Vizantijske priče

„У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч” - новозаветна је порука (Јеванђеље по Јовану, 1, 1). "Речи, речи, речи!", патетично узвикује Хамлет у истоименој трагедији Вилијема Шекспира. Француски књижевник Андре Моруа упозорава на моћ и разорну снагу које речи могу да имају: - Када би људи боље схватали каква се опасност крије у употреби неких речи, речници би у излозима књижара имали црвену траку с натписом: "Експлозив! Опрезно рукујте!" И, заиста, премда најнепостојаније, на крају и после свега само речи остају



Познато је, с друге стране, да је умешност у употреби речи управо сразмерна ступњу цивилизације одређеног друштва. У раздобљу средњег века Византија је била добар пример који је на најбољи начин потврђивао речено правило. И сами варвари били су свесни спретности византијске дипломатије, односно, способности да речима и њиховом мајсторском употребом постигну оно што би иначе морали силом оружја.
Али, овде се не ради само о дубоком утиску који је ромејска речитост остављала на једноставне и примитивне варваре, него и о византијској превртљивости и каткад притворности које су на посебан начин биле повезане с вештином баратања речима у замршеним политичким и дипломатским надмудривањима. Да би се то разумело, неопходно је подсетити се на ромејско убеђење у властиту посебност и увереност Византинаца у неприкосновено право Византијског царства на власт над читавом хришћанском васељеном.
Из оваквог поимања произлазило је и византијско схватање према коме су сви остали народи мање вредни од Ромеја и као такви достојни презира. Изречено је неопходно имати у виду да би се на прави начин разумео став Византинаца према осталим народима, али и повратни став других према Ромејима.
Да бисмо то показали, навешћемо четири случаја: два из рановизантијске историје, везана за 6. век и турска племена, један из завршних деценија 10. столећа, у ком су, уз Византинце, главни учесници Руси, и, најзад, један временски смештен у последње године 13. века и окренут историји византијско-српских односа.

Цареви и пастири

Први пример тиче се кана хунског племена Утигура и његове поруке цару Јустинијану Првом Великом (527-565) коју на страницама своје повести доноси Прокопије из Цезареје, а у којој варварски вођа негодује против цареве подмукле политике према његовом народу. О чему се, заправо, ради?
Цар Јустинијан, руководећи се најбољим обичајима византијске спољне политике, окренуо је два хунска племена - Кутригуре и Утигуре - једне против других. Племена су живела у степама, једно на западној, друго на источној страни Дона. У жељи да награди дошљаке из Азије, византијски цар је дозволио да се две хиљаде Кутригура населе у Тракији. На тај начин, подржавајући једну скупину хунских племена а запостављајући другу, повредио је Утигуре. Њихов кан, чијој пажњи није промакао Јустинијанов препредени политички потез, у наступу озлојеђености послао је у Цариград свог изасланика.
Хунски емисар требало је да уложи приговор свога господара због цареве наклоњености супарничким Кутригурима. Будући да су Хуни били неписмени, канову усмену притужбу забележио је византијски писац Прокопије. Допуштено је претпоставити да је историчар Јустинијанове епохе извео и њену учену стилизацију. Како било, канове речи, у којима се у првом плану налази једноставна и сјајна парабола, одају варварску бистрину и проницљивост:
"Знам једну пословицу коју сам чуо у детињству, нисам је заборавио. Пословица иде отприлике овако: дивља звер, вук, можда, кажу, и може у извесној мери да промени боју своје длаке, али ћуд не мења, пошто му то природа не дозвољава... Још нешто знам, искуство ме томе научило, а реч је о једној од оних ствари које неотесани варварин и треба да научи: пастири узму пса док још сиса и брижљиво га подижу тако да је звер захвална оном који га храни и узвраћа му непрестаном љубазношћу. Сва је прилика да то пастири раде из следећег разлога: кад вукови нападну стадо, пси ће их зауставити, стаће испред оваца као чувари и спаситељи. Мислим да се ово догађа свуда... чак и у твом Царству, где готово свега има у изобиљу, вероватно и немогућих ствари, нема нимало одступања од овог правила... Али ако су те ствари по природи својој свуда сталне, онда мислим да није поштено да ти гостољубиво дочекујеш народ Кутригура, себи позиваш лоше суседе, и домаће правиш од народа који донедавно ниси могао да поднесеш ни изван својих граница... Док ми једва животаримо на пустој и сасвим неплодној земљи, Кутригури имају жита на претек, пијанче у винским подрумима и лако успевају себи да приуште све сласти овога света. Сигурно могу и у купатила и носе злато и јамачно им не недостаје лепа одећа извезена и прекривена златом."
Није познато какав су утисак ове речи изазвале код Јустинијана Првог, познатог по безобзирности и неизмерној сујети, али оне нису битније утицале на спољну политику цариградске владе која је често с немилосрдном дволичношћу наступала према дипломатски унеколико наивним варварским племенима.

10 језика лажи

Следећи пример само је нешто млађи и тиче се владавине Јустина Другог (565-578), Јустинијановог сестрића и првог наследника. И овде се на сличан начин сударају углађена подмуклост цивилизованих Византинаца и непатворена честитост примитивних варвара. Поново је реч о дошљацима из Азије, само овога пута не о Хунима, него о Турцима и Аварима. Због невоља које су због Персијанаца имали на чувеном Путу свиле који се протезао од далеке Кине до источних обала Средоземног мора, Византинци су склопили савез са средњоазијским Турцима. Уговор није обухватао само промет свиле и измештање гласовитог пута, већ је предвиђао и војно савезништво против заједничког непријатеља - Персије. Честе размене посланстава - седам византијских делегација путовало је на турски двор у току осам година - сведочиле су о присним везама.
Међутим, околности су се драматично промениле 576. године због тога што је Царство склопило савез са Аварима против подунавских Словена. То је био довољан разлог да Турци, који су се осетили изневереним, нагло промене свој став према Византији. Када су се ромејски емисари обрели код новог турског владара Турксата, на њих је покуљала лавина кановог гнева. Бујица речи, коју је у свом историјском спису забележио византијски писац Менандар Протектор, била је праћена и једним необичним гестом: будући да је у усној дупљи имао само један језик, озлојеђени владар Турака покушао је да свих десет својих прстију некако угура у уста како би симболично пропратио реченице од којих се византијским изасланицима заледила крв у жилама: "Нисте ли ви они Ромеји (Византинци) који имају десет језика и лажу свим тим језицима? ...као што је мојих десет прстију у устима, тако и ви многе језике користите: једним варате мене, а другим Аваре, моје робове. Једноставно, улагујете се свим народима и обмањујете их умешношћу својих речи и својим издајничким замислима не обазирући се на оне који наглавце срљају у невољу од које само ви имате користи."
После краткотрајне паузе наставио је своју тираду речима: "Страно је Турцима да лажу", а онда у претећем тону саопштио жалбе: "Ваш ће ми цар одговарати за своје понашање, он, који ми говори о пријатељству, а у исто време склапа споразум са Аварима, робовима који су побегли од својих господара... Зашто, о, Ромеји, моје изасланике увек упућујете преко Кавказа када путују у Византију и тврдите да нема другог пута којим би могли да прођу? То чините у нади да ћу се због неприступачног простора уздржати од удара на ромејске поседе. Али, ја тачно знам куда теку Дњепар, Дунав и Марица. Није ми непознато колика је ваша сила јер ја сам господар целе земље, од првог Сунчевог зрака на истоку до најзападнијег руба."
Овим застрашујућим пријемом, који је умало стајао живота византијске изасланике, нагло је прекинут осмогодишњи турско-византијски савез. Исте 576. године турска војска угрозила је византијске поседе на Криму. Говор турског кана, додајмо, испуњен достојанственим самопоуздањем, живописан је пример неповерења и презира које је византијска претерано препредена и безобзирна дипломатија сигурно често изазивала код својих жртава на подручју евроазијске степе.
Вештину убеђивања исказали су Византинци и приликом христијанизације Руса. У руском извору "Повест времених лет" веома занимљиво и каткад на граници анегдотског приказано је на који је начин кијевски кнез Владимир - који је желео да своје сународнике из многобожачке паганске преведе у једну од монотеистичких вера - донео значајну одлуку. Та несвакидашња приповест заправо је спој чињеница и фикције, мешавина која неодлучно стоји између приче, опширног теолошког трактата и ироничне лакрдије. Наравно, у њу су уметнуте и касније допуне.

Ни на небу ни на земљи

Приповест каже да су 986. године кнеза Владимира у Кијеву посетили мисионари из разних делова средњовековног света. Најпре је дошла делегација Бугара са средње Волге који су препоручивали ислам, затим папини изасланици настојећи да многољудни руски народ, који је насељавао огроман простор, верски потчине папској курији, затим хазарски мисионари који су препоручивали јудаизам и, најпосле, један благоглагољиви мудрац, изасланик византијског цара. С надменим ниподаштавањем и разметљивом охолошћу обрушио се овај грчки "филозоф" на остале такмаце. Он је најпре на груб и неодмерен начин говорио о Мухамеду, а потом самоуверено побијао догматска учења како Рима тако и Јевреја. Као одговор на Владимирова теолошка питања, овај горди византијски свезнадар одржао је говор од готово пет хиљада речи. Ипак, колебљиви руски кнез, и после овог ученог и беседнички бриљантног излагања, остао је донекле обазрив. Будући да се радило о веома важном државном питању, кнез Владимир одаслао је емисаре на сва поменута верска одредишта.
Напослетку, превагу је однео византијски "предлог". Овога пута блистава реторика ромејског преговарача на најбољи је начин била подржана ненадмашном византијском вештином да у Цариграду, тој "царици градова" како су је византијски писци од милоште називали, у најважнијем престоничком храму, у велелепној Светој Софији, збуњеним посетиоцима са севера уприличе божанску литургију. Питање је да ли су сумње изречене у руском изворнику заиста и постојале или је посреди била потреба да чињенице буду подређене узбудљивом заплету који је некако морао да одржи напетост и неизвесност казивања до тешке и за Русе историјске одлуке.
Речи руског летописа говоре упечатљиво: "И ми смо дошли у грчку земљу, и они су нас одвели на место где се моле свом Богу, и нисмо знали да ли смо на небу или на земљи; јер на земљи нема таквог призора и такве лепоте и не знамо како да га опишемо. Знамо да је тамо Бог међу људима и да је њихова служба лепша него у свим другим земљама."
И, напослетку, сведочанство о варварској опчињености византијским умећем убеђивања доноси и Теодор Метохит. Реч је о чувеним византијско-српским преговорима из 1299. године, важним за збивања и односе снага на Балканском полуострву на прелазу из 13. у 14. век. Повољна је околност што располажемо такозваним "Посланичким словом", поверљивим извештајем који је византијски преговарач Теодор Метохит упутио у Цариград са последњег од својих пет путовања у Србију током 1298/1299. године. Основано се претпоставља да је овај занимљив спис састављен у првој половини априла 1299. године када су окончани дуги и тешки преговори византијског цара Андроника Другог Палеолога (1282-1328) и српског краља Милутина (1282-1321).
Неопходно је нагласити да се ради о јединственом извору, тексту који је, по свој прилици, био упућен Нићифору Хумну, тадашњем месазону, што ће рећи "првом министру" Византијског царства, у том тренутку Метохиту надређеном функционеру. Отуда и текст овог поверљивог списа надраста уобичајене службене извештаје које одликују рутина у састављању, сувопарна и уходана лексика, али и излишност било какве маштовитости. Пред собом, дакле, имамо учено слово којим један млади интелектуалац - Теодор Метохит имао је тада тек тридесет година и налазио се на почетку сјајне научничке и државничке каријере - покушава да задиви старијег, уваженог и већ прослављеног колегу. Стога на овај "разговор" двојице умних људи треба гледати као на својеврсни судар два интелекта, сукоб двеју научничких таштина и духовно надметање у ком се млађи истрајно упиње да засени старијег. Остављајући по страни како живописна и узбудљива збивања са путовања у Србију, а у време једне од најхладнијих зима у раздобљу средњег века, тако и велико дипломатско "рвање" српских и византијских преговарача, доносимо само једну оцену коју Теодор Метохит износи на самом крају свог "Посланичког слова". Он бележи: "Јер, питање је да ли би неко могао у свему да побеђује само речима и неће ли бити савладан од зла, и неће ли јади снаћи онога који се једино речима служи, каснећи а само се у њих уздајући. У свакој ствари, наиме, свака реч је зацело само сенка правога дела. А то је нарочито тако са овим варварима и ограниченим људима који се речима лако не препуштају, посебно уз такве сплетке, интриге и пакости, утолико више што они мисле да се ми највештије користимо речима, вештије и од њих и од осталих, и да њима владамо, убеђујемо, преокрећемо и преобраћамо све како бисмо желели."
У вези са изнесеним не треба да чуди што је о Византинцима у средњем веку било уврежено мишљење да су превртљив народ. Истини за вољу, и сами Византинци су управо превртљивост приписивали неким другим оновременим народима. При том, наравно, не треба губити из вида добро познату чињеницу да су представе једних народа о другима - и тада и данас! - често оптерећене не само читавим низом предрасуда него и разноликим облицима поједностављивања. Како било, није без значаја поменути и чувено византијско начело "икономије" (оикономиа) која подразумева дозвољено одступање од строге привржености црквеним правилима под нередовним приликама а због часних циљева. Другим речима, ради се о посебној византијској спремности да се право тумачи арбитрарно, у складу са политичким или личним намерама. Истовремено, неопходно је подсетити да је "икономија" била издигнута до једног од битних начела политичке мисли у Византијском царству.

Радивој Радић

Између њих најчешће зјапи несавладив јаз. Али, историја, чији су токови чудесно замршени, каткад удеси тако да војник у неком тренутку засени цара и постане важнији од њега, некада чак спасе цару главу, некада направи подвиг који га уздигне на пиједестал виши од царевог.



Година 641. била је веома бурна у историји Византијског царства. Преминуо је велики василевс Ираклије (610-641) и после неколико брзих смена на престолу цар је постао Констанс Други (641-668), његов унук кога ће касније назвати Погонат (брадати) јер је у зрелим годинама носио дугу и густу браду што до тог времена није било уобичајено за владаре Византије. У потоњим временима сви византијски василевси углавном ће бити брадати и брада ће на својеврстан начин постати њихов препознатљив знак без кога не могу да се замисле.
Кад је ступио на престо, Констанс Други имао је само једанаест година. Царство је примио у тешким приликама, у време велике најезде Арабљана коју Византинци нису могли да зауставе. Тако су, једна за другом, византијске области и градови падали под власт верујућих у Алаха. Персија, држава богате прошлости, столећима опасан супарник Византије, једноставно је подлегла надмоћном нападачу док је Царство једва успело да одоли победоносним Мухамедовим следбеницима.Премда пустињски народ, Арабљани су брзо напредовали и у поморској вештини, па је њихова флота ускоро запретила византијским острвима на простору источног Средоземља: пали су Кипар, Родос и Кос. Констанс Други, коме храбрости није недостајало, одлучио је да стане на пут надирању припадника друге вере.
До одлучујуће битке дошло је у водама надомак јужних обала Мале Азије 655. године. Арабљани су се добро припремили за овај сукоб на мору, а крајњи циљ било им је освајање Цариграда. Читав поход припреман је у Триполису, граду у Феникији.
Дознавши за опсежне припреме Арабљана, два брата, синови неког букинатора (трубача) који су живели у овом граду, запалили су и на јуриш заузели градски затвор. Успело им је да ослободе мноштво византијских заробљеника који су тамо били заточени. Браћа су, после разбијања затворске капије и ослобађања затвореника, убила емира Триполиса и његову пратњу, спалила опрему за изградњу бродовља, утекла из града и отпловила у Византију.

Море се црвенело од крви

И поред овог догађаја, Арабљани нису прекинули припреме и нису одустали од својих циљева. Калиф је наименовао Абул-Авара за команданта флоте. У међувремену је један од поменутих синова букинатора (трубача), чије име извори не помињу, дошао у Феникс, у малоазијској области Ликији, где је цар Констанс Други обављао последње припреме пред одлучујући бој. Храброг и ратовању вичног дошљака византијски василевс узео је у службу рачунајући да ће му бити од користи у предстојећој поморској бици.
Догодило се да је Констанс Други уочи пресудног обрачуна сањао како се те ноћи обрео у Солуну. Кад се пробудио, испричао је то једном тумачу снова који му је рекао да дотични сан може да се протумачи тако да ће победу однети друга страна. Онда је цар, пошто није предузео потребне мере да састави своју борбену линију, наредио ромејској флоти да уђе у битку. Када су се две стране судариле, Византинци су претрпели тежак пораз тако да се, према речима хроничара Теофана, море црвенело од њихове крви.
Кад је видео да му је живот угрожен, цар је своју одећу дао другом човеку, трубачевом сину. Ни за тренутак не губећи присуство духа, овај је скочио у василевсов брод, уграбио Констанса Другог и, пребацивши га у други брод, спасао га. Јуначни човек потом се вратио на царев брод, храбро се борио и убио многе непријатеље пре него што је изгубио живот у име цара. Непријатељи су га опколили и држали га у окружењу мислећи да је византијски василевс. Напослетку су га усмртили као човека који је на себи носио царево одело. За то време цар Констанс Други, у војниковој одећи, успео је да утекне и безбедно стигне у Цариград. Основано се претпоставља да је византијски хроничар Теофан, који је описао поменуте догађаје, на овом месту унео делове неког народног епа.


Василије Први Македонац и јерменски сељак Теофилакт

Василевс Василије Први Македонац (867-886) био је човек незнатног порекла који је захваљујући својој огромној физичкој снази, бистрој памети и безобзирности за кратко време прешао дугачак пут од коњушара до византијског цара. На царски престо дошао је тако што је у дворској завери уклонио Михаила Трећег Аморијца у септембру 867. године и основао нову, македонску династију - најславнију од свих византијских династија. У току двадесетогодишње владавине показао је да је дорастао да стоји на челу Византијског царства.
И као цар, Василије се није либио да лично предводи ратне походе и у њима учествује често се излажући непосредној опасности. Године 872. предводио је поход против Арабљана. Необичним стицајем околности тај поход довео га је у најтешњу везу са јерменским сељаком по имену Теофилакт, најобичнијим редовом у многољудној василевсовој војсци. Надомак Тефрике, тврђаве у планинским областима североисточне Кападокије, западно од реке Еуфрата, цар Василије Први умало није погинуо у сукобу са Арабљанима. Живот су му спасли како војничка вештина тако и изванредна прибраност и храброст војника Теофилакта који се у заподенутом сукобу, на срећу, нашао у василевсовој близини. Задивљен војниковим јунаштвом и чињеницом да је без било каквог предомишљања на коцку ставио властити живот само да би спасао византијског цара, Василије Први узвратио је племенитим гестом захвалности. Храброг војника довео је у Цариград и распоредио га у своју гарду. Штавише, дао му је и једно имање у области Лакапи по ком су потомци војника Теофилакта добили своје презиме - Лакапин. Већ тада, дакле, 872. године, када је василевсу спасао живот, јерменски сељак Теофилакт био је ожењен, а две године пре тога, око 870. године, родио му се син Роман.
Роман Лакапин, који је детињство и младост провео у Цариграду, текао је војничку каријеру и постао командант византијске флоте, а затим, 920. године, и византијски цар.

Јован Шести Кантакузин и војник Лазарет

Да у одређеним историјским околностима и обични људи могу да досегну подвиге и славу античких хероја говори и пример извесног Лазарета. Он је био присталица узурпатора Јована Кантакузина у грађанском рату који се у Византији водио од 1341. до 1347. године и био најкрвавији међу сличним ромејским сучељавањима у 14. веку. Догодило се да у јуну 1344. године обласни господар Момчило, који је дуго и вешто опстајао између сукобљених страна у Византији и српског краља Стефана Душана (1331-1355), умало није заробио Јована Кантакузина.
Негде на путу између градова Мосинопоља, који је тада био у рушевинама, и Кумуцине заметнула се тешка и неизвесна борба. Цар писац је забележио: „А када је цар (Јован Кантакузин) и они око њега био изван рушевина и није постојала никаква сумња о заседи, навале они око Момчила силовито на њих. Пошто су се сви дали у бекство, када су они из предњег реда непријатеља били близу цара (заостао је као последњи), притешњен бранио се и пао је коњ цара док се борио са непријатељима. А један од царевих пратилаца по имену Лазарет сишавши с коња даде га цару и уједно га подиже да узјаши. Док се пео, неко га пришавши удари мачем у главу, али ништа не нашкоди јер је шлем добро одолео ударцу. Одатле, бранећи се целим путем и примајући ударце, јер су га сустизали многи од непријатеља, стигао је (цар) у Кумуцину, чудесно спашен. А Лазарета су мачевима и копљима ранивши и верујући да је убијен (јер ранили су га на осамнаест места) оставили још у животу. Цар се на тај начин, а да нико није очекивао, спасао такве опасности и Момчило, ништа не оклевајући, почео је да се повлачи. Цар, пославши доведе још живог Лазарета у Кумуцину; и обасут великом бригом за кратко време поново је био здрав и читав и ништа од удова због удараца не изгубивши; и уживао је велику милост и част код цара, а изгледа да је био достојан и већих него што беху због показане ревности према њему (цару).”

Сан Манојла Кантакузина

Још једно помињање Лазарета на страницама историјског дела цара писца не доприноси, истина, да о њему сазнамо нешто више, али је веома карактеристично. Он се јавио у сну Кантакузиновом сину Манојлу који се од 1343. до 1347. године налазио на положају намесника у граду Верији, западно од Солуна. Млади Кактакузин уснио је цара оца - тада још увек само узурпатора - како му прилази у свечаној одежди, а уз њега иду двојица пратилаца. Један, који је Манојлу Кантакузину био непознат, носио је отворену књигу пророка Исаије. Други пратилац, кога је василевсов син очигледно познавао, био је Лазарет. Он је у руци носио мач Јована Кантакузина.
Овај сан Манојла Кантакузина, о ком цар писац приповеда када описује догађаје из 1345. године, показује да је Лазарет свакако био један од блиских људи породице Кантакузина.
Колико је познато, име Лазарет, за које се претпоставља да би могло бити италијанског порекла, не среће се у изворима епохе Палеолога. Овај човек Јована Кантакузина свакако није могао припадати неком од племићких родова у Византијском царству. Реч је, дакле, о човеку незнатног порекла који је истинским подвигом ипак успео да се упише у историју.

Радивој Радић

Од коњушара до цара



У једном трачком селу, у породици сиромашног сељака, можда јерменског досељеника, родио се дечак коме су дали име Василије. У историји је познат као Василије Македонац јер је у време његовог рођења тај део Тракије припадао теми, односно, војно-административној јединици која се звала Македонија. Како сматрају поједини научници, Василије је дошао на свет 830. или 835. године док неки као датум његовог рођења наводе 25. мај 836. године.
Неколико чудноватих догађаја наговестило је блиставу будућност тек рођеном дечаку. Док су једног спарног летњег дана његови родитељи радили на њиви, сина су оставили у хладовини где је заспао. Тада се појавио орао и, крстарећи, заклонио га сенком својих крила. Василијева мајка најпре се уплашила и покушала да отера птицу, али када се орао вратио, њој је било јасно да се ради о Божјем знаку. Осим тога, она је, наводно, у сну видела како из њене утробе излази златно дрво пуно златног цвећа и воћа које је постало велико и бацало је сенку на целу кућу. Други пут, поново у сну, Василијевој мајци јавио се пророк Илија као високи старац са седом брадом из чијих је уста лизао пламен који је њеном сину предсказао успех и срећу.Очева смрт тешко је погодила породицу и Василије, који је морао да брине о мајци и сестрама, схватио је да од земљорадње може да се живи тешко и оскудно. Зато је одлучио да окуша срећу и кренуо у Цариград. Једног касног недељног поподнева ушао је кроз Златну капију у „царицу градова”. Извори кажу да је био сиромашно одевен и да је имао само завежљај и штап који су уједно били и његова целокупна имовина. Најпре је у чуду гледао простране улице и велика здања града на Босфору, а с наиласком ноћи морао је да потражи некакав смештај. Будући да у византијској престоници никога није познавао, а већ је био преморен дугим путовањем и плимом необичних утисака који су га запљуснули по приспећу у Константинополис, он је легао под трем знаменитог манастира Светог Диомеда и заспао чврстим сном.

Мали Теофил и велики Василије

Игуман тога манастира уснио је у току ноћи чудан сан: јавио му се неки непознати глас и поручио му да изађе и отвори врата цару. Онако бунован, пренут из сна, он је погледао испред врата, али како никог није приметио, вратио се у кревет. Тек што га је сан савладао, поново му се јавио исти глас и рекао да изађе и поздрави цара. Већ прилично сметени духовник још једном је изашао пред врата и приметио само незнанца у ритама, па се вратио у постељу. Чим је утонуо у сан, непознати глас строго му је заповедио: „Изађи и уведи онога што спава на степеништу. Он је цар!” Сад већ сасвим преплашен, игуман манастира Светог Диомеда је изашао, пробудио Василија, позвао га да уђе и посадио за сто да вечера. Ујутру му је дао да се окупа и спремио му ново одело.
Игуман је имао брата, по занимању лекара, који је стаситог и наочитог младића, како га је видео, сместа препоручио једном свом угледном пацијенту, рођаку цара Михаила Трећег (842-867), који се звао Теофил, али су га због малог раста прозвали Теофилица (мали Теофил). Слабашне грађе, овај племић је волео да буде окружен слугама горостасне висине и огромне снаге. Облачио их је у сјајну одећу и уживао да се с њима шепури градским улицама. Кад је видео Василија, одмах га је узео у своју службу.
После извесног времена, Василија су упознали најугледнији људи Византијског царства. Уприличен је свечани ручак на царском двору на који је позван велики број званица као и бугарски посланици на пропутовању кроз престоницу на Босфору. При крају ручка, како је било уобичајено, приређено је такмичење рвача који је требало да забаве присутне. Разметљиви Бугари тврдили су да они имају таквог атлету који ће победити све византијске противнике. И, заиста, снажни Бугарин савладао је све ромејске рваче.

Византинци, потиштени што је један варварин надмашио њихове борце, тешко су поднели пораз. Али, Теофилица, који се такође налазио на свечаном ручку, самоуверено је изјавио да ће његов слуга победити Бугарина. Одмах су изнова припремили борилиште, дворану посули песком да би начинили подесну подлогу за борце и победоносни Бугарин ухватио се у коштац са Василијем.
Бугарски рвач напрегао се из петних жила не би ли подигао увис византијског коњушара. Међутим, десило се супротно: снажнији Василије подигао је Бугарина, окренуо га око себе и спретним захватом, који је тада био чувен у борилачким вештинама, бацио га на земљу. Узбуђени Византинци, којима је горостасни коњушар спасао част, громко су поздрављали свог победника док је на другој страни повређени и онесвешћени бугарски рвач једва долазио себи. Овим подвигом Василије је на себе скренуо пажњу: високи дворски кругови добро су упамтили младог коњушара.
Убрзо после овог догађаја цар Михаило Трећи добио је од једног провинцијског намесника на поклон веома лепог коња. Када је пришао да му погледа зубе, коњ се толико уплашио и пропео да ни цар ни његови коњушари никако нису могли да га укроте. Поново се умешао Теофилица и рекао василевсу: „Господару, код куће имам једног младог човека који уме с коњима. Зове се Василије.”
Не оклевајући, довели су коњушара који је, како бележи један византијски писац, био „други Александар на другом Букефалу”. Он је узјахао непокорног пастува и само неколико тренутака било му је довољно да доведе у ред до тада неукротиву животињу.
Одушевљени Михаило Трећи, неку годину млађи од Василија, приморао је свог рођака Теофилицу да му уступи коњушара. Онда је, још под снажним утиском оног што се догодило, свог новог слугу одвео како би га показао мајци - царици Теодори. Док јој је син усхићено причао о свом новом коњушару, она је ћутке и подозриво гледала стаситог дошљака. Било је очигледно да не дели синовљеву радост. Када је Василије отишао, Теодора је забринуто рекла сину: „Боље да га никада ниси упознао! Он ће уништити наш род!”

„Онај који спава поред”

Било је потребно десетак година да се остваре царичине пророчке речи. У међувремену се Василије постојано успињао на византијској хијерархијској лествици, а на руку му је ишао и повољан стицај околности. Тада је најмоћнији у Византији био царев ујак Варда, човек раскошних државничких способности. Он је 865. године уклонио паракимомена Дамјана, чијег се утицаја прибојавао, и на његово место доведен је Василије. Паракимомен (грчки: „онај који спава поред”) био је начелник царске ложнице, својеврсни „чувар” василевсове спаваће собе, и захваљујући чињеници да је боравио тик уз цара имао је могућност да буде на изворишту драгоцених података. Ова дужност је углавном била резервисана за евнухе, али је у Василијевом случају направљен изузетак. Убрзо се Варда покајао што је уздигао Василија и то је изразио речима: „Ја сам отерао лисицу, али сам на њено место довео лава који ће нас све прогутати!”
Уследио је обрачун царевог ујака и доскорашњег царевог коњушара. Приликом похода на Крит, острво које су Византинцима преотели Арабљани, Василије и његови људи убили су Варду у априлу 866. године.
Још опчињени Михаило Трећи већ следећег месеца по повратку у Цариград дао је круну цара савладара свом љубимцу. Тако је дошљак из Тракије и званично постао други човек Царства и предстојао му је још само један корак да стигне на сам врх. Зазирући од василевсове ћудљиве и каткад неуравнотежене природе, Василије није ништа хтео да препусти случају. Смислио је заверу: после дворске гозбе његови људи су, у ноћи између 23. и 24. септембра 867. године, убили пијаног цара у његовој спаваћој соби. Аморијску династију сменила је нова - македонска династија - показаће се најславнија византијска династија која је готово два столећа владала царством Ромеја (867-1056).
Вртоглави успон славољубивог и безобзирног дошљака, окићен легендама које нису лишене историјске подлоге, убедљиво је сведочанство о томе да је пут до византијског престола био отворен за свакога и да је и највећи никоговић могао да се попне на само чело ромејске врхушке. То је било својствено раној (4-7. век) и средњој Византији (7-11. век), али је у позном Царству (11-15. век) цар могао да постане само члан неке од најугледнијих племићких породица.

Василије „племенити”

Василије Први Македонац (867-886) показао је током двадесетогодишње владавине да је био достојан да понесе круну византијског цара. Разборитом и спретном политиком, како унутрашњом тако и спољашњом, умногоме је унапредио Царство. Да би се донекле ублажио Василијев мрачни и насилни долазак на цариградски трон, његови потомци - син Лав Шести Мудри (886-912) и унук Константин Седми Порфирогенит (912-959) - а с њима и готово целокупна званична историографија македонске династије, посегли су за измишљеним генеалогијама. Они су у Василију, с једне стране, видели далеког потомка Арсакида, познате парћанске владарске куће коју је у 3. веку пре наше ере основао Арсак Први, и за коју су касније родбински били повезани персијски Сасаниди, као и млада јерменска држава. Са мајчине стране Василије је наводно био повезан са Константином Великим, а по некима се са „обе стране гордио сјајем Александра Великог.”
Занимљиво је напоменути да каснији византијски писци на различите начине прихватају ове невероватне претпоставке. На пример, Јован Скилица у 11. веку поклања им, без трунке интелектуалне сумње, безусловно поверење. За разлику од Скилице, Јован Зонара - прва половина 12. века - одбацује читаву причу о древној племенитости Василијевог рода и бележи да је оснивач македонске династије потицао „из Македоније, од безначајних и непознатих отаца, иако је неко од оних који су о њему писали измишљао да води порекло од Арсакида”.
Још једна легенда, која примамљиво звучи али пати од помањкања историјске веродостојности, доприноси новој тајновитости везаној за име Василија Првог Македонца. Ради се о чудесној речи ВЕКЛАС, састављеној од почетних слова имена његове најуже породице, најпре самог Василија, затим његове супруге Евдокије, и, напослетку, њихових синова Константина, Лава, Александра и Стефана. Овај акростих забележио је васељенски патријарх Фотије (858-867, 877-886) који доноси и остале приче о Василијевој „племенитости”.
Како је записао византијски писац Никита Давид Пафлагонац, генеалогију оснивача македонске династије саставио је управо цариградски првосвештеник који је уз помоћ једног духовника исписао читав сплет лажи „александријским писменима на најстаријој хартији, подражавајући доиста древни рукопис... пресвукао га прастарим корицама које је дигао са неке прастаре књиге” и то своје дело кришом сместио међу остале књиге дворске библиотеке. Остављајући по страни истинитост ове занимљиве приче Никите Давида Пафлагонца, намеће се важан закључак да су и сами Византинци били и те како свесни да генеалогије могу бити фалсификоване и да су многе од њих заиста кривотворене. Измишљање легенди није било својствено само Византији, него и читавом низу осталих држава средњовековног света, а, није претерано рећи, лажне генеалогије протурају се и у наше време. и није мали број оних који у тако исковане генеалогије слепо верују. Како било, мало вероватном чини се претпоставка да Василије Македонац, довољно умешан и проницљив да од коњушара постане василевс, није био упознат са састављањем „исфабриковане” генеалогије која прославља старину његовог царског дома.