Svet misli

Videli smo da sa mišljenjem osećanjem i voljom, kroz svoju dušu dodirujemo sva tri sveta, fizički vidljiv fizičkim čulima, i ostala dva. Potrebno je početi rad i na svojim duševno-duhovnim čulima da bi pronikli do njihovih suština.
Mišljenje, osećanje i volja, što su delovi našeg duševnog života se prožimaju i kroz naše fizičko telo i mi gledamo samo manifestacije pomenutih impulsa u fizički vidljivom svetu, a ti impulsi se nalaze u nekom višem nevidljivom tj. nadčulnom svetu.
Čoveku, koji je prisvojio u sebi materijalistički pristup gledanja na svet nije lako da objektivno sagleda svoj misaoni život. Obično se misli da misli stanuju u našim glavama i da su naše vlasništvo, i pošto su nevidljive samim tim da ne treba mnogo da brinemo da li su dobre ili loše, lepe ili ružne, glupe ili mudre.
Nemojmo se zavaravati da misli stanuju u glavi, to nije tačno, misli prožimaju čitavo naše telo i fizičko i duševno, a takođe utiču i na naš voljni život i nikako nisu naše vlasništvo. I ne samo da nisu naše vlasništvo već nisu ni samo u našoj svesti.
Vrlo je česta pojava kada dva tri i više ljudi razgovara tako da svako priča svoju priču, a da niko nikog ne sluša. Čovek zaista treba kao malo dete da uči da sluša i da priča. Treba da nauči da uhvati ritam, treba da nauči da sasluša drugog čoveka, razmisli, pa tek onda da odgovor ili izrazi svoje mišljenje. Toliko začepimo svoj misaoni život apstraktnim mislima da prosto ne čujemo ni sebe ni drugog.
Međutim, postoje trenutci koji nisu lako objašnjivi na materijalistički način i kao takvi kategorizuju se najneverovatnijim objašnjenjima kojih bi se, kad bi ih malo bolje i logičnije sagledali,verovatno zastideli.
To je slučaj kada nam dođe na pamet neka misao, a neko je drugi pored nas izgovori. Kako se onda dešava to da neko izgovori "našu misao"? Za početak neophodno je reći i to da su misli živa bića. Misli nisu samo u našoj svesti i nisu naše vlasništvo, nego su i u svesti bića koja su za jedan stepen iznad čoveka, a koja nisu vidljiva fizičkim čulima. Misli su i u svesti bića koja je hrišćanska terminologija nazvala anđelima. Tako se i dešava da nam anđeli "šapuću" misli, koju mi kao ljudi "čujemo" kao svoju misao pa je i izgovorimo.
Dok mi mislimo, ceo naš misaoni svet je misao anđela.
Ovde se može što-šta prigovoriti, jer se reč anđeo danas koristi za sve i svašta, a za neke ta bića i ne postoje. Sve jedno je, reč anđeo je uzeta iz hrišćanske terminologije i nije slučajno da ih tako nazivamo. Hteli to mi ili ne ta bića postoje i misle našu svest.
Takođe, u životu svakog od nas vrlo često se desi da neko prisvoji neku misao i zadrži je ljubomorno za sebe. Onda je to mrtva misao koja nam kruži po glavi i obično nam stvara velike probleme, jer je ne damo nikome. To su stari slikari simbolički predstavljali na slici, kao zmije koje kruže lobanjom.
Misli su nešto živo, pokretljivo, nešto što ne pripada samo čoveku, te stoga nije pogrešno ako se kaže da samo egoističan čovek koji drži do principa svoga nižeg Ja, može misliti da su misli koje mu pristižu kao ideje i svetlost njegovo privatno vlasništvo. Ali to nije tako, jer pri zdravoj pameti nije teško zaključiti da ni ta glava, kompletno sa telom nije njegovo privatno vlasništvo zauvek, već samo "privremeno podstanarsko" boravište za vreme njegovog bivstvovanja na fizičkom planu. Opšte poznata činjenica je da posle završetka svog zemaljskog života, čovek odlaže i vraća to telo mineralnom carstvu kome i pripada.
Stoga nije neumesno reći da onaj čovek koji ne prihvata da postoje anđeli, možda treba za vreme svog zemaljskog života da se zapita šta se događa sa njegovom svešću i njegovim mislima, ako ih razume samo na materijalistički način, posle odlaska sa ovoga na onaj svet.
Koliko puta smo zatekli sebe da smo zabrinuti u svojim mislima za nešto ili nekoga, za šta su se stekli svi uslovi po zakonu logike da će nam doneti patnju i bol i da smo nemoćni da bilo šta uradimo, a ipak se nije desilo tako, naprotiv ispalo je sasvim dobro. Posle takvih stvari logično je da se nerviramo što smo bili zabrinuti i kidali svoje nerve "bez razloga". Međutim, to nije tako, duhovna nauka nas uči da su misli realnosti-bića i da misli ne ostaju bez uticaja na izvršenje događaja.
Događaj se desio u našim mislima, a do fizičkog manifestovanja nije došlo, prineli smo svojom brigom i pažnjom žrtvu koja je otklonila fizički događaj i zadržala ga na astralnom nivou.
Najbolji način za razvijanje valjanog mišljenja je kroz uvid u stvari, ne toliko putem logičkih vežbi, već posmatranjem stvari, korišćenjem primera iz prirode. Predajući se pitanjima o prirodi i čovečanstvu, kroz pokušaj da se razumeju kompleksne ličnosti, povećanjem pažnje, čovek postaje oštroumniji. Zato predanost predstavlja težnju da se nešto odgonetne mišljenjem.
Nedovoljno negovanje predanosti i razboritosti čine ljude mrzovoljnim i arogantnim. Svaka tvrdoglavost, samoživost, slavoljublje, sujeta deluju razarajuće na mišljenje i čine ga nezdravim, pa samim tim deluju nepovoljno na raspoloženje naše duše. I dokle god živimo lično sa svetom, dotle nam i stvari otkrivaju samo ono što ih spaja sa našom ličnošću, ali to je ono što je u njima prolazno. Ako napustimo ono što je u nama prolazno i živimo sa svojim osećanjem sebe sa svojim Ja u svome večnom biću, tada nam ono što je u nama prolazno postaje sredstvom da nam se preko njega otkriva ono što je na stvarima neprolazno-večno.
Mišljenjem se čovek uzdiže iznad svog običnog života i stiče nešto što prevazilazi njegovu dušu. On tada neposredno saznaje da su zakoni mišljenja u saglanosti sa uređenjem sveta pa samim tim što te saglasnosti ima čovek dobija i "tlo" da se ne bio osećao strancem u svetu. Ta saglasnost je jedna od najvažnijih činjenica kojima čovek upoznaje svoje biće.
Piše: Aleksandar Trpčevski