Vizantijske princeze na srpskom dvoru

Piše: Slobodan Damnjanović
RAZMIŠLJAJUĆI o ženama, španski mislilac Ortega i Gaset, između ostalog, kaže: **Ja mislim da je osnovna misija žena na svetu u sledećem: da budu vrlo zahtevne, da u pogledu usavršavanja muškaraca, budu maksimalno ambiciozne.**
Da li su žene naših vladara bile takve? Da li su vladarke uopšte takve? Teško bi se pozitivno moglo odgovoriti na ovo pitanje; uslov da žena ispuni ovaj zadatak jeste da bude slobodna u izboru svog muškarca. A kraljice i princeze u staro doba uglavnom nisu birane po srcu i uzajamnoj naklonosti, već po interesima države i naroda kome su pripadale. LJubav je veliki pokretač ljudskih dela; žena koja ne voli svog čoveka, ne voli ni njegova dela: prošla i buduća.
Ostaje samo da pretpostavljamo, kako bi istorija izgledala kada bi žene vladara bile onakve kakvima ih prikazuje španski filozof. Jer, u istom članku, on kaže i sledeće: **Kao što ima genijalnih muškaraca, tako ima i genijalnih žena, u čijoj uzvišenoj prirodi... nastaje novi ideal muškarca**.

PORAŽEN ALI OŽENJEN
VLADARSKE žene su u osnovi tužna stvorenja. Kao devojkama, njima je zabranjeno da maštaju o idealnoj ljubavi, kao ženama zabranjeno im je da rađaju decu onome koga vole. Spoljašnju raskoš plaćaju siromaštvom srca. U starosti često su nesrećne, jer gledaju svoje sinove kako se surovo i bezobzirno otimaju za vlast; ili nose teret neostvarenih težnji svojih muževa.
Prva naša princeza potekla sa carigradskog dvora, bila je Evdokija, žena Stefana Prvovenčanog. Da bi dobio ovu princezu za ženu, Stefan, ili tačnije njegov otac Nemanja, prvo je morao da izgubi rat. Godine 1191. Srbi su na Moravi, u ratu sa Vizantijom, pretrpeli značajan i težak poraz. O boju i posledicama jedan Vizantinac piše:
**Naš je car pregazio srpsku silu i oholost, kao gumno puno snopova i pretvorio ih u gomilu slame.**
Iz poraza je Stefan izašao nepovređen, ali oženjen. Jer, kako reče isti autor, likujući: **A šta bi mogli drugo da rade nego na svaki način da gledaju da se spasu.** Usput rečeno, dobro je da i mi ovo mesto pročitamo više puta; ako nema više prinčeva i vladara, ostali su sila i porazi. Dela predaka su uzor i putokaz za njihove nerazumne i nesrećne potomke; u tome valjda i leže veličina i korist istorije.
Dakle, jedan je izgubio boj, a drugi je dobio ženu. Ili kako se to još kaže: **Očevi su jeli grožđe, a sinovima trnu zubi.** Sa princezom Evdokijom Stefan je dobio i titulu sevastokratora; u vizantijskoj
vladarskoj hijerarhiji to je bilo treće zvanje; dolazilo je odmah posle carskog i despotskog.
Uz titulu, zahvaljujući ovoj ženidbi, Stefan je dobio i srpski presto. NJegov otac se povukao, a stariji brat Vukan je bio prisiljen da zaboravi običaje i tradiciju, i da presto prepusti mlađem od sebe. NJegov tast ipak nije bio brat vizantijskog cara. Nama ostaje da se pitamo zašto ruku lepe Evdokije nije dobio Vukan. Da li je car Aleksije lukavo predvideo dinastički spor među braćom, pa je zajedno sa sinovicom u Srbiju, kao svadbeni poklon poslao jabuku razdora? Ili se možda tu čula i princezina reč? Ako se već udaje u zemlju, koju su ona i njeni smatrali varvarskom i divljom, neka bar taj divlji i varvarski princ bude lep.

