Filmske kritike

Beli, beli svet



Njih ćete teško sresti u nekom luksuznom tržnom centru, neće vam se, nikad žaliti, o novcu ne razmišljaju. Melanholici i ljudi van sistema, što zagađen vazduh upotpunjuju jeftinim cigaretama, oni koji su pravo oličenje misli "karakter je sudbina", glavni su akteri filma Olega Novkovića, po zajedničkom scenariju sa Milenom Marković, "Beli, beli svet".

Film koji nosi prefiks "autorski" skoro je na prečac osvojio svetsku publiku. Premijerno je prikazan na Filmskom festivalu u Lokarnu u Švajcarskoj, na kojem je glumica Jasna Đuričić dobila nagradu "Srebrnog leoparda" za najbolju glumicu. Srpsku premijeru imao je početkom novembra u Boru.

Ovim ostvarenjem, koje mnogi bi rekli na Lars fon Trirovski način, prati ljubav između mračnog muškarca i emotivno neispunjene devojke koja ne može da pronađe svoje mesto u svetu, biće otvoren Festival autorskog filma.
Mesto zapleta ove drame, ispričane po najboljim pravilima antičke tragedije, je Bor, koji i pored obećanja političara o investicijama i boljem životu, živi život kako zna i ume, sa lošim putevima preko kojih neko nastoji da se otisne u “beli svet”.

Fabrički dimnjaci kao osobenosti Bora, uz koje se neki ljudi ozbiljno bave sportom, dokumentari prizori umornih radnika koji se posle teškog radnog dana opuštaju uz flašu piva po ćoškovima ulica, oronule fasade, izlozi iz kojih se ne šepure modeli "Armanija", skučenost i stanovi sa belom tehnikom kupljenom pre 1990. godine deo su scenografije u kojem obitavaju likovi "Belog, belog sveta".

Scenografija bez šminke, svedeni dijalozi, uoptunjeni nemilosrdnim psovkama, koje zvuče kao nemi krik, i balkanski tango, neka su od rediteljskih rešenja kojima pribegava Oleg Novković nastojeći da ispriča priču bez patetike i čini se nađe opravdanja za postupke svojih likova.

Šta se krije iza naslova "crne hornike", gde je koren zla i nesreće, da li u negostoljubivom svetu, gde će vam i na najlepšem ostrvu sigurno bar nešto smetati, ili je izvorište zla i nesreće sam čovek, neka su od pitanja na koja pokušava da odgovori ovaj film. Siurno je da čovek čini mesto i da se sličan ili isti film mogao snimiti i na Dedinju, Menhetnu, Parizu ili Boru.
Balkanski tango ljubavi i smrti sa mnogo strasti odlično je odigrala plejada nekih od trenutno najboljih glumaca Uliks Fehmiju, Hana Selimović, Jasna Đuričić, Nebojša Glogovac, Boris Isaković, Milica Mihajlović, Marko Janketić, Meto Jovanovski.
Likovi, koji kad im je najteže pevaju, dobijaju dimenzije skoro epskih junaka muzikom kompozitora Borisa Kovača.
“Beli, beli svet” ima pretenziju da stekne poklonike, skoro sektaškog miljea širom sveta, one koji smatraju da od “crnog ima crnje” ali i protivnike koji će reći kako se svet i postupci ljudi u njemu ne mogu posmatrati kroz prizmu crno – belih naočara.
Film koji nešto više od dva stata skoro šamara gledaoce i tera ih da pred prizorima ljudskog zla, patnje, ljubavi i požrtvovanja drže široko otvorene oči. Film koji će neki gledati svega jedan put i nikad više, ostvarenje o kojem će svi pričati, ali i film od kojeg će bežati konvencionalna publika, ista ona koja ne preskače “crnu hroniku” u novinama.
Posle "Porno bande" i "Srpskog filma", publika je dobila ostvarenje koje bi se u biblioteci srpskog filma našlo negde u istom delu biblioteke, pa opet na različitim policama.
Danijela Tadić

Plavi voz

... osećaj dok gledate film a ne znate šta vam se dešava... A onda sve preraste u torturu krunisanu pitanjem „a zašto se desio ovaj film“. Izgleda Baljak nije uradio „hiljade sklekova, hiljade trbušnjaka“ pre nego što se ohrabrio da uđe u igrani film.

Od početka do kraja filma „Plavi voz“ – pod udarcem brojnih besmislenih scena i lošom glumom sjajnih glumaca (?!) – proganja pitanje: Šta nam se ovo dešava?! Onda zamirišu „Suza i njene sestre“ i počne da proganja sećanje na to zastrašujuće filmsko iskustvo iz devedesetih.

Pregršt nemotivisanih likova u skandalozno neduhovitim scenama, možda pisanim s nekim ciljem, koga je mlaka režija zauvek hirurški odvojila od publike. Možda je reditelj Janko Baljak (reditelj kultnog dokumentarca „Vidimo se u čitulji“) želeo da se poigra sa ex-Yu nostalgijom i žanrom filma za mlade koji je uvek imao „prolaz“ kod domaće publike, a postigao je... Pa, čak ne i sve suprotno, nego jednostavno trošenje vremena.
Ko se sve potrošio na ovom filmu? Prvo, da budemo iskreni, još od trejlera se predosetilo da „Plavi voz“, na žalost, neće odgovoriti prvoj najavi koja je čak i delovala cool: priča o tinejdžerskim ljubavima koje ni Titova smrt ne može da zaustavi. Jer, i trejler je loš, osim... „Ja sam novi profesor marksizma. Tražim dnevnik.“ Nebojša Milovanović i ravnodušnost – to jednostavno ne ide zajedno! Ni u „Plavom vozu“ se ne može biti ravnodušan prema njemu, jer je njegov lik toliko sav u nekim „pogledima“ (van fokusa), „šmekerisanju“... Da, eto, jedan film se ogrešio i od pravog šmekera napravio... ne znamo čak ni šta je njegov Božičković.
Ni Lena Bogdanović nije bolje prošla, koja se u ovom filmu uključila i u produkciju.
A tek mlade zvezde... Mada, oni su evidentno s najviše motiva ušli u ovaj film. Jer, koliko je prilika u Srbiji za ulazak u svet glume na velikom ekranu?! Trudili su se, ali malo šta je moglo da se uradi sa mršavo napisanim junacima. Međutim, utisak ostavlja Aleksandar Radojičić, u ulozi Doka, koji je dokazao da definitivno spada u mlade glumce na koje treba računati. Jedva čekamo da ga vidimo u Bjelogrlićevom „Montevideo, Bog te video“.
Zbunjujuće je iskustvo gledati „Plavi voz“, čak i uz svo poštovanje ideje da se oživi jedna vrlo filmična era. Od romanse, preko drame, do skoro triler obrta, na kraju krunisanim „gde su sada junaci“ rečenicama koje ostavljaju u šoku svojom suvišnošću – svugde je protutnjao „Plavi voz“ ali stigao nije nigde.
Katarina Milovanović