Beogradska ka5anija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Kako nastaju legende Empty Kako nastaju legende

taj Uto Mar 31, 2009 10:44 am
Наводно, сведоци су видели дете како се пење уз конопац који стоји у ваздуху, а затим нестаје... То је, као ударну вест, објавио један дневни лист 1890. године, а после су многи безуспешно покушавали да изведу ову невероватну мађионичарску тачку

Већ више од једног века по свету круже невероватне приче о појави која потиче из Индије. Реч је о илузионистичкој тачки с конопцем и дечаком који нестаје. У првобитном извођењу то је изгледало овако: на отвореном простору факир узима дугачак конопац и баца га у ваздух где и остаје стојећи усправно, као да је о нешто обешен. Факиров помоћник, неки дечак, пење се уз конопац, а кад дође до самог краја, одједном нестаје. Факир га позива да се врати, али од дечака ни трага. После неколико тренутака пење се и сам факир, наоружан ножем, па и он нестаје. А онда с неба почињу да падају раскомадани делови тела. Факир ипак силази с неба, повлачи конопац, остатке тела прекрива платном и, одједном, ћирибу-ћириба - ево дечака живог и здравог. - Била би то уистину невероватна представа - каже Питер Ламонт, историчар магије и истраживач са Универзитета у Единбургу.
- Штета што није истинита. За ову тачку први пут се чуло 1890. године захваљујући писању америчког дневног листа „Чикаго трибјун”. Писац текста Џон Елберт Вилки признаће касније да је то била обична летња новинарска патка. Оно што никако није очекивао јесте да ће ова лажна вест доживети толику славу.
Вилкијев напис из „Трибјуна” преузеле су многе друге новине, чак и иностране, док су текст објављен четири месеца касније, у ком редакција оповргава ову вест сви други прећутали. Чак се 1904. године појавио и први тобожњи сведок тврдећи да је својим очима видео трик с индијским конопцем. Звао се Себастијан Буршет. Али, чим су чланови Енглеског удружења за психичка истраживања почели да му постављају питања, одмах је било јасно да има сувише бујну машту. А то је ко зна који пример „непоузданости памћења када је реч о оваквим стварима”, рекли су стручњаци.
- Ипак, ова легенда, која је говорила о непознатој и тајанственој Индији управо онако како ју је видела колонијална култура тога доба, постала је толико позната да више није могла ни да се заборави ни да се уништи - објашњава Ламонт. - Стога су неки људи покушали да објасне игру с конопцем тврдећи да је реч о случају масовне хипнозе. Факир би довео у транс све гледаоце и они су видели оно чега није било. Објашњење је било неуверљивије од саме тачке, па су почеле да се појављују и прве фотографије у настојању да се оборе претпоставке о масовној хипнози.
„Штранд магазин”, часопис који је објављивао пустоловине Шерлока Холмса, први је 1919. године обрадовао читаоце и фотографијом те „најславније мађионичарске тачке на свету”. Снимио ју је извесни Ф. В. Холмс, вишеструко одликовани официр (који није ни у каквом сродству с познатим детективом из прича). Према речима Холмса, конопац је одмотан, бачен у ваздух и тамо је остао да стоји као да је укрућен. Потом се неки дечак успео уз њега и остао да стоји на врху. Баш кад је официр снимио фотографију, дечак је нестао. „Не умем да објасним како”, био је његов одговор.
Стога су понуђена и друга објашњења ове загонетке. Тридесетих година прошлог века један немачки илузиониста изјавио је да је конопац, заправо, био маскиран, а састојао се од овчијих костију, углављених једна у другу, тако да су правиле неку врсту мотке уз коју је дечак могао да се успне. Педесетих година у још једном тумачењу тврдило се да се тачка изводила у некој удолини. Жица танка као влас косе била је разапета између два брда, а конопац се, пошто га факир баци у ваздух, качио за ову невидљиву жицу скривеном куком. Представа се приказивала увече, дечак се пео уз конопац и нестајао у мраку и диму запаљене ватре. Потом би се факир, у широкој пелерини, и сам пењао до врха конопца бацајући на земљу комаде удова неког мајмуна кога би претходно искасапио. Коначно, дечак би се сакрио под пелерину и сишао заједно с мађионичарем тако да све изгледа као да се појавио ниоткуда.
Све су ово објашњења много невероватнија и од саме тачке о којој се прича - каже Питер Ламонт. - Ко би могао да замени кости овце за конопац? И где је то постојала жица танка као влас која би се разапела између два брда и издржала тежину две особе? Сви су, у ствари, покушавали да разјасне тајну које није ни било. Фотографије као што је она Холмсова приказивале су не индијски конопац, него нешто сасвим друго: одржавање равнотеже на дугачким стабљикама бамбуса, што се и данас ради у неким крајевима Индије и Кине. Тамо се акробата опаше дебелим канапом око појаса, подбочи дугу бамбусову мотку и уздигне је. Уз њу се потом пење други момак који, кад стигне до врха, стоји тако неколико тренутака одржавајући равнотежу.
Ламонта је зато, као истраживача, занимало како су разни мађионичари сведоци успели да замене обичну игру одржавања равнотеже и невероватну тачку с индијским конопцем. Заједно с енглеским психологом Ричардом Виземаном, претпоставио је да постоји веза између сензационалности приче и времена које протекне од догађаја и извештавања о њему. Другим речима, истраживачи су кренули од чињенице да препричавање једног сведока постаје све невероватније како време пролази.
Прикупили су сва сведочанства која су нашли у књигама, студијама и новинским текстовима: укупно 48. Одбацили су сва препричавања из друге руке, као и документа у којима није наведена година догађаја или који нису садржавали детаљне описе. Преостале доказе - избројали су 21 - поделили су у пет група, по степену сензационализма. Њихов закључак је, по ко зна који пут, потврдио претпоставку о крајњој непоузданости памћења у вези с мађионичарским тачкама. Сведоци из документације коју су нашли видели су заправо стајање на мотки, али, како су године пролазиле, додавали су својим описима оно што су прочитали или чули да се прича. И, гле чуда: од тридесетих година па надаље више није било никог ко је тврдио да је и сам видео тачку с успињањем уз конопац.
Права тајна представе с индијским конопцем налази се у нашој глави и тамо одолева времену. Мозак меша стварне догађаје којима је присуствовао и легенде о којима је чуо да се прича стварајући тако убедљиву причу. Она се никад није догодила, али је ипак уверљива и узбудљива.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Uto Apr 27, 2010 2:00 am, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Kako nastaju legende Empty Re: Kako nastaju legende

taj Uto Mar 31, 2009 10:46 am
Ззз..!
Прича о писцу који је преспавао представљање сопствене књиге


Појам легенда потиче од латинске речи legere, што значи читати, а legenda је била „оно што треба читати”. Легендама су називане и приче о животу светаца, али и измишљене приче, односно - бајке.
Легенде су и објашњења, називи знакова на географским картама, плановима, графиконима и слично, али и натписи на ивицама металног новца или медаље. Такозване урбане легенде, или легенде настале у градовима, најближе су појму савремене бајке. Ипак, постоји разлика. Када прочитамо неку стару бајку, уверени смо да је она истинита. Не дословно, већ у пренесеном значењу. А када је реч о урбаним легендама, нисмо баш увек сигурни да ли је заиста реч о истинитом догађају. Тачније, да ли та прича уопште носи неку поуку, што је, наравно, не чини мање занимљивом.
Једна од старијих урбаних легенди говори о једном догађају из узбудљивог живота истакнутог писца Светислава Басаре рођеног 1953. године у Бајиној Башти. Иначе, недавно је објављена збирка његових приповедака под називом „Фантомски бол”.
Још крајем седамдесетих година, пошто је написао читав низ прича, Светислав Басара почео је да пише књигу „Кинеско писмо”. Касније је објаснио да ни тада, као ни данас, није делио мишљење већине, па ни своје околине. Да би се, на крају, с неким сложио, узимао би у руке књиге оних које је сматрао истомишљеницима: Кафке, Борхеса, Бекета, Буњина, Маркеса, Албахарија... Био је уверен да живи у времену духовне тупости, те да његово писање, сходно томе, нема никакве везе са смејањем, већ с тугом. Укратко, Басара је био познат као непослушан и непредвидив човек у безмало сваком погледу. Књижевни кругови привлачили су га тек да би им се с посебним задовољством подсмехнуо.
Тако је било и 1988. године када је објављена Басарина књига „Фама о бициклистима”. И ту почиње легенда.
Издавач одлучује да поводом објављивања ове књиге приреди књижевно вече. Књижевне вечери посвећене неком писцу или кругу књижевних стваралаца најчешће и јесу представљање нових књига. Израз потиче од старих soiree (од француске речи soiree), салонских окупљања музичара, песника и сликара 19. века који су се у позним сатима састајали свирајући музику или читајући своја књижевна дела.
Дакле, на одређеном месту у центру Београда, у Басарину част окупљају се истакнути књижевни критичари, рецензенти, читаоци (публика) и, наравно, сам писац. Критичари почињу излагање и сваки износи своје виђење Басарине прозе. Игром случаја, нико не обраћа пажњу на писца... Напослетку, у публици се чује жамор. Критичари обузети лепотом и мудрошћу сопствених излагања не примећују да писац „Фаме о бициклистима” све време, ту поред њих - спава. Легенда о томе како је Басара преспавао књижевно вече посвећено њему препричава се у Београду до данашњег дана.
Упитајмо се на крају: има ли ова легенда - била истинита или не - неку поуку? Можда и има, али извесно је да доноси нека питања. Да ли је Басара заиста спавао или се правио да спава? Ако је спавао, да ли су га успавали испразни говори? Или је, можда, од скромности побегао у сан да не би слушао похвале на сопствени рачун? (Басара тврди да су људи који се дивно осећају на известан начин - изгубљени.)
И то је то: иако је писац и данас жив и здрав, није могуће проверити истинитост ове град ске легенде јер Светислав Басара тврди да се ничега не сећа. Сан или стварност, можда ни сам не успева да одгонетне.
Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu