Šumadija i Pomoravlje

У XX ВЕКУ

Народ рудничко-таковског краја учествовао је у свих седам ратова вођених на
балканским просторима од 1876. до 1945. Рудничани су највише страдали у
Првом српско-турском рату 1876. и Првом светском рату 1914-1918. На
почетку Првог светског рата Горњи Милановац је један од највећих
центара отпора. Са ових простора започета је Рудничка офанзива у оквиру
чувене Колубарско-сувоборске битке. Једно од најстаријих градских
здања, зграда Окружног начелства, била је штабно место и команда Прве
армије војводе Живојина Мишића. Град је био под аустро-угарском
окупацијом 1915-1918.

После шестогодишњег ратовања Горњи Милановац пружао је слику пустоши и
привредног мртвила. Једина железничка саобраћајница, пруга Чачак -
Горњи Милановац - Лајковац, порушена је приликом повлачења непријатеља.
Ова саобраћајница је обновљена 1922. и допринела је бржем полету и
развоју привреде града. Међутим, даљи напредак омео је земљотрес, који
је погодио град и околину маја 1927. У међуратном периоду основане су
прве фабрике бомбона и чоколаде "Рудник" (1922) и "Шумадија" (1937).

У Другом светском рату Горњи Милановац је једна од првих слободних територија у поробљеној Европи, за коју су се, на самом почетку рата, избориле у садејству четничке и партизанске јединице. Град је спаљен и бомбардован 15. октобра 1941. када је 90% зграда уништено. Том приликом попаљено је више од 270 зграда и јавних објеката. Немци су похапсили велики број грађана, издвојили су мушкарце и камионима их превезли у Крагујевац, где су их стрељали. У селу Брајићима, у кафани "Сувобор", одржан је, 26. октобра 1941. године, чувени састанак Јосипа Броза Тита и Драже Михаиловића.
Обнова града је започела после ослобођења 1944, односно 1945. године. Десет и више година Милановчани су изгубили у чишћењу рушевина, обнови и подизању најскромнијих стамбених и комуналних објеката, школа... Најлепши и најгушћи део града био је толико порушен да се није могао обновити, па је кварт претворен у парк. Временом, стварали су се услови за привредни и културни развој овог краја.

Povoljan geografski položaj i prirodni uslovi na teritoriji opštine Topola stvarali su povoljnosti za život ljudi na ovim prostorima još od najstarijih vremena. Lokaliteti i arheološki nalazi potvrđuju ove konstatacije.
U doba neolita postojalo je veliko naselje na lokalitetu Dizaljka u selu Lipovac i manja neolitska naselja u atarima Blaznave, Donje Trnave, Belosavaca i Topole.
U antičko doba današnja teritorija topolske opštine bila jeu sastavu provincije Gornje Mezije, koja je predstavljala žitnicu rimske imperije.
Na području varošice Topola pronađeni su ostatcirimske materijalnekulture: kapiteli stubova i tragovi temelja iz kasne rimske periode (Svetlić). Takođe, pronađeni su i ostatci vizantijskih građevina i novac koji ukazuju na prisustvo rane vizantijske civilizacije na ovom području

Iz srednjevekovnog doba su i crkve i manastir u selima Gorovič i Donjoj Šatornji, koje su rušene i obnavljane. Crkva u Goroviču potiče iz XIV i XV veka, zadužbina Stevana Đurđa. U dolini Nikoljske reke u Donjoj Šatornji, nalazi se srednjevekovna crkva koju je podigao 1425. godine, vlastelin despota Stevana Lazarevića – Nikola Dorjanović, u spomen despotu Nikoli, do 1835. godine Nikolje je bio manastir a tada je pretvoren u crkvu. Nikolje je malih dimenzija, jednobrodna sa malim kubetom, živopis potiče iz 1850. godine. U selu Lipovac je sredwevekovna Nekropola.

Današnju varošicu Topolu osnovao je Karađorđe Petrović oko 1781. godine koja je u vreme velikog Vožda predstavljala centar oko koga se narod okupljao. Gradnjom utvrđenog grada 1805-1813. godine Topola je postala značajno strateško naselje i Karađorđeva prestonica. I pored toga što je nahija nosila ime Kragujevac, koji je bio centar, ‘’po svom političkom značaju daleko ispred njega ide Topola u Jasenici, gde je bio stan vrhovnog Vožda i prestonica ustaničke Srbije’’, - dr B.Marković: Kragujevačka nahija 1815-1839, sv. 1 Državna arhiva NR Srbije, Beograd, 1954.
Najveći uspon u razvoju varošice Topole osetio se dolaskom na vlasta kneza Aleksandra Karađorđevića, koji je obnovio grad, konake i zadužbinu svoga oca, podigao gostionicu, kasarnu za kavaleriste. Nastojanjem kneza podignute su sveštenička kuća, škola, sreska i opštinska kuća, ustanovljena su dva godišnja vašara, koji su uzrokovali jačanje Topole kao trgovačkog centra.

Opština Topola jedna je od sedam opština Šumadijskog okruga. Ona zauzima njegov severni deo. Kako su joj granice prema susednim opštinama različite dužine i nepravilnog oblika, to je i sama topolska opština izduženog oblika. Duž ose od jugozapada ka severoistoku proteže se u dužini od 31,5 kilometara. Kraća osa severozapad-jugoistok ima tek 5 kilometara. Celokupna granica dužine je oko 108 kilometara. Od Beograda je udaljena 80 km. Na 220 km južno od nje nalazi se Niš, a razdaljina od 280 km na severu, do Subotice. Prostire se na površini od 365 km2, na kojoj živi 29 000 stanovnika, u proseku 77 stanovnika na 1 km2.
Topolska opština zauzima 14,91 % ukupne Bibliotekapovršine Šumadijskog okruga (2.386,71 km2) i na četvrtom je mestu po prostranstvu teritorije. Ispred nje su kragujevačka, knićka i aranđelovačka opština. Osim Topole i naselja Natalinci, koje imaju delom karakteristike urbanog naselja, ostala opštinska mesta seoskog su tipa, što govori o opredeljenosti ovoga kraja za poljoprivrednu proizvodnju. Na teritoriji topolske opštine nalazi se 29 seoskih naselja. Godine 2000. formirano je i registrovano ukupno 30 mesnih zajednica. Na desnoj obali reke Jasenice nalaze se naselja: Ovsište, Gorovič, Šume, Gornja i Donja Trnava i Pavlovac, a na levoj Vojkovci, Gornja Šatornja, Donja Trešnjevica, Vinča, Plaskovac, sama varoš Topola (umetnuta između Kamenice i Jasenice), Žabare, Junkovac, Natalinci i Kloka. Atari naselja Guriševci, Natalinci, Manojlovac, Donja Šatornja, Bla-znava i Božurnja nalaze se na obe obale reke. Na desnoj obali reke Kubršnice su sela Lipovac, Zagorica i Rajkovac, a na levoj Krćevac, Belosavci, Jelenac i Maskar. Na levoj obali reke Rače smestilo se selo Svetlić.
Plodno zemljište i umerenokontinentalna klima pogoduju poljoprivredi pa je ona vodeća privredna grana. Voćarstvu se pridaje posebna pažnja, dok se vinogradarstvo smatra delat-nošću od izuzetnog značaja.

Crkva Svetog Đorđa na Oplencu predstavlja objekat autentične lepote i rafiniranog izgleda. Građena kao hram i mauzolej vladarske porodice Karađorđević, ona dominira krajolikom u koji se uklapa kako prefinjenim izgledom tako i materijalom od kog je sačinjena, a čija belina u kontrastu sa zelenilom šuma oko nje i plavetnilom neba, predstavlja savršeni sklad.
Zadužbinska Crkva Setog Đorđa, smele i neobične arhitekture, izgrađena je u srpsko-vizantijskom stilu. To je petokupolna građevina, sa velikom glavnom kupolom i četiri manje, koje su nešto niže i nalaze se na krajevima ravnokrakog krsta.
Ispod glavnog kubeta nalazi se masivni polijelej od bronze prečnika 9 metara, težak 1500 kilograma. Naopako postavljena kruna u polijeleju simbolizuje tugu srpskog naroda zbog propasti srpskog carstva na Kosovu 1389. godine.

U Oplenačkoj crkvi sabrane su kopije iz 60 srpskih manastira. U mozaiku je urađeno 725 slikanih kompozicija (513 u hramu i 212 u kripti) na kojima se nalazi 1500 figura. Ukupna površina mozaika je 3 500 m². Ugrađeno je oko 40 miliona staklenih kockica, koje imaju 15 hiljada nijansi boja, a izrađene su u Italiji i Nemačkoj.
U kripti se nalazi 39 grobnica sa nadgrobnim pločama od dečanskog oniksa. Na Oplencu je sahranjeno dvadeset dva člana dinastije: dva sarkofaga se nalaze u gornjem delu hrama, u severnoj pevnici je sarkofag kralja Petra I (1844 – 1921), Prestolonaslednikktitora crkve, a u južnoj sarkofag Karađorđa Petrovića (1762 – 1817), prvog vladara obnovljene Srbije i rodonačelnika dinastije Karađorđević, dok je u kripti sahranjeno 20 članova dinastije, među kojima i dva vladara, knez Srbije Aleksandar Karađorđević (1806 – 1885) i kralj Jugoslavije Aleksandar I Karađorđević (1888 – 1934).
Crkva i kripta predstavljaju nerazdvojnu celinu, koja je znalački ukonponovana. Bogata filigranski rađena ornamentika, savršeno skladan mozaik, sa vešto i planski odabranim motivima, izuzetno lepe spoljašnjosti i precizno odabranog mesta gde će se zidati, svojom monumentalnošću i lepotom, ova crkva predstavlja biser arhitekture i dekoracije toga vremena.

Petrova kuća

Kada su započeli radovi na izgradnji Oplenačke crkve, zapadno od nje,
sazidana je crkvena kuća, namenjena parohu crkve. Zidana je po projektu
Koste J. Jovanovića 1910. godine. Postavljena je kao privremena zgrada.
Imala je šest prostorija, u kojima je trebalo da stanuju graditelji
crkve. Ispod zgrade urađen je podrum za smeštaj alata i građevinskog
mate-rijala. U nju se, međutim, prvi uselio kralj Petar, kako bi mogao
da nadgleda radove na crkvi. Zato je i prozvana Petrova kuća. Stari kralj je sedeo u svojoj stolici ispred kuće i vredno beležio sve šta je rađeno.


Kraljeve dnevničke beleške veoma su važan idragocen dokument iz koga se može
videti kako su tekli radovi, ali i saznati o svakodnevnom životu u
Topoli. Kralj je stanovao u kući, uz kraće prekide, sve do jeseni 1915.
godine, kada je sa vojskom otpočeo povlačenje iz otadžbine preko
Albanije do Soluna. U ovoj kući mu je regent Aleksandar, tokom 1914. i
1915. godine, dolazeći iz glavnog štaba smeštenog u Kragujevcu,
podnosio izveštaje i planove o vojnim operacijama. Sam kralj Petar
govorio je da je voleo da boravi u ovoj kući i da se ispred nje pruža
divan pogled na njegov rodni kraj i njegovu zadužbinu. Petrova kuća
danas je muzej-galerija sa tematskim postavkama vezanim za dinastiju
Karađorđević.

Pored kuće kralja Petra, u neposrednoj blizini, nalaze se Kraljeva vila i vila kraljice Marije, objekti u kojima danas povremeno borave članovi Doma Karađorđević.


Kraljeva vila
Kralj Petar je septembra 1914. godine odabrao mesto između Malog i Velikog
Oplenca da se tu sazida vila. Rađena je po projektu arhitekte
Aleksandra Jankovića. Srbija je međutim ušla u rat i radovi su
prekinuti. Završetak gradnje 1923. godine, stari kralj nije doživeo.
Terasa na istočnoj strani vile je podignuta 1925. godine. Vila je
skladno komponovana, ima suteren i mansardu, i služila je kao radni i
rezidencijalni prostor, dobro uklopljen sa privatnim prostorom koji je
koristila kraljevska porodica.
Enterijer je bio ukrašen
umetničkim slikama (po popisu iz 1930. godine, bilo ih je 114), kao i
sa tri biste. Slike su bile raspoređene u holu, kraljevom kabinetu,
kraljičinoj sobi i na mansardi. Pored slika, isticao se i name-štaj, i
to dva ormana za knjige u salonu, a u kraljevom kabinetu rezbareni
pisaći sto sa fiokama, ukrašeni pribor za pisanje, stona lampa, kožna
fotelja i dve police za knjige napravljene od limunovog drveta.
U Kraljevoj vili je od povratka u otadžbinu do svoje smrti živeo princ
Tomislav Karađorđević (1928-2000). Ovaj objekat je danas pod
nadležnošću Vlade Srbije, a u njoj povremeno odseda i porodica Njegovog
visočanstva

Kraljičina vila

Kraljičina vila, Seoska kuća ili Vila prinčeva je prostrana prizemna zgrada oko
koje se sa tri strane nalaze tremovi koji su u ravni sa krovom, a
sagrađena je 1926. godine. Ova građevina je poznata kao Kraljičina vila
ili Vila prinčeva, jer je u njoj najčešće odsedala kraljica Marija sa
prestolonaslednikom Petrom i prinčevima Tomislavom i Andrejom. Oko vile
nalazi se šuma, koja još više naglašava njenu jednostavnu lepotu.
Kraljičina vila je danas u nadležnosti Vlade Republike Srbije.

Kako je topolski kraj uvek bio poznat po vinogradima, na Oplencu je blizu
zadužbinskog kompleksa podignuta kuća za vinogradara. Zidana je u
tradicionalnom šumadijskom stilu, a nalazi na severnoj padini Oplenca.
Njeni podrumi su ukopani u blagi nagib zemljišta, a ima i prostran
trem. Podignuta je 1911. godine i u njoj je izvesno vreme živeo
upravnik kraljevskih vinograda. Danas njene prostorije služe kao
galerijski prostor među čijim postavkama je i legat poznatog srpskog
slikara Nikole Graovca. Graovac je sedamdesetih godina prošlog veka bio
jedan od prvih učesnika slikarske kolonije u obližnjem selu Lipovcu.
Njegovo upoznavanje sa ovim krajem i stanovnicima, urodilo je čvrstom
vezanošću za Topolu u kojoj je izgradio svoj dom i atelje.

Karađorđev grad, sagradio je u periodu od 1811 – 1813, Karađorđe Petrović vođa Prvog srpskog ustanka koji kao prvi vladar obnovljene Srbije donosi ekonomski i kulturni razvitak Topoli. Do danas je očuvan: restaurirani konak sa kulom, crkva sa zvonikom i škola u kojoj se danas nalazi Narodna biblioteka “Radoje Domanović”.
U konaku je stalna izložba ličnih predmeta Vožda i autentično oružje iz Prvog srpskog ustanka među kojima je i originalni Karađorđev top poznat pod imenom “aberdar”. Na top nedostaje desna ručka koju je kralj Petar I Karađorđević iskoristio kao osnovu za sve krunidbene insignije želeći da simbolično poveže svoju vladavinu sa slavnom vladavinom svoga dede, Vožda Karađorđa.
Crkva Presvete Bogorodice , u narodu poznata pod nazivom CrkvaKarađorđeva crkva, jednobrodna je građevina sa osnovom u obliku upisanog krsta. Građena od lomljenog kamena, a njen dvoslivni krov pokriven je ćeramidom. Uz zapadni portal podignuta je spratna kula zvonara, takođe od kamena, koja je istovremeno služila i kao odbrambena kula. Polukružna i vitka, kupola crkve prekrivena je šindrom – pločama od hrastovog drveta. Kupola je spolja ortogonalna, a iznutra polukružna. Crkva deluje prilično rustično, ali se odlikuje izuzetno skladnim proporcijama. Spolja je okrečena belom bojom. Unutrašnjost crkve, bogato je oslikana i sa ikonostasom u duborezu, odaje utisak sklada i prefinjenosti.
Karađorđeva crkva jeste svojevrstan istorijski spomenik i dokaz burnih događaja u Topolskom kraju. U crkvi, koja se i danas smatra gradskom, svakodnevno se održavaju bogosluženja.
Dom Karađorđevića u crkvi je postavio spomen-ploču sa imenima ratnika iz ovog kraja, poginulih u balkanskim ratovima 1912. I 1913. godine.
Centrom utvrđenog grada dominira spomenik Karađorđu podignut u novije vreme, delo Petra Palavičinija.

Veliki broj suvenira po pristupačnim cenama možete nabaviti u Informativnim prostorima Turističke organizacije "Oplenac" Topola u ulici Kneginje Zorke 13 i hotelu "Oplenac".

Postoji još jedna mogućnost da se otkrije tradicija Topole, duh naroda i njegov
način života. Od daleke 1958. godine, u Topoli se svakog oktobra
održava privredno-turistička manifestacija Oplenčka berba. Istovremeno
sa ovom svetkovinom traje i Sabor narodnog stvaralaštva Srbije,
a sve u čast vina i grožđa. Pokrovitelji ove manifestacije su Opština
Topola, Savez amatera Srbije i Turistička organizacija „Oplenac" iz
Topole.

Ovu manifestaciju Šumadinci jednostavno zovu Vašar u Toioli. Održavanje vašara (panađura) u Topoli datira još iz vremena kneza Aleksandra Karađorđevića. Sama reč vašar sinonim je bogate narodne svetkovine. O topolskom vašaru pevao je pesnik Dobrica Erić (Vašar u Toioli), dok su, pre njega narodni pevači svedočili da u tom događaju uživaju - Obraše se vinogradi, dole kraj Toiole (pesma je postala obeležje Oilenačke berbe). Grožđe
i vino krepili su zdravlje, bili izvor snage umornom seljaku koji je
često bivao ratnik, budeći uspavano veselje, podstičući razonodu i
zabavu. Tih oktobarskih dana, Topola postaje mesto na kojem se okuplja
veliki broj ljudi. Oni tri dana slave berbu grožđa, degustiraju vina i
provode se uz muziku koju vole. Organizatori su se postarali da
vašarsku atmosferu upotpune i kulturnim dešavanjima: organizuju se
izložbe, koncerti, predstavljaju se i prodaju proizvodi domaće
radinosti i starih zanata, suveniri, sve sa namerom da svaki posetilac
ode zadovoljan.

Stara poslovica nas uči: Kaži mi šta igraš, da bih znao ko si. Igra
poseduje obeležja karakteristična za svaku etničku zajednicu i, kao
retko koji elemenat narodne kulture, odslikava duh naroda. Narodna igra
je deo drevnih rituala koji su pratili ljudski razvoj, tako da se kroz
nju mogu uočiti promene u ukupnom načinu života ljudi. Ona se prenosi
sa generacije na generaciju i svaka naredna preoblikuje igru na svoj
način, darujući joj svoja osećanja, bogateći je slikama svoje
svakidašnjice, sjajem svoje epohe. Topola je zahvaljujući Saboru
narodnog stvaralaštva Srbije već dve decenije stecište stvaralaca
narodne umetnosti iz svih srpskih krajeva. Na ovom Saboru nastupaju
najbolje folklorne i pevačke grupe koje su se već proslavile na
smotrama narodnog stvaralaštva održavanim tokom godine. Na Saboru se od
izvođača očekuje da, u što izvornijem obliku prikažu narodno
stvaralaštvo svoga kraja. Izvođači nastupaju u narodnim nošnjama,
predstavljajući svoje pesme i igre, svirajući na narodnim
instrumentima. Posebna atrakcija je saborska povorka ulicama Topole.
Sastavljena je od svihučesnika, koji posetiocima Oplenačke berbe dele
voće, a predvode je dvojica konja-nika noseći u rukama zastave Sabora.

Sabor
narodnog stvaralaštva Srbije je manifestacija koja na pravi način
pomaže da se sačuvaju tradicija i običaji srpskog naroda.

