Između belih i nebeskih njiva

ДУНАВСКИ АЛАСИ И ЈЕДНА ПОСЕБНА ФИЛОЗОФИЈА ЖИВОТА
Између белих и небеских њива
Ко није био рибар на Дунаву никада неће знати шта се збива кад непрозирна магла нагло полегне на велику реку, кад се на ивици мржњења конопац као мач усеца у шаку, кад због погрешног улова од вас дижу руке и они који вас највише воле. А ко јесте био рибар на Дунаву оставио би због тог живота куле и градове, свилу и кадифу. Особен је то свет, ту, крај нас, који се брзо заволи и заувек памти



Не од јуче колају приче да се дунавски аласи разликују од еснафских колега са Саве, Тисе, Мораве... Они који то тврде кажу да су Дунавци, додуше не на први поглед већ кад их мало боље упознате, већи мангупи, шармери и да су премазани са више боја од рибара са река женског имена.
– Нормално. Не ловимо ми рибу у којекаквим попишуљама, већ то радимо у мушкој реци. А, зна се колики шмекер мораш да будеш да би ћапио удату или ону која је у дужој вези. Мнооого је то теже него да збариш најбољу другарицу жене или девојке – објашњавао је својевремено разлику међу рибарима Неша Сатара, рођен у новобеоградским павиљонима и одметник међу земунске аласе.
Био је толико уверљив да су чак и они који су до тада сумњичаво вртели главом помислили да у томе има и по неко зрнце истине.
Е баш ти шмекери и ове јесени користе своје умеће, али и добродушност велике реке, да напуне мреже давке и рине деверикама, шаранима, мренама, сомовима и кечигама. При том неизмерно поштују Дунав. Јер, знају они да бахате и препуне себе он очас посла повуче у своја недра или под барже и шлепове, па орање белим њивама („све су њиве зелене а аласке беле”, каже песма) замене оним небеским.
– Има рибе, али ни приближно као пре – прича земунски алас Прежа, који је после неколико година паузе поново почео да рибари. – Да није посла чувара у удружењу „Радецки” и цркавице коју примам, али и да син није постао свој човек, од рибарења не бих могао да прехрањујем породицу. Уложио сам више од четири хиљаде евра у чун, полован мотор, мреже и остали рибарски алат, дозволу... Ваља то да се отплатити! А, рибарење је лутрија, понекад бинго, понекад улог, а некад ни то.
Онако узгред, Прежа каже да је за уложене паре могао да купи лепу кућу са окућницом у Сурдуку, да сади лук и парадајз и кишне јесење и хладне зимске дане проводи под кровом и уз пећ бубњару. Али, џаба, вуче га Дунав.
Ове сезоне није имао капиталне улове, међутим, било је сомова од неколико килограма, смуђа такође. Закопрцао се у мрежи и по неки шаран, а беле рибе је било највише.
Пише: Карло Кубичек

ЧУН КАО БАЛВАН



Док прича, у гласу као да се осећа жал што је изостао сом од четрдесетак или тостолобик од тридесет кила, какви су били његови трофејни улови. Међутим, знају и он и други аласи да су капиталци ту да се подгреје рибарска сујета, да се распредају приче... Много је важније да мрежа што чешће не буде „ранц” (празна). Али, да се у њој не нађе и којешта што Дунав носи. Јер, догоди се да „улов” буду и расклиматан сто, столица са и без ногу, стари капут или изношене панталоне... Међу земунским аласима још се препричава какав је био израз лица рибара када је, извлачећи мрежу, прво угледао главу са дугом плавом косом, раме без руке... Умало га срчка није стрефила! А, показало се да је реч о женској лутки из продавнице конфекције коју је неко, ко зна из којих разлога, бацио у Дунав.
Кажу аласи да ништа пријатније није ни онима које затекне магла на Дунаву и, док очајнички покушавају да се домогну обале, зачују клопарање бродског мотора или звук сирене. Они који су то доживели, а посебно ово друго, кажу да им се следила крв у жилама.
– Причају нам капетани бродова да на радару виде чун исто као већи балван. Због тога најчешће не реагују. На срећу и они избегавају да плове по магли па, чим се појави, баце сидро. Али, има оних који возе и „по тесту”...
Тако приповедају аласи из земунског удружења „Радецки”. Слажу се да је магла гора од свих кошава, горњака и салаука заједно. Ем не знаш кад ће да се спусти, ем може да буде тако густа да се не види ни прст пред оком. Само компас може да припомогне. Али, често, ни он није од превелике користи, јер на чуну нема стабилног места на које може да се постави. Због тога је неписано правило да алас, чим из магле стане на тврдо, оде прво у кафану да нешто попије и дође к себи, а онда правац у цркву да запали свећу заштитницима еснафа, светим апостолима Петру и Павлу.
У њихову част, земунски рибари одвајкада славе Петровдан. Истини за вољу, сада много скромније. И овог 12. јула, после сечења колача, како то и доликује, аласи су на „Радецком” кували рибљу чорбу за чланове клуба, премда гладни нису остали ни случајни пролазници. Док се чорба крчкала, чуло се да их је само седморица на везу, а не тако давно на овом делу обале љуљушкало више од тридесет рибарских чунова.

ПЕРНАТИ УЛОВ



– Ма, било је као на такси станици. Чекали смо ред да спустимо мрежу! У свитање смо се сви окупљали на обали, где су нас чекали Земунци са цегерима. Најчешће бисмо продали све што претекне преко количине коју смо били у обавези да предамо на откупним местима. Кад је улов био добар, и пара је било као шаше. Па, правац кафана. Ишли смо у земунске „Брионе” на шкембиће, на пиће у „Бело јагње” на пијаци, у оближња „Три лађара” – сећају се аласи и кажу да је у старом „Шарану” био чак и сто резервисан за њих. Уз свеже испржену рибу, која је заливана обиљем вина, препричаване су догодовштине и збијане шале. Ни песма није изостајала.
Кажу аласи да им је, ако су одлучили да неколико дана рибаре подаље од града, највећи проблем био да се риба не поквари. Због тога су истог дана улов продавали власницима кафана, међутим, често су га и трампили са сељацима из најближих села.
– Са таквих рибарења враћао сам се као са пијаце. Са кромпиром, паприком, воћем... Јест да није жива лова, али и то треба за кућу. На једном таквом рибарењу имао сам и пернати улов! Готово да сам сву рибу „утопио”, остало је нешто сиће, кад дође сељак и каже да пара нема, али има петла. Ма, шта ће ми, кажем, и објашњавам да ми је жао и да га закољем. Навалио он, те ја, на крају, пристанем. Сећам се да су ме аласи зафркавали због петла, а како је завршио ишчилело ми је из памћења – дивани Прежа.
И из ове, али и других аласких прича, увек на граници сна и јаве, благо зачињених маштом, може да се стекне утисак да у животу аласа теку само мед и млеко и да је све шала и комика. Погрешно! Мукотрпан је то посао. Лети је, кажу, ипак, лакше. Јесте да „гори звезда” која суши уста и лице облива знојем што гризе очи, али су зато свежије ноћи спас. Због тога се најчешће у риболов креће у смирај дана, плови неколико километара узводно, постављају мреже или вуче рина. Повратак је кад заруди нови дан и кад површином моћне реке лагано почне зорин ветар. А, у међувремену, кажу аласи, уби досада! Јер, ноћу, док се чека да се риба умрси у мрежу, време споро пролази. Сати чекања понекад брже прођу уз по неки гутљај ракије. Помаже она и да се лакше задрема у чуну или у врећи за спавање на обали. Да ли због тога, или нечег другог, аласке приче о огромним сомовима који вуку чамце у дунавске дубине, или о чудним бићима што истерују рибу из мрежа, обавезно имају ноћну сценографију.
Да скрате ноћ, неки аласи у риболов воде пса. Међу њима је и Јоца, звани Дух.
– С њим ми је интересантније, трчи, скаче по чамцу или на обали... Међутим, ако одлучим да прилегнем, он то осети и заспи пре мене. А, онда од његовог хркања ни мени не долази сан на очи – вајка се он.

МРЕЖА КАО БРИТВА

Најгоре су, слажу се аласи, јесен и зима. Тада најчешће дувају кошава или горњак, који увлаче хладноћу дубоко у кости. До коштане сржи. Само рибари знају како се укоче мокри прсти на ветру, па је сваки покрет болан. Тренутни је спас да се шаке мало угреју испод мотора, али ни то много не помаже. Знају они и како мрежа, која се извлачи из воде на граници смрзавања, уме да сече руке као бритва. Све се то, кажу, лакше поднесе док си млад, али кад крштеница почне полако да жути, прво страдају зглобови, па бубрези...
– Срећа моја што немам перут – шалио се својевремено на свој рачун сада већ блаженопочивши алас Јосиф, један од ретких који је рибарењем стекао пензију. А кад су га питали зашто, одговарао би да никако не би могао да се почеше, јер су му рамена толико укочена да не може руку да подигне до главе.
И због тога је све мање оних који одлуче да окусе аласки хлеб, али и...
– У моди су фишбургери и залеђени филети које бациш на уље и ето ручка. Ретки су они који знају и хоће да се бакћу са чишћењем рибе и припремањем јела од ње. Као, засмрди им кућу. Чуј, риба смрди? Шио ми га Ђура! – љутито је коментарисао алас са Говеђег брода тек по неког купца за деверике и штуке коју је донео на земунску пијацу. После неколико сати упорног дреждања једва је продао пола лорне, па је, видно изнервиран, остатак дао колеги и кренуо да попије пиво у оближња „Три лађара”.
И та земунска кафана, раније стециште аласа, то више није. Као уосталом ни реновирани „Шаран”... Једна од последњих оаза у којој се понекад окупе аласи је кафана „Радецки”. За столовима се онда заподене прича о срећним временима. Можда и због тога што присутне за зидова гледају пожутеле фотографије рибара, а посебан простор резервисан је за надалеко познатог, али, нажалост, почившег Перу, званог Шума. Објектив нечијег фотоапарата забележио га је са огромном кечигом у рукама, а ту је и песма њему посвећена.
Поранио Пера Шума Кнежевић
рибар из Земуна на Дунав на воду
да прегради мрежом Дунав
да му рибе у Саву не оду.
Помало немушти стихови вероватно неће да се нађу у некој антологији песништва, међутим, ко мари за то. Важније је што чувају успомену и подстичу приче и сећања. Док још има оних који могу да причају и сећају се. А после...

Надимци
Ма колико надимци дунавских аласа на први поглед звуче необично, готово сваки је прича за себе. Поменути Пера Шума добио је надимак јер је био изузетно маљав по грудима и раменима. С обзиром на то да никад није закопчавао кошуљу, задиркивали су га да му вири шума. Други алас је добио надимак Фиранга, јер га је мрзело да крпи мреже па су, пуне рупа, изгледале као завесе (фиранге). Када се робустан рибар, који годинама није мењао даску за седење у чуну, опружио колико је дуг и широк по чамцу (јер трула даска више није могла да га издржи), постао је Седалица. Алас Ненад Јовановић добио је надимак Сатара јер је по завршетку куварског заната баратао сатаром као налив пером...

***

Најлепша песма
Једном стечени надимак међу дунавским аласима преносио се и на синове, били они аласи или не. Тако је надимак Пуба од оца рибара наследио његов син Јован, али никад није постао алас. Разлог – као клинац је испустио у Дунав сома капиталца којег је отац уловио и он му је забранио да рибари. Уместо да постане алас, Јован Љубинковић Пуба постао је песник и боем и цео живот писао носталгичне песме о Дунаву. Једна од њих је и она:
„Дунав, Дунав, тихо тече, вратити се она неће, оста само жеља пуста, медна уста. Никад, никад нећу моћи, да заборавим те очи, лаки корак ко у срне, косе црне.”
На музику Мирка Шоуца, те стихове је снимио Жарко Данчуо и песма је увршћена међу најлепше икада испеване о Земуну!