Pamćenje/Zaboravljanje

Нико није у стању да објасни способност мозга да памти и да користи стечена знања и искуства, мада прилично знамо о разним врстама памћења и методама који нам помажу да памтимо.

Меморија или памћење је способност да се задржи у сећању оно што смо научили или доживели. Све што се доживи оставља траг у мозгу. Тај траг постепено бледи уколико га не подстакне неко слично или поновљено искуство, или ако га ми сами не обновимо.

Постоји неколико начина памћења. Један од њих је сећање. Ако вас неколико дана после неке забаве упитају за имена лица која су била присутна, покушаћете да се сетите њихових имена или ликова. Ако вас неко упита да ли је Саша био на тој забави може вам се десити да га препознате по имену као особу која је заиста била на забави.

У ствари, теже је сетити се него препознати. Ако вас учитељ упита да ли се сећате о чему се говорило на часу из истог предмета претходне седмице, биће вам теже да се сетите обрађиване теме, него да је поменуо тему и упитао вас да ли је о њој већ било говора.

Трећи начин памћења је помоћу слика. На пример, неко лакше памти догађаје из претходне године захваљујући створеној слици предмета који је видео или визуелној представи. То зовемо визуелно памћење. Исто тако, неко лакше памти песму коју је чуо, него песму коју је прочитао. То називамо аудитивним памћењем.

Осим тога, могуће је памтити и помоћу асоцијација. Када нешто доживљавате, обично уз то доживљавате још нешто и то истовремено, или непосредно пре, односно после првог доживљаја. Таква искуства се повезују или асоцирају, и када памтите или препознајете један такав доживљај, обично ћете се сетити и оног што га је пратило.

PAMĆENJE I ZABORAVLJANJE

PAMĆENJE

»Naš život je po svoj prilici sećanje, naš život je pre svega sećanje...«
Fabricio Rondolino: Slapovi zaborava

Pamćenje je saznajni proces koji se sastoji od primanja, obrade, zadržavanja (čuvanja) informacija i njihovog kasnijeg aktiviranja i korištenja. Pamćenje se manifestuje kroz prepoznavanje ili reprodukciju naučenog ili uštedu pri ponovnom učenju.
Pamćenje je tesno povezano sa drugim saznajnim procesima – opažanjem, učenjem i mišljenjem, kod čoveka. Učenje prethodi pamćenju, a pamćenje se može definisati i kao trajanje onoga što je učenjem stečeno. Učenje i pamćenje mogu se ispitivati istim instrumentom – ako ga dajemo neposredno po završetku učenja, ispitujemo stepen naučenosti materijala, a ako ga dajemo nakon dužeg ili kraćeg vremenskog perioda pošto je učenje završeno, ispitujemo trajanje naučenog, odnosno pamćenje.
Zaboravljanje je »naličje« pamćenja. Ispitujući pamćenje ujedno ispitujemo i zaboravljanje, odnosno gubljenje stečenih informacija, motornih radnji, iskustava... Nemogućnost prisećanja ne mora da znači da je naučeno zauvek izgubljeno, najčešće se radi o nedostupnosti tih informacija u datom trenutku.

POREMEĆAJI PAMĆENJA
Poremećaji pamćenja – amnezije – nastali usled traumi moždanog tkiva, tumora ili degenerativnih procesa omogućili su da se mnogo toga sazna o prirodi, organizaciji i neuropsihologiji pamćenja.
Amnezije mogu biti retrogradne i anterogradne. Kod retrogradnih gubi se sećanje na događaje koji su prethodili traumatskom događaju koji je izazvao amneziju. Takav tip amnezije čest je kod žrtava saobraćajnih nesreća koje su povredile glavu. Međutim, pamćenje se obično u takvim slučajevima postepeno vraća, i to počevši od pamćenja na vremenski ranije događaje. Obično ipak ostaje trajna amnezija na kratak vremenski period koji je prethodio traumi. Smatra se da se ta trajna amnezija odnosi na one informacije koje nisu bile konsolidovane, koje nisu prešle u dugoročnu memoriju. I laboratorijski eksperimenti su dokazali da iznenadno stresno iskustvo ometa konsolidovanje stečenog materijala, te se on ne zadržava u pamćenju.
Anterogradna amnezija je gubitak pamćenja događaja i iskustava koji su se dogodili nakon traume koja je izazvala amneziju. U slučaju kompletne anterogradne amnezije pacijent nije u stanju da stvara nova sećanja, odnosno, gubi se njegov kapacitet za novo učenje; mada može normalno da se priseća onoga što je naučio pre početka poremećaja.

Primer: Anterogradnu amneziju ima glavni junak filma »Memento«. On ima sećanja iz perioda koji je prethodio traumatskom događaju – ubistvu njegove supruge. Međutim, sva iskustva, svi utisci, sve informacije koje do njega dolaze nakon toga, zadržavaju se samo kratkotrajno, u kratkoročnoj memoriji i zatim nestaju. Uprkos ovom poremećaju glavni junak traga za ubicom svoje supruge. Sve bitne informacije koje mu omogućavaju da rekonstruiše smisao onoga što radi on tetovira na svom telu. Ljude i objekte sa kojima dolazi u susret fotografiše i zapisuje osnovne činjenice u vezi njih. Njemu nedostaje sposobnost novog učenja u celini – oštećeno mu je kako semantičko tako i epizodno pamćenje.

Postoje oboljenja kod kojih se poremećaj pamćenja javlja kao jedna od dominantnih smetnji, usled degeneracije moždanog tkiva. Takva oboljenja su npr. Alchajmerova bolest i Korsakovljev sindrom.
Često se govori o infantilnoj amneziji, ali ovde se ne radi o poremećaju, već o normalnoj pojavi: odrasli nemaju sećanja iz prve dve do tri godine života. Uopšte, sećanja iz prvih pet godina života veoma su retka. Objašnjenja ove pojave uglavnom su dvojaka: detetu nedostaju govorne veštine i simboličko mišljenje koje je bitno u organizaciji iskustava i stečenih informacija koje se onda trajnije zadržavaju i lakše koriste, izvlače iz sećanja. Međutim, pominje se i da deci na tom uzrastu nedostaje jedan, za ljude specifičan, vid pamćenja: epizodno pamćenje koje se zasniva na subjektivnom doživljaju vremena, na svesti da postoji prošlost i budućnost. Bez ove svesti o vremenu nije moguća pojava subjektivnog pamćenja, pamćenja događaja (epizoda) iz sopstvenog života koje je ujedno važan oslonac ličnog identiteta.
Prema Frojdu, infantilna amnezija se javlja usled potiskivanja sećanja na sopstvenu infantilnu seksualnost.

VRSTE PAMĆENJA

Izučavanjem specifičnosti različitih poremećaja pamćenja, kao i eksperimentalnim istraživanjima, naučnici su došli do zaključka da postoji nekoliko vrsta pamćenja:

1. Semantičko/epizodno pamćenje
Semantičko pamćenje sadrži trajna znanja o svetu u kojem živimo: činjenice, pojmove, pravila, značenja, složene motorne veštine (sviranje, gitare, igranje šaha, plivanje...). Semantičko pamćenje operiše pojmovima koji su organizovani u kognitivne sheme. Unutar jedne sheme nalazi se niz pojmova (informacija i ideja) koje su međusobno povezane.
Epizodno pamćenje sadrži informacije o specifičnim događajima u kontekstu drugih događaja u životu osobe (npr. sećanje na prvi dan u školi, na kupovinu bicikla, prošlogodišnje letovanje, sinoćnu večeru...). Ova vrsta pamćenja je nastala kasno u evoluciji, a i u ontogenetskom razvoju deteta formira se relativno kasno, ne pre četvrte godine života. Verovatno je specifična za ljudsku vrstu i osetljiva je na povrede moždanog tkiva. Zahvaljujući epizodnom pamćenju mi imamo svest o postojanju budućnosti i prošlosti i možemo da mentalno putujemo kroz subjektivno vreme. Možemo da zamislimo neki cilj u budućnosti i radimo u sadašnjosti na njegovom ostvarenju. Upravo mogućnost zamišljanja budućnosti mogla je da bude značajan podsticaj kulturnoj evoluciji ljudske vrste.
Ova dva oblika pamćenja imaju različitu neurofiziološku osnovu. Hipokampus predstavlja glavni neurološki supstrat epizodnog, a korteks semantičkog pamćenja.
Oštećenje hipokampusa dovodi do gubitka sposobnosti pamćenja novih doživljaja u svakodnevnom životu kao i sećanja na ranije doživljaje. Ipak, takvim pacijentima ostaju sačuvane verbalne sposobnosti i opšta znanja.
Primer: Kent je doživeo saobraćajnu nesreću u svojoj 30. godini života i pretrpeo povredu moždanog tkiva, između ostalog i hipokampusa. Nakon nesreće, kod Kenta je došlo do amnezije, ali isključivo u domenu epizodnog pamćenja. To znači da se on ne seća ničega što mu se dogodilo u životu, mada ima brojna znanja o svetu u kome živi. On govori, misli, rezonuje, može da čita i piše, igra igrice na računaru, duhovit je, postiže dobre rezultate na testovima inteligencije. Zna gde se nalazi Sahara, ume da objasni razliku između stalagmita i stalaktita, kao i mnoge druge stvari koje znaju drugi ljudi. Zna i ponešto o sebi: zna da je imao auto i zna koje je boje bio auto. Međutim, on ne može da se seti nijedne jedine vožnje tim autom. Ne ume da razlikuje prepričane događaje iz sopstvenog života koji su istiniti od onih koji su potpuna izmišljotina.

2. eksplicitno/implicitno pamćenje
Eksplicitno ili deklarativno pamćenje je ono što se obično podrazumeva pod pamćenjem: obuhvata činjenice, pojmove i ideje. Kada o nečemu svesno mislimo i to opisujemo rečima, koristimo eksplicitno pamćenje. Ovaj oblik pamćenja zavisi od govora, jer se nove informacije i iskustva obrađuju i skladište u vidu pojmova. Za njihovo aktiviranje takođe je potreban govor.
Međutim postoje iskustva i informacije koje nisu upamćeni i ne mogu se aktivirati u jezičkoj formi. Radi se o pamćenju automatskih procedura i stanja koja se odvijaju van domena svesnosti. Ovaj vid pamćenja naziva se implicitno ili proceduralno pamćenje. Radnje koje se obavljaju automatski, kao što je vožnja bicikla, baziraju se na implicitnom pamćenju. Traumatski doživljaji se takođe često beleže u formi implicitne memorije. Uznemirujuće emocije, neprijatne telesne senzacije ili neobjašnjivi impulsi ponašanja vezani za traumatski doživljaj, mogu da postoje u implicitnoj memoriji.

MODELI ORGANIZACIJE PAMĆENJA

Jedan od najšire prihvaćenih modela pamćenja nastao je tokom 60tih i 70tih godina prošlog veka. Prema tom modelu postoje tri vrste pamćenja: čulno pamćenje (senzorni registar), kratkoročna memorija i dugoročna memorija. Ranije se smatralo da su ove tri vrste pamćenja različite fiziološke strukture, međutim, danas se one shvataju kao hipotetički konstrukti koji obuhvataju niz različitih procesa pamćenja.
Čulna memorija traje veoma kratko (oko četvrt sekunde) i sadrži sve podatke koje je čulni utisak ostavio. Samo neki od tih podataka prelaze u sadržaj kratkoročnog pamćenja.
Sadržaji kratkoročnog, neposrednog pamćenja su selekcionisani i subjekt ih je jasno svestan tj. oni su u centru pažnje. Sadržaji se mogu zadržati u kratkoročnoj memoriji nekoliko sekundi, ponekad do minut-dva. Kada pogledamo telefonski broj u imeniku i zatim ga pozovemo, koristimo kratkoročnu memoriju. Naime, ako je linija zauzeta i moramo broj da pozovemo ponovo, obično shvatimo da smo u međuvremenu broj zaboravili. Ime osobe koja nam se predstavila često zaboravimo nakon nekoliko sekundi.
Koliki je kapacitet kratkoročne memorije? Koliko informacija možemo istovremeno držati u svesti? Istraživanja pokazuju: 7  2. Informacije mogu da budu jednostavne, npr. cifre brojeva, ali mogu da budu i složenije, npr. reči. Ako spojimo jednostavnije informacije u složenije, recimo slova u reči, onda možemo više zapamtiti i uspešno reprodukovati. Na primer, ne bismo mogli u kratkoročnoj memoriji da držimo ovaj niz od 23 cifre: 10100100010000100010010. Međutim, ako ga organizujemo u veće jedinice, kao što su 10, 100, 1000, 10 000, 1000, 100 i 10, lako ćemo upamtiti i reprodukovati 23 cifre, kao 7 brojeva.
Utisci koji su bili u obimu neposrednog pamćenja izlaze i gube se zauvek ili prelaze u dugoročno pamćenje. Uslovi od kojih zavisi prelazak utisaka iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje su pažnja, trajanje utiska i njegovo ponavljanje. Ipak, najvažniji uslov trajnog zadržavanja neke informacije jeste njeno osmišljavanje, odnosno, povezivanje sa postojećim znanjem. To ujedno znači aktivaciju sadržaja u dugoročnoj memoriji.
Informacije koje su aktivirane iz dugoročne memorije, kao i informacije iz kratkoročne memorije kojima trenutno svesno operišemo, nalaze se u tzv. radnoj memoriji. Ona posreduje u prenošenju informacija između kratkoročne i dugoročne memorije.
Možemo napraviti analogiju sa memorijom računara. Tekst ovog priručnika sačuvan je fizički u internoj ili eksternoj memoriji. Tom tekstu možemo svaki put da pristupimo otvarajući odgovarajući fajl (datoteku). Ako budemo unosili izmene, dodavali ili skraćivali tekst, te izmene biće aktivne dok god je fajl otvoren i radimo na njemu. One se čuvaju u radnoj memoriji. Međutim, ako nam u nekom momentu nestane struja, ili se računar blokira pa ga moramo restartovati, sve izmene biće izgubljene, ukoliko ih nismo sačuvali u trajnoj memoriji računara, ili, terminologijom psihologije pamćenja – konsolidovali.
Međutim postoji i alternativni model pamćenja. Prema ovom modelu ne govori se o tri strukturno različita oblika pamćenja. Pamćenje je jedno, ali postoje različiti oblici i nivoi obrade informacija. Jedni su "plitki", "površinski" i tiču se analize i opažanja fizičkih svojstava draži, na primer fonemskih osobina reči ili besmislenih slogova. Na suprotnom kraju kontinuuma nalazi se "duboka " obrada informacija - obrada informacije koja se vrši uz korišćenje starog iskustva, razmišljanjem. Ovo shvatanje razvili su 1972 god. Krejk i Lokart. Istraživanja pokazuju da se dublje obrađen sadržaj, tj. sadržaj obrađen višim kognitivnim procesima, bolje uči (prelazi u dugoročnu memoriju) i duže pamti.
Primer: U jednom istraživanju nekoliko grupa ispitanika dobile su jedan isti tekst. Jednoj grupi je data instrukcija da u tom tekstu nađu i precrtaju sva slova f i t. Drugoj grupi je rečeno da podvuku sve prideve. Trećoj grupi je rečeno da tekst treba da pročita kako bi mogli da odgovore na pitanja u vezi tog teksta. Ispitanicima iz sve tri grupe postavljena su ista pitanja, kako bi se proverilo njihovo znanje o sadržaju teksta. Ispitanici koji su informacije iz teksta obrađivali samo na ikoničkom nivou, koristeći funkciju opažanja, imali su najslabije rezultate na proveri znanja. Najbolji rezultat imali su ispitanici iz treće grupe koji su koristili složenije kognitivne funkcije prilikom obrade teksta.

Da zaključimo: kao što je Viljem Džems tvrdio još1890. god: »Dobro pamtiti znači dosta i dobro misliti«.

SEĆANJE KAO KONSTRUKCIJA

Kao što smo već rekli na početku ovog poglavlja, reprodukcija naučenog materijala ili motorne radnje, retko kada predstavlja istinsku kopiju originala. Ono čega se sećamo samo je izuzetno retko identično onome što smo doživeli.
Sećanja su najčešće veoma nepouzdana i mogu značajno da odstupaju od originalnog doživljaja ili naučenog sadržaja. Prema tome, ispravnije je sećanje smatrati konstrukcijom, stvaranjem jedne nove celine, nego reprodukcijom originalnog doživljaja.
V. Penfild je, ranih 30tih godina 20. veka, svojim čuvenim istraživanjima znatno doprineo prvobitnom shvatanju da se doživljena iskustva čuvaju poput filmova na traci, a da sećanje nalikuje odmotavanju i pregledavanju te trake. On je primenjivao direktnu električnu stimulaciju otvorenog moždanog tkiva prilikom operacija pacijenata sa teškim oblicima epilepsije. Pokazalo se da je stimulisanje određenih delova korteksa temporalnog lobusa stvaralo živa i detaljna sećanja kod pacijenata. Njegovi nalazi su takođe govorili u prilog lokalizacije dugoročne memorije. Ipak, Penfildovi radovi su pretrpeli brojne kritike. Izgleda da je Penfild znatno preuveličao svoje otkriće i da je manje od 10% njegovih pacijenata izveštavalo o sećanjima.
Otprilike u isto vreme, ranih 30tih godina, F. Bartlet je došao do sasvim drugačijih zapažanja o prirodi pamćenja i sećanja. On je zaključio da naučeni materijal prolazi kroz brojne kvalitativne promene prilikom ponovnog aktiviranja i pokušaja reprodukcije. Zapazio je neke pravilnosti kojima podleže menjanje izvornog materijala prilikom reprodukcije.
Obično se dobro upamti osnovna ideja, osnovna tema sadržaja, ali se detalji gube ili se menjaju. Ako dođe do izmene osnovne teme, subjekt takođe menja i detalje tako da budu u skladu sa izmenama osnovne teme. Promene sadržaja idu u pravcu veće racionalnosti, logičnosti i konvencionalnosti. Detalji koji su na subjekta ostavili naročit utisak dobro se pamte, ali se često, prilikom prisećanja preuveličavaju. Zaboravljanju ili iskrivljenju naročito su podložna lična imena, geografski pojmovi i brojčani podaci.
Ukratko, kada se prisećamo pročitanog materijala, događaja koji smo posmatrali ili smo u njemu učestvovali, neminovno nailazimo na neke praznine u sećanju ili neke nejasnoće. Te praznine i nejasnoće se popunjavaju našim konstrukcijama, izmišljenim, dodatim ili iskrivljenim informacijama. Taj proces se dešava automatski, nesvesno, usled naše težnje da osmislimo stvari koje nemaju dovoljno smisla, da potražimo razloge tamo gde nedostaju, da unesemo red među svoje utiske. Težnja za smislom, dakle, dovodi do procesa racionalizacije prilikom prisećanja.
Takođe, dešava se i proces asimilacije – prilagođavanja novih iskustava našim postojećim iskustvenim shemama. To znači da će se popunjavanje praznina i racionalizacija nejasnoća u zapamćenom materijalu vršiti u skladu sa našim postojećim iskustvima, znanjima, stavovima, predrasudama.
Ove činjenice o prirodi pamćenja veoma su značajne za psihologiju svedočenja. Naime, od svedoka na sudu zahteva se da daju iskaz o događajima koji se zbili nekada, često davno, brzo i neočekivano. Takođe, svedoci su neretko i sami učestvovali u događajima koji su bili snažno emotivno doživljeni. Obično svedoci imaju i određena predubeđenja i stavove o posmatranim događajima. Pošto sada znamo da je priroda sećanja rekonstruktivna, jasno je da se prilikom svedočenja stiču mnogi uslovi koji negativno utiču na verodostojnost pamćenja.
Primer: Godine 1974. izvešen je televizijski eksperiment u SAD. Prikazana je odglumljena scena krađe tašne jednoj ženi. Cela scena je trajala 13 sekundi, a lice lopova bilo je jasno vidljivo 3.5 sekunde. Dva minuta posle prikazane »krađe«, gledaocima su predstavljena lica 6 osoba. Gledaoci su pozvani da se jave i da kažu da li je lopov među prikazanim osobama i ako jeste, ko je lopov. U ovom svedočenju učestvovalo je 2145 ljudi; svega 14% je tačno identifikovalo lopova.
Ipak, treba spomenuti i posebnu vrstu sećanja – flešbekove – koji se javljaju kod osoba koje su preživele teške emotivne i/ili fizičke traume. Flešbek je sećanje na traumatski doživljaj ili deo doživljaja koji je za osobu bio veoma ugrožavajući. Specifičnost flešbeka jeste izuzetna živost i detaljnost sećanja, tako da osoba ima utisak da ponovo proživljava traumatski doživljaj, sa svim pratećim telesnim senzacijama. Svako traumatsko prisećanje snažno je kao i sama trauma. Takva sećanja aktiviraju se nevoljno, automatski, obično u situacijama koje na neki način podsećaju na situaciju traume. Situacija može da sadrži neki stimulus koji pokreće uslovljene telesne senzacije ili osećanja, koja nadalje mogu da pokrenu sećanje na čitav događaj.

ZABORAVLJANJE

Zaboravljanje se ispoljava kao nemogućnost reprodukcije ili prepoznavanja naučenog materijala, ili kada više nema uštede pri pokušaju ponovnog učenja.
Zaboravljanje je najbrže u prvim časovima posle učenja. Ono što ostane u pamćenju došao je nemački psiholog, Herman Ebinghaus. On je učio nizove besmislenih slogova i zatim merio kolika je ušteda u vremenu kada ponovo uči istu listu posle određenih vremenskih intervala. Zaboravljanje je bilo sve veće s proticanjem vremena, ali ova veza nije linearna: u prvih 20 minuta zaboravi se čak 42% naučenog besmislenog materijala, posle jednog časa nešto više od polovine (56%), posle 24 časa 66%, a nakon mesec dana 79%.
Kada se Ebinghaus prihvatio učenja smisaonog gradiva, učeći napamet duge strofe iz Bajronovog Don Huana, dobio je sličan oblik krive, ali je ona bila plića. Nakon 22 godine, on je Don Huana ponovo naučio i ustanovio je postojanje uštede pri učenju.
Senzomotorno učenje, učenje veština, naročito je otporno na zaboravljanje. Čak i nakon više godina postoji relativno malo zaboravljanje kada su u pitanju kucanje na mašini ili sportske veštine.
Što je gradivo koje se uči smislenije, ono se sporije zaboravlja. Ipak, pri tome je važan i način na koji se uči. Najmanje se zaboravi ako je nešto naučeno uviđanjem problemske situacije. Princip rešenja problema dugo se ne zaboravlja.
Pored vrste gradiva, ostali faktori od kojih zavisi brzina zaboravljanja su stepen naučenosti i vremenska raspoređenost učenja. Gradivo koje nije naučeno dovoljno tj. do kriterijuma učenja (npr. jednokratno ponavljanje bez greške) brže se zaboravlja od prenaučenog gradiva (kada učenik uči i nakon što je dosegao kriterijum učenja).
Ebinghaus je takođe utvrdio da se gradivo sporije zaboravlja ako ga učimo vremenski raspoređeno, nego koncentrisano.

TEORIJE O UZROCIMA ZABORAVLJANJA

Ranije se smatralo da tragovi pamćenja vremenom blede i nestaju kada ih čovek ne upotrebljava. Zato se ova prva teorija o uzroku zaboravljanja i naziva »teorija neupotrebe«. Međutim, postoje argumenti koji pobijaju ovu teoriju. Oni se odnose pre svega na slučajeve pamćenja nekog gradiva ili nekih doživljaja unatoč tome što je prošao veoma dug period vremena u kojem nije bilo obnavljanja sećanja.
Radi se o slučajevima hipermnezije, bogatih i živih sećanja, koja se javljaju npr. prilikom hipnoze ili u trenucima smrtne opasnosti. U hipnotičkom stanju pamćenje se može dramatično poboljšati i osoba može da se seti događaja iz najranijeg detinjstva kojih nije mogla da se seti u normalnom stanju svesti. Isto tako, osobe koje su se našle u situacijama opasnim po život često izveštavaju o tome kako im se celi život »odmotao« za nekoliko sekundi sa neobično živim detaljima.
Danas se smatra da je glavni uzrok zaboravljanja međusobno ometanje ili sukobljavanje starih i novih informacija. To znači da je zaboravljanje aktivan, a ne pasivan proces. Kada sticanje novih informacija ometa pamćenje ranije naučenog, onda govorimo o retroaktivnoj inhibiciji. Proaktivna inhibicija se odnosi na slučaj kada ranije naučeno gradivo ometa pamćenje novog gradiva.

Primer: Ove pojave su naročito uočljive kod učenja stranih jezika. Ako počnemo s učenjem novog stranog jezika, npr. nemačkog, nakon što smo već počeli da učimo engleski, primetićemo kako se, ponekad, ne možemo setiti onoga što smo dobro savladali u engleskom jeziku ili, kako nam se nameće odgovarajuća reč na nemačkom jeziku dok se pokušavamo setiti termina na engleskom. To je demonstracija retroaktivne inhibicije. Naravno, moguće je i suprotno: teškoća da zapamtimo nove reči na nemačkom jer nam se one brkaju sa dobro poznatim i usvojenim pojmovima na engleskom. Ako se radi o sličnim jezicima, kao što su španski i italijanski, ometanje će biti izrazitije, dok god dobro ne ovladamo ovim jezicima. Naravno, znanje jednog jezika ne mora da ima samo negativan efekat na učenje novog stranog jezika. Naprotiv! Postoji i pozitivan transfer znanja – pojava da staro znanje olakšava usvajanje novog znanja.

Neki od faktora od kojih zavisi veličina retroaktivne i proaktivne inhibicije su sledeći:
- Sličnost dva gradiva. Što je sličnost veća ometanje pamćenja je veće.
- Vremenski razmak između dva učenja. Što je razmak manji, ometanje između dva učenja će biti veće.
- Stepen naučenosti dva gradiva. Ometanje gradiva biće najmanje ako su oba gradiva dobro i kvalitetno naučena. Ako uložimo napor da uporedimo dva gradiva, uočimo sličnosti i razlike, ako se uči s razumevanjem, zaboravljanje gradiva će biti manje.

Potiskivanje – motivisano zaboravljanje
Još jedan oblik aktivnog, motivisanog zaboravljanja javlja se usled delovanja potiskivanja – bazičnog mehanizma odbrane. Potiskivanje se sastoji u izbacivanju iz sećanja svih onih neprijatnih doživljaja i predstava koji su vezani za zabranjene želje, kao i u sprečavanju da se oni pojave u svesti.

Zaboravljanje u vicu

- Kaži ti meni, jel’ ti zaboravljaš?
- Pa imam ja za to lek, jedan, jako dobar.
- Za koje?
- Pa za zaboravljanje.
- Jel’, pa to baš mene muči. Imaš kakav lek za to?
- Imam, pa sad sam ti rekao da za to imam lek, za zaboravljanje.
- A jel bi mogo da mi daš?
- Koga?
- Pa lek taj, za zaboravljanje.
- E, da imam. Jako dobar lek.
- Pa kako se zove?
- Ko?
- Lek za zaboravljanje.
- Aha, za zaboravljanje lek..... Taj ti je jako dobar, znaš, a zove se, ovaj, daću ti ga ja, jel ti treba?
- Treba mi.
- Čekaj, sad ću ti ja reći kako se zove. To je, ovaj....znaš za zaboravljanje. Znaš, otkad to uzimam, sve mi se razbistrilo i ne zaboravljam uopšte, od tog leka, koji se zove......zove....to ti je.....Ima jedan cvet.
- Ima više cveća...
- Pa ima više, ali ovaj je baš glavni, onaj cvet, mislim, šef od svih cvetova.
- Pa ne znam koji, da nije kukurek?
- Nije kukurek, nije kukurek! Baš glavni onaj cvet. Ja se tog cveta setim.....Naredaj mi cvetove.
- Pa ne znam koji, odakle da počnem? Kakve oćeš cvetove?
- Pa taj glavni, car od svih cvetova, što ima plavi, crveni, nema plavi, ima crveni, beli, žuti, taj cvet. Ima bodlje!
- Bodlje? RUŽA!
- Ruža!
- Pa ruža se zove lek?
- Nije, ne zove se lek ruža, nego preko tog se ja setim kako se zove.
- Pa kako se setiš?
- Čekaj malo. Ružo dušo, kako se zove onaj lek, što je meni gospon doktor prepisao za zaboravljanje?
- - -

Otišle Mara i Dara kod komšinice Sare na kaficu. Sele pa se zapričale. Kad ustade Sara: »Jao, kakva sam ja, ni kafu vam nisam skuvala!« I skuva kafu, popile je sve tri čavrljajući, oprala odmah Sara šoljice i džezvu, sela pa nastaviše s razgovorom. Kad ne prođe mnogo i seti se Sara: »Jao, sedimo i pričamo, a ja vam ni kafu nisam skuvala«! Mara i Dara ni da trepnu. Sara zakuvala kafu, popile, naišla i serija na televiziji, pa da se ne razilaze, sele da pogledaju. Kad utom Sara, kad naišle reklame skoči: »E kakva sam ja domaćica, sedite sat vremena kod mene, a ni kafom vas nisam poslužila!« Pogledale Mara, Dara i Sara seriju, popile kafu. Odmakao dan, rešile Mara i Dara da krenu kući. Na vratima Sara se hvata za glavu: »Pa što mi ne rekoste, ja vam ni kafu nisam skuvala«!
Vraćaju se kući, ćutke, Mara i Dara. Najednom će Mara:
»I vide li ti kakva je ona Sara? Ni kafu nam nije skuvala!«
Dara je pogleda u čudu: »Koja Sara?«