Svet kao volja i predstava

SVET KAO VOLJA I PREDSTAVA

Kreativna imaginacija

Svi ste videli ruske babuške, drvene, obojene lutke, različitih veličina, koje se uklapaju jedna u drugu. Stvarnost je višeslojna, kao te lutke, u kojoj svaki sloj obuhvata više slojeva i tako u beskraj. Stvarnost je beskrajna. Ako posmatrate jedan sloj stvarnosti on je ograničen prirodom vašeg ograničenog pogleda. Čini se kao da je on jedina stvarnost. Za višeslojnost stvarnosti važi princip relativnosti. Na njega se odnosi ona nedoumica sadržana u pitanju kojom brzinom se kreće insekt dok leti deset kilometara na sat u autobusu koji juri osamdeset kilometara na sat. Astrologija je relativna disciplina objašnjavanja ljudskog ponašanja, jer objašnjava samo jedan nivo realnosti. Ona govori o sudbini kao neminovnom planu odvijanja života pojedinaca i naroda. Astrologija je egzaktna samo kada tumači prošle živote i događaje, ako je primeni vrstan astrolog. Kada govori o budućnosti ona je krajnje relativna. Ne retko može biti destruktivna zbog implantiranja informacija u prostor svesti, koje mogu da reprogramiraju ljudsko ponašanje u neželjenom pravcu. Pitanje slobode i nužnosti u životu čoveka je oduvek opsedalo ljude, ali nedoumica je ostala kao konstanta svih razmišljanja. Ponekad nam se učini da slobode ima, a ponekad da se sve odvija protiv naše volje. Hegel je govorio da je sloboda saznata nužnost. Tako definisana sloboda i nije neka sloboda. Ne bi život imao takvu draž, aromu i ukus kad bi bio čista mehanika, beskrajni niz uzroka i posledica. Postoje uzroci i posledice događaja ali postoji i naduzročni princip života, realnosti, postojanja i nepostojanja.

Tvorac je uzrok i naduzrok

Šopenhauer je razmišljao o tom naduzročnom principu u svojoj knjizi Svet kao volja i predstava. Čak je rekao da ko istinski razume naslov te knjige, ne mora dalje ništa da čita. U njemu je sve sadržano i njime je sve rečeno. Kad izađete iz tog malog univerzuma svoga uma i širom otvorenih očiju gledate i osećate svet oko sebe ne možete poreći da postoji čudesna, beskrajna kreacija. Podrazumevamo da ona jeste, ali se retko ko upita čija je ona. Ona je nečija predstava nastala iz nečije volje. Naduzročni princip je živo, inteligentno biće, koje zna tajnu stvaranja. Ne treba dokaz za ovu tvrdnju. Sve to čudesno, raznoliko mnoštvo oko nas je samo po sebi dokaz. I ljudsko biće je njegova tvorevina. To vidimo na osnovu postojanja dve volje i inteligencije u istom čoveku. Kad se posečemo, krv počne da curi iz rane i što se tiče našeg znanja, sigurno bi sva iscurila da ne postoji čudesni mehanizam zgrušavanja krvi, za koji mi ne znamo kako se odvija.Taj mehanizam je proizvod neke superinteligencije u nama koja prevazilazi našu moć razumevanja. U svakom čoveku postoji mnogo takvih dvostrukih procesa koji su odraz naše ograničene, pojedinačne inteligencije i neke opšte, superinteligencije, kao što su rađanje, rad srca, gledanje, pamćenje, umiranje i ko zna šta sve ne. Ljudi su bića nastala prožimanjem pojedinačne inteligencije i super inteligencije. Francuski hirurg Diboa je u svojoj ordinaciji istakao slogan - "lekar rane vida, a Bog ih leči", što je svojevrsno priznanje ograničene moći čoveka prema moći superinteligencije. Negde u bibliji piše da je Bog stvorio čoveka na svoju sliku i priliku.Ta slika i prilika se odnosi na njegovu inteligenciju i volju. To je ono što je zajedničko i Tvorcu i čoveku.

Najčudastvenija je tajna stvaranja. Stvaranje iz ničega je najveća tajna. Stvaranje iz praznine je odlika Tvorca. Nemojte da se pitate kako.To je tako. To je krajnja istina. Isto to rade i ljudska bića. Ona u praznini svoje svesti zamisle misao ili sliku i dodaju joj najrazličitije detalje koje hoće. Po tome su ljudi stvoreni na sliku i priliku svoga Tvorca. Dakle, svest i mašta kao funkcija ili izraz svesti su zajedničke odlike čoveka i njegovog Tvorca. Ričard Bah u svojoj knjizi Iluzije govori upravo o tome. Mašta stvara čuda, a potom dolazi vera. Vera oslonjena na autoritet nekog drugog čoveka nije funkcionalna. Samo vera proizašla iz znanja i razumevanja kako život funkcioniše je autentična vera.To je vera proistekla iz ubeđenja bez ostatka, bez trunke sumnje. Vera koja ima 0,000..1% sumnje nije vera. I stinska vera može da se rodi samo iz najdubljeg razumevanja odnosa između pojedinačnog i Opšteg. Ono što nas povezuje sa vrhunskim principom života je moja i tvoja svest o svesti i mašti. Drugim rečima kanal komunikacije Opšteg i pojedinačnog ljudskog bića je svesna mašta. Mašta je stvaralačko oblikovanje i preoblikovanje ideja, slika, i oseta. Naše poimanje realnosti ide do granice razumevanja kako teče proces mašte .Ali mi ne razumemo kako iz praznine koja je ništa nastaje nešto, kao što je ideja, mentalna predstava ili oset. Pogotovo ne razumemo i ne verujemo da se tvorevine duha mogu materijalizovati u neki događaj, pojavu ili odnos. Zbog tog nerazumevanja mi ne verujemo u efekte materijalizacije procesa imaginacije. Zanemarujemo ono što nam se događa u sopstvenom umu, ali to ne znači da se i dalje ne odvijaju tokovi mašte ispod nivoa svesti.

Svet je satkan od mašte


I ispod nivoa svesti, mašta svakog čoveka oblikuje i preoblikuje sadržaje svesti, misli, osećanja, slike i senzacije. Izvor mašte je večno nepromenljiv, ali može da se odene u ruho svojih maštarija. Iskonska svest ili istinsko Ja može toliko da se poistoveti sa svojim imaginacijama da zakloni i zaboravi svoju pravu prirodu, bezvremenost i neuništivost i volju. Kao što je pisao čuveni kineski midrac Čuang Ce, ta poistovećenost može ići do tih granica, da kada sanjate da ste leptir i potom se probudite kao čovek, nije apsolutno sigurno da li je to čovek sanjao da je leptir ili to leptir sada sanja da je čovek. Tolika može biti snaga imaginacije. Mašta je stvaralačka sila i moć Multiverzuma. Ona oblikuje život pojedinca, naroda i čovečanstva. Ona je pokretač ljudske sudbine. Sudbina je proizvod nesvesnog i spontanog toka imaginacije koji se odvija bez kontrole njenog gospodara, istinskog Ja ili iskonske svesti. Nasuprot sudbini postoji sloboda. Sloboda nastaje kao proizvod svesnog toka oblikovanja sadržaja svesti. Naš cilj je da živimo našu pravu prirodu, da upražnjavamo svesno i voljno upravljanje procesom imaginacije. Da budemo gospodari nad svojom maštom, a ne njeni robovi. Svi se mi, neko češće, neko ređe, pitamo šta je to što stvara sve što vidimo oko sebe. Kažu da je to neko Biće nad bićima. Ostaje nam samo da verujemo u to. Pitamo se kako Ono stvara. Kažu da to radi svojom voljom i maštom. Ostaje nam da verujemo ili da ne verujemo. Ali postoji nešto što možemo da proveravamo i eksperimentišemo. Naša mašta. Da li stvarno važi poruka iz biblije da je Bog stvorio čoveka na svoju sliku i priliku? Vera bez razumevanja ne omogućava čoveku razvoj svesti. Jedino kroz istraživanje i eksperimentisanje možemo ispitati istinsku vrednost tvrdnje da je Tvorac stvorio čovekovo biće na svoju sliku i priliku. Nije Isus mislio samo na sebe, kada je govorio Ja i moj Otac smo jedno. Govorio je da se to odnosi na sva ljudska bića.

Poučeni svojim iskustvom trpljenja, stradanja i razočarenja, mi sumnjamo da smo sinovi Oca. Zbog prošlih iskustava ne možemo da razumemo kako se moja i tvoja mašta može pretvoriti u nešto konkretno, opipljivo, vidljivo ili materijalno. Nije nam dovoljna tvrdnja da su loša iskustva takođe materijalizacije naše mračne i destruktivne mašte. Ubeđeni smo da su naša loša iskustva posledice udesa, sudbine, slučaja ili nekog drugog. Jednostavno, ne razumemo kako nastaje materijalizacija. Kad bi smo uspeli da to shvatimo! Materijalizacija nije konačna datost. Drugim rečima, ništa što materijalno postoji nije oduvek takvo bilo, niti će zauvek takvo postojati. Jedina konstanta u Univerzumu je promena. To znači sve se nalazi u neprekidnom toku ili kretanju. Univerzum je neprekidni tok. Energija je drugo ime za kretanje. Univerzum je beskrajni okean energije. Iz tog opažanja sledi da su objekti i forme samo usporeni tokovi energije. Gustav Teodor Fehner, profesor fizike iz Lajpciga je još u devetnaestom veku tvrdio da su atomi, kao najmanji elementi materije žarišta energije. Albert Ajnštajn je decidirano rekao da su materija i energija jedan te isti fenomen, ali ljudima kao posmatračima, zbog, prostorom i vremenom ograničenog opažanja, izgledaju kao različiti fenomeni. U toj činjenici možemo tražiti odgovor na pitanje kako čovekov um kao jedan vid energije može stvoriti neku materijalnu pojavu. Um to radi primenjujući principe održanja energije, sile privlačenja i sile odbijanja. To su već iskustvom registrovani i očigledni procesi. Um kao energetski fenomen podleže istim principima funkcionisanja prirode. Um može da privlači i odbija druge materijalne fenomene, pre svega druge umove. Magnet ne privlači sve materijale, nego samo neke. Za razliku od magneta koji ima selektivnu snagu privlačenja i odbijanja, ljudski um ima i selektivnu i neselektivnu moć privlačenja i odbijanja.

Želja je energija stvaranja


Proces stvaranja sadržaja svesti, ideja, mentalnih predstava i oseta iz "supstanace" svesti je početak svakog stvaranja. On se aktivira iz žarišta energije, koji se na psihološkom planu identifikuje kao želja. Drugim rečima, želja je početak svakog stvaranja. Gde nema želja i potreba nema ni stvaranja. Želja je stvaralačka energija koja navire iz suptilnog polja svesti. Svaki čovek ima u svom biću željoteku želja. Neki autori taj sloj ljudskog bića nazivaju astralno telo. Ako se čovek nalazi u nestvaralačkom stanju to znači da je blokirao izražavanje želja. Prvi korak u stvaranju je pretraživanje astralnog tela i prepoznavanje svojih želja. Čim dođe do identifikovanja želja u umu se spontano formira mentalna predstava cilja želje. Cilj je poispoljena projekcija želje u spoljašnjoj realnosti. Svaki stvaralački proces se sastoji od pokretačke energije ili želje, a zatim iz cilja koji se želi dostići i imaginacije kao procesa zamišljanja i preobražavanja toka svesti na relaciji želja-cilj. Ovako opisana kreativna imaginacija je bazični proces svake vrste stvaranja. Svaki ljudski artefakt je nastao kroz određeni tok stvaralačkog zamišljanja. Maštanje je stalni proces umne aktivnosti koji se odvija ili nesvesno ili svesno. Kada je maštanje nesvesno, tada se formiraju tvorevine uma nad kojim čovek nema kontrolu i koje dovode do materijalizacije neželjenih ciljeva. Termin neželjeni cilj deluje paradoksalno. Kako čovek može da ostvari nešto što ne želi? U psihološkim istraživanjima i u svakodnevnom iskustvu otkriven je jedan fenomen svesti koji se naziva efekat paradoksalne intenicije ili efekat obrnute namere. To je evidentni ali i začuđujući doživljaj da nam se dešavaju baš oni događaji, pojave i stanja koje ne želimo. Zašto se on dešava? Zbog dualne prirode fenomena želje.

Svaka želja, kao energetski fenomen ima dvostruku prirodu, odnosno ima svoj pozitivan i negativan pravac kretanja. Kada nešto želimo, mi istovremeno nešto ne želimo. Na primer, želimo da budemo zdravi, a istovremeno ne želimo da budemo bolesni. Ako obratimo pažnju na bolest, tada bolest postaje cilj, u ovom slučaju cilj obraćanja pažnje.Usmeravanje pažnje je neprekidni proces ulivanja energije u mentalnu predstavu bolesti koju želimo da izbegnemo. Zbog zakona o održanju energije i zakona privlačenja mentalna predstava bolesti se počinje materijalizovati dok se ne pretvori u neku konkretnu formu bolesti. Tako se materijalizuje svaki nesvesni proces paradoksalne intencije koji traje u dovoljno dugom vremenskom periodu. Ključ za našu sreću je proces svesne imaginacije. Svesna imaginacija je razumevanje šta su njene sastavne komponente i kako dolazi do efekta materijalizacije i konkretizacije apstraktnih formi. Svesna imaginacija je razumevanje načina preobražaja sadržaja svesti iz jedne forme u drugu formu i primena toga u praksi. Najveći broj ljudi ne razume kako funkcioniše mehanizam kreativne imaginacije. Kada čuju izjave o značaju pozitivnih misli i stavova za oblikovanje zdravlja i kreativnog života ne mogu da ih primene u svom iskustvu. Da bih primenio neko novo znanje za unapređivanje svog života moram biti ubeđen u njegovu vrednost. Ako ne razmem kako to znanje može unaprediti moje iskustvo neću imati motivaciju da ga upotrebljavam dovoljno dugo kako bih se uverio u njegovu efikasnost. Nema efekata kreativne imaginacije bez dovoljnog istrajavanja u njenoj primeni.Iz zakona o održanju energije proističe i princip investiranja. Ako ne investirate određenu vrednost u ostvarenje nekog cilja nema ostvarenja. Kada je u pitanju kreativna imaginacija nema željenog postignuća bez investiranja svesne pažnje, volje, vremena i upornosti za dostizanje cilja.

Zašto ljudi odustaju od prakse svesne kreativne imaginacije čak i kada znaju za njene blagodeti? Čovekov prostor svesti je neprekidni, danonoćni proces preobražavanja, nadovezivanja, razgrađivanja i i stvaranja novih misli, želja, osećanja i drugih sadržaja iskustva. Jedino u toku noći dolazi do povremenih faza dubokog spavanja bez snova koja služi kao faza duboke revitalizacije i odmaranja organizma. Taj neprekidni proces nizanja i preoblikovanja sadržaja mašte se odvija spontano i nesvesno zbog jedne od karakteristika svesti koja se zove refleksivnost. Svest ima između ostalog i ogledalsku prirodu, da odražava sve forme i pojave koje se u njoj ogledaju. Taj proces se zove nesvesni proces kreativne imaginacije.On je nastao, kod većine ljudi na temelju motivacije straha, odnosno izbegavanja "realnih" i zamišljenih izvora opasnosti. Strah je veliki pokretač motivacije. Njegova energija je toliko jaka da u svoj tok apsorbuje svaku drugu motivaciju. Zato se dešava, kada pokušavamo da primenjujemo svesni postupak kreativne imaginacije, da se on jednostavno raspline nakon nekoliko pokušaja. Onda mi zaključimo kako kreativna imaginacija nije delotvorna, ili bar na nas ne deluje. Istrajati ili odustati to je pitanje izbora. Čovek jeste biće navika, ali jeste i biće izbora. Pravo na izbor je vrhunac naše autentičnosti. Pravo na izbor je potvrda da smo slobodna bića. Ako se ne osećamo slobodnim, to je zato što smo sami sebe učinili robovima navika i straha. Mudri spiritualni učitelj Jogananda kaže da je jedino za čim Bog čezne naša ljubav prema njemu. Samo od mene zavisi da li ću mu je pokloniti ili ne. Pošto smo slobodna bića ostaje nam da izaberemo da li ćemo primenjivati svesnu ili nesvesnu kreativnu imaginaciju. Da li ćemo svoju maštu usmeravati tako da stvara dobro ili zlo nama i drugima?

HOKUSAI

Načinio sam nekoliko slika i verovao da su dobre, kad mi je bilo 50 godina, ali sve što sam uradio pre svoje sedamdesete nije imalo nikakve vrednosti. Kad mi je bilo 73 godine, stekao sam sposobnost da uhvatim sve pojave prirode: oblik ptica, riba, životinja, drveća, svega. Kad mi bude 80, poći ću još dalje, ali ću pravu tajnu umetnosti osvojiti kad mi bude 90. Kad napunim 100 godina moja umetnost će biti istinski uzvišena, ali svoj krajnji cilj ostvariću oko 110 godine svoga života.Tada će svaka crtica i svaka tačka koju nacrtam biti prožeta životom.


P S I H O L O G:

S R E C K O
L A Z I C

"Svet je moja predstava".- Ova istina važi za svako živo i spoznajuće biće, mada samo čovek može da dovede do refleksivne apstraktne svesti. Ako to zaista i učini, onda se može reći da se u njemu rodio filozofski razbor. Tada mu postaje jasno i izvesno da on ne poznaje nikakvo sunce, nikakvu zemlju, već samo oko, koje sunce vidi, ruku, koja zemlju oseća. On zna da svet koji ga okružuje postoji tu samo kao predstava, što će reći, uvek samo u odnosu na nešto drugo, na onog ko predstavu ima, tj. na njega samog. (...) Svet je predstava. Ova istina nikako nije neka nova istina. Ona se nalazila već u skeptičnim razmatranjima, u polazištu Dekartove misli. No, Berkli je bio prvi koji ju je odlučno iskazao, i tako stekao besmrtnu zaslugu za filozofiju, mada ostatak njegovog učenja ne može izdržati ispit. Prva Kantova greška bila je što je prenabregao to načelo. Nasuprot tome, tu osnovnu istinu vrlo rano su spoznali mudaci Indije i ona se ukazuje kao osnovno načelo Vedanta filozofije. "Stvar po sebi je samo volja." Kao takva, volja nije predstava već se "toto genere" od nje razlikuje. Ona je ono od čega je svaka predstava, svaki objekat, svaka pojava, zapravo objektivitet. Ona je ono najbitnije, srž sveg pojedinačnog a isto tako i celine. Ona se manifestuje u svakoj prirodnoj sili koja slepo dela; ona se takođe manifestuje u smišljenom delanju čovekovom, što predstavlja veliku razliku, ali pogađa samo stepen njenog manifestovanja, a ne njenu suštinu. Volja kao "stvar po sebi" leži izvan oblasti načela razloga u svim njenim oblikovanjima, pa je, prema tome, upravo bezrazložna, ali je ipak svaka njena pojava potpuno podložna načelu razloga. Osim toga, volja je sloboda od svakog "mnoštva", mada su bezbrojne njene manifestacije u vremenu i prostoru; ona je "jedno", ali ne kao što je to"jedno" jedan objekat čije se jedinstvo spoznaje samo u suprotnosti mogućem "mnoštvu", a niti kao što je "jedno" jedan pojam koji nastaje samo pomoću apstrakcije od "mnoštva", već je volja "jedna" kao ono što leži van vremena i prostora, izvan "principio individuationis", tj. izvan mogućnosti mnoštva.(...)
Volja, koja posmatrana sama po sebi, jeste nesposobna za saznanje, beslovesna i slepa, neobuzdani poriv, onakva kakvom je vidimo da se manifestuje još u neorganskoj i biljnoj prirodi, kao i njihovim zakonima, a isto tako i u vegetativnom delu našeg vlastitog života, ta ista volja pridolaskom sveta predstave, koji se razvija služeći joj, stiče saznanje o svom htenju i o tome šta to htenje jeste, o tome da to što ona hoće nije ništa drugo do ovaj svet, ovaj život, baš kakav jeste.(...) Volja je stvar po sebi, unutrašnja sadržina, suština sveta, dok su život, vidljivi svet, pojave, samo ogledalo volje. Otud će život biti nerazdvojni pratilac volje, isto kao što je i senka pratilac tela, i svuda gde je volja tu su i život i svet. Sve dok smo puni volje za život ne treba da se brinemo za svoju egzistenciju, čak ni pred samom smrti. (...)

Robert Has
SVEt KAo VoLjA I PrEdStAVA

dok sam još bio dečak moj otac je svakog jutra –Kada sam imao desetak godina, otac je neko vreme,tek ponekad izjutra davao majci lek antabjusKoji izaziva mučninu ako se pije sa alkoholom.Bile su to male žute pilule koje bi otac uroniou čašu, rastvorio u vodi, dodao jojI posmatrao pomno dok pije.Bile su to kasne četrdeseteono vreme i društveni poredak kada su muškarci ustajaliI odlazili na posao, a žene ostavljali sa decom.otac mi je namigivao u stilu četrdesetih.Posmatrao bi je pomno da nas dvojicu lukavih ne bi„Žedne preko vode prevela“ ili nas „nasamarila“. Kada čujem te frazeu starim filmovima sećanja počinju da mi nadiru.A te lekove je tako dobro rastapaoPošto se pilula mogla sakriti pod jezikI ispljunuti kasnije. ovaj ritual seodvijao jako rano izjutra – rečeno mi je,I znao sam da je tako – jer je ona mogla,da je htela, da natera sebe da povrati,Pa smo morali da je posmatramo sve dok njen organizam neApsorbuje lek. teško je izraziti, ovim stihovima,ritam samog čina. otac bi pilule u prahIzmrvio u čaši, prelio ih vodom,dodao joj, i posmatrao je dok pije.Sećam se da je nosio odelo, sivorebrasto, i belu košulju koju je ona ispeglala.Ponekad izjutra on bi, kao u stripovima koje smo čitali,u kojima dogvud odlazi rano ne bi li smiriog. ditersa, ostavljajući Blondi da mrvicetosta i žute potočiće žumanacaočisti pre nego ode u kupovinu –zbog čega se i strip zove radost kupovine –Sa triksijem, prvim susedom,uhvatio raniji autobus i ostavio me daNad njom bdim. „Pazi na mamu, ortak.“Sećate se odlomka iz Eneide? Čovek

Page 2

Koji napušta grad u plamenu sa ocemNa leđima, držeći mladog sina za ruku,Samo želi da živ prođe kroz užarene kuliseI stubove što padaju, dok slepi prorok,Sa rukama podignutim ka nebu, urla iz unutrašnje odaje:„Velika Troja pada, Velike Troje nema više.“Klonulu u bademantilu, poniznu i punu pokajanjaVidim majku za kuhinjskim stolom obeshrabrenu i pijanu,Pijanu i obeshrabrenu. Stičemo prvu moralnu predstavuo svetu – o pravdi i moći,rodu i poretku stvari – odnekud. zA ČESLAVA MILoŠA u KrAKoVu Nedeljama je magla obigravala u priobaljuI donela nam marš predivnih danaKoje ti – koji si se tako rečito žalioNa oblačne dane na grizli Piku – ne bi prepoznaoSem ako te to ne bi podsetilo na lutkarske predstaveSa litvanskih pijaca posle Prvog svetskog rataKoje si u pesmama zabeležio. Evo još malo pozorišta:uz crvenu sekvoju u postelji od detelinePre nekoliko nedelja blizu tvog studijaSrna je rodila dva laneta.Kada sam te večeri svratio, video sam,Iako isprva nisam mogao da kažem šta,Mokro lane, sklupčano skoro u loptu,Kako se, u čestaru lešnika i šipurka, trese.Pročitao sam negde da košute sakriju svoje mladunceŠto bolje mogu pre nego odu na ispašuda se oporave. jer, ako ostanu da čuvaju novorođenčadNe mogu da iscede sokove iz lišća.zbog propusta u projektovanju rizikI teror ulaze u svet. Pogledao sam laneIzbliza. Bilo je krajnje mirno, a treslo se,Sklopljenih očiju, kao da spava. Nagnuo sam se da ga pomirišem:jedva da se osećao miris. ona je olizala sve tragoveogavnog mirisa rođenja. Sećaš li seovog Anakreontovog odlomka? – kontekst jeNaravno, verovatno erotski: „...plašljivo sedevojka okreće, slična jelenčetu dojenčetu,Koje u šumi od straha strepi, kad mu se udalji košuta majka“. 159 DOZIVI

Page 3

160 to je stih – dopašće ti se ovaj detalj – pronađenNa papirusu u koji je bila uvijena mumija ženeProučavana u muzeju u Kairu 1956.Sećam se kada te je jedna žena u PortlanduPitala da li čitaš Flaneri o’Konor.Sa žaljenjem si se namrštio, odmahnuo glavomI rekao: „znate, ne slažem se sa onim u romanu.“Mislim da se, na isti način, ne slažeš,Sa životom, i da nikada ne prihvataš okrutnostu slici stvarnosti, koja je iznedrila tvoj vek, i Boga Čudovište,I miris letnjih trava u svetuKoje jedva da se mogu imenovati ili zapamtitiPored trenutka u kome kroz njih gacamo,I svet koji se ne može spasiti u reči. Pa,dragi prijatelju, ti si odoleo. Nisi bio nem.Mark mi kaže da je video dva laneta kako pasuSa majkom u sumrak. Prejedaju se tvojim ružama –Čini se da su preživeli noćI da ni pas, ni kola do njih još nisu stigli. oNdA VrEME zima je. u jednoj maloj sobi muškarac i ženaSatima vode ljubav. tako iscrpljeni,dok cede svoja tela,Iznenada pogledaju jedno u drugo i zasmeju se.„Šta je ovo?“, kaže on. „Nikad mi te nije dosta“,Kaže ona, žena koja za sebe misli da nije sklonaKlišeima. Prstima prelazi preko njegovih grudiKolebljivim dodirima, kao da ispituje sopstveni utisak.on kaže: „I ja isto“. A ona, dok ponovo biva ona stara:„Misliš, ni tebi nikad nije dosta tebe?“„Mislim“, uzima je za ruke i njima maše,„otkud ovo?“ ona malo nakrivi glavuKao da ispituje izraz njegovog lica. „Stvarno želiš da znaš?“„da“, kaže on. „Samo-mržnja“, odgovara, „čežnja za bogom“.Ponovo ga ljubi. „Nije kako izgleda“, ironično sleže ramenima,„Ali otud dolazi“. Ljubi mu ispucale usnePo drugi put, treći. Mnogo godina kasnije, u nekom drugom graduu blizini parka večeraju u mirnom restoranu.jesen je. Pre podne jaka kiša: lišće boje dimljenogMesa i bakra, leti svuda. dvadeset godina starija,

Page 4

Veoma je lepa. opora osoba. Postala je, kaže,Pasionirani baštovan, ćerke su joj porasle.on se bori da ga ne savlada ljubav ili sažaljenjejer vidi da ona nema ruke. Misli: mora daIh se odrekla. zamišlja je,Sasvim jasno, kako se ponekad izjutra budi(Nosi živu uspomenu na nju iz mladosti, uskomešanuu snu, rumenu, dok polako otvara oči),Prestravljena, jer ne može da se seti šta je sa njima uradila, zašto su nestale,A onda se priseća i smiruje se, te taj danIznova poprima uobičajeni nastavak.Pita ga da li razmišlja o njoj. „Povremeno“,odgovara sa osmehom. „A ti?“ „Ne mnogo“, kaže.„Mislim da je to zato što nikada nismo postojali u vremenu.“Proučava njene dugačke prste koji gudePo vinskoj čaši, njene šake kao u pijaniste,Ili baštovana, istrošene, i kao kroz maglu, shvatada mora da je on ostao bez ruku. ondaopisuje sastanak na kome je proveo većinu dana, aKojim je predsedavao neko kome su, pre mnogo godina,oboje bili nadređeni. „Čuo si za izraz’Savršena budala’“, rekla je, a njemu se tako dopala bojaNjenog glasa. onda ona priča o kompanijiu Mejnu koju je osnovao izbeglica iz Poljske oženjenFrancusko-kanadskom separatistkinjom iz Kvebeka, od koje naručuje sijalice.to je priča sa mnogo iznenadnih preokreta i retkimČokoladno-crnim ljiljanom na kraju. on sluša,Posmatra njeno lice, još uvek razmišlja o njenim opaskama.zaključuje da ona razmišlja u simbolima višeNego on, i čini mu se da ju je to spasilouz sav njen fatalizam, od određenih životnih bolova.ona shvata da o njemu razmišlja kao o bukvalisti,Primećuje, kao da se priseća, koliko je zadovoljanMenijem, hranom, arhitekturom sobe,to ju je dirnulo – onako kako iskreno ograničenjeMože biti dirljivo, i dirnuta je načinom na koji ga privlači.I onim što joj je on nekada bio. Primećuje sopstvenu žudnjuKoja je tada živela, ili nije da nije živela bilo bi, možda, tačnije,Sa distance, kao što vozač može sa puta videtiuplašenog jelena kako trči preko otvorenog polja na kiši.divlja stvar. Bila i otišla. Smrt ju je učinila tužnom, ili,Ako ne baš smrt, koju zamišljaKao stvorenja što ključaju u truleži, onda vreme. 161

Page 5

162 KruŠKE u mom snu, moj ujak poreklom iz Engleske, visok čovek teturavog hoda,(Mada mrtav već trideset godina), veoma je starI nosi karo jaknu od mekog tvida.Naslonjen na zid, izgleda nervozno, uspaničeno.Kad mu priđem i pitam ga je li sve u redu, on objašnjavaNa svoj uvrnut način da je usred napada panikeKoji ga parališe. Ne može da se pomeri. „Kriv jeArtur Konan dojl.“ zapamtio sam priču.rastao je među stablima badema na rančuu podnožju sušnih i vrelih kalifornijskih brda. Sećam sei nečega o čitanju opisa bolesti –Skarletne groznice, čini mi se (u snu je skarletna groznica) –I ilustracije deteta na samrti, po čijem čelu, u stiluEdvardijanskog drvoreza izbija „rosa smrti“ –Pročitavši, pored uljane lampe, knjigu koju su muroditelji doneli iz Liverpula, dok se vani uzdizala dubokaSeoska tama zimske noći i noćni zvuci sa kraja prošlog veka –Vrisnuo je i zavitlao knjigu preko sobe.Pričao je ovu priču sa dramskim pauzama (ali neu snu, već u mojoj uspomeni na leto iz detinjstvaKoje nije san, ne može biti san),u kanuu na reci, sa veslom u ruci, i pogledomuprtim, preko nas, u struju i zelenu površinuVode. „Agggh“. oponašao je zvuk –Mislim da sam imao šest godina, i da priča nije bila namenjena meni –I napravio pokret kao da se rve sa veslom.Nešto je u snu pokrenulo sećanjeI parališući strah. Pitam ga kako da mu pomognem.„Samo nemoj da ideš“, kaže i zove me „mali roberte“,Kao što me je zvao, sećam se da me je zvao. uzima me za rukuI njegova bespomoćnost u mom snu – jer bio jeNajsposobniji čovek, učestvovao je kao pešadinac uMez-argonskoj ofanzivi – dovodi me, u snudo suza. Iz sobe na spratu pruža se pogled na baštugde stoji leđima zakucan za zid.Počinje da jeca, ramena mu se tresu.Sada se sećam, i to nije san, da sam načuoKako bitku kod – da li Belou šume? –Ili Argonske šume? – opisuje kao klanicu, onim svojim istim uvrnutimglasom što podseća na lavež, a onda spušta kartu –Moji roditelji, tetka i on igraju bridž –I kaže: „Veoma zadimljena klanica“. Nakon toga,u sećanju vidim sliku male kristalne činije

Page 6

u koju je moja tetka stavila veselo obojene kolačeKoji se zovu „bridž miks“. I sećanjeNa ukus nalik anisu, nalik kalifornijskom letu.Iako ne znam kako znam, znamda je tada upriličena raskošna proslavaNa travnjaku, koji podseća, čudno,Na Luksemburške vrtove i, negdeu snu, primećujem, na moje iznenađenje, pticu,Blistavo žutu, evropskog češljugara, možda,Sa crvenim vrhovima krila, visoko među lišćemolistale kruške na kojoj je svaki ploduvijen u providan papir.Čini mi se da je moje interesovanje za tu pticu neodgovorno.ujak me baš čvrsto drži za ruku dok se jaNaginjem malo nalevo ne bih li jasnije video pticu –Mislim da su joj samo vrhovi krila crveni – i iz tog uglaVidim telo deteta sklupčano pod kruškom,te pomislim: „da, to objašnjava njegovu paniku“,I kada ponovo pogledam, ptica je, naravno, odletela. PESNIKoV rAd 1.Nosiš zdelicu čiste vode,Koja blago miriše na limun, i prosipaš jeNa tamno korenje oČemu sam ono govorio? Bol ili ples, gluvodoba, razlozi za i protiv:tu negde je česma.2.ovaj san: na belom stolnjaku, u sobi sa visokom tavanicom,Mari i džulija rasprostrle su korpe sa hlebom,tikvenjak što se puši, šunku isečenu na tanke parčiće koji se skoro tope u ustima,I pegave kolutove salame oko ogromne činije u kojoj su rasuti bili komadi krabe,slatkog mirisa joda što ga donosi plimaMeđu mladim mesecima suncem ozlaćenog paradajza i listovima zelene salate,Nežnim poput smrti deteta.3.Ako postoji ulaz, onda je moždaKroz venčić petolista 163

Page 7

164 Sa bledožutim laticama,u pomešanom mirisu prašine i vodeNa stazi usred jula.Mekan: skoro fosforni sjaj u sumrak. odLAzIMo, ProgoNjENI PLANINSKoM LIVAdoM to sporo, ritmično lepršanje krila,Kao iz boli zadovoljstva –Kalifornijski leptirKruži nad svilenicama.Miris vode na suvom vazduhu,Miris prašine skoro kao muskatni oraščić.zbogom bela jelo, džefrijev boru.Nikako ne mogu da znam volite li višeLeto ili zimu,Iako mislim da ste lepši zimi.crvena katulo, žuti ljiljanu,Ne znam ni vi šta više volite.do viđenja, livadska nano,tvoja šarena mešavina boja lavande i nežne sivo-zelene pod topolomNa grebenu od granita prekrivenog lišajem, u blizini potoka,Možda je i najneverovatnija stvar u ovim planinama,Pored njih samih.dobro je što smo zastali na trenutakda te pogledamo, pa se spustili stazomjer čekalo nas je još mnogo togaA lepota je pomalo nepodnošljiva.u stvari, navikavanje na nju je nepodnošljivojer ljudima, na kraju, dosadi skoro sveŠto ne mogu da pojedu ili drukčije iskoriste,I zbog toga je zima tako izvanredan pronalazak.ovde će leto trajati još mesec dana.Avgust će iz tebe iscediti slastI oduvati je kao polen.

Izvornik: Robert Hass, time and Materials: Poems 1997-2005, Ecco Books – Harper Collins, New York,2007. (Sa engleskog prevela Marija Rakić-Šaranac)