Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunav - sudbinska reka Evrope Empty Dunav - sudbinska reka Evrope

taj Sub Nov 13, 2010 11:03 pm
"Nije slučajnost da je čitava plejada pesnika Dunavu posvetila svoje stihove. Oni su svojom duhovnom, vidovitom snagom stekli prvenstvo u svestranom otkrivanju ove "rajske reke", kako su je, pored Eufrata, Tigra i Nila, nazivali stari srpski letopisci." - Dejan Medaković

Dunav - sudbinska reka Evrope 1-1

Svojevremeno sam napisao da su u bogatoj literaturi o Dunavu tačno osvetljena mnoga pitanja u vezi sa ovom značajnom rekom Evrope. Na osnovu ovih, svakovrsnih, napisa, lako se iščitava i njegova osnovna poruka: da je Dunav sudbinska reka Evrope, u dugim vekovima i njena glavna saobraćajnica, a svojevremeno i svedok prvih koraka naše civilizacije.
Uz Dunav, dužinom celog toka, nanizana su mnoga svedočanstva najviših evropskih tekovina. Tu su stvorene mnoge vrednosti koje su obeležile evropski duh, a sve posebnosti ovoga prostora ovde se javljaju, ne kao neko usko posedničko bogatstvo, koje svedoči o bilo čijoj duhovnoj nadmoći, već o celini koja zrači svojim nenarušivim jedinstvom. Upravo tu ideju potvrđuje knjiga: "Dunav – reka jedinstva Evrope" (Novi Sad, 2002) koju treba iščitavati kao povesnicu tog prostora, čiji su sastavni delovi sačuvali svoje značenje isključivo u funkciji celine. Kao da je svaki deo ove povesnice neraskidivo svezan sa drugim, a tek njihovo puno jedinstvo uoštriće posmatranu sliku.

Balada o Sremskim Karlovcima
SAMO JE VELIKA REKA IZVEZLA POVOJ ZA RANE
DA SPERE LUTANJA MNOGA I VRATI ODBEGLE ŠAJKE
SAMO SU BAGRENJACI RASPLELI OSKUDNE GRANE
KROV SU JEDINI DALI ZA ISKRCANE BAJKE.
(D. Medaković, odlomak iz "BALADE O SREMSKIM KARLOVCIMA")
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunav - sudbinska reka Evrope Empty Re: Dunav - sudbinska reka Evrope

taj Sub Nov 13, 2010 11:06 pm
U toj knjizi sam želeo da Dunav uzvisim do simbola najvećih vrednosti koje poznaje evropski duh. Pod ovom idejom nametao se zaključak da protoku Dunavske povesti utvrdim obale kojima je reka omeđena. Ovakav pokušaj nije čest u literaturi o Dunavu. On izmiče uobičajenim konvencijama, pa i predrasudama koje podstiču antagoniziranje naroda na ovom prostoru. Drugim rečima, upravo Dunav pruža svim narodima Evrope ozbiljnu priliku da u njemu prepoznaju, a zatim otklone i mnoge, uporno branjene, zablude. On je taj koji nas upućuje i na vraćanje svim velikim izvorima naše zajedničke evropske vere, tom jedinom istinskom zaklonu u duhovnoj pometnji savremenog sveta. Ako se to desi, nema razloga za nevericu i zbunjenost. Treba verovati u lekovitu isceliteljsku snagu reke koja odavno zaslužuje našu istinsku ljubav. Nije slučajnost da je čitava plejada pesnika Dunavu posvetila svoje stihove. Oni su svojom duhovnom, vidovitom snagom stekli prvenstvo u svestranom otkrivanju ove "rajske reke", kako su je, pored Eufrata, Tigra i Nila, nazivali stari srpski letopisci. Odavno je posvedočeno da je Dunav najverniji čuvar svog letopisa u kojem se bez izostavljanja beležilo sve što je vladalo ljudskom sudbinom, a iznad svega, pouka da se patnja i stradanja mogu pretvoriti u svoju suprotnost.
Dunav - sudbinska reka Evrope 2
Dunav - sudbinska reka Evrope Jr_12006_1_3
Sada je vreme da se sačini novi vodič po Dunavu koji obuhvata drugačije zamišljenu plovidbu kroz prostor i vreme. Reč je o duhovnom izletu koji će pomoći da se sa novim smislom, razumevanjem i dokazima oplodi i oplemeni zajednička evropska prisutnost na celom rečnom toku. Za ovu plovidbu nisu presudne isključivo velelepne građevine i veličanstveni, vekovima izgrađivani fortifikacioni sistemi, ne utiču na nju ni gradovi stvarani stolećima, već je preduslov da putovanje uspe ako se putnik sa njega vrati i sa izmenjenim odnosom i poukama o skladnom življenju u susedstvu. Sumnje nema, Dunav treba voleti, kao sudbonosnu reku evropskog jedinstva. Samo zajednička briga oko očuvanja ove reke može nas lišiti da je bahata samovolja i bezobzirno pljačkanje njene snage ne pretvori u zagađeni kanal Evrope. Ako bi se to desilo, nepovratno bi nestao čitav jedan svet, koji predstavlja i veliki dar prirode. Bio bi to čin ravan dobrovoljnom pristajanju na sopstveno uništenje.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunav - sudbinska reka Evrope Empty Re: Dunav - sudbinska reka Evrope

taj Sub Nov 13, 2010 11:07 pm
Stift Melk*

DA LI JE PRKOS
ILI ČUDO
ZAR HTEDE LEPOTA
ZAUSTAVIT REKU
A ONA MUDRA
KAO ZMIJA
OTKLANJA SUDAR
U LJUBAVNOM LUKU
PREPUŠTA STENU
VLASTI ČOVEKA
ODGAĐA SMERNO
VREME OBRAČUNA
PRIZNAJE PORAZ
I MOžDA ZATO
JOŠ žEŠĆE RUJE
GREBEN BEOGRADA.
D. Medaković, iz zbirke "SVE ČUDNIJE JE ČUDO", Novi Sad, 2000.

* Stift Melk je benediktinska opatija na Dunavu, u Austriji, na putu od Beča prema Lincu.
Verujem da će i današnji naraštaji doprineti neumanjenom sjaju Dunava, čija prošlost otkriva i nudi puno razloga za nove stvaralačke napore. Svi kulturni slojevi nanizani uz obale Dunava od Švarcvalda do ušća u Crno more, slivaju se u jedno veličanstveno evropsko pletivo, čije pojedinačne šare stiču svoju punu važnost tek onda kada pripadaju celovitoj slici evropske kulture.

Dunav - sudbinska reka Evrope 4-2
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunav - sudbinska reka Evrope Empty Re: Dunav - sudbinska reka Evrope

taj Sub Nov 13, 2010 11:08 pm
Dunav - sudbinska reka Evrope 5-1
Dunav - sudbinska reka Evrope 6-3
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunav - sudbinska reka Evrope Empty Re: Dunav - sudbinska reka Evrope

taj Sub Nov 13, 2010 11:09 pm
Dunav - sudbinska reka Evrope 7-2
Dunav - sudbinska reka Evrope 8-1
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunav - sudbinska reka Evrope Empty Re: Dunav - sudbinska reka Evrope

taj Sub Nov 13, 2010 11:12 pm
Mislim da Evropa mora da nađe sebe i da će se ostvariti stara De Golova vizija Evrope, a to znači Evropa do Urala. To će biti jedina snaga, pored Kine. Verujem u Evropu. Ja sam do srži Evropejac u tom smislu. I Evropa mora naći svoj lik

Dunav - sudbinska reka Evrope 2720evropa

Ako slučaja ima onda smo slučajno baš na dan kada je predsedniku SANU Dejanu Medakoviću isticao predsednički mandat, obavili ovaj razgovor za NIN. A tog 11. februara akademik Medaković je u svom dnevniku napisao: “Četiri godine života dao sam Akademiji i zbog toga sam srećan, svestan tog oduživanja. Verujem da sam stekao pravo da se spokojno i mirne savesti pridružim onim velikanima koji su gradili moralni i naučni autoritet Srpske akademije nauka i umetnosti u svome vremenu. A svako vreme imalo je svoja iskušenja i svoje zamke.”
A onda je dodao: “Ovo sam napisao jutros. Kao da smo se dogovorili.”

Da pođemo od naslovne strane. Na njoj je personifikovan Dunav i taj Dunav, predstavljen kao neki antički bog, mene neodoljivo podseća na samog Zevsa. U knjizi “Bogovi sa Olimpa u Srbiji” od Škokljevih, Dunav je Zevs, glavom i bradom lično.
- Tu se može odgovoriti da je Dunav kroz vekove zaista ugrađen u duhovni život i u ono što ja zovem duhovni portret Evrope. Jer, Volga je, recimo, duža od Dunava i najveća reka u Evropi, ali Dunav je značajniji.

Volga nema metafiziku.
- Da, ništa se sa Volgom nije dogodilo što bi moglo da odredi evropsku sudbinu i duhovni portret Evrope. A, setite se priča oko Dunava. Recimo, legende o Argonautima koji plove Dunavom u traganju za zlatnim runom, zatim Nibelunzi se spuštaju Dunavom, do Pasaua. Dunav jedna od četiri rajske reke - Eufrat, Tigris, Nil i Ister, odnosno Dunav...

To je zapisano i u Bibliji.
- Da. Od tada se već Dunav stalno pojavljuje u evropskoj kulturi i duhovnosti kao velika metafora a istovremeno i kao odrednica civilizacijske granice. Vi imate Dunav kao limes, dakle, rimska civilizacija završava na Dunavu. Bilo je pokušaja da se Dunav premosti...

Trajan.
- Da, Trajan je pokušao i nije uspeo. Dunav je bio sudbonosna reka za invazije Istoka prema Zapadu. Dunavom su išli krstaši, Dunavom su išle velike vojske Otomanske imperije sa ciljem da dođu do Beča. Sve se odigravalo na Dunavu. Ja počinjem priču sa Dunavom od početka prakulture. Otuda dolazi Lepenski vir, otuda dolazi Vinča.

Oko vinčanske pismenosti ili pisma, iskristalisala su se dva ekstremna stava. Jedno je Pešićevo a drugo je mladog Tasića koji tvrdi da to uopšte nije pismo nego da su to neki znaci.
- Znate šta, ja sam polagao arheologiju kod profesora Vasića, dakle svakako najvećeg poznavaoca Vinče i vinčanske kulture. Upravo, to je čovek koji je i otkrio Vinču i koji je svetsku slavu stekao svojom knjigom “Praistorijska Vinča”. Dakle, ono što je Vasić tada govorio, to je da je Vinča neolitska stanica. Kasnije, Vasić - bio sam svedok, pod stare dane promenio je mišljenje i smestio Vinču u jegejsku epohu. Znači, već istorijsko vreme. Od jednog neistorijskog, od neolita on je predatovao Vinču.
To u nauci, međutim, nije prihvaćeno. Sećam se, onda je nastala velika gužva u arheologiji; pokojni Garašanin se suprotstavio toj tezi. Nastala je jedna užasna gužva, Slovenci, Korošec, Benac iz Sarajeva, Milačić iz Nemačke, svi su graknuli na staroga Vasića. Ja nisam stručnjak, naravno i ne mogu da se opredeljujem u tom smislu, ali ubedljivo mi zvuči ono što je onda govorio Vasić.

Da je Vinča, već, egejska civilizacija?
- Da. Vasićev čin da ruši svoje životno delo, četiri velike knjige “Praistorijska Vinča” - čin da neko obori svoje životno delo, to sam smatrao i danas smatram, visokim moralnim činom.

Ohrabrili ste me da vas pitam o jednoj jeretičkoj tezi, da je Troja bila na Dunavu. Njen tihi zagovornik je i Jon Ilijesku, šef rumunske države.
- I Deniken i još neko je o tome pisao. Te hipoteze mogu da primim kao pokušaj da ljudi razmišljajući dođu do nekih zaključaka spekulativnim putem. Da li su oni u pravu, to se mora verifikovati istorijskim dokumentima ukoliko ih ima, a ako ih nema, onda iskopavanjima.
Dakle, Dunav i dunavska regija vrlo su slabo ispitani, bez obzira na to što je Srejovićev Lepenski vir senzacionalno otkriće. Međutim, i na rumunskoj strani se javljaju slični nalazi. Znači, cela zona oko Gvozdenih vrata očigledno je kolevka nekog naroda. E sad, koji je to etnikum bio, ja nemam elemente da o tome meritorno govorim, sem da se ovako priključim Ilijeskuovoj spekulaciji i da je kao takvu pozdravljam. A inače, da li će ona ostati u nauci, to je veliko pitanje. Na to treba da odgovore arheolozi.

Pomenuli ste Srejovića. Do njega, nije se naslućivalo da jedna takva stara civilizacija može da postoji na Dunavu. Koliko je to senzacionalno otkriće rezultat naučnog znanja, a koliko intuicije?
- Srejović je imao intuiciju i ta se intuicija pokazala i u Gamzigradu. To su neki zvezdani trenuci. Garašanin je prošao, pre Srejovića, pored Lepenskog vira...

I nije ga osetio.
- A došao je Srejović i osetio ga je. Jedan učeni Garašanin, stvarno je bio možda najučeniji naš arheolog, po samoj učenosti on je bio iznad Srejovića. Međutim, falila mu je ona božanska iskra.

Mislio sam kasnije da vas pitam o đerdapskoj brani, ali kad smo već tu, kod Đerdapa vi znate da je i Ivo Andrić išao onim brodom sa gospodinom Ćosićem i Mirom Stupicom i da je naš nobelovac imao jednu negativnu ekološku viziju dizanja đerdapske brane, a ne smem da zamislim šta je sve potopljeno od arheoloških nalaza...
- Pa celo ostrvo Ada Kale.

Geolozi su već izračunali da je iznad brane toliko nataloženo evropskog otpada da je to kubatura Avale...
- Sada ste dotakli pitanje koje me jako muči. Nije samo reč o potapanju. Brana je istovremeno promenila celu jednu klimu. Zatim, đerdapska brana digla je nivo reke skoro do Beograda.
Pojavljuju se podzemne vode. To je najveći problem Banata. Naša glavna žitnica je ugrožena podzemnim vodama. Ja to znam i po crkvama. Dakle, empirijski. Kad uđem u crkvu, vidim da je vlaga. Kažem to svešteniku i on kaže: da, skoro do Kikinde se pojavljuju podzemne vode... I vi sad sedite ovde u mom kabinetu a dole ispod nas je reka, tu je bila Delijska česma.

Znači, Dunav u Akademiji?
- Da, imamo Dunav u Akademiji.

Pominjete u vašoj knjizi o Dunavu austrijski brod “Argus” koji je 1834. bacio kotvu u Braili. Nekom čudnom koincidencijom, ovih dana je došao jedan drugi brod “Argus”, ekološki poklon iz Nemačke. Šta ti ovovekovni Argonauti traže u Dunavu?
- Velika Nemačka sigurno nije uložila lako, lakomisleno novac u projekat Rajna - Majna - Dunav i izgradila ga. Prema tome, oni vrlo jasno, sa jednim strateškim ciljem Dunav pretvaraju u buduću glavnu žilu kucavicu Evrope. To je apsolutno sigurno. Dunav će promeniti, više nego mnogi politički projekti, situaciju u Evropi. Doći će ponovo do dunavskog turizma, doći će do slobodnih carinskih zona, doći će do šetnji brodova, naravno i transporta. To je najjevtinije. I drugo, oni tačno idu na Crno more. Dakle, idu na Istok. Tu se već otvaraju vrata nafte, kaspijska nafta.
Prema tome, ti “argusi” dolaze s jedne strane da ispitaju floru, faunu i sve to ide vrlo lepo i tačno, ali je sve jako racionalno i sve je to u sklopu jednoga vrlo mudro sagledanog projekta u kome smo mi, naravno, jedan delić jer imamo petsto i nešto kilometara Dunava, što nije ni malo.

Nije loše parče, srednje Podunavlje?
- Nije loše parče. Znate, zato sam se ja malo i čudio kad su Hrvati prešli na onu adu kod Apatina tražeći da se to njima da. To ne može tako! Granica ide sredinom Dunava. Prema tome, ustupanjem te ade koja je uz samu obalu sa naše strane Dunava, oni bi dobili mostobran na našoj teritoriji.

Da li se sad ponovo aktuelizuje i onaj malo utopijski plan o povezivanju Morave i Vardara sa Dunavom?
- Ništa to nije utopijski! Krak Dunava preko Morave ići će dole do Soluna. To je nezadrživo, kao što je nezadrživa bila izgradnja barske pruge. Ona je koncipirana, još Njegoš je sanjao o takvoj pruzi, a ona je realizovana uz maksimalni otpor svih. Prema tome, nije fantastika da će Morava biti prva koja će sukcesivno postajati plovna. To je potpuno realno.

A kako onda tumačite da evo, treća je godina otkako su nas bombardovali, mostove su porušili, a sada o tome - tajac. Kao da Evropa nije svesna da je na Dunavu.
- Vidite, to je sigurno tako. Evropa se našla u situaciji da bude u službi vojnih strateških ciljeva, da ih uslovno nazovemo NATO. To, opet, znači da je Evropa kao filijala NATO-a bila i servis i filijala američke globalističke politike.

Ta globalistička politika, nadajmo se, ovih dana puca polako.
- Tu će još biti velikih iznenađenja, videćete. Vi ste mlađi, vi imate šanse da se ovih mojih reči setite. Ja sam već u godinama.

Recite šta vi mislite?
- Mislim da Evropa mora da nađe sebe i da će se ostvariti stara De Golova vizija Evrope, a to znači Evropa do Urala. To će biti jedina snaga, pored Kine. Verujem u Evropu. Ja sam do srži Evropejac u tom smislu. I Evropa mora naći svoj lik.

Pravi se evropska osovina Širak - Šreder - Putin. Ne mislite li da je to početak upravo ovoga o čemu pričate, da Evropa počinje da se budi, da konačno ustaje da se oslobodi američkog ropstva?
- Tačno. Nemačka je sa Hitlerom odbacila jednu ideju negativnog nacionalističkog smera, znači da se izgradi jedna nacionalsocijalistička Evropa. To je palo. Onda dolazi do francusko-nemačkog izmirenja. To daje novi kvalitet u Evropi. Još ako se Rusi tu priključe, Rusi koji su još uvek poniženi, još uvek su pretvoreni u silu drugog reda...

Da li Evropa vidi šta radi sa Srbima?
- Bilo je jedno vreme kada je Evropi bilo u interesu da to ne vidi. A to je neprirodno stanje koje mora da se promeni. Javljaju se sve nove i nove knjige. Englezi pišu i Amerikanci pišu. I Nemci pišu.

Ali nema Viktora Igoa 21. veka pa i Tolstoja koji bi u ime te neke duhovne Evrope stao u odbranu Srbije.
- Doći će! On mora doći! To nije kao neko jevrejsko očekivanje Mesije, čekanje dve hiljade, četiri hiljade godina. Ne! To vrlo brzo dolazi, jer će druge stvari doći na red. Neće biti centralno pitanje da se skine sa Srba satanizacija. Ali, u jednom kontekstu drugih promena i to će se revidirati kao nešto po sebi razumljivo.

Vi ste na neki način u knjizi anticipirali i pad šatla “Kolumbija”. U završnom odeljku vašeg “Dunava”: “Kao da su na ovom svetu rešeni svi problemi oko ljudske sreće, pa čovek hita u nebeske prostore da se i tamo umeša u postojeći poredak.” Dokle će trajati ti izazovi?
- Treba malo biti i futurolog. Mislim da će Amerika biti vrlo brzo suočena sa velikim unutrašnjim problemima koji će malo ohladiti vojne krugove i ove velike korporacije. Problemi koji njima predstoje su za nas u Evropi čitljivi, za nas u Evropi već davno poznati, a to su socijalni problemi i nacionalni problemi SAD. To je pokopalo Sovjetski Savez. Jeste li vi mogli da verujete da će Sovjetski Savez pasti upravo na nerešenim i zataškanim problemima nacionalnih nezadovoljstava, od muslimanskih naroda do baltičkih.

I to čeka Ameriku.
- Oni imaju tri i po miliona ilegalnih useljavanja godišnje iz Meksika i latinoameričkih država. Ako gledate kartu Amerike, onda ćete videti da dolazi do procesa potiskivanja stare Amerike, da se ona potiskuje gore ka severu prema Kanadi, a pritisak ide od dole, katolički. A ono gore su protestanti. To su kvekeri, to su baptisti, Jehovini svedoci, mali milion raznih. Oni su napravili Ameriku. I onda dolazi katolički pritisak, izuzetno zaostao, sa maksimalnim natalitetom jer je Katolička crkva protiv abortusa. Znači, rađaju se kao Šiptari.
Istovremeno, imate i muslimanski pritisak koji isto ide od dole, od Kalifornije. Čikago je danas crni grad. To su činjenice. E sad, može li ići na duge staze, na ovakav način. Ne može.

U rezimeu “Dunava” podsećate da su bačene dve atomske bombe - Hirošima i Nagasaki, da bi se rat priveo kraju. Ne mislite li da Amerika, stisnuta svojim unutrašnjim problemima može da baci nuklearnu bombu na Irak i da počne treći svetski nuklearni rat?
- Znate šta, ipak ne mogu da verujem da oni mogu taj krajnji korak da učine. Jedan od razloga zbog kojih tako mislim, jeste upravo ta ogromna količina ljudi koje dovlače u Irak, odnosno pred iračke granice. Znači, i njihovi ljudi dolaze u pitanje. Tamo je već sto-sto pedeset hiljada vojnika.

Sve će to Si-En-En objasniti.
- Ne, to ipak ne verujem.

A da li mislite da može da nam se desi malo perverzni scenario; da se Amerikanci ne usude da urade vojnu intervenciju, a onda, onako u prolazu, i u povratku, da opet nama nešto sruče.
- Ne, mi smo trenutno van igre.

A vidite ovo u Bujanovcu?
- To je interno albanska strategija da uhvate u mutnom. Izvinite, ja tako vidim. Nemam podatke obaveštajnih službi nego čisto zaključujem. Činjenica je da su strane sile isforsirale ovu zajednicu ovde, ovu državu.

Šta je za vas ovo u čemu sada živimo?
- Pa, jedna nedefinisana situacija. Međučin. Verovatno posle toga dolazi glavna radnja. Sad, koja je glavna radnja? Da li su Amerikanci i Zapad to isforsirali jer imaju važnija posla a ne mogu još da reše pitanje istočnog dela Balkana? Treba im vremena, jer to nije samo kosovsko pitanje. Kosovsko pitanje otvara makedonsko pitanje, makedonsko pitanje otvara grčko pitanje. Znači, jedan kompletan region je u pitanju. Oni očigledno nemaju jasnu koncepciju kako da taj region reše. Jednostavno kupuju vreme. I, sada, tri godine imaju vremena. Tri godine do tog crnogorskog referenduma.

Za sam kraj, da vas pitam kako vi vidite Akademiju i predstojeće izbore?
- Mi imamo 27. februara izbornu skupštinu i za sada se pojavljuju dva kandidata - dosadašnji potpredsednik Hajdin i gospodin Ljubiša Rakić. Prema tome, akademici će odlučiti koga hoće, da li hoće. Ja lično se apsolutno ne mešam u to, niti hoću. Ne prijavljujem nikakvu svoju listu. Današnjim danom ja sam ispunio svoj mandat. Baš današnjim. Biran sam 11. februara pre četiri godine. Ispunio sam svoj mandat i do kraja ću disciplinovano po statutu poslovati. Ako 27. imenujemo novog predsednika, ne ostaje mi drugo nego da mu čestitam bez obzira na to ko je.

Slučajno smo došli baš na današnji dan. Kako rezimirate svoje predsednikovanje?
- Slučajno sam to i danas zabeležio u svom dnevniku. A u dnevniku govorim ovako: Pokušavam da se osvrnem na proteklo vreme i da sâm ocenim da li sam dobro postupio i da li su pozitivni rezultati. Bilo je teških i mučnih dana ali sam se trudio da sačuvam Akademijino dostojanstvo i njenu celovitost. Verujem da sam u tome uspeo, iako se naš život odvijao u znaku postepenog ali sigurnog raspada zemlje i daljoj destrukciji organa vlasti. To je jako uticalo.
Spolja gledano, sačuvano je jedinstvo Akademije, bez obzira na to što su negativne okolnosti sprečavale spokojni život kuće. Trudio sam se da upravljam časno i pošteno, savršeno svestan da zastupam ne jedan deo već celinu Akademije. Svako njeno deljenje smatram početkom njenog kraja, gubitkom one mudre osnove na kojoj je ona osnovana. Postoje akademici koji se nisu do kraja srodili s njom, ne shvatajući da ih je Akademija trajno zadužila svojim izborom i da te dugove moraju da oduže svojim ulaganjem u njen ugled.
DRAGAN JOVANOVIĆ

Plačućima kraj zida plača

Vi,
Plačući kraj zida plača
Suze su vaše svete.
Svaka kaplja
Na ovom zidu
Utiče u reku bola
Što vekovima teče,
Pred vašim vapajem
I ja se skrušen molim:
Podarite i nama
Jednu vašu
Posvećenu suzu.
Blagoslovite njome
I moj mali narod
Kojem su razneli
Sve zidove plača
Jednake svete
Kao što su vaši.
Pomenite da smo i mi
Dozivali nebesku pravdu
Uzaludno.
Ne odbacujte prezrivo
Nas grešne, uboge i nišče.
Rasanjene.
U tami duge varljivosti
Naša vera slabi.
Vi koji plačete
Kraj zida plača
Primite nas
U vaše molitve,
U vaše svete suze.
2003, Beograd
DEJAN MEDAKOVIĆ
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunav - sudbinska reka Evrope Empty Re: Dunav - sudbinska reka Evrope

taj Sub Nov 13, 2010 11:14 pm
U tekstu ''Reka koja izvire iz raja'', pisac i akademik Dejan Medaković o Dunavu je napisao:

''U zbivanjima ispunjenim nemirima, seobama, bojevima, Dunav je na razne načine ulazio u evropsku istoriju. Suviše sporo je sazrevala misao da krvave stranice prošlosti koja se zbivala na Dunavu, ulogu da služi kao granica narodima, treba zameniti smislom reke koja spaja.
Misao o Dunavu kao reci koja spaja izrečena je u Savetu Evrope 1956. godine, kada je sastavljena njena Programska karta voda (Wassercharte). Tamo je objavljeno i načelo: 'Voda ne poznaje državne granice. Ona zahteva međunarodnu saradnju, zajednički napor da se sačuva njen ugrožen život.' Za ispunjene ovako obrazloženog načela, nema važnijeg zadatka od onog koji ujedinjenu Evropu obavezuje na zajedničku brigu oko očuvanja njene najvažnije reke ... Postoji verovanje da Dunav izvire iz raja. Onaj ko je to prvi napisao, hteo je da svet upozori na veličinu darova koji mogu da poteknu kao znamenje nebeske milosti i darežljivosti. Istovremeno, bila je to opomena ljudima da svojom lakomošću ne proigraju vrednost onoga što im je podareno od prirode i da svojoj reci prilaze kao brižni čuvari … Sudbinu Dunava najčešće su krojili osvajači. U uverenju da je prošlo vreme njihovih monopola, ujedinjenoj Evropi predstoji napor da što pre prihvati simboličku vrednost koju su otkrivali i neki stari narodi, diveći se svetim rekama. Za Evropu, Dunav je jedna takva reka, koja teče kroz njeno središte. Duhovni mostovi koje Dunav stvara među narodima, mogu da budu trajniji od onih koje je čovek sazidao u nameri da spoji obale, da savlada prepreke koje su ograničavale spojeve ljudi. Dunav treba voleti kao sudbonosnu reku evropskog jedinstva. Samo zajednička briga oko njegovog očuvanja može nas lišiti bahate samovolje i bezobzirnog pljačkanja njegove snage … Treba se boriti da i današnji naraštaji doprinesu neumanjenom sjaju Dunava, čija prošlost otkriva i nudi razloge za nove stvaralačke napore. Jer, svi ti kulturni slojevi nanizani uz obale Dunava, slivaju se u veličanstveno evropsko pletivo, čije pojedinačne šare predstavljaju deliće koji pripadaju celini i tek tako otkrivaju svoj pravi smisao.''


MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunav - sudbinska reka Evrope Empty Re: Dunav - sudbinska reka Evrope

taj Ned Nov 14, 2010 12:04 am
Kralj evropskih reka

“Dunav reka jedinstva Evrope” akademika Dejana Medakovića.

Dovoljno je baciti pogled na nadmoćne tokove Dunava, pa u njegovom proticanju razumeti poruke ohrabrenja i pobede nad varljivim trenucima ljudske prolaznosti. Kraj obala ove reke nataloženi su u izuzetnom poretku svi slojevi evropske civilizacije, od praistorije do današnje tehničke moći, koja čoveku preti bahatim izazovima i obračunima sa prirodom. Na Lepenskom viru, u klisuri Đerdapa, arheolozi su otkrili prve začetke evropskog “urbanizma”, prvo ljudsko naselje izgrađeno po nekom smislenom redu. Neočekivano, iz rečnih nanosa izronili su prvi u kamenu klesani likovi dalekih evropskih predaka, a njihova oruđa otkrila su tajnu njihove borbe za opstanak. Tim otkrićem bitno su pomerena saznanja o počecima evropske civilizacije, protumačena je veličina događaja kada je naš predak napustio življenje u pirinejskim pećinama, svoj život preneo iz mraka na svetlost dana. Taj prelazak morao je da u njemu razgori i neke nove, do tada neslućene snage, jednom spoznato sunce trajno je odredilo njegov budući život. Iz Lepenskog vira izviru dalja, nova saznanja o precima Evrope. Na čelu ovih otkrića nalazi se nalazište, u nauci poznato kao praistorijska Vinča, bogato i prepoznatljivo po hiljadama malih statueta, najverovatnije kultnog porekla. Dok se likovi sa Lepenskog vira odlikuju rustičnom izradom i grubo obrađenom masom, statuete iz Vinče, mahom malog formata, stilizovane su sa osećanjem neverovatne finoće i suptilne sažetosti modelacije, tek naznačenih ljudskih oblika. Statueta majke i deteta stvorena u Vinči postaće daleki predak svih kasnijih umetničkih dela koja će ovekovečiti ovu prisnu i tako običnu ljudsku temu, izdignutu na oltarske visine u bezbrojnim crkvama hrišćanskog sveta. Tako smo, preko ovih praistorijskih oblika, pridruženi neprekidnom hodu evropske civilizacije, otkrivajući istinu da ona predstavlja složeni mozaik za koji je svaki narod u njenom prostoru priložio svoj sopstveni kamičak. Tek u funkciji ovakve složenosti i sklada osigurana je vrednost bez podele naroda na velike i male, na napredne i zaostale. Po sasvim drugačijim merilima ispisuje se “povesnica ljudskog duha”, koja nastaje u Herderovoj ideji o večnoj univerzalnosti te duše. Samo se tako može razumeti neprekidno kružno kretanje kulture, koja svakom narodu daje priliku da ostvari svoj zvezdani trenutak. To se zbiva kada se domašeni dometi, poput obrednog žrtvovanja, prilažu celini, to je utočište za duge decenije odricanja, žrtvovanja, nepravdi i prinudnih zaostajanja. To je i uteha za neostvarene želje ka trajnijim vrednostima ljudskog duha, razobručavanje stega koje su branile lažne vrline od napora da se sagleda pravednija slika sveta. Listajući stranice evropske prošlosti, neprestano se vraćamo na Dunav i njegovo značenje i tu otkrivamo želju da se ova reka premosti. Vrhunac ovakvih napora ostvario je rimski car Trajan, izgradivši kameni most, preko kojeg su njegove legije prešle osvajajući Dakiju. Svedočanstvo o ovom poduhvatu ovekovečeno je na reljefima Trajanovog stuba u Rimu i na ploči u Đerdapskom tesnacu. Ovi kameni belezi svedoče o jednom velikom pokušaju da se ukroti silina ćudljive reke. Poduhvat je uspeo, ali nije pretrajao, velika imperijalna ideja potopljena je u osvetničkim talasima Dunava.
Nisu to jedine imperijalne ideje koje su tokom vekova sahranjene u dubinama ove reke, koja je kod Rimljana preuzela ulogu limesa, odbrambenog graničnog sistema, smišljenog da pred kapijama jedne jedinstvene civilizacije zaustavi varvare. U sukobu dveju sila, prirodne prepreke koju je stvarao Dunav i ljudske snage koja je težila da ga pređe, pobedio je čovek, bez obzira na promenljivi ishod njegovog poduhvata. U neprekidnom proticanju njegove vodene sile, kod ljudi je povremeno iščezavala mudrost da sve teče, prigušena otporom sudbinskoj pomirenosti koju ona rađa. Takav prkos je budio nadu da se jedna država i jedna civilizacija mogu zaustaviti na međama koje je stvorila priroda. Toj zabludi podleglo je i Vizantijsko carstvo za vreme cara Justinijana, koji je uzaludno obnavljao propale tvrđave starog limesa. Nikakve prepreke, ni prirodne ni veštačke, nisu bile kadre da u Evropi spreče ona kretanja, koja istorija naziva Velikom seobom naroda. Arheološki tragovi ovakvih kretanja rasuti su uz celu dužinu dunavskog toka. U tom silovitom nemiru biće upamćene mnoge posledice trajne vrednosti: prepleti različitih kultura, osnivanje stalnih staništa, otkrivanje do tada nepoznatih puteva, omeđivanje novostvorenih poseda iz kojih se kasnije razvio novi, ranofeudalni poredak. U svim tim procesima Dunav se pretvorio u kralja svih evropskih reka i žilu kucavicu evropskog krvotoka, a tu svoju ulogu sačuvaće vekovima. I u prodorima islamskih sila prema centralnoj Evropi, u pohodima džihada, glavni pravci kretanja išli su Dunavom, a taj isti pravac u suprotnom smeru primeniće zapadne sile, kada su 1683. godine razbile tursku opsadu Beča i započele proces potiskivanja Otomanske imperije. U Austriji se proces centralizma sporo razvijao, kao posledica posebnog državnog ustrojstva, na čijim srednjovekovnim pravnim osnovama je ona počivala do sredine 18. veka. Za srpsko stanovništvo Balkana, austro-turski ratovi bili su od posebnog, sudbonosnog značaja. Ko zna po koji put u burnoj istoriji ovog područja došlo je do pomeranja stanovništva ka severu i zapadu. Ti pokreti izmeniće ne samo etno-kartu srpskog stanovništva, već i njegovog duhovnog ustrojstva, sazdanog na tekovinama istočno-pravoslavnog učenja. U dodiru sa novom, zapadnjačkom kulturom baroka, stvorena je kod Srba posebna varijanta pravoslavno-barokne simbioze, pri čijem se oblikovanju javlja i uticaj iz Ukrajine, sa područja koje je i samo bilo izloženo ovakvim procesima. Sve te stilske novine susticale su se u Podunavlju, uz čiji severni tok su izgrađene i prve veće gradske celine, u Mohaču, Budimu, Sent Andreji, Vacu, Đeru i Komoranu. Krajnji ishod njihovog postojanja vezan je za nastanak novog građanskog staleža kod Srba, čija je moć zasnovana na trgovini, dokrajčujući viševekovno prvenstvo crkve u društvenom i političkom zastupanju srpskog naroda. Taj novi odnos snaga odraziće se i u Beču, gde su Srbi i Grci, spojeni istom verom, bili okupljeni u zajedničkoj crkvenoj opštini i u raznim trgovačkim savezima, koji su na sebe preuzeli posredničku ulogu u trgovini Istoka i Zapada. Koristeći se pravima i povlasticama za trgovanje u Turskoj, car Karlo VI (1711-1740) je osnovao 27. maja 1719. u Beču “Orijentalnu trgovačku kompaniju” (Die Orientalische Handels Kompanie), sa ograncima u Beogradu, Trstu i Rijeci. Najveći deo ove trgovine obavljao se dunavskim putem. Taj put Srbima je bio poznat još u vreme postojanja srednjovekovne mađarske države, kada su Srbi preuzeli njenu dunavsku flotilu, tzv. šajke, čija su glavna uporišta bila smeštena na Čepelskoj Adi (Raes Keve) i Komoranu, što im je obezbedilo i privilegije ugarskih kraljeva. Krajem poslednje četvrtine XV veka, čak dvadesetak mesta sa najvažnijim brodovima na Dunavu i njegovim pritokama našlo se u rukama srpskog despota Đurđa Brankovića. Na taj način, posle 1426. godine, Srpska despotovina je brzo posle pada pod Turke preuzela na sebe deo tereta odbrane južne ugarske granice. Bili su to uzaludni pokušaji da se stvore živi bedemi sa zadatkom da spreče tursko prodiranje prema zapadu, koje je posle propasti Srpske despotovine u Smederevu 1459. godine, postalo trajna opasnost po srednju Evropu. Posle sloma Ugarske na Mohačkom polju, ovakvu istorijsku ulogu preuzeće Austrija sa svojim habzburškim vladarima koji će, od Ferdinanda I u XVI veku, pa sve do Franje Josifa I u XIX veku, i dalje izgrađivati svoj odbrambeni sistem, poznatiji po imenu Vojna krajina. Dugovečnost ovog sistema potvrđuje činjenica da je ukinut tek 1881. godine, kada je za austrijsku imperiju konačno prestala opasnost sa Istoka. I dok su tvrđave uz Dunav, kao što su Petrovaradin i Beograd, povremeno gubile na važnosti, duži vek je stekla kultura stvorena uz obale ove reke. Zračila je u punom sjaju iz gradova koji su u ovom slivu nikli: Ulma, Regenzburga, Pasaua, Beča, Požuna, Budima, Beograda, Vidina i Konstance. Ovoj svetlosti Srbi pridružuju i sve što je stvoreno u Vukovaru, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i Zemunu, potvrdivši svoju prilagodljivost u prihvatanju duhovnih vrednosti. Posledice ovakvih zračenja mogu da ponesu naziv otkrivanje Dunava. U tom dugotrajnom procesu veliku ulogu su imali geografi, na osnovu čijih saznanja nastaje čitav niz dragocenih ilustracija Dunava, celog njegovog toka. Tako je nemački kardinal Nikolaue fon Kues (1401-1464) izradio kartu Dunava od Rajne do Crnog mora i štampao je 1491. u Ajštetu. U XVI veku javlja se Dunav u modernizovanom obliku, između Beča i Gvozdenih vrata, na “Tabula Hungariae”, sekretara nadbiskupa estergomskog Lazarusa, koji su obradili i štampali 1528. godine Johanes Kuspinijan (1473-1529) i Peter Apijan (1495-1522). Najveći uticaj na prikazivanje Dunava u budućih 160 godina imala je ugarska karta “Regni Hungariae Chorographia” bečkog humaniste Volfganga Lacijusa iz godine 1556. Najtačnija karta bavarskog dela Dunava je iz 1568. objavljena kao “Bairischen Landtafeln” kosmografa Filipa Apijana (1531-1589).
Interes za jugoistok izazvan je u Evropi strahom od turskih upada, koji su granicu svoje države na severozapadu posle 1540. pomakli do Grana (Estergoma). Već 1522. štampan je u Nirnbergu, kod Volfganga Reša letak, kojim je Zapad obavešten o turskom osvajanju Beograda 1522. Strah od Turaka uznemiravao je Evropu i kasnije, tokom XVI veka. Tako je 1566. i 1567. nirnberški graver Matijas Cind objavio dve karte Ugarske, koje u smanjenom obliku donosi Žerar de Žode (1509-1591) u delu Speculum orbis terrurum (1578). Zasluge za upoznavanje ovih delova Evrope stekao je i nirnberški izdavač geografskih karata Jakob fon Zandrart (1630-1708), koji sarađuje sa baroknim pesnikom Zigismund fon Birkenom (latinizovan Betulius) (1626-1681). Najveću kartu Dunava izradio je venecijanski kartograf Vinčenco Koroneli Mario (1650-1718) 1692. god.
Ratovi zapadnih sila sa Turskom, vođeni tokom XVII veka, snažno su uticali na razvoj evropske kartografije. To se posebno odrazilo prilikom sklapanja Karlovačkog mira 1699. godine, kada se ispoljila važnost velikog geografa Luiđija Ferdinanda Marsiljija (1658-1730), do tih godina svakako najznačajnijeg istraživača Dunava. Njemu pomaže Johan Kristof Miler (1637-1721), koji je 1709. godine izdao jednu kartu, kao prvi deo korpusa Atlas Austriacus. Tu kartu ponavlja 1718. godine i nirnberški izdavač Johan Baptist Homan (1664-1724). Izuzetno tačan, kolorisan grafički list izdaje 1717. u Regenzburgu bakrorezac H. I. Ostertag, koji prikazuje opsadu Beograda pod princom Evgenijem Savojskim, sa rasporedom carske vojske i flotile na Dunavu. U prvoj polovini 18. veka kao kartograf deluje Samuel Mikovini (1700-1750), koji posle studija u Jeni preuzima dužnost komitatskog inženjera, od koga potiču 23 precizno urađene komitatske karte.
U tom dugotrajnom procesu, velika je uloga prvih diplomata, Dernšvama Bizbeka (Aguier Ghislain de Busbelj, XVI vek) i Bertranda de la Borkijera (XV vek), koji su tokom XVI veka plovili Dunavom na Istok, sa ciljem da na otomanskoj Porti, pregovorima, kroje kartu Evrope. Posle njih javljaju se u XVII veku putnici koji su pred sobom imali drugačije ciljeve, pre svega radoznalost da otkriju nova, nepoznata prostranstva. Među njima posebno mesto zauzima Zigismund fon Birken, koji je svoje putničke doživljaje štampao u Nirnbergu 1664. godine pod naslovom Eigentliche Beschreibung des gantzen Donau-Stroms, von dessen Ursprung, Ein und Zuflusse. Birken, koji je stupio u službu cara Leopolda I, napisao je delo sastavljeno iz starijih hronika, zbirki atlasa i Figuren der Vornehmsten Hungarischen Stadte und Festungen, uzetih iz popularnog dela Mateusa Merijana, dopunjenih i jednom hronikom turskog rata iz 1664. godine. Važnost ovog dela nije u njegovoj originalnosti, niti je Birken autentični svedok opisanih krajeva, već je reč o izrazito baroknoj kompilaciji. Ova knjiga, ukrašena bakroreznim vedutama i geografskim kartama, upozorila je šire čitalačke krugove na postojanje malo poznatih zemalja srednjeg i donjeg Podunavlja. Od XVIII veka naglo raste broj zapadnjačkih putnika, koji su se odvažili na pustolovinu kakvu je predstavljala plovidba Dunavom. Takav neobičan putnik bila je i jedna žena, Engleskinja Meri Vortli Montegju, koja se 1767. oglasila putopisima kroz Evropu, Aziju i Afriku u obliku pisama pod naslovom Letters of the Right Honourable Laddž Mardž Njortledž Montague, njritten during her Travels... (Vol. 1-3, London 1767)
Posebno poglavlje u ispitivanju Dunava zaslužuje ličnost i delo učenog italijanskog grofa Luiđija Ferdinanda Marsiljija (1658-1730), koji se sa Balkanskim poluostrvom upoznao 1676. godine, kada je u pratnji venecijanskog poslanika stigao u Carigrad, gde se sreo sa mnogim učenim ljudima Otomanskog carstva. Po svestranom naučnom interesovanju, Marsilji je tipičan predstavnik baroka i njegove težnje za što dubljim prodorom u prirodne zagonetke. Bio je kao predodređen da stupi u službu austrijskog cara Leopolda I, koji mu je poverio zadatke vojnog inženjera i kartografa. U jednom turskom prodoru bio je zarobljen, a to vreme proveo je u proučavanju turske vojske i njenih slabosti. Već 1688. Marsilji, izbavljen iz ropstva, učestvuje u bitkama carske vojske posle neuspele opsade Beča. Tom prilikom spasava od uništenja ostatke čuvene biblioteke Matije Korvina u kraljevskom dvoru u Budimu. Sa carskom vojskom učestvovao je u njenim prodorima do Gvozdenih vrata, beležeći iskusnim okom geografa podatke korisne za jednu veliku vojsku. Znanja stečena na licu mesta koristila su mu i prilikom sklapanja Karlovačkog mira 1699, gde se kao stručnjak pojavljuje u austrijskoj delegaciji. Tačno poznavanje antičke topografije omogućilo mu je da otkrije rimski dunavski put i da tačno odredi rimske ostatke u Intercisi i Viminaciumu, kao i ruševine Trajanovog mosta u Đerdapu. Za poznavanje Dunava Marsilji je učinio mnogo. Njegova najveća zasluga je što je zapadni svet upoznao sa pravim, na licu mesta proverenim i proučenim podacima o Dunavu, koji je još uvek predstavljao veliku zagonetku onim hrišćanskim silama koje su, poput austrijske imperije, pravac svojih nastupanja usmerile ka istoku. Krunu Marsiljijevih radova predstavlja bogato ilustrovana knjiga Danubius Pannonico-Mdžsicus, objavljena 1726. godine, koja će za dugi niz godina imati vrednost prvorazrednog izvora za sva kasnije proučavanja Dunava. U XVIII veku otpočinje novo razdoblje u naučnom pristupu ovoj reci, čiji značaj za evropsku istoriju postaje nemerljiv. U Austriji, sa unapređenjem merkantilističkih shvatanja, sve je veći interes za razvitak kartografije Dunava. U ovakvim poslovima istakao se inženjer major Huber, autor karte Dunava od Beograda do Ruščuka (oko 1740), a osobito Georg Ludvid Lauterer, koji je opisao putovanje od Beča do Ruščuka i od Beograda do Ruščuka (avgusta 1779), a izradio je Karte Dunava (Topographie der Donau), od nesumnjive tačnosti i vrednosti. Ovakva usmerenja državnih vlasti, kako bi se iskoristile plovne mogućnosti Dunava, izazvale su niz mera oko regulisanja plovidbe na rekama. Posebnu pažnju zaslužuje Uredba o regulisanju plovidbe, doneta 1751. za vlade Marije Terezije. Njom je predviđeno da ubuduće briga oko sprovođenja u život ovog zakona prelazi u nadležnost Dvorske komore u Beču, kod vrhovnog privrednog organa Monarhije, što traje sve do 1848. Nešto kasnije, 1773. godine, carica je izdala tzv. Patent o plovidbi, akt o telu koje će se brinuti oko regulisanja Dunava, a na njegovo čelo postavljen je opat Jozef Valher. Njegova grupa prerasla je 1780. u posebnu ustanovu, koja će posle reorganizacije dobiti naziv Građevinske direkcije (Baudirection) i biće premeštena u Budim. U tim godinama, tačnije 1773. godine, kavaljerijski oficir Frauenhofer načinio je navigacionu kartu Dunava, prilikom prvog putovanja od Zemuna do Segedina i natrag, brodom koji je izgradio Matias Nere, brodograditelj iz Nemačke, po uzoru na lađe koje su plovile na Rajni.
Nikola Petrović, savremeni srpski hidrolog, s pravom zaključuje da je saobraćaj postao ključno pitanje privrednog razvoja Ugarske, naročito njenih jugoistočnih oblasti. U cilju njegovog regulisanja, napravljena je tačna hidrotehnička karta Dunava, čiji je autor S. Mikovini, između 1735. i 1750. godine. Unapređenju saobraćaja služe i projekti kanala Dunav-Tisa, čiji su autori braća Jožef i Gavrilo Kiš (Jozsef i Gabor Kiss), poduhvat koji je sa prekidima završen tek 1801. godine. Izgradnjom ovog važnog kanala nagovešten je dolazak nove ere u borbi s vodenom stihijom u slivu Dunava od Budimpešte do Đerdapa.
Sponsored content

Dunav - sudbinska reka Evrope Empty Re: Dunav - sudbinska reka Evrope

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu