koja kontroliše senke u igri, odnosno njihov broj i kvalitet. Veći broj senki (Number of Shadow Lights, Number of Shadows) igri daje daleko realističniji izgled, a isto se može reći i za njihov kvalitet. Tako na nižim vrednostima senke mogu izgledati prilično grubo, sa oštrim ivicama, dok na višim vrednostima efekat može biti daleko prirodniji, sa mekim (Soft Shadows) i po malo nejasnim senkama, u zavisnoti od udaljenosti i intenziteta izvora svetlosti. Ova stavka gotovo uvek ima uticaj na performanse. Koliki? To isključivo zavisi od igre, pa je eksperimentisanje neophodno.




Level of Detail (LOD Distance) –
stavka kojom kontrolišete nivo / količinu detalja, odnosno udaljenost na kojoj predmeti u igri gube detalje ili i sami u potpunosti nestaju (obično u izmaglici). Smanjenjem ovih vrednosti možete znatno poboljšati performanse, ali istovremeno izgubiti na količini detalja i kompleksnosti udaljenog terena.




Decals (number, level) –
su svi oni sitni detalji, poput betona koji pršti kada metak pogodi u zid (Bullet Impacts), čaure koje ostaju na podu, fleke krvi po predmetima u igri i svi oni sitni detlaji koji upotpunjuju atmosferu. Intenzitet, odnosno količina ovih
detalja pre svega utiče na zauzeće procesora, pa će oni sa slabim CPU-om poželeti da isključe ili smanje ovu opciju kako bi obezbedili stabilne performanse i za vreme intenzivnih okršaja i roštiljanja. Kako god, svi ovi sitni detalji koje ste napravili destrukcijom će nestati nakon određenog vremena (na primer po povratku na mesto na kome ste pre samo
par minuta ostavili brdo leševa – Number of Corpses).


Post-processing –
je relativno novi pojam u igrama koji se uglavnom odnosi na kombinaciju nekih od dole navedenih grafičkih efekata koji se naknadno primenjuju na već generisanu sliku. U pitanju je skup tehnika koje za cilj imaju da svet igre obogate nekim
“cinemactic“ efektima. Kod nekih igara su neke od dole navedenih tehnika svrstane pod ovim imenom, što znači da se njih nekoliko aktivira istovremeno, dok se kod drugih mogu naći kao zasebne stavke u grafičkim opcijama.


Blur –
je efekat koji se aktivira u određenim momentima u igri (kada je vaš lik dezorjentisan ili mu je ostalo malo health-a na primer). Ovaj efekat ne treba mešati sa onim koji nastaje kod naglih pokreta, kada se javlja efekat zamućenja okoliša (to je Motion Blur o kome ćemo nešto kasnije). Blur se najčešće javlja kao zamućenje koje je najintenzivnije po obodima ekrana i koje se postepeno normalizije ka sredini. Kako se ovaj efekat ne javlja često i ne traje dugo, možete ga ostaviti uključenim.




Bloom (Glow) –
ovo je naširoko korišćen efekat koji predmetima koji reflektuju svetlost daje efekat isijavanja, čineći da sve izgleda prilično sjajnije i blještavije, dok udaljene predmete čini zamućenijim. Ipak, ovaj efekat se iz nekih razloga i previše forsira u nekim igrama, a često se koristi i kao zamena za Anti Aliasing, tako što blago zamućuje kompletnu sliku, ublažavajući efekat krzavih ivica. Ipak, kada se koristi u ove svrhe, Bloom nije adekvatna alternativa za AA, jer skoro uvek degradira kvalitet grafike (pre svega tekstura) zbog pomenutog “zamućenja“. Ovaj efekat nema veliki uticaj na performanse na relativno modernim grafičkim kartama, pa ga možete ostaviti uključenim, ako vam odgovara.




Motion Blur – ovaj efekat stvara zamućenja kada god pomerate kameru u igri. Brzina kojom ovo radite direktno utiče na intenzitet zamućenja, simulirajući nemogućnost očiju da se fokusiraju na okoliš pri naglim zaokretima. Ovaj je jedan od zahtevnijih efekata koji će gotovo uvek oboriti performanse u ovakvim situacijama, pa predlažemo da ga isključite ako niste zadovoljni brojem frejmova ili vam ovaj efekat jednostavno ne prija (što nije redak slučaj).




Depth of Field (DoF) –
je efekat koji udaljene objekte čini nejasnim i zamućenim, kako bi istakao one bliže, stvarajući efekat prostranosti i dubine. DoF se u igrama često koristi za simuliranje fokusiranja očiju na određeni predmet, čineći periferni deo vida
zamućenim i nejasnim. Isključivanjem ovog efekta, igra može postati primetno čistija i oštrija, ali se gubi taj blagi “filmski“ osećaja. DoF efekat gotovo uvek ima uticaj na performanse.




HDR (High Dynamic Range) –
se odnosi na sistem osvetljenja koji ima za cilj da zadrži veliku kontrast između svetlih i tamnih prostora, a da pritom zadrži nivo detalja u njima. Još jedna mogućnost HDR-a je primetna na prelazima iz mračnih u svetle deonice, kada se na kratko javlja efekat zaslepljujuće svetlsoti, pa je time još jedan efekat koji ima za cilj da simulira reakciju ljudskog oko pri izlaganju različitim svetlosnim uslovima i njihovoj tranziciji. HDR na relativno novim grafičkim kartama ima zanemarljiv uticaj na performanse.




(Screen Space) Ambient Occlusion (SSAO) –
je jedna od najnovijih grafičkih tehnikalija (debitovala u Crysis-u), odnosno "trik" koji simulira (dodaje) efekat kontaktnih senki, koje su najuočljivije u uglovima objekata. Ovi kompleksni i zahtevni proračuni mogu stvoriti
efekat detaljnijih, bogatijih i prirodnijih senki. Međutim, u većini igara ovaj mod ima primetan uticaj na performanse, za koji ne možemo reći da je srazmeran boljitku koji donosi, pa preporučujemo da se vodite savetom koji smo vam dali za AA stavku.




Wet Surfaces (Rain effects) –
interesantan efekat koji se od skoro koristi u igrama, a koji ima za cilj da predmete izložene kiši učini da izgledaju, jelte - mokro. Tako u igrama kao što su The Witcher 2 i S.T.A.L.K.E.R.: Clear Sky možete videti kako se voda se sliva niz predmete i likove, kao i kapljice kiše koje prskaju po mokrom tlu. Uticaj na performanse koje ovaj efekat proizvodi uglavnom nije drastičan, ali je uočljiv.




Physics –
je stavka koja se odnosi na fiziku, odnosno na kompleksnost interakcije igrača sa objektima u igri. Ova opcija može značajno da doprinese atmosferi i realističnosti, a u mnogim igrama ima veliki uticaj na samu mehaniku. Ova opcija gotovo isključivo zavisi od snage vašeg procesora.


PhysX –
ova opcija se takođe odnosi na fiziku, a u pitanju je prilično napredna tehnologija koja je već par godina u vlasništvu kompanije Nvidia, pa je i dostupna isključivo na GeForce grafičkim kartama počev od serije 8000, odnosno na svim kartama sa podrškom za CUDA. U pitanju je verovatno najkompletnija i najnaprednija tehnologija za proračun fizike u igrama, koja vrlo realistično simulira ponašanje tkanina i svih vrsta agregatnih stanja. Na žalost, na ovu opciju nećete nailaziti tako često u igrama, a neki naslovi koji je intenzivno koriste su Batman:Arkham Asylum (uskoro i Arkham City), Mafia II, Metro 2033 i druge. PhysX može drastično oboriti performanse, pa preporučujemo da je uključite samo ako posedujete GeForce kartu (više) srednje klase (serije 200 i novije).




Tessellation –
je verovatno najnovija tehnikalija koja je debitovala paralelno sa pojavom prvih DirectX 11 grafičkih karti i glavni je adut ovog poslednjeg Microsoft-ovog API-a. U pitanju je prilično zahtevna tehnika koja je u stanju da namuči i najskuplji DX11 hardver (AMD / ATI Radeon HD 5000 / 6000 serija i Nvidia GeForce 400 / 500 serija). Teselacija ima zadatak da poligone (geometrijski oblici od kojih su sastavljeni likovi i objekti u igrama) rastavi na gomilu manjih
poligona, čineći objekte detaljnijim i njihovu geometriju prirodnijom.



Naravno, mnoge od ovih opcija nećete zateći u svakoj igri, a neke se mogu naći pod drugačijim imenom (koje smo se potrudili da spomenemo u zagradama). Iako smo za svaku stavku prokomentarisali i njen uticaj na performanse, treba imati u vidu da je to prilično individualna stvar. U prevodu ovo znači da neki od opisanih efekata u jednoj igri može imati značajan uticaj na performanse, dok u drugoj to ne mora biti slučaj. Ovo zavisi od više faktora, a neki od njih su endžin igre, način implementacije efekata, njihov intenzitet i optimizacija i to su stvari na koje ne možete da utičete kao igrač. Ono što možete i trebate da uradite je da se pobrinete da uvek imate poslednju verziju drajvera za
vašu grafičku kartu (koje uglavnom izlaze na mesečnom nivou), a koje ATI i NVIDIA
konstantno prilagođavaju aktuelnim igrama, kako bi izvukli maksimum iz vaše Radeon ili GeForce grafičke karte. Takođe, poželjno je da igru osvežite dostupnim zakrpama (patch) koje neretko donose optimizaciju koda, a time i koji frejm više, a koje uglavnom možete preuzeti sa sajta igre ili nekog od brojnih sajtov sa velikim bazama sadržaja namenjenim igrama (FilePlanet, GamersHell, Strategy Informer, Big Download).



Nadamo se da vam je ovaj vodič dao odgovor na neka pitanja i naučio vas kako da izvučete maksimum iz svog hardvera i sebi priuštite ugodan i prijatan vizuelni doživljaj i igračko iskustvo u omiljenim igrama. Kako naše znanje na ovu temu nije ni vrhunsko ni najkompetentnije, voleli bi smo da se i vi svojim konstruktivnim komentarima uključite u diskusiju i poboljšavanje i proširivanje ovog članka, kako bi svim igračima pružili jedno zaista korisno štivo.



Za potrebe članka koristili smo internet izvore kao što su Wikipedia, TweakGuides i GeForce.com i Benchmark

Neki od vas se verovatno pitaju - Šta je to DLNA i kakve koristi imamo
od njega?
Ukratko, DLNA je standard koji služi da povezujete uređaje
koje koristite svakodnevno, kako bi oni radili i komunicirali jedni sa
drugim preko kućne mreže. Možete se takođe zapitati - Od kakve je to
koristi meni? Jednostavno je - ako u svom domu imate televizor, Blu-ray
plejer, PC, laptop, tablet , smartfon, fotoaparat, kamkorder... zar ne
bi bilo lepo da postoji način da ih umrežite i delite video materijal,
slike i muziku između njih bez prevelike muke i bez kablova? Moguće je -
samo vam je potreban DLNA sertifikovani uređaj i bežični (WiFi) ruter.
Pogledajte o čemu se radi u nastavku teksta;

Kućna zabava je danas bitna stavka u našim životima, jer svako od nas
želi da se zavali u fotelju i odgleda dobar film, odsluša omiljeni
album pesama ili pogleda fotografije koje je napravio sa svojim
bližnjima - jednostavno tražimo načine da se opustimo posle napornog
dana posla. Da li se prepoznajete u ovakvom scenariju? Recimo da želite
pogledate film na vašem televizoru, ali on se u digitalnom obliku nalazi
na vašem PC-u ili laptopu na spratu ili susednoj sobi, dok je vaš
televizor u dnevnoj sobi. Tu se javlja očigledan problem. Kako ćete
postupiti dalje? Da li ćete premestiti vaš laptop kako biste ga direktno
povezali HDMI kablom sa televizorom, ili kopirati film na USB prenosno
skladište, pa ga reprodukovati na vašem televizoru koji poseduje tu
mogućnost? Možda neki treći način?

Bilo kako bilo, svejedno ćete morati da se šetate do sobe u kojoj vam
se nalazi film, čekati da se kopira ukoliko ste izabrali USB metodu
transporta, pa zatim ponovo se vraćati u dnevnu sobu kako bi ste ga
prikazali na televizoru. Ista stvar se primenjuje i na vašu muziku ili
fotografije. Postoji dosta lakši način ako posedujete DLNA (Digital
Living Network Alliance) sertifikovani televizor (ili DLNA uređaj koji
povezujete HDMI kablom na televizor) i bežični ruter, tako što ćete ih
strimovati preko DLNA mreže (mada postoji i žična varijanta kod
televizora sa LAN priključkom ako nemate WiFi).



Šta vam je sve potrebno od hardvera i softvera da bi ste ovo omogućili? Imate više opcija ovde ali pre svega:

- DLNA sertifikovani uređaj
- Media server
- Ruter sa WiFi mogućnosti i Ethernet portovima (za DLNA sertifikovane uređaje koji poseduju LAN priključak)

Dakle, iako je bežična varijanta strimovanja materijala ka vašem
uređaju mnogo pogodnija, jednostavnija i bez razmišljanja o kablovima,
žična metoda preko LAN kabla je takođe podržana na određenim DLNA
sertifikovanim uređajima. Sve više uređaja u skorije vreme imaju DLNA
sertifikaciju, tako da je moguće da posedujete baš takav uređaj, koji će
vas uvesti u priču strimovanja materijala.




Media server je mesto na kojem ćete skladištiti vaš materijal koji će
DLNA upotrebljavati - ovde imate dve mogućnosti. Media server može biti:

- Hardverski
- Softverski

Hardverski media server podrazumeva kupovinu NAS (Network Attached
Storage uređaja). Network Attached Storage je uređaj koji faktički u
sebi sadrži hard disk (na kojem skladištite sav vaš materijal) i
poseduje LAN priključak, USB ili kod nekih čak i WiFi modul. Takav
uređaj je namenjen da se kači direktno na vaš ruter i od njega napravi
lokaciju koja će biti vidljiva svima na mreži. Možete se zapitati - Koja
je prednost hardverskog media servera nad softverskim? Pre svega -
hardverskim media serverom eliminišete PC iz jednačine. Time što NAS
kačite direktno na vaš ruter, vaš PC ne morati biti uključen da bi NAS
funkcionisao. Uključenost računara će biti potrebna samo kada
prebacujete neki materijal sa njega na NAS - mada možete na vašem
računaru izabrati NAS kao lokaciju na koju će se fajlovi skidati - tako
da nećete morati da ih prebacujete, jer su već skinuti direktno na
njemu.

Druga i krucijalna prednost hardverskog servera i NAS uređaja je
činjenica da njemu može pristupiti bilo koji uređaj na vašoj mreži i sa
njega "povlačiti" materijal koji je na njemu smešten. Na primer - recimo
da sve vaše filmove, muziku i fotografije smestite na NAS uređaj -
pogodnost ovoga je to da će oni biti dostupni da im pristupite recimo sa
vašeg televizora, laptopa, smartfon-a, tablet-a, Blu-Ray plejera...
bilo kog uređaja koji je na mreži na kojoj je NAS. Sav vaš materijal na
jednoj lokaciji u centralnom skladištu, dostupan svakom uređaju u vašem
domu - to je glavna poenta hardverskog servera. Kod nas možete potražiti
Western Digital MyBook varijante, koje bi trebale da vam završe posao.




Kako bi ste uštedeli nešto novca, postoje i softverske alternative
media servera. Koja je razlika u odnosu na hardverski server? Prvo, ako
se odlučite za softversku varijantu, potrebno je preuzeti programe na
vašem računaru, koji će od njega napraviti media server. Neki od ovih
programa su bestplatni, a postoje i oni koje morate da kupite. Koji su
nedostaci softverskog media servera? Pa možemo reći da je glavni
nedostatak to što morate da držite vaš PC uključenim, kako bi media
server funkcionisao. Takođe, pokretanjem media servera na vašem računaru
omogućava da delite samo sadržaj koji je na njemu fizički prisutan.

Šta se dešava ako imate više računara u vašem domu? Odgovor na to je da
ćete na svakom morati da instalirate media server softver i podeliti
lokacije (foldere) na vašem računaru u kojima se nalaze vaši filmovi,
muzika ili fotografije. Još jedan nedostatak softverskih servera može
biti - ako instalirate identičan media server na više računara, može
doći do konflikta u prepoznavanju tih servera od strane uređaja koji im
pristupaju, iako računari koji ih podižu imaju različite IP adrese.
Konkretan primer ovog problema ćemo navesti nešto kasnije u tekstu.

Koji softverski media serveri su dostupni za vaš PC?

Možemo reći da ih ima poprličan broj i bilo bi suludo opisivati svaki,
ali smo srećom nabasali na ovu grafičku poredbu mogućnosti svih UPnP
media servera, na sajtu Wikipedije.




Moramo istaći nekoliko media servera iz ove gomile, koje mi lično
koristimo. U pitanju su popularni media serveri Serviio i Mezzmo. Prvi
od njih, Serviio je potpuno besplatan, dok se drugi Mezzmo plaća, mada
imate 15 dana probe kako bi ste testirali kako funkcioniše pre nego što
se odlučite da ga kupite. Kakav je proces podešavanja softverskog
servera? Pre svega, potrebno je preuzeti neki od pomenutih media servera
sa njihovih zvaničnih stranica, gde ćete ih nakon toga instalirati na
željeni PC od koga želite da napravite media server.

Opisaćemo kompletan proces od preuzimanja, preko instaliranja, do
podešavanja foldera koje želite da podelite preko mreže i napokon kako
ćemo pristupiti ovom materijalu sa našeg televizora, smartfona ili PS3
konzole (to su tri DLNA kompatibilna uređaja koje trenutno imamo u našem
posedstvu). Nemojte se uvrediti detaljima u koje zalazimo tokom ovog
opisivanja, jer ipak želimo da dopremo i do onih pojedinaca koji se ne
snalaze najbolje na računaru.

1. Prvi korak je posećivanje zvanične stranice,
lociranje Download sekcije i njegovo preuzimanje. U polju vašeg
pretraživača na računaru unesite adresu www.serviio.org i locirajte Download sekciju.


2. Dok ste u Download sekciji, primetićete da postoje
tri verzije Serviio media plejera koje su dostupne za preuzimanje -
Windows (ukoliko vaš računar poseduje Windows operativni sistem) ili
Linux i Mac ako koristite njih. Kliknite na verziju koja odgovara
operativnom sistemu vašeg računara i preuzimanje će započeti.



Ukoliko korisite Google Chrome pretraživač, vaše završeno preuzimanje
će se pojaviti u donjem levom delu ekrana i izgledaće ovako:



Kliknite na ovakav prozorčić direktno iz vašeg pretraživača, odaberite Run i pratite dalja uputstva..


3. Dobićete ovakav prozor u kome ćete jednostavno
kliknuti na Next, I Agree, Next, pa zatim opet Next i instalacija će
započeti. Nakon završene instalacije dobićete prozor u kome ćete
stisnuti Finish, gde će vaš računar biti restartovan i pri sledećem
podizanju žuta ikonica će se pojaviti u vašem task bar-u.







4. Nakon što ste kliknuli na žutu ikonicu, otvorili Serviio konzolu, dobićete ovakav prozor:



Serviio će automatski prikazati IP adrese svih uređaja koji su zakačeni
na mrežu. Odmah po pokretanju servera, Serviio će biti dostupan u listi
media servera na uređaju na koji želite nešto da strimujete. Za tipove
uređaja koje Serviio podržava, odmah pored IP adreće biće ispisano ime
uređaja i automatski postavljen odgovarajući profil, mada može se desiti
da uređaj ne bude prepoznat, što nikako ne znači da strimovanje na
njega neće funkcionisati, već samo da Serviio ne dobija podatke o njemu.
Profili zapravo služe samo za Transcoding materijala. Transcoding je
pretvaranje tipa fajla ako je nepodržan na uređaju na koji nešto
strimujete, u podržani tip fajla. Ako ste potpuno sigurni da su svi
tipovi fajlova koje imate na računaru podržani na vašim ostalim
uređajima, Transcoding opciju možete jednostavno isključiti.





4. Strimovanje materijala ne može početi bez dodavanja
lokacija na kojem se on nalazi. U Serviio konzoli pronađite deo na kome
piše Library i dobićete sledeći ekran:



Klikom na dugme Add local, dobija se prozor u kome ćete pronaći
lokaciju foldera koji želite da podelite, stisnuti Open i on će se
pojaviti u Folder sekciji Library dela. Kako bi olakšali programu da
razume koji se tip materijala nalazi u određenom folderu, imate tri
ikonice za filmski materijal, muziku, fotografije. Na primer, za folder
koji u sebi sadrži većinom muziku, štikliraćete notu, za folder u kome
se nalaze fotografije štikliraćete ikonicu fotoaparata i tako dalje...
kapirate šta ide sledeće. Ostale dve ikonice su Metadata - prikupljanje
informacija o video i audio materijalu, kao što su omoti cd-ove za
albume i posteri za filmove (opcija se automatski štiklira ukoliko
obeležite dve ili više kategorija). Kada smo podesili odgovarajuće
foldere, na našem DLNA uređaju (u pitanju je Samsung plasma televizor),
proveravamo da li je sve kako treba podešeno i da li strimovanje
funkcioniše. Ostale kategorije Metadata, Presentation i Console settings
nisu krucijalne za čin strimovanja, možete proći kroz njih da
detaljnije namestite softver, ali i ne morate.


