Vojislav Ilić Mlađi

DUKINA SVIRALA

Na svom malom detinjskom odru
bolestan leži, bez iskre nade...
"Šta želiš sine?" - pitamo nežno -
"Bombone, smokve il' čokolade?

Šta hoćeš? Reci!"A on lagano,
"Ne mogu ništa!"šapatom veli,
Kao da čeka čas rastanka
Te zato ništa više ne želi...

Ćutaše dugo...Zatim bacivši
Upitan pogled na svoju majku,
pogleda me i reče tiho:
"Kupi mi, tata, malu svirajku!"

I otac hitro kao bez duše,
Trči, a znoj mu obraze rosi,
kupuje lepu malu svirajku
I svome nežnom ljubimcu nosi.

Radosno dete sviralu malu
Međ' samrtničke ručice uze,
Al' avaj: nema daha da svirne,
Te mu zbog toga blesnuše suze...

"Hoćeš ti,tata, da mi posviraš?"
I ja zasvirah,-al' tužno tako!-
Izgubljenu sam svirao sreću,
I, svirajući, gorko sam plak'o...

Al' svirkom svojom ne spasoh sina!
Sva mi je želja uzalud bila!
Smrt dođe brzo i uze malog
Na svoja crna, studena krila.

Uz kovčeg, nežno, spustismo Duku,
Uz molitava pogrebnih zvuke:
Njegovu malu dragu svirajku
Međ' skrštene mu metnusmo ruke.

I,uvek, otad, kad odem onde
Gde se zemaljska staza svršava,
Gde rastu:vrisak i pelen gorki,
Gde moja ljubav večito spava,

Ja jasno čujem žalosnu svirku
Što svojom tugom u srce dira:
To mali Dušan, plačući gorko,
U svoju dragu sviralu svira.

22.06.1926.

Da sam znao!

Da sam znao, da sreća odleti
K'o prah zlatan s leptirovih krila,I da radost - ta neverna druga-Namah prođe, k'o da nije bila,
Ja u dobru, ne bih hladan biv'o,
već bih cveće, pevajući, brao,
I pun milja, život bih uživ'o,
Da sam znao!...

Da sam znao, da ćeš, tako brzo,
Ispit čašu sudbine ti klete:
Da ćeš mladost sahraniti zlatnu
Na dnu reke, milo moje dete.
"Igraj!Pevaj, razdragan i čio!
Bog je zato dečji život dao!"
Svaki dan bih tebi govorio,
Da sam znao!...

Da sam znao, da će tvoj grob sveti
Biti kazna - po zasluzi stroga -
Namenjena tvom bezbrižnom ocu,
Udaljenom od Gospoda Boga,
Trg'o bih se još za tvog života,
I pun vere, pred višnjeg bi pao,
Da izlišnom tvoju smrt učinim,
Da sam znao!...

24.2.1925.
Beograd

Prepelica

Kosidba u jeku...Pastirska svirajka
Odnekud se čuje...Horizont se plavi...
Raširenih krila prepelica majka
Na jajima leži u visokoj travi.

Dok popodnevno sunce prižiže i pali
I zrikavci silni dok livadom zriču,
Ona sanja vreme kad će njeni mali
Da zajedno s njome, srećni pućpuriću.

Odjednom kroz travu: "fiju! fiju! fiju!"
Zvuk metalan, oštar...Sve bliže se čuje.
U pravcu tog zvuka okrenuvši šiju
Ležeći na gnezdu, ptica osluškuje:

Opet: " fiju! fiju!..." U trenutku tome
Gazeć kroz travište, okupano rosom,
Ukaza se čovek, ogroman, nad njome,
I zamahnu snažnosvojom oštrom kosom,

I poleže trava i cveće se prosu,
Al' ptica još čuva gnezdašce maleno;
Kad ponovo čovek diže oštru kosu
Sečivo joj beše od krvi rumeno.

Začuđen, on baci pogled usred trave;
Neobična slika pred njime je bila:
Na jajima svojim, krvava, bez glave,
Ležala je ptica raširenih krila...

Mati i sin

" Šta ćeš starka ovde, gde kuršumi lete,
Na poljani smrti, sred krvi rumene?"
-" Tražim moga Jovu, milo moje dete!
I nosim mu lepe čarape šarene!"

" O vrati se stara! Zalud žuriš tako
iz dalekih svojih šumadijskih strana:
Jedinac ti, bako, oboleo lako,
I u Skoplje prenet pre nedelju dana!"

Zabrinuta starka u Skoplje se diže
Preko bezbroj polja, brda i suvata
Prečicama žuri,i, napokon, stiže
I zakuca alkom o bolnička vrata.

" Ko je?" - ču se. - " Ja sam, ratnikova mati!
Roditeljska ljubav dovela je mene!
Tražim moga Jovu, moje milo dete,
I nosim mu lepe čarape šarene!"

- " Tu je!" Ona uđe, i, dršćući gleda
Sve postelje redom, što oko nje stoje:
" Bože, da l' je ovde? Kamo moga čeda?"
Dok odjednom kliknu: " Jovo, oči moje!"

" Kako naši doma?" Pita sin polako.
" Šta te nagna, nano, čak dovde do mene?"
- " Zdravo su! Ne brini! Ja dođoh, tek tako...
I nosim ti, evo, čarape šarene"

Da ti ih navučem, ded' ovamo brže
Nosićeš ih s dikom - nek je slava Bogu!"
Pa pokrivač diže, al' hitro se trže
Jer spazi patrljke - otsečenih nogu!

No uzdrža srce, da bol ne poteče,
I ne dade suzi, da iz oka kane,
Već pokrivač spusti, i s ponosom reče:
" Živ mi bio, sinko, i srećne ti rane!"

Potom se jedincu nadnese nad grudi
I bledu mu glavu oberučke uze
I ljubljaše dugo... Svi prisutni ljudi
Posmatrahu ćutke, i brisahu suze...

Звони...
Журећи стазом из кобнога села
Кроз житна поља, као злато жута,
Ја и мој чувар, лица невесела,
Уморни, најзад, седосмо крај пута...

... Сумње и молбе, гнев, немирну радост,
Све сам глед’о у тами за собом,
И једну бујну, вероломну младост,
Почету песмом, завршену гробом...

Где су сад дани и часови мили,
Кад би у шетњи, у шумицу зашли,
И једно друго, тобож, изгубили,
Па би се опет уз клицање нашли?

... И гле! Мој чувар скиде капу с главе!
Куд га то мисли далеко односе?
„Шта слушаш, брате?” упитах, пун страве,
А он ми рече „Звони... сад је носе...”...

Па, напред!... Возар лудо узмахује
И бичем шиба, знојну кљусад гони.
Стражари ћуте... Ах, да л’ се то чује
Како однекуд звони... звони... звони?

IZ JEDNE ŠETNJE.

Gore sjaj sunca, čar zelenoga krša,
Dole iz krila sumorne divljine
Otrgnut Timok bruji, i iskače
Iz crne, hladne, memljive pećine.

"Hajd'mo" — ja rekoh — "Timokovom vrelu!
Eno okomka kraj obale ove!
Tu ćemo sesti okruženi vodom,
Slušati žubor i sanjati snove!"

"Ne", — reče ona — "strašim se tog vrela!
K'o grobni zadah da iz njega piri!
No hajd'mo gore, gde je svetlost sunca,
Gde lete orli, vetar, i leptiri!"

"Al', draga", — rekoh — "put je tamo strmen...
I dok ja nisam u selu još bio,
Da l' te je, reci, moj suparnik srećni
Putanjom onom gore izvodio?"

"Ah, ludo moja!" — začuh prekor nežni —
"Tom večnom sumnjom što žalostiš mene?
Da, put je strmen, al' hajde, da vidiš
Da ne premaša snagu jedne žene!"

I tada stište s kamena na kamen,
U hitrom skoku — k'o laka gazela.
Oči joj sjahu. Jedan blistav pramen
Beše joj prosut preko lepog čela.

Pred njom se uz put spletahu stostruko
Vinjaga, pavit, i bujad zelena;
Kupina trnjem zadiraše grubo
U njene skute tanušne k'o pena.

Zalud je vraćah! Gvozdeno uporstvo
Sjaše iz njenog zažarenog oka;
Dok, na po puta, jogunica lepa,
Susta i klonu... i dalje ni kroka.

Vetar se titr'o haljinicom njenom,
I zlatnom kosom mekanom k'o svila;
Sunce se baš tad spustilo za brda,
I sva se šuma ućutala bila.

"Dosta! Ne treba!" — ja rekoh; a srce
Tad mi je bilo, da prsa raskine!
Jedan je slavuj baš tad priželjkiv'o,
U tome času večernje tišine;

A Timok jec'o, teško zaogrnut
Mrakom, k'o adskom zlokobnom haljinom...
"Nad čim uzdišeš?" — upita me ona.
— "Nad svojom srećom, i tvojom vrlinom!"

Војничко писмо

Очајничка битка... Крв... Оружја звека...
Покличи... Плутони... Урнебесна јека...
У топовском огњу брда и планине
разривене пламте. Над хладне трупине
побијених коња, мртвих витезова
док, с криком, долећу јата гавранова,
и крваво сунце док заходу бежи,
тамо, на редуту, међ' хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.
---
"Мило моје дете", - пише сину мати -
"пиши нам, да л' борбе непрестанце трају.
Овамо се чује да ће рат престати,
и да ћете, опет, доћи родном крају.
Ја на тебе, тужна, мислим непрестано,
и Господа молим, и јутро и вече,
да се вратиш мајци, материна храно,
и да ми те писмо у здрављу затече.
Оца више немаш, дете моје слатко.
ономад, на пречац, у повратку с поља
на путу је пао... Болов'о је кратко...
Јуче је погребен... Шта ћеш... Божја воља.
Берба ће почети чим Крстовдан мине.
Виноград нам пон'о к'о никад до сада.
Ти ћеш дотле стићи. Док не дођеш, сине,
нећемо га брати... Нека!... Има када...
Дођи, али часно уздигнутог чела,
да те могу с диком мојим сином звати.
Поздрави сву момчад из нашега села,
па остан' ми здраво! С Богом!... Твоја мати..."
Затим две-три врсте руком добре жене:
"Кад ће се, о Боже, свршит' војна ова!?
Како си са здрављем? Сећаш ли се мене
и дечице наше и домаћег крова?
Деца су нам златна. Њих сад мама љуби,
Тата је далеко... Тежак живот води...
Дођи, тата, дођи!... Ради ничу зуби.
Јова учи. Мића почиње да ходи.
Увече, замишљен, кроз прозоре вири
у Богине свеће које небо красе,
и устима малим дуго у њих пири,
зачуђен у срдит, што се не угасе!
Наш бостан, на брегу, високо над селом,
Лагано дозрева' док зрикавци зричу,
а у житу златном, за жетву сазрелом.
препелице тако слатко пућпуричу!
За обед, редовно, тешка срца седам,
јер не видим тебе... То тишти к'о рана.
Кад год воз војнички с прозора угледам,
ја помислим: ти си... Поздрав... Твоја Ана."
Најзад, другу страну, све до дна, захвата
рукопис детињски, из огромних слова:
"Љутим се на тебе, што не дођеш тата!
Поздравља те много и воли - твој Јова..."
---
А тамо далеко, на ограшју тавном,
док пукови кличу под тробојком славном,
и крваво сунце док заходу бежи,
на редуту тврдом, међ' хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.

Стихови Војислава Илића млађег на
капели српског војничког гробља на
Зејтинлику у Солуну, Грчка *

Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај,овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!
Родитељ је њихов: храбри српски
народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења
прошо
И чији су борци, дивљења достојни!
Падали од зрна, од глади и
жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису...

Sveti Sava

Ti ostavi: biser, smaragd i rubine,
kojima tvoj otac Nemanja te zasu,
mesto carske krune- uze kamilavku,
a mesto porfire- uze crnu rasu
i ode, čak tamo, u Hilandar sveti,
da poznaš života određenje pravo,
da slušaš i vršiš zapovedi Božje,
ugodniče Božiji, Svetitelju Savo!

Al' borba međ' braćom- zla kob naša stara-
ne mogade, ipak, tvom sluhu izmaći:
ti, s krstom u ruci, čak iz Hilandara,
dođe svojoj krvno zavađenoj braći,
i, s ljubavlju krotkom, međ noževe njine,
ti, stade, k'o Božje oličenje pravo,
i svakome pruži po grančicu mira,
krotki mirotvorče, Svetitelju Savo!

"Ha, spalite Vlaha!" -Sinan paša grmnu,
Donese tvoj ćivot...potpališe grane.
Ali vetar dunu i diže tvoj pep'o
i raznese svetom, na četiri strane,
i svud, gde god pade trunka tvoga praha,
onamo se diže- k'o za čudo pravo-
ili srpska škola, ili crkva sveta,
izabraniče Božji, Svetitelju Savo!

I sad tvoja himna pobednički zvoni
puna krepke vere, poleta i maha:
To je ljubav tvoja razneta po svetu
kroz čestice tvoga mučeničkog praha,
i ta živa pesma, što kipi k'o reka
dižući se k tebi, čak u nebo plavo,
slaviće te gromko od veka do veka,
večna naša slavo, Svetitelju Savo!

Danas, kad srpska omladina cela
pristupa ti, s puno pobožnosti svete,
da najlepši venac od najlepšeg cveća
oko tvoje drage ikone oplete,
i dok sveća slavska treperi i gori
pokliči se dižu do neba u plavo:
"Oče srpske škole i crkve nam svete,
slava tebi, Svetitelju Savo!"