Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Puškin - Page 4 Empty Puškin

taj Pon Jul 13, 2009 11:05 am
First topic message reminder :

Puškin - Page 4 Cigno

ELEGIJA
Veselje bujno razvejanih leta
Sad ko pijanstva čemer duši smeta;
A tuga prošlih dana, slično vinu,
Sve jača je što dublje dani plinu.
I nose puno umora i žali
Budućnosti uznemireni vali.
Al´ nije smrt to što mi srce moli,
Već život, radi misli, radi boli.
Ja znam da opet biće naslañenja
Da harmonija moj će sadrug biti,
Da ću nad bajkom snova suze liti,
I možda će na smiraj dana tajni
Da pošlje ljubav osmeh oproštajni.




Poslednji izmenio MustraBecka dana Ned Jul 19, 2009 10:41 am, izmenjeno ukupno 1 puta

MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008

Puškin - Page 4 Empty Re: Puškin

taj Ned Jul 19, 2009 9:06 pm
XXVI
Чувен због ниске душе своје
И Проласов је ту са њима,
Што тупи сјајно перо твоје,
St.-Рriest, у многим албумима.
Из врата други деспот бала
Гледа ко слика из журнала;
Укрућен ко херувим дрвен,
Нем, утегнут и нешто црвен.
А превејан ко неки худи,
Намерник дрски с гордом главом,
Пословним, важним својим ставом
Подсмешљив осмех овде буди
И згледање је немо њему
Приговор општи и у свему.
XXVII
Ал' Оњегин је душомц
Татјаном био занет славном,
Не заљубљеном и несмелом
Девојком јадном, једноставном,
Већ кнегињом високом, хладном,
Бескрајно гордом, али складном
Богињом наше царске Неве.
О, људи, сви сте попут Еве,
Прародитељке древне наше;
Не привлачи вас дозвољено;
Змија и чудно дрво њено
Вечито маме срце ваше!
Забрањен плод вам оно спрема
И раја без тог за вас нема.
XVIII
Променила се много Тања!
У улози се снашла овој
И навике свог тешког звања
Стекла у тој средини новој.
Девојку тиху ко да тражи
У овој хладној, пуној дражи
Законодавки сјајних сала?
А некад му је срце дала
И некад је у мраку ноћи
Док Морфеј до ње не доблуди
Чезнула за њим пуна жуди,
И дизала на месец очи
Желећи да ко жена верна
С њим прође пут живота смерна.
XXIX
Свим узрастима љубав влада,
Ал' срцу младом и још чедном
Корисно страсни немир пада
Ко ране буре пољу жедном;
Оно се кишом страсти крепи,
Сазрева кроз тај занос лепи
И моћни живот даје плод,
Раскошни свет и слатки род.
Ал' када старост на нас падне
На заокрету наших дана,
Траг мртве страсти пун је рана...
Тако у јесен буре хладне
Скривају блатом до и луг
И наже тужних шума круг.
XXX
Без сумње наш је Евгеније
Ко дете заљубљен у Тању.
Љубавним сном занесен бдије;
Сањари стално, ноћу, дању;
Глас разума не слушајући
Он сваког дана њеној кући
Одлази, лута око трема
И прати је ко сенка нема,
Сав срећан кад јој заогрне
Рамена сјајна меким плаштом,
Када је такне руком таштом,
Ил' размакне ливерје црне
Пред њоме, или ако стигне
Испуштен рубац да јој дигне.
XXXI
А она - не примећује га;
Не запажа бледоћу сетну,
Код куће мирно прима њега,
Реч-две му каже кад се сретну,
Поздравом га се каткад сети,
А неки пут га не примети:
Не личи она на кокету;
Не трпе то у вишем свету.
Да бледи јунак наш је стао -
Не види она ил' не мари;
Оњегин вене и у ствари
У сушицу је скоро пао.
И сви га шаљу у том стању
Лекару, а он, где? - у бању.
XXXII
А он не иде; прадедима
Свој долазак да јави хоће,
Но Тања све то мирно прима
(Њен пол је такав; пун хладноће!).
Ал' упорне је и он ћуди;
И још се нада, још се труди;
Смелији но здрав, с тешком муком
Он болестан и слабом руком
Кнегињи једно писмо пише.
Мада је сматро (с пуно права)
Да пошта ништа не решава, -
Ал’ ето, није мого више
Да трпи јаде срца свога.
Ево вам писма његовога.
Писмо
Оњегина Татјани
Знам, разјашњење тужне тајне
Дубоко ће вас увредити.
Какав ће презир племенити
Изрећи ваше очи сјајне!
Шта хоћу? с каквом жељом кобном
Отворићу вам срце своје?
Каквом ће сад весељу злобном
Повода дати писмо моје!
Када ја у вашем срцу чедном
Нежности искру спазих једном,
Да верујем јој нисам смео;
Навици нисам дао маха,
Слободу празну нисам хтео
Да изгубим пун чудног страха.
Још једно нас је раставило...
Несрећни Ленски тад је пао...
Од свега што је срцу мило
Срце сам тада отргао;
Невезан ничим, ја сам затим
Мислио да слобода може
Да надокнади срећу. Боже!
Како погреших, како патим!
Не, да вас виђам, да вас пратим,
Да сваки осмех, поглед хватам
На вашем лицу и да патим,
Ваш глас да слушам и да схватам
Свом душом својом ваше чари
И савршенства од свих већа,
Да премирем крај вас у ствари,
И да се гасим... то је срећа!
А ја сам лишен свега тога;
Због вас ја лутам светом грубим;
Сваки је час живота мога
Драгоцен, а ја залуд губим
Већ и онако тешке дане
Судбином горком одбројане.
Мој век ће скоро да се скрати;
Ал' да бих био жив, у свести,
Ја сваког јутра морам знати
Да ћу вас током дана срести...
Бојим се да ће да се плаше
Од моје молбе очи ваше
Ко од лукавства које кујем...
И гневни прекор ја већ чујем.
Да знате како страшно боли
Љубавном жеди бити морен,
Умом у срцу које воли
Гушити немир страшћу створен!
Ја жудим да крај ваших ногу
Са сузама и болом слијем
Сву љубав, молбе, све што кријем,
И све што још изрећи могу!
А место тог, хладноћом лажном
И реч и поглед ја оружам,
Говорим с вама о неважном
И весео вам осмех пружам!...
Да противим се себи, страсти,
Више у моћи није мојој;
Реших: у вашој ја сам власти
И предајем се судби својој.
XXXIII
Одговор чека. Ал' га нема
На друго писмо ни на треће...
На неко се посело спрема...
Чим уђе... она!... О, да среће!
Ал' строга је и пуна брига,
Ни речи с њиме, не види га...
Како је сада душа њена
Јованским мразом окружена,
Како се труде усне њене
Да прекор или гнев задрже!
Оњегин оштар поглед врже:
Ал' где су сузе притајне?
Где сажаљење? Не, њих нема;
На томе лицу гнев се спрема,
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Puškin - Page 4 Empty Re: Puškin

taj Ned Jul 19, 2009 9:07 pm
XXXIV
Ил' оно крије стрепњу тајну
Да муж ил' свет не дозна зао
Кроз шалу или реч слуцајну
Све Евгеније што је знао.
Не, наде нема. Иде кући
Безумље своје проклињући,
Ал' оно га све јаче слета
И одриче се он од света.
Тад му у тихом кабинету
Додоше на ум дани они
Када је стала да га гони
Чамотиња у хучном свету,
Кад га је стегла пуна злобе
И нагнала у мрачне собе.
XXXV
Да чита опет, редом узе:
Гибона, Хердера, Русоа,
Де Стал и остале Французе,
Шамфора, Биша и Тисоа;
Чито је скепсе пуног Бела
И чито књиге Фонтенела,
Од наших мало, ал' од свега,
Не либећи се ни од чега:
И алманахе и журнале,
Где поуке нам штедро нуде,
Где сада мене тако куде,
А где сам некад мадригале
Читао мени упућене;
Па господо. Е sempre bene.
XXXVI
И? Читале су очи жудне,
Но мисли су далеко биле,
А јади, жеље, маште чудне
Дубоко се у душу збиле.
Крај правих врста, мимоидом,
Духовним он је чито видом
И друге врсте, и у њима
Заборав мого тек да има.
А то су била ил' предања
Из прошлости далеке, тавне,
Ил' невезане сање давне,
Ил' приче, претње, предсказања,
Ил’ гатке пуне живе лажи,
Ил' нежна писма пуна дражи.
XXXVII
И његов ум и осећања
Тону у занос тај све брже,
А мисли пред њим пуне сања
Свој шарени фараон држе.
Час види ту, на снегу танком,
Као на логу схрван санком
Поцива младић нем, извијен,
И чује реци: па? убијен...
Час ниткова и клеветника
Заборављена види лица...
Ту су и чете неверница,
Ту је другова бивших слика,
И село, кућа... и гле, тамо,
Уз прозор она... она само!...
XXXVIII
Свико је на тај занос тако
Да тек што с ума није сишо,
Ил' песник посто. Било како,
Скупо би рачун тај изишо!
Па ипак тад умало није
Примио и мој Евгеније
Од мене снагом магнетизма
Моц песничкога механизма.
И лицио је на поета
Кад поред свог камина седи,
Док пред њим титра одсев бледи,
А он уз песму Веnеdеttа
У огањ баца баш ко песник
Ил' папучу, ил' дневни весник.
XXXIX
Зима је већ одумирала
Под топлим дахом, али није
Ни с ума сишо, богу хвала,
Ни песник посто Евгеније.
Пролећно сад га буди доба;
Двострука окна својих соба
И удобне салоне своје
Где као мрмот зимово је,
Он оставља: у санке седа,
Низ Неву лети посут ињем:
На избразданом леду сињем
Сунце се игра и огледа;
Улице копне већ под снегом.
Па куда својим брзим спрегом.
XL
Наш јунак тако рано јури?
Погодили сте већ; дабоме!
Мој неизлечив чудак жури
Татјани својој, суду своме!
Ко сенка хита он са трема;
У предворју ни душе нема;
У сали, никог. С њеног прага
Отвара врата... али шта га
Погађа тако, ко би реко?
Кнегињу он пред собом гледа;
Недотерана седи, бледа,
Са тугом чита писмо неко,
На хладну руку образ клони
И тихо поток суза рони.
XLI
Ко не би био сад у стању
Да одгонетне тугу њену,
И да препозна јадну Тању
У кнегињи, у овом трену?
Пун сажаљења и пун јада
Њој Оњегин пред ноге пада,
А она дрхти, сетна, бледа,
И Оњегина немо гледа
Без чудења, без сваког гнева...
Све схвата: израз који моли,
Прекорни поглед препун боли...
Девојка скромна која снева
С негдашњим срцем, живих чула
У њој је опет васкрснула.
XLII
Не подиже га она, ћути,
Очију с њега још не скида,
Премрлу руку нежне пути
Од жудних уста не откида.
О чему Тања мисли сада?
Тишина дуго, дуго влада
И тихо најзад она вели:
"Сад устаните, ма шта хтели,
Ја хоћу да се разумемо.
Да л' памтите још врт крај села
Где сам се некад с вама срела
И слушала пред вама немо
Све придике и опомене?
Данас је, ево, ред на мене.
XLIII
Млада и можда лепша ја сам
Била у бедном селу нашем,
И волела вас; и шта? шта сам
Нашла у хладном срцу вашем?
Одговор беше строгост сама.
Не, нови нису били вама
Девојке чедне љубав, јади...
И сада - боже! - крв се хлади
Када се у сну сетим тамном
Погледа оног, хладног гласа...
Ал’ не кривим вас: тога часа
Поступили сте часно са мном,
И спасили ме од многих зала;
Свом душом вам на томе хвала...
XLIV
У пустињи, далеко, сама,
Ван таштина и дворске свите
Нимало се не свиђах вама...
Па што ме сада прогоните?
Што сада вашу пажњу скрећем?
Да л' зато што се сада крећем
У вишем друштву, што га примам,
Што углед и богатство имам?
Да л' што нас двор сад пази тако
Јер рањаван је муж у боју,
И што би сад срамоту моју
Приметили у друштву лако
И могла би у тој средини
Саблажњив углед да вам чини?
XLV
Ја плачем... Ако Тању јадну
Ви нисте још заборавили,
Уз гнев и вашу јеткост хладну
Мени би дани дражи били
- У мојој кад би било власти -
Од ове ваше срамне страсти
И писма оног што сте слали.
Некад сте барем поштовали
У мени младост пуну снова
И штедели сте срце врело.
А шта је сада вас довело
Пред моје ноге? раскош ова!
Зар с вашим срцем, с вашом части
Да робујете ситној страсти?
XLVI
Сва раскош та је, Оњегине,
Позлата мог живота мучног;
Јер чему све те светковине
И успеси код света хучног?
Дала бих радо одмах сада
Све, све те крпе маскарада,
Сав овај блесак, дим и сјај
За своје књиге, дивљи гај.
За боравиште наше бедно,
За места где сам крај мог села
Вас, Оњегине, некад срела,
И за то гробље неугледно
Где стоји крст и сенка грана
Над гробом где је моја нана.
XLVII
А могућа је срећа била...
Но удес мој је решен сада.
А можда и ја, што бих крила,
Непажљиво поступих тада.
Заклињала ме мати јадна,
А спремна беше душа хладна
На сваку нову вољу неба.
Удала сам се. Сада треба
Да одете, јер ја вас молим.
У срцу вашем поред страсти
Поноса има, има части;
Зашто да кријем? још вас волим,
Ал’ другом ја сам поверена
И остаћу му верна жена".
XLVIII
Изишла је, и Евгеније
Ко згромљен још на месту стоји.
Каквих се мисли вихор вије,
И шта се у том срцу роји?
Ал' мамуза се звекет чуо,
Татјанин муж је искрснуо
И мог ћемо јунака сада,
У овом црном часу јада,
Да оставимо, можда с тугом,
Занавек... Доста лета, зиме,
Лутасмо истим путем с њиме!
Кликнимо сада један другом
Ко поздрав наше "ура!" славно.
Време је (зар не?) већ одавно!
XLIX
Мој читаоче, ма ко био,
Да опростим се с тобом желим
Ко пријатељ и садруг мио...
Па збогом. Ма шта путем смелим
Тражио ти кроз строфе моје;
Да л' успомене бурне своје,
Да л' одмор што од труда лечи,
Да л’ живе слике, јетке речи,
Ил' правописне моје грешке, -
Дај, боже, да бар једну мрву
За маштања, за радост прву,
За новинарске сплетке тешке
Нађеш над мојим погнут слогом!
Разиђимо се овим. Збогом!
L
Збогом и ти, мој сапутниче,
И ти, мој верни идеале,
И ви, све дражи моје приче
Живе и трајне, мада мале!
Песничку срећу крај вас нађох:
Мир кад у буру света зађох,
И пријатељску реч такоде...
О, много дана отад прође
Кад су Оњегин и Татјана
Дошли у моје будне снове,
И кад сам ја пун стрепње нове
Даљину слободног романа
У магичном кристалу сјајном
Још назиро скривену тајном.
LI
Они што беху тад крај мене
Сада су давно већ далеко,
А других нема да их смене,
Како је некад Сади реко.
Без њих се роман ближи крају,
А она што је у свом сјају
Тањиног лика узор била...
И њу је судба уграбила!
Срећан је ко свој пехар скроман
Не пије до дна непрестано,
Ко пир живота махне рано,
Ко не дочита његов роман
И остави га изненада
Ко ја јунака мојег сада.
К р а ј
Sponsored content

Puškin - Page 4 Empty Re: Puškin

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu