Beogradska ka5anija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Ići dole
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Legende i predanja Empty Legende i predanja

taj Sre Sep 16, 2009 9:40 am
Легенде и предања



Приликом одређивања времена настанка већине фрушкогорских манастира, па самим тим и Привине Главе, сусрећемо се са слојевима легенди и предања, који се делимично преклапају са историјским чињеницама.

Прва легенда везује настанак манастира са извесним властелином Привом, смештајући га у XII век, што би значило да је Привина Глава најстарији манастир на Фрушкој гори. Друга легенда говори о Вуку Бранковићу (Гргуревићу) као ктитору, који је дао новац за изградњу цркве, али су градитељи побегли са новцем. Место на којем су их пронашли и поубијали разбојници названо је '' пребијена глава'', па одатле је и домишљање о називу манастира у народу. Вук је био ванбрачни син ослепљеног Гргура, сина Ђурђа Бранковића. Прешао је на угарску страну 1464. године, а међу поседима које је добио налазило се и Беркасово. Вуку се приписује, по народном веровању, градња храма Светог Николе у Старом Сланкамену и манастира Гргетег. Што се тиче повезивања Вука и манастира Привина Глава, предање има смисла, ако се археолошким истраживањима покаже да је стара црква из 1464. године ''обновљена''.

Тек треће предање, које се често провлачи кроз литературу, повезује настанак манастира у реалније временске оквире и ктиторе. У једном запису пренетом из манастирског Летописа , средином XVIII века каже се:'' Свјати Јован србски деспот владоваше за то вријеме, и тада манастир срушен прављаше са братом својим Максимом архијерејем сербским.'' Аутор који је запис објавио каже да се и тада, почетком XX века, у народу манастир назива ''Деспотовина''. Новија истраживања указују на веома сличан запис из привиноглавске рукописне књиге, која се зове ''Књига записнаја из 1753. године''. Запис гласи:

''Церков стаја мала и ветха саздана беше во лето господње 1496. И када мастори темељ за нову цркву копаше, тадак на камену написано нађоше, да иште од деспотов светих српских саоружена беше, то јесте свети Јован деспот српски владаваше ва то вријеме и тадак манастир Крушед(ол) прављаше са братом својим Максимом архијерејем србским.''
Камен је могао бити нађен 1741. године, када су копани темељи садашње цркве, па је запис из тог времена. У једној визитацији државних власти 1783. године као ''први фундатор'' манастира Привина Глава помиње се деспот Јован, а као година настанка назначена је 1496.

Што се тиче времена настанка Крушедола, горњи податак поткрепљује и архимандрит манастира Крушедола Димитрије Крестић у Српској пчели 1840. године. Савремена литература о времену настанка Крушедола слаже се да је манастир, од стране Максима и мајке Ангелине, подигнут у времену око 1509. и 1516. године.
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Legende i predanja Empty Re: Legende i predanja

taj Sre Sep 16, 2009 9:43 am
Визитација и Опис


Визитација и Опис из 1753. године, за настанак старе цркве манастира Привине Главе, не износе садржај ниједног предања или записа, већ кажу да се не зна ктитор ни време зидања. Нису познати критеријуми о валидности архивских или материјалних доказа комисије, али је она у скоро свим манастирима имала критички однос према времену настанка и ктиторима. Вероватно се преко записа и архивалија олако прелазило те 1753. године, јер су чланови комисије знали, да се после одласка Турака, неумољивој аустријској администрацији, ради добијања или потврђивања повластица и привилегија, у недостатку несталих повеља и докумената, морало на Фрушкој гори,у скоро свим манастирима, прекрајати факта и довијати се око доказа старости српских светиња и њихових поседа.


Управо један такав документ из средине XVIII века доноси кључне доказе о постојању старе првобитне цркве и њеног изгледа, који посредно поткрепљује предање о времен настанка и ктитору Јовану Бранковићу. Реч је о реамбулацији из 1747. издатој од стране Марије Терезије и угарских власти, а након премеравања комисије из 1744. године, која садржи опис манастирског поседа. На мапи је осим нове цркве која је била још у току градње, уцртана основа старе цркве и конаци, као и положај прњаворских домова. Уз још нека документа из XVIII
века, можемо нешто више рећи о старој цркви манастира Привина Глава. Била је то скромна једноброда грађевина са куполом на пресеку осовина, полукружној олтарској апсиди и полукружним певницама. Била је зидана од цигле, а кров је био прекривен шиндром. Припадала је типу моравских фрушкогорских манастира насталих у XV и XVI веку. Са јужне и западне стране били су стари конаци.


Археолошким испитивањима у порти садашњег манастира открили би се темељи првобитне цркве, чиме би, вероватно , било разрешено питање да ли је црква из 1496. године настала на месту старијег објекта. То би најзад расветлило значај предања и записа из XVIII века. У непосредној близини манастирског комплекса, у више наврата, било је археолошких истраживања која доказују да је локалитет био у континуитету настањен још од праисторије.
Уз саме данашње конаке је потес Опатовина са траговима старе керамике и грађевинског шута, али детаљнија археолошка испитивања нису вршена. Старији мађарски извори за место на којем је подигнут манастир Привина Глава кажу да се први пут помиње у писму из 1225. године, када папа Хонорије III потврђује бившој византијској царици Маргарити, кћери угарског краља Беле III, власништво над поседом Пербен. Године 1237. краљ Бела IV поклонио је поменути Пербен цисцеритској опатији у месту ''Ukurd qui Belaefons appellatur.''

