Filozofija i svet nauke

Moderna nauka je karakteristični oblik ljudske delatnosti kojim je moderni svet potpuno obuzet, tako da je pitanje regulacije i racionalnog vođenja tokova naučnog istraživanja i njegove primene najdirektnije i sudbonosno povezano sa problemom sadašnjosti i budućnosti toga sveta. S druge strane, moderna nauka je u našem vremenu postala dominantni oblik čovekovog odnosa prema svemu što jest i najvažniji način njegovog savladavanja sveta, pa se tvrdnja o tome da je vreme u kojem živimo vreme nauke, a moderni svet svet nauke, čini sasvim opravdanom.

Drugo je epistemološka teorija smatrala da je njen najvažniji zadatak da uspostavi kriterijume i pravila prema kojima će se moći odrediti tzv. pravo, objektivno, racionalno znanje i ono odvojiti od svih drugih produkata spoznaje kao što su mitovi, bajke, neobuzdane fantazije. Tek je moderna teorija nauke našeg vremena ove probleme situirala u kompleksni teorijski ambijent u kojem se za njihovo razmatranje na iznenađujući način otvorilo mnogo različitih dimenzija, puno raznih mogućnosti i više nivoa slobode. Ono što se tu nazire jeste radikalna i plodonosna kritika u konfrotaciji suprotstavljenih alternativa koje su uvek i svuda moguće, jer ne postoji «poslednja reč» i «poslednja odluka», nikakav početak bez alternativa kao ni definitivni kraj u spoznajnom procesu koji ne bi mogao biti nadmašen. Tako savremena epistemološka teorija inauguriše i instalira teorijski pluralizam kao spoznajni model i falibilističku koncepciju znanja i nauke.

Novovekovno mišljenje je uspostavilo jedinstveni spoznajni model koji se oslanja na klasični pristup dovoljnog razloga, a tradicionalno spoznajno pitanje se koncipiralo u dvostrukom vidu: kao problem zasnivanja i kao problem opravdanja. U okviru prvog zahteva potrebno je uspostaviti sigurni, čvrsti, nepromenljivi, nepogrešivi fundament sveg saznanja. Ovoj primarnoj instanci spoznaje suprotstavljena je kognitivno sekundarna, koja kao hipotetična, problematična i nedokazana, zahteva svoje opravdanje. A ono se može događati samo kao proces premošćavanja razmaka između primarne i sekundarne instancije, tako da se ova sekundarna pokušava postupkom redukcije svesti i zasnovati na onoj, sigurnoj, primarnoj. Taj redukcionistički postupak opravdanja bilo da se on odvija linearnim, bilo cirkularnim tipom argumentisanja, iznosi na videlo pravu prirodu ovog koncepta spoznaje: reč je o epistemološkom fundamentalizmu i teorijskom monizmu koji se javljaju kao temelji spoznajog modela opravdanja. Nauka se određuje kao objašnjavajuća, kontrolisana i sistematična aktivnost čiju kognitivnu suštinu čine po formi opšte, a po sadržaju informativne teorije o konstrukciji realiteta. U centar zahteva koji tradicionalno filozofska teorija stavlja pred nauku postavljen je strogi postulat konzistencije koji neposredno iskazuje da više logički nespojivih teorija ne mogu činiti nikakvu sigurnu osnovu spoznaje, niti mogu biti oslonac u procesu opravdanja. To direktno vodi poziciji teorijskog monizma u kome je moguća samo jedna istina, jedan fundament spoznaje. Ako je fundament spoznaje jednom zauvek uspostavljen, onda je jasno da se problem promena i napredovanja u nauci može zamišljati samo u smislu kumulativnog procesa, tj. stalnog dodavanja i popunjavanja. Ovaj metod onemogućava kritički pristup, pa na taj način otvara vrata dogmatizmu u nauci i stvara alibi za autaritarnost mišljenja.

Temelj obrata ka novom modelu spoznaje nalazi se u odustajanju od doktrine apsolutnog znanja i apsolutne istine, u radikalnoj eliminaciji postulata opravdanja i definicije znanja kao opravdanog istinitog verovanja. Nova koncepcija se javlja kao doktrina kritički racionalnog, ali i mnogo šire shvaćenog znanja, koje nije ni dogmatski zasnovano niti proizvoljna tvorevina, nego je nešto što je sposobno za napredovanje i stalnu promenu. Iz ovog modela proizlazi pluralistički program nauke koji u znanje uvodi princip protivprečnosti kao dinamički regulativni princip na osnovu kojeg otkrivanje i stvaranje relevantnih suprotstavljenosti i nepodudarnosti čine središnju aktivnost dostizanja znanja. Novi falibilistički pristup definitivno objavljuje da ne postoji fundament spoznaje, da su sigurnost i stabilnost znanja kao epistemološke osobine sasvim problematične. Napredovanje znanja kao glavni interes i smisao spoznavanja uopšte događa se u sistematičnoj zajedničkoj igri postavki i spekulacija i njihove kritike u svetlu novih postavki i spekulacija, a posebno u njihovoj konfrotaciji sa teorijskim alternativama, pa i sa iskustvom. Ovaj proces postavljanja teorija i njihove kritike nema kraja. Time se nadmašuje restriktivna slekcija i sužavanje izbora i otvaraju se mnogobrojne mogućnosti dostizanja uz pomoć pluralističke metodologije koja, u interesu istinske otvorenosti i kritičnosti spoznaje, prokalmuje princip proliferacije ideja i teorija. Teorijski pluralizam ne postavlja nikakve krajnje ciljeve niti osigurava pravce razvoja znanja; on pokazuje da su postojeće suprotstavljenosti u teoriji znanja iskonstruisane i nedelatne, pa ih zato treba otkloniti. Tradicionalna teorija je dogmatizovala sve forme ljudskog iskustva i mišljenja: kroz novi pristup na delu je njihovo dinamiziranje i otvaranje, na delu je proces razbijanja dogmi u nauci i nadilaženja svega što je bilo osnov za jednostranost, zatvorenost i dogmatičnost.