Odabrani citati

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

"Kao što vam bilo ko može reći, nisam baš neki dobar čovek, ne znam za tu reč. Oduvek sam se divio nitkovima, zlikovcima, kurvinim sinovima. Ne dopadaju mi se sveže obrijani momci s kravatama i dobrim poslovima. Volim očajnike, ljude sa polomljenim zubima. I isčašenim umovima i tragičnim sudbinama. Oni me zanimaju. Uvek su puni iznenadjenja i energije. Takodje volim i nistarije, kao i pijane kurve što psuju pocepanih čarapa i lica sa razmazanom šminkom. Više me zanimaju perverznjaci nego sveci. Mogu da se opustim uz skitnice jer sam i sam skitnica. Ne volim zakone, moralisanje, reilgije, pravila. Ne volim da me društvo oblikuje."

- Ne plasite se da nacinite veliki korak, provaliju ne mozete preskociti sa dva mala.

- Stupi u brak na brzinu, kajaces se natenane.

- Svaki covek ima 3 karaktera: onaj koji ispoljava, onaj koji poseduje i onaj koji misli da ima.

- Ljudi koji pripaljuju fitilj se kriju u mraku.

- Vreme za popravku krova je kada sunce sija.

- Savet je kao riblje ulje, lako ga je dati ali tesko uzeti.

- Muskarac se zaljubljuje ocima, a zena usima.

- Ako jezdis kao orao privlacis paznju lovaca.

- Obavezno se ozenite: ako dobijete dobru zenu - bicete srecni, a ako dobijete losu - postacete filozof.

- Putovanje od hiljadu milja pocinje jednim korakom.

- U ljubomori ima vise samoljublja nego ljubavi.

- Da nije poslednjeg trenutka, mnoge stvari verovatno ne bi bile uradjene.

- Nije sramota dobiti vaske, ali je sramota zadrzati ih.

- Ne plasi se da ostaris mnogima je uskracena ta privilegija.

- Zena je onoliko lepa koliko to izgleda pre dorucka.

- Najcudnije je sto ce u buducnosti ljudi nase vreme zvati: Dobra stara vremena.

- Ako hranis zmiju na tebi ce se uciti da ujeda.

- Zivimo u opasnim vremenima: covek je zagospodario prirodom pre nego sto je naucio da vlada sobom.

- Sta vrede svi izlasci sunca kad mi ustajemo kasno.

- Nikad nisam dozvolio da svoje obrazovanje upropastim skolovanjem.

- Neki ljudi ce se pre utopiti nego sto ce zvati u pomoc.

- Svi su bili na njegovoj strani, zato se camac i prevrnuo.

- Nije vazno da li je put trnovit, vec da li ste obuveni.

- Kad te neko drzi u saci, hteo ne hteo moras da mu pogledas kroz prste.

- Covek je rob svojih emocija.

AMAJLIJA

Za osam amajlija protiv svakog zla i nevolje potrebno je imati: iz levog oka odraz slova Alfa , manji krug što stvara vilin konjic na površini vode , izme?u dva prsta nežnosti cvetnog praha , kao nokat palca ljuspicu svoda, kraći šum rasta mladice tise, večnu zabranu okretanja, srazmerno seb isnage semena , duplo nade , par krila od lepog sna , pod mišku prhtaj goluba , krstinu uglova gledišta , što se na duge trepavice spusti pahuljica, koliko može da stane u usta ljubavnih reči, nozdrvu mirisa majčine dušice, po dobar uzdah od sva četiri vetra , što više prolećne svetlosti, nemerljive upornosti tajne, bilo koji deo duge , pola čaše sjaja belutka iz potoka , dva sastojka koja se možete setiti samo na dan pravljenja amajlija , odoka boje dnevnog leptira , svežanj magije ključeva , zrnce šuškanja skarabeja , srednje jačine zvuka trube an?eoskih , jednu stalnu pomisao na vlagu prepona, po želji pesme zrikavca, kovrdžu dima od kućnog ognjišta, na vrh noža plamena , pedalj dužine vlakno oblaka , iver bleska munje, običnu kapljicu znanja vode , dokle može da se vidi let sokola , vertikalu bar do pete nebeske svere , u drugu nozdrvu mirisa zemlje , smeha , nikad dovoljno smeha , za naušnicu zuj pčela , dok se medju stablima ne izgubi pogled na šumu , kočopernost trave zvane prkos , naramak popodnevnog hlada smokve , nisku cmoketića , malčice buke drvenog razboja , na dlan toplote paperja , širi zamah strukom bosilja , veštinu posmatranja kvadrata , oko svega opis kruga i iz desnog oka odraz slova Omega.

Patnja je stanje izolovanosti; tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma; empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na probu, iznova ponavljati iste, zamorne, zamorne, tako zamorne i drugome tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koja te progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag, dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš-mašine u kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za pranje i ''veniša'' za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednu mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta udesno. Metodično, polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila, dobro je, kraj je, ne može se više. ?avola. Program se automatski nastavlja, idemo u novi ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako ''vreme sve leči'', čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane. Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila. Mogu samo da kažem - patila sam. Bezmerno. Tačka.

U legendama niko Sveti Gral nije osvojio silom. To je uspelo Persivalu, nežnom vitezu, koji je ušao u razrušenu kapelu i našao što su drugi prevideli, tako što je prosto seo i mirovao. Mislim sada da sloboda nije biti ni moćan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, već biti u stanju da voliš. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboraviš na sebe, to znači biti slobodan. Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih žudnji, o odbijanju da robuješ puti. Ne kažu da se kroz put (telesno) osloba?amo. Da će nas žudnja za drugim uzdići iz nas samih potpunije no išta božansko.
Mlak smo mi svet i naša čežnja za slobodom, čežnja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne činove.
Ljubav je, kažu, ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih života i nikad sunca ne vidimo. Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U čudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no sto sam mislio. Kao i većina ljudi uživao sam u toplim večerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Božji čovek i nisam osećao zanos o kojem sam čitao. Čeznuo sam za osećanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reći. Reči kao što su strast i zanos... svi ih naučimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrćemo, da saznamo šta je s druge strane, i svako ima svoju priču o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noći ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previše vole.
A opet, čeznemo da nešto osetimo.

Ustajući tog jutra iz kreveta, čekajući da voda za čaj provri u kotliću, gledajući kako senke igraju kroz zavese i pokušavaju da dotaknu bočice sa začinima koje im svakog jutra nepovratno izmiču, pomislih: �Može se dogoditi da uskoro do?e starost i da u nekom momentu, svakako prekasnom da bilo šta promenim, ustanovim da sam sve uradila pogrešno.
Ovo dalje pretpostavlja barem nekoliko stvari. Pre svega, da postoji ispravan i pogrešan način. Zatim, da mi odlučujemo o tome koji od ta dva načina će dobiti oblik koji se zove naš život. I još dalje, pretpostavlja da postoji isključivost na relaciji dobar način - loš način. A možda je svaki od načina pomalo i dobar i loš?
Tako sam se tešila dok sam pila čaj, ali strah je ostajao tu. Nisam ga mogla odbaciti kao kesicu Erl Greja u ?ubre. Stajao je tu, natapao se, pojačavao crnilo. Niste ga mogli zasladiti. Niste ga mogli razblažiti mlekom. Niste mogli odlučiti da ga ne popijete. Strah je obuhvatao moje jutro na dobro poznat način: pojavio bi se iznenada negde duboko u stomaku, učinivši da mi sve unutra neprijatno zatreperi, i onda se lagano penjao uz dijafragmu, negde u grudi, tamo bi mi za trenutak zaustavio srce, tek da pokaže koliko je moćan, i taman kad bih pomislila da me je dokrajčio, stuštio bi se u grlo i stegao bi me za vrat.
- Dobro - rekoh mu. - Sta očekuješ od mene? Kuda odavde, iz ovog jutra, idemo ti i ja?
Strah je ćutao i gledao u mene. Obožavao je da odmah izjutra postavi hijerarhiju stvari za taj dan. Moram znati šta mi je najvažnije. I ko vlada. Izvan toga, on mi dopušta da sama odlučujem o manje važnim stvarima. Njega zanimaju samo strateška mesta. Kao na primer: hoću li preživeti i ovaj dan?
Sta ako u poslednjim danima života shvatim da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ići dalje? �ta ako me je nešto čekalo baš tamo gde me je mrzelo da pro?em? Sta ako bi sve bilo drugačije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave rečenice, jedinog mogućeg odgovora na postavljeno pitanje? Sta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni?
Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i čini vam se da mu pripadate. Ponekad, medjutim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogućih života. I svi ovi drugi životi odjednom vas peku kao tek narasli plikovi.
- Da li ti to pokušavaš da mi kažeš - upitah ga - da imam izvesnu obavezu prema tim drugim životima u koje nikada nisam provirila?
Moj strah se lukavo smešio na mene, glave nakrivljene na stranu, sležući ramenima, glumeći nekoga ko meni prepušta da izvedem zaključke, donesem odluke, postupim onako kako želim... Kakav podlac! Neko sa strane mogao bi još da pomisli da zaista imam nekakav izbor!

Par budućih ljubavnika išao je sredinom ulice u pešačkoj zoni, malo pre večere. Grad je plamteo u večernjim bojama. Velike stare zgrade su se presijavale pod sve slabijim sunčevim zracima, kamene fasade su im bile narandžaste kao usijano gvož?e. Mladi, okupljeni u grozdove, tumarali su naokolo, ćaskali i smejali se, flertovali. U toj nekadašnjoj fakultetskoj četvrti još je bilo nečeg svečarskog i bezbrižnog. Jun je bio lep i dnevna žega je još uvek opterećivala vazduh. Žena je na sebi imala laku haljinu s plitkim izrezom, koji se gubio ispod muslina žute ešarpe oko njenog vrata. Njena silueta i hod ukazivali su, pre nego lice, da je ona mlada žena; a nešto drugo na njoj, neka neusiljenost, neka neuhvatljivost otkrivala je da više nije devojčica. Nije više imala onu nespretnost, onu unutrašnju smetenost što, poput žiga, obeležava i štiti devičanstvo. Umesto toga, zadovoljstvo, koje joj je očigledno pričinjavalo koketiranje, nagoveštavalo je da ta žena ume da se ponaša u muškom društvu. Njen pratilac je već bio prošao kroz period raspaljenosti i približavao se onom trenutku u životu kad kod onih koji su na ovaj svet došli posle nas prvo primećujemo mladost da bismo joj se iskreno divili. Imao je četrdeset devet godina, još uvek gustu plavu kosu, ali crte lica koje su počinjale da blede. Nije bio lep i nije se ni trudio da ostavi takav utisak. Ta činjenica nije bila puki detalj: svedočila je o tome koliko je taj čovek samouveren. Bio je prilično nemarno obučen, u svetlo odelo i belu košulju zakopčanu do mesta na kome se nalazio čvor kravate lišene mašte. Odelo je bilo izgužvano, sigurno se znojio, pošto su kratkotrajni naleti povetarca koji se probijao kroz grad donosili samo vazduh ugrejan od asfalta. Moglo je, dakle, da se nasluti da nije išao kući da se presvuče pre tog sastanka, za razliku od svoje prijateljice, koja se sigurno dugo spremala. Tako?e je bilo jasno da to nije ni poslovni sastanak, ni porodični izlazak u smiraj dana, već ljubavni susret. I sve to bilo je jasno već na prvi pogled svakome ko bi ih video zajedno.
Činilo se da slede korake nekog komplikovanog plesa dok su grabili napred, kao da žure. A uopšte nije bilo tako. Hod im je ubrzavala želja da iza?u iz te gomile. Išli su jedno pored drugog, rastajali se, sastajali, ponovo razdvajali, ševrdajući da bi se probili kroz mnoštvo prolaznika. Kad bi se udaljili jedno od drugog, on je ubrzavao korak da je sustigne, i nije odvajao oči od nje, a ona je, kao da njega više nema i kao da se ona sama zabavlja, cupkala po ivičnjaku, skakućući izme?u grupa neznanaca, kao neka košuta, i mašući majušnom tašnom prebačenom preko ramena. Niko, dakle, ne bi ni pomislio da je to neusiljeno držanje maska za snažno uzbu?enje, ljupki izraz unutrašnjeg treperenja. Silno je želela da se dopadne! I, kako to obično biva, ta ženska žudnja poništavala je njenu sigurnost.
Dakle, u tom trenutku, kad su stvari bile na početku, njena spontanost je bila uništena. Pokušavala je da povrati pribranost čim bi je njen pratilac pogledao. A on ju je gledao bez prestanka. Najpre se brinula zbog svoje odeće. Da nije previše ovakva ili onakva? Želela je da izgleda kao osoba od ukusa. Sad je čak razmišljala i o svojim pokretima. Zašto skakućem? - pitala se. To je detinjasto. I prestala je da skakuće. Gledao ju je osmehujući se. Ne kurtoaznim osmehom, već zadovoljnim.

- Vremenom naučiš da se ponašaš odvažno, ležerno, samouvereno i onda kada se uopšte tako ne osećaš. Me?utim, odeblja ti koža. Možeš više i bolje da podneseš. U svakom slučaju, mnoge stvari te se ne dotiču više, kao kad si mlad. Plus, što je velika prednost sazrevanja, skapiraš da mnogo toga što ti se čini važno, u stvari nije. Ili nije toliko, koliko ti se sad čini. Tako stekneš dozu sigurnosti. Isturiš ispred sebe svoje znanje, karijeru, novac, porodicu, kako ko, vrednosti prema svom afinitetu, i to te u izvesnom smislu brani od sveta. Sve skupa, to se zove zrelost. Tako nekako.

- Svaka velika ljubav, kada se dogodi, nazdravi samoj sebi i iskapi do dna ideju da će trajati večno. I opije se. Istih ljubavi nema, kao što nema ni istih ljudi, ali ovaj zanos i strast s kojom se otimaju nestajanju, čine da ipak sve pomalo liče jedna na drugu. Kao pijanac na pijanca.
- Zašto bi dobro i zlo, mržnja i ljubav, kada se raspadnu, morali imati istu formulu, isti hemijski sastav i isto ime-ništa?!
- On je imao samo nebo, ona sve. Bili su potpuno različiti, ali sile za to nisu marile. Rovale su duboko po njenoj toploj zemlji i tu zatrpavale njegovo nebo. Strpljivo, uporno, iz dana u dan.
- Dobro je što je ovako. Kada bismo znali sve, izgubili bismo volju da živimo.
- Ima osećanja koja gutaju čoveka. I onda ga dugo žvaću i vare osloba?ajući sokove kojima se i on sam sladi. Ali, samo oni koji imaju sreće, ostanu celi.
- Najveća čuda ipak su u glavama. Ako i izadju odatle, mnogo su manja.
- Nemaju samo ljudi svoje navike. Stvarajući ih kao da ih utisnu u vreme, pa ih i ono samo, odmicanjem, podržava. Inficirano ljudskom navikom.
- Postoje greške koje u sebi sadrže, gotovo nude mogućnost da budu ispravljene. To su greške učinjene greškom. Jednoga dana kada okolnosti sazru, ispravimo ih i kao da se nisu zbile. Ali ima i onih drugih, konačnih, koje ostaju kao trajne fleke na našoj savesti. I tek kada zabole, upitamo se da li je tako moralo?
- Dozvoliti svojoj mašti takvu ekscentričnost, bila bi, ipak, ludost. A kontrolisati je i održavati joj nivo baš oko samog vrha, bila je prava umetnost. I lepota. Do beskonačnosti odložena ejakulacija. I san otvorenih očiju. I čežnja ispunjena i zaustavljena u vrhu. Zadovoljena samom sobom. I sreća koja nije želela dalje.

Tu sam gde sam, i ponekad, kad otvorim oči da bih na čas - dva zbrisao iz svog filma, bacim pogled na veliku zastakljenu sliku ulice u čijem se okviru neprestano smenjuju prizori. Stakla knjižare su, inače, malo zatamnjena, tako da svi koji prodju ispred njih ne odolevaju samozaljubljenosti;
obično zagledaju lice ili odeću, pažljivo popravljaju neposlušni pramen kose ili čvor na kravati, narcisoidno pilje u svoj lik, procenjujući ga u prolazu, žene ovlaže usne, isprobaju neki novi zavodljivi pogled iskosa,
ne znajući da ih posmatram.
Koliko nesigurnosti izmešane sa sujetom! Kako izgledam? Jesam li privlačna?
Dok ih tako gledam skriven bleskom izloga, nevidljiv sve dok ne pridju sasvim blizu stakla, čini mi se da je čitav svet napolju samo jedan ogromni glupi akvarijum, u kome se čudni primerci čovekolikih riba love, preganjaju, progone, proždiru, hrane u hodu, razmnožavaju...

Srce zna svoja pravila koja razum ne poznaje.

Religija je ta koja sprecava siromašne da ubiju bogate.

Jednostavna celija je toliko kompleksna da ne možemo od toga da polazimo da se to slucajno desilo.

Kad si srećan i sunce za tobom žuri.

Ko misli da je srećan, on je zaista srećan.

Možda. Imamo svoju reč.
Najmudriji odgovor na konačna pitanja.
Reč koja ukazuje na otvorena vrata i široke horizonte. Ne verujem u to da je značenje života zagonetka koju treba razrešiti.
Život jeste. Ja jesam. Svašta može da se desi.
A ja verujem da svome životu mogu dati novo značenje.
Neizvesnost je sreća u formi nesreće.
Da sam apsolutno siguran u sve, proveo bih život u patnji, bojeći se smrti. Ali, pošto je uvek sve moguće, čuda su uvek negde u blizini i nikada neće prestati da se događaju.
Verujem da čovekova sloboda može da se definiše jednom jedinom rečju koja, poput sićušnog podupirača omogućava vratima postojanja da ostanu otvorena.
Ta reč je: Možda.

Kad biste vi voleli kao ja – odgovori ona ozbiljno – ne biste me bezmalo izgubili. Ova dvoumljenja usled lazne tananosti i ponosa
nikad vas ne bi tako mucila. Uvidjali biste da su najvece ovozemaljske razlike i oprecnosti polozaja, rodjenja i bogatstva samo
trunka na terazijama u poredjenju sa jedinstvom skladnih misli i osecanja, i istinski zaljubljenih i privrzenih dusa.

Znam ljude koji veruju da je ljubav samo za besposlene i za mesecare; i druge koje su ostareli, a nikad nisu bili zaljubljeni, i trece koji su smatrali za nedovoljno poštovanja svoje muškosti da svoju ljubav kažu ili pokažu. Samo ljudi velike ugladenosti i artisti u životu naprave od ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge. Lirski pesnik govori o svojoj ljubavi ozbiljno kao o stvorenju sveta. I danas je više na zemlji samoubistava zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja ili propale casti. Prosecni covek uvek voli više ženu nego ljubav. Kod žene je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo covek, i koja ne cezne da bude i voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Svakako, od svih vaših ljudi, ženama su pesnici najbliži, jer i oni žive u stalnom uzbudenju i imaju puno ženskog i detinjastog. Sanjalice i mistici, pesnici svagda nalaze da realni život nije dovoljno velik ni dovoljno lep, i oni grade da bi ga dogradili, i stvaraju da bi ga dovršili. Njihove su ljubavi nestalne, ali raskošne. Žena je blagodarna coveku i koji je ne voli, ali koji ima izgleda da je voli; ne traži u coveku herojstvo nego pažnju; veruje i u laži ako su delikatne i nežne, i uživa i u maloj sreci, ako je ništa ne muti. Covek voli ljubavbol, a žena voli ljubavradost. Za ženu je ljubav blistava sasvim dovoljna. Žena može otici i u ludilo i u samoubistvo, ako je stalno trujete recima o dubini ljubavi i lepoti suza; ali po svom instinktu deteta i epikurejca, ona mrzi svaku dubinu i ima užas od velikih suza. Žene koje vole ljubavbol, to su obicno žene koje su prirodom odredene majke. One se ne boje bola; one nose mesecima dete pod pojasom, gotove da se nagrde noseci ga, i da mu žrtvuju život radajuci ga, i upropaste mladost odgajajuci ga. Žene koje ne trepe nikakav bol u ljubavi, to su one koje ne vole ni decu, ni materinstvo. Zato devojka koja unapred pokazuje da ne želi decu, nece nikad biti ni dobra žena, ni dobra majka, ni dobra drugarka, nego buduca raspikuca i opasan poliandar, koja voli svet vecma nego kucu, sebe nego ikakvog coveka; to je pustolov kojoj ce muž služiti samo za pratnju i podvodenje. Znao sam, naprotiv, devojaka koje su u petnaestoj godini želele da se udaju, samo da što pre postanu majkama, i koje su unapred imale u glavi plan da imadnu svoje desetoro dece, i vec tako unapred odredile i imena za svih desetoro. Prvi znak da jedna žena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete od coveka kojeg voli.

“…Oslusni, srce moje, i poslusaj sta govorim: Dusa mi bjese mocno stablo cije korijenje seze u dubine zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju. Dusa mi procvjeta u proljece, plodove dade u ljeto, a kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih ih na raskrsnicu. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem nastavljali.
Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji u plac i jadikovku pretvorise, u posudama vidjeh samo jedan plod koji ljudi meni ostavise. Ja ga uzeh i vidjeh da je nesnosljivo gorak, kiseo kao zeleno grozdje, te rekoh svojoj dusi: Tesko meni. Ljudima sam u usta stavio prokletstvo i u utrobe neprijateljstvo. Sta si, duso, ucinila sa slascu koju si korijenjem sisala iz dubine zemlje, sta si ucinila sa mirisom koji su tvoje grane upijale iz sunceve svjetlosti?
Potom iscupah mocno stablo svoje duse.
Iscupah ga zajedno sa korijenom iz zemlje iz koje je raslo i iz koje se hranilo. Iscupah ga iz proslosti i oduzeh mu sjecanje na hiljadu proljeca i hiljadu jeseni. Zatim posadih stablo svoje duse na drugo mjesto.
Zasadih ga u polje daleko od staza vremena. I bdio sam nad njim govoreci: Bdijenje nas priblizava zvijezdama.
Zalijevao sam ga krvlju i suzama govoreci: U krvi ima mirisa i u suzama slasti.
A kada dodje proljece, moja dusa ponovo procvjeta i u ljeto plodove dade. Ujesen sakupih zrele plodove u zlatne posude i stavih ih na raskrsnicu. Ljudi su prolazili, sami ili u grupama, ali niko ne pruzi ruku da uzme iz mojih posuda.
Uzeh i pojedoh jedan plod te osjetih da je sladak poput meda, ukusan kao rajsko vrelo, prijatan kao vavilonsko vino, mirisan kao dah jasmina. Tada uskliknuh: Ljudi ne zele da kusaju blagoslov, niti istinu, jer blagoslov je plod suza , a istina je plod krvi!
Zatim sjedoh u sjenku stabla svoje osamljene duse, u polju daleko od staza vremena.
Cuti, srce moje, do jutra.
Cuti, jer se zrak zasitio odvratnim mirisima i tvoj dah nece da kusa”

Izmedju svih, najvise me privlace veliki ravni krajolici – jednolicne ledine – i poduzeo bih duga putovanja da nadjem mocvarne zemlje, ali nalazim ih i ovde, gde me okruzuju. – Ne sudite po tome da sam tuzan; nisam cak ni melanholican. Ja sam Titir i usamljenik i neki krajolik volim kao knjigu koja me ne odvraca od moje misli. A moja misao je tuzna, ozbiljna je, a u prisutnosti drugih cak i sumorna. Volim je vise od svega, a ravnice, sumorne bare i ledine trazim upravo zato da bih je proveo po njima. Lagano je vodim po njima.
Zasto je moja misao tuzna? – Da sam patio zbog toga, cesce bih se o tome pitao. Da mi vi niste skrenuli pozornost, mozda to ne bih ni saznao, jer ona se cesto zabavlja mnogo cime sto vas nimalo ne zanima. Ona, tako, rado precitava ove retke. Radost nalazi u sitnicama koje je beskorisno spominjati vam, jer ih vi ne biste priznali …’

Kada bismo svake noci sanjali jedno isto, to bi uticalo na nas koliko i predmeti koje vidamo svaki dan. I kada bi neki zanatlija pouzdano znao da ce sanjati svake noci, svih dvanaest sati, da je kralj, mislim da bi on bio gotovo isto toliko srecan kao i kakav kralj koji bi sanjao svake noci, celih dvanaest sati, da je zanatlija.
Kada bismo svake noci sanjali da nas gone neprijatelji i da nas kinje te mucne aveti, a kada bismo svaki dan provodili u raznim poslovima, kao kada se putuje, patili bismo gotovo isto toliko kao da je to istina, i strepeli bismo od spavanja kao što strepimo od budenja kada se bojimo da ne zapadnemo stvarno u takve nesrece. I zbilja bi ono (spavanje) pocinilo otprilike ista zla kao stvarnost.
Ali zato što su snovi svi razliciti i što je i jedan isti pun promena, ono što se u njima vidi uzbuduje nas znatno manje ngo ono što se vidi u budnom stanju, zbog neprekidne povezanosti, koja medutim nije tako povezana i ravnolika da se i sama ne menja, ali samo manje naglo, ako ne retko, na primer kada se putuje i onda se kaže: „Cini mi se da sanjam.“ Jer život je san, samo malo manje nepostojan.

Našao je citirani pasus izmedju redova u opisu ukletog jezera: Kad se vetar podigne,a oluja ucini da oblaci hitaju i nebo place, iz dubina njegovih prljavi talas ustremi se ka nebu.Pomoc opet od tebe zavisi, samo tebe. Jaz opasnosti u kome demon ceka ti još ne znaš. Traži ga ako smeš… Dejl je smišljao odgovor na ovo a pošto je odlucio da nije potreban.. Umesto da pozove fajl romana na kome je svakodnevno radio ,otvorio je novu stranu i poceo da kuca.
Onome ko procita: Sve što sam izgubio,izgubio sam zato što sam sve zaj..krivica je samo moja. Mislim da sam svoj život proveo ili pokušavajuci da budem neko drugi ili cekajuci da postanem ja,a nisam znao kako. Otišao sam predaleko do ovog mesta, a ne znam put nazad. Barem mi je ponešto postalo jasnije. Voleo bih da sam bio bolji muž i otac.Voleo bih da sam bio bolji ucitelj i pisac.Voleo bih da sam bio bolji covek. Ko zna? Možda kada skliznemo niz jednu stranu svega,izadjemo na drugoj. Možda i ne. Umoran sam.

„Kceri moja, ima jedna ljubav koja se nikako ne poverava ljudima, a kad se poveri andjelima, oni tu ispovest prihvataju sa osmesima srece…
…Ljubav bez nade, kad ona nadahnjuje zivot, kad u nju unosi zakon odanosti, kad oplemenjuje sve postupke mislju da ce se postici idealno savrsenstvo. Jest, andjeli odobravaju takvu ljubav, posto ona vodi ka poznavanju Boga. Valja da se neko neprestano usavrsava da bi bio dostojan onoga koga voli, da za nj krisom podnosi bezbroj zrtava, da ga obozava iz daljine, da mu daje svoju krv, kap po kap, da mu zrtvuje svoje samoljublje, da ne zna vise ni za oholost ni za srdzbu sa njim, da mu ne da da zna za svirepu ljubomoru koju on potpiruje u srcu, da mu daje sve sto zazeli, pa ma i na svoju stetu, da voli ono sto on voli, da je licem uvek okrenut njemu, kako bi ga pratio pogledom a da on to ne zna: takvu ljubav bi vam oprostila religija, posto se njome ne bi narusavali ni ljudski ni bozanski zakoni….“

Crno je je njegova boja. Mantil. Šešir. Džemper. Sve. Visok. Tamnoput. Apostolsko lice i brada. Krupne, smeđe oči i kratak oštar pogled.
Hoda zanesen.
Ispred njega, desetak starih knjiga.
Otvorena sveska.
Stranac.
Sam. Za stolom. Na ulici. Koncertima.
Jednog svitanja je, otišao.
Prošla je godina. Sunce je na zalasku.
Ispred velike biblioteke u Gradu -
- prosvetljeni stoje.
Mlada, tamnoputa žena govori: o ljubavi,
o strancu, o sebi, o njima, o svojoj knjizi:
’’Stranac u gradu’’ .

Vedrana ::"Na putu ka istini čovek može da napravi samo dvije greške. Da ne prodje cijelim putem, ili - da ni ne krene." Buda

Svako ima po jedan grad svoje dvadesete godine, koji je lepši i melodičniji,
i sunčaniji, nego svi drugi gradovi na zemlji. Grad mladosti, i to baš grad
u jednoj takvoj gluhoj pokrajini, to izgleda jedna istina srca i mašte, više nego
zemaljska istina i opšta stvarnost. Ako to nije grad gde smo se rodili, to je ipak
mesto radjanja svih naših početaka, svih iluzija, prvog ponosa pred životom,
prvog prkosa medju ljudima, prvog sna medju ženama, prvog razočarenja
medju idejama i principima. Ne pamti se detinjstvo ni po čemu ozbiljnom,
a starost se opet pamti samo po bedi. Medjutim mladost jedina ostaje u nama
kao praznični dan bez prestanka.