Уз већину историјских чињеница , али и предања који повезују манастир Привину Главу са Бранковићима, важну посредну улогу има утврђени град Беркасово који се налазио у непосредној близини. Био је у поседу Вука Гргуревића још од његовог преласка у Срем 1465. године. Као посед Јована Бранковића био је његово често пребивалиште, па није чудо да се неколико важних повеља пише управо у Беркасову, од којих је занимљива она из 1496. године, којом деспот Јован дарује манастир Крушедол. У науци је ова повеља проглашена за фалсификат управо због спорног датовања настанка манастира Крушедола. У Беркасову је деспот Јован и умро 10. децембра 1502. године, изморен сталним ратовањима, о чему говоре многе народне песме. У њима се говори да је деспот Јован на самрти у граду Беркасову, одакле шаље слуге по мајку Ангелину која се налази у граду Купинову и по брата Максима који борави у Крушедолу. Дакле, још један прилог, истина из народних песама, о ранијем датовању настанка манастира Крушедола. Смрт деспота Јована, као последњег Бранковића, одјекивала је у народном сећању као гашење светородне и утешитељске породице Бранковића, али и као политичко-државни чин пада српске Деспотовине. Беркасово је убрзо задесила тужна судбина, полазећи на коначан обрачун 1526. године са угарском војском, Турци су га разорили. У доба Марије Терезије, наредбом црквених власти Угарске, од остатака камених зидина прављена је католичка црква у селу Кукујевцима. У непосредној близини града налазио се извор са чудесном водом, у народу познат као ''Деспотовац''. Многе легенде повезују овај извор са члановима породице Бранковић.

О идејној основи Беркасова као ''центра'' Деспотовине посредно говори и представа последњег сремског деспота Стефана Бериславића са ведутом овог града, међу ликовима Срба светитеља у цркви Светих Архистратига у Лаћарку, у склопу зидних слика које је 1786. године извео Григорије Давидовић-Опшић.

Печат трагичног удеса Бранковића почео је када су Турци 1441. ослепели деспота Стефана, сина Ђурђа Бранковића, а протерали га из Смедерева1459. године. Скрасио се у Фурланији у замку у Београду, који му је купила сестра Кантакузина. У том замку рођени су Мара, Ђорђе и Јован и у њему је 1476. године умро деспот Стефан Слепи. Ангелина је са децом Ђорђем и Јованом, пошто је удала кћер Мару 1485, дошла у Будим на позив Матије Корвина, који је, после смрти Вука Гргуревића, понудио Ђорђу место српског деспота у Угарској, 1486. године. Населили су се у Купинову, где су положене мошти деспота Стефана у цркви Светог Луке. Стекавши поседе у Срему и Славонији, Ангелина и деца почели су да помажу манастире, о чему сведоче повеље издате 1495. и 1496. године. Управо је то време када су могли да помажу настанак мањих манастира пои Фрушкој Гори и Банату, који им се данас, са мање или више разлога, приписују. Деспот Ђорђе одбио је женидбу са Изабелом, рођаком краљице Беатриче, жене Матије Корвина, која није хтела да удајом прихвати православну веру. Оба брата су имала вазалне и војне обавезе. Ђорђе је био дужан да држи бадериј од хиљаду војника, а војно амбициознији Јован две хиљаде. Деспот Јован, храбар и енергичан, носио се плановима, да ослободи државу деспота Ђурђа, па је преузимао низ успешних војних похода у Србији, Босни и Славонији, а у његово име деспот Ђорђе обављао је преговоре са Венецијом око рата са Турцима. Да је Јован имао амбиције да постане господарем српске земље која је била под Турцима, показује и текст повеље коју је 1499. године издао светогорском манастиру Есфигмену, уз обавезу да сваке године, у складу са својим могућностима, помаже братству манастира. У повељи наглашава да, ако постане ''господин Србљем'', давао би онолико колико је давао његов деда деспот Ђурађ. Међутим, деспот Јован је убрзо умро исцрпљен ратовима и болешћу, 1502. године. У међувремену је његов старији брат, по угледу на Светог Саву, тајно извршио постриг и обукао монашку одећу. Његов задатак је био да ојача српску црквену организацију у Угарској, јер је падом Деспотовине, аутокефална српска архиепископија формално престала да постоји. Пошто је деспотска титула прешла у руке хрватског племића Иваниша Бериславића, који није био наклоњен последњим Бранковићима, иако је за њега, истина на силу, била удата удовица деспота Јована, око 1506. године Максим и Ангелина приморани су да оду у Влашку војводи Јовану Радули IV Великом. Са собом носе Јованове и Стефанове мошти, не надајући се скором повратку у Срем. У Влашкој је Јован брзо напредовао у црквеним титулама, успут обављајући дипломатске активности, укључујући ту и више одлазака у Будим. Већ три године после доласка у Влашку враћају се у Срем, због промена на влашком престолу , које по њих нису биле повољне. Ни повратак им није донео бољи однос са Иванишом Бериславићем. Када су се вратили у Купиново и мошти Стефана и Јована су вратили у цркву Светог Луке. Тек 1512. године долазе по њих боља времена. На престо Влашке долази њихов поуздан рођак, а у међувремену умире Бериславић. Већ следеће године помиње се владика Максим као београдско-сремски митрополит, тако да његова моћ око побољшања положаја српске цркве и борбе против Охридске архиепископије добијају нови полет. У очекивању обећане помоћи из Влашке и Русије за градњу новог митрополијског седишта и породичног маузолеја, данашњег манастира Крушедола, настаје скромна манастирска црква посвећена Сретењу. Обоје су сахрањени у Крушедолу.

''Сахрањене у Крушедолу, мошти светих Бранковића, деспота Стефана и Јована, митрополита Максима и мајке Ангелине, дали су свим фрушкогорским манастирима значај култног места које непрекидно подсећа на последњи чин српске трагедије.''

Разматрајући политичке, црквене и материјалне могућности Бранковића, као евентуалних ктитора неколико фрушкогорских манастира, и Привине Главе у том контексту, јасно се издваја период након њиховог доласка у Срем 1486. па до смрти депота Јована 1502. године. Тако нам 1496. година, као време настанка манастира Привина Глава, изгледа сасвим реално, јер је управо то време када су Бранковићи на врхунцу економске моћи, када могу да помажу светогорске манастире и зидају нове по Фрушкој гори и Банату.

У времену после продора Турака у Срем, после пада Београда 1521. и битке код Мохача 1526. године, било је све мање изгледа за градњу православних цркава и манастира. Напротив, од тада почиње време њиховог страдања, многе су цркве тада биле порушене и многи манастири опустели. Тек пошто се на освојеним територијама становништво усталило и турска администрација почела да функционише, већи број манастира добио је извесне привилегије и опстао, уз давање пореза који није био мали.