5. Odabir Serviio media servera iz liste izvora na
vašem DLNA televizoru, smartfon-u, tablet-u, Blu-Ray plejeru...
Pominjali smo problem kod prepoznavanja stavljanja dva media servera
istog imena na različite računare - Na primer Serviio koji je instaliran
na desktopu i na netbook-u nema nikakvih konflikata, ali instaliranjem
Mezzmo-a na dva računara je rezultovalo njihovim "sukobljavanjem", tako
da je jedno vreme jedan biti aktivan, pa pukne konekcija, pa drugi bude
aktivan i tako su se smenjivali... Ako ste u mogućnosti, proverite
ovo sa Mezzmo serverom instaliranim na dva računara i napišite nam u
komentarima kakav je rezultat - zanima nas da li je kod svakog ovako.



6. Kada ste odabrali Serviio na uređaju na kojem
hoćete da gledate filmove, prikazaće vam se folderi u kojima se nalazi
vaš materijal koji ste podelili:



7. Uživanje uz vaš film strimovan bežično preko mreže.

Postoji veoma zanimljiva i korisna stvar ukoliko posedujete smartfon ili
tablet i smart televizor. U Android Allshare aplikaciji za strimovanje
postoji opcija da puštate fajl sa media servera na drugi plejer. Šta ovo
znači? To znači da vaš smartfon može da služi kao centralna jedinica za
kontrolisanje svog vašeg media materijala u vašem domu. Evo primera -
recimo da imate decu koja žele da gledaju neki animirani film koji
posedujete na vašem računaru, ali ste usred nekog bitnog posla i nemate
vremena da se spustite jedan sprat niže kako biste pronašli i započeli
reprodukciju tog filma.

Upotrebom Allshare aplikacije na vašem telefonu možete uz nekoliko
klika pristupiti Serviio media serveru, locirati film u folderu koji ste
podelili na mreži, izabrati na kojem uređaju će se film reprodukovati
(televizoru u ovom konkretnom slučaju) i započeti reprodukciju na kojem
god da je televizor bio izvoru prethodno - sve to bez ustajanja iz vaše
fotelje, iz potpuno druge sobe, uz pomoć DLNA tehnologije. Uz sve to,
možete premotavati film direktno preko smartfona, kao i menjati nivo
zvuka televizora, sve to preko mreže. Mogućnosti su brojne, tako da ovo
možete na isti način uraditi i sa muzikom ili fotografijama, dokle god
su one podeljenje preko nekog od media servera.


Sve ovo do sada je bilo demonstrirano uz pomoć WiFi mreže, ali žično
LAN povezivanje je takođe izvodljivo ukoliko vaš DLNA uređaj poseduje
Ethernet priključak. Ovakvo povezivanje ne menja stvari previše u odnosu
na bežično. Dovoljno je da uključite jedan kraj Lan kabla u slobodan
port na vašem ruteru, a njegov drugi kraj u uređaj koji želite da
umrežite.



Nakon toga bi trebalo da proverite da li je konekcija aktivna,
testiranjem mreže na vašem DLNA sertifikovanom uređaju, nešto što će u
zavisnosti od brenda uređaja ličiti na donju sliku:




Ovde su konkretno prikazana wireless podešavanja, ali je princip isti i
kod žičnih.
Nadamo se da smo vam ovim vodičem pomogli da shvatite koliko je DLNA
korisna stvar i kako ga pravilno namestiti i upotrebiti, iako cela stvar
nije previše komplikovana. DLNA svakim danom napreduje sve više, sve je
zastupljeniji na uređajima i njegova popularnost raste.

Za kraj ćemo vam ostaviti nekoliko How To video klipova sa zvanične DLNA stranice.