**GOLA** U CARIGRAD
TO što je Vukan već bio oženjen, da se mislilo na njega kao na supruga, i ne bi bio nepremostiv problem: ništa lakše nego da se nepodobna žena vrati ocu ili pošalje u manastir. U ono doba i jedan i drugi način su bili priznati i upražnjavani. Ipak, bez relevantnih podataka, nama ne ostaje ništa drugo nego da nagađamo.
Princeza je na srpski dvor dovedena u vreme kada je njen otac na jednom muhamedanskom dvoru tražio pomoć u borbi za vlast. Ova navika da se kod inoveraca traži pomoć u borbi protiv svojih najzad će se teško osvetiti Vizantiji i njenim vladarima. Turci i ostali - i da nisu hteli - morali su da vide, kako se ova bogata zemlja i blistava kultura raspadaju pod teretom unutrašnjih raskola i bezobzirne borbe za vlast.
A kako je živeo kraljevski par?
Po jednom izvoru, grozno. **Stefan je prebacivao ženi**, piše savremeni posmatrač, **da je šugava, a ona njemu pijanstvo i neverstvo**. Da je princeza stvarno patila od ove opake i ružne bolesti, teško se može poverovati. Ne samo zbog nepouzdanosti istorijskog izvora koji o ovome piše (naime, reč je o čoveku koji je mrzeo Evdokiju i koji je imao razloga da je ocrni u očima savremenika) već i zbog činjenice da se ona, kada je napustila Stefana, udavala još dva puta. Ne samo da ona nije bila unakažena ovom groznom bolešću, postoje jasni nagoveštaji da se radilo o vrlo lepoj ženi.
Spomenuli smo razvod: rekli kako je Evdokija napustila Stefana, a stvari su možda i drukčije stajale. Pravi uzrok rastave ležao je na njenoj strani. Iako je ona mužu prebacivala preljubu, razlog rastanka je bio upravo njeno upražnjavanje ovog greha. Jedan posmatrač piše kako je Stefan svoju suprugu **golu, samo u košulji** poslao natrag u Carigrad.

RAZLOG razvoda može se tražiti i na drugom mestu: Carigrad više nije bio jak, i kome su trebale njegove princeze, pa makar bile i lepe kao Evdokija? Stefan je u to doba sa Zapada očekivao kraljevsku krunu. Rečeno današnjim jezikom: Stefan je išao u Evropu. Evdokija se posle razvoda vratila majci u Carigrad, još je bila mlada, lepa i jedra. Možemo samo da zamišljamo kako se ova dama carske krvi i prefinjenih manira obradovala ponovnom susretu sa carigradskim ulicama, sa blistavim palatama, sa Hagija Sofijom, koja je iznutra ”sijala kao sunce na nebu”.
Vrativši se među svoje, ona se brzo utešila, ako je ikada i bila nesrećna. NJen novi muž bio je ambiciozni i lakomisleni Duka Murzufl. Za njega kažu da je od ranih godina bio ženskaroš. Ovakva kvalifikacija, između ostalog, znači da se on razumevao u žensku lepotu, time je konačno odbačena pretpostavka da je princeza stvarno patila od šuge. Čovek koji je žene voleo više od svake vlasti nikada ne bi pristao da postelju podeli sa nekim ko bi bio unakažen ovom strašnom i neizlečivom boleštinom.

KRSTAŠI ISPOD ZIDINA
MEĐUTIM, kad je već dobio lepu princezu za ženu, Duka je poželeo da postane i car. Vremena su bila smutna, bio je početak trinaestog veka, pod carigradskim zidinama skupljala se krstaška vojska. Evdokijin otac je uzalud pokušavao da otera opasnost sa svog praga. Posle jednog žestokog poraza, car je sramno i pod okriljem noći napustio prestonicu Konstantina Prvog. NJegov novi zet je pokušao da iskoristi priliku i proglasio je sebe za novog cara. NJegovo carevanje bilo je, međutim, kratkog veka.
Posle nekoliko nedelja kad su razulareni krstaši provalili kroz jednu od gradskih kapija, car samozvanac je u opštem metežu, gurajući se pretrpanim ulicama, preskačući kola i konjske leševe - pobegao kroz drugu kapiju. Sa sobom je kao jedini znak svoje nestale carske vlasti i slave poveo princezu Evdokiju. A krstaši? Oni su se kao divlje i izgladnele zveri, sa svim zlom raspuštenih nagona bacili na ono što je ostalo u drevnom gradu: na blago, na relikvije, na spomenike kulture, na knjige, na žene...
U velikom gradu, u staroj kulturi svaka je propalica mogla da zadovolji sve
svoje prikrivene želje. U svesti pravoslavnih hrišćana i danas živi uspomena na te dane: Jovan Pavle Drugi se nedavno izvinjavao zbog toga.
No vratimo se srpskoj princezi i njenoj daljoj sudbini. Poraženi carevi, i tast i zet, obojica bez krune i u izgnanstvu, sastali su se i prividno sklopili mir. Lakomisleni Murzufl je, izgleda, stvarno poverovao starom liscu. Prepustio se starim navikama i načinu života.

KRAJ HRABROG VITEZA
JEDNOG dana, kada se najmanje nadao, dok je uživao u svom kupatilu, unutra su upali ljudi cara Aleksija i oslepeli ga. I dok se on otimao, a voda se bojila krvlju, na vratima tog istog kupatila besnela je grozna svađa između oca i ćerke. Po svedočenju hroničara ”Evdokija je oca zasipala uvredama, a on nju grdio zbog bestidnosti i razvratnog života”. Kratka istorija lažnog cara završila se pravim slepilom. Oslepelog samozvanca napustile su sve pristalice, posle izvesnog vremena napuštenog slepca su zarobili krstaši i bez milosti, kao opomenu svima koji su još sumnjali u njihov ”novi poredak” bacili ga sa najviše zidine u osvojenom gradu.
Evdokija se ubrzo udala i treći put. No, ni sa njim nije videla mnogo sreće. NJen treći muž bio je gospodar Korinta Lav Zgur. On je bio pravi čovek svoga doba: silovit i hrabar do bezumlja, u postupcima odlučan i prek, on je oko sebe skupio znatnu silu i bacio se u boj protiv omrznutih krstaša. U početku je imao uspeha, ali je sila protiv koje se usmerio bila isuviše jaka, njegovi saveznici kolebljivi i slabi.
Čas propasti Latinskog carstva bio je suviše daleko da bi Lav Zgur mogao da ga vidi. On, međutim, nije bio uživanjima pokvareni Murzufl. Kad se približila propast, ovaj hrabri vitez je uzjahao konja i pod punom opremom, da ne bi pao živ u ruke neprijateljima, sa najvišeg bedema skočio u ambis. Po rečima onih koji su gledali, on je ”da ne bi dočekao zarobljavanje, skočio sa vrha gradskih zidina, tako da mu nijedna kost nije ostala cela”.
A njegova žena?
Po rečima istog svedoka, ona ”napustivši tu zemlju, pređe lađom na istok”. I to su poslednje reči o toj lepoj ženi, koja uprkos svom visokom rodu, nije našla sreće na svetu.

DRUGA vizantijska princeza bila je žena Stefanovog sina Radoslava - kraljica Ana. Ako su sa Evdokijom na srpski dvor došli razdor i svađa, za Anu se može reći da je donela otmenost i kulturu sveta u kome je rođena i odrasla. Kralj Radoslav je po svim izvorima bio trajno zasenjen manirima svoje žene i navikama sveta koji je sa njom ušao na njegov dvor. On je sve činio da što više liči na nju i njene, i tom naporu je mnoge ljude u Srbiji okrenuo protiv sebe.
Kada se kraljica Ana pojavila u Srbiji, izveštaji o tome su nesigurni i oskudni. Ni o njenom izgledu ne znamo mnogo. Sačuvan nam je njen verenički prsten, na osnovu koga jedan naš istoričar zaključuje da je to bila lepa i stasita žena. Logika ovog zaključka nam je, nažalost, izmakla, ali da je bila lepa žena i jaka ličnost o tome nam dovoljno govori ponašanje njenog muža. Jer, koji bi Srbin i muškarac dopustio da ga zbog ružne i zle glupače omrznu svi - i narod i crkva i vojska i plemstvo.

KRAJ IDILE U DRAČU
I SAM Sveti Sava je, nezadovoljan vladom svog sinovca, napustio zemlju i otišao u obilazak svetilišta...
Zaslepljeni vladar kao da sve to nije video. Srećan što ima Grkinju za ženu, što je i po majci Evdokiji Grk, on se sve više prepuštao svojoj novoj ulozi. Kovao je novac po ugledu na vizantijski, na poveljama se potpisivao grčkim pismom, uspostavio je odnose sa ohridskim arhiepiskopom, starim neprijateljem srpske autokefalnosti... Nije ni primećivao kako se oko njega sve više skupljaju nezadovoljstvo i gnev.
Kada je u Carigradu njegov tast izgubio presto, Radoslav više nije imao nikakve šanse, čak i da je hteo da u svojoj politici okrene drugi list. Nezadovoljna vlastela na čelu sa njegovim bratom Vladislavom, oborila je ovog pokondirenog kralja, koji nije umeo da razlikuje svoju ljubav od državnog interesa. Primer, uostalom, kakav nije redak ni u današnje vreme.
Kraljevski par je izbegao u Dubrovnik, i tamo je, sve dok su Dubrovčani verovali u njegov povratak na vlast, bio dočekivan i priman sa svim počastima. Kad im je, međutim, postalo jasno da su sve šanse njihovog gosta nestale, on je zajedno sa svojom fatalnom ženom bio zamoljen da napusti ovaj grad. Izreka **Kralj
je mrtav, živeo kralj** bila je istinita u svim vremenima i svim okolnostima - Duborvnik se okrenuo novom vladaru i nije hteo da zbog starog ima nevolje sa njim.
Kralj i kraljica su otišli u Drač. Tamo je povodljivog vladara sustigao poslednji udarac sudbine. NJegova lepa žena, koja mu nije donela sreću, u Draču se pobrinula za sebe. Našla je nekog franačkog viteza, zaljubila se u njega i ostavila nesrećnog Radoslava. U Evropu se, kao što znamo, može putovati zajedno, ali može i svako za sebe.

MILUTINU DRUGA EVDOKIJA
O NJIMA se dalje ne zna skoro ništa. Kralj se, po nekim izvorima, zamonašio, i tužan u crnoj rizi, vratio u otečestvo, koje mu u trenucima slave i moći nije bilo dovoljno dobro. O kraljici ne znamo baš ništa. Ostaje nada da je prevrtljiva dama u Evropi nabrala med, kog za nju u Srbiji nije bilo.
Treća princeza koja je u Srbiju došla iz Konstantinovog grada bila je Simonida, ćerka cara Andronika Drugog.
Stvar sa njenom udajom tekla je otprilike ovako: tek što su Vizantinci uspeli da oteraju mrske Latine, u srpskom kralju Milutinu dobili su novog i neočekivano opasnog neprijatelja. Jedna za drugom, vizantijske oblasti prelazile su u njegove ruke. Oslabljeno carstvo u isto vreme sa istoka su ugrožavali muslimani. Jedan savremenik u tom vremenu piše sledeće redove: **U to doba opšte nesigurnosti svako je mislio samo kako će se lično okoristiti.** Propast i nevolja nikada ne idu same, vremena su zla ne sama po sebi, već zato što su ljudi koji žive u njima - zli.
Car Andronik je morao da spreči da se njegov naopaki neprijatelj jednog dana ne pojavi pred zidinama Carigrada. Najbolji način za to, kada već nema vojničke snage, bio je da se orodi sa njim. Tako bi Mulutin kao miraz dobio ono što je već osvojio, a **de fakto** stanje bi ostalo **de jure**. A car bi uspeo da sačuva ostatak svojih zemalja. Zato je Andronik Milutinu ponudio za ženu svoju sestru, koja se isto kao i kraljeva baba zvala Evdokija. Ova druga Evdokija tek što je ostala bez svog muža Jovana, cara Trapezunta. Usput rečeno, Trapezunt je bio mala država na obali Crnog mora, koja je samostalnost vekovima čuvala zahvaljujući samo legendaroj lepoti svojih princeza.

CAR je nudio Evdokiju, Milutin je pristao, ali Evdokija nije htela. Od novog kraljevsta, ova ponosita udovica je više volela uspomenu na svog pokojnog muža. Možemo samo da zamišljamo teške razgovore koje su brat i sestra vodili iza zidova carske palate. Ona je ostala pri svom i uskoro je napustila Carigrad i vratila se postojbini pokojnog muža. Tamo je ubrzo umrla. Pod kakvim okolnostima - o tome istorija ćuti.
Posle ovog neuspeha moćni vladar sa severa postao je još opasniji. Vest o neuspeloj ženidbi vladara koji je već u dvoru imao treću ženu, sigurno je obigrala sve evropske dvorove. Nesuđeni mladoženja bio je ljut i uvređen, isto onoliko koliko je bio opasan i jak. Nešto je hitno trebalo preduzeti da se spreče još gore posledice njegovog gneva. Zato je Andronik Milutinu ponudio svoju kći mezimicu, koja je u to doba, po jednima imala tri, a po drugima osam godina.

SUROVI VLADAR
SVE što ima veze sa ovom princezom odiše nekom neobičnom setom. NJeno ime, Simonida, u vizantijskom svetu je jedinstveno kao i njena sudbina. Uzrok imena je bio u teškom porođaju njene majke carice Irine, i u jednom danas zaboravljenom običaju srednjeg veka. Naime, za vreme teške bolesti ili porođaja sa neizvesnim ishodom, pred ikonama svih dvanaest apostola su se palile sveće. Ako se bolest dobro završi bolesnik menja svoje, a uzima ime onog apostola, pred čijom ikonom se sveća poslednja ugasila. Ako je bio u pitanju porođaj, majka je zadržavala svoje, ali je novorođenče dobijalo ime po apostolu - spasitelju. Kad se caru Androniku rodila kći, pred ikonom apostola Simona sveća je još uvek gorela i dete je dobilo ime - Simonida.
Caru, svakako, nije bilo lako da se pod tim uslovima odvaja od svog, tako teško rođenog deteta. Ipak, Milutin, ma koliko bio opak vladar i surov čovek, nije bio izopačen. Na srpskom dvoru je kao nešto što se po sebi razume, bio prihvaćen vizantijski uslov, da muž, poštujući zakon, sa nevestom nema odnose do njene navršene dvanaeste godine.
Nama se danas i to čini prerano, ali su zakoni Vizantije bili takvi i u ono doba niko
u njima nije video ništa čudno, ni izopačeno. Uopšte, u svim slojevima društva toga doba devojke su vrlo mlade stupale u brak; bio je to jedan od načina da se u narodu sačuva moral.

NEMOĆNA CRKVA
BRAČNI pregovori koje su vodile dve delegacije bili su vrlo naporni i zamršeni. Na srpskom dvoru je postojala jaka antivizantijska struja, koja je smatrala da u času velike slabosti neprijatelja ne treba prekidati osvajanje. Bio je to, po mišljenju ovih ljudi, čas da Srbija postane carica na Balkanu. Milutinu je osim toga stigla i ponuda bugarske carice, kojoj je umro muž, a ona udajom htela da se oslobodi drugih pretendenata na upražnjeni presto. Beskrupulozinost ljudi koje tajanstveni zakoni istorije stavljaju na vlast i skidaju sa nje, nije, kao što vidimo, izum našeg nevoljnog doba.
Ako je Milutin na svom dvoru imao teškoća zbog najavljene ženidbe, njegovom **prijatelju** u Carigradu je mnogo teže. Crkva koja stvari ovoga sveta meri aršinom večnog života, nije imala razumevanja za njegovu politiku opstanka po svaku cenu. Patrijarh Jovan, poznat po svojoj verskoj čistoti i moralnoj strogosti, usprotivio se žestoko novonastalim bračnim i državnim kombinacijama, ne samo što se ovde dete davalo za starca, nego je i taj starac imao živu i to treću ženu kod kuće. Androniku, kome je posle skandala sa Evdokijom stvarno gorelo pod nogama, nije imao drugog izbora: stavio je patrijarha pred svršen čin.
NJegovi ljudi su mladu princezu, tačnije rečeno dete, odveli njenom suprugu. Kralj Milutin, u to doba već starac, dočekao je dete **ne kao suprugu, već kao gospodaricu**. Sišao je sa konja i klekao pred nju. Pred čim je to moćni vladar savio kolena? Pred nevinošću, koja se zbog njega prinosi na žrtvu? Pred patnjom, koja u ovom surovom životu, kao tamna senka prati ljude visokog roda i posebnog istorijskog poslanja? Ili je moćni vladar, klečeći, u sebi zamolio za oproštaj Onog bez čije volje ništa na svetu ne biva, bez koga ni vlas sa glave ne pada. Odgovora nema; istorijski izvori o ovome ćute, a tamo gde ćuti znanje, govori mašta.

A NA granici Srbije i Vizantije gde se odigrala ova drama, promenjeni su ne samo svadbeni pokloni, već i taoci. Vladarski susreti ponekad liče na sastanke kriminalnih grupa - u njima niko ne veruje nikom. Taoci su bili tu, za slučaj da neko ne ispuni data obećanja i preuzete obaveze. Za razmišljanje je i sledeći podatak: jedan od taoca sa srpske strane bila je i treća Milutinova žena, kraljica Ana.
Kada je uradio ono što mora, car je došao patrijarhu u posetu. Neki pravoslavni pisci, kao Berđajev na primer, zbog poznate teorije ravnoteže, govore o vizantijskom cezaro-papizmu, i u njemu nalaze pandan vatikanskom papo-cezarizmu. Međutim, ako je istina da su rimski poglavari uvek pokazivali i težnje za svetovnom moći, nije istina da su vizantijski carevi mogli da odlučuju u stvarima vere. Ikonoboračka kriza je izuzetak, koji potvrđuje pravilo. Da je car toliko bio iznad patrijarha, zar bi se Andronik ponizio i noću išao u manastir Jovanu, da mu se pravda i da ga moli da se vrati u Carigrad i patrijaršijski dvor?
Patrijarh je primio cara i saslušao njegovu besedu i razloge iznete u njoj. Najvažniji među njima došli su na kraju. Vladar, kazao je Andronik u svoju odbranu, **nema drugih roditelja osim zakona, i nema druge dece, osim svih Romeja**.
I opet da zastanemo na čas: koliko puta smo čitali o **bizantijskom apsolutizmu i njegovim nedemokratskim tradicijama**? Koliko je onih među nama, koji su poverovali u istinitost ovih kvalifikacija? Kao i u mnogim drugim slučajevima i ova optužba, čiji cilj je dezavuisanje pravoslavnih naroda i njihovih država, je neosnovana i lažna.
Vizantija po svom obliku vladavine nije ličila na orijentalne tiranije. U njoj nije jedan čovek bio gospodar života i smrti svih svojih podanika, od najviših do najneznatnijih. U njoj nije vladarska volja bila vrhovni zakon. Naprotiv, kao što vidimo iz navedene izjave, zakon je bio iznad nje.
Ideal vlasti sažet je u ovih nekoliko reči: to je, sa jedne strane, obaveza vladara da se pokorava zakonu, da bude, dakle, korektan, a sa druge, njegova obaveza da se žrtvuje za svoje podanike kao otac za decu - dakle, moralnost, kao princip vlasti. Naravno, ovde je reč o idealu, a stvarnost je i u Vizantiji, kao uostalom i na svim drugim mestima,
često bila jaka različita od ideala. I pre nego se vratimo Simonidinom životu, još jednom da naglasimo: vizantijski car nije bio vlastodržac orijentalnog tipa, a to u celini gledano, nisu bili ni vladari u zemljama vizantijskog kulturnog kruga.

SILOM - NAZAD
PATRIJARH je, videli smo, bio zadovoljan, ali šta je bilo sa Simonidom? Kako je ona živela u novoj sredini? Da li je imala prilike, da se kao i svi njeni vršnjaci, preda radostima dečjeg doba? Ili je u sedam godina morala da se ponaša i govori kao da je mnogo starija? O svemu tome istorijski izvori ništa ne govore. Jedino što znamo o tom razdoblju njenog života, jeste da su je posećivali majka i braća.
Istoričari ponekad prema svojim junacima postupaju kao policijski inspektori prema ovejanim kriminalcima. Iza svake njihove reči i gesta traže tajne i podmukle namere. Tako je i u ovom slučaju: posete majke i braće, ne tumače se kao izraz emocija i brige bliskih srodnika, već se posmatraju samo u funkciji njihove borbe za vlast i srpski presto.
Simonida je, uprkos svom dobu, od samog početka bila predmet zavisti i mržnje. Kad je Milutin oslepeo svog sina, budućeg kralja Stefana Dečanskog, mnogi su u tome videli njene prste. Međutim, u doba kada se otac i sin besno i surovo otimaju oko vlasti, Simonida ima jedva sedamnaest godina. Teško je poverovati da je u stranoj sredini, do tih godina uspela da stegne toliko lukavstvo i moć. A kako je stvarno živela i kako se osećala kao kraljica Milutinovog dvora, dobro svedoče sledeći detalji iz njenog života.
Godine 1317., kada joj je umrla majka, Simonida je dobila priliku da opet vidi svoj rodni grad. I dobivši je, odlučila je da se više nikada ne vrati na presto. U tom cilju obukla je i monaško odelo na sebe. Kažemo obukla, jer se izgleda nije zamonašila; za takvo nešto imala je suviše malo vremena, a prilike su bile takve, da bi se retko koji iguman usudio da je primi u svoj manastir.
Ipak, i samo odelo ostavilo je snažan utisak na srpsku delegaciju, koja je došla da je vodi kući; videvši je, svi su se zaledili od straha. No njen polubrat Konstantin se nije dao zbuniti: lično je pocepao mantiju sa nje i naterao je da se vrati Milutinu. Svedoci kažu da je to **bilo protiv njene volje i uprkos njenim suzama**.

ČETIRI godine posle ovih događaja kralj Milutin je umro, a Simonida, koja je u vreme smrti muža imala dvadeset i pet godina, o drugim vladarima i novim udajama nije htela ni da misli. Povukla se u manastir i u njemu ostala do kraja života. Kad joj je otac izgubio vlast, ona ga je negovala. Poslednji put njeno ime pominje se 1336. godine, kada je prisustvovala jednom važnom skupu državnih i crkvenih velikodostojnika.
Milutinu nije ostavila naslednika.
**Od oca je, kažu, otanulo sinu**. Ako se Stefan Dečanski i nije slagao sa svojim ocem, ako su se otac i sin mrzeli kao najgori dušmani, ako je otac i oslepio sina, ipak je u nečemu i ličio na svog oca. Kada je Stefan napunio pedesetu godinu, oženio se dvanaestogodišnjom Marijom, princezom iz carskog roda Paleologa.

IZMEĐU MUŽA I SINA
PRINCEZIN otac, koji je bio carev sinovac, pobunio se protiv strica. Razloge pobune jedan savremenik ovako opisuje: **Ne želeći više da bude pod carem, već hoteći da za sebe samog stvori carstvo, kao što mu je, po njegovom mišljenju i pripadalo u nasledstvo**. Zamršeni rodbinski odnosi u doba prevlasti istorijskog i porodičnog prava, u svakoj neodređenoj situaciji stvarali su mnoge pretendente i mnoge borbe za vlast i za zemlju. U tom pogledu svet srednjeg veka podseća na posudu sa vrelom vodom: u njemu je stalno ključalo i kipelo.
Mladinom beskrupuloznom ocu srodstvo sa vladarom sve moćnije države na severnim granicama carstva činilo se vrlo korisnim - i to je bilo dovoljno da se odluči sudbina ovog drugog deteta u srpskoj istoriji. Već smo kazali: usud prinčeva i princeza jeste da nemaju prava na lični život i iskrene emocije.
Pored ostalog za nas je zanimljiv opis članova delegacije, koja je u Srbiji vodila bračne pregovore. U njemu su na sažet način data pravila kako se sastavljaju državne i diplomatske delegacije - koji i kakvi ljudi ulaze u njih. Prvi član je bio **blagorodni Tornikije, koji je ukrašen svim vrlinama, i onima koje
se nalaze u ljudima i onima koje odlikuju samo Boga**. A drugi, po rečima istog autora, bejaše **dobri Kasandrin, koji je video gradove mnogih ljudi i doznao njihove običaje**. Pravilo je, dakle, da delegacija u sebi spoji iskustvo i vrlinu; jedan je tu da vidi šta može, a drugi šta treba da se čini. Tako su odluke istovremeno i moralne i mudre.
Marija Paleolog je u braku sa svojim mnogo starijim mužem provela samo pet godina. Stefana Dečanskog, kao što se zna, ubio je rođeni sin, budući car Dušan. Marija je za razliku od Simonide, svom mužu rodila više dece, među njima i Simona, budućeg tesalskog cara i takmaca Urođa Nejakog. Šta je bilo sa udovicom od sedamnaest leta ne zna se tačno. Po jednima, udala se za despota Jovana Olivera i izrodila mu više dece, po drugima, otišla je u manastir kao i njena prethodnica. A nama se čini, da je u to nemirno doba u procepu između ambicija oca i muža, između pastorka i sina, ova lepa žena visokoga roda bila samo **slamka među vihorove**.

DESPOT ĐURAĐ I - JERINA
DOSAD spominjane princeze bile su žene vladara, koji su imali moćne i jake države. Jerina Kantakuzina, žena despota Đurđa, bila je vladarka carstva koje je umiralo.
Početkom petnaestog veka balkanski hrišćani kao da su se dozvali pameti, ali je bilo kasno. Duh pomirenja i bratske sloge zavladao je među onima, koji su najzad shvatili, da oba brata po krvi i veri ima i gorih i opasnijih neprijatelja. Posebno je pomirenje bilo vidljivo među Srbima i Vizantincima. Simbolički, ono je prikazano u ličnostima dva poslednja cara, dva brata, Jovana i Konstantina, koji su po ocu bili Grci, a po majci Srbi.
Godine 1402. sin kneza Lazara, Stefan Lazarević, dobio je titulu despota, koja je po važnosti dolazila odmah posle carske. Kad je umro, državu i titulu nasledio je njegov sestrić Đurađ Branković. On se oženio, kako smo već rekli, Jerinom Kantakuzinom, pripadnicom najvišeg carigradskog plemstva.

U SRPSKOJ istoriji i narodnom predanju skoro da nema žene više omrznute od Jerine. Izraz **prokleta Jerina** i danas živi u narodnoj svesti. Ipak, nama se čini da istorijski podaci ne pružaju dovoljno osnova za ovu mržnju. Istina je da se za vlade njenog muža, u uslovima preteranih naprezanja podizao grad Smederevo, ali to je bio jedini način da despotovina opstane još nekoliko decenija. Uostalom, to i nije bila njena odluka.
NJen muž, despot Đurađ nije žalio imanja kada je od Turaka trebalo otkupljivati hrišćansko roblje. To svakako nije moglo proći bez njenog znanja, a možda i saglasnosti. Ona je morala da gleda kako joj Turci u ropstvo odvode sinove Vuka i Grgura, morala je da gleda kako ih slepe vraćaju. I srce majke vladarke je - majčinsko srce. Kako je bilo tom srcu kada je čula za pretrpljene patnje svojih sinova, o tome ćute i istorijski izvori i narodno predanje.

KĆER U HAREMU
NESREĆA je bila suviše velika, patnja univerzalna i tom mračnom moru, jednom zauvek, potonule su i misli i suze ove nesrećne vladarke. Morala je Jerina Kantakuzina, udata Branković, da na kraju propasti jedne kulture, koja je savremenicima ličila na propast sveta, gleda kako njena kći Mara, jedna hrišćanska princeza, odlazi u hram da tamo sa stotinama drugih žena vodi borbu za milost surovog, nepismenog azijatskog gospodara.
Razlog mržnje leži možda i u tome što je sredinom 14. veka upravo jedan Kantakuzin odveo Turke u Evropu, ustupivši im jedan svoj posed u zamenu za njihovu pomoć u dinastičkoj borbi koja je razdirala Vizantiju. On je doveo tuđe da ga štite od njegovih, a to se završilo krahom ne jednog naroda, nego jedne civilizacije. Desilo se kao u onoj antičkoj basni, u kojoj su nezadovoljne ovce dovele vukove da ih štite od pasa.
Poslednje godine života Jerine Branković bile su otrovane razdorima između njene dece. Sa jedne strane bili su slepi Grgur i sultanija Mara, a sa druge Lazar Branković sa čijom ženom Jelenom se i završava istorija vizantijskih princeza u Srbiji.
Kad se udala za Lazara, Jelena Paleolog je imala petnaest godina. NJen otac Toma bio je rođeni brat poslednjih vizantijskih careva Jovana i Konstantina Dragaša. U ličnosti i udaji ove princeze poslednji
put je zablistao stari sjaj imperije, koja se gasila i nestajala sa istorijske scene.

PAD SMEDEREVA
PRINCEZA je sopstvenom lađom doputovala u Dubrovnik, gde su je kao carsku ćerku i buduću despinu dočekali svi dubrovački velikaši, na čelu sa knezom Malog veća. Sa njima su bile i sve viđenije dubrovačke dame. Mladoj i lepoj nevesti, kao što dolikuje nekom ko je carskog roda, predati su skupoceni i retki pokloni: nakit, odeća od baršuna i hermelina; u njenu čast priređene su velika gozba i zabava na koju su bili pozvani svi koji su nešto značili. Bio je to verovatno najlepši trenutak u životu Jelene Paleolog; ispred nje su stajala velika iskušenja, carstva koja se ruše, ratovi bez izgleda na pobede, propast, izgnanstvo i najzad smrt u tuđini, daleko od rodnog grada i zemlje.
Despina Jelena je gledala kako jedan za drugim nestaju svi gradovi njene mladosti; bila je svedok i junačke pogibije poslednjeg cara, koga su prepoznali samo po cipelama. Kad je umro njen muž, despot Lazar Branković, na njena pleća pala je sudbina zemlje kojoj nije bilo spasa. Okretala se oko sebe kao začarana; jer, postoji takvo nešto kao što je istorijska začaranost: to je situacija u kojoj svet kao da iznenada skida masku sa lica i postaje nešto drugo od onoga što je bio. Pokušavala je da stvori savez Bosne i Srbije, okretala se Ugarskoj za pomoć. Kad to nije uspelo, njen i Lazarev vojvoda Mihailo Anđelković je jedan turski odred pustio u Smederevo. Izmučeni građani su skupili poslednje mrve hrabrosti i snage i ubili i uljeze i onog ko im je otvorio kapije poslednjeg srpskog slobodnog grada. Ipak, Smederevo je ubrzo posle toga palo po drugi i poslednji put.
Posle pada prestonice despina Jelena je otišla na Krf, gde je izbegao i njen otac, Toma Paleolog. Tamo je prisustvovala venčanju svoje kćeri i vojvode od Santa Maura. (NJihova loza trajaće sve do početkta dvadesetog veka). Ubrzo se zamonašila. Umrla je 1473. godine kao monahinja Ipomona.
Tako se u ličnosti poslednje srpske vladarke na simboličan način svetovno preobrazilo u duhovno. Stara država i minula slava nastavile su da žive u duhovnom svetu molitvi i predanja. Zemaljsko se preselilo u večnost i odatle zablistalo novim sjajem.