На тлу средњевековне Угарске основан је Будимски елајат са двадесет пет санџака. Под Сремским санџаком који је имао седиште у Митровици били су фрушкогорски манастири. Турске власти су у више наврата убирале обавезна давања манастира катастарским пописима или дефтерима, којих је сачувано пет из XVI века. Високи намети царске благајне били су превисоки за осиромашене манастире и цркве, па су неке од њих турске власти јефтино куповале и од затеченог материјала зидали џамије, безистане и караван-сараје.

Први дефтер за Сремски санџак настао је између 1545. и 1548. године. У њему недостају први листови где је био готово цео попис нахије Илок, тако да манастири Привина Глава, дивша и Кувеждин у њему нису формално заступљени, што је у савременој литератури схваћено као да тада нису ни постојали.

Други дефтер за Сремски санџак писан је после 1566/7, а пре 1568/9. године. Први манастир у попису је Привина Глава, а као игуман, што је изузетак код пописа, спомиње се Максим. Манастир има један виноград, ливаду која даје двоја кола сена и њиву од два дана орања, затим је држао ливаду коју је, изгледа, узео у најам од неког Дервиша Мустафе. У поседу калуђера је и поље (мезреа) Вишава за које су плаћали у име десетине и других феудалних дажбина 550 акчи, тако да је укупан порез износио за Привину Главу 650 акчи. Прва два дефтера настала су за време владавине Сулејмана II, а због високих намета савременици су у својим записима забележили тај период као време ''продаје цркава и манастира''.

У дефтеру из 1578. године убележен је опет игуман Максим, а порез на имање износио 1.855 акчи. Од тога у готовом новцу 200, разне таксе и глобе 105, за кошнице 1.000 и за мезру Вишава, као и раније 550 акчи.

Четврти попис је из 1588/9. године, где су такође подаци о манастиру. На име ушура и ресмова калуђери су плаћали 2.200, а мезру 700, што укупно износи 2.900 акчи.

Следећи податак везан за манастир Привина Глава је Типик који је писао калуђер Тимотеј при храму '' светих чиноначелника Михаила и Гаврила'', а по заповести игумана Симеона и остале браће.

Манастир је 1627. године посетио патријарх Пајсије, и ту нашао ''чатовник с образи'', данас познатији као Минхенски псалтир. Пајсије је био познат као образован архијереј, писац и повезивач књига, и када је изразио жељу да псалтир понесе, препише и повеже, братство се томе успротивило. О томе постоји у књизи и запис:
''Ову свету и душеспасну књигу звану Чатовник, са сликама, нађох ја, смерни архиепископ Пајсеј, у Горњем Срему у ћелији Прибиној Глави, храму Светих сила бесплотних.
И узех је извода ради. И много метежа тада беше због ове књиге, па је сами донеше у село Врдник проигуман кир Теодор и игуман Силвестер. И беше се веома распала и преповезах је и покрпих љубави ради. Тада је била 1626-1627 (7135) година када је узех. А повезах је године 1630 (7138). И тада је послах опет где је била раније И нико да је не узме из ове Божије цркве, да није благословено, већ клето и проклето и у овом веку и у будућем, већ онде да је у храму Архангела, више села Прибина Глава.
И потписах је својом руком. И тада невољу имах од владајућих, једином Богу је знано, но све ћу изложити свевидећем оку. Писах око месеца децембра 13, индикта 13, круг луне 13, круг сунца 25. И много вам лета, моја братијо, који ми дадосте ову књижицу, опет (је) Божија и Ваша.''

Нажалост, копија псалтира коју је дао да се начини патријарх Пајсије изгорела је у пожару Народне библиотеке 1941. године, а оригинални рукопис са драгоценим минијатурама отео је из манастира баварски официр 1688. године у аустро-турским ратовима. После краћег задржавања у два католичка самостана, псалтир је доспео у Минхенску државну библиотеку. Тако је неславно завршио своје последње путовање овај псалтир, који је припадао библиотеци деспота Ђурђа у Смедереву. У манастир Привину Главу књига је могла доспети као дар неког од чланова породице Бранковић, највероватније деспота Јована. Има претпоставки да је манастир Ковиљ у Бачкој основан као метох манастира Привина Глава. На то је неке истраживаче навела белешка са почетка XVII века из Минхенског псалтира, где су заједно пописани предмети оба манастира. Ако се боље погледа садржај белешке, видећемо да је реч о предметима у секундарној употреби и да су били намењени ливењу и изради нових богослужбених предмета или окова књига. Томе иде у прилог и белешка у којој се каже колико је сребра и бакра, измерено у окама, однео неки проигуман. То што се Типик из Прибине Главе нашао у манастиру у Ковиљу 1720. године, само је део сталне размене и препродаје књига.
Последњи податак с краја XVII века говори да је манастир страдао у Бечком рату и да је накратко био напуштен. По потписивању Карловачког мира 1699. године монаси су се вратили и кренули у обнову манастира.
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Legende i predanja Empty Re: Legende i predanja

taj Sre Sep 16, 2009 9:44 am
Манастир у XVIII веку


O Срему, а нарочито о фрушкогорским манастирима на самом почетку XVIII века, пружа нам драгоцене податке опат Бонини који је у два наврата (1698-1699. и 1702) пропутовао и детаљно описао територију Одескалкијевог Срема. Наиме, у време док је Срем био под коморском управом (1687-1745) одигравао се спор фрушкогорских манастира са Одескалкијевим спахилуком.

Потпомажући ратове против Турака, принц Ливије Одескалки помагао је млетачку војску у храни, а цару Леополду I позајмио је значајне суме. Када је постало јасно да ће већи део Срема припасти Хабсбуршкој монархији, Леополд је понудио на продају ту територију принцу Одескалкију за суму од 150.000 форинти. Договор је постигнут 1697, а примопредаја је извршена годину дана касније у Илоку, уз присуство великог броја званица, међу којима су били и представници фрушкогорских манастира. Тај ће догађај у првој половини XVIII века загорчавати живот фрушкогорским монасима око граница поседа, јер је нови господар Срема занемаривао повеље бечког двора дате српском народу и манастирима и на сваки начин гледао да поседе присвоји.

Опат Бонини је као добар хроничар пружио значајне податке о судбини манастира Привина Глава на самом почетку XVIII века. Наводи, на почетку излагања, да је манастир страдао у Бечком рату (1683-1699), када су га монаси морали напустити и тек после Карловачког мира дошли и кренули у обнову. За цркву каже да је у лошем стању и да су је монаси прошле (1701) године почели прекривати плочама. Значајно је што спомиње да је црква имала куполу, и да се у њој виде само Богородица и Свети Антиох. Овде је, вероватно, реч о остацима старијег
живописа, јер Бонини ни у једном манастиру не спомиње иконе.

О границама поседа каже:
''На источној страни од манастира налази се село Сот, где граничи са
Сухим долом, на југу Бачинац, где граничи са Пушином међом, на западу Беркасово, где граничи са Калуђерским гатом, на северу запустело село Бапска, где граничи са Великим брдом. Манастир поседује 200 јутара ораница, како обрађене тако и необрађене, и 582 јутра шуме. Има два места за градњу млинова. Манастирска територија је миљу и по дуга и миљу широка.''

Око манастира су се окупљали разбојници, који су 1701. године овде убили босанско-ђаковачког бискупа Николу, кнеза села Пакладина и неколико трговаца и путника.

Oсим старања о обнови цркве и конака, монаси су гледали да набаве књиге и остале црквене утвари. Тако су из славонског манастира Ораховица 1702. године позајмили Празнични минеј Божидара Вуковића, при игуманима Антонију и Исаји. Неки Петар, свом оцу Милошу и себи за душу, поклонио је манастиру крст 1707. године. Из манастира Крушедола је 1713. године позајмљена рукописна књига која је некад припадала деспоту Јовану Бранковићу. Архимандрит манастира Ораховице Арсеније, поклонио је 1718. године Апостол, кијевско издање. Године 1733. књигу Слова Јефрема Сирина, руско издање из XVII века, поклонио је ''раб божији Петар Јакововић за своје телесно здравље и душевно спасење.'' У времену од 1719. до 1735. године била је у манастиру школа за калуђере. По заповести митрополита Вићентија Јовановића извршен је попис свештенства и монаха у Срему 1734. године. Тада се у манастиру налазио, као духовник, зограф Калиник. Игуман је био Алексеј јеромонах, а монаси су били:Стефан, Теофан, Атанасиј, Михаил, Мисаил, Захариј и Филип. У Прњавору је било десет домова и 32 душе. Игуман Василије боравио је 1735. године у Русији, тражећи помоћ за подизање нове цркве, чија градња је била у плану. Он преко владике будимског Василија Димитријевића поручује да је руска царица Ана Павловна позвала представнике фрушкогорских манастира да дођу по дарове. Није познато шта је манастир добио том приликом из Русије. Следеће, 1736. године манастир је добио већи број књига са разних страна. Триод посни, руско издање, добијено је од ''игумана кир Захарија привиноглавского откупише га хришћани ради Стефана јеромонаха.'' Затим су комплет минеја купиле и поклониле две богате породице из Шаренграда, Вуковић и Плавшић, које ће и касније бити дародавци. За време аустро-турских ратова манастир је, вероватно уз обилну финансијску потпору, добио од генерала Валиса 1739. године ''Салва гвардију'', којом се заштитио од војних пљачки и страдања, који нису заобишли неке фрушкогорске манастире. Исте те године привиноглавски зограф Калиник затечен је у Сентандреји за време харања куге, па пише у Беч владици за дозволу, да борави у целији Ћипровачке цркве, док се не стекну услови да се врати у Карловце. Нажалост, то писмо је последњи траг о овом зографу.



Пo завршетку аустро-турских ратова, манастирско братство је прикупило довољно новца да отпочне радове на градњи нове цркве од камена у традиционалном стилу. Градња је почела 1741. године и рађена је по угледу на цркву Новог Хопова, а благослов је дао патријарх Арсеније IV, при игуману Стефану. Ова велика и скупа грађевина није могла да се гради без издашне помоћи имућних Срба из околних места: Сима Вуковић из Шаренграда дао је 1.000 форинти, Јосиф Монастерлија 150, Плавша Георгијевић из Бачинаца 100, Радул Стекић из Бачинаца 100, Јоаким Скокић из Шаренграда 100, Јефта Георгијевић из Шида 75, Теодор из Вуковара 75, Јовица Нешковић из Осијека 100, Станко Чанић из Бачинаца 75, итд.

Године 1742-43 извршен је попис прњавораца, па је тада при манастиру Привина Глава било дванаест домова, који су у трећој деценији XVIII века дошли из околних села. Joхан Паул Пасарди, заменик камералног директора, моли патријарха да преузме мере против братства манастира Привина Глава у коме се крију разбојници. Те 1744. године они су у манастиру одузели новац сину врбаског кнеза. У сталним неспоразумима око земљишта, манастир је 1744. године имао спор са кнезом села Сота. У основи је реч о спору између Одескалкијевих службеника и манастира, које се сводило на питање да ли нови власник сремских поседа може газити преко српских народноцрквених привилегија добијених 1690. године. Манастири, а међу њима и Привина Глава, истицали су да привилегије које потичу од деспота Јована имају већи значај од Одескалкијеве донације из 1697. године. Капетан Трифун Исаковић поклонио је манастиру сребрни путир, о чему сведочи запис у унутрашњости стопе. Путир је сада у власништву цркве у Адашевцима.
Павле Ненадовић, митрополит карловачки (1749-1768), свакако спада у најпросвећеније јерархе српске цркве у XVIII веку. Његов рад на подизању просвете и културе међу аустроугарским Србима био је од огромног значаја. Обновио је запуштено школство и отворио чувену Покровобогородичину школу. Посебну пажњу посветио је манастирима, да би 1753. године наредио генералну визитацију фрушкогорских манастира, ради увида у њихово стање.
Та визитација коју је неуморни Димитрије Руварац ваљано приредио за штампу, пружа највише материјала о манастирима у XVIII веку.

