Vikinški snovi

У миленијуму који је иза нас засигурно је било много радости и смеха. Ипак, са ове удаљености, нажалост, јасније се виде ратни походи, освајања, битке, убијања и жртвовања. Освајача је било најразличитијих, а Викинзи су били плавокоси, плавооки, крвожедни варвари који су терорисали Европу пре готово равно 1000 година

То је историјска поставка „Хогара Страшног“, али осим тога, у стрипу нема више ничег веродостојног.
С друге стране, цивилизација какву су Викинзи познавали није се много разликовала од данашње. Људи који су путовали на посао и с посла нису били задовољни саобраћајем кад год би закаснио јутарњи брод. „Инфлација”, „прогрес” и „порез” биле су безобразне речи. Од брзе хране брзо су настајали и поремећаји у варењу. Локалној „гаражи” требало је отприлике једнако времена да вам среди „кола” и једнако вам је папрено наплаћивала услугу.
Хогар Страшни је, према томе, послован човек, истина, мало неодговоран тип који се бави послом пљачкања уместо да продаје полисе осигурања. Уместо да хвата воз за посао у 8:09, он јури на лађу која креће у 8:09. Он није од људи који ће сваког јутра скочити из кревета. Жестоко пљачка, жестоко и прославља, тако да напросто није скројен за живот од девет до пет.
Путовања су пратећа повољност Хогаровог занимања. Пошто је Викинг, он може да иде у Арабију, на Северни пол или у Америку. Исто тако уме и да се изгуби, и то врло често чини. Посећује Париз, Рим и Лондон, а кући доноси переце и шпагете уместо драгуља, свиле и зачина. Ако Хелга има среће, пође с Хогаром на службени пут и кад он заврши са освајањем Европе, убаце у програм и мало шопинга и разгледања. Као вођа своје храбре посаде, Хогар одлази у посете изгубљеним градовима и монолитним споменицима древних цивилизација, али више га занима да ужива у лепотама међународне кухиње него да разуме велика чуда света.Хогар је прождрљивац. Хелга стално покушава да му поправи навике у вези с јелом тако што га тера на дијету и покушава да га храни џигерицом, што чини отприлике четири пута годишње. Хогар је за све ове векове изгубио око 300 килограма, али је набацио неких 350.
Јунак је у борби, диван муж и отац код куће, а његове муке јесу грађа на којој се милиони читалаца свакодневно поистовећују с њим.

Свако од нас сања да освоји царства и подигне споменике, али је исто тако суочен са свакодневним пословима као што су изношење смећа или навикавање пса на понашање у кући. Хогар је доказ да се за последњих хиљаду година у животу обичног човека није много тога променило. Храна, спавање и одлазак на посао и даље су нам првенствена брига. Прикупљање храбрости да се суочимо с новим даном, да изађемо и убијамо исте змајеве, захтева издржљивост једног Викинга. Кад видимо да се моћни ратник као што је Хогар враћа из своје дневне битке избушен стрелама, некако се осећамо боље. Јад и беда воле друштво и траже саосећање, па тако ми саосећамо с њим, као и он с нама, само што он нас и засмејава.
Витезови су виша класа ратника од просечног Викинга и Хогар према њима осећа извесно страхопоштовање. Они живе у замковима и носе скупље оклопе. Иако су непријатељи, разговарају као цивилизована господа. Додуше, витезови у „Хогару” мало су промашили време нашавши се у раздобљу Викинга. Наиме, тек много касније, ратници ће носити најмодернију гвоздену опрему за битку. Пошто му није суђено да буде освајач и деспот, Хогар је задовољнији с боцом средњовековног пива него са одговорностима које доноси краљевство. Он је неуспешни вандал с цртом пацифисте. И увек је спреман да прети, али не и да претње спроводи у дело.
Ако неко и страда, онда је то обично сам Хогар. Природа прави хаос у Хогаровом животу. Тероришу га змајеви, китови и џиновска крилата створења. На пример, никада није убио ниједног змаја. Он је још тада схватио да су змајеви угрожена врста и пре се свађао с њима него што је канио да их искорени. Смањење змајевске популације никако му није ишло на руку јер они му чине живот узбудљивијим.
Олује и мећаве прете му док плови морима. А киша и магла редовно могу да се очекују кад освајате Енглеску. Хогар никада у срцу није био човек природе. Не занима га тајанствена лепота природног света. Он само воли сунчан дан, поветарац и пропупело цветно поље.

Магија је наука која влада Хогаровим светом. Вилењаци, гоблини и једнорози били су уобичајени у викиншко доба једнако колико и роботи, киборзи и клонови у наше. Чаробни напици били су љубоморно чувана тајна баш као и тајна формула „кока-коле”. Хогар разуме необјашњене феномене подједнако мало као ми начин на који раде рачунари.Хогарова највећа невоља у животу јесте то што он одбија да поверује да су недаће увек иза ћошка. Тврдоглавост је једна од његових најјачих особина. У свету где се чини да је све увек окренуто против њега Хогар истрајава с бандоглавим самопоуздањем и кратким памћењем.Хогар је пун мудрости. Наравно, нисте морали много да знате да бисте били мудрац у мрачном средњем веку. Хогарове лекције за Хамлета обично су бапске приче у које не верује чак ни Хелга. На какву год дубоку истину наиђе, он се о њу саплете. Он никада није надмен, него увек искрен, трезвен и, изнад свега, смешан док брбља. У „Хогару” та кућна идеологија даје стрипу квалитет мудрости „исклесане у камену”.

Ако постоји нека реченица која сажима Хогаров поглед на живот, онда је то: „Добио сам своје.” Дик Браун верује да та филозофија одражава основну потребу људске природе.
„Сви се упињемо да добијемо оно за чим жудимо”, каже он. „Људско биће поприми неки диван сјај кад први пут додирне нешто што тако жарко жели.”
Такав је Хогар - скромно амбициозан. Његова једноставна радост је готово поетична.
„Није то стрип о неком тамо Викингу”, брани га његов творац, „већ о сањарењу Викинга.” О вечитом сањарењу искрене душе.
Радивој Радић

Велики страшни карикатуриста
Бата од заната



Једном давно, у претрпаном студију у вешерници скромног дома у мирном предграђу Вилтона, у Конектикату, мало познати али одлучни карикатуриста зурио је у празан лист хартије. Већ су почеле и невоље с очима - што је, разуме се, за једног карикатуристу веома забрињавајуће. И друге здравствене тегобе вребале су на хоризонту. Морао је да издржава породицу и брине о њиховој материјалној сигурности. Дошло је време да се припреми кестење за дугу, хладну зиму. Он је зарађивао, али није био спреман ни за медицинску катастрофу ни за превремену пензију. Имао је 56 година и једино што је икада с успехом радио било је да црта смешне сличице. И зато је одлучио да се запути у негостољубиве пустаре новинске дистрибуције стрипова и створи сопствени лик. Био је то изазов херојских размера.
Размислио је о неким старим нордијским легендама које му је његова тетка, Швеђанка, препричавала кад је био мали. Рука му је скицирала викиншки шлем с роговима поврх великог округлог носа. Остатак фигуре као да се нацртао сам од себе. Карикатурални варваринов позамашни стас био је заогрнут у отрцану медвеђу кожу, штита изубијаног и истрошеног од великих похода по страним земљама и туђим краљевствима, браде умршене од северних ветрова, око збуњеног, готово дечијег израза лица. Карикатуриста је гледао право у очи одговору на све своје недаће!

Хогарова скулптура коју је урадио Кенет Д. Бошел из Грос Поинта у Мичигену

Кад је добродушни пљачкаш добио и страшно име и сопствени клан, то јест породицу - карикатуриста се осмехнуо и своју идеју о стрипу однео највећем новинском удружењу на свету - у „Кинг Фичерс” молећи се у себи да је они откупе. После уобичајеног премишљања и преговарања, Хогара Страшног најпре је прихватило двестотинак уредника, а одмах затим и хиљаде и хиљаде читалаца. Данас се Хогарови обожаваоци броје у стотинама милиона. Хогар Страшни је карикатурални стрип с највећим растом популарности у историји. И као што бива - његов сиромашни и даровити, искрени и посвећени творац згрнуо је богатство.
Како на њега није био навикао, новац га је више помео него обрадовао, па је збуњени карикатуриста упослио адвоката да се отараси порезника, а синове запослио у процвалом породичном предузећу. Лекарске рачуне платио, породици обезбедио удобнији дом и нешто оставио за црне дане. Наравно, Дик Браун трошио је своје богатство и на добра дела.
Помагао је „Музеј уметности карикатуре у Рај Бруку”, у Њујорку, и пре него што је 1974. године основан великодушно у много чему доприневши да та замисао постане стварност. Реч је о првом музеју у свету који је посвећен искључиво сакупљању, очувању и излагању јединствене уметничке форме - карикатуре.

Смештен у чувеном Вордовом замку, Музеј се састоји од два спрата са галеријским експонатима, дворане за пројекције, библиотеке за истраживање, сале за предавање где говоре професионални карикатуристи, као и продавнице поклона. Сви жанрови уметности карикатуре: стрип, политичка карикатура, карикатуре из часописа, анимација и илустрације, приказани су у витринама. Посебни догађаји, као што су такмичења у овој области цртања, прикупљање средстава у добротворне сврхе, ретроспективе и други послови, редовно се одржавају. „Музеј уметности карикатуре” стекао је међународни углед као најбољи културни центар посвећен искључиво уметничкој форми карикатуре.
Дик Браун отишао је и корак даље у помагању да се прикупе неопходна обртна средства за Музеј и то тако што га је именовао за ексклузивног заступника продаје својих оригиналних дела. Колекционари могу да купе туширане оригинале Хогара Страшног од Музеја, а сав приход иде у фонд ове установе.
Уметници и њихова уметност увек су блиско повезани. Сликар се у свом бојом уфлеканом мантилу готово стапа са сликом на штафелају. У његово дело слије се толико уметникове личности да оно постане уметник сам. Вероватно никада није било савршенијег споја уметности и уметника од Дика Брауна и његове творевине Хогара Страшног.

Код нас је „Хогар Страшни” доста објављиван. Веома брзо стигао је у стари, новински „Стрип арт”. Био је тада Хогар Окрутни, те давне 1973. године, и смејали смо се његовим догодовштинама у исто време када и стриповима „Редова Билија” и „Форда Т”. Касније се Хогар нацртао на страницама „Политикиног Забавника”, па „Стрипотеке”. Критика је много и похвално писала о њему. Добио је чак самостално издање „Хогаров Забавник”, нажалост само један број. Према проценама, широм света данас га чита бар сто милиона људи, излази у неколико хиљада дневних новина и говори више десетина језика.

Била су то тешка времена за породицу Браун. Неплаћени рачуни, муке са здрављем... И, једног дана Дик Браун је најавио породици да се не враћа из студија у подруму док не нађе решење. Зна се да му је тетка пореклом била Швеђанка и да му је причала старе нордијске легенде. Зато није чудно што је Дик, у намери да створи новог стрипског јунака, завирио у викиншка посла.
Тако се родио Хогар Страшни, а кумовао је син његовог творца. Дикови синови једном су нешто живо препричавали кад се он спустио низ степениште. Крупан и са брадом (налик на будућег Викинга), тражио је погодно место да дремне. Један од дечака је узвикнуо: - Ево Хогара страшног! - И тако је Викинг добио име.
Први каиш стрипа појавио се 5. фебруара 1973. Хогар, иза кога је булумента нарогушених Викинга, стоји запањен сазнањем да је напао погрешан замак. Ма, погрешио је адресу! Било је то тек прво од многих разочарања и неуспеха с којима ће се, у свету све већих промена, суочавати до дана данашњег.
Нови стрип одмах је продат у 136 дневних листова, што изгледа занемарљиво у поређењу с његовом тренутном популарношћу. Према проценама, дневно га чита бар сто милиона људи. Стрип који у САД излази у готово 2000 дневних новина објављен је у небројено колекција на десетине језика. Читав свет га обожава.
Ко је, дакле, тај страшни Викинг? Тај презапослени варварски бизнисмен који се труди да, између пљачке Европе и два мамурлука, буде и добар татица?
Па, он је, пре свега, породичан и послован човек. Само што живи у погрешно доба, па тако, кад осваја стране земље, не заборавља ни да узме листу за набавку од своје супруге Хелге. Тај грозни Викинг има меко срце. Спава с мецом и купа се једном годишње. Ни тада без играчке.

Кажу да Викинзи не лажу. Хогар је и ту изузетак. Лаже као велики. У ствари, понекад само прекројава истину. Опет као велики. Али, ту је и први детектор лажи у историји. Његови рогови. Тресу се и звецкају кад Хогар изговори лаж. Постоји могућност и да отпадну. Није ли то пех над пеховима? Баш незгодно и за сурова викиншка времена.
Жена, по имену Хелга, права је викиншка, ратничка жена. Родом из Осла, из угледне породице, док је Хогар пореклом из неке забити. Да је Хелга та која у породици „носи панталоне“, јасно је и по роговима на њеном шлему, великим бар колико и Хогарови, ако не и већи.
И док други Викинзи имају синове који ће и надаље неговати обичај страшних пљачкаша северних мора, Хогар за сина има млакоњу који само чита књиге. Хамлет је све оно што Хогар не би никад пожелео да му син буде. Замислите, он хоће да постане први викиншки зубар!
Ни са кћерком није најбоље прошао. Дражесна Хони, са шлемом и мачем у руци, чека принца на белом коњу. Иако романтична, сетна душа, у њој врије крв правих Викинга. У њој пламти прави викиншки борбени жар! Она има све оно што би морао да има синак Хамлет...
Ту је, разуме се, и ташта. Кад је она у посети, Хогар ставља салвету преку очију. Да је не види, наравно. Салвета вам је позната - то је она што му је верна љуба метне на сто да се не испрља.
А тек верни саборац Срећни Еди, Викинг са две леве руке. Ушетао је неприметно у стрип и полако, поред Хогара, постајао све популарнији лик. Штос његових незгода толико је популаран да причају како у „Кинг фичерс” стижу писма у којима се захтева да се он редовно појављује у стрипу. Нема тог посла који он неће замутити и оставити необављен! И не постоји несрећа која га неће задесити. Њему и дуга падне на главу.
Но, ту је и шири „породични” круг. Као Хернија, девојчица с којом се Хогарово синче, Хамлет, игра. Али, Хернија је одвећ непосредна, сувише нападна, па се Хамлет радије посвећује књигама и диви световима описаним тим чаробним исписаним речима. С друге стране, тако бар и Хамлет има неког у животу. Није сам на свету. Неко размишља о њему као о правом момку, а то свакако није мала ствар. Да је Хернија мушко, била би прави супарник за Хамлета. Овако, мало претерује у феминизму, те је превелик залогај за бојажљивог клињу који увек може да умакне у тајни свет писане речи.

Затим Леут, песник и трубадурчић, не пропушта прилику да засвира за женско срце. Наравно, он свира за Хони. Кад добије по глави вазом с цвећем, коју хитне бесни Хогар, јави му се мисао да се некоме песма можда није свидела.
Члан породице је и пас Снерт. Или, ако мало проширимо границе значења речи, и он спада у Хогарове играчке поред паткице за купање и меце за спавање. А шта ћемо друго него да прихватимо и то јер Хогар је, ипак, само једно велико дете.
Својевремено је Дик Браун увео и сиреницу по имену Етел. Створио ју је по истинском лику. Етел Мермејд била је звезда бродвејских комедија тридесетих и четрдесетих година. Но, читаоци нису баш прихватили лик сирене, па је она полако нестала из стрипа.
Поменимо још и доктора Зука, лекара и врача викиншког доба, који, као и Хогар, верује да светом управља магија. И док су се некад справљали магични напици за љубав, мржњу и, наравно, за здравље, који су били најскривенија тајна, тако се и формула за данашњу „кока-колу” држи у највећој тајности, како је духовито приметио неки критичар. Па шта ако, дакле, Хогаровим светом не управља наука него магија?! Ипак се свет окреће као и данас. И Хогар много тога зна, пун је животних мудрости. Стекао их је искуством и наследио од свог оца. И он те мудрости, најчешће утемељене на бапским причама, мртав хладан преноси синку Хамлету као исконске мудрости.
А кад налети на проблем о ком појма нема, само га заобиђе. Па шта ако Хамлет помишља да би Земља могла да буде округла? Хогар добро зна да мора добро да пази на ћошкове кад опловљава свет, да не падне и да се не удари о оштре ивице. Ни Хогару ни читаоцима не сметају такве мале недоследности, јер он се прилагођава свакој околности, а кад даље не може - лаже. Заправо, као сви ми. И ми бисмо се тако радо извукли кад загусти. Тај викиншки антијунак заправо је наш одраз у огледалу. И стога га бескрајно волимо.
Морамо, ипак, знати да је Хогар само пословни човек. Па, није он крив што је најуноснији посао деветог столећа било пљачкање. Из битке у битку, из похода у поход, осваја туђе земље и туђе благо.
Кад се сукобљава са ратницима Хуна, он у обавезном надметању на почетку битке, кад проклиње и вређа њиховог вођу, и не примећује да је његова војска већ побегла. И да је остао сам. Кад се огледа са страшним противником па после бежи, на питање ко га прогони, свом верном саборцу Срећном Едију одговара: „Само још један губитник који се не мири с поразом.”
Прецењиван је као страшни, храбри Викинг, зар не? Али, признајте, Хогар је ипак победник - победу је извојевао у нашем срцу. Јер га лудо волимо већ три деценије, откако нам је буздованом залупао на врата и дошао у госте. Победник, па макар се из пљачкашког похода вратио кући где на улазу мора да обрише чизме. Мора. Хелга другачије не пушта унутра. А онда опет разочарање - својој љуби, која вероватно једина на свету мисли да је могуће уљудити варварина, свечано предаје славину, плен из далеке Француске. Тек, и сам збуњено примећује да је у Паризу вода још текла из ње, а сада, ето, ништа. Изгледа као да такви неочекивани догађаји не сметају ни сценаристи, а камоли читаоцу, кога, упркос недоследности и неусаглашености чињеница, засмејавају до суза.
Тајна Хогаровог успеха лежи у томе што је Дик Браун издвојио најбитније особине учесника и тако створио ликове чије потезе препознајемо у свакодневном животу: у породици, код најближих пријатеља, суседа и пролазника...
У Хогару налазимо понешто од онога што желимо да сакријемо и од себе. Или што већ дуго кришом тражимо. И све то у само једној сличици, у једном гегу. Хогар Страшни заувек нас је освојио.