Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić - Page 2 Empty Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 4:58 am
First topic message reminder :

ЗАЛАЗАК СУНЦА
Jovan Dučić - Page 2 446_web-1
Jош бакрено небо распаљено сија,
Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Иза црне шуме старих четинара.
Негде у даљини чује се да хукти
Воденички точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.
Опет једно вече... И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
у блиставој сенци смарагдових гора —
Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме...
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Упртих зеница према небу златном,
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази, полако.
И ја коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих хладних усница...
Као смрт су верне љубави без наде!
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би.




Poslednji izmenio MustraBecka dana Ned Jul 19, 2009 10:57 am, izmenjeno ukupno 1 puta

MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 6:09 am
СУЗА
Kô јесења шума тако умираше
Цео један живот тихо и нечујно.
И још носећ срце и жељно и бујно,
Ми смо осећали задње дане наше.
Мотрећи у кобни символ што се диже,
Душа нам се мрзла и тровала тугом;
И држећ све чвршће руку једно другом,
Ми смо корачали раскршћу, све ближе.
Ми смо своју сузу крили у том часу,
Ону сузу чедну, свету, неумрлу:
Но она се свагда јављала у грлу,
И увек се тужно расула у гласу.

РАПСОДИЈА
Dа ми је да љубим као некад прије —
Без наде и среће; вај! да ми је моћи
Испунити опет целе своје ноћи
Сузама и слутњом којој конца није.
Да ми је да волим као пре, пун мрачне
И свирепе сласти да патим и страдам;
И уживајући у болу што задам,
Да не љубим очи него кад су плачне.
Да ми је да волим срцем, које тајно
Све носећи сумњу страшнију и већу,
Не зна за врлину, јер не зна за срећу,
И што мрзи болно, јер љуби очајно.

МИР
Hтео бих да знадем љубим ли и сада —
И да добра нека светлост продре сени,
И тишину овог умиреног јада,
И падне на тамне путеве у мени.
Да знам од куд тишти на дну душе тајно
Неки мир што шуми, и песма што ћути,
Док, кô задње птице кроз вече бескрајно,
Очајно се журе закасли минути.
Нит што више желим и нити што хоћу,
Нит зна суза сама кô некад да лије,
Да туга нарасте, као река ноћу...
А све можда зато што љубим кô прије.

РАСТАНАК
Oпет сам те срео тамну, пуну сете —
Браниш невидљивој сузи да потече;
Кô сен безнадеждни, тако, јадно дете,
Ти беше поред нас цело једно вече.
Све беше одавна нестало међ нами,
И љубав, и мржња. А наше две стране
Душе осећаху, ипак, кô у тами:
Кипе две-три сузе још неисплакане.
И негдашњег срца, никад неречена,
Притајена, тамна, реч хтеде потећи...
А кад пође као безнадеждна сена —
Никад можда нисмо били ближе срећи.

ВЕЧЕ
Mре потоња светлост и постаје смеђа,
Октобарско сунце гасне иза хума...
А твоја је душа пуна болног шума,
Тешка суза стала у дну тамних веђа.
Док у твоме врту дан очајно тиња;
У тамној се сенци расплакале чесме;
Шуми гора, као роса да ромиња,
А у теби хује риме моје песме...
Хује тамне риме, кô мистично врело,
Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада:
У свакоме стиху има суза јада,
У сваку је строфу легло срце цело.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 6:12 am
ИЗМИРЕЊЕ
I када те живот болно разочара,
И када престану и жеље, и снови:
Оно што нам врати једна суза стара,
Вреди један живот незнани и нови.
Памти што је прошло, с пуно вере неме,
Кроз све дане дугих страдања и менâ:
Чувај своју прошлост за суморно време
Кад се живи само још од успомена.
Па ћеш да запиташ једном, и ненадно —
Нашто само сузе, нашто боли само?
И шта да икад жали срце јадно,
Када је све наше, све што осећамо!

ПУТ
Dа ми је да нађем нови ритам неки,
И горду способност којој не знам име,
Да свагда без страха пут пређем далеки —
Пут од једног бола до његове риме.
И да моја мисô никад не залута
У том своме часу свечану и ретку,
Увек свету ватру носећ целог пута,
Велику и светлу, као у зачетку.
И да накрај песме не осетим тада
Боле које ништа не може да спречи:
У души остане још толико јада,
За које немамо ни сузе, ни речи.

ГАМА
Nе! та болна љубав коју срце наше
Сад куне у своме очајању дугом,
Беше можда мржња која нас враћаше
Увек у загрљај кобни једно другом.
Ми смо се љубили мржњом у то доба,
Чежњивом и тамном мржњом. Вај! што мучно
Беше, када једном неста и та злоба
Која нас држаше дотле неразлучно.
Најзад, стисак руке безнадеждан, ледан!
И ми тад метнусмо у очају многом —
Целу своју душу у пољубац један,
И сав отров мржње у последње збогом.

СУСРЕТ
;екасмо се дуго, а кад смо се срели,
Дала си ми руку и пошла си са мном.
И идући стазом нејасном и тамном,
Искали смо сунца и среће смо хтели.
Обоје смо страсно веровали тада
Да се бесмо нашли. И ми нисмо знали
Колико смо били уморни и пали
Од сумњâ и давно преживљених јада...
И за навек кад се растасмо, и тако
Стежућ своје срце рукама обема,
Отишла си плачна, замрзла и нема,
Кô што беше дошла, тужно и полако.

РЕЗИГНАЦИЈА
Nе прокуни никад то присуство јада,
У вечери глухе, крај мртвог огњишта.
Јер како је празно наше срце, када
Нема у животу да оплаче ништа.
Твој бол беше извор све твоје чистоте;
Он је твоја младост, лепота, и тајна;
Не прокуни тренут који ти све оте:
Само си у патњи постала бескрајна.
И ослобођеној од смрти, без уза
За све око себе — сад нови пут сија:
Кад познамо чари покајничких суза,
Тад постане љубав једна религија.

СЛУТЊЕ
Kако време тече тромо и безлично,
И болна се слутња почиње да буди:
Да и осећаји старе, као људи,
И све једно другом да је тако слично.
Ове бесанице нове, растрзане,
Чини ми се исте као стари боли;
И све нове сузе што малочас проли,
Кô сузе од јуче, кô сузе од лане.
И сва ова љубав коју срце сније
Што се чини тако и млада, и нова —
Све је осветнички фантом старих снова:
Кобни ехо речи изречених прије.

СРЦЕ
Sрешћемо се опет, ко зна где и када,
Ненадно и нагло јавићеш се мени —
Можда кад у души болно застудени,
И у срцу почне први снег да пада.
На уснама нашим поникнути неће
Ни прекор, ни хвала; нити туга нова
Што не оста више од негдашњих снова
Ни капља горчине, ни тренутак среће.
Али старом страшћу погледам ли у те:
То нове љубави јавља се глас смео!
Јер што срце хоће, то је његов део —
Увек нови део од нове минуте.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 6:14 am
СИМВОЛ
Gледам твоје крупне очи заљубљене,
Где сја ватра — ко зна — грешна или света.
Свеједно љубиш ли другог или мене:
Ти љубиш невино као цвет што цвета.
Љубав би ти моја била заточење,
У твом безграничном, граница и мета;
Таква, вечна жено, кроз живот и мрење
У слави инстинкта ти си само света.
Ти си сат од којег небо зарумени,
Символ већи него бол људски што грца;
И ти си божанству ближа него мени:
Више закон света, него закон срца.

РАСПУЋЕ
Jа не знам раскршће на ком смо се срели,
Некад, као странци, са два разна пута;
Кад нит смо то знали, и нити то хтели,
Једног безименог и страшног минута.
Као у дворани огледалâ, и ти
Сад у свакој мисли боравиш по једна.
И цела исткана из сунчаних нити,
Као крупно једро стојиш, недогледна.
Хоћеш ли остати или проћи? Куда
Иде твоја бразда? Какво семе клија
Путем твог триумфа? И да ли је свуда
Само тамни бездан где твој фар засија?

ОПСЕНА
Tи си као звезда једног јутра славе,
А у мени оста као црна рана;
Ти си триста врела што брује и плаве —
Да сва буду једна суза отрована.
Беше као царска галија кроз пене,
С гласом о победи; беше у час зоре
Химна земље сунцу; а само за мене —
Ред црних застава што кроз мрак вихоре.
Рука ти је бела мека као цвеће,
А моја остаде сва окрвављена.
Откуд си и ко си, нико знати неће:
Љубав или мржња, судба или жена.
Пријатељу
Слободану Јовановићу