Попис Привине Главе почиње мишљењем пописивача о његовом настанку:
''Перваја церков била зидана от цигле с блатом малена, невједомо кто бил јеја здатељ и в која времена сооружена била.''

Следи попис манастирске обитељи који садржи биографске податке, материјално стање, ниво писмености, знање појања и вршења литургије. Поједини монаси, скоро половина њих, није имала ни мантије. Пописани монаси су: Игуман Мојсеј Плавшић јеромонах, Никанор Михајловић јеромонах, Симеон Живановић јеромонах, Георгиј Петровић јеромонах, Герасим Поповић јеромонах, Јоаникиј Веселиновић јеромонах, Василије Вулић јерођакон, Исаија Бошковић монах и Јефтимије Гавриловић монах. Спомињу се и монаси који су отишли после 1740. године или су умрли: монах Дионисије је побегао, монах Атанасије је послом отишао у Славонију, док су умрли монаси: Захарије јеромонах, Теофан јеромонах, Григорије јеромонах, Стефан јеромонах, Софроније јеромонах, Стефан јеромонах, Рафаил монах, Мојсеј монах и Јефрем монах. Од 14 пописаних прњавораца највише их је пореклом из Костајнице.


Храм је још увек у недовршеном стању. Новоподигнута црква је од камена и цигле, висока 5, широка 4 и дугачка 12 клофтера (клофтер је 189,66 цм). Олтар је висок, има три велика прозора са гвожђем и стакленим окнима. Певничке апсиде су изнутра полукружног облика са по једним прозором. Кубе је на четири камена ступца и има осам застакљених прозора. Црква је до припрате малтерисана, окречена и патосана циглом. Има по једна врата са јужне и северне стране. Припрата је одвојена каменим зидом, засведена циглом, неомалтерисана и непатосана. Часна трпеза је привремена, од цигле, на једном каменом ступцу, неосвећена. При припрати је недовршен звоник на четири камена ступца изидан циглом, неомалтерисан и привремено прекривен храстовом клисом. Кубе је било прекривено храстовом клисом, остали кров храма са половном храстовом шиндром. Олтарска преграда је била привремена и састављена од икона из разних епоха. Четири престоне иконе радио је 1747. године зограф Станоје Поповић, у другој зони је био стари осредњи крст са Распећем и Нерукотвореним образом Христовим. У надверју је била сцена Христовог страдања, али није наведено која је. Необичан је податак да се две иконе на овој олтарској прегради налазе на неуобичајеним местима, за које скоро да нема аналогија у српском сликарству XVIII века. То је случај са иконама Нерукотворени образ и непознатом сценом из циклуса Христовог страдања, чија појава се може правдати монашким везама са Украјином и Русијом. У цркви се налазило више старих престоних икона, као и мањих, целивајућих. Неке од икона се воде у попису као старе српске.

Црквени мобилијарје још увек стар и сиромашан:
''Скамие тишлерске у пјевницах нове, у нима 18 столова, стол Архијерејски, 12 столова ветхи (старих) дунђерских. В притворје 2 иконостаса дунђерска, 2 налоне округле...''

На северној страниналазио се опеком сазидани зид од седам ћелија, са кухињом, трпезаријом, тремом и подрумима.

Постојале су и две манастирске кафане, једна на манастирском имању, а друга на коморском поседу код Беркасова.
Када је у питању манастирско имање, оно се није много променило од 1702. године, јер су међе исте.
Све скупа, манастир се налазио у тешкој економској ситуацији притиснут градњом нове цркве. Манастир Привина Глава спада средином XVIII века у сиромашније фрушкогорске манастире. Опис из 1753. године завршава се у манастиру доласком митрополита Павла Ненадовића, који је својим присуством желео да стави до знања колико пажње придаје спроведеној визитацији и да, оно што је било тада најважније, још једном апелује да монаси пређу у општежиће. Реформе које је у монашком сталежу у Подунављу почео да спроводи, по узору на оне у Русији још Арсеније IV, нису сасвим заживеле ни у доба митрополита Ненадовића. Богати монаси су се опирали да предају манастирима своја покретна и непокретна добра, што је свакако успоравало економски напредак фрушкогорских манастира, доводило до свађа и туча и сталне нетрпељивости међу монасима.
Исте 1753. године настављају се поклони донатора у књигама, али је најзанимљивији прилог икона на дрвету, величине престоних, коју је манастиру поклонио свештеник Петар Стажић, док је судећи по сликарским особинама Успење Богородице радио Јанко Халкозовић, новосадски сликар.
Године 1757 . почиње коначно утврђивање манастирског поседа од стране комисије коју је предводио гроф Ђорђе Фекете, царски војни саветник и велики жупан арадске вармеђе.Реализација је спровођена под великом пажњом митрополита Павла Ненадовића који је нашао начина да гроф Фекете пресуди у корист манастира. Реамбулација је, после потврђивања од стране Марије Терезије, ступила на снагу и коначно верификовала имања фрушкогорских манастира. Раније реамбулације (1702, 1714, 1721, 1742/43. и 1744) нису довољно проучене. За нас је најважнија она из 1744. године , јер су том приликом војни инжињери из Петроварадина урадили велике акварелисане планове манастирских поседа. Једна варијанта мапа поседа фрушкогорских манастира налази се у Сечењи библиотеци у Будимпешти, док су манастири добили по две, једну уз текст на црквенословенском и другу уз текст на латинском језику. Ове две верзије, које су биле у власништву манастира, сада се налазе у Музеју српске православне цркве у Београду.
Mитрополит Павле Ненадовић ангажовао је Захарија Орфелина да уради бакрорез Света Тројица и архистратиг Михаило и први тираж заједно са плочом поклонио је Привиној Глави. Отосци из времена настанка нису познати, али је плоча сачувана.
Коначно је црква завршена и освећена од стране митрополита Ненадовића 1760. године. Тек тада су монаси могли да крену у изградњу нових конака. Иконостас је још увек остао онај из Описа 1753. године.
После завршетка цркве учестали су прилози и поклони, међу којима је и кашичица од сребра коју је даровао извесни Јован Ровит. Да је прикупљање новца за конаке добро напредовало цведочи и податак да је игуман позајмио 1763. године свињарском трговцу Мишку Новаковићу из Нештина 667 форинти, али је трговац изненада преминуо у Коморану, па је спахијски суд морао да решава питање дуга. У манастиру је боравио московски лајтант Јездимировић о чему су се распитивале државне службе. Следи нови поклон манастиру, тако да је шидски кнез Риста поклонио икону, а за време игумана Данила 1775. године приложена је драгоцена петохлебница.
Из 1771. године је још један важан попис стања фрушкогорских манастира. Извештај тог пописа захтевала је Илирска дворска депутација, и на основу њега је између 1774-77. године извршена редукција већег броја православних манастира у Срему, Банату, Хрватској и Славонији. О старој првобитној цркви се понавља податак да није познато кад је настала ни ко ју је подигао. Погрешно је наведено да је срушена 1736. године. Изградња нових конака била је у току, краћи источни крак имао је завршено приземље, док је дужи јужни крак већ озидан на спрат, али није потпуно завршен. Габарити конака који су тада били у току градње задржани су и до данас. Од економских зграда има качара од плетера, штала од плетера, пецара од цигле, зграда од плетера за госте и кафана од плетера. Први пут се спомиње детаљни опис економије:
''Винограда сопственога 20 мотика, дрва шлива 1.200, воденице 2 на собственом грунту, вина от собствених виноградов и от десетка 450 хакова, ракие комове 25, волова теглећих 8, коња теглећих 5, крава музара 3, кошница 12.''

Дуг манастира износио је 1.223 форинти и 30 круна. Ако се изузме дуг вуковарском спахилуку од 200 форинти, скоро све остало узето је на зајам ради изградње ћелија.

У седмој деценији било је у манастиру по двадесетак монаха. Године 1771. пописани су следећи монаси: Игуман Данил Радушевић јеромонах, Јефтимије Поповић јеромонах, Пахомије Стражић јеромонах, Висарион Кузмановић јеромонах, Петроније Лазаревић јеромонах, Никанор Михајловић јеромонах, Михаило Милошевић јеромонах, Арон Лукић јеромонах, Теодосије Гавриловић јеромонах, Арсеније Јаковљевић ђакон, Исаиа Бошковић монах и Генадиј Теофиловић монах.
Тих година у књизи манастира Врдника( Раванице) бележи се да је јеромонах манастир Привина Глава, Генадиј, измолио да мошти светог цара Лазара буду изложене у његовом манастиру. Државна комисија која је обилазила фрушкогорске манастире 1783. године интересовала се за време настанка манастира и приходе. Монаси су одговорили да је оснивач манастира деспот Јован, а време настанка 1496. године, спомињући да је манастир настао на његовом поседу Беркасово. У другој половини века у манастир је доспела рукописна књига Четворојеванђеље, бугарске рецензије, настала у Малој Влашкој-Олтенији. Књига је писана у другој половини XVI века и сада је у власништву Музеја Војводине.
Године 1786. завршен је нови барокни иконостас који је насликао новосадски сликар, вероватно украјинског порекла, Андреј Шалтис, док је резбарију радио Аксентије Марковић.
Стање српских манастира у Карловачкој митрополији било је предмет још једне визитације 1787-1791. године. У Привиној Глави било је само седам монаха, док је у делу пописа који се бави економијом уписано да манастир има вишак од 360 форинти. По приходима је тада Привина Глава међу боље стојећим фрушкогорским манастирима. Тај утисак се стиче када се пореде количине пољопривредних производа, ракије и вина, број стоке и кошница.
Монаси су тада били: Теодосије Гавриловић игуман, Синесије Петровић јеромонах, Прокопије Јовановић намесник, Јоаким Милошевић ђакон, Софроније Петровић духовник, Јов Радојчић јеромонах и Матеј Петровић монах.
После пада Београда калуђери из Србије прелазе у Фрушку гору. Прво у манастир долази Исаија Јовановић из манастира Драче, 1791. године. Годину дана касније два монаха избегла из Србије, који се налазе у Привиној Глави, Гаврило Илић и Никодим Јовановић, примају по 150 форинти пензије, јер су помагали аустријској војсци. Није познато колико су се задржали у манастиру.
Сликар Кузман Коларић приводио је крају осликавање унутрашњости цркве о чему је у певничким просторима оставио два записа 1791. године. Ктитор осликавања северне певнице био је господар Димитрије Јовановић из шанца Јамене, а јужне певнице Илија Плавшић из Вуковара. Зидне слике завршене су 1792. године , о чему сведочи запис у припрати, изнад улаза у цркву.
Крај XVIII века манастирски комплекс је дочекао као заокружена целина, истина не по угледу на богате фрушкогорске манастире који су имали око цркве повезане конаке са све четири стране. Без великих и богатих ктитора, монаси Привине Главе учинили су више него значајан подвиг, који сведочи више о њиховој економској моћи, него о жељама и потребама.
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Legende i predanja Empty Re: Legende i predanja

taj Sre Sep 16, 2009 9:46 am
Манастир у XIX и XX веку


На самом почетку XIX века обновљена је надгробна плоча највећим ктиторима манастира, породици Вуковић, о чему сведочи и запис. Плоча се налази у унутрашњости цркве у северном делу, близу певнице.
Три године касније, чести дародавци манастира, породица Плавшић, дарује нову часну трпезу, на чијој је доњој плочи запис:
''Церкви обители светого архистратига Михаила привиноглава, за вечни спомен својих родитеља Григорија и Ане и браће Григорија и Аксентија, у спомен Стефана, Јована, Николе и Григорија Плавшића, житељи вароши Вуковар, при митрополиту Стефану Стратимировићу, 1803.''

Већ 1829. године црква је изнутра обнављана о чему сведочи запис на северозападном полигоналном ступцу централног дела храма. Тада је урађен нови живопис, очишћен иконостас, певнице, оба балдахина и архијерејски сто. Постављени су и нови дрвени прозори у храму.
Митрополит Јосиф Рајачић, увидевши лоше стање фрушкогорских манастира, послао је комисију 1846. године да начини детаљан извештај. Комисија је у манастир Привина Глава дошла 6. новембра и тамо затекла цркву, конаке и помоћне зграде у веома лошем стању. За цркву се каже да је прекривена лимом, да је изнутра у добром стању, али да је потребна репарација торња. Кров на конаку прокишњава, а ћелије се лоше одржавају, у неке се од брлога и нечистоће није могло ни ући. Економске зграде биле су покривене црепом, алису и оне биле у лошем стању. Манастир је био дужан 200 форинти, а настојатељ свој приватан дуг није смео ни да саопшти. Нетрпељивост и неслога братства били су узрок што велики посед није довољно искоришћен. У извештају је наведено шта манастир има од поседа и комплетно економско стање. Имао је и две кафане, једну у прњавору, а другу на друму од Беркасова према Илоку. Нажалост, извештај о правом стању манастира није стигао у изворном облику него је од стране неких чланова комисије улепшан.

У време игумана Теофана Косовца, манастир се полако опорављао. Његовом заслугом је 1873. године манастир добио од румунске царице Марије јеванђеље, 30 књига минеја, више црквених утвара, фелона, прекривача за часну трпезу и кивоте. Део рипида дали су да се преслика Ацко Мијатов и његова мајка 1875. године.

Због земљотреса који је био више пута на Фрушкој гори од 1882-1884. године страдала је барокна конструкција кубета на три јабуке и уместо ње је постављена ниска пирамидална капа. Масивни торањ више није био складна целина са црквом о чему је касније често било речи. У време Теофана Косовца, 1878. године, били су остали монаси: Варнава Јовановић јеромонах, Мирон Мамула јеромонах, Исаија Маодуш јеромонах и била су два искушеника. Заслужни игуман Теофан Косовац (1833-1905) сахрањен је у манастирској порти.

Манастир је страдао за време Другог светског рата, када су вреднији предмети, привилегије, портрети, иконе и рукописне књиге пренети 1941. године у Загреб, а све што је у конацима остало запаљено је или покрадено. Црква и иконостас нису страдали.

Већ 1949. манастирски комплекс стављен је под заштиту споменика културе под бројем 1958/49. Том чину претходили су конзерваторски радови на цркви 1954. године, који су трајали две године. Радови су се углавном састојали од грађевинских поправки крова и конзервације фасаде цркве. Извршена је замена кровног венца, који је био у лошем стању, са јужне и северне стране, а материјал је коришћен из каменолома код манастира Старо Хопово, пошто је и структуром и бојом потпуно одговарао оригиналу. Замена лименог кровног покривача извршена је под стручним надзором Покрајинског завода за заштиту споменика културе, као и сви претходни радови.
Конзерватори истог Завода, због изузетне угрожености, преузели су радове на санацији барокног иконостаса, који су због сложености посла трајали од 1988. до 1992. године. Том приликом је и откривен потпис Андреја Шалтиса на централној икони, чиме је у науци, коначно, одбачено устаљено мишљење да је аутор иконостаса био Кузман Коларић.
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Legende i predanja Empty Re: Legende i predanja

taj Sre Sep 16, 2009 9:51 am
Храмовна слава


Legende i predanja Arhmihailo2
Ако се разматра питање коме је посвећена црква манастира Привина Глава, приступачни подаци за последња четири века доносе више неусклађених одговора.

Први податак потиче из рукописног Типика насталог у самом храму 1607. године где се за цркву каже да је '' храм светих чиноначелника Михаила и Гаврила''. Патријарх Пајсије који је наново укоричио књигу, данас познату као Минхенски псалтир, наводи у њој два назива за храм, ''храм Светих сила бесплотних'' и ''храм архангела''. Записи су из 1630. године. Опат Бонини, заслужни хроничар фрушкогорских манастира, пише 1702. године да је црква ''посвећена Св. Архангелу Гаврилу''. Визитациона комисија која је 1753. године пописивала фрушкогорске манастире по наредби митрополита Павла Ненадовића пише да ''храм јест св. Архистратигов''. При дну бакрореза Света Тројица са арханђелом Михаилом, који је Павле Ненадовић даровао манастиру, а изрезао у бакру Захарије Орфелин 1758. године, у посвети ктитора стоји да је ''храм светог Архистратига Михаила и прочих бесплотних сила''. У Опису фрушкогорских манастира 1771. године храм је ''светих Архистратигов Михаила и Гаврила''. Запис из десне певнице датиран 1791. године поводом њеног осликавања, спомиње да је ''храм светих архистратигов Михаила и Гаврила и прочих бесплотних сила''. Натпис на новој трпези из 1803. године садржи податак да је ''церква обители светог архистратигов Михаила''. Једини пут када се храм води као ''Свети архангел Гаврил'' јесте план манастирског поседа из 1864. године. Шематизам објављен 1905. године доноси доста сличну формулацију ''храм је Сабор св. Архистратига''. У савременој литератури наводи се да је ''слава цркве Сабор светог Архистратига Михаила''.

Очито да све наведене варијанте храмовне славе спадају у празнике посвећене анђелима. Поред видљивог света постоји и онај други, духовни свет анђела, чија је природа бестелесна. Анђели служе Богу, извршавају његове налоге, помажу људима,
чувају цркве, градове, државе и народе.

Збор анђела је многобројан и они се деле у девет небеских чинова: серафими, херувими, престола, господства, силе, власти, начала, арханђели и анђели. Арханђели представљају посебну врсту анђела, иако је теолошки систем у хијерархијској лествици њима одредио осмо, претпоследње место, њима је дата посебна улога. Неки од њих имају властита имена. Као анђео коме је дато највише, кроз јасно изражене личне особине и богато разгранати ''биографски'' карактер, издваја се арханђео Михаило. Постављен је за врховног старешину свих анђеоских чинова, као њихов вођа и ''првак''. Остали арханђели мање су заступљени. Званично, у Светом Писму црква је признала само тројицу, на првом месту Михаила, затим Гаврила, па Рафаила. На непосредан начин појављиваће се и други арханђели, нарочито Урило, а њихове фигуре биће присутне у византијском живопису. Али је најомиљенији арханђео у Византији остао Михаило, чији је култ добио изузетно разгранате облике. Колевка култа арханђела је Мала Азија, где је у првих неколико векова наше ере врвело од разних јудео-хришћанских и паганских веровања. Нарочито у областима Фригије и Пиксидије био је овај култ арханђела најразвијенији, одакле се ширио западном Малом Азијом, до Цариграда и Јегејских острва. Чак је црква била приморана да зауздава култ анђела и сведе га на разумне мере, пре свега на Лаодикејском сабору средином IV века. Сабор је одржан у непосредној близини места Хоне, где је култ арханђела Михаила био најразвијенији, где је постојао чудесни извор поред кога је подигнут храм. Предања о неверницима који су хтели порушити цркву посвећену арханђелу Михаилу навођењем две реке на њега, осујетио је сам светитељ, а Чудо у Хони је постао значајан празник који црква слави 6 септембра.

Византијски култ арханђела уобличио се током четвртог и петог века кроз подизање храмова у њихову част и кроз литературу. Претежно се може говорити о култу арханђела Михаила, мање Гаврила, док је о арханђелима Рафаилу и Урилу само спорадично изражавана њихова улога, а о Салатилу, Јегудилу и Варахилу има веома ретких помена у литералним изворима. Арханђео Михаилo је, у Византији и хришћанском свету уопште, изузетно значајна фигура идејно-религиозног система. Његова популарност се може мерити са најистакнутијим светитељима, Јованом Крститељем, светим Николом, светим Ђорђем и светим Димитријем. На хришћанску представу о арханђелу Михаилу као ратнику и на његов каснији култ војсковође (архистратига) највише је утицао теолог Ориген. Примарна улога арханђела Михаила, у теолошком смислу, остаје да као борац и кнез анђела води борбу против Сатане, демона и бесова, али и других принципа греха и непријатеља божијих. Нешто слабије је остао заступљен његов култ као лекара или помагача у невољи.
Цар Јустинијан је нарочито био заслужан за обнављање и зидање храмова и лечилишта поред лековитих вода, који су били посвећени арханђелу Михаилу. За разумевање рановизантијског култа арханђела Михаила наводи се Чудо у Хони са три најбитнија елемента његовог статуса: лечење болесних, борба против ђавола и његових дела и уништења, односно преобраћење пагана.
Осим царева у Византији и горњи слојеви друштва су према хијерархијском статусу прихватали култ арханђела Михаила. Тај механизам познат је и у раној Србији, али и у доба цара Душана, када је властела преузимала царевог заштитника. Арханђела Михаила срећемо на аренгама којима су искићене повеље, као и у делима примењене уметности. У нашим крајевима сматран је чуварем православне вере и борцем против јереси. Саграђен је велики број храмова у његову част, а у читавом низу средњевековних манастира јавља се његов лик на западном зиду уз врата храма, или на ступцима, ређе у
наосу. Занимљиво је да православна српска црква у селу Визићу код Илока има за славу Чудо арханђела Михаила у Хони, као далеки одјек из византијских времена.
Главни садржај за разјашњавање призора из ''историје'' арханђела налази се у текстовима окупљеним под датумима празновања анђела и арханђела. Чудо у Хони, али и нека друга чуда арханђела, славе се 6. септембра, а 8. новембра слави се празник арханђела Михаила и свих осталих анђеоских редова, када се износе догађаји из арханђеоске ''историје''. Највећи број текстова о арханђелима окупљен је у Великом чти минеју, за прву половину месеца новембра, који је сачинио руски митрополит Макарије средином XVI века. Ту се под осмим даном новембра говори о Сабору архистратига Михаила и другим догађајима у вези анђела, са описом око тридесетак чуда, похвала и других текстова.
Култ другог арханђела, Гаврила, у односу на култ арханђела Михаила, далеко је мање развијен. Гаврило је био најважнији Божији гласник, он је према Библији, Богородици донео вест да ће родити Христа, свештенику Захарији је најавио рођење сина-Јована Крститеља, пастирима у Витлејему објавио је Христово рођење, а пророку Данилу разјаснио визију о будућим догађањима. У Библији се назива анђелом, док је звање арханђела стекао у апокрифној литератури.
Арханђел Гаврило има два празника у православној цркви. Први је Сабор арханђела Гаврила 26. марта, а други 13. јула. О установљењу другог празника има више верзија. Први пут овај празник срећемо у X веку у месецослову једног цариградског патријарха. По типу службе може се закључити да је настала за његов храмовни празник у време иконоборства. Празник је распрострањен нарочито у XII веку. Током службе 13. јула спомињу се чудесна јављања арханђела Гаврила.
Црква у манастиру Привина Глава посвећена је Сабору архистратига Михаила 13/26. јула. Међутим, тога дана српска православна црква слави арханђела Гаврила, његова чудесна јављања. Теолошка историја и пракса јасно разликују по два празника везана за оба светитеља, са јасно одређеним датумима и називима празника, од којих сва четири имају право на храмовну славу. Централна тема Сабор арханђела, која у исто време разлаже и синтетише горе наведене празнике, који црква слави 8. новембра, уједно је празник свих бестелесних сила и нарочито арханђела Михаила, као чиноначелника анђеоских чинова, затим анђеле, вековима поштоване као слуге и извршитеље воље Божије, чуваре цркава, народа, градова и свих верника (пс.91, II), веснике, војску небеску и главне заступнике људи пред Богом. Избор новембра учињен је зато што је то девети месец почевши од месеца марта када је створен свет, што је аналогно са девет анђеоских чинова, а осмог дана јер означава дан Страшног суда, када ће се окупити анђеоски сви чинови.
Sponsored content

Legende i predanja Empty Re: Legende i predanja

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu