Artur Clark

Arthura Clarkea će različiti ljudi pamtiti po različitim stvarima. Za neke – a najciničnije među nama svakako – on će zauvek biti samo ekscentrični izborani starac koji je javno zagovarao pedofiliju i objašnjavao da ne valja što roditelji ometaju prirodan seksualni razvoj kod desetogodišnjih dečaka. Uostalom, moglo mu se da kao britanski „ser“ 50 godina sedi na Šri Lanki, leči staračke bolesti hidroterapijom koja je podrazumevala produžene periode provedene pod vodom i teoretiše o budućnosti i seksualnosti.
Neki drugi će ga pamtiti kao jednog od najnemirnijih umova 20. veka što su razmišljali o budućnosti, tehnologiji koja će nam omogućiti da u nju stignemo i efektima koje će budućnost i tehnologija imati na ljudsko društvo, ljudski duh, pa i ljudskost samu.
Ima i onih koji Clarkeovo ime automatski vezuju samo za film Odiseja u svemiru 2001, verovatno prvi moderni naučnofantastični film koji se izdigao iznad estetike drive-in bioskopa i, vođen genijem Stanleyja Kubricka, uspostavio taj žanr kao ozbiljan umetnički medij u kome su specijalni efekti i šminka bili samo komadić višeslojne simboličke građevine što oduzima dah svojom slikom, svojim narativom, svojom muzikom.

Kod kuće u Vašingtonu, 1952.

Konačno, Clarkea mnogi (netačno) smatraju ocem geostacionarnih satelita. Istina je da je koncept geostacionarnih satelita postojao i pre Clarkeovog eseja koji je prvo kružio među članovima Britanskog interplanetarnog udruženja, da bi zatim bio objavljen u magazinu Wireless World 1945. godine. Međutim, njegov doprinos je bio u tome što je opisao (ponovo nije bio prvi u ovome, ali je to uradio na najbolji način) geostacionarne satelite kao idealnu telekomunikacionu tehnologiju. Na osnovama Clarkeovih ideja izgrađeno je McLuhanovo globalno selo tokom sledećih šest decenija.

Clarke je, kao svaki strastveni futurista, imao još ideja, koncepata i eseja. Smatrao je da će ga istorija zapamtiti pre svega po konceptu svemirskog lifta koji je razvio na nekim postojećim idejama (između ostalog iz repertoara Konstantina Ciolkovskog), i koji je u naučnofantastičnoj literaturi postao široko prihvaćen kao zamisao.

Korišćenje Zemljine gravitacione sile i inercije tereta, koje bi zamenile upotrebu raketnog pogona za podizanje masa u geosinhronu orbitu, kao jeftin i udoban način da se izlišnim učine skupa, nespretna korišćenja svemirskog šatla i sličnih sredstava, još je, međutim, u domenu naučne fantastike. Ipak, ko zna, pre nego što ovaj vek istekne, Clarkeova ideja možda će biti pretočena u realnost.

Proučavalac svemira, tehnologije i društva, futurolog i predani popularizator nauke (sećamo se njegovih naučno-popularnih TV serija iz 80-ih), čovek po kome su nazivani asteroidi i svemirske sonde, Arthura Clarkea će mnogi od nas pamtiti pre svega kao jednog od najvažnijih pisaca naučne fantastike svih vremena.

Clarkeov doprinos ovom književnom žanru je zanimljiv, neobičan, možda čak i kontroverzan. S jedne strane, Clarke je jedan od najzaslužnijih pisaca za tranziciju naučne fantastike iz domena trivijalne književnosti u domen ozbiljne literature krajem 40-ih i tokom 50-ih godina prošlog veka. Njegov doprinos prevođenju naučne fantastike iz sveta palpa u svet književnosti koja se bavila večitim pitanjima i obilovala visokom simbolikom je ogroman. S druge strane, Clarke naprosto nije bio specijalno kvalitetan pisac.

Iako je do kraja života unapređivao spisateljski stil, Clarke kao prozni autor nikada nije postao više od prihvatljivog zanatlije. Njegov veliki doprinos se pre svega ogledao na polju ideja. Roman Kraj detinjstva (1953), koji je praktično označio kraj ere palpa anglosaksonske naučnofantastične literature i prelazak u ambicioznije književne vode, napisan je usiljenim, ne naročito dobrim stilom. Ali njegove ideje, njegov tretman kosmičke simbolike, zapitanost o ljudskoj duhovnosti i ljudskosti samoj u ogledalu evolucije snažno su rezonirale među kritičarima i čitaocima.

Clarke je pokazao da naučnofantastična proza ne mora obavezno biti jednostavni koktel prizemnih slika i simbola, srušio je veštačke granice i otvorio prostor drugim piscima široke vizije i velike ambicije da napišu mnoge knjige, često bolje od njegovih, koje se danas smatraju klasicima literature. Ursula LeGuin, Frederick Pohl, James Blish, Paul Anderson, Theodore Sturgeon, svi oni su krenuli Clarkeovim stopama i ispisali zlatne stranice literature 20. veka.

ARTHUR CLARKE (1917 - 2008)Ironično je što će Clarkea do kraja života smatrati striktno piscem tvrde, tehnologiji orijentisane naučne fantastike, iako su i najranija njegova značajna dela (počev od priče The Sentinel, 1948, koja je poslužila kao predložak za film Odiseja u svemiru 2001) bila zainteresovana za istraživanje kosmičkog simbolizma, religije čovečanstva, duhovnosti.
Jugoslovenski i srpski urednici, pre svega dr Zoran Živković, Clarkea su neštedimice predstavljali domaćoj publici, pa smo tako – što u biblioteci Kentaur (koju je Živković uređivao), što kasnije u Polarisu (koga je sam pokrenuo) – mogli da pročitamo sva najznačajnija Clarkeova dela. Od knjiga kao što su Kraj detinjstva i Grad i zvezde, dva romana inspirisana kosmičkim parabolama Olafa Stapledona, preko Odiseje u svemiru 2001. i serijala Rama, motivi prvog kontakta s vanzemaljskim životom i inteligencijom obrađivani su s ljubavlju ne samo prema znanju i nauci već i prema neznanom, spiritualnom, simboličkom. Neke od najlepših slika i ideja koje je Clarke ikada stvorio sakupljene su u zbirci priča Susret sa meduzom, u izdanju Kentaura.
Arthur Clarke je preživeo zemljotres i cunami koji su zbrisali njegovu ronilačku školu 2004. godine, preživeo je optužbe za pedofiliju kojima ga je zasuo britanski tabloid Sunday Mirror, a od kojih ga je posle istrage oslobodila policija Šri Lanke. Iza njega su ostali sateliti, zvezde i asteroidi na nebu, tri Clarkeova zakona, nerealizovani koncepti svemirskog lifta i dresiranih šimpanzi kao kućne služinčadi, kao i literarni žanr koji je mnogima od nas zauvek izmenio život.

Ponekad – ne tako često ali ponekad – u 90 godina života stane čitava istorija, a jedno ime zauvek promeni globalnu kulturu.

Arthur Charles Clarke rođen je 16. decembra 1917. godine na farmi u
Mineheadu, Somerset, u Velikoj Britaniji,
od oca Charlesa Wright Clarkea i majke Nore Mary (rođene Willis).
Bio je najstarije od četvoro dece. Od malih nogu zanimala ga je nauka,
pa je tako u trinaestoj godini sam konstruisao prvi teleskop.
Kada mu je bilo četrnaest godina umire mu otac (od raka). Majka je
morala dodatno da radi, da upotpuni kućni budžet. Tada je počela da
daje časove jahanja.

Clarke u London dolazi 1936. godine zaposlivši se kao računovođa u
Ministarstvu finansija. Za vreme 2. svetskog rata služi u RAF-u (ratnom
vazduhoplovstvu) radeći sa grupom stručnjaka, koja je izumela radar i
dobija čin poručnika vazduhoplovstva.
Nakon rata upisuje King's College u Londonu i 1948. diplomira fiziku i
matematiku sa odličnim ocenama.
Kao što je ranije rečeno već je od malih nogu pokazivao zanimanje za
prirodne nauke, postavši u sedamnestoj godini član Britanskog
interplanetarnog društva kojim je i predsedavao 1946. - 1947. i 1950. -
1953. godine.

Prvu priču, Loophole, objavljuje 1946. u čuvenom naučnofantastičnom magazinu Astounding Science Fiction.
Sledi bogata spisateljska delatnost (šezdesetak knjiga) u
naučnofantastičnoj i popularnonaučnoj književnosti, koja mu donosi
brojne svetske nagrade - Hugo, Nebula, Jupiter, International Fantasy
Award, John Campbell Memorial Award.

Dok za naučnii rad dobija priznanje UNESCO-a Kalinga, kao i nagradu Emmi za doprinos komunikacijskim satelitima.
Svetsku su mu slavu proširili komentari izravnih prenosa misija
astronautičkih ekspedicija na Mesec - Apollo 11, 12 i 15, a posebno
film 2001: Odiseja u svemiru. Film je snimio 1968. godine s rediteljem Stanleyem Kubrickom.



(16.12.1917. - 18.03. 2007. )


Još u tinejdžerskim danima voleo je astronomiju i sve što je vezano za svemir, istraživanje nepoznatoga i popularnu nauku.
Zanosio se pulp magazinima, romanima Vernea i Wellsa i bio je vrlo
aktivan u fanovskim organizacijama ljubitelja takvih aktivnosti.
Godine 1937. jedan je od utemeljitelja BSFA (British Science Fiction
Association), britanskog udruženja ljubitelja naučne fantastike.
Paralelno je radio na tehnološkom napretku i usavršavanju literarnog stila.
U radu u časopisu Wireless World, oktobra 1945. (15 godina pre lansiranja satelita Telstar)
tvrdi da se oko Zemlje na visini od 22.300 milja proteže pojas koji
omogućuje stacionarno orbitiranje satelita i posredstvom njih gotovo
trenutan prenos informacija s jedne tačke zemlje na drugu.

Oduvek je bio prepotentan, pa mu je nadimak bio Mister ego, ali priznaje novinaru lista Observer: ... Otkad sam se uzdigao iznad taštine postao sam najbolji čovjek kog znam.
Takav je ostao i kao pisac - ekscentrik.
Za njega je tipično da u razdoblju milionskih honorara i na vrhuncu slave potpiše ugovor za pisanje Odiseje 3,
budući bestseler, uz predujam od samo jednog dolara. Opsednut je
tehologijom. Tako njegova kuća na Šri Lanki vrvi od računara i
elektronske opreme.
Na krovu kuće je velika tanjurasta antena za komunikaciju s celim
svetom. Ocu svemirske komunikacije, antentu je darovala grupa
obožavatelja. Zahvaljujući njoj Clarcke je dugo bio jedini na Šri Lanki
koji je pratio TV program.
Clarke obožava svoje računar, od milja ga zove HAL junior, i neretko
troši mnogo vremena za igranje igrica na njemu. Zidovi kuće pokriveni
su svim i svačim - plaketama, nagradama, posterima, mapama Meseca,
njegovim slikama s poznatim osobama kao što su astronauti, glumci,
političari i književnici.
Tu su autogrami Gagarina, posade Apolla 15, glumice Carrie Fisher,
poznatog prevaranta Clifforda Irvinga poznatog po tome što je
krivotvorio autobiografiju Howarda Hughesa. Potom tu je posebna poruka
Neila Armstronga nakon povratka sa Meseca, priznanje astronauta koji su
prvi videli crnu stranu Zemljinog satelita, pa su bili u iskušenju da
pošalju poruku kako vide crni obelisk i još mnogo toga.
Inače, kuću je kupio od biskupa iz Colomba i prvi je korisnik vladine
odluke da stranci ne plaćaju porez ako im zarada dolazi iz
inostranstva.
Možda je uzrok tome i dvadesetogodišnje prijateljstvo s predsjednikom Šri Lanke Dawawardeniom.
U dvorištu kuće čuju se njegovi majmuni koje obožava. Visok je, obučen
u sarong, žustrih kretnji, starstveni igrač stolnog tenisa (u njegovoj
nazočnosti nemojte taj sport nazivati ping-pongom), vitalan, stalno u
pokretu, vrstan ronilac angažiran na istraživanju i zaštiti mora oko
Šri Lanke.

Živio je u hotelu Chelsea, sedištu beat scene, družio se s Burroughsom,
Ginsbergom, ... Apsolutni je zagovornik mira i protivnik ideja: tipa
ratovi zvijezda te odlučan ekolog.
Voli muziku Sibeliusa i Rahmanjinova, ali i Jean Michaela Jarrea.
Ateista je, no i vrlo religiozan na svoj poseban način.
Razveden je i prizanje biseksualna iskustva.
Obožava da komunicira sa ljudima, i kaže da je imao javnih nastupa koliko i Frank Sinatra.

Majka mu je bila vrlo maštovita i zanimljiva osoba, koja je i sama bila
pisac, umrla je u sedamdesetoj godini života.

Za svaku knjigu koju napiše tvrdi da mu je poslednja, ali piše i dalje.
Literarni opus Arthura Clarkea tematski je vrlo raznolik.

Prava mu je opsesija tzv. prvi kontakt kao arhetip žanra. Šovinizam
koji dominira svetskom naučnom fantastikom, akcenat je okolnosti
čovekove komunikacije sa svemirom koju Clarke nastoji da razbije.
Posebno u noveli Susret s meduzom i romanu Sastanak s Ramom.
Apologija naukle, glorifikacija njene moći i mogućnosti ekstrapolacije
u budućnosti, sledeće su značajne stavke Clarkeova opusa - Matica Zemlja, Rajski vodopadi, 2010: Druga odiseja.
U njima on prestaje da bude samo populizator nauke, već zalazi u
psihološke, etičke, filozofske, sociološke analize čovekovog napretka i
njegovih otkrića. Nastojeći "nagovoriti" čovečanstvo na humanost i
duhovnost.

Njegov su stil i jezik čitki. Njegova su dela pisana da budu čitana,
shvaćena i da prenesu dve temeljne piščeve poruke:
genijalnost znanstvene ideje i sociološki, psihološki, filozofski
uticaj te ideje, ili njene ekstrapolacije na čovečanstvo.
Taj spoj popularnonaučne magije i situacije i likova sa kojima se lako
poistovetiti i shvatiti ih, načinio je od Clarkea kultnog pisca
savremene naučne beletristike.

Posebno posle filma 2001: Odiseja u svemiru koji je značajno uticao na filmsku industriju.
Robot HAL (pomaknete li svako slovo tog imena za jedno mesto u abecedi
dobijate IBM!) i monolit prava su obeležja Clarkeovog dela.
Od 1956. godine stalno živi na Šri Lanci, u slikovitome delu Colomba.
Kultni autor naučnofantastične literature, ličnost koja je u svetu,
među najzaslužnijma za popularizaciju i napredak nauke, veliki borac za
ulaganja u istraživanje svemira, zaštitu Zemlje, mir i očuvanje onoga
što čoveka čini izuzetnim delom prirode.