Odabrani citati

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

Milić od Mačve

Kaca Božijeg gneva sručiće se na tebe, Ameriko! Došao je vakat. Sram da te bude! Sa kakvom junećom upornošcu hoćeš srpski plast sena da razbucaš! Usta ti se za vrat okrenula, guba ti se na dom rasputila, obadva ti oka iscurila, te vranama živa hrana bila; ka zengama Srbi što su sada!
Od šta bežala od tog ne pobegla, naopačke noge okrenula, sa psima se oko kosti klala, iz pasijeg korita lokala. Oko vrata verige nosila, dom ti crna koprena zavila. Na krovu ti zagraktale čavke ako bombe na Beograd sručiš! Ognjište ti kiša ugasila. Krv ti mrka za zverinje lokva. Na pseći se sugreb navrznula, svrab nosila - dranje ne pomoglo. Uskrsova jaja ne šarala, svoja oba u mengele metla što Bejkera i Buša ponela.
Bog veliki i velika sila, naredio te se ispunilo. Vriskom išla na časne verige, vrat slomila na vovedenije, manit lajala na voskresenije, Ameriko, čuj glas ponositog! Srpom žnjela nad zmijama trnje! Kosom strugala studeno kamenje! Užetom se konjskim opasala a prosjačkim štapom poštapala. Kile vukla do zemljice crne, na glavi ti stajalo kamenje, oko vrata belutak privezla i u bunar kosmički se vrgla. Smrcalo ti al ti ne svitalo. Plakalo ti al se ne tešilo. Veštice ti sreću odnosile a sove ti hranu donosile, po sred noći dok ljudi spavaju.
Snaga ti se u drobu prelila. Do pasa te živina kljucala a od pasa guba razjedala. S ježevima zime zimovala, oštre bodlje kapke ti grebale, tuđe oči zemljom te vodile, od kamenja koljivo kuvala, u rešeto vodu zavatala, pseće meso u pomami jela a na glavi mravinjak nosila! Umirala a ne mogla umreti.
Grob sama sebi rukama kopala, raspadala se a ne raspala se. U krpelj se teški pretvorila, a iz kože nikad ne izišla što Tuđmana demokratom tvoriš. Vetar meso sa tebe skidao, u kući ti duša ne zborila, sve ti hladnim ledom zaledilo. Nit ženila niti se veselila, od kuće ti ostali ugarci, međ zubima pseća deltina! Ameriko, Broz te usrećio! Da i tebe ropac drhtav snađe! Crnački te gnevi umorili! Kletva moja sa nebeskih soha neka bude Božija pomisao.

- Kad biste vi voleli kao ja – odgovori ona ozbiljno – ne biste me bezmalo izgubili. Ova dvoumljenja usled lazne tananosti i ponosa
nikad vas ne bi tako mucila. Uvidjali biste da su najvece ovozemaljske razlike i oprecnosti polozaja, rodjenja i bogatstva samo
trunka na terazijama u poredjenju sa jedinstvom skladnih misli i osecanja, i istinski zaljubljenih i privrzenih dusa.

Tužan sam.
Toliko sam tužan da mislim da cu sutra umreti kada te napustim.
Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno – da te nikada nisam ni sreo.
Tada ne bih bio tužan, vec prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga.
Ona je crna odeca.
druga strana srece.
Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da cu postati dvostruko ranjivim ako to dobijem…
Mudrost ipak dolazi u pogrešan cas: kad mladost prodje, bura se stiša i devojke odu kuci…

„…Besana noc. Trecu noc uzastopno. Lepo zaspim, ali se posle jednog sata probudim, kao da sam glavu stavio u pogrešnu rupu. I od tada, cele noci do tamo oko pet, spavam doduše, ali me jaki snovi istovremeno drže budnim. doslovno, spavam pored sebe, dok se ja sam moram da nadbijam sa snovima. Oko pet nestaje i poslednji trag spavanja, samo sanjam, što je napornije od bdenja. Ukratko, celu noc provodim u stanju u kome je zdrav covek uoci trenutka kad istinski zaspi. Kad se probudim, oko mene su sabrani svi snovi, ali se pazim da ne mislim na njih…“.

„Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj“ (Richard Shanon, u Müller, 86). I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, tamo sam sebe osjecam, tamo osetim i drugoga. Mogu pustiti i druge da udju u moju ranu, tamo je moguc susret i dodir koji može i drugoga izlijeciti. Samo onaj lecnik može nekoga izleciti koji je i sam ranjen, rekli su stari Grci. Tamo gde sam jak ne može u mene prodreti neko drugi. Tamo gde sam slomljen, tamo može Bog u mene prodreti, a mogu uci i ljudi. Tu se susrecem sa svojim pravim ja, sa slikom koju je Bog o meni stvorio.
Cesto živimo u iluziji da sve naše rane mogu zaceliti. Izlecenjem smatramo da se rane zatvore i da ih više ne osjeamo. Dok se ne pretvore u brazgotinu, kružimo oko svojih rana i uvlacimo se sve dublje u njih. Bogu predbacujemo što je dozvolio tu ranu. Tek kad smo spremni pomiriti se sa svojom ranom, može ona za nas postati ulazom u našu nutrinu, u zdravi i svetli prostor. Rana nas prisiljava da potražimo lek u svojoj nutrini a ne u izvanjskoj marljivosti i jakosti.

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajući se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naočito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bića možeš da zamisliš ogroman polumračni svet. Tvoja svest počiva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sačinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznačajnosti.
Osećaš ukus vode, ređe naljutiš druge.
Teško je na pravi način posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više će to imati učinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zričanje dolazi u obzir.

…“I pre nego što sam uspeo da otpakujem svoj rodjendanski poklon, cuo sam u paketu zvonjenje, tako da sam odmah pogodio da je rec o mobilnom telefonu. Uzeo sam ga i cuo glas svoje žene koja mi uz gromoglasan smeh cestita rodjendan sa telefona iz spavace sobe. Te noci ona je želela da razgovaramo o životu: o godinama koje smo proveli zajedno i o svemu tome. Ali je insistirala da to radimo preko telefona, tako da je otišla u spavacu sobu i odande me pozvala u dnevni boravak, gde sam se ja nalazio s mobilnim okacenim o pojas. Kad smo završili razgovor, otišao sam u spavacu sobu i ugledao je kako sedi zamišljena. Rekla mi je da je upravo okoncala telefonski razgovor sa svojim mužem i da je progone sumnje da li da mu se vrati. Naš odnos joj stvara osecaj krivice. Buduci da sam ja bio njen jedini muž, protumacio sam sve to kao seksualnu provokaciju, tako da smo vodili ljubav s ocajanjem dva preljubnika.
Sledeceg dana bio sam u kancelariji i upravo sam jeo sendvic u prepodnevnoj pauzi kad zazvoni mobilni. Bila je ona, jasno. Rekla je kako više voli da mi prizna da ima ljubavnika. Pratio sam tok njene price, jer mi se ucinilo da ce nam ta igra oboma dobro doci, tako da sam joj kazao neka ne brine: rešavali smo i druge krize pa cemo rešiti i tu. Te noci ponovo smo razgovarali telefonom, isto kao i prethodnog dana, i ona mi je rekla da kroz koji trenutak treba da se nadje sa svojim ljubavnikom. To me je jako uzbudilo, tako da sam odmah prekinuo razgovor, ušao u sobu i vodili smo ljubav sve do zore.
Citavu nedelju dana dešavalo se isto. U subotu, kad smo se najzad obreli u spavacoj sobi posle uobicajenog telefonskog razgovora, rekla mi je da me voli, ali da mora da me napusti, jer je potrebnija svom mužu nego meni. Posle tih reci, dohvatila je kvaku na vratima i otišla, i otada telefon više nije zvonio“…

“Ona ne zna za ljubav. Ne zna da se neko moze voleti, zaliti, spasti, izcupati iz tamnice, iz bolesti, pomilovati po glavi, da se moze grlo umotati salom ili, kao u jevandjelu – oprati noge i osusiti ih ih svojom kosom. O ljubavi – bozijem daru coveka – niko joj nije govorio. Citajuci knjige, to je propustila. Dostupna joj je zivotinjska ljubav,to je bar jasno.Zato je uvek onako tugovala u svojim sveskama,uvek sam ih citao,ona je tako bespomocno – mutno shvatala i shvata svet.
Mozda ce jos imati srece da zavoli. I bice joj tesko i divno. Zavidim onome koga, na kraju, zaspe ljubav ovog nesrecnog stvorenja. On ce dobiti mnogo. Mora da se mnogo toga natalozilo u njoj. Ali,pre svega, ona nikad nece osetiti srecu od davanja celog svog bica, svoje duse drugom stvorenju, slatku bol od tog postupka koji je protivprirodan zivotinji kakva je covek.
Na ovom svetu, ima mnogo nesrecnih, kao sto je ona, ali samo iz razloga sto ne umeju da vole, da vole drugo bice. Jadni ste vi,jadni! Edicka je u raspadanju ipak bio srecan, jer u njemu bolesnom postoji LJubav, pozavidite mu gospodo!” Edicka – Jeleni!“

I najveca je snaga samo u drugima jaka. Samoj sebi je slabost.
Zato vas upozoravam: Ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na rukama morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i drzite je na rukama
Ako je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom tezinom
Jer po zemlji se ne gazi.
Treba je pridrzavati i treba joj pomoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerja
Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade
To vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda.

… Oh, molim vas, nemojte da me gledate sa tolikim negodovanjem. Zar ne mislite da ce toga biti sasvim dovoljno u nedeljama, mesecima i godinama koje dolaze? Pustite me na miru. Stavite su u moje pantoufles. Da li biste se vi odrekli svoje ljubavi, dostojanstveno sišli sa scene, postali pastir i za utehu svirali tužnu muziku na frulici dok raštrkano stado koza mljacka socnu travu? To se nikako ne radi. Nikada se nije tako radilo. Slušajte, ako odete i postanete pastir, nikada je zapravo i niste voleli. Ili vam se više dopada taj melodramaticni potez. Ili koze. Možda glumeci zaljubljenost jednostavno cinite mudar potez u karijeri koji vam dopušta da se preorijentišete na stocarstvo. Ali, u tom slucaju je niste voleli.
… Ljubav – ili ono što ljudi zovu ljubavlju – samo je nacin da naterate ljude da vas posle seksa zovu Dušo.
Novac, cini mi se, mnogo bolje teši nego filotofijau razmišljanjima o tome koliko ce neko živeti.
Ja sam materijalista. Ako niste budisticki kaluder, šta vam drugo preostaje. Dva velika verovanja koja vladaju svetom u ovom veku – kapitalizam i komunizam – jesu materijalisticka samo što je jedno bolje od drugog, kao što su pokazali skorašnji dogadaji. Covek voli robu široke potrošnje, uvek ju je voleo, uvek ce je voleti. Bolje bi nam bilo da se naviknemo na to. I ljubav prema novcu nije koren sveg zla vec polazište za srecu vecine ljudi, uteha za vecinu ljudi. On je mnogo pouzdaniji od ljubavi.
…Život ume da bude pravi skot cak i prema najboljim ljudima, Pogledajte se u ogledalo i recite zdravo, i Život je konga: prikljuci se masi! Prevodenje mracnih dubina ljudskog duha u obrok od jednog intelektualnog zalogaja za ljude mrtvog mozga…
Novac je, kolio sam shvatio, moralno neutralan. Može da se upotrbi za dobro, može da se upotrebi za loše. Možemo da kritikujemo one koji se na neki nacin bave novcem, baš kao što to možemo da uradimo s onima koji se na neki nacin bave ljubavlju, ali novac i ljubav same ne možemo kritikovati.
Ljubav pricinjava vece zadovoljstvo nego brak, na isti nacin na koji su romani zabavniji od istorije

„– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora! Ja tim zvucima zalivam cvece u bašti pod prozorom. Ono tako bolje raste… Ima pesama koje cvece voli. Kao što ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo culi i nikada necemo cuti, jer mnogo je više u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuce. Zbilja, šta da kažemo o kucama? Jednostavno, neke kuce imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuce su ustvari permanentna prepiska izmedu zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nešto kao velika lepa ili ružna pisma. Stanovanje u njima može liciti na poslovnu prepisku, na prepisku izmedu dva neprijatelja puna mržnje, prepisku izmedu gospodara i sluge, izmedu sužnja i tamnicara, ali to može biti i ljubavna prepiska… Takvu kucu koja lici na ljubavno pismo hocu da mi sagradiš. Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti možeš. Ja znam da možeš.

– Kako znate, cenjena gospodice? – upita Damaskin i natace kolut dima s mirisom suvih šljiva na njušku hrtu, koji kinu.

– Otkuda znam? E, pa cuj, moj gospodicicu! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drže uši slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake maštarije i osecanja, šta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana. Tada sam shvatila da mogu da radam decu i da cu ih radati. I odmah pocela da tu stvar uvežbavam. Istoga dana, dakle, u jedan cetvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muškarcica od tri godine i pocnem da ga negujem i da ga volim. Ljubav, to je nešto što se uci i uvežbava. Takode, ljubav je nešto što se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi. Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima ožiljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u mašti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim „na slovo, na slovo“, pokazujem kako se gleda na moju busolu i trcimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuce… On raste brže no ja i postaje na moje oci stariji od mene. Šaljem ga u mislima da uci, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Bec na vojno inženjerijsko ucilište da postane veštak u zidanju i da gradi najlepše kuce… Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tacno zamišljam kakav je on danas negde u svetu i žudim za njim. Za svojim detetom…

– To je lepa prica, gospodice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vaša kuca i gde sam tu ja? Hoce li vam vaš izmaštani negdašnji decak sagraditi palatu?

– Hoce – uzvrati Atilija ostavljajuci klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove košulje i na njegovoj podlaktici se ukaza ožiljak u vidu sklopljenog oka.“

Vedro zimsko podne… Mraz stegao, sve puca, i Nadenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoocnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom cojom.
- Da se spustimo, Nadežda Petrovna, – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostacemo živi i citavi.
Ali Nadenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majuiišh kaljaca pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah cim je pozovem da sedne u sanke, a šta ce tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona ce umreti, poludece. – Preklinjem vas! – govorim joj. – Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavicluk!
Nadenjka najzad popušta, i ja joj na licu citam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovracujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huci, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoce da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam davo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuce u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri… Evo, još casak samo – cini nam se – i propali smo!
- Ja vas volim, Nada! – izgovaram poluglasno. Sanke pocinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nadenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše… Ja joj pomažem da ustane… – Ni za živu glavu necu se više spuštati – kaže ona gledajuci me razrogacenim ocima punim užasa. – Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i vec mi upitno zagleda u oci: jesam li ja rekao one cetiri reci ili su joj se samo one pricule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, ocigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reci ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, casti, života, srece, pitanje vrlo važno, najznacajnije na svetu. Nadenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, ceka hocu li ja zapoceti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi pešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reci, nezgodno joj je, strašno, smeta radost…
- Znate šta? – kaže ona ne gledajuci me.
- Šta? – pitam ja.
- Hajde još jednom … da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nadenjku u sanke, ponovo letimo u stravicnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjacoj i najbucnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nadenjka!
Dok se sanke zaustavljaju Nadenjka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, cak i njen muf i kapuljaca, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U cemu je stvar? Ko je izgovorio one reci? On, ili mi se samo priculo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojce ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplace.
- Hocemo li kuci? – pitam ja.
- A menn … meni se svida ovo sankanje – kaže ona crveneci. – Da se spustimo još jedanput?
Njoj se „svida“ to sankanje, a medutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršce.
Spuštamo se treci put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nademo na sredini brega, uspem da prošapcem:
- Ja vas volim, Nada!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nadenjka cuti, razmišlja o necemu… Ja je pratim sa sankanja kuci, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano ocekuje da li cu joj kazati ore reci. Ja vidim kako se muci, kako se savladava da ne kaže:
- Nije moguce da ih je govorio vetar! Ja necu
da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: „Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N.“ I od toga dana Nadenjka i ja – svakog dana idemo na sankanje i, spuštajuci se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reci:
- Ja vas volim, Nada!
Uskoro se Nada navikava na tu recenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i pre, ali sada vec strah i opasnost daju posebnu car recima o ljubavi, recima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu. Osumnjicena su uvek ista dvojica: ja i vetar… Ko joj od nas dvojice izjavluje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, ocigledno, vec svejedno; iz bilo kog pehara pio – svejedno je, samo da se opiješ.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nadenjka prilazi bregu, kako me traži ocima… Zatim se plašljivo penje uza stepenice… Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršce, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlucno, ne osvrcuci se. Ona je sigurno odlucila da najzad proveri hoce li se cuti one zanosne slatke reci kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oci i, oprostivši se zauvek od života, krece… „Zzzz“ … zuje salinci. Ne znam cuje li Nadenjka one reci… ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je cula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da cuje, da razaznaje šumove, da shvata…
Ali evo dolazi i prolecni mesec mart… Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nadenjka više nema gde da cuje one reci, niti ima ko da ih izgovara – vetar se ne cuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vreme, po svoj prilici zasvagda.
Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nadenjka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima… Još je prilicno hladno, na dubrištu još ima snega, drvece je mrtvo, ali vec miriše na prolece i spremajuci se na pocinak gavrani bucno gracu. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nadenjka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu… Prolecni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice… On je podseca na onaj vetar koji nam je hucao onda na bregu kad je slušala one cetiri reci, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza… I siroto devojce pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reci. I ja, sacekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nada!
Bože moj, šta se zbiva s Nadenjkom! Ona klikce, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srecna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nadenjka vec udata; udali su je, ili je sama želela – to je svejedno, za sekretara plemickog starateljskog fonda i sad vec ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reci: „Ja vas volim, Nadenjka“ – nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrecnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu…
A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reci, zašto sam se šalio …

„Kad bi ajkule bile ljudi“, upitala je mala gazdaricina kcer gospodina Kejnera, „da li bi bile bolje prema malim ribama?“ „Naravno“, rece on. „Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane – i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.

Da male ribe ne bi bile utucene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srecne ribe imaju bolji ukus od nego tužne. U školama bi ribice ucile kako da uplivaju u celjusti ajkule. Ucile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronadu.

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Ucile bi da je Najveca i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obecavaju svetlu buducnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve buducnosti može stici samo ako nauce da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se cuvaju svih osnovnih, materijalistickih, egoistickih i marksistickih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih pocnu da manifestuju takve tendencije. Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove medusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Ucile bi strane ribice da postoje ogromne razlike izmedu njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali cute na razlicitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti medusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi – malih stranih riba, glupih na razlicitim jezicima – dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakacile na grudi i bile nagradene titulom „heroj“.

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika celjusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u celjusti akjule uz melodicnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova cula.

Cak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice pocinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim znacajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale vece primerke. Znacajnije ribice bi bile odgovorne za cuvanje reda medu ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd. Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi.“

“ Kada je vedro i kada sija Mesec, nocu, na svakoj vodenoj povrsini mozete videti njegovu sliku. Koliko samo vodenih povrsina postoji? I na svakoj od njih vidi se Mesec. Slika originala. Uvek je to njegova projekcija, uvek je to on. Hiljade i hiljade Meseca na hiljadama i hiljadama vodenih povrsina. Sve je to jedan jedini Mesec. On je izvor svih svojih slika. Kada svane dan, sve te slike nestanu, ali Mesec jos uvek postoji. Tako je i sa nama. Svi smo mi slike Boga. Kada nas nestane, Bog jos uvek postoji. On je izvor zivota, on je ono sto smo mi stvarno. Svaka Meseceva slika je u potpunosti odraz Meseca, kao sto je covek odraz Boga. I kao sto se Mesec moze razdeliti na beskonacno mnogo svojih slika, a da mu to uopste ne smeta, tako i Bog, koji je izvor zivota, moze to da ucini. I sve se uvek vraca svom izvoru. Tada sva osecanja nestaju i ostaje samo postojanje. Ali Bogu se ponekad ne svidja taj oblik, kada nista ne moze da oseti zato se projektuje u oblik u kome to moze.“

Bila sam protiv braka svim umnim silama svoga bica. Bila sam i tada i danas, uvjerena da je brak besmislena, ropska ustanova, koja narocito medju umjetnicima neizbjezno vodi u razvod, na sudove i glupave brakorazvodne parnice. Onaj koji sumnja u ovo sto kazem, neka napravi mali pregled razvedenih umjetnika i skandala koje su donijele americke novine za poslednjih deset godina.

Ipak je necuven i necivilizovan varvarizam da zena mora biti prinudjena da trpi toliko mucenje. To se mora zaustaviti. Mora biti izmisljeno neko sredstvo za to da se ono izbjegne. Zapravo je neshvatljivo da u nase vrijeme, moderna nauka nije pronasla sredstvo za bezbolan porodjaj, kao nesto sasvim normalno. Kakvo je to nevidjeno strpljenje, ili je nedostatak inteligencije, kada zena uposte moze sebi dozvoliti da i za jedan jedini minut prolazi kroz takav uzasni masakr svoga tijela. Kakva bezumna predrasuda stoji na putu toj stvari? Kakva mlitava i kriminalna nebriga! Naravno, neko ce mi odgovoriti da ne pate sve zene do te mjere. Ne, mozda ne pate indijanke, neke seljanke ili africke crnkinje. Ali nazalost, sto je zena civilizovanija, to je strasnija ova agonija, opet kazem nepotrebna agonija. Dakle zbog te civilizovane zene, mora se pronaci civilizovan lijek za ovaj uzas. Dobro, eto, ipak nisam umrla od sega toga. A zatim reci cete, kad sam ugledala dijete shvatila sam da su se sve muke isplatile. Da, da, ali ja i dan danas kad se sjetim svega onoga sto sam podnijela, zadrhtim od muke i bjesa, jer tolike zene podnose muke zbog nevidjene sebicnosti naucnika koji mirno dopustaju da stradanja koja mogu da se sprijece.

Ja sam takodje posedovao arhaicnu prirodu, koja je kod mene povezana sa – ne uvek prijatnim – darom da ljude i stvari vidim kakve uistinu jesu. Mogu da dopustim da me obmanjuju odavde do vecnosti kada nesto ne zelim da vidim, a da u dubini duse ipak sasvim dobro znam kako stvari stoje….
Otkrio sam da siromastvo ne predstavlja hendikep i da je daleko od toga da bude osnovni razlog za patnju; da sinovi bogatasa doista ne uzivaju nikakvu prednost nad siromasnim i lose obucenim decacima. Postojali su daleko dublji razlozi za srecu i nesrecu od necijeg materijalnog bogatstva…..
Mozemo da provedemo celi zivot u uverenju kako sledimo vlastite ciljeve, a da nikada ne otkrijemo kako, najvecim delom, predstavljamo statiste na pozornici sveta. Postoje cinjenice koje, iako nam nisu poznate, ipak uticu na nase zivote, utoliko vise ukoliko su ovi nesvesni….
Cesto se desava da su zene koje u sustini ne vole svoje muzeve ljubomorne, i da unistavaju njihova prijateljstva. One zele da suprug pripada jedino njima zato sto mu same ne pripadaju. Srz svake ljubomore jeste nedostatak ljubavi.

Sve te rijeci ponavljane svake veceri razlicitim djevojkama sa zadivljenim pogledom djeteta koje otvara paket s poklonom. Promjena navodi na ponavljanje. Ostati s istom, paradoksalno, omogucuje inovacije. Don Juani nemaju mašte. Misli se da je Casanova stahanovac, dok je on zapravo lijencina. Jer uzalud mijenjaš ženu, ostaješ uvijek isti muškarac, privrženik linije manjeg otpora. Ostati zahtjeva više talenta.

Gubitak Istoka znaci dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca – na moru je vodic istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporiste, izvesnost, znanje o tome sta jeste i sta bi moglo biti, a mozda i sam zivot. Za kojom ste zvezdom posli stigavsi na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje.

Ali pretpostavimo ipak nesto drugo. Sta ako je citava prica – orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo – sta ako je sve trik? Sta ako je sve – dom, bratstvo, citava sarada – samo ogromno, sveopste, vekovno ispiranje mozga? Sta ako pravi zivot zapocinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodicnog doma, presecete konopce, isupstite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrisete, sta god – mozda biste tek tada mogli da zivite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zasto i gde da zivite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas presliava zbog toga sto ste prekrsili pravila, ili zbog toga sto ste bas vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nazalost, ne mogu biti sapsteni, nesto nije dozvoljeno. Mozda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i jos dalje, morate da podnesete samocu i nesnosan strah zbog gubitka sidra, uzas pojedinaca oko koga se obrcu horizonti, poput stranica novcica koji je neko bacio u vazduh.

Vi to ne zelite. Vecina to ne zeli. Svetska perionica mozgova ima prilicno vestu ruku – ne skaci sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preci tu crtu, ne iskusavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne zacikavas, a ti to ipak cinis, stavljas me na probu. Neces dobiti priliku, zaboravio si molitvu, unisten si, svrseno je sa tobom, nisi mi nista, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve sto je trebalo da ti bude vrednije od zivota, i da mu sluzis kao gospodaru, da ga slepo pratis, da mu se klanjas, da ga obozavas i da mu se pokoravas; mrtav si, cujes li me, gotovo je, bedno kopile, a cak ti ni ime ne znam.

Zamislite ipak da ste to ucinili. Da ste iskoracili sa kopna ili skocili u kobni vir i da pred sobom vidite carobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blazeno carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udisete – izdisete, bez prestanka, tako da je postala deo vaseg tela. Sladja je od „poseda“ u vasim grudima.

Vina je bila prva koja je to ucinila. Ormus je skocio za njom, a ja sam kao i obicno bio na zacelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zasto smo skocili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne mozete osporiti da smo svi to ucinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.

Ostao sam samo ja da ispricam nasu pricu.

Ne znam da li treba da radis ovo ili ono. Tvoj generalni strajk je lose stredstvo jer se onda izlazes opravdanom prigovoru da pustas svoju sopstvenu decu i zenu da umru od gladi. Strajkom, Mali covece, ne dokazujes svoju veliku odgovornost za vaskoliku sudbinu svoga drustva. Kad strajkujes, ti ne radis. Ali rekao sam ti da ces jednom RADITI za svoj zivot, a ne strajkovati. Nazovi to RADNIM STRAJKOM, ako ti je bas stalo do reci „strajk“. Ali strajkuj tako sto ces raditi za sebe, svoju decu, svoju zenu ili svoju devojku, svoje drustvo, za svoj proizvod ili njivu. Reci im da nemas vremena za njihov rat i da imas vaznije stvari da obavis. Pored svakog velikog grada na zemlji ogradi jednu poljanu visokim zidom od cigle i pusti da se diplomate i marsali licno medjusobno poubijaju. To bi, Mali covece, bilo u sustini ono sto bi trebalo uciniti kad vise ne budes uzvikivao hajl, i kad vise ne budes verovao da si niko i nista, i da nemas sopstveno misljenje i pitao se ko si ti uopste da bi…!
Sve je u tvojim rukama: tvoj zivot i zivot tvoje dece, isto kao i tvoj cekic i tvoj stetoskop! Znam, vrtis glavom, verujes da sam utopista… ili cak „crveni“?
Pitas se kada ce tvoj zivot postati dobar i siguran, Mali covece! Odgovor zvuci strano tvom bicu:
Zivot ce ti biti dobar i siguran kad tebi tvoj zivot bude znacio vise od sigurnosti, ljubav vise od novca, tvoja sloboda vise od partijskog misljenja ili javnog mjenja: kad sklad Betovenove ili Bahove muzike postanu sklad citave tvoje egzistencije (taj sklad je jos u tebi, Mali covece, negde duboko zapretan u nekom kutku tvoga bica!)…

Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najprije svidjeti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, nece pobuditi želje za citanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potice. Naslovni list kod žene ide odozgo do dolje, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slicni mojima, imaju istu privlacnost kao i oprema knjige. Medutim, vecina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što vecina citalaca ne mari za izdavaca knjige. Stoga žene s pravom posvecuju toliku brigu licu, odjeci i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila sljepocom potaknuti radoznalost i želju da ih procitaju. Ali kao što ljudi koji su procitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.

Istina, lažno bjelilo koje sakriva stvarnost bode mu oci, ali njega mami strast koja je vec postala porok, i šapuce mu hvala u prilog lažnog naslova. ‘Možda’, misli on u sebi, ‘knjiga i nije tako loša, možda joj cak i ne treba tog smiješnog vanjskog omotaca.’ I on je tada pocinje ovlaš prelistavati, ali on još nije okrenuo ni nekoliko stranica, a vec se javlja otpor, jer živa knjiga želi da bude procitana kako valja (…)., i tako *legoman biva žrtvom koketarije, tog cudovišta što progoni sve one kojima je ljubav zanat.

(*legoman – covjek sa velikom strašcu za citanjem)

Natanaele, govoricu ti o išcekivanjima.
Gledao sam ravnicu za vreme leta kako išcekuje: išcekuje malo kiše. Prašina puteva beše postala suviše laka i svaki je dašak vetra podizaše. To cak više nije bila cežnja; bila je to strepnja. Zemlja je ispucala od suše kao da se itvarala da bi upila što više vode. Miris cveca u polju postajaše skoro nepodnošljiv. Sve je bilo opijeno Suncem.
Išli smo svako popodne da se odmaramo ispod terase, sklonjeni malo od neobicnog nleska dana. Beše to doba kada je drvece grozdastog cveta, puno cvetnog praha, sa lakocom njihalo svoje grane da bi nadaleko rasprostrlo svoj plodni prah. Nebo se prekrilo olujnim oblacima i sva je priroda cekala. Cas je bio pun neke svecanosti koja pritiskivaše i sve ptice behu ucutale. Sa zemlje se po-diže tako vreo dah da osetismo kako sve malaksava, cvetni prah cetinara vinu se kao zlatan dim sa grane. – Tada pade kiša.
Video sam kako nebo treperi u išcekivanju zore.
Zvezde su bledele jedna po jedna. Polja behu poplavljena rosom, sva milovanja vazduha behu ledena. Izgledalo je još koji trenutak da nejasan život želi da ostane u snu, i moju još uvek zamorenu glavu obuzima-la je obamrlost. Popeh se do ivice šume; sedoh: svaka se životinja vrati svome poslu i svojoj radosti sigurna da ce dan doci i tajna života poce da se širi kroz svaki razrez listova. -
- Tada svanu.
Video sam i druge zore. Video sam išcekivanja noci.
Natanaele, neka svako cekanje u tebi ne bud eželja, vec prosto spremnost na primanje. Ocekuj sve ono što dolazi tebi; želi samo ono što imaš. Neka tvoja želja bude ljubav i neka tvoje posedovanje, bude ljubavno.
Jer, kakva je to želja koja nije ostvarljiva?

Mozda se nijedan druga vrsta intimnosti ne moze uporediti s dva pogleda koja se susrecu s istom sigurnoscu i odlucnoscu i jednostavno odbijaju da se puste.
Ne mozes da mi kazes da priroda nije cudo! Nemoj mi reci da svet nije bajka.Onaj ko to nije uvideo,mozda nece ni shvatiti pre nego sto bajka vec bude pri kraju. Naime,tada dobijamo jos jednom, priliku da skinemo povez sa ociju,da protrljamo oci od iznenadjenja,priliku da se prepustimo tom cudu s kojim se tada oprastamo i napusatmo ga. Niko se ne oprasta,guseci se u susama, od Euklidove geometrije ili periodicnog sistema elemenata. Oprastamo se od sveta, od zivota, od bajke. A oprastamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.
Svemir je mozda star petnaest milijardi godina. A ipak,niko jos nije uspeo da otkrije kako je stvoren. Zivimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna sta je. Plesemo,igramo se,cavrljamo se i smejemo se u svetu iji postanak ne mozemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika zivota. Pronacices je svuda gde ima ljudi, bas kao sto postoji sum u svakom telefonu.

Tajni zakoni naseg najintimnijeg zivota, oni sto nas podjednako upucuju na vjecnost i na prolaznost, nigdje nisu tako prisutni kao u osjecaju ljubavi. Moje saznanje ljubavi prolazilo je kroz razlicite faze, od srece do bola, od ushicenosti do rezignancije, ali nikada nisam pokusavala da tu najljepsu ljudsku sposobnost, sposobnost voljenja, ocrnim, osumnjicim ili ismijem. U godinama mladosti ljubav je pjevala kao ptica, brujala je u meni kao vjecna muzika; sada, zrele godine je jos dublje shvacaju i postuju. Ne znam sto bih jos mogla dodati kao uzgredno objasnjenje, osim da je iskustvo ljubavi sazeto iskustvo samoga zivota.

„Cega se to vas dvojica igrate?“
„Nicega“, rekao sam. „On se boji, a ja mu cuvam strah“
“ A šta je on tebi, kad mu cuvaš strah?“
„Brat“, rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
„A koga se to bojiš?“ upitao je Mileta.
Mile je cutao i gledao u zemlju.
„Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojnice“, kazao sam dižuci se i dalje na prste kao da cu poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
„A ti se ne bojiš?“
“ Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji ce ga cuvati“, rekao sam.
„A gde je tvoj stariji brat?“
„Nemam ga , gospodine vojnice“, kazao sam. „Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim decakom ne smem.“
Ne prestajuci da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Ocekovao je, valjda, da cu zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaceš bez nosa.
Mileta su jedne noci odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoci, stanem uz njega da mu sacuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzicka kapela. Družim se s njima i placem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad vec, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme. „Iz poštovanja“, kaže mi basista Steva iz Silbaša. „Žao nam kad placete“. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas“.
I ja, evo, vec godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znaci i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Cohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

"Ujed se ne leči ubijanjem psa."
Abraham Linkoln

"Kad čovjek želi ubiti tigra, on to naziva sportom; kad tigar želi ubiti čovjeka, on to naziva okrutnošću."
Bernard Shaw

"Svako ko tvrdi da je brak lutrija - pravi lutriji lošu reklamu."
Bernard Shaw

"Budimo zahvalni budalama. Da ih nije bilo, mi ostali ne bismo uspjeli."

Mark Twain

"Iskustvo je najbolja škola, samo je školarina vrlo skupa."

Sokrat

"Kao što vam bilo ko može reći, nisam baš neki dobar čovek, ne znam za tu reč. Oduvek sam se divio nitkovima, zlikovcima, kurvinim sinovima. Ne dopadaju mi se sveže obrijani momci s kravatama i dobrim poslovima. Volim očajnike, ljude sa polomljenim zubima. I isčašenim umovima i tragičnim sudbinama. Oni me zanimaju. Uvek su puni iznenadjenja i energije. Takodje volim i nistarije, kao i pijane kurve što psuju pocepanih čarapa i lica sa razmazanom šminkom. Više me zanimaju perverznjaci nego sveci. Mogu da se opustim uz skitnice jer sam i sam skitnica. Ne volim zakone, moralisanje, reilgije, pravila. Ne volim da me društvo oblikuje."