Posebna
odlika ovoga kraja, svakako su njegovi žitelji. Vredni i izuzetno
ljubazni domaćini, uvek će vam rado otvoriti vrata svoga doma.
Gostoprimljivost, otvorenost i iskrenost, čuvena nacionalna kuhinja,
autentičnost običaja i nošnji, izuzetno vesele i dinamične igre,
naročito bogata i zanimljiva istorija prave su preporuke za putnike
namernike i poklonike da posete ovaj kraj. Njegova koloritnost i lepota
ostaju trajno u sećanju svih posetilaca. Ko ima želju da se vrati
prirodi, oseti mir i lepotu jednostavnih pejzaža, svakako treba da
poseti Topolu i njenu okolinu.

Kako
se širi Topola tako se širi i njena turistička ponuda. Širi se i dobar
glas o gostoljubivosti i kulturi Topolaca, prefinjenoj gastronomiji,
dobroj domaćoj kapljici, autentičnom suveniru, muzici koja poručuje da
bi Topolu, u stvari, trebalo videti, ali, pre svega, osetiti i doživeti
svaki put iznova.

LIPOVAČKA KOLONIJA


Lipovac, jedno od sela topolske opštine, u okrilju dvorišta seoske škole, čuva
stari hrast, jedan od najstarijih hrastova u Šumadiji. Star je oko 300
godina, a obim stabla mu je preko 5,5 m. Pored toga što je prirodna
retkost, ima i istorijski značaj jer se pominje kao jedan od toponima
iz Prvog srpskog ustanka. Pod njegovim gustim krošnjama okupljali su se
ustanici i njihove vođe.

Taj hrast-zapis bio je nebrojano puta inspiracija slikarima, učesnicima
Lipovačke slikarske kolonije, koja je otpočela sa radom 1973. godine,
na inicijativu ljubitelja umetnosti, radnika u ustanovama kulture
topolske opštine i seljaka iz Lipovca. Svakog avgusta, ljubazni meštani
goste eminentne slikare, upriličavajući sa njima druženja koja se potom
dugo prepričavaju i pamte. Ovde nastaju dela koja upotpunjavaju već
bogat fond Lipovačke slikarske kolonije. Zahvaljujući ovoj koloniji, sa
Lipovčanima su se družila mnoga značajna slikarska imena: Danica Antić,
Nikola Graovac, Petar Omčikus, Olivera Grbić, Milan Cmelić, Milić od
Mačve, Mića Popović, Marko Krsmanović, Sava Bogojević, Mića
Stojiljković, Nikola Rudić, Branko Miljuš, Momčilo Antonović, Danica
Basta, Desa Korecki Mustur, Milan Blanuša, Jovan Rakihić, kao i mnogi
drugi. Iz ovog pitomog šumadijskog sela, smeštenog u podnožju šu
movitog Venčaca, poreklom je jedan od najpoznatijih i najvrednijih
srpskih književnih kritičara - Jovan Skerlić. Seljaci iz Lipovca
ljubomorno čuvaju svoj duh i etnološko nasleđe, ali ga rado otkrivaju
turistima, pravim zaljubljenicima u selo, koji su već nekoliko godina
unazad gosti desetak domaćinstava kategorisanih u seoskom turizmu.

Kruševac je od svog nastanka jedan od bitnijih gradova u istoriji
Srbije. Kao prestonica kneza Lazara i grad iz kojeg je ogromna srpska
vojska pošla na Kosovo 1389. godine, predstavlja važnu tačku naše
istorije.

Mnogi kruševljani, popularno čarapani, takođe su zaslužili svoje mesto u istoriji Srbije ali dalje.
Na ovim stranicama moći će te da pročitate sve što Vas interesuje o
gradu kneza Lazara, poznatim kruševljanima, kao i događajima iz skorije
budućnosti koji su naš grad na bilo koji način istakli... ako želite,
možete doprineti sajtu tako što ćete napisati priču o nečemu što je
vama poznato, čega nema trenutno ovde, i poslati nam je.

Teško je naći Srbina, bez obzira na stepen obrazovanja, koji nije čuo za kneza Lazara Hrebeljanovića i bitku na Kosovu.


Crkva ispred koje je osveštena srpska vojska, pred polazak na Kosovo,
je upravo crkva koju je knez Lazara sagradio, crkva koja je danas
poznata kao "Lazarica".
Još od kraja XIV veka, ova građevina dominira uzvišenjem, koje je
nekada bilo Lazarev grad, dok dans predstavlja jednu od najlepših
lokacija koje Kruševac ima, prelepi travnjaci, ostaci starog grada i
muzej. Prostor se koristi tokom svečanosti svetoga Vida (Vidovdan)
celog meseca Juna, kada se organizuju okupljanja koja svojim sadržajem
podsećaju na ona iz doba kneza Lazara.

Masivna građevina predstavlja ostatak nekadašnjeg Lazarevog grada,
tvrđave koja je gledala na Kruševac, danas gotovo u potpunosti srušena
uz raštrkane ostatke od kojih je Don Žon najupečatljiviji. Na uzvišenju
pored raskrsnice koja vodi u centar Kruševca, ne može a da ne privuče
pažnju svih koji prođu pored.

Iako razrušena, mora izazvati emocije, mora vratiti u prošlost svakoga
ko makar malo vremena pored posmatrajući je. Misli o drevnim vremenima,
o gradnji nečega tako veličanstvenog, o tome da su naši preci takođe tu
stojali i divili se.

Spomenik sa početka XX veka, napravljen je u spomen srpskim junacima sa
Kosova. Boj na Kosovu je direktno vezan za Kruševac obzirom da je
velika srpska vojska, predvođena svojim knezom i Milošem Obilićem, još
davne 1389 godine iz Kruševca pošla da se suprotstavi ogromnom zlu
islama koje je gutalo deo po deo tadašnje Evrope.



Spomenik je najpoznatija znamenitost Kruševca i dominira centralnim trgom, svojom veličinom i lepotom.

Napravljen u spomen stradalim borcima, park Slobodište je impozantno i
omiljeno šetalište kruševljana.

Pokriva ogromnu površinu čiji je svaki
deo jedinstven i ima svoju priču. Po izlasku iz male šume visokih
topola, posetioce dočekuju dve kupste kule, na čijim vrhovima gorionici
spremno čekaju vidovdanske vatre, a između kojih prolaz vodi do "kapije
Sunca", ulaza u monumentalni spomenik čijim središnjim delom dominiraju
pozornica, napravljena da ugosti veliki broj posetilaca, kao i dolina
ispunjena stilizovanim kamenim golubovima, simbolima slobode. Pored
njih, tu je dolina ruža, čiji broj simbolično predstavlja broj
streljanih kruševljana u drugom svetskom ratu. Druga strana vodi ka
lepom, popločanom parku i muzeju... Teško je opisati u nekoliko
rečenica, ako ne i nemoguće lepotu Slobodišta. Potrebno je doći i
videti.

Дан Града - Видовдан

На основу Статута општине Крушевац од 2002. године Видовдан се слави као Дан Општине, односно добијањем статуса Града 2008. године, слави се као Дан Града.

Дан 28. јун (15. јун по старом календару) наш народ назива Видовдан. Овај дан је и у историји и у легенди познат као дан када се одиграла Косовска битка и када је пропало српско царство, о чему има много књига, прича, легенди и научних тумачења. У православној цркви се на овај дан не спомиње ни Вид, ни Видоје нити Витус, нити је каква служба том свецу састављена, нити тај светац има свог тропара. Међутим у католичкој цркви, на тај дан се спомиње свети Витус па се претпоставља да се овај светац задржао у нашем народу. Народно предање вели да је Милош Обилић на Кнежевој вечери, ноћ уочи косовског боја, рекао Кнезу Лазару: "Сутра је Видов дан, видеће се ко је вера а ко је невера".

Српска православна црква на овај дан чини спомен пророку Амосу и св. Кнезу Лазару.

Пророк Амос рођен је 499. године пре Христа у Текуји, племену Завуло јеврејског народа. Био је отац пророка Исаије, и пророковао је педесет година. Власти су га прогониле, тукле и злостављале на разне начине, због тога што је говорио против идолопоклонства и многобоштва и саветовао људе да се окрену јединој правој вери.

На икони се представља као старозаветни пророк у тадашњем обичном оделу, држећи свитак као књигу свог предсказивања.

По народном предању, Кнез Лазар је славио пророка Амоса, а то је вероватно изведено стога што је уочи тог дана давао војводама познату Косовску вечеру.

Свети српски Кнез Лазар рођен је у породици властелина Хребељановића (Грбљановића). Његов отац Прибиц Хребељановић био је старешина у Прилепу код Новог брда. Одрастао је на двору српског цара Стефана Душана. Цар Душан га је високо наградио, поверавајући му управу над Сремом и Мачвом. Оженио се Јевђенијом, у народним песмама познатој као Милица, ћерком великог жупана Вратка, познатог као Југ Богдан, који је био мудар човек и водио је порекло од Вукана Немањића. Лазар је имао три сина: Стевана, Вука и Лазара и пет кћери: Јелену, Мару, Деспу, Вукосаву и Милеву, која се удала за турског цара Бајазита.

Када је цар Душан умро, не престолу га је наследио син Урош, кога је по причи ускоро убио његов старалац Вукашин Мрњавчевић, да би постао владалац свих српских земаља. После битке с Турцима, на Марици, Вукашин бива убијен, а за владара је био изабран Кнез Лазар, који иако је био изабран за цара, задржа своју кнежевску титулу.

Био је добар владар свом народу. За собом је оставио манастире Раваницу, Горњу и Врдник, назван Нова Раваница, као своје задужбине. У време његове владавине спољни притисци на Србију су ојачали. Један број српске властеле постали су турски поданици, а многи српски домови били су у пламену. Лазарови покушаји да мирним путем заустави турску најезду били су без успеха, и постало је неизбежно да се српска и турска војска сударе. Срби су одлучили да ступе у борбу, и за бојно поље одређено је Косово. Две војске су се сукобиле 28. јуна (15. јуна) 1389. године на Косову пољу.

О Косовском боју српски народ је испевао многе песме и сковао многе легенде. Епилог Косовског боја био је поразан по српску државу и народ.

У тим тешким приликама царица Милица и Високи Стеван су успели да склопе мир са турским царем Бајазитом, сином погинулог цара Мурата, и од тада је Србија постала вазална држава турској царевини и морала јој је плаћати данак у крви и новцу.

Касније је породица пренела, уз велику свечаност, тело Кнеза Лазара у његову задужбину Раваницу, и од тада слави се спомен Божијег угодника светог великомученика Лазара, сваке године на дан 28. јуна (15. јуна).

Крајем 17. века, приликом сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем, пренето је и тело Кнеза Лазара, најпре у Сентандреју, а после у Лазареву задужбину, фрушкогорски манастир Врдник.

На икони се представља свети Кнез Лазар у царском византијском орнату, но без круне на глави, држећи у десној руци мученички крст, а у левој своју одсечену главу, као симболичан знак своје смрти.

Прича да је после Косовске битке и пропасти српског царства, царица Милица основала један женски манастир у који је скупила све жене палих косовских ратника, где су провеле остатак свог живота као монахиње. Милица је под монашким именом Јефимија била старешина манастира, за који кажу да је због верних љуба назван Љубостиња. Тај манастир и данас постоји.

У Санџаку постоји легенда да су русалке биле младе жене и веренице ратника који су изгинули на Косову. Да би се ублажили бол и тугу за својим вољеним, уочи Видовдана су, ноћу, ишле од куће до куће и прикупљале прилог, бучно најављујући да у оне русалке - виле. Пред зору би се окупиле на једном месту, сав прилог палиле и започињале коло око огромне ватре. Плес би трајао до заласка сунца. Приликом игре већина их је умирала, а остале су их сахрањивале на истом месту, по чему је то место добило име Русалијско гробље. Ово место налази се на планини Рогозни.

На Видован нико не пева, не игра и не весели се. Тога дана народ се присећа ратника изгинулих на Косову, а обичај је био да се обилазе и гробља ратника погинулих у балканским ратовима. На Косову се вели да уочи Видовдана, у глуво доба ноћи, све реке потеку за часак црвено као крв. На Косовском пољу, на месту битке, расте црвени, косовски божур, који не може да расте ни на ком другом месту. На Видовдан кукавица престаје да кука за косовским јунацима.

У српским народним веровањима и сад има трагова о много-божачком божанству Виду. Он је вероватно био божанство видара (лекара), те се и данас обраћају светом Виду да их извида (излечи) од очних болести, а верује се да биљка видовчица лечни очне болести.

У Левчи се рано изјутра износи из куће сва стајаћа роба, а у којој кући има девојка за удају, она износи и своје дарове које је спремила за удају. Све се то распростире по дворишту, на нарочитој мотки или по плоту, да би свако ко туда пролази могао да их види.

Arheološki nalazi sa područja Kragujevca i njegove okoline
dokazuju da se na ovom prostoru još u praistoriji odvijao društveni
život. Mada nema pisanih tragova, sigurno je da je kao naselje postojao
i za vreme srpske srednjevekovne države. Ipak prvi pisani dokument o
Kragujevcu je turski popis (tafudefter) iz 1476. godine u kom se grad
pominje kao "Kragujfoča", trg sa 32 kuće, u kom nije bilo hrišćanskog
stanovništva. Tada je to je bilo neutvrđeno, nepoljoprivredno naselje u
srpskoj državi koje nije dostiglo rang pravog grada, gotovo pusto, kao
i ostatak Šumadije.Naselje oživljava u drugoj polovini XV veka kada
Turci podižu novo naselje za potrebe turskog stanovništva. Bio je u
rangu kasabe i razvijao se na levoj obali Lepenice. Naselje se
sastojalo iz centra ili čaršije i stambenih naselja ili mahale. Krajem
XVII veka je, verovatno, izgrađena kamena džamija i Muselimov konak, uz
most na Lepenici, a zabeleženo je i postojanje dva karavan-saraja na
prostoru kod današnje Pošte i hotela “Dubrovnik".Sve do doba
oslobodilačkih narodnih ustanaka u XIX veku, većinu stanovnika čine
Turci, izuzev za vreme dve austrijske uprave: prve 1689 -1690. godine,
i druge 1719 – 1738. godine. U tom periodu zabeleženo je znatno
doseljavanje hrišćanskog stanovništva, i izgradnja Kragujevca u duhu
zapadnoevropskih utvrdjenja, koje je bilo centar kragujevačkog
distrikta i komandantura srpske milicije za ceo južni front.
U Prvom srpskom ustanku Karađorđe Petrović je oslobodio Kragujevac
5.aprila 1804.godine. Sa propašću ustanka 1813.godine u Srbiju i
Kragujevac ponovo se vraćaju Turci, a konačno je oslobođen turskog
ropstva 1815.godine. Pravi procvat Kragujevac doživljava od 1818. god.
kada je vodja Drugog srpskog ustanka knez Miloš Obrenović
preneo u njega svoju prestonicu. Povoljan geografski položaj,
nacionalno homogeno stanovništvo, za razliku od Beograda u kome je bila
turska uprava, naveli su kneza Miloša da se opredeli za Kragujevac,
koji postaje državni centar. Nastaje nova varoš kao suprotnost
nasleđenoj turskoj palanci, i uredjuje se za potrebe srpskog
stanovništva.

Knez Miloš Obrenović je rodjen 18. marta 1780. godine u selu Srednja Dobrna u užickoj nahiji. Miloševo pravo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo je 1810. godine, posle smrti svog brata po majci Milana Obrenovića pored koga je učestvovao u Prvom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu. Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao oborknez Rudničke, a zatim Požeške i Kragujevačke nahije. 23. aprila 1815. godine Miloš je stao na čelo Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Tako je 25. oktobra 1815. godine sklopio usmeni dogovor sa Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku. Dogovor je uređen posebnim fermanom, kojim je Srbija i zvanično dobila nekoliko značajnih povlastica. Iako je sam bio nepismen, knez je dobro osećao potrebe novog vremena. Zahvaljujući njemu, srpski mladići su počeli da se školuju u Rusiji, Ugarskoj, Austriji i Nemačkoj, dok su, po kneževom pozivu, u Srbiju počeli da dolaze lekari, profesori, inženjeri. Privreda cele zemlje se unapređuje, tako što se novi stanovnici šalju u opustele oblasti i za to dobijaju značajne poreske olakšice. Njegovi politički protivnici uspeli su da 1835. godine nametnu prvi Ustav srpske moderne države, poznatiji kao "Sretenjski ustav". Taj ustav je brzo suspendovan jer nije odgovarao velikim silama Rusiji, Austriji i Turskoj. Zbog političke situacije u zemlji Miloš je 1. juna 1839. godine bio prinuđen da abdicira i napusti zemlju. Bezmalo dve decenije između 1839. i 1858. je proveo u izgnanstvu na svojim imanjima u Vlaškoj. Za vreme svoje vladavine postao je najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najimućnijih na Balkanu. Nakon devetnaest godina izganstva, Miloš se vratio u Srbiju i započeo svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do njegove smrti 14. septembra 1860. godine.

Zasnivajući novu državu, knez Miloš Obrenović je osnovao i novi centar Kragujevca. Na prostoru oko današnjeg Malog parka (800 metara uzvodno od starog centra oko džamije) Knjaz je izgradio novi gradski centar, (današnji Milošev venac), oko koga se razvijao novi Kragujevac, koji je rastao po broju stanovnika, ali i po teritoriji.Pored kompleksa Milošev venac, koji predstavlja autentičnu celinu i svedoči o bogatoj i slavnoj istoriji, u gradu postoji nekoliko značajnih kulturno-istorijskih celina, koje predstavljaju značajne turističke vrednosti grada, interesantne za turističke posete.
Osim što je bio prva prestonica nove srpske države, u narednom periodu se čitav niz institucija prvi put u istoriji srbije osniva baš u Kragujevcu, pa on s pravom nosi epitet "u svemu prvi" ; prve novine – “Novine srbske” pod uredništvom Dimitrija Davidovića, prvi sud “Sud kragujevački” (1820), prva apoteka (1822), muzička formacija “Knjažesko – srbska banda” koju osniva Jozef Šlezinger (1831), prva gimnazija (1833), prva štamparija (1834), prvo pozorište “Knjažesko – serbski teatar” pod upravom Joakima Vujića (1835), ), Licej – prva visokoškolska ustanova u Srbiji (1838), prva galerija slika, kao i muzej i biblioteka.

Palata Okružnog načelstva, odnosno zgrada Okružnog suda, je izgradjena u periodu od 1902. do 1904. godine, prema projektu jednog od najpoznatijih srpskih arhitekata tog perioda, Nikole Nestorovića. Ova gradjevina je zahvaljujući svojoj istorijskoj ali i umetničkoj vrednosti, proglašena nepokretnim kulturnim dobrom od izuzetnog značaja. Fasada zgrade sa reljefnim ukrasima i izuzetna unutrašnjost sa monumentalnim stepeništem, granitnim stubovima i bogatim ukrasima na zidovima i tavanici, čine ovu gradjevinu jednom od najlepših u Kragujevcu. Njen veliki značaj predstavlja i činjenica da je u periodu od 26. jula 1915. do 23. oktobra 1916. godine bila sedište Vrhovne komande Vojske Kraljevine Jugoslavije. Zgrada Okružnog suda je do danas zadržala svoj autentični izgled.

Daleke 1833. godine je osnovana prva gimnazija u Srbiji, kragujevačka gimnazija, a pet godina kasnije, kada je prva generacija učenika završila školovanje, osnovan je i Licej, preteča današnjeg Univerziteta. 1887. godine škola je smeštena u zgradu u kojoj se i danas nalazi i koja je pod zaštitom države kao kulturno- istorijski spomenik. Prva kragujevačka gimnazija je jedna od najlepših gradjevina u Kragujevcu, a projekat za nju je izradjen u Beču.Do danas je na zgradi zadržana autentična stolarija, izradjena u jednoj bečkoj stolarskoj radionici. Dan škole se obeležava 21. oktobra kao sećanje na dan kada je1941. godine u Šumaricama streljan veliki broj učenika i profesora gimnazije. Mnogi poznati naučnici, umetnici, političari, vojskovodje su deo njene tradicije kao djaci ili kao profesori.
Danas je gimnazija savremena školska ustanova u kojoj se pored redovnih nastavnih aktivnosti održavaju i mnoge kulturne svečanosti kao i sportska dešavanja.