Karl Jaspers IZVORI FILOZOFIJE

Istorija filozofije kao metodičnog mišljenja započela je pre dve i po hiljade godina, a njena istorija kao mitskog mišljenja mnogo ranije.
Ali početak je nešto drugo nego izvor. Početak je istorijski, i on potomcima donosi rastuće mnoštvo pretpostavki koje su nastale misaonim radom. Izvor je, međutim, ono svagdašnje vrelo iz koga dolazi podstrek za filozofiranje. Zahvaljujući upravo njemu, svaka savremena filozofija postaje bitna, a ranija filozofija razumljiva.
To izvorno je mnogostruko. Iz čuđenja proizlazi pitanje i saznanje, iz sumnje u ono što se saznalo rađa se kritičko ispitivanje i jasna izvesnost, iz čovekove potresenosti i svesti o sopstvenoj izgubljenosti izvire pitanje o samome sebi. Predočimo sebi najpre ta tri motiva.
Prvo: Platon je rekao da je izvor filozofije čuđenje. Naše oko nam je "omogućilo da steknemo pogled na zvezde, Sunce i nebeski svod". Taj pogled nam je "dao nagon za istraživanjem svemira. Iz toga se rodila filozofija, najveće blago koje su smrtnicima podarili bogovi". A Aristotel: "Jer čuđenje je ono što je ljude nagnalo na filozofiranje: najpre su se čudili onome što im se činilo iznenađujuće, zatim su postepeno išli dalje i pitali se o preobražavani ima Meseca, Sunca, zvezda, i o nastanku svemira."
Čuditi se znači težiti ka saznanju. U čuđenju postajem svestan neznanja. Tražim znanje, ali znanja radi, ne "iz bilo koje proste potrebe".
Filozofiranje je kao buđenje iz vezanosti za nuždu življenja. Buđenje nastaje kad se oslobođeno od te vezanosti pogledaju stvari, nebo i svet, u pitanjima: šta je sve to i odakle sve to potiče - pitanjima čiji odgovori ne treba da posluže bilo čemu korisnom, nego samo da pruže zadovoljenje.
Drugo: Pošto sam u saznanju bivstvujućeg zadovoljio svoje čuđenje i divljenje, ubrzo se javlja sumnja. Istina je da se saznanja gomilaju, ali, prilikom kritičkog ispitivanja, ništa nije izvesno. Čulna opažanja uslovljena su našim čulnim organima i ona su varljiva; ona se, bez sumnje, ne slažu s onim što je dato po sebi izvan mene, nezavisno od onoga što se opaža. Naši misaoni oblici su oblici našeg, ljudskog, razuma. Oni se zapliću u nerazrešive protivrečnosti. Svuda se jedna tvrđenja suprotstavljaju drugim tvrđenjima. Filozofirajući, ja zgrabim sumnju, pokušavam da je radikalno sprovedem - ili uživajući u negiranju pomoću sumnje, pred kojom više ništa ne važi i koja ne može da učini ni korak napred - ili pitajući: gde je ona izvesnost koja se opire svakoj sumnji i koja može čestito da odoli svakoj kritici.
Čuveni Dekartov stav: "Mislim, dakle jesam", bio je, nesumnjivo za njega izvestan i kad je sumnjao u sve ostalo. Jer čak i potpuna obmana u mom saznavanju,
koju možda ne mogu da prozrem, ne može da me obmane da ne postojim, čak i ako se varam u svojim mislima.
Ako je metodična, sumnja postaje izvor kritičkog ispitivanja svakog saznanja. Otuda: bez radikalne sumnje nema ni istinskog filozofiranja. Ali odlučujuće je - gde i na koji način pomoću same sumnje osvojiti tle izvesnosti.
A sada, treće: Predan saznavanju predmeta u svetu, sumnjajući radi sticanja izvesnosti, ja sam utonuo u stvari, ja ne mislim na sebe, ni na svoje ciljeve, svoju sreću, svoje spasenje. Naprotiv, zaboravljajući sebe, zadovoljavam se sticanjem saznanja o predmetima.
To se preobraća u nešto drugo čim postanem svestan sebe u sopstvenoj situaciji.

Stoik Epiktet je rekao: "Poreklo filozofije leži u opažanju sopstvene slabosti i nemoći." Kako da sebi pomognem u nemoći? Njegov odgovor je glasio: na taj način što ću sve što ne leži u mojoj moći smatrati da je za mene irelevantno u svojoj nužnosti, a naprotiv, sve što zavisi od mene, naime, način i sadržaj svojih predstava, mišljenjem ću učiniti jasnim i slobodnim.
Osvedočimo se u svoj ljudski položaj. Mi smo uvek u situacijama. Situacije se menjaju, javljaju se prilike. Ako se one jednom propuste, više se neće vratiti. Ja mogu da delujem da se situacija izmeni. Ali ima situacija koje su u svojoj suštini nepromenljive, čak i kada njihova trenutna pojava dobije drugi vid i kad se njihova pobedonosna moć skrije velovima: moram da umrem, moram da patim, moram da se borim, podređen sam slučaju, neizbežno se zaplićem u krivicu. Te osnovne situacije našeg postojanja nazivamo graničnim situacijama. To znači da su to situacije preko kojih ne možemo preći, koje ne možemo izmeniti. To što postajemo svesni tih graničnih situacija, posle čuđenja i sumnje, predstavlja dublji izvor filozofije. U samom postojanju, mi ih često izbegnemo na taj način što zatvorimo oči i živimo kao da one i ne postoje. Mi zaboravljamo da moramo da umremo, zaboravljamo da smo krivi i da smo prepušteni slučaju. Mi smo tada suočeni samo s konkretnim situacijama, koje rešavamo u svoju korist, i na koje reagujemo planiranjem i delanjem u svetu, gonjeni interesima svog postojanja. Na granične situacije, međutim, reagujemo ili na taj način što ih zamagljujemo, ili, ako ih zaista shvatimo, očajavamo i ponovo ih uspostavljamo: ponovo postajemo mi sami promenom svoje svesti o biću.
Objasnimo na drugi način svoj ljudski položaj, uzimajući u obzir nepouzdanost sveg bića sveta.
Kad nemamo pitanja u sebi, mi primamo svet prosto kao biće. U srećnim okolnostima Mičemo iz sve snage, poverljivi smo bez razmišljanja, ne znamo ni za šta drugo sem za svoju prisutnost. U bolu, u klonulosti, u nemoći, mi očajavamo. A kada smo sve preživeli i još živimo, ponovo dozvoljavamo da, zaboravljajući sebe, skliznemo u život sreće.
Ali, zahvaljujući ovakvim iskustvima, čovek je postao mudar. Pretnja ga nagoni da se osigura. Savlađivanje prirode i ljudska zajednica treba da garantuju njegovo postojanje.
Čovek osvaja prirodu da bi se koristio njenim uslugama; priroda treba da postane pouzdana preko saznanja i tehnike.
Ali, u savlađivanju prirode ostaje nešto što se ne može predvideti i što zbog toga nosi u sebi stalnu pretnju, a i potpuno stradanje: težak mučan rad, starost, bolest i smrt ne mogu se ukinuti. Sve što je postalo pouzdano u savladanoj prirodi, samo je nešto posebno u okviru totalne nepouzdanosti.
I čovek se ujedinjuje u zajednicu da bi ograničio i na kraju isključio beskonačnu borbu svih protiv svih; preko uzajamne pomoći on želi da stekne sigurnost.
Ali i ovde postoji granica. Samo u onim državama koje bi bile tako zasnovane da se svaki građanin odnosi prema drugome onako kako to zahteva apsolutna solidarnost, mogle bi pravednost i sloboda biti potpuno osigurane. Jer samo bi se u takvoj državi svi do jednog usprotivili ako bi se nekome nanela nepravda. Ali nikada nije bilo tako. U pitanju je uvek samo ograničen krug ljudi, ili samo pojedinci, koji do kraja, čak i u nemoći, ostaju jedni uz druge. Nijedna država, nijedna crkva, nijedno društvo ne štiti apsolutno. Takva zaštita bila je lepa obmana mirnih vremena, kada je granica ostajala zamagljena.
Ali nasuprot celokupnoj nepouzdanosti sveta, ipak postoji i nešto drugo: U svetu postoji ono što je verodostojno, što budi poverenje, postoji osnova na kojoj sve počiva: zavičaj i njegova okolina, roditelji i preci, braća, sestre i prijatelji, supruga. Postoji istorijska osnova predanja u sopstvenom jeziku, veri, u delu mislilaca, pesnika i umetnika.
Međutim, ni to celokupno predanje ne pruža sigurnost, ni u njega se ne možemo apsolutno pouzdati. Jer bilo koji oblik u kojem nam se ono predstavlja uvek je delo ljudi, boga nigde nema u svetu. Predanje je, u isti mah, uvek i pitanje. Čovek u svako doba mora, obzirući se na predanje, na osnovu sopstvenog porekla da nađe ono što će mu pružiti sigurnost, biće, pouzdanost. Ali znak upozorenja uperen je na nepouzdanost sveg bića sveta. Taj znak zabranjuje da nađemo zadovoljstvo u svetu; on upućuje na nešto drugo.
Granične situacije - smrt, slučaj, krivica i nepouzdanost sveta - ukazuju na stradanje. Sta da činim suočen s tim apsolutnim stradanjem, čije sagledanje ne mogu da izbegnem ako sebi pošteno sve predstavim?
Savet stoika da se slobodnom odlukom povučemo u nezavisnost mišljenja neće nas zadovoljiti. Stoik se varao, jer on nije dovoljno radikalno sagledao čovekovu nemoć. On nije shvatio ni zavisnost samog mišljenja, koje je samo po sebi prazno, upućeno na ono što mu se pruža, kao ni mogućnost ludila. Stoik nas ostavlja bez utehe u čistoj nezavisnosti mišljenja, jer tom mišljenju nedostaje svaki sadržaj. On nas ostavlja bez nade, jer izostaje svaki pokušaj spontanog unutrašnjeg savlađivanja, svako ostvarenje poklanjanjem sebe u ljubavi, kao i očekivanje mogućnog s puno nade.
Ali ono čemu stoik teži, jeste prava filozofija. Izvornost u graničnim situacijama budi osnovni nagon da se kroz stradanje nađe put do bića.
Odlučujuće je za čoveka na koji način saznaje za stradanje: da li ono ostaje za njega skriveno, pa ga on samo faktički savlada na kraju, ili je kadar da ga posmatra bez zamagljivanja, svestan da je ono stalna granica njegovog postojanja; da li pribegava fantastičnim rešenjima i umirenju, ili stradanje pošteno podnosi, ćuteći pred
neobjašnjivim. Od načina na koji čovek saznaje za svoje stradanje zavisi šta će on postati.

U graničnim situacijama ili se ništa ne pokazuje ili se oseća šta je istinsko uprkos i iznad sveg prolaznog bića sveta. Čak i očajanje, svojom činjeničnošću, time što je i ono mogućno u svetu, ukazuje na nešto izvan sveta.
Drugačije rečeno: čovek traži spasenje. Spasenje nude velike univerzalne religije spasenja. Njihova karakteristika je objektivna garantija za istinitost i stvarnost spasenja. Njihov put vodi ka činu preobraćanja pojedinca. To filozofija ne može da pruži. Pa ipak je celokupno filozofiranje savlađivanje sveta, jedan analogon spasenja.
Sažmimo: izvor filozofiranja leži u čuđenju, u sumnji, u svesti o izgubljenosti. U svakom slučaju, sve počinje time što čoveka nešto zgrabi i potrese, i u toj zaprepašćenosti on uvek traži neki cilj.
Platon i Aristotel su čudeći se tražili suštinu bića.
Dekart je u beskonačnosti onoga što je neizvesno tražio nužnu izvesnost.
Stoici su u patnji postojanja tražili duševni mir.
Svaka od ovih zaprepašćenosti ima svoju istinu, i to u istorijskom ruhu svojih predstava i svoga jezika. Usvajajući ih u istorijskom redosledu, mi težimo da dođemo do izvora koji su u nama još prisutni.
Ta težnja vodi ka pouzdanom tlu, u dubine bića, ka ovekovečenju.

