Filmske kritike

Koko pre Šanel, rediteljke Anne Fontaine



Iz samog naslova odmah je jasno da se film bavi njenim životom pre stvaranja modne imperije. Dve sestre, Gabrielle i Adrienne, koje je otac ostavio da žive u domu posle majčine smrti, u startu su osuđene na težak život. Posle nekoliko srceparajućih kadrova u kojima Gabrielle svake nedelje čeka oca, koji nikada nije došao, prelazimo na salon u kome sestre izvode muzičku numeru Coco. Gabrielle tako postaje Coco. Zanat švalje i pevanje, kojim se bave, nisu dovoljni da prežive.

Teška situacija dovodi glavnu junakinju da se useli kod bogatog Étienna Balsana i glumi njegovu igračku. Prinuđena je da trpi razna ponižavanja da ne bi završila na ulici. Upornošću se ubacuje u krugove bogatih i slavnih. Ali, njoj nije cilj da postne jedna od žena koja se bogato udala i sve dobija na poslužavniku - ona želi da radi i time stekne poštovanje. Stalno se trudi da odskače od drugih, ono što nosi na sebi sama šije koristeći mušku odeću. Upravo ta njena kreativnost dovešće do revolucije u svetu mode. Fotografija je solidna, kostimi verno oslikavaju epohu. Rediteljka je uspela da učini ovu priču krajnje nedinamičnom.

Stalno insistiranje na tome koliko je Gabrielle bilo dosadno u tom svetu, natera publiku da počne da zeva. Scene koje su nabijene erotikom potpuno su neiskorišćene, čak je i seks bez strasti. Odličan je izbor Audrey Tautou kao Coco, koja čak i liči na nju. Glumi je suviše hladnokrvno, pa kada pokaže emocije, one izgledaju neiskreno, osim na samom kraju, gde se vidi veliki potencijal Tautouove, koji nije iskorišćen.



* *


Nenad Bekvalac

Do neba je najbolji animirani film 2009, a tajna gospode iz Pixara jeste pre svega u scenariju, glavnom sastojku svakog dobrog filma



Zaplet je sledeći: Carl Fredriksen jeste dekica od sedamdeset i kusur godina koji iza sebe ima mnoštvo slatkih i gorkih uspomena, ali i dovoljno propuštenih prilika zbog kojih ne može tek tako da uživa u mirnoj starosti. Njegova potreba za bekstvom gotovo je očajnička. Carl odlazi u Južnu Ameriku vođen uspomenama na pokojnu suprugu Ellie, ne razmišljajući o povratku. Međutim, tamo će umesto konačnog smirenja pronaći avanturu kakvu nikada nije uspeo da iskusi, kao i još ponešto...

Carlove godine nikada nisu predmet podsmeha, ali kao što na početku to predstavlja dramsku okosnicu, kasnije taj isti faktor zaigra u ritmu komedije, kao npr. u obračunu dvaju staraca koji uspeva da bude istinski urnebesan, ali i da ostane dostojanstven. Kakve su šanse da tako nešto vidite u igranom filmu u kome ne glumi Clint Eastwood, a da se sve ne pretvori u jeftinu sprdnju? Međutim, iako je Carlovo putovanje pre svega zabavna avantura, to je i put na kome on uspeva da nađe unutrašnji mir, da prihvati odgovornost za tuđi život, ali i da se suoči sa razvejanim idealima iz mladosti. Gotovo da čovek ne poveruje da će u istom filmu videti čopor treniranih pasa sa ogrlicama koje im daju moć govora i luckastu džinovsku pticu, ali i scene koje će pojedine starije gledaoce podsetiti na Conradovo Srce tame (dolazak Charlesa Muntza u logor) ili na Herzogovog Fitzcarralda („šetanje" kuće kroz džunglu).

Do neba je film koji je žanrovski teško odrediti, budući da se tu mešaju i prepliću melodrama, avantura, akcija, komedija... ali tako da sve to ima svoje mesto i da bude zanimljivo, kako za Carlove vršnjake tako i za one koji su po godinama bliži slepom putniku Russellu. Akcione scene isprepletene su sa gegovima koji često funkcionišu na više nivoa, dok sjajna muzika Michaela Giacchina samo naglašava sve one nijanse emocija - i tuge i detinje tj. staračke radosti - koje se spontano smenjuju. The Incredibles se svojevremeno s pravom našao na mnogim listama najboljih filmova 2004