Tri zvezdice umesto imena

Скромна сестра познатог брата

Њега сви добро знамо из историје књижевности, њу тек ретки. Станка Глишић задужила нас је преводима и дирљивим мемоарима „Моје успомене”

Оца Ђорђа, који је умро кад је имала осам година, у мемоарима „Моје успомене” (1933) Станка Глишић не жели да се сећа „јер та сећања не би ишла у његову похвалу”. Сеоску кућу и имање умешно је водила мајка. Све што је могла, правила је сама: платно од кога је шила кошуље, поњаве, ћилиме, гуњеве, резанце, две врсте пекмеза, сокове, па чак и зејтин исцеђен од ораха. Породица је своје лепо имање изгубила 1869. године, небригом оца. Мајка и Станка одселиле су се тада у Ваљево где је мати „туђе радила” и од тога су живеле. Браћа су већ била у Београду на школовању, Миливоје у гимназији, а Милован на Великој школи. За Станку почиње време оскудице и сиромаштва, кад више нису могле да се једу две врсте пекмеза као некад нити да се тка и боји вуница, што је мајка радила на имању у Грацу.
Из тог доба Станка се сећа како је стидљиво и сметено отишла да замоли у општини да јој дају књиге за школу, за трећи разред, јер је чула од другарица да општина сиромашним ученицима даје уџбенике. И сећа се како је писала брату Миловану да све њене другарице имају нове хаљине за дечји празник Врбицу, само она иде у старој цицаној хаљини и папучама. И стигла је нова хаљина из Београда, али Станка није могла да јој се радује. На Ђурђевдан 1872. године умире јој мајка и девојчица остаје сама у Ваљеву. Хтео је неки трговац да је узме под своје, али брат Милован пише из Београда да ће он доћи по њу и одвести је са собом у престоницу.
Познати приповедач имао је тада двадесет пет година, учествовао у студентском политичком животу и увелико стасавао у представника новог књижевног правца, реализма. Његовој млађој сестри братовљева „напредна схватања” донеће велику бригу и секирацију. Недуго по доласку у Београд, Станка је поново остала сама. Милована и још двојицу његових другова ухапсили су полицајци који су код њих нашли забрањене књиге „Србија на Истоку” Светозара Марковића.

БРАТ
Милована Глишића сматрају родоначелником српске реалистичке приповетке, а његови биографи неретко истичу и његов обиман преводилачки рад, од кога је почео да се издржава још за време студија. У Београду је најпре учио технику, а потом филологију, али студије никад није завршио. Био је коректор државне штампарије, уредник „Српских новина”, драматург Народног позоришта, помоћник управника Народне библиотеке. Прву приповетку објавио је 1874. године у часопису „Преодница”, а 1879. и 1882. године објављује две збирке приповедака. Штампао је и две комедије из сеоског живота „Два цванцика” и „Подвала”. После 1883. године, кад је објављена приповетка „Прва бразда”, није више писао изворна дела, али је наставио да се бави преводилачким радом. С руског, француског и немачког језика, за потребе Народног позоришта, превео је око 40 драма. Умро је у Дубровнику, где се лечио од сушице.
„После сам ја чешће пута говорила како мрзим Светозара Марковића, јер је он, мислила сам, крив што је мој брат био ухапшен.” Једног дана затекла је неког црномањастог човека у њиховој соби. Милован га је шишао и у шали му рекао: „Видиш, Светозаре, овај мој Станко те мрзи”, због чега се „Станко”, како је брат од милоште звао, застидео и побегао напоље.

Од промаје до ордена
У Београду Станка Глишић завршава Вишу женску школу. Прву службу добила је 1. августа 1878. године. Била је учитељица у првом разреду ваљевске женске основне школе.
„Уђем и ја у први разред, дигне се гомила девојчица; ја их погледам, погледам, па изиђем напоље и станем плакати.” Тако је почела њена дуга наставничка каријера којој је посветила највећи део себе и коју је волела толико да јој је после одласка у пензију, како сама признаје, живот без радозналих дечијих очију постао бесмислен. Охрабрена од старијих колегиница, потпомогнута књигама које је куповала од братовљевог пријатеља књижара Тасе Стојановића, Станка је убрзо савладала тај страх. Почела је и сама да смишља најбоље начине да подучава девојчице, ослањајући се на инстинкт и не држећи се само уџбеника. Године 1883. премештена је у Београд, у Вишу женску школу.
У прво време предавала је три предмета, српски језик, рачун и општу историју, стари век. „У оно доба није било као данас да наставница, била разредни старешина или не била, чим сврши своје часове може ићи кући; онда су разредне старешине морале по цео дан бити са својом децом.” Ускоро добија да предаје српску граматику и синтаксу, па је од 1893. до 1924. године, непрестано предавала тај предмет. Уџбеници су се мењали, неки су били добри, неки неразумљиви, али учитељица Глишић признаје да јој је лакнуло кад је у једном тренутку нестало свих уџбеника што их је Министарство просвете прописивало. Тада је применила свој начин: из народних прича и песама, приповедака Лазе Лазаревића, Јанка Веселиновића и њеног брата бирала је реченице у којима је истакнуто неко правило из граматике или синтаксе, објашњавала их ученицама и тако заједно с њима долазила до граматичког правила. Ученицама је читала песме и приповетке, „да би научиле где треба глас подићи, а где спустити”, доносила им огласе из новина да исправљају ред речи, упућивала их да траже скривена значења песама и приповедака.



Ђаке никада није тукла, иако су родитељи у то време говорили: „Моје кости, ваше месо.” Кажњавала их је стајањем код табле или и данас добро познатим избацивањем с часа, али с годинама све је ређе и то примењивала. Није волела тужибабе, причала је својим ученицама како не треба да се кинђуре, помагала им да поправе оцене из физике, гледала да не стоје на промаји или не пију хладну воду знојаве. Два пута су јој нудили да буде управитељка Више женске школе, крагујевачке, па београдске, али је она оба пута одбила. „Не осећам у себи те моћи да себи равним издајем наредбе и заповедам; сем тога рекла сам како сам осетљива, па место да се развичем, кад ме нешто вређа, ја се заплачем”, образложила је своју одлуку тадашњем министру просвете Андри Ђорђевићу.

ИМЕ
Када с 1857. године у селу Грацу, два километра од Ваљева, у породици Глишић поново родило женско дете, наденули су му једно од оних имена од урока. По бабином захтеву, мајка Јевросима дала је кћерки име Станка јер су јој сва женска деца умирала, а тај тужни низ заиста је с јунакињом наше приче стао.
Марта 1925. године прочитала је у „Политици” како Женски покрет намерава да јој спреми јубилеј. Репортер „Политике” написао је лепу белешку о њој. На свечаности, пред коју ноћима због нервозе није спавала, уручен јој је орден светог Саве трећег реда, било је и много цвећа и поклона. Веома захвална Женском покрету на тој части, учитељица, ипак, признаје да је највише обрадује кад на улици сретне своју бившу ученицу. Кад јој у трамвају нека седа госпођа уступи место да седне и представи јој се као њен ђак. Кад јој те госпође и госпођице с радошћу почну препричавати догодовштине из школе.

Без хонорара и потписа
И за учење страних језика Станка је имала свој начин. Преводила је с француског, руског и италијанског а све те језике учила је углавном сама, уз помоћ граматика, речника и књижевних дела. Додуше, кад је почела да учи француски, имала је првокласну помоћ. Код госпође Динуловићке, код које је становала 1885. године, упознала се с браћом Поповићима, а један од њих, Павле, подучавао ју је глаголским облицима. Наиме, тада великошколац, Станки је часове држао један од касније наших највећих филолога и историчара књижевности, Павле Поповић. На једном школском распусту купила је граматике француског језика, речник, а од брата, који је тада био драматург у Народном позоришту, узела је гомилу позоришних дела, па је читала и завиривала у речник кад наиђе на непознату реч. Тако је учила и руски, док се италијанског подухватила за време Првог светског рата, „да за који тренутак заборавим како у мојој домовини туђин господари”.
Часопис „Отаџбина” објављује јој 1890. године превод с француског дела „Сан” Лудовика Алевија, а ускоро њени француски преводи почињу да излазе у „Штампи”, „Србији”, „Трибуну”, „Звезди”, „Српском књижевном гласнику”. Преводи Мопасана, Додеа, Мишела Провена, Анрија Бордоа. Том списку придружују се и руски класици Тургењев, Чехов, Гогољ, Короленко. Брат Милован као средњошколац превео је с другом Љубом Миљковићем Гогољеве „Мртве душе”. Касније је био веома незадовољан како је тај посао обављен, па се поново латио једног од најпознатијих романа руске књижевности. Почетак тог превода Станка је нашла у његовој заоставштини, па је завршила започети рад.
За преводе ретко је узимала хонораре, а најчешће их није ни потписивала. У часописима, уместо њеног имена, стајале су обично три звездице. Станка бележи да не само да није узимала новац за преводе већ је куповала и новине у којима су они излазили. Ипак је било и изузетака. Сећа се тако да је први хонорар, један од ретких, добила од уредника „Борбе” кад је с руског превела роман „Пан” Кнута Хамсуна, а после су јој плаћали и „Српски књижевни гласник”, „Србија” и „Трибун”. Први пут се потписала кад је „Пан” изашао као засебна књига, јер књижар Цвијановић није хтео да изда роман без потписа преводиоца. „Нигде се нисам потписивала, изузев у ’Дубровнику’ и ’Срђу’... нисам тежила да се прочујем, већ кад ми се нека ствар свиди, ја је преведем и пошљем да се штампа, нека је и други когод прочита.” Закључујући своје успомене, које пише већ као пензионерка, јада се да и даље кадгод понешто преведе, али да све то држи у ормару, јер нико, и без њеног хонорара, неће то да издаје.

Брижни и строги Милован
Станка је надживела целу своју породицу. Родитеље је изгубила још у детињству, брат Миливоје умро је у јесен 1879. године, али најтеже је погодила смрт брата Милована. Одлазак и последњег члана породице, оног за кога је била највише везана, вероватно је утицао да Глишићева заврши успомене у веома сетном тону речима: „Боже, дај ми да заспим, па да се не пробудим!”
Само једном помиње Глишићев књижевни рад: кад пише да је ученицама доносила реченице из братовљевих приповедака да им помогне у учењу граматике. За њу је он пре свега вољени брат који јој купује нову ружичасту хаљину за Врбицу, испраћа је у школу, задиркује је због њене неспретности. Десет година старији од ње, и Милован је био својеврсни педагог: његова сестра признаје да јој није помагао у учењу, чак ни у писању књижевних састава, саветујући јој да је најбоље да сама учи. Пазио је брат и да се сестра не исквари у великом граду. Као брижни и пажљиви родитељ, водио је рачуна и шта чита. Нека другарица дала јој је један роман. „То да ниси читала”, строго је упозорио Милован, „иако тадашњи романи нису били заводљиви као што су ови данас”. Кад је завршила Вишу женску школу, он јој је донео гомилу књига, а у тој пробраној лектири нашли су се Жил Верн, Тургењев, роман Чернишевског „Шта да се ради”. До седамнаесте године без братовљевог одобрења није смела никуд да иде, а савети и заповести брата били су за њу светиња.

ДАЛЕКИ СВЕТ
Свега две-три стране мемоара Станка Глишић посветила је животу ван школе. Повучена у себе, она није имала много другарица: двадесет година становала је у истој кући не знајући ко живи преко пута и дружећи се само с једном бившом ученицом и удовицом једног познатог ратника, није именовала ког. С обавезних тридесет и четири часа у школи недељно и спремањем предавања код куће, остајало јој је мало слободног времена. За читање новина, признаје, није хтела да га троши, па су тако, врло често, догађаји који су узбуркали свет за њу остајали потпуна непознаница. Попут мајке, волела је да све што може уради сама: шила је све, сем хаљина које није знала да искроји (иначе би, како пише, уместо једне имала две), плела себи и брату чарапе, једном чак и окречила своју собу. Никад се није удавала јер, како је написала, није осећала у себи снаге за два врло озбиљна и тешка позива, наставнички и мајчински. Умрла је девет година после објављивања мемоара „Моје успомене”, 1942. године.

Станка је једно време живела с братом и кад се он оженио, а касније је узела засебан стан. Често је одлазила у Народно позориште кад је Милован постао драматург – то јој је, како каже, било највеће уживање. Ретко је излазила без брата, чак и кад је замакла у озбиљне године и осамосталила се. С њим је одлазила на балове, а кад се одселила и узела засебан стан, није јој више падало на памет да сама иде на те забаве.
„1908. године судбина ми је дубоко зарила у срце нож, од кога ми рана непрестано крвави и никад неће зарасти: крваву ћу је и у гроб однети. Те године умро ми је брат Милован, моја једина срећа и радост.” Том смрћу, Глишићева је изгубила драгу особу, али и брижног старатеља који никада није престајао да пази на њу. Станка се сећа како ју је Милован ословљавао с „дете моје”. Чак и кад јој је коса сасвим обелела, још ју је тако звао. „Какво дете? Зар не видиш да сам оседела?” „Ти си увек моје дете”, одговарао јој је брат Милован.


Аутор:
Јелена Беоковиђ
(izvor, politikin zabavnik)