Od Čarapića do Đilasa

First topic message reminder :

Spisak dosadašnjih predsednika Beogradske opštine, Skupštine grada Beograda i gradonačelnika Beograda, od 1839. godine do sada.

* Ilija Čarapić 7.5.1839. - 27.5.1840.
* Miloš Bogićević 28.5.1840. - 24.9.1840.
* Mladen Žujović 25.9.1840. - do kraja 1841.
* Stojan Delimirković 1855.
* Marko Stojković 1861-1862
* Jovan Smiljanić 1865-1866
* Gligorije Jovanović 1866
* Mihailo Terzibašić 6.9.1866. - 14.9.1867.
* Jovan Nikolić-Čokojić 14.9.1867. - 1868.
* Vasilije Ivanović 1868.
* Aćim Čumić nekoliko meseci 1869.
* Arsa Lukić 27.12.1869. - april 1871.
* Aleksa Đurić 10.6.1871. - 31.12.1872.
* Dimitrije Popović 30.3.1872. - avgust 1878.
* Aleksa Stevanović avgust 1878. - oktobar 1879.
* Živko Karabiberović oktobar 1879. - 1.8.1884.
* Vladan Đorđević 1.8.1884. - 10.8.1885.
* Mihailo Bogićević 4.4.1886. - 4.2.1887.
* Svetomir Nikolajević 7.3.1887. - 1.9.1887.
* Živko Karabiberović, 2. put, 1.9.1887. - 30.12.1889.
* Nikola Pašić 30.12.1889. - 14.1.1891.
* Milovan Marinković 26.5.1891. - 22.11.1892.
* Petar Tatić 23.11.1892. - 2.4.1893.
* Milovan Marinković, 2. put, 6.4.1893. - 12.5.1894.
* Mihailo Bogićević, 2. put, 14.5.1894. - 8.11.1896.
* Nikola Stevanović 5.12.1896. - 31.12.1896.
* Nikola Pašić, 2. put, 10.1.1897. - 13.11.1897.
* Nikola Stevanović, 2. put, 13.11.1897. - 14.11.1899.
* Antonije Pantović 20.11.1899. - 13.4.1901.
* Milovan Marinković, 3. put, 28.5.1901. - 6.11.1902.
* Nikola Stamenković 28.3.1903. - 11.8.1903.
* Kosta Glavinić 20.8.1903. - 20.11.1907.
* Velisav Vulović 1.1.1908. - 10.10.1909.
* Kosta Glavinić, 2. put, 11.4.1910. - 21.9.1910.
* Ljubomir Davidović 24.10.1910. - 19.1.1914.
* Đorđe Nestorović 1.2.1914.
* Mihailo Marjanović početak 1919. - novembar 1919.
* Kosta Jovanović 9.11.1919. - 25.8.1920.
* Filip Filipović 25.8.1920.
* Đoka Kara-Jovanović 2.9.1920. - 3.3.1921.
* Dobra Mitrović 9.3.1921. - 12.3.1923.
* Mihailo Marjanović, 2. put, 22.8.1923. - 6.1.1925.
* Kosta Kumanudi 22.8.1926. - 18.2.1929.
* Miloš Savčić 14.2.1929. - 23.5.1930.
* Milan Nešić 23.5.1930. - 12.5.1932.
* Milutin Petrović 12.5.1932. - 5.1.1935.
* Vlada Ilić 10.1.1935. - 13.9.1939.
* Vojin Đuričić 13.9.1939. - 20.6.1940.
* Jevrem Tomić 20.6.1940. - 12.4.1941.
* Ivan Milićević 12.4.1941. - 19.6.1941.
* Milosav Stojadinović 19.6.1941. - 11.9.1941.
* Dragomir-Dragi Jovanović 11.9.1941. - 3.10.1944.
* Mihajlo Ratković 1944-1947
* Ninko Petrović 1947-1951
* Đurica Jojkić 1951-1954
* Miloš Minić 1955-1957
* Đurica Jojkić, 2. put, 1957-1961
* Milijan Neoričić 1961-1964
* Branko Pešić 1964-1974
* Živorad Kovačević 1974-1982
* Bogdan Bogdanović 1982-1986
* Aleksandar Bakočević 1986-1990
* Milorad Unković 1990-1993
* dr Slobodanka Gruden 1993-1994
* mr Nebojša Čović 1994-1997
* dr Zoran Đinđić 21.2.1997. - 30.9.1997.
* Vojislav Mihailović 22.1.1999. - 5.10.2000.
* dr Milan St. Protić 5.10.2000. - 20.3.2001.
* Radmila Hrustanović 1.6.2001. - 3.10.2004.
* mr Nenad Bogdanović 3.10.2004. - 27.9.2007.
* Zoran Alimpić, vršilac dužnosti (v.d.), oktobar 2007. - jul 2008.
* Dragan Đilas 19.8.2008. - sada

Od ukupno 61 beogradskog gradonačelnika svega se njih 15 danas nalazi na mapi grada. Svoju ulicu nema ni prvi gradonačelnik Ilija Čarapić. Među retkim upraviteljima Beograda kojima je pripala ulica, najbrojniji su oni s kraja 19. i početka 20. veka. Pašić ima trg, a Aćim Čumić - sokače

Među retkima po kojima se zove neka beogradska ulica, najviše je upravitelja sa kraja 19. i početka 20. veka. Od gradonačelnika posle Drugog svetskog rata potomci su jedino za Branka Pešića procenili da je zaslužio svoje mesto na mapi grada. Tek pre dve godine dobio je ulicu u Zemunu. Letos je i Zoran Đinđić dodeljen bulevar na Novom Beogradu, doduše pre svega kao ubijeni premijer Srbije.
Ime Ilije Čarapića, prvog predsednika Beogradske opštine, danas nije upisano ni na jednoj tabli. Ostao je zapamćen jer je njemu dopao zadatak da iseli zanatlije iz varoši u šancu i naseli ih na današnjim Terazijama. Skoro neverovatno, ali on je tada placeve delio besplatno.
Najstariji po mandatu beogradski gradonačelnik upisan na mapu grada je Vasilije Ivanović. Njeogovom ulicom svakog dana prolaze žitelji Čukarice. Postoji tabla i sa imenom Živko Karabiberović. Na čelu Beograda je bio u dva navrata, a po njemu se zove ulica na Zvezdari. Dva manadat zabeležio je i Mihailo Bogićević, a njegovo ime je na tabli na Savskom vencu.
Ulica nosi ime i po Milovanu Marinkoviću koji je čak tri puta bio gradonačelnik. Za njegovog drugog mandata, 1893. godine, u Beogradu je zasijala prva eliktrična sijalica javne rasvete. kako za javnu ravetu nije bilo dovoljno novca osvetljenje je gašeno u ponoć, a grad je ostajao u mraku. Ulica Milovana Marinkovića nalazi se na Voždovcu.
Jedan od najpopularnijih gradonačelnika bio je doktor Kosta Glavinić, između ostalog i prvi predsednik Udruženja jugosloveskih inženjera i arhitekata. Na čelu grada bio je dvaput, a prvi mandat je započeo tri meseci posle majskog prevrata i ubistva kraljevskog para Obrenović. Njegova ulica je na Senjaku.
Baš u vreme prevrata na čelu Beograd bio je nikola Stamenović. Ulica sa njegovim imenom se nalazi na Vračaru. Zapamćen je i kao vrstan građevinski inženjer i profesor Univerziteta.

REKORDER
JEDNA vračarska ulica nosi ime po Filipu Filipoviću. On je na mestu gradonačelnika bio svega nedelju dana i to krajem avgusta 1920. godine. Zapamćen je, međutim, kao revolucionar koji je učestvovao i u prvoj ruskoj revoluciji 1905. a stradao u Staljinovim čistkama. Sasvim je izvesno da je ulicu dobio po tim zaslugama, pošto za svog manadata na čelu Beograda nije mogao mnogo da učini.

OMILjENI
MEĐU najomiljenijim gradonačelnicima bio je Ljubomir Davidović. Danas ima čak dve ulice - Čika Ljubinu u centru grada i Ljube Davidovića na Zvezdari. Govorilo se da su ga ljudi više voleli, nego poštovali i više poštovali nego što su mu se divili. Dok je bio gradonačelnik pripadao je Narodnoj radikalnoj stranci od koje se odvojio i prešao u Samostalnu radikalnu stranku. Posle Prvog svetskog rata osnovao je Demokratsku stranku. Bio je i ministar prosvete, predsednik Narodne skupštine, a tri puta je sastavljao Vladu.

ČUMIĆ I PAŠIĆ
AĆIM Čumić kormilar grada iz 1869. godine nema ulicu, ali ima sokače. Prolaz u centru grada do danas je sačuvao naziv - Čumićevo sokače. pamti se i kao predsednik Vlade. Umesto ulice, trg je dobio Nikola Pašić. On je dva puta upravljao Beogradom krajem 19. veka, ali glavne zasluge da centralni gradski plato ponese njegovo ime stekao je kao vešt premijer i mudar državnik. Dok je bio gradonačelnik, raspisao je javni zajam, a glavni zadatak mu je bilo kaldrmisanje ulica.

Razgovori sa Dragišom Giletom Lazićem
Tito pa Branko
Samo je Josip Broz u narodu bio popularniji od Branka Pešića. Nikada nije uzeo stan od države

LAZIĆ: Da počnemo ove razgovore Tvojim sećanjima na Branka Pešića. O njemu se mnogo toga zna iz perioda kada je bio na javnim funkcijama. Manje je poznat deo biografije iz ratnog i predratnog perioda. Iz kakve porodice potiče? ĐURIĆ: Branko je sin deda Mite, Zemunca koji je držao kafanu, a imao je i 10-15 hektara zemlje koju je obrađivao delimično sam, a delimično napola. Branko je konstitucijom ličio na oca. Deda Mita je imao ogromne ruke, zbog čega su ga zvali Popaj. Kada bi došlo do kafanske tuče, on bi u svaku ruku uhvatio po jednog i iznosio iz kafane. Brankova majka je bila veliki proizvođač cveća za pijacu u sezoni, a van sezone pravila je kiseli kupus. Bili su bogata porodica. Kada je došao rat, Branko je bio u osmom razredu gimnazije. Roditeljima je saopštio da ide u partizane. Deda Mita mu je tada rekao: "Branko, ako ti kažem da ne ideš, ne'š me poslušati, prema tome da ti dam savet - nemoj biti najgori, al' nemoj trčati ni da budeš prvi!" Majka je rekla: "Ako hoćeš da ideš - idi, al' nemoj da mi diraš Lazu!" Laza je bio drugi sin. Branko je prvo bio u Sremu komesar bataljona, pa u Bosni, a kada se negde 1944. vratio u Srem, pozvao je Lazu u partizane. Laza se odazvao i poginuo. LAZIĆ: Mada je imao veoma dugu i bogatu političku karijeru, Branko Pešić je ostao zapamćen kao gradonačelnik Beograda. Zašto? ĐURIĆ: To je zato što je on bio pravi domaćin. Praktičar i čovek akcije. Koliko je on uradio za Beograd, to nijedan gradonačelnik, ni pre ni posle njega, ni približno nije uradio. LAZIĆ: O tome da je Branko Pešić u to vreme bio jedan od najpopularnijih političara, lako ćemo se složiti. Kako se ta popularnost slagala sa funkcijom na kojoj se nalazio? ĐURIĆ: On je u narodu bio najpopularniji tadašnji političar. Ako izuzmemo Tita, naravno. Ljudi su cenili to što je i dalje stanovao u kući deda Mite. Nikada nije uzeo stan za sebe ili za decu. Imao je običaj da kaže: "Što dobiješ od oca, moraš sinu predati bolje nego što si dobio od oca!" Prema gradu se ponašao domaćinski. Nije bio čovek za visoku politiku. LAZIĆ: Važio je za političara "populistu". Da li je zaista bio takav? ĐURIĆ: On se u pozitivnom smislu bojao naroda. Stalno je brinuo šta narod o nečemu misli. Jednom me vozio Terazijama. Uvek je vozio svoja kola. Ja izbacim pikavac kroz prozor, kad on viknu na mene: "Nemoj, videće ljudi! Reći će da Branko Pešić baca pikavce, a ja im stalno pričam o čistoći!" LAZIĆ: Obojica ste ljudi kafane. Da li ste "visili" po kafanama zbog muzike, pića ili nečeg trećeg? ĐURIĆ: Branko je voleo muziku. Stalno smo išli u kafane gde se svira muzika. Miku Ciganina je obožavao. Čak smo znali kasno uveče da sednemo u kola i krenemo za Požarevac kako bismo slušali Miku Ciganina. Branko je lepo pevao. On je čovek koji je maltene rođen u kafani i voleo je taj kafanski duh mada, osim kisele vode, ništa nije pio. Znao je da peva bećarce čitav sat, a da nijednom ne ponovi već otpevani stih. Dok nisam počeo da se družim sa njim, nisam ni znao da bećarci imaju toliko stihova. Često je govorio razne sremske poslovice, kao što je na primer: "Neću svinju u dupe ljubit', makar nikad čvarke ne jeo!" - koju je posle upotrebio i naš prijatelj Brana Crnčević. Za svaku priliku je imao po neku poslovicu ili uzrečicu. LAZIĆ: Koliko mi je poznato, Branko se naglo razboleo i umro. Od čega? ĐURIĆ: Da, naprasno se razboleo. Pre toga je bio zdrav kao dren. Mislim da je ta bolest bila posledica saobraćajne nesreće. Na putu za Užice je doživeo udes. Napred su sedeli šofer i Branko, a pozadi Miladin Šakić. Udarac je bio jak. Branko se rukama uhvatio za kola. Te ruke su izdržale, ali Šakić, koji se držao labavo, udario ga je čelom u teme. Pao je na njega. Branko je od tog udarca, posle nekog vremena stradao.

Živorad Kovačević, bivši gradonačelnik Beograda, diplomata i član više međunarodnih i stručnih organizacija - Čovek sa dva života



Jedan od najuspešnijih i najomiljenijih gradonačelnika Beograda, diplomata i uvaženi član više međunarodnih i stručnih organizacija, ipak se najviše ponosi – svojim rečnicima, objavljenim u poslednje dve decenije Kovačević i Kisindžer

Na zidovima njegove radne sobe nema umetničkih slika. Ono malo slobodnog prostora koji nisu zauzele knjige (a među njima zavidna zbirka od stotinak rečnika spremnih – poput poslušnih vojnika – da uskoče u novi boj, čim mu zatrebaju) dele jedan prozor i jedan veliki kolaž sastavljen od fotografija i novinskih isečaka. Sa tog prozora Živorad Kovačević osmatra voljeni grad, osluškuje žamor iz obližnje saobraćajnice i, kao brižni otac, pokušava da odgonetne čime bi, još, mogao da pomogne svom mezimcu.

Naš domaćin je bio jedan od najuspešnijih i najpopularnijih gradonačelnika Beograda, i tih se godina (od 1974. do 1982) i danas priseća sa posebnom nežnošću. A koliko su njega voleli i cenili Beograđani može se, pored ostalog, otkriti iz tekstova, pisama i karikatura složenih u onaj zidni kolaž.

Dobro veče, ovde gradonačelnik

– Na mesto gradonačelnika sam stupio dobro pripremljen: već sam imao 14 godina iskustva u Stalnoj konferencije gradova i opština Jugoslavije, „kalio se” prethodno kao potpredsednik Skupštine grada (predsednik je tad bio Branko Pešić), a i moja magistarska teza se odnosila na upravljanje gradovima. Nisam, dakle, tu došao kao partijski kadar, već kao stručnjak. Znao sam taj posao „u dušu”, imao sam vizije (neke su se ostvarile, neke nisu, recimo železnički most, ali takvi su bili prioriteti). Ponosan sam što su u vreme mog mandata u rekordnom roku završeni kongresni centar „Sava” (za istorijsko zasedanje KEBS-a) i hotel „Interkontinental” (za skupštinu MMF-a i Svetske banke), što smo gradili od 10.000 do 12.000 stanova godišnje… a posebno što sam uveo običaj da budem u neposrednom kontaktu sa građanima, da svakog četvrtka odgovaram na njihova pitanja na radiju „Studija B” (koji je i osnovan za potrebe Beograđana). Svako je mogao da me pozove i telefonom ako ima neki problem. Ponekad je to bilo i nezgodno, ali sam naučio da svemu pristupam sa humorom.

Jednom mi tako zazvoni telefon usred noći, oko pola dva. Pita me čovek: „Je li to gradonačelnik?”, i kad potvrdim, on se požali da je njegova zgrada već tri dana bez vode. Besan sam što me probudio, ali – šta ću. Sutradan ujutru odmah pozovem direktora Vodovoda, pokaže se da je presečena neka cev. U toku dana sve je bilo sređeno. Sačekam, međutim, pola dva noću, pa okrenem broj onog čoveka što se žalio. Naravno, probudio sam ga: „Samo da vam javim da ste dobili vodu!” – pripoveda Kovačević.

U društvu predsednika i nobelovaca

Deo neobičnog „zidnog albuma” su i fotografije članova porodice – odane supruge Margite (kojoj je svojevremeno posvetio svoju prvu, a sad i svoju najnoviju knjigu), kćeri Jelene, profesorke u Americi, sina Radovana, arhitekte u Njujorku, i unuka Danice, Katarine i Julije. Na ostalim snimcima raspoznajemo visokog, markantnog Kovačevića sa prijateljima, kolegama i poznatim javnim ličnostima u Skupštini grada, u SIV-u, na novobeogradskim gradilištima, u razgovoru sa građanima… Vidimo ga kao jugoslovenskog ambasadora u razgovoru sa tadašnjim, 41. po redu predsednikom SAD Džordžom Bušom (starijim), kako se rukuje sa njegovim prethodnikom Ronaldom Reganom, i kako, u ulozi predsednika Skupštine grada, dočekuje Reganovog prethodnika Džimija Kartera.

– Sreo sam se sa šest američkih predsednika: sa Džonom Kenedijem (dok sam bio na Harvardu), sa Ričardom Niksonom, Džeraldom Fordom i Džimijem Karterom (kad su bili u poseti Beogradu), sa Bušom starijim i Reganom (kao ambasador u Vašingtonu). Kad sam predavao akreditive Reganu (1987) poveo sam, kako protokol nalaže, na svečanost i porodicu. Supruga i ćerka se doterale, ja u smokingu, sin – u farmerkama, buntovnik! Zapazi ga predsednik i pozove u stranu. Mislim se, sad će da ga „izriba”. Kad, vraća se Radovan sav ozaren. „Matori stvarno nije loš!”, kaže. Bio je Regan veliki šarmer, sjajan komunikator – primećuje Kovačević.

Na crno-beloj fotografiji iz 1960. godine, uočljivi mladi čovek koji će, kasnije, tu više puta dolaziti kao predavač i dragi gost, izdvaja se visinom u grupi poslediplomaca – stipendista na prestižnom univerzitetu Berkli u Kaliforniji. Kraj njega dva nobelovca, od ukupno 18 koliko ih je iznedrio ovaj univerzitet. Druga fotografija iz tog vremena, snimljena 1963, prikazuje Kovačevića na Harvardu, sa njegovim mentorom Henrijem Kisindžerom (pre nego što će postati savetnik za nacionalnu bezbednost Bele kuće), sa kojim se redovno dopisivao, često viđao i do danas održao dobre odnose.

– Dobro se sećam jedne moje posete Kisindžeru, pre neku godinu. Srdačno mi je otvorio vrata, ponudio me pićem, a onda počeo razgovor rečima: „Vi Srbi ste prošli vek započeli ratovima, završili ste ga ratovima… Šta nam lepo spremate za ovaj vek?“.

„Lažni prijatelji“

U svojoj političkoj, akademskoj i diplomatskoj karijeri Živorad Kovačević je imao priliku da se sretne i blisko sarađuje sa nekima od najznačajnijih svetskih naučnika i državnika druge polovine 20. veka, a zahvaljujući svojoj zavidnoj erudiciji, oštroumnosti, ličnom šarmu i umeću da o važnim i osetljivim temama govori otvoreno, jasno, neposredno i argumentovano, a u isto vreme zanimljivo i duhovito, stekao je njihovo uvažavanje, podršku i naklonost.

Iste osobine su mu obezbedile veliki ugled u domaćim, regionalnim i međunarodnim organizacijama (bio je potpredsednik Međunarodnog saveza gradova i lokalnih vlasti, predsednik Foruma za međunarodne odnose i Evropskog pokreta u Srbiji, jedan je od inicijatora Igmanske inicijative i kopredsednik Civilnog srpsko-albanskog dijaloga…) i doprinele da njegove stručne knjige, jednako kao i javna istupanja, publika dočeka sa izuzetnim interesovanjem.

„Međunarodno pregovaranje” (koje je 2004. objavio s idejom da pomogne svojim studentima na beogradskoj Diplomatskoj akademiji) i dalje je jedini udžbenik ove vrste u Srbiji i Hrvatskoj. Knjige „SAD i jugoslovenska kriza” (2000), „Srbija i svet: Između arogancije i poniznosti” (2004) i „Amerika i raspad Jugoslavije” (2007) doživele su nekoliko izdanja (potonja je predstavljena u 10 gradova bivše SFRJ) i osvojile više čitalaca nego mnoga dela zabavne literature. Miljenik mu je, ipak, najnovije „intelektualno čedo” – rečnik „Lažni prijatelji u engleskom jeziku – zamke doslovnog prevođenja”. Ovaj jedinstveni vodič kroz najčešće greške koje nastaju kad se u prenošenju određenih fraza i izreka iz jednog u drugi jezik oslanjamo na njihov oblik, a ne na smisao, čita se kao humoristički roman, a koristi kao dragoceni priručnih ne samo za prevodioce, već i za studente, novinare i razne druge stručnjake.

Kako je ambasador postao prevodilac

– Pisanje rečnika je postalo moj drugi život, kad se okončao onaj prvi, javni. Naime, 1989. godine sam, na zahtev Slobodana Miloševića (tada predsednika Predsedništva SR Srbije), opozvan sa mesta ambasadora SFRJ. Dao sam otkaz na sve funkcije i sa nekoliko bivših direktora osnovao konsultantsku firmu „Proman”, ali kako ona zbog političkih pritisaka nije uspevala da sklapa ugovore, 1991. sam otišao u prevremenu penziju. U vreme najveće krize ostao sam bez prihoda. A onda sam objavio „Srpsko-engleski rečnik idioma, izraza i izreka” i shvatio da se i od toga može živeti, makar skromno. Šest godina kasnije (1997) štampan je „Englesko-srpski frazeološki rečnik”, a 2002. i njegov srpsko-engleski pandan. Sad radim novu verziju – dodaje Kovačević.

Na samom pragu osamdesete godine života, ozbiljno narušenog zdravlja, ali i dalje se s nesmanjenom energijom zalažući za saradnju zemalja regiona i njihov što skoriji ulazak u Evropsku uniju, naš sagovornik nerado govori o svojim planovima, o nameri da napiše knjigu „Evropa i raspad Jugoslavije”; sinopsis za „alternativnu istoriju Srbije posle Osme sednice” pod naslovom „Šta bi bilo kad bi bilo”; skicu za „Nememoare” i „Treće doba”…

Pre nego što će nas ispratiti da bi se vratio pisanju („Ni dana bez retka!”), priznaje:

– Znate, gradonačelnik, ministar, ambasador… to bi mogao da bude svako. Ali ove knjige, ovi rečnici, to je mojih ruku delo. Na to sam, ipak, najviše ponosan!

Rođen je 22. februara 1967. godine u Beogradu.
Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, gde je i diplomirao na Mašinskom fakultetu, smer vazduhoplovstvo.
Radio je kao novinar na Radio Indeksu i jedan je od osnivača Radija B92, gde je kasnije bio urednik Informativnog programa. U to vreme ova radio stanica bila je višestruko nagrađivana.
Učestvovao je u opozicionom radu još kao student-prorektor, predvodeći studentske demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića 1991. i 1992. Aktivno učestvovao u demonstracijama protiv istog režima 1996. i 2000. godine.
Član je Demokratske stranke od 2004. Bio je član Izvršnog i Glavnog odbora Demokratske stranke.
Od 2004. do formiranja Vlade Republike Srbije 2007. obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike.
Od maja 2007. do jula 2008. godine bio je ministar u Vladi Republike Srbije zadužen za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana.
Na sednici Skupštine grada 19. avgusta 2008. izabran je za gradonačelnika Beograda.
Na Skupštini Demokratske stranke 18. februara 2006. izabran je za člana Predsedništva DS za region Beograd, a juna 2006. izabran je za predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke Beograd.
Suvlasnik je Kompanije "Multikom", vodeće kuće u oblasti medijskog poslovanja na teritoriji bivše SFRJ.
Osnivač je i potpredsednik humanitarne organizacije "Naša Srbija" koja se brine o deci koja su u ratovima na prostoru bivše SFRJ ostala bez jednog ili oba roditelja.
Govori engleski jezik.
Sofijin i Jovanin tata.