Čemu još filozofija?

Budući da sam spisateljica, dozvolite da započnemo s jednom kratkom pričom. Pretpostavite da ste astronaut u svemirskom brodu koji je izgubio svoje kontrolne funkcije i srušio se na nepoznatu planetu. Kada ste došli svesti i shvatili da niste teško povređeni, prva tri pitanja koja bi vam pala na pamet bi bila: Gde se nalazim? Kako to mogu da saznam? Šta treba da činim?

Oko sebe biste videli nepoznatu vegetaciju i imalo bi vazduha da dišete; sunčeva svetlost bi bila bleđa od one kakve se sećate i bilo bi hladnije. Podižete glavu ka nebu, ali odjednom stajete. Proželo vas je iznenadno osećanje: ako ne budete pogledali, nećete morati da saznate da ste možda predaleko od Zemlje i da povratak nije moguć; sve dok ne budete znali, možete da verujete u ono što hoćete – i imaćete iskustvo nejasne, prijatne, ali unekoliko nelagodne, nade.

Okrećete se vašim instrumentima: moguće da su u kvaru, ali ne znate koliko ozbiljno. Ali zastajete, pogođeni iznenadnim osećanjem straha: kako možete da verujete tim instrumentima? Kako možete da budete sigurni da vas neće izneveriti? Kako možete da znate da li će raditi u različitom svetu? Ostavljate po strani bavljenje instrumentima.

Sada počinjete da se pitate zašto nemate želju da bilo šta uradite. Čini se mnogo sigurnijim da naprosto čekate da se tok stvari nekako preokrene; bolje je, kažete sebi, ne prevrtati svemirski brod. U daljini primećujete neku vrstu živih stvorenja kako vam prilaze; ne znate da li se radi o ljudskim bićima, ali hodaju na dve noge. Odlučujete da će vam oni reći šta da radite.

Nije više bilo ni glasa o vama.

To je samo priča, reći ćete? Vi ne biste tako postupili, niti bi to učinio ijedan astronaut. Možda i ne biste. Ali, to je način na koji većina ljudi, ovde na Zemlji, živi svoje živote.

Većina ljudi provodi svoje dane nastojeći da izbegnu tri pitanja, odgovori na koja čine osnovu svake čovekove misli, osećanja i delovanja, bilo da ih je on svestan ili ne: Gde se nalazim? Kako to mogu da saznam? Šta treba da činim?

Kada dovoljno odrastu da mogu razumeti ova pitanja, ljudi veruju da odmah znaju i odgovore na njih. Gde se nalazim? U Nju Jorku, recimo. Kako to mogu da otkrijem? To je samoočigledno. Šta treba da činim? Kod ovog pitanja nisu toliko sigurni – ali uobičajeni odgovor je: šta i svi drugi. Čini se da je jedini problem u tome što nisu baš previše aktivni, nemaju samopouzdanja i što nisu previše srećni – a to njihovo iskustvo vremenom uzrokuje strah i neodređeno osećanje krivice, koje ne mogu da objasne ili da ga se oslobode.

Oni se nikada nisu suočili sa činjenicom da problem zbog tri pitanja koja su ostala bez odgovora – i da postoji samo jedna nauka koja im te odgovore može dati: filozofija.

Filozofija proučava fundamentalnu prirodu egzistencije, čoveka i čovekovog odnosa prema egzistenciji. Nasuprot posebnim naukama, koje se bave samo određenim aspektima, filozofija se bavi onim aspektima univerzuma o kojima ovisi sve što postoji. U području mišljenja, posebne nauke su drveće, filozofija je, međutim, plodno tle koje omogućava da nastane šuma.

Filozofija vam, na primer, neće reći da li se nalazite u Nju Jorku ili Zanzibaru (iako će vam dati sredstva da to otkrijete). Evo, međutim, šta će vam reći: da li se nalazite u univerzumu kojim upravljaju prirodni zakoni i koji je, stoga, stabilan, postojan, apsolutan – i saznatljiv. Ili se nalazite u nerazumljivom haosu, području neobjašnjivih čuda, nepredvidljivog, nesaznatljivog toka, koji vaš um ne može da shvati? Da li su stvari koje vas okružuju stvarne – ili su samo iluzija? Da li postoje nezavisno od posmatrača – ili ih stvara posmatrač? Da li su objekt ili subjekt ljudske svesti? Da li su ono što jesu - ili mogu biti promenjene delovanjem vaše svesti, kao što je želja?

