Ikone

http://www.pravoslavlje.nl/ikone.htm

Иконе – прозори у Царство небеско

"Клањамо се и поштујемо и са љубављу целивамо свечасну икону човечанског оваплоћења Бога Слова (Христа), помазаног Божанством и оставшег непромењеног, тако да онај који je помазан вером сматра да - на икони - види самога Бога Који се јавио у телу и са људима поживео. Клањамо се и част одајемо и икони Пресвете Богородице, и иконама свечасних Божијих Светитеља, уздижући очи душе наше ка Првообразном Лику и узносећи ум наш на несхватљиво и неизрециво."

Почетак ријечи о Иконама почели смо са бесједом О Правој вјери, нашег Светог Саве. И уздижући очи наше ка Првообразном Лику разумијевамо да смо сви ми иконе Сина Божијег. Сви изображавамо образ Спаситеља нашега. Поштујући иконе у нашим храмовима и домовима ми живимо уподобљавајући се Христу, светитељима и узносимо се умом у Царство Божије. Није се лако скоцентрисати, одакле да се почне говорити о иконама. Да ли историјски, богословски, или есхатолошки. У ствари иконе нам као и црква Божија, говоре и прошлост и садашњост и будућност, наговјештавају нам вјечност. По предању Цркве, прве иконе је насликао јеванђелиста Лука, и то Мајке Божије са дјететом Христом. Богородица је родила Спаситеља и она је постала «шира од небеса» а Бог је постао човјек оваплотивши се од Духа Светога и дјеве Марије. То је прва икона. Стари завјет престаје и настаје нови. Бог постаје човјек да би спасио човјека од пропасти. Иконе су сликали светитељи, по надахнућу Светога Духа. Сликали су важније догађаје из Христова живота, Богородицу и велике Свете оце. Изображавајући иконе, они су преносили тако небо на земљу и отварали очи слијепима. Иконе изображавају вјечно, непропадљиво, другачије, изображено тијело, нереалну позадину. Често помало «јуродиво» приближавају душу истини. Планине, воде, небо, куће, често нам дјелују помало «искривљено». . «Уз помоћ боја, облика и линија, уз помоћ символичког реализма, уз помоћ уметничког језика који је јединствен у својој врсти, нама се открива духовни свет човека који је постао храм Божији Унутрашњи мир и поредак, о чему нам сведоче подвижници, предају се у икони кроз спољашњи мир и поредак: читаво тело светитеља, све појединости, чак и коса и боре, све што га окружује - све је обједињено, доведено до врхунског сагласја. То је видљиво испољавање победе над унутрашњим хаотичним нередом у човеку, а преко њега и победа над хаотичним раздором човечанства и света.» (Успенски) Све је ту подређено општој хармонији која изражава, понављамо, мир и ред, унутрашње сагласје. Јер, нема нереда у Царству Духа Светог. Бог је "Бог мира и реда",каже, парафразирајући апостола Павла, преподобни Симеон Нови Богослов. (Успенски).
Седми Васељенски сабор одржан је у Никеји 787 године, да би иконе послије прогона добиле мјесто које им припада у Цркви. Свети оци су опет руковођени Духом Светим објавили поштовање икона, као и Светитеља, јер иконоборци су хулећи на иконе напали и Светитеље Божије а тиме и Христа. «Проблем иконоборства у Византији био je, у ствари, дубљи сукоб око трајног и свеобухватног смисла вере, уметности, лепоте, литургије. Jер свете иконе у Цркви оваплоћеног Христа Богочовека јесу и уметничка дела и "споменици културе" и општечовечанско "културно наслеђе", али и много више од тога: оне су документа хришћанске вере, вере у трајни и непролазни смисао и боголикост лика људског, христолике личности светитеља као истинских људи.» (Владика Атанасије Ј.) Иконама приличи "почасно поклоњење" са - "љубавно поштовање", јер то je наш православии став и однос према светим уметничким ликовима. Другим речима, срж православног иконопоштовања јесте љубав (Владика Атанасије Ј.).
Дакле иконопоштовањем ми изражавамо и исповједамо љубав. Љубав према лику Онога Који је на иконама, прво према Господу Исусу Христу и свима Светима Његовим. Подижући очи иконама и молитвено посмтрајући иконе ми се умом уздижемо у Царство дивних светитеља и дивног Господа. "Свете иконе нису више дрво (даске) ... нити само боје, бесприсутне и уобличујуће силе и благодати (Св. Духа), него су оне (тим присуством) свете и часне и достојне поштовања и прослављања". "Јер се ми кроз њих узводима у једно и јединствено, сједињујуће и саборно созерцање и удостојавамо се тиме божанског и натприродног заједништва са Највишим од свега жељенога.»(Свети Фотије Цариградски).
Неописиви Логос Очев из Тебе се, Богородице описа оваплоћен, и упрљану икону преобразивши у древну лепоту, присаједини је Божанској лепоти. Стога, исповедајући наше спасење - делом и речју га изображавамо."
(Триод, Недеља Православља, глас

Црква нас је позвала и увјек позива, њен позив никада не застарјева, да поштујући иконе вјерујемо и љубимо Бога изнад свега. Икону треба да има сваки српски хришћански дом, јер је она путоказ ка правом излазу из лавиринта овога свијета. «Икона је, дакле, и пут и средство: она је сама молитва. Она нам непосредно и очигледно открива бестрасност (слободу од страсти) о којој говоре оци и учи нас да "постимо очима", по изразу аве Доротеја.» (Успенски) Икона је образ човека у коме реално пребива благодат Светог Духа која спаљује страсти и која све освећује. Стога се његово тело приказује као суштински другачије од обичног пропадљивог људског тела. Икона је трезвена, заснована на духовном опиту и у приказивању одређене духовне реалности потпуно лишена сваке егзалтације. Ако благодат просвећује целога човека тако да је читаво његово духовно-душевно-телесно биће обузето молитвом и пребива у Божанској светлости, онда икона на видљив начин представља човека који је постао жива икона, подобије Божије. Икона не изображава Божанство: она указује на причесност човека Божанском животу.
Иконе су слике Царства Христовога које нас позивају на покајање, преображење и спасење. Да се уподобимо иконама. Да одбацимо земаљско а прионемо небескоме, да журимо јер немамо много времена.
Зато, Срби, немојте живјети без Бога без икона у својим домовима, без благодатних дарова које примамо кроз Цркву Божију, поштујмо иконе, и живимо Христом. Амин.
Jeреј Симон Ј.Туркић

Д О Д А Т А К

Леонид Успенски – Смисао и садржај иконе

"Човек каквим га је Бог створио више не постоји у свету, каже преподобни Симеон Нови Богослов, и више није било могуће да неко постане онакав какав је био Адам до преступа заповести. А било је неопходно да постоји такав човек. Желећи да има човека сличног Адаму при стварању, Бог је у последње време на земљу послао Сина свог јединог. Дошавши, Он се оваплотио и на себе узео савршено човештво како би био савршен Бог и савршен Човек и како би Божанство имало човека достојног себи. И ето човека. Никада није било таквог, нити ће бити. Али, зашто је Христос постао такав? Да би очувао Божији закон и Његове заповести и да би ступио у борбу и победио демоне.[8] Да би се човек ослободио из заточеништва првородног греха, био је неопходан човек каквим га је Бог створио на почетку, тј. безгрешни, будући да је грех нешто спољашње, споља придодато човечијој природи коју је Бог створио: грех је, наиме, по објашњењу светог Григорија Ниског, пород воље твари, вољно отпадање твари из пуноте бића.
Православља, будући да је канон празника написао свети Теофан Начертани, исповедник Православља из другог периода иконоборства. Свети Теофан је касније постао никејски митрополит и упокојио се око 847. године. Канон је, на тај начин, написао човек који је и сам учествовао у борби за икону. Он представља плод живог опита конкретног познања Божанственог Откривења, које је брањено по цену крви. У крајње сажетом и тачном облику, у три фразе, поводом победе иконопоштовања, он изражава целосни домострој нашег спасења, те учење о образу и његовом садржају:

НЕОПИСИВО СЛОВО ОЧЕВО ИЗ ТЕБЕ ЈЕ,
БОГОРОДИЦЕ, ПОСТАЛО ОПИСИВО ОВАПЛОТИВШИ СЕ.
ОСКРНАВЉЕНИ ОБРАЗ ПОВРАТИВШИ У ДРЕВНО [СТАЊЕ],
ОНО ГА ЈЕ СЈЕДИНИЛО С БОЖАНСКОМ ЛЕПОТОМ.
ИСПОВЕДАЈУЋИ СПАСЕЊЕ, МИ ГА ДЕЛОМ И РЕЧЈУ ИЗОБРАЖАВАМО.

Православна Црква на својим иконама Христа никада не приказује просто као човека који телесно и душевно пати, како се иначе чини у западном религиозном сликарству. Иконоборци управо нису могли да прихвате образ Богочовека, образ Христове Ипостаси. Они су питали како се могу приказати две природе Христа. Међутим, православни никада нису помишљали да представе било Божанску, било човечанску природу Спаситеља: они су, као што смо рекли, представљали Његову Личност, Личност Богочовека, која у себи нераздељиво и несливено сједињује обе природе.
Занимљиво је да се кондак Недеље Православља не обраћа једном од Лица Свете Тројице, већ - Мајци Божијој. Ту се изражава јединство учења о Христу и о Његовој Мајци. Оваплоћење Другог Лица Свете Тројице јесте основни догмат Хришћанства. Међутим, исповедање те истине је могуће само уколико исповедамо Дјеву Марију као истинску Богородицу, као Мајку Божију. Као што одрицање човечанског образа Бога логично приводи одрицању Богоматеринства, а истовремено и одрицању самог смисла спасења, тако је и поштовање иконе Христове условљено значењем Мајке Божије, чији је пристанак (нека ми буде по речи твојој, Лк.1,38) био неопходан услов Оваплоћења. Она је, наиме, омогућила да Бог постане видљив и изобразив. Према тумачењу светих отаца, изображавање Богочовека засновано је управо на изобразивости Његове Мајке. "Будући да происходи од неописивог Оца, - говори преподобни Теодор Студит, - Христос, као неописив, не може имати свој ликовни образ. Заиста, са каквим изображењем би могло да се упореди Божанство, чије се изображавање у богонадахнутом Писму у потпуности забрањује? Међутим, пошто је Христос рођен од описиве Мајке, природно је да има образ који одговара материнском образу. Међутим, кад не би имао (уметнички образ), Он не би био рођен од описиве Мајке, већ би имао само једно рођење - очевидно, од Оца. То би, пак, било порицање Његовог домостроја.

Као што сликари прво само једном бојом назначују обрисе човека, да би затим постепено, додајући једну боју за другом, представили лик онога кога сликају (...), тако и света благодат Божија напре крштењем у човеку васпоставља црте образа Божијег, враћајући га у стање у коме је био приликом стварања, те потом, када примети да свим произвољењем желимо красоту подобија Божијег, [чини] да се у души, једна по једна, расцветавају врлине, узводећи њен лик из славе у славу и придајућијој црте подобија Божијег.[7]

То успињање човека је процес супротан његовом паду и представља почетак ослобађања света од нереда и пропадљивости. Јер, обожење које достижу свети јесте почетак преображења На тај начин нас други део кондака приводи светоотачком разумевању иконе и дубоком смислу 82. правила Пето-шестог сабора. "Ми на иконама приказујемо образ светог тела Господњег", каже свети патријарх Герман.[ свега света.

Оци Седмог васељенског сабора то објашњавају следећим речима: "Иако Христа живопише у човечијем образу, Католичанска Црква Његово тело не одваја од Божанства које се са њим сјединило (...). Напротив, она верује да је оно обожено и исповеда га као једно са Божанством, сагласно са учењем великог Григорија Богослова и са истином. Правећи икону, ми тело Господа исповедамо обоготвореним и икону прихватамо као представу подобија првообраза. Управо стога она добија само име Господа: једино тиме она општи са Њим, и због тога је и сама поштована и света.[18] Због тога ми и кажемо да у икони не преносимо свакодневно, обично лице човека, већ његов прослављени и вечни лик. Јер, сам смисао иконе је у томе да показује наследнике непропадљивости, наследнике Царства Божијег, чији су они причесници већ у овоземаљском животу. Икона је образ човека у коме реално пребива благодат Светог Духа која спаљује страсти и која све освећује. Стога се његово тело приказује као суштински другачије од обичног пропадљивог људског тела. Икона је трезвена, заснована на духовном опиту и у приказивању одређене духовне реалности потпуно лишена сваке егзалтације. Ако благодат просвећује целога човека тако да је читаво његово духовно-душевно-телесно биће обузето молитвом и пребива у Божанској светлости, онда икона на видљив начин представља човека који је постао жива икона, подобије Божије. Икона не изображава Божанство: она указује на причесност човека Божанском животу.[24] Православна Црква никада није дозвољавала цртање икона према сликаревој машти или према живом моделу, икона треба да нам покаже његову светост. У супротном, она не би имала смисла, Свет не види светитеље, као што ни слепи не виде светлост". уз помоћ боја, облика и линија, уз помоћ символичког реализма, уз помоћ уметничког језика који је јединствен у својој врсти, нама се открива духовни свет човека који је постао храм Божији Унутрашњи мир и поредак, о чему нам сведоче подвижници, предају се у икони кроз спољашњи мир и поредак: читаво тело светитеља, све појединости, чак и коса и боре, све што га окружује - све је обједињено, доведено до врхунског сагласја. То је видљиво испољавање победе над унутрашњим хаотичним нередом у човеку, а преко њега и победа над хаотичним раздором човечанства и света.

Православна икона јесте сликовити израз херувимске песме Велике суботе: "Нека ћути свако човечије тело (...) и нека ништа земаљско у себи не помишља". Све је ту подређено општој хармонији која изражава, понављамо, мир и ред, унутрашње сагласје. Јер, нема нереда у Царству Духа Светог. Бог је "Бог мира и реда",каже, парафразирајући апостола Павла, преподобни Симеон Нови Богослов.[47]

Икона је, дакле, и пут и средство: она је сама молитва. Она нам непосредно и очигледно открива бестрасност (слободу од страсти) о којој говоре оци и учи нас да "постимо очима", по изразу аве Доротеја.

Боје на икони преносе боју човечијег тела, али не природни тон плоти: то, као што смо видели, просто не одговара смислу иконе. Реч је о томе да се пренесе нешто више од природне лепоте човечијег тела. Ту се ради о унутрашњој, духовној лепоти, у складу са речима апостола Петра: "Скривени човек срца, у непропадљивости кротког и тихог духа, што је пред Богом драгоцено" (1.Пт.З,4). То је лепота приопштавања доњег горњем. Ту лепоту - светост, подобије Божије које је стекао човек - управо показује икона. На својственом јој језику она преноси дејство благодати које, по речима светог Григорија Паламе, "као да у нама на ономе што је по образу почиње да живопише оно што је по подобију, тако да (...) постајемо подобије".[54]

Изображавање архитектуре на икони има сасвим посебну улогу. Уклапајући се у опште устројство, она указује на место на коме се дешава изображавани догађај: храм, кућу, град. Али, грађевина (као и пећина Христовог Рођења или Васкрсења) никада не обухвата у себи догађај који се одиграва, већ служи само као позадина: сцена не дешава унутар здања, већ испред њега. По самом смислу иконе радња се не ограничава местом у коме се историјски одиграла, баш као што се не ограничава ни моментом у коме се одиграла, премда се и јавља у времену. (Тек од XVII века руски иконописци, који су пали под западни утицај, почињу да приказују радњу која се дешава у унутрашњости грађевине). Архитектура је са човечијом фигуром везана општим смислом и композицијом, премда са њом често нема логичке свезе. Уколико на икони упоредимо начин приказивања човечије фигуре и здања видећемо велику разлику: човечија фигура је увек правилно саздана и на њој је, осим у ретким случајевима, све на свом месту. Исти је случај и са одећом: њени набори не излазе из оквира логике. Међутим, архитектура се по својим облицима и распореду врло често противи човечијој логици, да би у појединим случајевима била чак наглашено алогична: пропорције се уопште не поштују, врата и прозори нису на свом месту и сасвим су неприкладни по својој размери. Обично се мисли да архитектура на икони представља гомилање византијских и античких форми које се чувају због конзервативизма иконописаца и њихове слепе привржености формама које су данас неразумљиве. Међутим, прави смисао те појаве је у томе што оно што је представљено на икони заиста излази из оквира разумских категорија, из оквира закона земаљског постојања. Архитектура (било византијска, античка или руска) јесте део иконе који омогућава да се то нарочито јасно види. Она је обузета извесним сликарским "јуродством" које је у потпуној супротности са разумским категоријама. Та архитектурна фантастика постојано смућује разум, поставља га на његово место и подвлачи надлогичност вере.

Протојереј Стаматис Клирис – Од портрета до иконе

Та светлост која тела, зграде и брда на византијској икони чини лаганима, то је оно што уклања потребу за статичном разложношћу, тако да поједине фигуре и поједине грађевине могу да буду и мало криве и да нам то не смета и да нам не ствара утисак да ће попадати; то је оно што релативизује осећања и трагичност сцене; и укратко речено, та светлост, која на посебан начин дејствује на византијској икони[5] јесте оно што уводи елемент слободе као ослобођења природе од природне каузалности, односно елемент непропадивости и вечног постојања
Изображавајући, пак, икону тога светитеља и поклањајући се њој, Црква ствара једну нову чињеницу. Првобитно христолошки, сотириолошки и есхатолошки неутралан, материјал даске или зида на којима се изображава икона сада поприма размере нове и јединствене чињенице, јер се преко ње на један посебан начин повезује Црква са есхатоном, постојањем и личношћу светитеља. Тако разумевамо оно што су у својим текстовима, химнама и одлукама писали Оци VII васељенског сабора - да се кроз икону Исуса и осталих светитеља освећује творевина.[13]

Не сматрамо црквеном иконом једну фотографију светога Нектарија (светитеља који је живео у нашем веку), ма колико аскетски да изгледа светитељ на њој, јер изражава само идиоме његове тварне природе у једном историјском тренутку из прошлости који неће поново доћи. Такође, ниједан његов портрет не сматрамо црквеном иконом, јер - ма колико умилан и благочестив он био - не престаје да изражава нешто привремено. Као православни, ми се клањамо само оним светитељевим иконама које су настале према предању Цркве, тако да су сачувале и његове портретске моменте (који постоје и код класичног портрета), али уз помоћ карактеристичне светлости, о којој смо говорили, обавезно изражавају и светитељеву заједницу са Царством Божјим. Зато је црквено иконографско предање изнад умиљења, индивидуалне молитве, поста, благочешћа и уопште изнад индивидуалне духовности живописца, Независно је од његовог сликарског талента и вештине

ИСТОРИЈА И ТЕОЛОГИЈА СВЕТИХ ИКОНА
- Владика АТАНАСИЈЕ (Јевтић)

Седми Васељенски сабор сазван je и одржан у Византији, у Цариградској патријаршији, конкретно у митрополији Никејској у Витинији, и трајао je од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Гоњење светих икона и православних иконофила започео је цар Лав III већ 726, а нарочито 730. године, својим едиктима о уклањању и уништавању икона из храмова, што је спровођено не само у Цариграду, него и широм Византијског царства. Прогону икона и иконопоштоватеља успротивио се цариградски патријарх Герман.

Проблем иконоборства у Византији био je, у ствари, дубљи сукоб око трајног и свеобухватног смисла вере, уметности, лепоте, литургије. Jер свете иконе у Цркви оваплоћеног Христа Богочовека јесу и уметничка дела и "споменици културе" и општечовечанско "културно наслеђе", али и много више од тога: оне су документа хришћанске вере, вере у трајни и непролазни смисао и боголикост лика људског, христолике личности светитеља као истинских људи. Први такав истински људски Лик пројавио je сам Христос и зато је кључ читавог спора око икона било питање иконе Христове. . Само за пример спомињемо мученичку смрт преподобномученика Андрије Каливита (761. г.) и нарочито смрт преподобномученика Стефана Новог, свирепо измрцвареног на улицама Цариграда 765. године.

Наиме, по смрти свога мужа Лава IV Хазара (775-780), побожна царица Ирина Атињанка, тајна поштоватељка светих икона још од раније, одлучила je да се престане са државним прогоном икона и иконопоштоватеља. Дотадашњи патријарх Цариградски Павле IV сам је поднео оставку и за патријарха буде изабран Тарасије, до тада лаик, иначе врло учен и побожан теолог. Kao предуслов да се прихвати избора за патријарха, Тарасије je затражио обавезни сазив Васељенског сабора, са циљем да се учини обновљење традиционалне праве вере и живог предања у Цркви на Истоку о поштовању светих икона, као и то да се сабором васпостави нарушено јединство у Цркви. Јер, остале патријаршије на Истоку и у Риму биле су прекинуле однос са Цариградском Црквом и искључиле je из свог општења и заједнице. Тарасију je ово тешко падало и зато је сматрао да само један заједнички Васељенски сабор може излечити ране на телу Цркве Христове и умирити савести и срца верујућег народа.[7] Његов услов био је прихваћен и општи Сабор сазван је, најпре у Цариграду 786, али због побуне војске, у којој je било доста присталица ранијих иконоборачких царева, Сабор буде премештен у удаљенију од престонице Никеју и одржан следеће 787. године, у времену од 24. септембра до 23. октобра.

Јер свете иконе нама на видљив начин пројављују ту боголикост и христоликост, тј. оно што човека управо и чини човеком-дивном и боголиком живом личношћу, вредном и способном за вечну лепоту, за вечни истински живот у љубави са Богом и са другим људима, у заједници богочовечанске Цркве, заједници са Христом и са људима као Христовом и својом боголиком браћом.

"Клањамо се и поштујемо и са љубављу целивамо свечасну икону човечанског оваплоћења Бога Слова (Христа), помазаног Божанством и оставшег непромењеног, тако да онај који je помазан вером сматра да - на икони - види самога Бога Који се јавио у телу и са људима поживео. Клањамо се и част одајемо и икони Пресвете Богородице, и иконама свечасних Божијих Светитеља, уздижући очи душе наше ка Првообразном Лику и узносећи ум наш на несхватљиво и неизрециво."[9]

Светим људима, доводи нас до њиховог целивања, и зато он и преводи "почасно поклоњење" са - "љубавно поштовање", јер то je наш православии став и однос према светим уметничким ликовима. Другим речима, срж православног иконопоштовања јесте љубав Икона видљиво сведочи да je Бог истински постао човек, али и да je човек, као психофизичко биће, способан и достојан да смести у себе и пројави Бога, да се сједини с Њиме у међусобној љубави у бесмртном животу, без губљења свога људског лика и личности.
"Ми не изображавамо лик или слику или облик или неку форму невидљивога Божанства... Али, пошто је Јединородни Син (Божији), који je у наручју Очевом, позивајући натраг (= спасавајући) своје створење из смртне осуде, изволео да постане човек, благовољењем Оца и Светога Духа, ми зато изображавамо слику Његовог људског лика и Његовог по телу љуског изгледа, а не Његовог несхватљивог и невидљивог Божанства, и тиме настојимо да нашу веру (јасно, видљиво) представимо, показујући да Он није по фантазији (= привидно) или као сенку нашу природу Себи присајединио ... него да je самом стварношћу и истински (αυτω το πραγματι και αληθεια) постао савршени човек по свему" (PG 98,157 С)

Свети Герман Цариградски писао је слично и у своме писму другом иконоборцу, Томи епископу Клавдиопољском: "Треба изображавати у иконама црте лика (ηδεας = изгледа) Господњег по телу на изобличење јеретика који клеветају да je Он по фантазији а не истински постао човек, а за извесно руководство (χειραγωγιαν δε τινα) онима који не могу лако да се уздижу на висину духовног сагледавања..., тако да им се кроз гледање уписује (у ум и срце) тајна: да се Бог јавио у телу и да je поверован у свету (1 Тим. 3,16), и (то) ће се наћи (= показати) као веома освећујуће и спасоносно за све нас, тако да оно што je у јеванђелским проповедима написано о Његовом по телу живљењу на земљи са нама људима, да ће се то (кроз иконе) неизбрисиво уписивати у памћење људи да би се поштовање Његове славе, и светиње за нас јасније проповедало и од нас поклањало".

Да наведемо и још један текст светог Германа, из његовог познатог списа О јересима и саборима: "Ми смо примили (кроз свето Предање) да када исписујемо на дасци Господа нашег Исуса Христа по људским цртама, то јест по Његовом видљивом богојављењу (κατα τιν ορατην Αυτου θεοφανειαν), то чинимо ради сталног (= трајног) памћења Његовог живота у телу, Његовог страдања и спасоносне смрти и отуда произашлог искупљења свету, и кроз то схватамо висину смирења Бога Логоса" (PG 98,80 А).

"Икона жива, природна и истоветна (απαραλλακτος) Невидљивога Бога јесте Син, носећи у Себи свецелога Оца, у свему имајући истоветност (ταντοτητα) сa Њиме, разликујући се једино узрочношћу (το αιτιατω = по ипостаси)" (О Иконама I, 9; PG 94,1240). После овог божанског нивоа иконе, Дамаскин додаје антрополошки ниво: да je и човек такође икона, jep je у почетку створен "по слици (κατ εικονα) и прилици Божијој" (исшо, III, 26). Али, ова боголика икона у човеку, после човековог пада, помрачена je и оштећена, jep je грехопадом прекинут однос и заједница (она прва) човекова са Богом, те је човек постао неспособан да види свој Прототип - Сина Божијег, "по лику" чијем je и створен. Оваплоћење Сина Божијег, природне Иконе Божије и Прволика човековог, уследило je зато да би било омогућено и обезбеђено спасење, тј. васпостављење и коначно обожење створене боголике иконе у човеку и роду људском (О иконама I, 4 и 21; PG 94, 1236,1252-53; ср. и PG 96,552). "Када бисмо ми правили слику (= икону) Бога невидљивога, онда бисмо заиста грешили... Али ми ништа такво не чинимо; него, када се Бог оваплотио и јавио на земљи у телу и са људима поживео из неизрециве доброте (Варух 3, 38) и узео на Себе природу и дебљину и облик и боју тела, ми тада, правећи слику (= икону) Његову, не грешимо, јер жарко желимо да видимо Његово обличје (ΤΟΝ ΧΑΡΑΚΤΗΡΑ = црте лика Његовог)" (исто II, 5 и III, 2).
Свете иконе у православно] Цркви, и пре свега икона Христова као Икона par exellence сведоче о овом новом односу између Бога и створеног света, о новом завету = савезу Бога са родом људским, новој богочовечанској заједници вечног живота пројављеног и доживљеног у заједници позваних и одазваних верника, браће Христове, сабраних у светој Евхаристији Цркве. Отуда су свете иконе у Православљу литургијског карактера. Тако су свете иконе, по речима оца Георгија Флоровског, постале не само дела хришћанске уметности, него истовремено и теолошки документи, факта и сведочанства догматска и литургијска.[20] У право оно што je и само Јеванђеље у Цркви Христовој. По речима светог Теодора Студита, света икона и јесте видљиво Јеванђеље: "И на телесновидном Његовом изгледу (= Христовом лику, икони) на дасци могуће је схватити оно исто што и у богописаним Јеванђељима" (PG 99, 340).

3. Сабор одржан 843. године (у Недељу Православља, 11. марта), у Светој Софији у Цариграду, потврдио je одлуке Седмог Васељенског Сабора у Никеји и коначно афирмисао теолошки и црквени карактер православног иконописања и почасног поштовања (= љубавног поклоњења) одаваног у Цркви светим иконама.

Интересантно је запазити да Саборник Православља све то повезује у једну целину: Цркву као вернике, живе иконе Божије, и Цркву као храм украшен светим иконама, сликама овагогоћеног Бога и Божијих прослављених угодника. То je аутентично литургијско поимање Цркве, јер се сабрање верних, као живе деце Божије, и Христовог и Светитељских Ликова, изображених на светим иконама и фрескама, потпуно православно доживљава тек у склону свете Литургије, на којој се прославља Бог: вером и молитвом, речима и славословљима, делима и сликама и уопште целокупном литургијском стварношћу, литургијским животом и праксом Цркве. Тиме је јасно указано на нераздвојну повезаност светих икона са богослужением, са Евхаристијом (=Литургијом) Цркве, коју служи "пуноћа благочестивих" (το πλήρωμα των εύσεβούντων), како се каже у Синодику, тј. сав црквени клир и народ, са својим Епископом и свештенством на челу. (Подсећамо да реч "литургија" првобитно и значи "свенародну јавну службу").

Неописиви Логос Очев из Тебе се, Богородице описа оваплоћен, и упрљану икону преобразивши у древну лепоту, присаједини је Божанској лепоти. Стога, исповедајући наше спасење - делом и речју га изображавамо."

(Триод, Недеља Православља, глас


10. Очигледно je свакоме познаваоцу текстова аката и одлука светог Седмог Васељенског сабора у Никеји да постоји органска веза између поштовања светих икона и поштовања Светитеља - у Цркви Богочовека Христа. Није то било случајно да су иконоборци, одричући поштовање светих икона, врло брзо почели одрицати и поштовање Светих у Цркви. На то су им Свети Оци Седмог Васељенског сабора одговорили врло директно и недвосмислено: ко не поштује иконе, тај не поштује ни саме Светитеље Божије. а тим самим он не поштује ни самога Христа Богочовека, јер не поштује него управо пориче тајну и реалност Његовог оваплоћења и очовечења.

А ево, укратко, библијског есхатолошког значења Иконе: Света православна икона има на себи, и уметнички изражава и открива нам своју литургијску природу, ону другу, есхатолошку стварност, оно на њој и кроз њу присуство небеске и вечне освећујуће и просветљујуће и обожујуће светлосне благодати Духа Светога. О томе нам, између осталих, карактеристично сведочи и свети патријарх Фотије у својој 76. Посланици: "Свете иконе нису више дрво (даске) ... нити само боје, бесприсутне и уобличујуће силе и благодати (Св. Духа), него су оне (тим присуством) свете и часне и достојне поштовања и прослављања". И још додаје свети патријарх: "Јер се ми кроз њих узводима у једно и јединствено, сједињујуће и саборно созерцање и удостојавамо се тиме божанског и натприродног заједништва са Највишим од свега жељенога" (Писмо 6,18; издање Valeta, London 1864).