Šta je, zapravo, religija?

Zbog čega su i racionalni, praktični ljudi svejedno spremni da je prihvate? Zbog čega sve religije ljudskog roda, u svim vremenima, međusobno neverovatno liče? Zašto poreklom nevezani mitovi i rituali imaju slične narativne zaplete ili ritualne sekvence?
Sva ova pitanja čine se naivnim i zbog toga se nijedan ozbiljan naučnik, pogotovu ako je duže vreme proučavao filologiju i istoriju religija, nikada ne bi usudio da ih postavi. Pa, ipak, to su osnovna pitanja discipline, ona pitanja – i dalje pitanja bez odgovora – koja su, praktično, disciplini istorije religija udahnula život.
Da li je uopšte moguće odgovoriti na ovakva pitanja? Tvrdnja mnogih naučnika, koje mi danas definišemo kao saznajne istoričare, jeste da jedinstvo mentalnog mora neizostavno da leži u jedinstvu ljudskog uma. Tu perspektivu, koja je prihvaćena i ovde, koristili su takvi naučnici kao što su Mircea Eliade, Caren Armstron i Clod Levy-Stros da opišu zajedničke, no ipak nepovezane mitske sheme u različitim geografskim zonama. Za razliku od Cloda Levy-Strosa koji je koristio saznajne pretpostavke na mikronivou mitske naracije, Eliade i Armstrong su ih koristili na makronivou koji je podrazumevao velike jedinice vere: religiozne sisteme.
Prema Eliadeu, religija je autonomni sistem. Obe reči zaslužuju da budu objašnjene. Sistem znači da su svi fenomeni koji pripadaju jednoj jedinici međusobno povezani i integrisani u složenu strukturu koja ih generira. Budući mentalni proces - taj sistem prati puteve stvorene procenjivačkim pravilima uma. To je njegova jedina «logika», koja ne mora uopšte biti logična u odnosu na standardne formalne logike. Autonomni je suprotno od heteronomnog i znači da religija po svom poreklu i funkciji nije nusproizvod drugih sistema (na primer, ekonomije ili društva), ne zavisi od njih i ne generiše ih. To bi bilo jedno od hermetičnih demistifikacija religije, no ono opšteprihvaćeno i za širu populaciju razumljivije objašnjenje nalazi se u svakom relevantnom rečniku stranih reči gde se kaže da je religija verovanje u natprirodna bića, naročito u Boga... Tekstopisac će se ovde zadržati na nekoliko najdominantnijih svetskih religija, odnosno onih koje imaju najveći broj svojih posvećenika...

HRIŠĆANSKA RELIGIJA

Isus Hristos, jevreski prorok iz Nazareta u Galileji, rođen nešto pre početka nove ere i razapet na krstu prema tradiciji, tokom proleća 33. godine nove ere, centar je hrišćanske religije. Njegov život i kratka karijera učitelja i iscelitelja i njegova smrt samožrtvovanjem su opsani u jevanđeljima. Istorijski izvori tog vremena gotovo da ne sadrže ikakav spomen na Isusa; radikalni teološki trend i dalje njegovo postojanje smatra fikcijom, dok ga glavna struja smatra činjenicom, iako neuhvatljivom.
Isus iz jevanđelja bio je sin Marije, žene drvodelje Josifa. Pošto ga je krstio Jovan Krstitelj, prorok kome je kasnije rimski marionetski kralj Irod odsekao glavu, Isus je počeo da propoveda i da čudotvorno isceljuje. Pokušaji da se rekonstruiše njegova originalna poruka potvđuju da je on podučavao kroz priče sa moralnim porukama – što je bio rabinski običaj – i da je najavljivao ustanovljenje Božjeg carstva na zemlji, koje će odbraniti dobre i potlačene...
U četvrtom veku nove ere, kanonizacija hrišćanstva je završena. Ona je sadržana u dvadeset sedam rukopisa koji se nazivaju «Novi zavet», različitih od hebrejske Biblije (Tanakh), ili «Starog zaveta», koji su hrišćani kanonizovali. Novi zavet se sastoji od četiri jevanđelja (Mateje, Marka, Luke i Jovana), Dela svetih apostola (nastavak pisca Jevanđelja koje se pripisuje Luki, za koga se pretpostavlja da je bio učenik apostola Pavla), Poslanica apostola (četrnaest se pripisuje Pavlu, jedna Jakovu, dve Petru, tri Jovanu i jedna Judi) i najzad Apokalipse (Otkrivenja) koje se pripisuje Jovanu. U svoj toj literaturi, Stari zavet obično je interpretiran teološki, jer sadrži proročanstva o dolasku Mesije Isusa Hrista...
Hrišćanski život imao je više dimenzija. Za neke konfesije (katoličku, pravoslavnu, nestorijansku, monofizitsku i anglikansku), liturgijska godina ima posebnu važnost. Dva glavna događaja čiji su akcenti prilično različiti na Istoku i na Zapadu, dominiraju hrišćanskim kalendarom: rođenje Hristovo, ili Božić, tradicionalno slavljen 6. januara a onda prebačen na 25. decembar – što je, slučajno, i festival paganskog boga Mitre, Sol Invictus (Nepobedivo Sunce) – i Hristova smrt na krstu (Veliki Petak) i vaskrsenje (nedelja iza, Uskrs), kojima tradicionalno prethodi četrdesetodnevni post. Evharistija, odnosno pričešće svetom hostijom i svetim vinom, jeste sveta tajna, ritual koji je uveo Hristos lično. Katolici priznaju sedam svetih tajni: krštenje, krizma, evharistija, poslednja pomast, brak, uvođenje u svete redove i pokora. Učestalost evharistijske pričesti zavisi od ispovesti i vremenskog perioda: kod katolika posle Drugog vatikanskog koncila to postaje dnevna praksa; kod pravoslavaca, to je praksa koja se obavlja u dosta dugim intervalima i ne kod svih vernika.
Treba reći, iako su tradicionalno isticale patrijarhalne vrednosti, hrišćanske crkve su, od svojih ranih vekova, otvorile monaške redove za veliki broj žena, koje su na taj način izborile pristup obrazovanju i kulturi i mogle da imaju i određenu nezavisnost koju je u njihovom društvu bilo nemoguće naći na nekom drugom mestu... A posebno treba naglasiti, kao neki uslovljeni zaključak, da je moralni život hrišćana važan kod svih denominacija...

ISLAM

Reč islam potiče iz četvrte forme glagola sa korenom slm: aslama, «pokoriti se» i znači «pokoravanje» (Bogu); musliman je particip aktiva, sa značenjem «onaj koji se pokorava» (Bogu).
Jedna od najvažnijih religija ljudskog roda, Islam, danas je prisutna na svim kontinentima. Dominantna je na Srednjem Istoku, u Maloj Aziji, na Kavkazu, u Severnoj Indiji, u Jugoistočnoj Aziji, u Indoneziji i u Severnoj i Istočnoj Africi.
Drevni semitski polietizam se sreo sa arabizovanim judaizmom i vizantijskim hrišćanstvom u preislamskoj Arabiji. Severne i istočne oblasti su, preko važnih trgovinskih puta, bile pod temeljnim helenističkim i rimskim uticajem. Večno drevno obožavanje tri astralna božanstva – Sunca, Meseca i Venere – do Muhameda je već palo u senku kultova plemenskih bogova. Svako pleme je obožavalo svog glavnog boga ili boginju, u obliku kamena, možda meteorskog porekla, ili drveta ili šumarka. Oni su bili slavljeni u hramovima, davanjem ponuda i žrtvovanjem životinja. Postojanje ponekada zlih duhova (đin) bilo je univerzalno poznato i tako će ostati i u Islamu. Alah («Bog») bio je poštovan zajedno sa važnim arapskim boginjama, i gozbe, proslave i hodočašća predstavljali su standardne aktivnosti. Postojali su i poneki henoteisti (poštovanje jednog boga kao glavnog u mnogobožačkim religijama) i monoteisti, kao u kultu al-Rahmana, a u gradovima u oazama, kao što je Jatrib koji će kasnije biti nazvan Medina, nalazila su se velika i uticajna jevrejska plemena. Prozelitske misije koje su slali hrišćani su uspele da pridobiju neke preobraćenike, ali kao strano otkrivenje i strana biblija, hrišćanstvo nije spremno prihvatano. U šestom veku naše ere, Meka, a svojim Ćaba hramom u kome se nalazio čuveni crni meteorit, predstavljala je religiozni centar centralne Arabije i mali ali važan trgovački grad. Velike razlike između bogatih trgovaca i osiromašenih stanovnika ulice, grube socijalne strukture grada i dekadentni moral celoga života su mučili i pritiskali Muhameda.
Muhamed je rođen u trgovačkoj familiji u Meko oko 570. godine naše ere. Ostavši bez nasleđa, pošto su roditelji i deda umrli, radio je u trgovačkim firmama i u dvadeset petoj godini se oženio udovicom starijom od sebe koja ga je zaposlila kao trgovačkog agenta. Oko 610. godine, tokom jednog od svojih meditativnih povlačenja u pećine u blizini Meke, počeo je da doživljava vizije i slušne halucinacije. Prema tradiciji, arhangel Gavrilo se pred njim pojavio sa knjigom, naređujući Muhamedu: «Čitaj!»... Prema shemi hebrejskog proroka, Muhamed je primio poruke o nenadmašnoj moći Boga i o ukletoj pohlepi i besmrtnosti ljudskih bića uopšte i, posebno, u zajednici u gradu Meka. Jedno vreme, o svojim otkrivenjima koja su uključivala i njegov proročki zadatak, govorio je samo svojoj familiji i najbližim prijateljima, ali krug se širio i počinjao svakodnevno da se sastaje. Posle tri godine, Muhamed je počeo javno da propoveda svoju monoteističku poruku, nailazeći na izvestan prijem. Naredne godine su donele još više otkrivenja koja će oblikovati teologiju Kurana...

BUDIZAM

Buda, čije ime znači, i na pali i na sanskritu, «Prosvetljeni», bio je, po svemu sudeći, istorijska ličnost. Ipak, u njegovim životopisima, mitologija preteže do tačke gde Budu pretvara u prototip «božanskog čoveka», u skladu sa induskom tradicijom, koji ima brojne zajedničke osobine sa savršenim ljudima u drugim religijskim tradicijama, sa grčkim ili potonjim osnivačima religija kakvi su Isus i Muhamed. Naravno, nemoguće je razdvojiti istorijske elemente od onih koji su čisto mitski. Pa, ipak, čini se da je nekoliko podataka stvarno. Buda je verovatno bio sin manje važnog kralja Sakya klana iz severozapadne Indije. Datiranje njegovog rođenja varira između 624. i 448. godine pre Hrista. Legenda kaže da je njegova majka umrla nekoliko dana posle porođaja, ali ne pre nego što je saznala sve moguće pretpostavke koje se tiču rođenja čudesnog bića. Prema doketskim verzijama (doketizam – nauka gnostičke sekte da je Hristos imao samo prividno telo i da prema tome nije rođen kao čovek) Budinog porekla, njegovo začeće i život u utrobi majke su bili bezgrešni, njegovo rođenje bilo je bezgrešno, i njegovo telo je imalo sve oznake Kralja Sveta.
U šesnaestoj godini, princ Siddharta oženio je dve princeze i vodio je bezbrižan život u roditeljskoj palati. Međutim, izlazeći iz palate tri puta, naišao je na tri neizbežna zla koja ljudskom rodu nanose bol: starost, patnju i smrt. Izašavši još jednom, shvatio je lek za njih, mir i spokoj koje donosi prosjačka askeza. Probudivši se jednom usred noći naučio je još jednu lekciju o prolaznosti sveta, koju su mu pružila mlitava, poput leševa, tela njegovih usnulih konkubina. Predstavljen, princ je na brzinu napustio palatu i postao je prosjak pod imenom Gautama. Pošto je napustio dvojicu učitelja koji su ga učili nečemu što je bilo srodno joga filozofiji i praksi pristupio je, zajedno sa još petoricom učenika, surovim mučenjima tela. Shvativši besmislenost takvog nemilosrdnog asketizma, prihvatio je ponuđeni pirinač i pojeo ga. U tom gestu, njegovi su učenici videli slabost i napustili ga. Sedeći pod drvetom smokve, Sakyamuni (asketa Sakya klana) doneo je odluku da ne ustaje pre nego što primi Buđenje. Doživeo je juriše Mara, lika koji u sebi ujedinjuje osobine koje bismo mogli pripisati smrti i đavolu. U zoru, pobedio je Mara, postajući tako Buda, sada posednut od strane Četiri Istine kojima je učio u Benaresu one iste učenike koji su ga bili napustili. Prva Istina bila je da sve prolazi kroz patnju (sarvam dhkham): «Rođenje je patnja, oronulost je patnja, bolest je patnja», sve što je prolazno je patnja. Druga Istina je da patnja nastaje iz žudnje (tanha). Treća Istina je da nestanak žudnje za sobom povlači prestanak patnje. Četvrta Istina je otkrivenje Osmostrukog Puta (astapada) ili Srednjeg Puta koji vodi gašenju patnje: ispravno (samuak) gledanje, viđenje (drsti), rešenje, odlučnost ili namera (samkalpa), reč (vak), akcija (karmanta), smisao postojanja (ajiva), napor (vyayama), sabranost (smrti) i meditacija (samadhi). Čini se da je ovo ona forma koja je najbliža originalnoj poruci Bude... Posle te prve propovedi u Benaresu, zajednica obraćenih spektakularno je narasla, privlačeći bramane, kraljeve i askete pa tako danas imamo tantrički budizam, budizam u Jugoistočnoj Aziji, kineski, korejski, japanski i tibetanski budizam...

JUDAIZAM

Rabinski judaizam izrastao je posle 70. godine naše ere iz grane fariseja, tradicionalnih suparnika konzervativne partije sadukeja, to jest iz škole rabi Hilela koja je postala popularnija od zvaničnije škole Šaman. Hilelov pogled može biti izražen «zlatnim pravilom»: «Ne čini bližnjem svom ono što ne želiš da on tebi čini». Posle 70. godine naše ere, rabin Johana ben Zakai, praćen rabinom Gamalielom II, organizovao je Sanhedrin ili rabinsku skupštinu u Jamni, u Judeji. Generacija iz vremena pada Hrama je proizvela mnogo slavnih tanaima, kao što su Eliezar ben Hirkan, Eleazar ben Azarija, Jošua ben Hanani, Išmail ben Eliša, Akiva ben Josef i drugi... Posle krvavog obračuna sa pobunjenicima Bar Kohbe i Akivinog mučeništva, Sanhedrin je premešten u Galileju. Veliki učitelji Šimon ben Johaj i Meir su povezani sa ovim periodom. Pod rabinom Juda ha-Nasija, Mišna je zaokružena. Sveto pismo judaista zove se Talmud (koji ima dve verzije: jerusalimski i vavilonski), a današnji topografski stožer je Jerusalim...
Zahvaljujući najnovijim arheološkim otkrićima zajednički substratum Hanana je počeo da otkriva neke od svojih tajni. Proroci su podeljeni na «drevne» i na «nove». Drevni proročki rukopisi u stvari sadrže šest istorijskih knjiga: Jošua (Knjiga Isusa Navina), Suci (Knjiga o sudijama), Prva i Druga knjiga o Samuelu, Prva i Druga knjiga o Kraljevima čiji su junaci Isus Navin (Mojsijev naslednik), Samuil, Saul, David, proroci Ilija i Jelisije, sve do vavilonskog osvajanja 587. godine pre nove ere. Novi proročki rukopisi sadrže predzneke i vizije Izaija, Jeremije, Ezekiela i «dvanaestorice» (Osije, Joila, Amosa, Jone, Zaharija i ostalih)...
Počev od trećeg veka pre naše ere, jevrejska religija je dodala svojim ekstra-kanonskim rukopisima izvestan broj apokaliptičkih tekstova koji su opisivali ili putovanja nebom (poput Enohovog ciklusa) ili dolazak novog doba (poput Četvrte Ezrine i Druge Baruhove knjige), ili ponovo kombinaciju vertikalnog uspona na nebo i horizontalnog eshatološkog proročanstva. Pri kraju prvog veka naše ere, pojavila su se dva tipa jevrejskog misticizma: jedan je bio mistička interpretacija Knjige postanja; drugi nazvan «Rad Kočija» - opisuje kočije (merkabah) koje su prevezle Božji presto u viziji proroka Jezekilje. Jedna grana merkabah misticizma, takozvana hekalotska literatura opisuje nebeske dvore kroz koje mistik prolazi na svom putovanju do prestola Božjeg...
Najvažniji jevrejski praznici su Nova Godina (Roš Hašana), Dan pomirenja (Jom Kipur), Praznik senica (Sukot), Posvećenje (Hanuka), Purim, Pasha i Pentekost...

HINDUIZAM

Induska dolina, koja prekriva teritoriju današnjeg Pakistana i severozapadne Indije, bila je mesto veličanstvene kulture (približno savremenika kultura «Plodnog polumeseca»), čiji su centri bili gradovi Mohenđo Daro i Harapa. Već oko 1600. godine pre naše ere, na primer, pre arijevskog osvajanja, ova se kultura raspala. Ona nije imala hramove, a njena kultna mesta verovatno su bila bazeni za ritualna pranja: uistinu, ova dva grada imaju impresivno razvijeni sistem tekuće vode i kanalizacije. Statuete koje prikazuju ženska božanstva čini se dominiraju u ličnom kultu, dok je javni kult bio najverovatnije usredsređen na muška životinjska božanstva. Jedan itifalusni (sa penisom u erekciji) bog, okružen životinjama, identifikovan je kao proto-Šiva. Pasupati, hinduistički bog čije je moguće poreklo prearijevsko.
Oko 1500. godine pre Hrista, Arijci, indoevropski nomadski ratnici, nametnuli su svoju ideologiju osvajača onoj mirnih nenomadskih zemljoradnika u Induskoj dolini. Arijanska literatura, jedina koja je preživela, slika je domorodaca daleko od laskave: oni su bili ili demoni crne kože ili robovi, primitivni obožavaoci falusa. Arijci su bili mesojedi i praktikovali su životinjske žrtve. Kasnije, veda-sveštenici primili su vegetarijansku ishranu.
Hindu sinteze koje formulišu one bazične koncepte koji su svoju vrednost očuvali do današnjih dana, nastale su posle epohe Upanišada, od 500. godine pre Hrista do 500. godine naše ere. Tokom tog perioda, oblikovano je šest tradicionalnih darsana (bukvalno «pogleda»), ili filozofskih škola, zajedno sa sistemom kasta, sa četiri nivoa (asrama) života, sa tradicionalnim zakonom (dharma), razlikom između otkrivenja (sruti), sa tradicijom (smrti), i tako dalje.
Teorija kasti (varane) bila je formulisana u legalnom korpusu smarte: postojala su četiri neprobojna nivoa hinduističkog društva, bramani, ratnici (kšatrija), trgovci-bankari (vaisaja) i sluge (sudra). Muškarci koji su pripadali prvim trima kastama bili su dviđa, ili dva puta rođeni, jer su oni primili upanajanu, ili inicijaciju, od bramana. Oni su, na taj način, imali mogućnost da ispune sva četiri nivoa (asrama) života hindu-muškarca, iako bi se obično zaustavljali na drugom: bramakaraja (učenje), grhasta (glava porodice), vanaprasta (povlačenje u šumu) i sanajasa (odricanje od sveta). Druge četvoroslojne serije objašnjavale su ciljeve (arta) vredne da se u životu kreće ka njima. Prva tri (trivarga) ljudski su ciljevi: arta, ali materijalna dobra; kama ili eros; i darma ili zakon. Četvrti je oslobođenje od bilo kakvog materijalnog cilja (mokša). Trivarga je suprotan mokši na način na koji su prve tri asrame bile suprotne sanijasi.
Gurui: Guru Nanak praćen je nizom od devetorice gurua, ili religioznih šefova; rang je postao nasledan počev od drugog gurua, Angada (1538-1552. n.e.), za kojim su došli Amar Das (1532-1574), Ram Das (1574-1581), Arđan (1581-1606), Har Gobind (1606-1664), Teg Bahadur (1644-1661), Har Krišan (1661-1664), Teg Bahadur (1664-1675) i Gobin Singh (1675-1708). Angad je naslikao svetu azbuku Sika (učenika) koristeći pundžebi alfabet. Arđan je započeo građenje Har Mandara, Zlatnog Hrama usred jezera Amritsar, i uspostavio je kanone Sika, Grant Sahib, ili Plemenitu knjigu (kasnije poznatu kao Adi Grant, ili Prva knjiga), sveti rukopis u kome se nalaze Arđanove himne, Japđi, ili sveta molitva, koju je sastavio Nanak, pesme prvih gurua i petnaest preteča – hinduističkih i muslimanskih svetaca među kojima bi Kabir (1380-1460), svetac Banarasa, trebalo da bude Nanakov direktan prethodnik...Ukidanjem svih kastinskih razlika, Gobin Sing postao je vođa moćne armije parija koje su se preobratile u Lavove. Pre smrti on je takođe ukinuo i instituciju gurua. Novi Grant, «Grant deset gurua», bio je sastavljen u njegovu čast, i sadržavao je Japđi Gobinda Singa. Akal Ustat, ili «Pohvalu Stvoritelju», himne koje su posvećene Svetom maču, simbolu božje blagodatne snage, i «Divnu dramu», stihovanu istoriju desetorice gurua.
Popularni hinduizam je mreža rituala i praznika, sezonskih ili vezanih za glavne događaje u životu, što je religiozno nasleđe svakog Indusa. Najvažniji praznici bogova posvećeni su Indri, Krišni, Ganesu, Šivi... Među najčešćim religioznim aktivnostima treba da budu spomenuta hodočašća svetim mestima, što znači, izvorima velikih reka, svetim gradovima kao Što su Varanasi, Vrndavan ili Alahabad, ili velikim religioznim festivalima kao što je Jaganat u Puri.
Danas hermetisti čitavog sveta tumače sadašnjost i prošlost na fonu predskazanja pojedinih religija, iščitavajući budućnost po načelima njenog profetskog sadržaja...

KULTNE KNJIGE

Od kad je sveta svedoci smo da je kultno samo ono što je istovremeno i sakralno, odnosno, religiozno i sveto. Ako govorimo o kultnim knjigama onda sigurno ne grešimo kada kažemo da ih na svetu postoji svega nekoliko. Ono što je hrišćane Biblija (inače, najprodavanija knjiga na svetu svih vremena), za muslimane Kuran, to je za jevreje Talmud. Mnogi bi se, zasigurno, složili da su upravo ove tri knjige i jedine kultne knjige na svetu. No, nikako ne bismo smeli zaboraviti na budiste. Šta je to što je kultno i sveto u Budizmu? Kod njih je filozofija oduvek bila briga svake obrazovane osobe. U davna vremena, ukoliko je čovek uopšte bio obrazovan, prvo obrazovanje koje je dobijao bilo je iz takozvane Četiri Knjige (koje se sastoje od Konfucijanskog štiva, Mencijevih dela, Velikog znanja i Doktrine sredine). Ove četiri knjige su oduvek predstavljale najvažnije, odnosno, kultne i svete tekstove budističke civilizacije...

EMANACIJA

Proces kojim se zamišljalo da razni stepeni stvarnosti ističu iz jedinstvenog, primarnog izvora, koji su monoteisti identifikovali kao Boga. Neki Jevreji, hrišćani i muslimani, uključujući i filozofe i mistike, više su voleli da upotrebljavaju ovu staru metaforu da bi opisali poreklo života umesto konvencionalnijebiblijske priče o Božjem trenutnom stvaranju svih stvari u trenutku vremena.

DOGMA

Kod grčkih (istočnih) hrišćana reč upotrebljavana za opis skrivenih, tajnih tradicija Crkve, koje se mogu samo mistički razumeti i simbolično izraziti. Na Zapadu, dogma je dobila značenje skupa religioznih načela, iskazanih kategorički i autoritativno.

DUH SVETI

Termin koji su koristili rabini, često naizmenično sa Šekinom, da bi označili Božje prisustvo na zemlji. Način da se razlikuje Bog koga možemo da iskusimo i spoznamo od potpuno transcedentnog božanstva koje nam izmiče zauvek. U hrišćanstvu će Duh Sveti postati treća «osoba» Trojstva.

NIRVANA

Doslovno «ugasnuće, utrnuće» kao plamen; gašenje. Budisti ovaj termin koriste za krajnju realnost, cilj i ispunjenje ljudskog života i kraj bola i patnje. Kao i Bog, kraj monoteističkog traženja, ona se ne može definisati racionalno već pripada jednom drugom redu iskustva.

VELIKI BOG

Vrhovno Božanstvo kome su se klanjali mnogi narodi kao jedinom bogu, stvoritelju sveta, i koga je kasnije zamenio panteon pristupačnijih i privlačnijih bogova i boginja. Poznat i kao Nebeski Bog.

Priredio: Zoran Bognar