Ali nijedan od tih izvora nije, možda, i za nas onaj najizvorniji, onaj bezuslovni. Činjenica što se biću možemo Čuditi dopušta nam da odahnemo, ali nas i navodi da se otrgnemo od Čoveka i da se predamo čistoj, očaravajućoj metafizici. Nužna izvesnost ima svoje područje samo u orijentaciji u svetu puteni naučnog saznanja. Nepokolebljivost duše u stoicizmu ima vrednosti samo u nevolji, kao spas od potpune propasti, ali ona sama je bez sadržine i života.
U tri delotvorna motiva - čuđenju i saznanju, sumnji i izvesnosti, izgubljenosti i samopostojanju - ne iscrpljuje se ono što nas pokreće u savremenom filozofiranju.
U ovo doba najradikalnije cezure istorije, neverovatnog raspadanja i samo nejasno naslućenih šansi, tri motiva koja smo predočili važeća su, doduše, ali ne i dovoljna. Oni podležu jednom uslovu, uslovu komunikacije između ljudi.
U istoriji sve do danas postojala je sama po sebi razumljiva povezanost između čoveka i čoveka, i to u pouzdanim zajednicama, u institucijama i opštem duhu. Čak je i usamljenik bio, tako reći, podržavan u svojoj usamljenosti. Danas se raspadanje najviše oseća u tome što je sve više ljudi koji se međusobno ne razume ju, koji se susreću da bi se potom razbe-žali, koji su ravnodušni jedni prema drugima, tako da više nema ni vernosti ni zajednice koja nije sumnjiva i nepouzdana.
Opšta situacija, koja je faktički oduvek postojala, danas nam postaje odlučujuće značajna: Da bih s drugim mogao da se složim u pogledu istine, a da to ne mogu; da se moja vera, baš kad sam siguran u nju, sudara s drugom verom; da se negde na granici, reklo bi se, stalno vodi samo borba bez nade u jedinstvo, čiji je rezultat
podjarmljivanje ili uništenje; da blagost i neotpornost navode nevernike ili da se slepo povezuju ili da tvrdoglavo prkose - sve to nije ni nešto uzgredno ni nebitno.

To bi moglo tako biti kad bi samo za mene postojala neka istina koja bi me zadovoljavala. Patnja zbog nedostatka komunikacije i jedinstveno zadovoljenje koje smo našli u pravoj komunikaciji filozofski nas ne bi toliko dirali da sam ja sam, u apsolutnoj usamljenosti, siguran u postojanje istine. Ali ja postojim samo kad sam s drugima, sam nisam ništa.
Komunikacija ne samo između razuma i razuma, između duha i duha, nego i između egzistencije i egzistencije, ima sve bezlične sadržine i vrednosti jedino kao posrednik. Opravdavanje i napadanje tada su sredstvo ne da se zadobije moć, već da se ljudi zbliže. Borba je voljena borba u kojoj svako predaje sve oružje svom protivniku. Izvesnost istinskog bića leži samo u onoj komunikaciji u kojoj sloboda prema slobodi stoji u otvorenoj suprotstavljenosti, ali posredstvom slaganja, u kojoj je ophođenje prema drugome samo priprema, ali u onome što je odlučujuće, uzajamno se zahteva sve, do krajnje istine. Samo se u komunikaciji ostvaruje svaka druga istina, samo u njoj Ja jesam ja, i ne samo što živim nego i ostvarujem život. Bog se pokazuje samo indirektno, i ne bez ljubavi čoveka prema čoveku; nužna izvesnost je partikularna i relativna, podređena celini; stoicizam postaje prazno i kruto držanje.
Osnovno filozofsko držanje čiji vam misaoni izraz iznosim ima svoj koren u zaprepašćenosti zbog nedostatka komunikacije, u težnji za pravom komunikacijom i u mogućnosti borbe koja se voli i koja duboko povezuje jedno (ljudsko) samobiće s drugim samobićem.
A to filozofiranje ima istovremeno svoj koren u onim trima filozofskim zaprepašćenostima, koje su uslovljene time šta one, bilo kao pomoćnici bilo kao neprijatelji, znače za komunikaciju između čoveka i čoveka.
Prema tome: izvori filozofije, doduše, leže u našem čuđenju, u sumnji, u saznavanju graničnih situacija, ali, na kraju, uključujući sve to, i u želji za istinskom komunikacijom. To se od samoga početka pokazuje već u tome što svaka filozofija teži da sebe saopšti, da sebe izrazi, što želi da bude saslušana, što je njena suština u samom saopštavanju, koje je, opet, neraskidivo povezano s njenom istinitošću.
Tek u komunikaciji se ostvaruje svrha filozofije, a u toj svrsi leži, konačno, smisao svih svrha: uočiti biće, osvetliti ljubav, postići mir.
Izvor: Karl Jaspers, "Uvod u filozofiju. II: Izvori filozofije"; u: Jaspers, Filozofija egzistencije; Beograd, 1973; str. 133-141.

Sporno je šta je filozofija i koliko ona vredi. Od nje očekuju izvanredna razjašnjenja ili je ravnodušno napuštaju kao bespredmetno razmišljanje. Na nju se plašljivo gleda kao na značajan trud neobičnih ljudi, ili se, pak, prezire kao izlišno mudrovanje sanjalica. Smatraju da je to nešto što se svakoga tiče i da bi zbog toga moralo biti jednostavno i svakome razumljivo, ili da je ona tako teška da je beznadežno baviti se njome. Ono što se pojavljuje pod imenom filozofije, zaista pruža primere za tako protivrečne sudove.
Za čoveka koji veru je u nauku, najgore od svega je to što filozofija uopšte i nema rezultate od opšte važnosti, nešto što se može znati a time i posedovati. Dok su nauke na svojim područjima izvojevale nužno izvesna i opštepriznata saznanja, filozofija to nije postigla uprkos naporima u toku hiljada godina. Nema sumnje: u filozofiji nema jednodušnosti u tome šta se definitivno saznalo. Ono što svako nužno priznaje, to je samim tim postalo naučno saznanje, i nije više filozofija, nego se odnosi na posebno područje onog što se može saznati.
Filozofsko mišljenje takođe nema karakter jednog progresivnog procesa kao što je to slučaj s naukama. Sigurno je da smo otišli mnogo dalje od grčkog lekara Hipokrata. Teško da bismo smeli reći da smo otišli dalje od Platona. Mi smo napredovali samo u pogledu materijala naučnog saznanja kojim se on služio. U samom filozofiranju, možda smo tek jedva ponovo do njega stigli.
Mora da leži u prirodi same filozofije to što je svaki njen oblik, za razliku od nauka, lišen jednodušnog priznanja. Vrsta izvesnosti koja se u njoj može steći nije naučna, naime, nije ista za svaki razum, nego je to takvo osvedočavanje u kome učestvuje celokupno čovekovo biće. Dok se naučna saznanja tiču pojedinih predmeta za koje ni u kom slučaju ne mora svako da zna, u filozofiji je uvek u pitanju celina bića koja se tiče čoveka kao čoveka, istina koja, tamo gde zasvetli, potresa dublje nego bilo koje naučno saznanje.
Razrađena filozofija je, doduše, vezana za nauke. Ona pretpostavlja nauke u onom razvijenom obliku koji su one dostigle u odgovarajućem vremenu. Ali smisao filozofije ima drugo poreklo. Pre svake nauke ona se pojavljuje tamo gde se ljudi bude.
Ovu filozofiju bez nauke predočićemo preko nekih značajnih pojava:
Prvo: O filozofskim stvarima skoro svako smatra da je sposoban da sudi. Dok je u naukama priznato da su uslov njihovog razumevanja učenje, školovanje, metoda, u pogledu filozofije svako postavlja zahtev da je bez daljeg sposoban da se njome bavi i da kaže svoju reč. Sopstvena, ljudska priroda, sopstvena sudbina i sopstveno iskustvo važe kao dovoljna pretpostavka.
Zahtev da filozofija bude pristupačna svakome mora se prihvatiti. I najzapleteniji putevi filozofije kojim idu stručnjaci u filozofiji imaju svoj smisao samo ako prodiru u ljudsku prirodu, koja je određena načinom na koji za nju postaje izvesno postojanje bića i nje same.
Drugo: Filozofsko mišljenje mora u svako doba biti izvorno. Svaki čovek mora sam da ga izvrši.
Čudesan dokaz da čovek kao takav izvorno filozofira predstavljaju pitanja dece. Nije redak slučaj da se iz dečjih usta čuje ponešto što po svom smislu zadire u srž filozofiranja. Ispričaću neke primere:
Jedno se dete čudi: "Stalno pokušavam da mislim da sam neko drugi, pa ipak sam to uvek ponovo ja." Taj dečak dodiruje poreklo svake izvesnosti, svest o biću u samosvesti. On se čudi pred zagonetkom bića sopstvenog Ja, pred onim što se na osnovu bilo čega drugog ne može pojmiti. I pitajući, stoji pred tom granicom.
Drugo neko dete čulo je priču o postanku sveta: U početku bog stvori nebo i zemlju ... pa ubrzo zatim pita: "A šta je bilo pre početka?" Taj je dečak saznao da se pitanje nastavlja u beskonačnost, da razum ne može da zastane i da nije u stanju da nađe konačan odgovor.
Drugom detetu, koje se za vreme šetnje našlo pred nekim proplankom usred šume, pričaju bajke o vilama koje u toku noći na tom mestu vode kolo ... "Ali vila uopšte nema ..." Tada mu pričaju o stvarnosti, posmatraju kretanje Sunca, objašnjavaju da li se Sunce kreće ili se Zemlja kreće, i iznose razloge koji govore u prilog tome da Zemlja ima oblik lopte i da se kreće sama oko sebe . .. "Ah, pa sve to nije istina", kaže devojčica, lupivši nogom o zemlju, "ta zemlja stoji čvrsto. Ja ipak verujem samo u ono što vidim." Na to joj odgovaraju: "Onda ne veruješ ni u dobrog boga, jer ni njega ne možeš da vidiš." Devojčica se trgne i sasvim odlučno kaže: "Kada njega ne bi bilo, ni nas ne bi bilo." To dete je potreslo čuđenje pred postojanjem: postojanje nije samo sobom dato. Dete je pojmilo razliku između pitanja koje se odnosi na neki poseban predmet u svetu i pitanja o biću i našem postojanju u celini.
Druga devojčica, idući u posetu, penje se uza stepenice. I shvati kako se sve menja, i teče, i kako sve prođe kao da nije ni bilo. "Ali mora da postoji nešto trajno ... to što se sada penjem uza stepenice do tetke, to ću zapamtiti." Čuđenje i strah od univerzalne prolaznosti i nestajanja bespomoćno traže neko rešenje.
Čovek koji bi sve to sakupio, mogao bi podneti izveštaj o bogatoj dečjoj filozofiji. Prigovor da su deca to ranije čula od svojih roditelja ili drugih očigledno se ne može odnositi na ozbiljne misli. Prigovor da ta deca ne nastavljaju da filozofiraju i da, prema tome, takve izjave mogu biti samo slučajne, previđa činjenicu da deca često poseduju genijalnost, koja se izgubi kad odrastu. Kao da tokom godina sve više ulazimo u zatvor konvencija i mnenja, u zatvor gde se ništa ne otkriva i ne pita, gubeći pri tom detinju bezazlenost. Dete je još otvoreno prema životu koji se sam u sebi gradi, ono oseća, gleda i pita, što se kasnije izgubi. Dete zaboravi ono što mu se u jednom trenutku otkrilo i iznenadi se kad mu odrasli, koji to beleže, kasnije saopšte šta je sve reklo i pitalo.
Treće: Izvorno filozofiranje ispoljava se kako kod dece tako i kod duševnih bolesnika. Ponekad - retko, doduše - čini se da se okovi opšte zamagljenosti raskidaju i da progovara snažna istina. U početku nekih duševnih bolesti dolazi do potresnih metafizičkih otkrivenja, koja, doduše, po formi i jeziku uopšte nisu takva da bi njihovo objavljivanje imalo objektivan značaj, osim u slučajevima kao kod pesnika Helderlina ili slikara Van Goga. Ali onaj ko tome prisustvuje, ne može se oteti utisku da se ovde raseca onaj pokrivač pod kojim obično živimo. Ponekom zdravom čoveku poznato je i iskustvo neverovatno dubokog značenja, iskustvo pri buđenju iz sna, koje se na javi gubi, ostavljajući nam samo osećaj da ga više ne možemo vratiti. Izreka da deca i luđaci govore istinu ima dubok smisao. Ali stvaralačka izvornost kojoj imamo da zahvalimo za velike filozofske misli ipak ne leži tu, nego u pojedincima koji su se sa svojom otvorenošću i nezavisnošću pojavljivali kao izuzetno veliki umovi u toku hiljada godina.
Četvrto: Pošto je filozofija čoveku neophodna, ona je u svako doba prisutna u javnosti, u poslovicama koje se predanjem prenose, u uobičajenom filozofskom načinu izražavanja, u vladajućim ubeđenjima, kao i u jeziku prosvećenosti, političkih ubeđenja, ali, pre svega, od prvih početaka istorije - u mitovima. Od filozofije se ne može pobeći. Pitanje je samo da li je postajemo svesni ili ne, da li je ona dobra ili loša, zbrkana ili jasna. Ko odbacuje filozofiju, i sam se priklanja jednoj filozofiji iako toga nije svestan.
Šta je, dakle, filozofija, koja se javlja tako univerzalno i u tako neobičnim oblicima?

Grčka reč filozof (philosophos) nastala je kao suprotnost reci sofos. Ona označava čoveka koji voli saznanje (znanje) za razliku od čoveka koji je sebe nazivao znalcem jer je posedovao saznanje. Taj smisao reci očuvao se do danas: suština filozofije je traženje istine, a ne posedovanje istine, bez obzira na to kako se često ona odavala dogmatizmu, to jest konačnom, potpunom i poučnom znanju iskazanom u stavovima. Filozofija znači: biti na putu. Njena pitanja su bitnija od njenih odgovora, a svaki odgovor se ponovo pretvara u novo pitanje.
Ali to biti-na-putu - sudbina čoveka u vremenu - krije u sebi mogućnost dubokog zadovoljenja, štaviše, u velikim trenucima, čak i savršenstva. Ta mogućnost nikad nije u onome što se može znati i reći, u stavovima i ispovestima, nego u istorijskom ostvarivanju ljudskog bića, kome se samo biće objavljuje. U osvajanju te stvarnosti u situaciji u kojoj se čovek u datom trenutku nalazi leži smisao filozofiranja.
Biti na putu tražeći, ili: naći mir i savršenstvo trenutka - to nisu definicije filozofije. Filozofija nema ništa iznad sebe, ništa pored sebe. Ona se ne može izvesti ni iz čega drugog. Svaka filozofija sama sebe definiše svojim ostvarenjem. Šta je filozofija - to se mora praktično okušati. Tada je filozofija u isti mah praktično sprovođenje žive misli i svest o toj misli (refleksija) ili delanje i govor o tom delanju. Tek na osnovu sopstvenog pokušaja može se sagledati šta u svetu važi kao filozofija.
Mogli bismo izreći i druge formule o smislu filozofije. Ali nijednom formulom ne iscrpljuje se taj smisao i nijedna se ne pokazuje kao jedina. Još od antike slušamo: filozofija (prema svom predmetu) jeste saznanje božanskog i ljudskog, saznanje bivstvujućeg kao bivstvujućeg, nadalje (po svom cilju), ona je učenje o tome kako da
se umre, misaona težnja za blaženstvom, težnja da se postane sličan božanstvu, ona je, najzad (prema svom sveobuhvatnom smislu), znanje nad znanjima, umetnost nad umetnostima, nauka uopšte, koja nije usmerena ni na jedno pojedinačno područje.
Danas se, možda, može govoriti o filozofiji u sledećim formulama; njen smisao jeste:
da sagleda stvarnost na njenom izvoru;
da stvarnost zahvati na onaj način na koji se, misleći, sam sobom bavim u unutrašnjem delanju;
da nas učini prijemljivim za širinu sveobuhvatnog;
da se u borbi, koja bi se volela, usudi na komunikaciju između čoveka i čoveka posredstvom njihove težnje za istinom;
da se um strpljivo i neprekidno održava budnim i pred onim što je najviše strano i pred onim što nas odbija.
Filozofija je koncentrišuća sila pomoću koje čovek postaje čovekom onog trenutka kad dođe do stvarnosti.
Iako filozofija u vidu jednostavnih i delotvornih misli može da pokrene svakog čoveka, pa i dete, njena svesna razrada uvek je nedovršen zadatak, zadatak koji se stalno ponavlja i stalno ostvaruje kao celina svog vremena - javljajući se u delima velikih filozofa i, kao odjek, kod onih manjih. Svest o tom zadatku ostaće u bilo kom vidu budna sve dok su ljudi - ljudi.
Filozofiju radikalno napadaju i u celini negiraju kao suvišnu i štetnu ne samo danas. Čemu ona služi? U nevolji se ne možemo u nju pouzdati.
Crkveni autoritativni način mišljenja odbacio je samostalnu filozofiju, jer ona, navodno, udaljava čoveka od boga, navodi ga da postane sveto van i truje mu dušu ništavnim stvarima. Političko-totalitarni način mišljenja izneo je optužbu: filozofi su samo na različite načine objašnjavali svet, a reč je o tome da se on izmeni. Predstavnici oba načina mišljenja smatrali su da je filozofija opasna zato što razara red, što podstiče duh nezavisnosti, a time i pobunu i protivljenje, što zavarava i odvlači čoveka od njegovog realnog zadatka. I privlačna snaga onostranosti, koju nam je osvetlio otkriveni bog, i sila bezbožne ovostranosti, koja sve zahteva za sebe, htele bi da filozofije nestane.
Uz to, svakodnevni zdrav ljudski razum postavlja jednostavno merilo korisnosti, koje filozofija ne zadovoljava. Talesa, koji važi za najstarijeg grčkog filozofa, ismejala je već sluškinja, koja je videla kad je, posmatrajući zvezdano nebo, pao u bunar. Zašto traži ono najudaljenije kad je tako nespretan u onome što je najbliže!
Filozofija, dakle, treba samu sebe da opravda. To je nemoguće. Ona ne može sebe da opravda nečim što bi, zbog svoje upotrebljivosti, imalo opravdanje. Ona može samo da se obrati onim snagama koje u svakom čoveku odista podstiču na filozofiranje. Ona može da zna da se bavi nečim što se tiče čoveka kao takvog, nečim što je oslobođeno svake svrhe i svakog pitanja o tome da li je korisno ili štetno u ovom
svetu, i da će sebe ostvarivati sve dok ljudi žive. Čak ni sile koje su joj neprijateljske ne mogu da pod filozofijom ne podrazumevaju svoj sopstveni smisao i da za određene ciljeve ne stvaraju misaone tvorevine koje su zamena za filozofiju, ali koje služe delovanju tih sila, kao što je slučaj s marksizmom, fašizmom. I te misaone tvorevine dokazuju neizbežnost filozofije za čoveka. Filozofija je uvek prisutna.
Ona ne može da se bori, ne može sebe da dokaže, ali može sebe da saopštava. Ona ne daje otpor tamo gde je odbacuju, i ne trijumfuje tamo gde je slušaju. Ona živi u jednodušnosti, koja sve ljude može povezati onim što im je svima kao ljudima zajedničko.
Filozofija velikog stila i sistematski povezana postoji dve i po hiljade godina na Zapadu, u Kini i Indiji. Danas nam govori velika tradicija. Mnogostrukost filozofiranja, protivrečnosti i zahtevi za istinitošću, koji se uzajamno isključuju, ne mogu sprečiti da se sagleda da u osnovi svega toga deluje ono Jedno, koje niko ne poseduje i oko kojeg neprestano kruže sva ozbiljna nastojanja: jedna večita filozofija, philosophia perennis. Mi smo upućeni na tu istorijsku osnovu našeg mišljenja ako želimo da mislimo svojom najjasnijom svešću i suštinski.