Vojislav Ilić - Mlađi

Vojislav Ilić Mlađi rođen je 7. oktobra 1877. godine u Oreovici kao prvo dete Julijane i Jovana Ilića. Školovao se u rodnom selu, u Požarevcu i Beogradu gde je završio Pravni fakultet na Velikoj školi 1903. godine. Službovao je u svojstvu sudskog pisara u Čačku, Kruševcu, Jagodini, Aleksincu, Ćupriji. Za sekretara Apelacionog suda u Beogradu postavljen je 1919. godine. Od 1920. radio je kao inspektor u Ministarstvu pravde do penzionisanja. Umro je 1944. godine.
Vojislav je počeo da piše još kao gimnazijalac, a prvu zbirku pesama objavio je 1909. godine. Pisao je osobene rodoljubive pesme kojima je svedočio o velikom junaštvu i stradanjima naših boraca u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. U svojim pesmama nije zaobišao ni dobrotvore, hrabre ljude iz drugih zemalja koji su Srbima pomagali za vreme ratnih stradanja.
Stvarao je Voja i pesme radosti i zanosa, očaran prirodom... Manje je možda poznato da je napisao i jedan nadahnuti tekst o velikom naučniku Mihailu Pupinu, a nije zaboravio ni svog učitelja Tasu kome je za Spomen knjigu zahvalnih učenika napisao jubilarni pozdrav. Mnoge pesme Ilića Mlađeg našle su svoje mesto u antologijama. Na osnovu svega pomenutog očigledno da je reč o pesničkom delu koje nadživljuje svog stvaraoca i predstavlja trajan doprinos kulturi i umetnosti našeg naroda.—
Prof. Prvoslav Vučković

~

...Bio je najstariji od sedmoro dece Julijane i Jovana, oreovačkog prote, kasnije sveštenika u crkvi Svetog Marka u Beogradu i dvorskog sveštenika obeju dinastija. Vojislav Ilić Mlađi, pesnička duša, prevodima bisera svetskog pesništva, približio je Srbiji Puškina, Ljermontova, Getea, Šilera, Molijera, Gotijea, Lamartina i druge velikane. Već time se dovoljno odužio svom rodu. Međutim, Ilić mlađi bio je pesnički gorostas, jedan od najvećih, koje je iznedrio srpski narod. Njegovi stihovi uklesani su u kamen veličanstvenog mauzoleja na srpskom groblju Zejtinlik u Solunu. Vojislav Ilić Mlađi, ispisao je stihove "neprolazne vrednosti". Ovaj stvaralac nizao je rodoljubive, kraljevske, religiozne i ljubavne stihove. Bili su snažni, otmeni, gorljivi i iskreno nacionalno obojeni, tako da su novi vlastodržci, 1945. godine, odlučili da proteraju Ilićevu reč iz srpske književnosti. Ipak, heruvimsku muziku njegovih stihova nije uspela da prekrije poluvekovna ideološka tama.
Veliki srpski pesnik, najlepše stihove ispisao je u Beogradu. Nažalost, među divovima srpske književnosti, jedino njemu grad nije podario ulicu, trg niti bistu u nekom parku. Ne priliči srpskoj kulturi da se ime Vojislava Ilića Mlađeg nalazi samo na porodičnoj grobnici na beogradskom Novom groblju, gde je sahranjen 22. maja 1944. godine.
Jovan Nikolić

PESNIK KOJI JE UBIO SVOJU VOLJENU

Pisanih tragova nema, ali priča koja traje duže od sto godina kaže da je Bogdan Popović, znameniti književni kritičar između dva velika rata, bio prva i jedina ljubav Drage Lunjevica, docnije udate Mašin, pa Obrenović. Pripovedalo se upola glasa početkom prošlog veka da je nesrećni profesor na dan njene udaje za kralja, Dragi poslao buket divljih ruža među kojima je bila poruka: "Zar je tako moralo biti?"

Osam godina kasnije, 1911. godine, Bogdan Popović je na vratima panteona srpske poezije — sastavlja "Antologiju novije srpske lirike" i presuđuje ko zavređuje večno ime u srpskoj književnosti. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića, ali je vreme — sudija nad sudijama — pokazalo da se Popović o neke ogrešio. Pesme Vladislava Petkovića Disa, recimo, traju i danas, iako ga ovaj nije uvrstio u svoj izbor, a Vojislavu Iliću mlađem bilo je zalud što su mu u "Antologiji" objavljene čak tri pesme — "danas, 60 godina posle smrti, njegovo ime neumitno tone u zaborav", lamentirao je jedan čitalac u pismu novinama pre četiri godine.

A u svoje vreme ovaj je poeta, nesrećni imenjak "Velikog Vojislava", bio i cenjen i poštovan. Neprikosnoveni Jovan Skerlić svojim pohvalama uveo ga je na velika vrata u srpsku književnost, da za života objavi 40 knjiga. Onaj čitalac dnevnog lista, čija je ljubav prema poeziji mnogo manje sumnjiva od njegovog ukusa, beleži: "Njegove pesme bile su omiljeno štivo između dva rata. Nije bilo svečanosti, praznika, komemoracije da se nisu čuli njegovi stihovi.

Deklamovani su u školama, crkvama, na grobljima, u Dvoru. Njegovi dirljivo sastavljeni epitafi krase mnoge grobove beogradskog Novog groblja, nalazimo ih čak i na Zejtinliku." Osećajući da dvorska i grobljanska publika nisu dovoljni svedoci, on će u nastavku na tas zasluga dodati i majušni teg, podatak da je "u dva maha prevođen na bugarski, i na esperanto", očigledno ne znajući da su istinske pohvale ukoričene u ozbiljne studije, poput one Popovićeve ocene da "skoro svaka pesma V. I. M. ima svoju pesničku misao… a tri najbolje među njima su pravo lepe pesme, i u 'Antologiji…', među probranim pesmama naših pesnika, zauzimaju ugledno mesto." A povest o nastanku jedne od njih, čiji je naslov "Zvono", nesvakidašnja je… i počinje u Krivom Viru.

Do pre samo tridesetak godina iz ovog sela podno Rtnja, na putu između Paraćina i Zaječara, dva puta dnevno polazili su autobusi direktno za Beograd. Bogato selo svoj je uspon dugovalo nadaleko čuvenom siru - Jovan Cvijić kaže da su krivovirske ovce sa sobom doveli naseljenici iz Sjenice, dok neki drugi hroničari tvrde da ih je u ovaj kraj odnekud dobavio Osman-paša Pazvanoglu, odmetnik od sultana kod kojeg je Hajduk Veljko, kao najamnik u Vidinu, izučio ratovanje. Tri godine posle ustanka u Orašcu, po nalogu Karađorđa, Veljko je podigao bunu baš ovde, u Krivom Viru i Crnoj reci, kraju nazvanom po reci poznatijoj kao Crni Timok, koja izvire iz pećine iznad sela... Ovde je prvih godina prošlog veka učiteljevala Darinka Ilić, rođena Simonović, supruga sudskog pisara Vojislava Ilića. Te 1905. godine on je novopečeni pravnik sa diplomom Velike škole, i ima tek dve godine staža. Službuje u Aleksincu, i ženu viđa povremeno, prašnjav od vožnje u poštanskoj kočiji. Prilikom jednog od svojih dolazaka, saputnik Krivovirac, ne znajući s kim priča, kaže mu da je učiteljka u ljubavnoj vezi s kolegom. Ima razloga da se veruje da su pesnikovi prijatelji docnije, sa svojih uticajnih položaja uklonili iz arhiva dokumenata o onome što je povređeni muž i osetljiv poeta učinio — do danas je sačuvan tek prepis akta u kome je zabeleženo da je "pisar aleksinačkog prvostepenog suda ubio svoju ženu iz pištolja", i da je "po izvršenom delu Ilić pobegao u šumu, te je naređeno traganje za njim".

Slučaj komedijant udesio je da ovog puta policijski izveštaj bude manje istinit od stihova: sam Ilić, isti onaj za čije pesme B. Popović priznaje da su "često suve, prozaične u tonu, bez onog uzbuđenja koje prožima svaki stih", u pet svojih pesama, objavljenih 1907. godine, između ostalih i u "Zvonu", ispričao je celu povest svog zločina.

Izgleda da je između razgovora sa neopreznim Krivovircem i ubistva ipak proteklo neko vreme, jer pesma "Iz jedne šetnje" ljubomorna je pesma: "Da l' te je, reci, moj suparnik srećni/Putanjom onom gore izvodio", pita poeta svoju zlatokosu ženu u podnožju stene koja se nadvija nad izvor Crnog Timoka, da bi pesmu zaključio stihovima kojima naknadni događaju daju zlokobni ton: "Nad čim uzdišeš? — upita me ona./Nad svojom srećom i tvojom vrlinom!"
Postmodernizam je došao mnogo kasnije pa smo, kao čitaoci, ostali uskraćeni za opis samog ubistva. Ali već dvadesetak minuta kasnije znamo, iz pesme "Nad izvorom Timoka", da je pesnik "razdrljen, slomljen, razbarušen" na istoj onoj steni na izvoru Timoka: on nije, kao što su neosetljivi panduri boljevački zapisali, "pobegao u šumu" da bi izbegao kaznu, već da bi na steni počinio samoubistvo. Čeka "da svetiljka zgasne" — "Čim vene svoje raskinem strasne, čim krv istočim svoju…" Na kraju ovog podužeg sladunjavog lamenta nad nepovratno izgubljenom srećom, samoubicu sa stene skida mlinar, da bi mu u sledećoj pesmi, antologijskom "Zvonu", ruke već bile previjene, a on u pratnji boljevačkog pandura, pešačio u zatvor. "Omara julska žestinom pripekla;/A krv iz moje još skorašnje rane/Kaplja za kapljom, lagano je tekla." Biće da je u sledećim stihovima B. Popović prepoznao "duhovitu građu za pesničku dikciju: "I gle! Moj čuvar skide kapu s glave!/Kud ga to misli daleko odnose?/Šta slutiš brate?, upitah, pun strave,/A on mi reče: Zvoni… sad je nose…"

Peta pesma iz ovog ciklusa, "U poštanskim kolima", naknadni je pogled: autor se, neprepoznat, vozi putem ispod Rtnja, i sluša kočijaša koji putnicima priča o ubistvu: "Vidite l' gore onu zgradu belu?/Tu svako veče sastanci im behu;/Tu ona zgazi svoju prošlost celu,/Da, najzad, stidno potone u grehu!" Pesnik, ostajući dosledan svom pozivu, zaplače… ali kajanja nema.

Sve sam gled'o u tami za sobom



Posle smrtonosnih revolverskih hitaca u grudi svoje lepe i verolomne žene, satrven bolom i grižom savesti, Vojislav J. Ilić Mlađi napisao je svoje najbolje pesme i uzleteo u sam vrh srpske ljubavne lirike
Vest je prvo poveravana polušapatom. Ne zbog straha već u neverici. Gosti "Žmurkove kafane" i "Zlatne slavine", obe na beogradskim Terazijama, jedna preko puta druge, s primetnim nestrpljenjem od svakog pridošlice očekivali su potvrdu onoga što su malopre samo načuli.
— Zar takva lepotica da strada? Kako je moguće da jedan ugledni državni činovnik, pa još i poeta, postane ubica?
Pitanja koja su prestonom varoši lebdela bez pouzdanog odgovora sutradan su, četvrtog dana pretoplog jula 1905, dobila i zvaničnu potvrdu u novinama. Surovo kratku:
"Juče na noć je Vojislav J. Ilić, pisar aleksinačkog prvostepenog suda, ubio svoju ženu u Krivom Viru u srezu boljevačkom gde je ona bila učiteljica. Ilić je, poznat pod pseudonimom Mlađi, bio pesnik i mnogo njegovih pesama štampano je po raznim književnim listovima. Po izvršenom delu, Ilić je pobegao u šumu, te je naređeno traganje za njim."
Potvrda vesti odjeknula je poput groma iz vedrog neba, posebno u književnim i svešteničkim krugovima. Među prvima jer su, osobito pesnici, oduvek snevali i veličali lepotu žene a ne potezali pištolje na njih, a kod drugih, kod sveštenstva, jer su oboje, i ubica i ubijena, poticali iz porodica koje su služile Crkvi...
Ovaj zločin, izazvan ljubavnom dramom, sem u uobičajenoj policijskoj hronici, ostavio je značajan trag i u istoriji srpske književnosti. Naime, dotad tek pesnik u dokazivanju svog dara, Vojislav Ilić Mlađi, docnije pokajnički ojađen, s neizmernom grižom savesti zbog trenutka sopstvenog bezumlja, ispisao je prelepe potresne stihove koje je uvaženi kritičar Bogdan Popović uvrstio u svoju čuvenu Antologiju novije srpske lirike. Čak tri pesme: "Zvoni...", "Iz jedne šetnje" i "Noćna svirka".

SUMNJE
Tragični junak ove priče Vojislav J. Ilić Mlađi ugledao je svet 7. oktobra 1877. godine u selu Oreovci kod Požarevca. Osnovnu školu izučio je u zavičajnom mestu, šest gimnazijskih razreda u Kragujevcu, a Pravni fakultet na Velikoj školi u Beogradu, gde mu je otac Jovan u to vreme bio paroh Crkve svetog Marka na beogradskom Tašmajdanu, kasnije i dvorski prota.
Već kao student počeo je da objavljuje stihove, ponajpre u Brankovom kolu, a zatim u Zvezdi, koju je uređivao Janko Veselinović. I dok je većina saradnika Zvezde gajila potajne simpatije prema urednikovoj kćerki Persidi-Pepi, neki joj čak i pesme ispisivali, dotle se student prava zagledao u komšinicu Darinku, studentkinju Velike škole i usvojenicu popa Miloša Simonovića. Zbilo se to na razmeđu stoleća i venčali su se čim je Vojislav diplomirao.
Dvoje mladih se potom, zbog njegove službe, seljakalo po srpskim varošima i stiglo do Aleksinca, gde je sudskog pisara počela da muči grudobolja. Po preporuci lekara, otišao je na jadransku obalu. Zakratko, jer Darinka, koja je ostala u Beogradu, nije odgovorila ni na jedno njegovo pismo i Vojislav je brže-bolje, nagrizan crvom sumnje, pohitao natrag. Nakon prepirki, zajedno su se vratili u Aleksinac, gde im je rođena kći Julijana koja je dobila ime po Vojislavljevoj majci.
Ubrzo je državnim ukazom od 24. februara 1905. godine Darinka postavljena za učiteljicu u Krivom Viru, selu na putu od Paraćina prema Boljevcu, odnosno Zaječaru. Vojislav je ostao u Aleksincu, daleko od žene i deteta. I opet je sumnja, ali i želja da porodica bude na okupu, počela da ga proganja jer je Darinka njegova svakodnevna pisma i dalje ostavljala bez odgovora. A onda mu je stigao strašan glas — umrla je tromesečna Julijana. Sahranjena je u Krivom Viru. Vojislav je morao natrag u Aleksinac, a Darinka je ostala u selu.

MUZIKANT
Za Uskrs mu se Darinka pridružila u Aleksincu, ali je ta poseta bila pod senkom tragedije koja je pospešila bračne nesporazume. Docnije će jednom svom prijatelju poveriti da ga je posebno pogodilo to što je "bagatelisala šešir koji sam joj kupio". Mesec-dva kasnije Vojislav stiže u Krivi Vir i, mada već sluteći, skamenjen skuša Darinkino priznanje da ga je kao supruga izneverila.
Pređašnje česte bračne nesuglasice, tragičan odlazak deteta i duge samotne noći u besputnom selu, te naočit učitelj muzike, vešt prebiranju žica na violini, učinili su svoje — pokušala je Darinka da Vojislavu obrazloži preljubu. S početka je sedeo kao oduzet i onda munjevito zgrabio kuhinjski nož rešen da sebi presudi. Jedva ga je nekako odgovorila i do jutra je razgovor poprimio mirnije tonove. Ophrvan još neusahlom ljubavlju pomešanom s opakom ljubomorom, Vojislav se zaputio u Beograd uveren da će među prijateljima naći kakvo-takvo smirenje, možda i dobar savet šta mu dalje valja činiti.
Povratak u Krivi Vir, s čvrstom namerom da Darinki ipak oprosti neverstvo, bio je koban, mada početni razgovor nije naslućivao tragediju. Ona je pristala da proda svilene bube koje je gajila i, pošto je već počinjao letnji raspust, odlučila da s njim ode iz sela. A onda se iznenada predomislila. To je dodatno izbezumilo Vojislava i dovelo do nesreće...

REVOLVER
Desetak dana kasnije, on je to pred istražnim organima ovako objasnio:
"U zoru 3. jula hteo sam bar da se nauživam bračnih slasti, jer sam se bio rešio da sam otputujem. Ona na to nikako ne pristajaše. Pomislivši da sa mnom neće da ide na put zato što se čuva za drugoga, ščepam drvo u razdraženju, udarim je po glavi, krv me njena obli, ona polete k meni, udari me pesnicom ispod oka, i ja, razjaren do vrhunca kao zver, dohvatim revolver koji mi bejaše na stolu i okinem ga na nju baš kad je htela da izađe iz sobe. Pogođena u grudi ona se stropošta... Uh! Tada sam legao na krevet da i sebe ubijem, ali zbunjen nisam mogao okinuti revolver..."
Priča dotekla do naših dana veli da je tada Vojislav J. Ilić Mlađi bezglavo istrčao iz kuće i pojurio kroz šumu zaustavivši se tek podno stene iznad krivovirskog Timoka. Upravo tamo gde je za srećnih dana s Darinkom rado odlazio i to opisao u pesmi "Iz jedne šetnje". U očajanju je dograbio perorez i njime zasekao vene na levoj ruci.
Upravo tada tuda je slučajno naišao neki seljak kome se čovek u varoškom odelu učinio sumnjiv jer je bio bez kape, što je u to vreme bilo prava jeres. Uz to, bio je neobično zgrčen i nije se ni osvrnuo na došljaka. Seljak je odjurio u Krivi Vir pravo kod pandura koji su, izvršivši uviđaj ubistva seoske učiteljice, odmah naslutili ko je u pitanju. Vojislav je uhapšen i sproveden, bolje reći odnesen, do seoske kancelarije. Malo kasnije, na seoskom groblju sahranjena je Darinka, jer se zbog pretoplog vremena to nije smelo odugovlačiti.

PRESUDA
U tim trenucima, uz pratnju jecaja crkvenog zvona, pandur je na taljigama sprovodio vezanog Vojislava prema sreskom zatvoru u Boljevcu. Docnije je taj potresan trenutak ubica opisao u bolnoj pesmi "Zvoni...".
Sudski pretres Vojislavu J. Iliću Mlađem, nakon podužih istražnih radnji, održan je pred Zaječarskim prvostepenim sudom u avgustu 1906. godine. Optužnica ga je, pozivajući se na član 156 stav 2 Krivičnog zakonika Kraljevine Srbije, teretila za "delo hotimičnog ubojstva bez predumišljaja", zato "što je noću između 2 i 3 jula 1905 ubio revolverom svoju ženu Darinku, učiteljicu iz Krivog Vira, u njenom stanu..."
U obrazloženju presude izrečene pretposlednjeg dana avgusta, a do čijeg originala je ovaj novinar došao zahvaljujući potomcima optuženog, "utvrđeno je da je optuženi bez svoje krivice u jarost doveden postupcima i velikim ucenama od strane ubijene, pok. Darinke, delo ovo odmah učinio". Brojni svedoci su nedvosmisleno potvrdili da je ubijena Darinka bila neverna svom mužu i da je živela u nedozvoljenim odnosima sa Živojinom Stojiljkovićem iz Krivog Vira.
Sud, kojim je predsedavao Mih. Dav. Ginić, dalje je naveo da je "isleđivanjem utvrđeno da pisma kao i saveti njenog muža nisu imali nikakvog uticaja na ubijenu Darinku i ona se nije vratila na put vrline i poštenja već je produžila raniji nemoralni život..." U svojim iskazima svedoci su rekli "da je ubijena sa učiteljem Živojinom Žikom često išla u šetnje i rado se s njim i kod njega zadržavala". Njen stanodavac ispričao je "da je učitelj Živko redovno, i to krišom, dolazio u stan ubijene i s njom zajedno pio kafu i jurio se, pa čak, šta više, i da ih je video jednom prilikom kad su upalili sveću u sobi Darinkinoj i legli zajedno u njen krevet..."
Sudsko veće je, na osnovu svedočenja i izvedenih dokaza, utvrdilo "da je optuženi voleo svoju ženu i da je bio jako uznemiren i zabrinut kad mu ona nije pisala..." te "da je optuženi poduže vremena bolestan i da pati od razdraženosti živaca u većem stepenu, da pati od nervoze..." Ne čudi stoga što je sud zaključio da je "optuženi ovo delo učinio bez ranijeg prethodnog mirnog mišljenja o istom delu, u uzbuđenom duševnom stanju, izazvan i doveden u to stanje od strane ubijene Darinke i to njenim nemoralnim životom, koji je optuženom bio poznat, iako ne u ovoj meri koliko je napred navedeno..."

Vojislav J. Ilić Mlađi osuđen je na šest meseci zatvora "koja će mu se uračunati od dana lišenja slobode i da plati sudu 20 dinara i pritvorski trošak po računu..." Drugog decembra iste godine Apelacioni sud potvrdio je presudu Zaječarskog prvostepenog suda...

NOV ŽIVOT



Pesnik koji je svoje ponajbolje stihove iznedrio posle tragičnog događaja u Krivom Viru nakon nekoliko godina oženio se Jovankom Prvanović, domaćicom, i s njom izrodio osmoro dece. I u tom braku prerano je izgubio troje dece. Danas je živa jedino Katarina, nastanjena u Mostaru.
Inače, Vojislav J. Ilić Mlađi pisac je četrdesetak knjiga poezije, pripovedaka, antologija, eseja, književne kritike i prevoda. Bio je ugledan pesnik svog vremena o čemu, pored ostalog, svedoči i podatak da mu je 1936. godine probirljivi Geca Kon objavio zbirku pesama na 940 stranica u tiražu od 3065 primeraka, u vreme kad je bilo uobičajeno da se pesme ne štampaju u tiražu većem od 500 primeraka i ne duže od 100 stranica.
Nekoliko njegovih pesama, posebno one nadahnute nesrećom u Krivom Viru, bile su obavezno štivo u čitankama, a nije se mogla zamisliti nijedna svečanost na dvoru bez njegovih "deklamacija". Uostalom, pripala mu je tada ne mala čast da održi govor nad odrima vojvoda Radomira Putnika i Živojina Mišića.
Umro je 22. maja 1944. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici na beogradskom Novom gorblju.
Nakon Drugog svetskog rata njegovo pesničko ime gotovo je prekonoć iščezlo, da bi tek nedavno stidljivo počelo da se vraća. U Žabarima je Centar za kulturu poneo njegovo ime, a ustanovljena i književna nagrada "Vojislav J. Ilić Mlađi", prvenstveno za dečju poeziju koju je sam pesnik često i rado pisao.