ХИМЕРА
Nевидљивом сунцу пружам жудне руке,
И отварам срце неком кога није;
Душа ми је пуна мрачне хармоније,
Којој никад нисам саслушао звуке.
Просторе сам празне населио собом,
И расуо себе, кô орион сјајан,
У неки свет срцâ и душâ, бескрајан;
И живим над страхом и лебдим над добом.
Од истине сам страшнији и већи:
Нити ме што вређа и нити што боли.
Моја жудна душа неизмерно воли;
И сваки мој корак, то је корак срећи.
Почнем јутром онде где вечером заста,
Увек држећ чврсто краје златне нити;
И мој дан безмеран усхићено свити,
С песмом јата болно распеваних ласта.
И док носим жељу отровану своју,
Као плес злих вила живот шуми, врви;
И све има ритам моје жедне крви,
И све мојих снова има страшну боју.
И тако, пун тамне невиђене вере,
Идем кобном стазом што је увек иста —
Кô злокобно сунце, док у мени блиста
Насмејано лице вечите Химере.

СРЦЕ
Mоје тамно срце, то је део свега —
Са звездама трепти, хуји с ветровима;
И онда кад стоји безгласно међ свима,
Један громки ехо ћути у дну њега.
На обали морској моје срце има
Жамор неког вала што вечито плине;
Што чува свег мора звуке и горчине,
И сву хуку давно нестанулих плима.
У залазак звезда изнад тамног хума,
Кроз сан поју птице у дубокој сени;
А безброј се гнезда одзивљу у мени,
И трагични одјек замркнулих шума...
И то звучно срце када једном заспе,
Свој бол откуцавши силним ритмом свега,
Неће бити страшног престанка за њега:
У звук и у светлост све ће да се распе.
Увек заљубљено у вечност, док брује
Њиме сјајне сфере, страсно и далеко...
И кад очарано куцне срце неко,
То је моје срце што се опет чује...
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 19, 2009 10:58 am
У СУМРАКУ
Oдвела ме туга и мисли злослутне
у поље, далеко. Трава пуна росе.
Тужно стоје врбе изнад воде мутне,
Хладни ветри мрсе зелене им косе.
На западу негде полумртав блеска
Угашеног дана задњи бледи пламен.
Нема је нада мном ширина небеска,
Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен.
Ево једно гробље. Ту леже сељаци,
До суседа сусед, другар до другара;
А док се у своду бришу задњи зраци,
Побожно капела стоји крај њих стара.
И доле у селу задњи огњи згасли —
Ноћ, и ту се спава... А кô сабласт чудна,
Међ гробљем и селом још кривуда стаза,
Сва бела и гола, кратка, вечно будна.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

taj Uto Sep 22, 2009 8:37 pm
Jovan Dučić - Page 2 2763279-lg


Naše dve ljubavi pune kobne moći,
Od sviju skrivene, žive u svom stidu,
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
Dva mirna pauna na starinskom zidu.
Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
Istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
Svoj bol bezutešni ja krijem meć svima.
Koliko je šuman eho moje laži,
Da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reči gde grca
Cela jedna duša i san od sveg draži!
Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
I pokažem srce kao prazne sobe.
I tako dve naše ljubavi očajne,
Ogrnute lažju večitom i niskom,
Stoje nemih usta u dnu naše tajne -
Dva crna pauna na zidu starinskom.
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

taj Sre Okt 07, 2009 2:10 am
LJUBAV I ŽENA

Ogromna većina Dučićevih stihova ispjevana je u čast i slavu ljubavi, i to od konkretne ljubavi prema ženi, od onih neposrednih impulsa koje pruža ljubavna strast, pa sve do velikih simbola žene kao takve. Ljubavi kao takve – sve do onog uvjerenja da se najpunije životne i umjetničke misli mogu iskazivati i uobličavati samo kroz osjećanje ljubavi. Ali, Dučić je bio svjestan da ljubav nije nepresušna, da ona raste iz svojih unutrašnjih antiteza, da je njena ljepota u tome što se suprotstavlja svom kraju, da njen trijumf postoji samo onda kad uspije da pobijedi smrt i propadanje i da u toj borbi suprotnosti treba tražiti osnovni smisao ljubavne lirike:

Je li ovo ljubav ili bolna jedna
potreba da ljubim? Ova želja plava
je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Ne znam no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave –
Ja ni onda od tog ništa neću znati.
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

taj Sre Okt 07, 2009 2:12 am
Iz tog uvjerenja nikla je Dučićeva ljubavna lirika, bujna i raskošna, često duboko melanholična, pokatkad apstraktna i smbolična, a ponekad pomalo koketna, baš kao što ljubav može da bude.

Niko danas ne bi pjevao o ljubavi tako kao Dučić, čak ni u onim pjesmama koje se uzimaju kao primjeri njegovog neposrednog odnosa sa istorijskom ravni. Ali se u isti mah ne može osporiti da i u ovakvim stihovima povremeno bljesne već rečena zagonetka ili ljepota. Ko će, uostalom, osporiti pjesniku da su njegova pitanja o neizrecivosti ljubavi rečena muzikalno, glatko i savršeno jasno?

U njenu sam kosu upleo strasno
mokre noćne ruže. Putem punim zova,
ja joj ljubljah celo ovo veče jasno
oči oune zvezda i usta stihova.
»Zvezda«

Oči su ti danas pune tople tajne,
i poljubac ima u pogledu svakom;
i ima u glasu tužnom, nejednakom,
obećanje sreće nove i beskrajne.
»Zamor«
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

taj Sre Okt 07, 2009 2:12 am
Ali, ima jedan drugi, značajniji i daleko veći smisao Dučićevog pjesništva i vrijednosti njegove ljubavne lirike. Za razliku od svih ranijih i njemu savremenih pjesnika, on je od ljubavi napravio sopstvenu mitologiju i, gradeći svoju liriku na svijesti o tome da je ljubav sveobuhvatna, da je više nagoveštaj nego stvarnost, ispjevao u njenu slavu pjesme koje se do tada u srpskoj poeziji nisu čule.

Dučićeva ljubav je elegična, nesrećna i melanholična. On čezne za njom, ali je svjestan njene prolaznosti i bola koji ona ostavlja za sobom.

Dosta jadna ženo, sve je zalud! Dosta!
Mi smo jedno drugom davno sve dali.
Pogasimo lampe lira! Kao vali,
Sve je već proteklo i ničeg ne osta..
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

taj Sre Okt 07, 2009 2:13 am
Žena u Dučićevoj poeziji nije stvarna, čulna, nego više san o ženi i iluzija o njoj. U pjesmi »Zalazak sunca«, on sniva o jednoj takvoj ženi:

Opet jedno veče... I meni se čini,
negde daleko, preko triju mora,
pri zalasku sunca, u prvoj tišini,
tužna, u senci smaragdovih gora,
bleda kao čežnja, nepoznata žena,
s krunom i u sjaju, sedi misleći na me...
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.

On je toliko predan tom svom snu i toliko uživa u njegovoj nestvarnoj ljepoti, da strijepi od misli koja bi razrušila tu opojnu himeru njegove duše:
Ah, ne recite mi nikad: nije tako,
ni moje srce da to laže sebi,
jer, ja bih plak'o, ja bih vječno plak'o
i nikad se više utešio ne bi'.
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Maj 09, 2010 6:37 am
Izmirenje


I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Jovan Ducic
angie
angie
Ženski
Lokacija : Osijek
Poso/dokolice : Kradem bogu dane
Raspoloženje : Promjenjivo
Datum upisa : 24.07.2010

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

taj Sre Sep 08, 2010 5:20 am
Ljubavna pjesma


Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
angie
angie
Ženski
Lokacija : Osijek
Poso/dokolice : Kradem bogu dane
Raspoloženje : Promjenjivo
Datum upisa : 24.07.2010

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

taj Sre Sep 08, 2010 5:24 am
Susret

Jedne se noci bese srela
na jednoj zracnoj stazi,
dusa u nebo sto se pela,
i Angel sto na svet silazi.

Angel isprica pricu sjajnu
sta su nebeski vrti,
a dusa cele zemlje tajnu,
magiju ljubavi i smrti.

I osmehnu se Angel potom
na carstvo vecnih zraka,
dusa zaplaka za lepotom
igre svetlosti i mraka.
angie
angie
Ženski
Lokacija : Osijek
Poso/dokolice : Kradem bogu dane
Raspoloženje : Promjenjivo
Datum upisa : 24.07.2010

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

taj Sre Sep 08, 2010 5:28 am
OPROŠTAJ S MAJKOM

Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti
i režu mi zjene izlomljene bore...
Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,
a ja čujem tihe, nježne razgovore.


Još jednom, majko, o još samo jednom
tople prste ti u kosu mi uroni,
da osjetim, majko, u tom jutru lednom
žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni,


samo jednu riječ utjehe mi kaži,
pa sklopi oko što u beskraj zuri,
osjećam da taj pogled mene traži,
dok niz svelo lice zadnja suza curi.


O, ta bi suza htjela reći mnogo:
poljubac majke što se na put sprema,
i savjet prije no se kaže: "Zbogom..."
nježnu ljubav majke koje više nema!


Sponsored content

Jovan Dučić - Page 2 Empty Re: Jovan Dučić

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu