Puškin

POSVEĆENO...
Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Teko je život, pun čeznuća,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća,
PESNIKU
Za ljubav sveta - ljudi, Pesniče ti ne mari!
Velike hvale huka - to je trenutan šum.
Hladan je smeh gomile; glupakov sud pokvari
Smisao. Al' ti budi - čvrst i sam ko tvoj um.
Ti - car si. I sam živiš. Kreće te volja tvoja,
Tamo kuda te vodi slobode tvoje put.
Usavršavaj samo duhovna blaga svoja,
Ne traži da svet puni - mirnog ti posla kut.
Blagorodni su samo tvog srca pravi trudi;
O delu umetničkom umetnik strože sudi...
A pusti i glupaku, pusti gomili toj
Neka te brani, ili šta hoće neka zbori
Nek' pljuje onaj oltar gde tvoja svetlost gori
Nestašluk dece neka koleba presto tvoj.
N O Ć
Sav čežnja, milošta, moj glas čim si preda mnom,
Remeti ćutanje u noćnom času tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveći,
Promiču stihovi sliveni, žuboreći -
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I čujem sad, u tmini:
- Moj mili . . . tvoja sam . . . da, tvoja sam, jedini.

POZIV
O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive,
O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.
O, doñi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa . . .
O, doñi mi što pre, što pre
Ko vetra dah, ko zvuk, il' tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!
Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba,
I ne zbog tog što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim,
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.
1830
* * *
Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al zašto reči tvoje
Vole da plaše moj um večno budni?
Sred poklonika što za tobom lete
Što želiš ti da draga budeš svima?
I prazne nade što daruje njima
Tvoj pogled, čas nežan, čas pun sete?
Zaslepivši mi um i misli moje,
U ljubav bolnu moju uverena,
Ne vidiš ti kad u toj patnji strasnoj
Tuñ razgovoru, u večeri kasnoj,
Usamljen čamim izvan kruga njena.
Ni pogleda, ni reči nema tvoje:
Kad odlazim - sa strahom, s molbom mamnom,
Ne slede nikad tvoje oči za mnom:
Lepotica kad koja sa mnom staje
I dvosmislen povede govor svoj,
Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj
Ubija me, jer ljubav ne odaje.
Kaži mi još: suparnik večni moj,
Zatekavši me s tobom usamljena,
Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?
Ko ti je on i kakvo ima pravo
Da tuguje i bdi pun ljubomore?
Bez matere i poluodevena,
Nasamo izmeñ večeri i zore,
Što njega ti u čase primaš kasne?
No voljen sam i, kad si sa mnom sama,
Poljupci su ti tako puni plama,
I nežna si, a reči tvoje strasne
Tad iskreno su pune duše tvoje:
Tebi su, znam ja, smešne muke moje.
Al' voljen sam i mogu da te shvatim;
No ne muči me, mila, ja te molim,
O, ne znaš ti koliko silno volim,
I ne znaš kako ja duboko patim.
1824
* * *
Zbog obala svoga zavičaja
Napustila si tuñi dom.
Gorko sam plakao do kraja
Pred tobom u trenutku tom.
Moje su hladne htele ruke
Da odlazak zadrže tvoj,
Da rastanka ne kratiš muke
Preklinjao je uzdah moj.
Al ti si usne iščupala
Iz poljupca dubokog tog,
U drugi kraj si mene zvala
Iz predela progonstva mog.
Govorila si: "Dan postoji,
I sastanka će našeg čas
U senci maslina da spoji
Poljupcem novim opet nas."
Al tamo, pod visokim svodom
Što sja u plavom blesku svom,
Gde raste maslina nad vodom,
Usnula ti si večnim snom.
Tvoj setni bol i čar lepote,
Sve uze urna večnog sna,
Sastanka poljubac nam ote,
Al još ga uvek čekam ja.
1830

* * *
Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena . . .
Na kraju uvela, i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeñ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao,
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnoga tugovanja za njom
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.
1826.
BONAPARTA I CRNOGORCI
Bonaparta pitao je:
"Crnogorci - šta je to?
Zar se zbilja sile moje
Ne boji to pleme zlo?
Kajaće se - objavite
Nek` vojvode puka tog
pištolje i sablje vite
kraj koljena bace mog".
I na nas on, evo, krete
Sto topova uz njin huk,
Oklopnika kršnih čete
I memluka svojih puk.
Do predaje nama nije,
Crnogorska to je ćud;
Od konjice, pešadije,
Krš nas brani odasvud.
Zasesmo u stenje naše
Da vratimo gostu dug;
U planinu gost nam jaše
Pustošeći sve u krug.
Pored stenja vojska ide,
Namah zbrka! pršte stroj!
Francuzi nad sobom vide:
Crveni se kapa roj!
"Stoj i pali! Nek` ukloni
Crnogorca svaki svog
Ne mole za milost oni
ne štedite nijednog!"
Grunule su puške - spale
Kape s grana dignutih,
I u grmlje na nas pale
Pritajene ispod njih
Plotunom smo uzvratili
Francuzima. "Ūto je to?" -
Oni su se začudili:
"Nije l` eho?" - "Ne, već zlo!"
Pukovnik je njihov pao
S njim sto ljudi i njin steg,
Puk se smeo sav i dao
Kako ko zna u lud beg.
Stog Francuzi mrze tajno
Naš slobodni, kršni kraš,
I crvene kad slučajno
Crven kalpak vide naš.
VOLEO SAM VAS
Voleo sam vas; moja ljubav stara
još uvek, možda, spi u srcu mome,
al' zašto ona nemir da vam stvara
ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
pun strepnje i pun ljubomorne boli,
voleo sam vas iskreno i nežno,
nek Bog da tako drugi da vas voli.
PROROK
Pun duhovne ja lutah zeñi
Pustinjom što mračna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmeñi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu zene
K'o u orliće preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje čuh iz neba sile,
I anñeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žile.
On promiče kroz moje usne,
I jezika moga grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mač
I ustreptalo srce trgo,
I šišnu plamenu uz plač
U otvorene grudi vrgo,
Kao mrtav u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
''Proroče ustaj, gledaj, slušaj,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeći po moru i zemlji,
Rečima žeži srca ljudi.''
***
Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Tekao je život, pun čeznuća,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna, bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkrovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća,
Božanstva čar i žarke suze.

ZIMSKO VEČE
Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.
Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.
Tužne je i mračno tako
U ubogoj izbi toj,
A što si se moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?
Jel te umor obhrvao
Slušajući bure huk,
Il' je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?
Pijmo, dobra, verna drugo
Mladovanju bednom mom,
Kamo časa? pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.
Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nesvestici
Što na vodu rano mni.
Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.
Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo časa? pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.
ARION
U čamcu mi smo mnogi bili;
natezali su jedni jedro,
a drugi upirali vedro
u vodu vesla. U tišini
na krmi naš kormilar umni
u šutnji vodi tromi čun;
ja - bezbrižan i vere pun,
ja pevah im... Al vala grud
najednom zgnječi vihor šumni...
Kormilar s pomorcima strada!
Tek ja, tajanstven pevač, sada
na kopno bačen nevremenom,
ja himne iste pevam dalje
i svoje namočene halje
na suncu sušim tu pod stenom.
CVETAK
Uveli cvetak bezmirisni
pušten u knjizi gledam ja.
I gle, već mnoštvom čudnih misli
duša se moja puni sva.
Kog proleća je cvao cvatom
i čijom rukom skršen bi?
Da l' poznatom il nepoznatom?
Zašto ga'ovde ostavi?
Možda za spomen na poznanstvo
il na rastanak možda dug?
Na kakvu šetnju kroz prostranstvo,
kroz tiho polje, tamni lug?
Živi li on il ona živi,
gde li je njihov kutak sad?
A možda su i uvenuli
ko ovaj ovde cvetić mlad?
NE PEVAJ DRAGA
Ne pevaj, draga, kad si samnom
gruzinske pesme pune tuge;
u sećanju mi bude tamnom
daleki žal i dane druge.
Kad razliju se u tišinu
te pesme lude, zanesene,
ja vidim stepu, mesečinu
i lik daleke jedne žene.
Otkad ugledah te, draga,
njen lik u mome srcu gasne,
al nova oživi ga snaga,
kad začujem te pesme strasne.
Ne pevaj, draga, kad si samnom,
gruzinske pesme pune tuge;
u sećanju mi bude tamnom
daleki žal i dane druge.

BAJKA O RIBARU I RIBICI
U dalekoj
zemlji nekoj,
iza brda, iza gora,
na obali sinjeg mora
koliba je bila jedna
vrlo stara, trošna, bedna.
U njoj živi deda stari
krpi mrežu i ribari,
a baba mu ručak kuva
i kolibu ona čuva.
Naokolo nigde sveta,
niko tuda da prošeta.
Trideset i više leta
žive oni tako sami,
deda peca, baba čami.
Jedno jutro (beše tmurno)
deda mrežu uze žurno.
Babi reče: -Ručak kuvaj,
kuću čuvaj,
a ja odoh po svoj čamac.
Poneo sam dobar mamac,
pa se nadam, neću kriti,
da će danas ribe biti.
Naveze se on na more
u osvitak bele zore.
Mrežu baca, pa se sladi
ruke trlja, bradu gladi,
ali mrežu-praznu vadi,
ne zna više šta da radi.
Sunce zañe, već se smrači
i nebo se naoblači,
ali ribe nigde nema
i deda se kući sprema.
Tad još jednom mrežu spusti,
sa čela mu oblak gusti
rasturi se i nestade.
U mrežu mu riba pade.
Neobična riba neka,
gleda u nju s čudom deka.
Velika je pola hvata,
a sjaji se kao od zlata.
Da bi čudo bilo veće,
riba ljudskim glasom reče:
- Šta god tražiš, ja ću dati,
samo me u more vrati.
Ispuniću želju tvoju
- bilo koju...
...Sad se deda smilostivi,
pusti ribu neka živi,
ali želju on ne reče.
Spustilo se već i veče
kad se kući vrati deda,
a baba ga mrko gleda,
pa će reći:
- Sedi ovde pokraj peći.
Doneo si praznu torbu,
ješćeš sada samo čorbu.
Deda sede
i, dok toplu čorbu jede,
poče da joj, tako s reda,
čudan slučaj pripoveda.
Kad je baba čula ovo,
održa mu strašno slovo:
- Od muke ću sad pući.
tebe, deda, treba tući.
Što si tako luckast bio,
pa si ribu ispustio?
Natrag hitaj, žuri, juri.
Korito mi staro curi:
neka riba, kako znade,
odmah meni novo dade.
I u tmini crnoj, gustoj,
na obali morskoj pustoj,
u pučine beskraj gleda
i poziva ribu deda.
- Oj, ribice, gde si da si,
doñi sada, mene spasi.
Uzburka se sinje more
i ispliva riba gore.
Morske vale repom seče,
ljudskim glasom ona reče:
- Kaži, deda, svoju želju,
pa se vrati u postelju.
I deda joj onda reče
kakva želja babu peče.
- Idi kući, deda, samo,
korito će biti tamo.
Obećanje riba dade
i u trenu već nestade.
Čim se deda kući vrati,
do korita odmah svrati,
a korito lepo, novo.
No, baba mu reče ovo:
- Imam sada želju vruću,
hoću sutra novu kuću.
Ne bude li kuća nova,
ovde više nemaš krova,
već odavde ti se seli,
čuješ šta ti baba veli...
...I ujutru deda poñe,
na obalu morsku doñe
pa povika ribu glasno
i reče joj sasvim jasno
tu babinu želju novu.
- Ispuniću želju ovu -
riba reče
i - uteče.
Kada kući doñe deda,
on u čudu samo gleda:
od kolibe sve od pruća
stvorila se nova kuća.
Kraj prozora baba sedi
i strogo mu sad besedi:
- Neću više kuću ovu,
imam opet želju novu.
Hoću sada kuću drugu!
Hoću u njoj bezbroj slugu.
Ode deda, ribu zove
da joj želje kaže noove.
Uzburka se sinje more
i ispliva riba gore.
Čula riba šta ga mori,
pa ovako njemu zbori:
- Idi odmah babi kaži,
ispuniću to što traži.
Sazidaću kuću drugu,
biće u njoj bezbroj slugu.
Riba reče
i - uteče.
Vesela je baba bila,
želja joj se ispunila.
Dobila je kuću drugu,
a služe je bezbroj slugu.
Ali deda baš zlo proñe.
Čim on natrag kući doñe,
zlobna baba viknu samo:
- Sluge moje, hajte amo!
odvedite ovog starca
sad u štalu kod magarca.
Živi deda i u štali,
na sudbu se on ne žali.
To je bilo u nedelju
kad ispuni babi želju,
ali, eto, već u sredu
sluge opet zovu dedu:
- Hajde, deda, baba zove,
ima, kaže, želje nove.
Mal od čuda nije pao
kad je babu saslušao:
- Smesta idi, ribu traži
i želju joj moju kaži.
Sad carica ja ću biti,
to mi mora ispuniti...
...Ode deda, ribu zove
i govori reči ove:
- Aoj, ribo, muke velje,
baba ima nove želje.
Postala je sasvim luda,
traži opet svaka čuda.
A ja, eto, nemam kuda,
moram da te zovem, molim,
da joj čudi udovoljim.
Čula riba šta on želi,
pa ovako njemu veli:
- I to će se ostvariti,
carica će baba biti.
Tako reče
i – uteče.
Carica je baba bila,
na njoj samo čista svila.
I biseri oko vrata
i prstenje sve od zlata.
Blaga silnog ona ima,
zapoveda sada svima.
Kad u petak pade veče,
tad slugama baba reče:
- Dovedite onog starca,
u štali je kod magarca.
A kad deda pred nju kleče,
strogo ona njemu reče:
- Idi sada ribu traži,
pa joj carsku želju kaži.
Dosadno mi carstvo ovo,
hoću opet carstvo novo.
Na dnu mora hoću sada
da mi bude nova vlada.
Zlatna riba, a ne druga,
da mi lično bude sluga.
Hajde, starče, ne prkosi,
carsku želju ribi nosi...
...Kada ribu dozva deda,
on ponizno u nju gleda,
pa joj veli:
- Mene, ribo, ne veseli
što sad opet tebi hodim,
moram babi da ugodim.
Snašla su me grdna čuda.
Jeste moja baba luda,
ali ne smem da se gložim,
moram s njome da se složim.
Željama joj nikad kraja.
Dva dana joj carstvo traja,
a već neće carstvo ovo,
traži, veli, carstvo novo.
Na dnu mora hoće sada
bezumnica da zavlada.
Ovo carstvo da joj pružiš
i ti lično da je služiš.
Kada ovo kaza deda,
riba njega samo gleda.
Ćuti riba, reč ne reče,
pracaknu se i uteče.
Čeka deda, čeka tamo
sve dok nije danak svano,
ali ribe nema više,
dedu nade napustiše.
On umoran poñe kući
kraj obale posrćući.
Kad se blizu kuće nañe,
ne mogade da se snañe.
Dvora sjajnog više nema,
pred kolibom baba drema.
Gleda deda čudo ovo
- ni korito nije novo.
Neskromne su želje bile,
pa se nisu ispunile.

ANCAR
U pustinji, sred peska vrela,
Jedini u svoj vaseljeni
Ko strašni stražar Ancar na steni
Stoji od sunca što je svela.
Rodi ga stepa u žedne dane,
u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.
Kroz koru otrov stalno teče,
U podne topi se od žara,
A kad prohladno padne veče
U smolu gustu on se stvara.
To drvo odmor ptici nije,
Tigar ne oštri uza nj ralje,
Tek vihor što se pustom vije
Dirne ga krilom pa bež' dalje.
A kad oblak daždom mije
Njegov učmali, tužni list,
Otrovana se kiša slije
I truje pesak nevin, čist.
Al' gle, čoveku čovek reče,
Drveta toga da se lati,
I čovek poñe kad padne veče
A s otrovom se zorom vrati.
On smrtonosnu smolu nosi,
S učmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo čelo rosi,
Kad zadihan u šator banu.
Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko mačem posečen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.
A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih uñe,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tuñe.
SUŽANJ
Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja - nekad slobodan orao mlad.
Kraj prozora sleće moj srećniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.
On kljuje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tačno razumem što hteo bi reć;
On poziva mene: ''Hajd' vreme je već!
Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo jedino vetar, i ja!''

POSLANICA U SIBIR
U rudnicima, u Sibiru
Strpljenje vaše nek' ne klone,
Jer vaša dela ne umiru,
Ni uzvišene težnje one.
Nada, ta verna sestra zala
U podzemlje će mračno sići
Da bi vam bodrost održala
I željeno će vreme stići.
Drugarstvo, ljubav će vam doći
Kroz brave što nad vama stoje
K'o što do vas kroz memlu noći
Slobodne reči stižu moje.
I pašće teške negve vaše,
Sloboda će vas dočekati,
Sve tamnice će da se spraše
I mač će vama braća dati.
PTIČICA
U tuñini sveto gledam
običaj drevnih stoleća.
Slobodi hitam da joj predam
pticu na praznik proleća.
I utehe me prsti miču
zašto da s Bogom vodim rat
Kad makar jednom malom biću
slobodu mogu darovati.
EXEGI MONUMENTUM
Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neće mu prilaze zaboraviti puk.
Čelom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.
Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.
Slavan ću ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.
O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,
Pomenuće me svud naroda njenih krug -
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.
Dugo ću biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.
Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi -
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.

TRENUTKA JA SE SEĆAM SJAJNA
Trenutka ja se sećam sjajna,
kada preda mnom se ti pojavi
ko priviñenje, kao tajna,
i ko lepote genij pravi.
Kad tuga sve mi skrha nade,
a kinjile me strepnje tašte,
tvoj nežni glas mi pevat stade
i lik tvoj sanjah na dnu mašte.
No, doba minu. Vihor nežni
raspršio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj nežni
i lik nebeski zaboravu.
Polako su se vukli dani
u zabiti, u zatočenju,
bez zanosa, bez suza ranih,
bez nadahnuća, nalik mrenju.
Al stiže duši probuñenje.
I opet mi se ti pojavi
ko nenadano priviñenje
i ko lepote genij pravi.
I kucat stade srce vruće,
nov život u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuće,
i ljubav sja, i teku suze.
TI I VI
Isprazno Vi srdačnim Ti
Ona zabunom zameni
I odmah u mojoj mašti
Uzrhta duša u meni.
Pred njom snovi mi se snili
Ne mogu da joj odolim.
Kažem: "Kako ste mili"
A mislim: "Kako te volim!
BESI
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noć.
Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin - cilin,
Na tom putu moro bi se
Užasnuti svaki džin.
''Teraj momče!'' - ''Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.
Propašćemo, - zlo je, zlo je,
Kucnuo na je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.''
''Eno jedan zube kezi;
Drugi me je pljuno, - hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.
Sad je jedan trčo levo,
Konje guro u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.''
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noć,
Sad ni maci, - - jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
''Šta je ono?'' - ''Bog bi znao, -
Neka klada, - il je vuk.''
Sicu, pište noćne strave,
U grud'ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć glave, -
Kakva j' ono avet, gle!
Lete konji ko pomamni,
Ko da j' orkan odstrag;
Iza onih jela tamni'
Cereka se neki vrag.
Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il' sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten,
Čudna huka, čudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l' kakvog smuka,
Il' udaje daba kćer!
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noć.
Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.

VREME JE, DRUŽE MOJ
Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi,
Za danom leti dan i svaki časak nosi
Života delić svoj, života delić krt;
Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt!
Ne svetu mesto sreće sloboda, mir postoje,
Već davno uñeš nov privlači srce moje,
Već davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
Daleku obitelj i nasladu uz trud.
POSETIO SAM OPET
...Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Već deset leta proñe od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju sećanja me živo;
I čini mi se: još sam sinoć luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne čujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kuću. Evo
Šumovitog huma gde sam često
Sedeo nepokretan, gledajući
Na jezero i sećao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukući za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjača naherena, na vetru,
Okreće jedva krila -
A na meñi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treći
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po mesečini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao čeljad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Neću ja
Tvoj moćni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek čuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraća sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrčini proñe pored vas
I pomisli na mene.

VOLEO SAM VAS
Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al´ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek bog da tako drugi da vas voli.

ŠTA IME MOJE
ZA TE ZNAČI
Šta ime moje za te znači?
Umreće ono k´o šum vala
Što tužno mije tuña žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.
Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
K´o grobni natpis, čudna šara
Nečitljiva za ikog živog.
Šta znači ono? Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim...

POD SINJIM NEBOM JE...
Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena...
Na kraju uvela i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeñ´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.

Александар Сергејевич Пушкин
ЕВГЕНИЈЕ ОЊЕГИН

Прожет таштином имао је поред тога и
ону нарочиту охолост која чини да се са
подједнаком равнодушношћу признају
добри као и рђави поступци, што је
последица извесног осећања надмоћности,
можда само замишљене.
Из приватног писма
Ја свет не желим да забавим;
Рад сам да се дојмим твојих жеља
Достојнији бих дар да ставим
Хтео у руке пријатеља,
Достојнији те душе красне,
Пуне дубине и чистоте
И поезије живе, јасне,
И природности и лепоте;
Но шта ћу - бар ко звуке страсне
Прими шарене главе ове:
Смешне и тужне мале сцене,
Простодушне и узвишене,
Немарне игре, живе снове,
Плодове ћаска, рада вредног,
Из младости и зрелих дана,
Открића хладног ума једног
И дневник срца пуног рана.
ПРВА ГЛАВА
Да доживи хита, да осети жури.
К. Вјаземски
I
"Мој часни стриц је узор прави
Откад је сасвим занемогo
И мисли сад у старој глави:
Сви треба да га штују много.
Нек другом то за пример служи,
Ал', боже, како то дотужи
Крај болесника стално бити,
Ни дан ни ноћ не одлазити;
Какво је то притворство ружно
Давати лек са сетним лицем,
Ћаскати с полумртвим стрицем
И поправљати јастук тужно, -
Мислећи при том, ал' за себе:
Кад ће већ доћи враг по тебе!"

II
Са мислима су тим далеко
Носила кола мога јунака,
По вољи Зевса што је стеко
Наслеђа својих свих рођака.
О, пријатељи мог Руслана!
С јунаком мојега романа
Без предговора, одмах сада,
Упознаћу вас ко што спада:
Мој Оњегин свој живот поче
Крај Неве; крај те реке исте
Где можда и ви рођени сте,
Ил' блистали сте, читаоче.
Онуда некад шетах и ја,
Ал' мени север слабо прија.
III
Служећи за част и за име,
Његов се отац у дуг сплео;
Три бала даво сваке зиме
И страћио иметак цео.
Јунака мог је срећа хтела:
Madame је прво над њим бдела,
Monsieur је затим са њим био,
А дечак беше жив, но мио.
Monsieur l' Abbe', ко Француз прави,
Сирото дете да не мучи,
У шали поче да га учи;
Моралом не хте да га гњави;
Несташлуке би претњом стишо,
И с њим у парк, у шетњу, ишо.
IV
Кад Евгенију младост стиже,
То доба слатке сете наше,
Од учења он руке диже,
А старог monsieur отераше.
Мој Оњегин је на слободи!
Већ ошишан по новој моди,
Одевен као dandy шета,
Појавио се усред света.
У француском је он пун знања:
Говори, пише подједнако;
Мазурку игра врло лако
И сасвим природно се клања;
Шта ћете више? Свет се слаже:
Драг је и умом располаже.
V
Сви учили смо више, мање;
Понешто зна од свега свако,
Те ученост и васпитање
Испољити је код нас лако.
Јунак је мој, по суду многих
(Судија одлучних и строгих),
Пун знања био, ал' по моди.
Наследио је дар да води
Неусиљене разговоре
О овој или оној ствари,
Да ћути као стручњак стари
Личности важне кад прозборе,
И жаром хитрих епиграма
Да буди осмехе код дама.

VI
Сад латински у моди није,
На знање ћу вам ипак дати;
Знао је доста Евгеније
Да може епиграф да схвати,
Да Јувенала уз реч сплете,
Да на крај писма vale мете,
И памтио је ко ђак вредан
Из Енеиде дистих један.
Никад му није дошла воља
Кроз хронолошки прах да рије
По столећима историје,
Ал' анегдота свака боља
Од Ромула до наших дана
У свест му оста урезана.
VII
Он није имо страст за звуке
Да целог века риме кује,
И није знао крај све муке
Трохеј и јамб да разликује.
Место Хомера, Теокрита,
Поручио је Адам Смита.
И економист посто потом,
А судио је вешто о том
Шта земљу спасава од беде,
И зашто може и без злата,
Земаљска блага кад су дата,
Богатство да јој обезбеде.
Ал' отац све то није знао,
И сву је земљу за дуг дао.
VIII
Све шта је знао Евгеније
Не могу рећи крај све воље;
Ал' оно што је ко геније
Од свих вештина знао боље,
Оно у чему му је младост
Нашла и бригу, а и радост,
И оно на шта трошио је
Лењости пуне дане своје, -
Беше вештина нежне страсти,
Коју је Назон опевао,
Због чега је ко патник пао
И блистав, буран век пун части
Завршио ван Италије
У глухој степи Молдавије.
IX
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . .

X
Знао је невешт да се твори,
Да љубоморан, мрачан бива,
Да разувери, наговори,
Да тугује, да наду скрива,
Да буде охол и послушан,
Пун пажње, или равнодушан.
Како је био речит сјајно,
А како ћутљив осећајно
И нехајан у писму страсном;
Знао је душу да унесе
У оно чиме обузме се,
И могла је у оку јасном
Стидљивост, дрскост, нежност чиста,
И суза послушна да блиста.
XI
И нов је знао да се прави,
Наивност шалом да очара,
И ласкањима да забави,
И очајањем страх да ствара;
Да разумом и страшћу руши
Устезања у младој души,
Да чека слабост, ако треба,
Да нехотичну нежност вреба,
Да љубав прати, да је буди,
Да први одзив срца позна,
Да осећања туђа дозна,
Састанак тајни да изнуди,
Па после мирно и удвоје
Њој лекције да даје своје.
XII
Како је рано млад и смео
Заносио кокете страсне,
А уништење кад би хтео
За супарнике своје часне,
Како је спремо речи јетке,
Клевете, замке или сплетке!
Но супрузи су (ма шта крили)
С њим пријатељи увек били:
Угађо му је муж надувен
Ђак Фобласов и препредењак,
Сумњичав старац, сед поштењак,
И рогоња и горд и чувен,
Сав задовољан свачим редом:
Сам собом, женом и обедом.
XIII. XIV
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . .

XV
У кревету је још и дрема,
А већ му носе пошту нову.
Па шта је? Позив. Он се спрема:
Три куће га вечерас зову;
На бал, на дечије посело...
Па где ће бити вече цело?
И кога ће пре свих обићи?
Свеједно, он ће свуда стићи.
А дотле у свом боливару
И преподневној тоалети
Извезе се у град и лети
По пространоме булевару
Све док на сату не одзвони
На ручак позив монотони.
XVI
Ал' пада мрак. У санке седа.
"Хеј, с пута! С пута! " - већ се зачу.
Засребрило се иње леда
На дабровоме огртачу.
К Talon-у хита (што пре само!)
С Каверином се нашо тамо;
На млазу вина чеп одлета
У таван право, ко комета;
Пред њим је roast-beef крвав, врео,
Младости раскош - гљива зрела,
То најбоље од галских јела,
Стразбуршки пирог свеж и бео,
Сир лимбуршки чувена гласа,
И лопта златног ананаса.
XVII
А жеђ и даље тражи чаше
Да залију котлете нове.
Ал' часовник јунаке наше
На нови балет, ево, зове.
Законодавац бинских људи
И непостојан и пун ћуди
Поклоник чаробних актриса,
Почасни грађани кулиса, -
Наш јунак полете театру,
Где свако ту слободу има
Да entrechat са пљеском прима,
А да извижди Клеопатру
И да Моини "браво" кличе
Да би се чуло како виче.
XVIII
Чаробни куте, дивно место!
Слободе друг, сатирик смео
Фонвизин ту је имо престо,
Књажњина ту је успех срео,
А делио је данак суза
И данак бурних аплауза
Наш Озеров са Семјоновом.
Катењин ту је славом новом
Оживео Корнејев бљесак,
Шаховски ту је оштроумни
Рој комедија дао шумни,
А Дидло жњео славе пљесак.
Ту је, у сенци сјајних сала,
И моја младост протицала.

XIX
Да чујете мој глас пун туге,
О, богиње, вас нема више!
Да л' сте још исте, ил' вас друге
Сменивши не надокнадише?
Да л' ћу још чути песме ваше,
И Терпсихоре да л' ћу наше
Гледати игре узвишене?
Ил' више неће срести мене
Познато лице када уђем,
И с разочараним лорњетом
Пред непознатим, страним светом,
Ко хладни гост на пиру туђем,
Почећу нем и сам да зевам
И да о прошлом добу сневам?
XX
Ври позориште. Ложа бљесак.
На партер и фотеље пљушти
Са галерије жустар пљесак
И завеса у лету шушти.
У ваздушастом сјају своме,
Гудалу верна чаробноме,
Сва прозрачна, у нимфа јату,
Истомина се сја у злату.
Једна јој нога у круг плови,
А врх се друге пода тако...
Наједном скок! И прхну лако
Ко ветар с уста Еолови'.
Сада се погне, сад извије
И хитром ногом ногу бије.
XXI
Сви тапшу. Евгеније стиже.
Он гази госте дуж фотеља;
Искоса двојни доглед диже
У ложе нових дама стреља.
Све галерије њим прелети;
И лицима и тоалети
Пронађе одмах силне мане,
Па мушки свет на обе стране
Поздрави, и у правцу сцене
С досадом најзад диже поглед,
Ал' зевајући скиде доглед
И рече: "Треба све да смене;
Подносио сам балет доста,
Ал, досадан и Дидло поста".
XXII
Још змај, сирене, враг и амор
Узбуњују тај призор славни,
Још сном лакеји блаже замор
На бундама уз улаз главни,
Још гледаоци трупћу, шмрчу,
Ућуткују се, кашљу, хрчу,
Још пљескање унутра трешти,
Још позориште сјајно бљешти,
Још зебу коњи, ногом кују,
Под амовима снег их праши,
Још поред ватре кочијаши
Длан о длан бију, газде псују,
А Оњегин већ кући јури,
Да се обуче што пре жури.

XXIII
О, да л' ћу дати цртеж верни
Одаје где је чудак учен,
Питомац моде беспримерни
Обучен, свучен, па обучен?
Све што нам отмен Лондон нуди
За забаву и модне ћуди,
И што по морским пучинама
За маст и дрво шаље к нама,
Све што Париза укус жедни
На своју корист производи
За забаву, за свет по моди,
За раскош и сјај непрегледни, -
Све то сад краси собу сретног
Филозофа непунолетног.
XXIV
Ћилибар жути турских лула,
Порцелан, бронза сто запрема,
И права радост нежних чула -
Брушени кристал пун парфема;
Чешљићи, сјајне тестерице,
Криве и праве маказице,
Сто врста четки: нежне, грубе,
За нокте, косу и за зубе.
Да додам нешто стиху нашем:
Русо је згранут био тиме
Што нокте чисти Грим пред њиме,
Пред речитим комедијашем .
Ту заштитник слободе, људи,
Није у праву што се чуди.
XXV
Јер човек може трезвен бити
Иако сјајне нокте има;
Због чега добу пркосити?
Обичај - то је деспот свима.
Оњегин беше у одећи
Од Чадајева педант већи,
И то што кицош зову свуда,
Јер бојао се оштрог суда.
Он дневно пред огледалима
Проведе барем два-три сата,
И кад се најзад јави с врата,
Као Венера изглед има,
Кад богиња у маске крене
Па се у мушко преодене.
XXVI
Његовом сјајном тоалетом
Очарао бих ваше око,
И мого бих пред стручним светом
Да опишем је на широко.
Мој посô је и то зацело,
Ал' то би било врло смело,
Јер панталоне, фрак и блуза
Те речи нема руска муза,
А видим, крив пред вама свима,
(О чему и сам судим строго),
Да ми је роман шарен много:
Толико страних речи има,
Иако сам у време старо
Велики речник наш отваро.

XXVII
Ал' сада није реч о томе;
Боље на бал да похитамо.
У екипажу најмљеноме
Наш јунак већ је пошо тамо.
С каруца, што у низу дугом
Стоје у реду једна с другом,
Фењери двојни сјајем зрачним
Пред палатама блеште мрачним
И на снег лију дуге своје.
Светиљки пуна, сјајна, чиста,
Раскошна зграда једна блиста;
По прозорима сенке стоје
И клизе ко низ тамних скица
Профили мушких, женских лица.
XXVIII
Ал' ево већ и мог јунака;
Ко стрела брзо испео се
Преко широких басамака;
Размрсио је прамен косе,
И ушо... Већ је пуна сала,
А музика је малаксала;
Мазурка сада све занима,
Тескобе, вреве свуда има;
Гардисти звекћу мамузама,
Пролећу љупких дама ноге
И њиним трагом очи многе
Пролећу пуне сјајног плама;
Заглушили су звуци гласни
Завидљив, женски шапат страсни.
XXIX
У дане жудњи, радовања,
Био сам луд за баловима.
За писма, љубав и признања,
Да л' игде лепшег места има?
Супрузи врли, ја пред вама
Стојим са својим услугама;
Да вам на нешто пажњу скренем:
Ја хоћу да вас опоменем!
Будите мајке и ви строже,
Пазите ћерке нетремице,
Држите лорњет свој уз лице,
Јер иначе, - саклони, боже!
Овако перо зато пише
Што давно већ не грешим више.
XXX
На забаве сам ја до сада
Живота много протраћио.
Да морал због њих не опада,
Љубитељ њихов још бих био.
Ја волим бујну, плаху младост,
Тескобу, раскош, сјај и радост,
И наших госпа тоалете,
И ножице... Ал' с муком ћете
У Русији пронаћи место
С три пара витких женских ногу.
Ах, дуго већ ја две не могу
Да сметнем с ума. И сад често
Већ хладне мисли због њих блуде;
У сну ми оне срце буде.

XXXI
У каквом крају, где и када
Заборавићеш на те дане?
Ножице драге! Где сте сада?
Где газите цветиће ране?
На истоку сте расле нежном,
И у мом крају тмурном, снежном
Свој траг ви нисте оставиле,
Заволеле сте дражи свиле
И раскошну мекоту сага.
Због ваших чари, зар сам давно
Заборављао име славно,
Прогонства бол, и места драга?
Ишчезе срећа младих лета
Ко с ливада траг ваших пета.
XXXII
Дијане груди, лице Флоре,
Другови, то су дивне ствари!
Ал' мене нога Терпсихоре
Привлачи више но те чари,
Прориче она моме оку
Награду сјајну и високу
И вечито у срцу мојем
Слободне жеље буди ројем.
Волим је, ти то знаш, Елвина,
Под столом кад је столњак скрива,
У пролеће на влацу њива,
У зимско доба крај камина,
На блиставом паркету сала
И на граниту морског жала.
XXXIII
Још увек памтим море бурно
Кад завидех крај хладне стене
Валима што су текли журно
Пред ноге да се баце њене,
И жудах да са њима могу
Дотаћи усном драгу ногу.
Не, никада у страсне дане
Младости моје разбуктане
Не жудах тако као тада
Армида младих усне рујне,
Образа њиних руже бујне
И жудње пуна прса млада!
Не имадаху никад страсти
Над мојом душом такве власти.
XXXIV
Ал' памтим ја и друго време;
Кад успомена дођу звуци,
Ја опет држим срећно стреме...
И ножицу са њим у руци;
Опет је машта узаврела,
И крв се опет шири врела
По срцу што се давно хлади,
И опет љубав, опет јади!
Ал' доста славих горде душе
Брбљивим гласом лире чедне;
Љубави оне нису вредне
Ни песме коју надахнуше;
Тих чаробница речи многе
Обмањују - ко њине ноге.

XXXV
А Оњегин? - Наш јунак чудни
На починак се жури касни,
А Петроград је многољудни
Пробудио добошар гласни.
Трговац уста, носач прође,
На пијацу коцијаш пође;
Охчанка некуд с врчем крете,
А снег јој шкрипи испод пете.
Јутарњи жамор већ се шири
И дижу се над крововима
Стубови новог, плавог дима.
Из радње пекар, Немац, вири,
И често, ко и сваког дана,
Отвара прозор свог дућана.
XXXVI
Ал' заморна је балска врева,
Те јутро у ноћ преокрете,
И сад у слаткој сенци снева
Богатства и весеља дете.
Касно се диго новог јутра,
И живот пред њим све до сутра
Једноличан и шарен пуче;
И сутра исто што и јуче.
Па да л' је срећан Евгеније
У свету својих младих лета,
Пун успеха код лепог света,
Крај сласти које живот крије?
Је л' срећан усред хучног славља,
Млад, неопрезан и пун здравља?
XXXVII
Не: жар из срца оде рано.
Досадио му светски шум,
А женама не беше дано
Да дуго маме његов ум.
Неверства му је било доста,
А досадно другарство поста,
Јер није био таквог кова
Да пије шампањ због другова
И онда кад му то не прија,
Нити да буде добре воље
Када га муче главобоље.
И најзад (мада кавгаџија)
Напустио је кавге своје,
Куршуме, сабљу и двобоје.
XXXVIII
И болест, чије су порекло
Морали наћи већ лекари,
Сплин, како би се негде рекло, -
Наша чамотиња у ствари,
Овладала је њим помало.
Зацело њему није стало
Самоубиство да покуша,
Ал' сада му је хладна душа;
Ко Child-Harold је недосежан
Ишо у салон из салона;
Ни сплетке света, драж бостона,
Ни уздаси, ни поглед нежан,
Баш ништа пажњу да му скрене,
Ни да га троне, да га прене.
XXXIX. ХL. ХLI
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . .

XLII
Вас, ћудљивице вишег света,
Напустио је прво он;
И збиља, данас код вас цвета
Досадан, празан, висок тон;
Иако можда нека дама
Тумачи Сеја и Бентама,
Њин разговор је - мада чедна
Несносна бесмислица једна.
А уз то су толико нежне,
Свечане, умне, тачне, вредне,
Опрезне тако, тако чедне,
И мушком свету недосежне,
Да може и сам изглед њин
У човеку да створи сплин.
XLIII
И ви, лепотице, у свету,
Ви, које касно ноћу носе
По петроградском полусвету
Каруце брзе - одреко се
Мој Оњегин и ваше власти;
Тај отпадник од бурних страсти
Затворио се сад у кући,
И почео је зевајући
Да пише, ал' му баш по ћуди
Не беше овај рад пун муке;
Није му ишло то од руке,
Те није допо у ред људи
На које нећу да се јадам
Јер и сам у ту врсту спадам.
XLIV
И беспослици опет одан
И душевном празнином мучен,
Циљ изабро је благородан
Да присвоји ум туђ и учен;
Гомилу књига, ено, спрема
И чита, чита - сврхе нема;
Та досаду, та лажи крије,
Ту савести, ту смисла није;
На свакој ланци и вериге;
Из моде су изишле ове,
А као старе су и нове;
Ко жене остави и књиге,
И полицу где прашне стоје
Завесом црном покрио је.
XLV
Ко он, и ја тад збацих бреме
Закона светских и таштине
И с њим се здружих у то време
Јер заволех му особине;
Маштању склоност нехотичну,
Настраност ретку, ничем сличну,
И ум заједљив, брз и хладан.
Ја огорчен, он сетом свладан.
Обојица смо у то доба
Познали игру страсти јасно;
У оба срца жар је згасно,
Обојицу је срела злоба
Фортуне слепе и злог света
На самом јутру наших лета.

XLVI
Ко живи, мисли, тај у души
Не може да не презре људе,
Ко осећа, тог вечно гуши
Бол који прошли дани буде;
За њега ништа лепо није,
Јер сећања га гризу змије
И кајања га увек море.
Ал' све то краси разговоре;
Збуњиво ме је у почетку
Говор и дух јунака мога,
Ал' свикох ја и поред тога
На његов ум, на реч му јетку,
На шале пуне жучи кобне,
На епиграме мрачне, злобне.
XLVII
Ах, како смо се често лети,
Под небом јасним и прозрачним,
Кад ноћ на тиху Неву слети
И кад у таласима мрачним
Не огледа свој лик Дијана, -
Сећали страсних, давних дана,
И љубави протеклих тајно
И безбрижно и осећајно
Упијали без речи, сретни,
Дах благотворне добре ноћи.
Ко сужња тужног и без моћи
Што носи сан у честар светни,
Преносиле су тад и мене
У моју младост успомене.
XLVIII
Ослонивши на гранит раме,
Мој Оњегин је мрачна лика
Сањао са мном усред таме
Као што песник себе слика .
И све је тихо било тамо;
Стража се у ноћ звала само
И с Миљонске је колска звека
Стизала до нас издалека.
Ширећи складно весла своја
На реци чун се њихо неки
И очараво нас далеки
Рог, или смела песма која...
Ал' слађи је за шетње касне
Звук Тасове октаве страсне.
XLIX
Јадрански вали, Брента, драге,
Видећу једном ја и вас,
И надахнућа пун и снаге
Ваш чаробни ћу чути глас!
Драг је он деци Аполона;
По гордој лири Албиона
Мени је знан и сродан ми је.
О, ноћи златне Италије!
Уживаћу и ја у вама
Са млађаном Венецијанком,
Час брбљивом, час немом знанком
У чудним, црним гондолама.
Уста ће моја с њом да стеку
Петраркин говор и реч меку.
L
Да л' ће ми доћи час слободе?
Време је, време, ја јој кличем;
Чекам и блудим поред воде;
Једрима лађа машем, вичем.
Под ризом бура, с ових гора,
По распућу широког мора.
Када ћу поћи на пут журни
И оставити живот тмурни
У овом крају непривлачном?
Па тад под небом земље родне
У афричко жестоко подне
За Русијом да чезнем мрачном,
Љубав и патње где сам знао
И где сам срце покопао.

LI
Да са мном види земље стране
Оњегин хтеде да се крене,
Ал' удес је за дуге дане
Одвојио од њега мене.
У гроб и његов отац оде
И пред њиме ниче ко из воде
Поверилаца ланац дуги;
У сваког ум и рачун други.
У процес да га не уплету,
А задовољан тим што има,
Наслеђе он је дао њима
Не видећи у томе штету,
Ил' предвидевши издалека
Да смрт и старог стрица чека.
LII
Баш тад је примио, у ствари,
И позив да у село иде;
Пре смрти стриц је хтео стари
Бар још једанпут да се виде.
На ову вест, у село правце,
Поштанским спрегом стрмоглавце
На састанак наш јунак крете;
Успут је зево и пун сете
Припремао се ради пара
На уздахе и изглед скроман
(И тим ја почех овај роман),
Ал' нашао је стрица стара,
На столу, хладног и без даха,
Ко готов данак земног праха.
LIII
Сав свет му беше на услузи,
Јер покојнику са свих страна
Дођоше друзи и недрузи,
Ти стални гости свих сахрана.
До гроба су га отпратили,
Попови, гости; јели, пили,
А затим су се сви разишли
Ко да су некуд послом ишли.
Наш јунак житељ села поста:
Тај расипник и ветрогоња
Постаде власник земље, коња,
Лугова, вода - и ту оста.
И њему беше врло мило
Што мења живот чиме било.
LIV
Два дана су му биле нове
Самотне доље тога краја,
Потока приче, шумор зове,
И сумрачна свежина гаја,
Ал' трећег, поље и луг мали
Нису га више забављали;
Затим га од њих дремеж свлада
И он већ јасно виде тада:
Иако дворци булевара,
Балови, карте не постоје,
Да и у селу досадно је;
Стражари и ту чама стара
И прогони га сваког трена
Ко сенка или верна жена.
LV
Ја живот волим тих, пун мира
И сеоско спокојство дивље;
Звонкија ту је моја лира,
а стваралачке мисли живље.
Ту far niente закон влада.
У доконости, пуној склада,
Крај самотних језера блудим,
И свакога се јутра будим
Због задовољства и слободе.
Ту много спавам, мало читам,
И ретко кад за славом хитам.
Зар нисам ту, уз разоноде,
Уз нерад, мир и шетње ране
Најсрећније ја нашо дане?
LVI
Љубави, село, цвеће, поље,
Лењости! Ја сам вама одан!
Хоћу да истакнем што боље
Да Оњегину нисам сродан,
Да не би читалац понеки,
Или издавач какав преки
Клевете или лажи које,
Сравњиво овде црте моје,
И тврдио у кругу вишем
Свој портрет да сам овде дао,
Ко горди Бајрон што је знао,
Као да не могу да пишем
О неком другом по потреби,
Већ једино о самом себи.
LVII
Сви песници су увек били
Маштања страсних пријатељи.
И мени су се снови снили
И душа је по чудној жељи
Сачувала њин облик тајни,
Муза им дала живот трајни,
И опево сам ја у стиху
Девојку горску, дивљу, тиху,
И робињице са Салгира.
Ал' пријатељи мога рада
Питање од вас чујем сада:
"За којом жуди твоја лира?
Којој у роју гордих жена
Припада сетна песма њена?
LVIII
Чије се очи теби сјаје
И надахнућа буде права?
Ко награду твом стиху даје,
И коју стих твој обожава? "
Ниједну, драги пријатељи!
Неутешан у страсној жељи
Искусих љубав. Срећан који
Са њоме риме зна да споји,
Јер двоструком је њега снагом
Песнички занос стиго свети,
Утеху он је нашо сети
И Петраркиним ишо трагом
И славу стеко стихом голим,
А ја сам глуп и нем кад волим.
LIX
Прошла је љубав, дошла Муза,
Разведрио се мрачни дух,
Ослобођен од старих уза
Чаробне звуке тражи слух.
Пишем и срце већ не тужи,
А перо сада ређе кружи;
Крај започете строфе строге
Не шара женске главе, ноге...
Пепео хладни где да плане?
Још тугујем, ал' суза нема
И траг се буре скоро спрема
Из душе моје да нестане,
А тада ћу на нову тему
Почету песму ил' поему.

LX
Размишљах већ о форми плана,
Јунаку како да дам име,
И прву главу свог романа
Завршио сам срећно тиме.
Све то сам прегледао строго;
Знам, противречног има много,
Ал' нећу на то да се вратим;
Цензури дуг ћу свој да платим,
Па ћу на гозбе новинарске
Да пошаљем свој плод и муку.
Сад путуј, дело мојих руку,
Ка обалама Неве царске!
Заслужи славу за мој труд;
Неправду, грдње и лош суд.
ДРУГА ГЛАВА
O rus!...
Hor.
О Рус!
I
Дивно је место било село
Где Оњегин је самовао;
Идиличан би дух зацело
Благослов тамо небу слао;
По страни, горд и штићен брегом
Од ветрова са хладним снегом,
Над речицом се замак дизо;
Пред њим се ланац поља низо
И златне њиве боја пуне,
Беласала се гдегде села,
На паши пасла стада бела,
А дивљега су врта круне
Шириле сенке свога хлада,
Станиште нимфа и дријада.
II
Славни је замак саздан био
Ко прави замак што се зида;
Старински укус он је крио,
Сав отмен, тих и складног вида.
У собама високим тама,
Гостинска сва у тканинама,
А пећи од шарене глине
И царске слике, украс чине.
Све то је сада трошно јако,
Ал' пријатељу мом нимало
До тога није било стало,
Јер зевао је подједнако
У одајама новим, модним
Ко и у овим старомодним.
III
Настанио се баш у соби
Где годинама стриц је хуко,
Кључарку псово и у злоби
Кроз прозор гледо, мухе туко.
Ту мастила ни капи нема;
На простом поду диван дрема;
Сто, два ормана и папири...
Мој Оњегин ормане шири;
У једном су рачуни стари,
У другом чета боца има,
Крчази с воћним соковима
И престарели календари;
чича пун посла и пун бриге
У друге није гледо књиге.
IV
На поседима земље своје,
Некако време да проведе,
Наш Оњегин наумио је
Да најпре нови ред заведе.
Пустињски мудрац тај све мења;
Старински јарам кулучења
Лаким је данком смењен био
И роб је срећу поздравио.
Ал' шкрти сусед зло је тешко
Већ видео у свему томе
И гунђао у куту своме
А лукаво се други смешко;
И сви се сад у једном слажу:
Опасан чудак он је - кажу.