Priroda vaših radnji – i vaše ambicije – biće različita, u zavisnosti od toga koji skup odgovora prihvatite. Ti odgovori su podoblasti metafizike – izučavanja egzistencije kao takve, odnosno, Aristotelovim rečima, “bića kao bića” – osnovne grane filozofije.

Bez obzira na to do kojih zaključaka dođete, suočićete se sa nužnošću da odgovorite na drugo, dodatno pitanje: Kako to mogu da saznam? Budući da čovek nije sveznajuće i nepogrešivo biće, treba sami da otkrijete šta možete da smatrate saznanjem i kako da dokažete ispravnost svojih zaključaka. Da li čovek do saznanja dolazi razumskim procesom – ili putem iznenadnog otkrovenja od strane neke natprirodne sile? Da li je razum sposobnost identifikovanja i objedinjavanja materijala dobijenog putem čovekovih čula – ili je snabdeven urođenim idejama, usađenim u čovekov um pre njegovog rođenja? Da li je sposoban da opaža stvarnost ili čovek poseduje neku drugu kognitivnu sposobnost, koja je superiorna u odnosu na razum? Može li čovek doseći izvesnost – ili je osuđen na stalnu sumnju?

Razmere vašeg samopouzdanja – i vašeg uspeha – biće različite, zavisno od toga koji skup odgovora prihvatite. Ti odgovori su podoblasti epistemologije, teorije saznanja, koja proučava čovekova sredstva saznanja.

Te dve oblasti čine teorijsku osnovu filozofije. Treću oblast, etiku možemo smatrati njenom izvedbom. Etika se ne primenjuje na sve što postoji, već samo na čoveka, ali nju primenjujemo na svaki aspekt čovekovog života: njegov karakter, njegovo delovanje, njegove vrednosti, na njegov odnos prema celini egzistencije. Etika ili moralnost, definišu kodeks vrednosti koje upravljaju izborima i delovanjima čoveka – izborima i delovanjima koja određuju smer njegovog života.

Kao što astronaut iz moje priče nije znao šta treba da čini, zbog toga što je odbijao da sazna gde se nalazi i kako da to otkrije, isto tako ni vi ne možete znati šta treba da činite sve dok ne saznate prirodu univerzuma čiji ste deo, prirodu vaših sredstava saznanja – i vašu sopstvenu prirodu. Pre nego što stignete do etike, morate da odgovorite na pitanja koja postavljaju metafizika i ontologija: da li je čovek racionalno biće sposobno da se nosi sa stvarnošću – ili je bespomoćno traljavo stvorenje, slamka među svetske vihorove? Da li su uspesi i zadovoljstva mogući za zemaljskog čoveka – ili je on osuđen na promašaje i razočaranja. U zavisnosti od odgovora na ova pitanja, možete nastaviti da razmatrate pitanja koja postavlja etika: Šta je dobro ili loše za čoveka – i zašto? Da li čovekova primarna briga treba da bude traganje za užicima – ili izbegavanje patnje? Treba li čovek da samoostvarenje – ili samodestrukciju – smatra ciljem svog života? Treba li čovek da traga za sopstvenim vrednostima – ili treba da interese drugih ljudi postavlja iznad svojih? Da li čovek traga za srećom – ili za samožrtvovanjem?

Nema potrebe da izvodim različite posledice koje slede iz ova dva skupa odgovora. Možete da ih vidite svuda – u sebi i oko vas.

Odgovori koje daje etika određuju kako čovek treba da postupa prema drugom čoveku, a to određuje četvrtu granu filozofije: politiku, koja definiše principe ispravnog društvenog sistema. Kao jedan primer filozofske funkcije, politička filozofija vam neće reći koliko sledovanje hrane treba da dobijete i kog dana u nedelji – ona će vam reći da li država ima pravo da vam nameće bilo kakvo sledovanje bilo čega.

Peta i poslednja grana filozofije je estetika, izučavanje umetnosti, koje se zasniva na metafizici, epistemologiji i etici. Umetnost se bavi dopunskim potrebama ljudske svesti.

Sada neko od vas može reći, kao što to mnogi ljudi i čine: "Ma, ja nikad nisam razmišljao u tako apstraktnim pojmovima – ja želim da se bavim konkretnim, posebnim, stvarnim životnim problemima – šta će mi filozofija?" Moj odgovor je: Da biste bili sposobni da se bavite konkretnim, posebnim, stvarnim životnim problemima – tj. da biste bili sposobni da živite na Zemlji.

Vi možete – poput većine ljudi – da tvrdite da na vas filozofija nikada nije imala nikakav uticaj. Zamolila bih vas da proverite tu vašu tvrdnju. Da li ste ikad pomislili ili izrekli neku od sledećih rečenica? "Nemoj da si toliko siguran – niko ne može da bude siguran u bilo kojoj stvari". To shvatanje ste preuzeli od Dejvida Hjuma (i mnogih, mnogih drugih), čak iako možda nikad niste ni čuli za njega. Ili: "To je možda tako teorijski, ali ne važi u praksi". To ste preuzeli od Platona. Ili: "To je naopaka, ali ljudska rabota, u ovom setu niko nij savršen." To ste preuzeli od Avgustina. Ili: "To je možda istinito za tebe, ali ne i za mene".To ste preuzeli od Vilijama Džejmsa. Ili: "Ne mogu mu pomoći. Niko mu ne može pomoći". To ste preuzeli od Hegela. Ili: "Ne mogu to da dokažem, ali osećam da je istinito". To ste preuzeli od Kanta. Ili: "To je logično, ali logika nema veze sa stvarnošću". To ste preuzeli od Kanta. Ili: "To je zlo, zato što je sebično". To ste preuzeli od Kanta. Da li ste čuli kada moderni aktivisti kažu: "Prvo delaj, posle razmišljaj"? To su preuzeli od Džona Djuija.

Neki će možda da odgovore: "Naravno da sam sve to rekao u različitim prilikama, ali ne moram da u sve te stvari verujem sve vreme. To je možda bilo istinito juče, ali nije istinito danas". To su preuzeli od Hegela. Možda će reći: "Konzistentnost je bauk malih umova". To su preuzeli od jednog zaista malog uma, Emersona. Možda će reći: "Ali, zar ne možemo da pravimo kompromise i da pozajmljujemo različite ideje iz različitih filozofija u zavisnosti od trenutnih potreba?" To su preuzeli od Ričarda Niksona – koji je to preuzeo od Vilijama Džejmsa.

Sada se upitajte: ako vas ne interesuju apstraktne ideje, zbog čega se (kao i svi ostali) osećate prinuđenim da ih koristite? Stvar je u tome da su apstraktne ideje pojmovna objedinjavanja koja supsumiraju nebrojivo mnoštvo konkretnih stvari – i da bez apstraktnih ideja ne biste bili sposobni da se bavite konkretnim, posebnim, stvarnim životnim problemima. Bili biste u poziciji novorođenčeta, za koga je svaki predmet jedinstvena, neuporediva pojava. Razlika između njegovog i vašeg mentalnog stanja leži u broju pojmovnih objedinjavanja koje je izvršio vaš um.

Nemate izbora u vezi nužnosti objedinjavanja vaših posmatranja, vašeg iskustva, vašeg znanja u apstraktne ideje, tj. u principe. Vaš jedini izbor je u tome da li će ovi principi biti istiniti ili lažni, da li će predstavljati vaša svesna, racionalna uverenja – ili zbir nasumično izvučenih pojmova o čijem poreklu, ispravnosti, kontekstu i posledicama ne znate ništa, pojmova koje biste vrlo često odbacili kao vruć krompir kada biste to znali.

Međutim, principi koje (svesno ili nesvesno) prihvatate mogu međusobno biti u sukobu ili kontradikciji; i oni moraju da se objedine. Ko ih objedinjava? Filozofija. Filozofski sistem je jedinstveno gledište o egzistenciji. Kao ljudsko biće, vi nemate izbora u vezi toga da li vam je potrebna filozofija. Vaš jedini izbor je u tome da li ćete vašu filozofiju definisati putem svesnog, racionalnog, disciplinovanog misaonog procesa i skrupuloznim logičkim promišljanjem – ili ćete pustiti da vaše nesvesno akumulira gomilu produkata neispravnog zaključivanja, pogrešnih generalizacija, neodređenih kontradikcija, nesvarljivih slogana, neartikulisanih želja, sumnji i strahova, nabacanih slučajno na jedno mesto, ali objedinjenih od strane vašeg nesvesnog u neku vrstu polovične filozofije i spojenih u jedno, postojano breme: samo-sumnju, poput kugle i lanaca koji stoje na mestu gde treba da izrastu krila vašeg uma.

Možete reći, kao što mnogi ljudi i čine, da nije uvek lako delovati u skladu sa apstraktnim principima. I nije lako. Ali, koliko je teže delovati u skladu sa njima bez njihovog poznavanja?

Vaše nesvesno je poput kompjutera – mnogo složenijeg od onog koji čovek može da napravi – a njegova glavna funkcija je objedinjavanje vaših ideja. Ko ga programira? Vaš svesni um. Ukoliko to izostane, ako ne dođete do nekog postojanog uverenja, vaše nesvesno će biti programirano slučajem – a sebe ćete prepustiti moći ideja za koje nećete znati da ste ih usvojili. Na jedan ili drugi način, vaš kompjuter vam, svakodnevno i svakog sata, daje izlazne podatke u obliku osećanja koja osvetljavaju stvari oko vas, procenjujući ih u skladu sa vašim vrednostima. Ako ste svoj kompjuter programirali svesnim razmišljanjem, onda će vam priroda vaših vrednosti i osećanja biti poznata. Ako niste, onda neće.

Mnogi ljudi, naročito danas, tvrde da ljudi ne mogu da žive upravljajući se samo logikom; da postoji i element osećanja u njihovoj prirodi, i da se oni oslanjaju na vođstvo svojih osećanja. Pa, to je činio i astronaut u mojoj priči. On – ili oni – snose konsekvence: čovekove vrednosti i osećanja su određene njegovim fundamentalnim gledanjem na život. Vrhovni programer njegovog nesvesnog je filozofija – nauka koja je, prema emocionalistima, nesposobna da utiče ili prodre do mračnih misterija njihovih osećanja.

Kvalitet izlaznih podataka kompjutera određen je kvalitetom njegovih ulaznih informacija. Ukoliko je vaše nesvesno programirano slučajem, i njegovi izlazni podaci će imati sličan karakter. Verovatno ste čuli za elokventni termin kompjuterskih operatera "gigo" – što znači: "Đubre ulazi, đubre izlazi". Ista formula odgovara i za opis odnosa između čovekovog mišljenja i njegovih osećanja.

Čovek koji se upravlja prema emocijama je poput čoveka kojim upravlja kompjuter čije izlazne podatke ne ume da čita. On ne zna da li je programiran na istinit ili lažan način, ispravno ili pogrešno, da li ga taj skup podataka vodi do uspeha ili uništenja, da li služi sopstvenim ciljevima ili nekoj zloj, nepoznatoj moći. On je slep u dvostrukom smislu: slep za svet koji ga okružuje i slep za svoj unutrašnji svet, nesposoban da shvati stvarnost ili svoje sopstvene motive, a nalazi se pod stalnim terorom obe te stvari. Osećanja nisu alati mišljenja. Ljudima koje filozofija ne interesuje, ona je još potrebnija: oni su još bespomoćniji pod njihovom vlašću.

Oni koje filozofija ne interesuje usvajaju njene principe iz kulturne atmosfere koja ih okružuje – iz škola, koledža, knjiga, časopisa, novina, filmova, televizije, itd. Ko daje ton kulturi? Šačica ljudi: filozofi. Ostali ih slede, bilo iz ubeđenja ili po inerciji. Već nekih dvesta godina, pod uticajem Imanuela Kanta, vladajući trend u filozofiji je bio usmeren na jedan jedini cilj: uništenje ljudskog uma, njegovog poverenja u moć razuma. Danas prisustvujemo vrhuncu tog trenda.

Kada ljudi odbace razum, otkrivaju ne samo da im osećanja ne mogu biti vodič, već da ne mogu ništa ni da osete, sem jednog: terora. Širenje narkomanije među mladima je rezultat današnje intelektualne mode, iskazivanja nepodnošljivog unutrašnjeg stanja ljudi koji su lišeni sposobnosti razmišljanja i koji traže beg od realnosti – od terora njihove nesposobnosti da se nose sa životom. Posmatrajte te mlade ljude koji se plaše nezavisnosti i njihovu fanatičnu želju za "pripadanjem", želju da se priključe nekoj grupi, sekti ili bandi. Većina njih nikada nije ni čula za filozofiju, ali oni osećaju da su im potrebni neki fundamentalni odgovori na pitanja koja se ne usuđuju da postave – i nadaju se da će im pleme raći kako da žive. Oni su spremni da se predaju bilo kom vraču, guruu ili diktatoru. Jedna od najgorih stvari koju čovek može da uradi jeste da svoju moralnu autonomiju preda u ruke nekog drugog: poput astronauta u mojoj priči, on ne zna da li su oni ljudska bića, čak ni da li hodaju na dve noge.

Sad možete da pitate: Ako filozofija može da bude toliko loša, zašto bismo je proučavali. Naročito, zašto bi čovek proučavao filozofske teorije koje su očigledno pogrešne, besmislene i bez veze sa stvarnim životom?

Moj odgovor je: Zbog samozaštite – zbog odbrane istine, pravde, slobode i bilo koje vrednosti koju ste ikada imali ili mogli imati.

Nisu svi filozofi bili zli, iako mnogi od njih jesu, posebno u modernoj istoriji. S druge strane, u osnovi svakog civilizacijskog dostignuća, kao što su nauka, tehnologija, napredak, sloboda – u osnovi svake vrednosti koju danas uživamo, uključujući i nastanak ove zemlje – naći ćete ime jednog čoveka koji je živeo pre više od dve hiljade godina: Aristotela.

Ako ne osećate ništa sem dosade dok čitate bukvalno neshvatljiva teorije nekih filozofa, imate moje najdublje simpatije. Ali, ako ih odgurnete na stranu, govoreći: "Zašto da proučavam tu stvar kada znam da se radi o besmislici – pogrešićete. To jeste besmislica, ali vi to ne znate – ne, sve dok ne usvojite sve njene zaključke, sa svim njenim pogrešnim frazeološkim zamkama koje su smislili ti filozofi. I neće proći dugo kad više nećete moći da ih opovrgnete.

Ta besmislica ima veze sa najsuštinskijim pitanjem, pitanjem života ili smrti ljudske egzistencije. U osnovi svake značajne filozofske teorije stoji jedno legitimno pitanje – u smislu da postoji autentična ljudska potreba ljudske svesti, koju neke teorije nastoje da razjasne a druge da zamrače, iskvare, da zauvek sačuvaju čoveka od njenog otkrivanja. Filozofska bitka je bitka za ljudski um. Ako ne razumete njihove teorije, bićete najranjiviji na najgore među njima.

Najbolji način da izučavate filozofiju jeste da joj pristupate kao što pristupate detektivskim pričama: sledite svaki trag, indiciju i implikaciju da biste otkrili ko je ubica a ko heroj. Kriterijum prepoznavanja jesu dva pitanja: Zašto? i Kako? Ako dato načelo izgleda istinito – zašto? Ako se drugo načelo čini lažno – zašto? i kako je ono nametnuto? Nećete odmah naći odgovore na sve, ali ćete steći neprocenjivu osobinu: da razmišljate u pojmovima suštine stvari.

Ništa čoveku nije po sebi dato, ni znanje, ni samopouzdanje, ni unutrašnji spokoj, niti pravi način upotrebe uma. Svaka vrednost ili potreba koju on ima mora da bude otkrivena, naučena ili usvojena – čak i pravilno držanje njegovog tela. U ovom kontekstu, želim da kažem da sam se uvek divila držanju diplomaca Vest Pointa, stavu koji predstavlja ponosnog čoveka, čoveka koji kontroliše svoje telo. Pa, filozofski trening daje čoveku ispravan intelektualni stav – ponosnu, disciplinovanu kontrolu uma.

U vašoj vlastitoj profesiji, u vojnoj nauci, poznat vam je značaj praćenja razvoja neprijateljskog naoružanja, strategije i taktike – i značaja pripreme za uzvraćanje udarca. Isto važi i za filozofiju: morate razumeti neprijateljske ideje i biti spremni da im uzvratite, morate poznavati njihove osnovne argumente i biti spremni da žestoko uzvratite.

U stvarnom ratu nećete poslati svoje ljude u minsko polje: preduzećete svaki napor da otkrijete njegovu lokaciju. Pa, Kantov sitem predstavlja najveće minsko polje u istoriji filozofije – ali on je toliko šupalj da kada jednom shvatite njegov trik, možete da ga odbacite bez ikakvog problema i da ga potpuno bezbedni pređete uzduž i popreko. A kada ga jednom odbijete, Kantovi sledbenici – niži rang njegove vojske, filozofski kaplari, obični vojnici i današnji plaćenici – lančanom reakcijom će se naći u vakuumu.

Postoji poseban razlog zbog kojeg vi, budući lideri Vojske Sjedinjenih Država, morate već danas da se filozofski naoružate. Vi ste meta specijalnog rata kantovsko-hegelovsko-kolektivističkog establišmenta koji danas vlada našim kulturnim institucijama. Vi ste vojska poslednje preostale polu-slobodne zemlje danas na ovoj planeti, iako vas optužuju da ste oruđe imperijalizma – a "imperijalizam" je ime koje se prideva spoljnoj politici ove zemlje, koja se nikad nije angažovala u vojnom sukobu i nikad nije profitirala iz dva svetska rata, koja ona nije prouzrokovala, ali je u njih ušla i pobedila. (Bila je to, na nesreću, posledica prevelikodušne politike ove zemlje koja je protraćila svoje bogatstvo pomažući svojim saveznicima i bivšim neprijateljima.) Nešto što se naziva "vojno-industrijskim kompleksom" – što predstavlja mit ili nešto još gore – optužuju za sve nedaće ove zemlje. Prokleti fakultetski hohštapleri vrište optužujući R.O.T.C. jedinice (Reserve Officers’ Training Corps) za uništenje studentskih kampusa. Naš budžet za odbranu napadaju, ponižavaju i krešu ljudi koji tvrde da finansijski prioritet treba da budu ekološki vrtovi ruža i ulaganja u estetski izgled sirotinjskih kvartova.

Neki od vas će možda biti zbunjeni ovom kampanjom i možda će se, u dobroj nameri, upitati šta ste pogrešili s tim u vezi. Ako je tako, onda je od izuzetnog značaja za vas da shvatite prirodu neprijatelja. Vas napadaju ne zbog neke greške ili štete, već zbog vaše vrline. Vas potcenjuju, ne zbog neke slabosti, već zbog vaše snage i stručnosti. Vas kažnjavaju zbog toga što branite Sjedinjene Države. Na nižem nivou istog problema slična vrsta kampanje se vodi protiv snaga reda i zakona. Oni koji žele da unište ovu zemlju, traže način da je razoružaju – intelektualno i fizički. Ali, to nije puko političko pitanje; politika nije uzrok, već poslednja konsekvenca filozofskih ideja. To nije neka komunistička zavera, iako u nju mogu biti uključeni i neki komunisti – koliko se radi o zametku buduće katastrofe koju ne mogu neposredno da proizvedu. Motiv ovih destruktora nije ljubav prema komunizmu, već mržnja prema Americi. Zašto je mrze? Zbog toga što Amerika predstavlja živo pobijanje kantovskog univerzuma.

Danas preterana osetljivost i saosećanje za gladne, oštećene i one koji pate, zločince, predstavlja pokriće za kantovku mržnju prema nevinima, jakima, sposobnima, uspešnima, kreposnima, samopouzdanima, srećnima. Filozofija koja želi da uništi ljudski um jeste nužno filozofija koja mrzi na čoveka, ljudski život i svaku ljudsku vrednost. Mržnja prema dobru zbog toga što je dobro jeste obeležje dvadesetog veka. To je neprijatelj sa kojim ste suočeni.

Bitka ove vrste zahteva specijalno oružje. Ona mora biti vođena sa punim razumevanjem njenih uzroka, sa punim poverenjem u same sebe i potpunom izvesnošću u moralnu ispravnost obojega. Samo filozofija može da vas snabde ovim oružjem.

Zadatak koji sam sebi večeras dodelila nije da vam prodajem moju filozofiju, već filozofiju kao takvu. Međutim, svejednako sam u svakoj rečenici implicitno govorila o mojoj filozofiji – budući da niko od nas i nijedan naš iskaz ne može da izbegne svojim filozofskim premisama. Koji je moj sebični interes u ovoj stvari? Dovoljno sam ubeđena da mislim da ćete, ako prihvatite značaj filozofije i zadatak njenog kritičkog izučavanja, moja filozofija biti ta koju ćete prihvatiti. Ja je formalno nazivam "objektivizam", a neformalno je nazivam filozofijom življenja na Zemlji. Njenu eksplicitnu formulaciju možete pronaći u mojim knjigama, posebno u knjizi Atlas je slegnuo ramenima.

Dozvolite mi da vam se na kraju obratim u ličnom tonu. Ovo veče mi pričinjava veliku čast. Osećam se duboko počastvovanom mogućnošću da vam se obratim. Mogu reći – ne kao otrcanu frazu, već sa punom svešću o nužnosti metafizičkih, epistemoloških, etičkih, političkih i estetskih osnova te izjave – da su Sjedinjene Američke Države najveća, najplemenitija i, po svojim izvornim principima, jedina moralna država u svetskoj istoriji. U mojoj svesti postoji neka vrsta tihog zračenja koje vezujem za ime Vest Pointa – zbog toga što ste vi očuvali izvorne osnivačke principe i što predstavljate njihov simbol. Postoje protivrečnosti i propusti u tim principima, a možda i u vašim – kao što postoje i u svakoj instituciji – ali ja govorim o suštini. Možda postoje pojedinci u vašoj istoriji koji se nisu uzdigli do vaših najviših standarda – kao što ih ima i u svakoj instituciji – budući da nijedna institucija i nijedan sistem ne mogu da automatski garantuju savršenost svakog njenog člana; to zavisi od slobodne volje svakog pojedinca. Govorim o vašim standardima. Vi ste očuvali tri karakterne osobine koje su bile tipične u vreme nastanka Amerike, ali su danas bukvalno odsutne iz njene egzistencije: privrženost ovom svetu – posvećenost – osećanje časti. Čast je delovanjem osvedočeno samopoštovanje.

Vi ste izabrali da rizikujete svoje živote za odbranu ove zemlje. Ne želim da vas povredim time što ću reći da ste se odlučili za nesebično služenje – to ne predstavlja vrlinu u mojoj moralnosti. U mojoj moralnosti, odbrana sopstvene zemlje znači da lično ne želite da živite kao rob bilo kog neprijatelja, stranog ili domaćeg. To predstavlja izuzetnu vrlinu. Neki od vas možda je nisu dovoljno svesni. Ja želim da vam pomognem da do te svesti dođete.


Vojska slobodne zemlje ima na sebi veliku odgovornost: pravo da koristi silu, ali ne kao instrument prinude ili brutalnog osvajanja – kao što su vojske drugih zemalja činile u svojoj istoriji – već kao instrument samoodbrane slobodne zemlje, što znači: odbrane individualnih prava. Princip korišćenja sile samo u svrhu odmazde nad onima koji je primenjuju jeste princip nadređenosti prava sili. Za takav zadatak su potrebni najviši integritet ličnosti i osećanje časti. Nijedna druga vojska na svetu, sem vas, nije to ostvarila.

Vest Point je Americi dao čitavu plejadu heroja, poznatih i nepoznatih. Vi, ovogodišnji diplomci, imate iza sebe slavnu tradiciju koju treba da nastavite – kojoj se ja najdublje divim, ne zbog toga što je tradicija, već zbog toga što jeste slavna.

Budući da dolazim iz zemlje koja je odgovorna za najgoru tiraniju koja se pojavila na Zemlji, posebno sam kvalifikovana da cenim značaj, veličinu i najvišu vrednost onoga što branite. Stoga, u svoje sopstveno ime i u ime mnogih ljudi koji misle isto kao i ja, želim da svim ljudima Vest Pointa, onima iz prošlosti, današnjim i budućim, kažem: Hvala vam!