Sedi da ti pričam

Taxi/priča

Novogodišnje,za mnoge tek zaspalo jutro,zasuto šarenim novogodišnjim kapama,konfetama,odbačenim pivskim konzervama,masnim papirima u kojima su se nalazili specijaliteti sa roštilja,...
Nigde nikoga,osim starije gospodje u prvoj novogodišnjoj šetnji u pratnji njenog kučenceta.
Sporim pokretom ruke zustavlja taxi,i onako s' vrata započinje razgovor;

-Dobro jutro,srećna Vam nova godina...
-Dobro jutro gospodjo,neka je srećna i Vama...
-Vozite li životinje?
-Svakodnevno,gospodjo!
-Ne,mislila sam na kuce; dogovori mu uz jedva uzdržan smeh.
-Vozim i kuce,
-Koliko košta kuca?
-Ne znam koliko ste je platili,ali je sigurno skupa,jer ima iskren osmeh.!?!
-Ma,neee;Koliko košta da me odvezete do Kalemegdana sa kucom!?!
-Mogu vas odvesti samo sa kolima,gospodjo!
-Dobro,u društvu kuce,koliko košta vožnja do Kalemegdana,upita ona već pomalo nervozno usled gramatičke dvosmislenosti.
-Ne znam?
-Kako ne znate,kad ste taksista!?!Ko bi to bolje od Vas mogao znati!?!
-Taksimetar,gospodjo!
-Koliko košta ta vožnja po taksimetru?
-Ne vozim po njemu,zdrobio bih ga kolima!
-Koliko će taksimetar otkucati do Kalemegdana meni i mojoj kuci?
-Za kucu je dodatak 300dinara,a za Vas ne znam,jer ga još nisam ni uključio,pa Vas dovezao na Kalemegdan?
-Dobro,otprilike koliko će me koštati ta vožnja?
-Otprilke,izmedju 600 i 700dinara.
Pristade gospodja,i udobno se smesti na zadnje sedište,dok je njemu poverila da smesti kucu u prtljažni prostor vozila.
-Da,skupo me koštala kuca,ali nisam znala da je to zbog njenog iskrenog osmeha.
-Iskrenost je danas retka pojava,pa se zato i skupo plaća,gospodjo,jer sve šta je retko,to je i skupoceno.
-Usamnjenost je masovna pojava,pa se skupo plaća!
-Jeste,ali nju plaćamo svakodnevno,pa se na nju nekako i navikne čovek.
-Meni je suprug preminuo pre sedam godina,i od tad živim sama,pa znam šta je samoća.Posle njegove smrti sam kupila kucu,pa i nisam više toliko usamnjena.Imate li Vi suprugu?
-Nemam,imam devojku,koju volim i koja me voli.Samo,u poslednje vreme je bolesna,a ne želi da se leči,a ja nikako da je nagovorim na to!
-Ne voli Vas.
-Voli me!
-Ne voli Vas,jer da Vas voli,onda bi Vas poslušala i lečila se i zbog Vas i zbog same sebe!
-Nagovoriću je već nekako...
-Nećete,jer Vas ne voli!
-Vi želite da ja posumnjam u njenu ljubav?
-Ne,to uopšte ne želim! Želim da Vam malo otvorim oči,da se jednog dana ne iznenadite.
-JA ću se svakako iznenaditi,znao to ili ne.
-Znam,a to je zato što Vi nju volite!
Uz milion misli zaustavi svoj auto,pošto su stigli na odredište.
-Koliko sam Vam dužna?
-Ništa,gospodjo.želim da Vas po nečemu zapamtim,i setim se Vaše pogrešne prognoze,
-Evo Vama "hiljadarka",pa me se setite uz kafu u nekom dobrom restoranu,a i sama se nadam svom promašaju,i želim Vam sve naj lepše u novoj godini!
-I ja Vama želim nekoga,ko će Vam oduzeti Vašu usamnjenost,i sledećeg puta vas odvezem u neki dobar restoran na ručak,ili večeru!

Spavao bih manje, a sanjao više.

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica.
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi.
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to nece biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem.

MOLITVA



Moja usta su izgovorila i izgovaraće očenaš hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimično razumem. Jutros, prvog jula 1969., hoću da pokušam molitvu koja će biti lična, ne nasleđena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost veću nego što je ljudska. Očigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nešto tražim. Tražiti da noć više ne pada na moje oči bilo bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu naročito srećne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sačinjena od posledice i uzroka tako da tražiti neku milost, ma koliko ona bila sićušna, znači tražiti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znači tražiti da je već polomljeno. Niko ne zaslužuje to čudo. Ja ne mogu moliti da mi moje zablude budu oproštene.Oproštaj je čin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oproštaj očišćuje uvređenog, ne onoga koji nanosi uvredu koga se takoreći i ne tiče. Sloboda moga odlučivanja je možda iluzorna ali ja mogu davati ii sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni, mogu da ulijem volju da se nauči ono što ja jedva znam ili tek nazirem. Želim da me se sećaju manje kao pesnika nego kao prijatelja, a neko ponavljajući stihove Dambara ili Frosta, ili reči čoveka koji je u ponoć video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put čuo sa mojih usana. Ostalo mi nije važno; nadam se da zaborav neće kasniti. Ne znamo ciljeve sveta,ali znamo da pronicljivo rasuđivati i pravedno postupati znači pomoći te ciljeve koji nam neće biti otkriveni.
Želim da potpuno umrem; želim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.


Jorge Luis Borges

Hajde, zapleši sa mnom, ljubavi.
Život je jedan veliki kokosov orah koji nikada ne uspemo da slomimo. A i kako bismo?
Mi smo samo paradoks u beskonačnom Svemiru. Mi samo remetimo ovo prostranstvo tišine znajući da će na kraju ona pobediti. Noćas kada budeš plesao sa mnom bićeš samo ostrvo u beskonačnom moru, poslednja oaza jedne nepregledne pustinje. Iz mojih tajnih bunara ti ćeš poslednju vodu piti. Posle ću biti deo karavana, umotana u sve one odore, sačekivaću neke tamo kamilare, sa beduinima o nepostojećoj slobodi govoriti. I mi ćemo poći. Vremenom će beduina biti sve manje a pustinje sve više. Na kraju ću biti sama u pustinji iz koje sam prvobitno pozvana. Ples je težak kada te sunce žari snagom stotina vrelih lavinih izvora i kada ti noge upadaju duboko u sav onaj smrvljeni pesak, ali ću ja ipak zaplesati za tebe ljubavi. Nekada ćeš noću, gledajući udaljena sazvežđa prepoznavati tragove jednog očajničkog plesa koji neće prestajati. Vremenom će svi zaboraviti, vremenom će tragove ovih srna prekriti moćne saobraćajnice od čelika i asfalta. Koliko su srne nekada spajale, toliko će putevi tada razdvajati ljude. U memljivim stanovima visokih solitera ljudi će sa bubama biti i govoriće: „Prokleta samoća, prokleta Božija samoća...“ Očekivaće taj veliki rat koji je potreban svetskim bogatašima i biti najtužnija stvorenja koja je Bog stvorio ikada. Zamisli samo, da li bi mogao da ubiješ srnu, da li bi mogao da zapališ krila orlu? I kada shvatiš kako je veličanstven odgovor na ovo pitanje znaćeš i što toliko želim da zaplešem sada, u predvorju jedne predstojeće užasne noći. Pusti mi ruku, pusti da odem, i kada odem ja ću za tebe biti stalno prisutna. Znaš, i ti možes da zaplešeš sa mnom, ako ni za šta drugo, ono podrške radi. Muzika je tužna, ali tvoj osmeh vredi. Ti nikada nećeš ubiti srnu, nikada odseći krila orlu. Da su ljudi takvi svet bi bio jedno čarobno mesto. Nije li to dovoljan razlog za ples ili tragovi te ljubavi koju ponekad naslutimo okolo?

Jedan čovek star 92 godine, mali, dobro držeci i ponosan, koji je svakog jutra u osam sati bio komplet obučen, sa kosom moderno nameštenom i savršeno obrijan, iako je skoro sasvim slep, danas se doselio u starački dom. Njegova 70-to godišnja žena skro je umrla i time selidbu u dom učinila neophodnom. Posle mnogo sati strpljivog čekanja u holu doma, ugodno se nasmešio kada su mu rekli da mu je soba spremna.

Dok je upravljao svojom šetalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, uključujući i roletne koje su bile okačene na prozoru.

"Sviđa mi se" rekao je sa entuzijazmom osmogodišnjaka kome su upravo pokazali novo štene.
"Gosp. Džons, još uvek niste videli sobu, sačekajte još malo."
"To nema nikakve veze sa ovim" odgovorio je.

"Sreća je nešto o čemu odlučujete unapred. Da li ce mi se dopasti soba ne zavisi od toga kako je raspoređen nameštaj, već kako ja rasporedim svoje misli...Već samo odlučio da mi se dopada. To je odluka koju donosim svakoga jutra kad se probudim. Ja imam izbor: mogu da provedem dan u krevetu brojeći teškoce koje imam sa delovima tela koji više ne rade, ili mogu da ustanem iz kreveta srećan zbog onih koji još uvek rade.

Svaki dan je poklon, i dok su mi oči otvorene, misliću na novi dan i na sve srećne uspomene koje sam odložio. Baš za ovo doba svog života.

Starost je kao bankovni račun. Sa njega podižete ono što ste tu uložili. Moj savet vam je da uložite mnogo sreće u banku sećanja! Hvala vam za vaš deo u banci secanja. Ja još uvek ulažem!!"

Zapamtite pet jednostavnih pravila za sreću:
1. Oslobodite svoje srce mržnje.
2. Oslobodite svoj um od briga.
3. Živite jednostavno.
4. Pružajte više.
5. Očekujte manje.

Zapamtite pet jednostavnih pravila za sreću:
1. Oslobodite svoje srce mržnje.
2. Oslobodite svoj um od briga.
3. Živite jednostavno.
4. Pružajte više.
5. Očekujte manje.


savrshen podsetnik:)
Kod mene je ne moguce samo osloboditi um od briga.
ovo ostalo je jednostavno...meni vbar.

Пошто је стигао у место Систо и одсео у уобичајеној гостионици у коју је навраћао два-три пута годишње, Кристофоро Шродер, трговац дрвенаријом, одмах је легао у кревет јер се није осећао добро. Затим је послао по лекара, доктора Лугозија, кога је познавао годинама. Лекар је дошао и изгледало је да се зачудио. Искључио је могућност да је реч о некој тешкој болести, затражио је бочицу урина да је погледа и обећао да ће се вратити истог дана.
Сутрадан ујутру Шродер се осећао много боље, толико да је хтео да устане не чекајући лекара. Бријао се кад је неко закуцао на врата. Био је то лекар. Шродер му је рекао да уђе.
- Добро ми је од јутрос - рекао је трговац не окрећући се и наставио да се брије пред огледалом. - Хвала што сте дошли, али сада можете и да одете.
- Полако, полако! - рекао је лекар, а затим се закашљао да би изразио извесну збуњеност. - Овде сам с једним пријатељем.
Шродер се окренуо и на прагу, поред доктора, угледао неког господина четрдесетих година, чврстог, прилично простачког, руменог лица, како се некако подмукло смеје. Трговац, човек увек задовољан собом и навикнут да буде газда, изнервирано је погледао лекара упитним погледом.
- Мој пријатељ! - поновио је Лугози - Дон Валерио Мелито. Касније морамо заједно да посетимо једног болесника па сам му рекао да пође са мном.
- Клањам се - рекао је Шродер хладно. - Седите, седите.
- Ионако - наставио је лекар да би се даље оправдао - данас, како изгледа, нема више потребе да вас прегледам, све је добро са урином. Само бих желео да вам мало пустим крв.
- Пуштање крви? А зашто пуштање крви?
- То ће вам добро чинити - објаснио је лекар. - Осећаћете се после тога као други човек. То је увек добро за опуштање. А затим, то траје свега два минута.
Рекавши то, извукао је испод огртача малу стаклену теглу у којој су биле три пијавице. Ставио је теглу на сто и додао:
- Ставите по једну на зглоб сваке руке. Довољно је да их на тренутак чврсто држите и оне се одмах прилепе. И, молим вас, учините то сами. Шта да вам кажем? Већ двадесет година сам лекар, а никада нисам могао да узмем у руку пијавицу.
- Дајте овамо - рекао је Шродер са оним својим непријатним надмоћним изгледом. Узео је теглу, сео на кревет и ставио на зглобове руку две пијавице као да је целог живота само то радио.
У међувремену је непознати посетилац, не скидајући широки огртач, оставио на сто шешир и неки дугуљасти пакет који је одјекнуо металним звуком. Шродер је приметио, уз осећање неке непријатности, да је човек сео на праг као да му је стало да буде што даље од њега.
- Дон Валерио, ви о томе појма немате, али он вас већ познаје - рекао је лекар Шродеру, седајући и сам, ко зна зашто, близу врата.
- Не сећам се да сам имао част - одговорио је Шродер који је, седећи на кревету, држао руке опуштене на душек, дланове окренуте нагоре, док су му пијавице сисале крв. Додао је:
- Али, кажите ми, Лугози, да ли од јутрос пада киша? Још нисам погледао напоље. Баш би било непријатно да пада јер цео дан морам да идем наоколо.
- Не, не пада киша - рекао је лекар не придајући томе никакве важности. - Али Дон Валерио вас заиста познаје, био је нестрпљив да вас поново види.
- Рећи ћу вам - рекао је Мелито непријатно дубоким гласом. - Рећи ћу вам. Никада нисам имао част да се лично упознам с вама, али знам о вама нешто што сигурно не можете замислити.
- Заиста не бих знао - одговорио је трговац, сасвим равнодушно.
- Пре три месеца? - упитао је Мелито. - Покушајте да се сетите: зар пре три месеца својим кочијама нисте прошли путем Старе границе?
- Па, може бити - рекао је Шродер. - Сасвим је могуће, али не сећам се тачно.
- Добро. И не сећате се да сте се оклизнули на једној окуци и да сте излетели с пута?
- Да, истина је - климнуо је трговац ледено гледајући новог и нежељеног познаника.
- I један точак је одлетео ван пута и коњ више није могао да врати кола на пут?
- Баш тако. А где сте ви били?
- Ах, то ћу вам рећи касније - одговорио је Мелито праснувши у смех и намигујући лекару. - Онда сте сишли, али ни ви нисте могли да извучете кочију. Зар није било тако, реците?
- Баш тако. И падала је страшна киша?
- I те како је падала киша - наставио је Дон Валерио, веома задовољан. - I док сте се ви мучили, није ли вам пришао неки чудан тип. Дугачак човек, сав црн у лицу?
- Па, сад се већ више и не сећам! - прекинуо га је Шродер. - Извините, докторе, да ли још дуго треба да држим ове пијавице? Већ су се надуле као жабе. Мени је доста. Затим, рекао сам да имам много посла.
- Још неколико минута! - рекао је лекар. - Мало стрпљења, драги Шродеру! После ћете се осећати као други човек, видећете. Није ни десет сати, забога, имате времена колико хоћете.
- Није ли то био један висок човек, сав црн у лицу, с чудним шеширом на глави? - наваљивао је Дон Валерио. - I није ли имао нешто као звонце? Зар се не сећате да је непрестано звонило?
- Добро, да, сећам се - одговорио је врло неучтиво Шродер. - И, извините, шта тиме хоћете да кажете?
- Ама ништа! - рекао је Мелито. - Само сам хтео да вам кажем како вас већ познајем и како имам добро памћење. Нажалост, тог дана сам био далеко, с друге стране једне јаме, био сам удаљен бар пет стотина метара. Био сам испод једног дрвета, где сам се склонио од кише, па сам могао да видим.
- А ко је, дакле, био тај човек? - упитао је Шродер оштро, као да хоће да покаже како Мелито, ако има шта да каже боље да то каже одмах.
- Ох, не знам тачно ко је био. Видео сам га издалека! Али, шта ви мислите, ко је он?
- Мора да је био неки јадник, несрећник - рекао је трговац. - Изгледао је глувонем. Кад сам га замолио да дође да ми помогне, почео је да мумла, нисам разумео ниједну реч.
- Онда сте му ви пришли, и он се повукао уназад, затим сте га ухватили за руку и присилили сте га да гурне кочије заједно с вама. Зар није тако? Реците истину?
- Какве то везе има? - одвратио је Шродер почевши да сумња. - Нисам учинио никакво зло. Напротив, после сам му дао две лире.
- Јесте ли чули? - шапнуо је Мелито лекару. Затим гласније, обраћајући се трговцу:
- Ништа лоше, ко то каже? Али признаћете да сам ја видео све.
- Немате због чега да се узнемиравате, драги Шродеру - рекао је лекар видевши да се трговцу смрачило лице. - Дични Дон Валерио, који је овде присутан, велики је шаљивџија. Само је хтео да вас запрепасти.
Мелито се окренуо према лекару климајући главом. У том покрету, огртач му се мало отворио и Шродер, који га је гледао нетремице, пребледео је.
- Извините, Дон Валерио - рекао је гласом који је био много мање неусиљен него обично. - Ви носите пиштољ. Требало је да га оставите доле, чини ми се. И у овим крајевима постоји тај обичај, ако се не варам.
- Забога, извините, молим вас! - узвикнуо је Мелито ударивши се руком по челу како би изразио љутњу. - Не знам заиста како да вам се извиним! Заиста сам заборавио. Никад га не носим, иначе, и зато сам заборавио. А данас треба да јашем напоље, ван села.
Изгледао је искрено, али, у ствари, задржао је пиштољ за појасом, и даље одмахујући главом.
- I реците - додао је и даље се обраћајући Шродеру. - Какав је утисак на вас оставио онај јадник?
- Какав је утисак требало да остави? Јадник, несрећник.
- А оно звоно оно што је непрестано звонило, зар се нисте питали шта је то?
- Па - одговорио је Шродер контролишући своје речи. Осећао је неку замку. - Могао је бити Циганин; често сам их видео како звоне звонима како би привукли људе.
- Циганин! - узвикнуо је Мелито почевши да се смеје као да га та идеја неизмерно забавља. - Ах, ви сте мислили да је Циганин?
Шродер се раздражено окренуо према лекару.
- Шта је? - упитао је грубо. - Шта значи ово саслушавање? Драги мој Лугози, та ми се прича нимало не свиђа, изјасните се ако желите нешто од мене!
- Не узнемирујте се, молим вас... - одговорио је лекар збуњено.

- Ако хоћете да кажете да се тој скитници десила нека несрећа, и да сам ја крив, будите јасни - наставио је трговац, говорећи све гласније. - Будите јасни, драга моја господо. Хоћете ли да кажете да га је неко убио?
- Ма какви убио! - рекао је Мелито осмехујући се, потпуно владајући ситуацијом. - Шта вам пада на памет? Заиста ми је жао ако вам сметам. Лекар ми је рекао: Дон Валерио, дођите и ви горе, горе је витез Шродер. Ах, ја га познајем, одговорио сам ја. Добро, рекао ми је он, дођите и ви горе, биће му драго да вас види. Заиста ми је жао што вам сметам.
Трговац је схватио да је претерао.
- Извините ви, изгубио сам стрпљење. Али заиста ми је ово личило на право правцато саслушање. Ако има нечега, кажите без околишења.
- Па, добро - умешао се лекар веома опрезно - па добро, заиста има нечега.
- Нека пријава? - упитао је Шродер све сигурнији у себе док је настојао да поново причврсти за зглобове пијавице које су пале за време његовог малопређашњег испада. - Има ли нешто сумњиво против мене?
- Дон Валерио - рекао је лекар - можда ће бити боље да ви говорите.
- Добро - почео је Мелито. - Знате ли ко је био онај јадник који вам је помогао да извучете кочије?
- Ама не знам, кунем се, колико пута треба да вам поновим?
- Верујем вам - рекао је Мелито. - Питам вас само да ли претпостављате ко је био.
- Не знам. Циганин, помислио сам...
- Није био Циганин. Или, ако је некад и био сад више није. Тај човек, да будем јасан, тај човек је нешто што почиње на Л.
- Нешто што почиње на Л - потврдио је Мелито уз злобан осмех.
- Лопов? То сте хтели да кажете? - рекао је трговац озаривши се, сигуран да је погодио.
Дон Валерио је праснуо у смех.
- Ах! Лопов! Ово је заиста добро! Били сте у праву, докторе; господин Шродер је веома духовит човек!
И у том тренутку се кроз прозор чуо звук кише.
- Поздрављам вас - рекао је трговац одлучно, склањајући две пијавице и враћајући их у теглу. - Сада пада киша, ја морам да идем, иначе ћу закаснити.
- Нешто што почиње на Л - наваљивао је Мелито, устајући и сам и пребирајући испод широког огртача.
- Не знам, кажем вам. Не волим загонетке. Одлучите, ако имате нешто да ми кажете... нешто што почиње на Л? Можда ловац... - додао је подругљиво.
Мелито и лекар пришли су један другом и леђима се ослонили на врата. Ниједан од њих више се није осмехивао.
- Ни лопов, ни ловац - рекао је лагано Мелито. - Био је лепрозни болесник.
Блед као смрт, трговац је погледао ону двојицу.
- Па шта? Шта ако је био лепрозан?
- Нажалост, он је то сигурно био - рекао је лекар трудећи се да се сакрије иза леђа Дон Валерија. - А сада сте то и ви.
- Доста! - заурлао је трговац дрхтећи од беса. - Напоље одавде! Не волим овакве шале! Напоље одавде обојица!
Тада је Мелито извукао испод огртача цев пиштоља.
- Ја сам алкад, драги господине. Биће боље за вас ако се смирите.
- Показаћу ја вама ко сам! - урлао је Шродер. - Шта бисте сад хтели са мном?
Мелито је посматрао Шродера спреман да спречи могући напад.
- У том пакету је ваше звонце - одговорио је. - Одмах ћете изаћи одавде и звонићете све док не изађете из села, а затим све док не изађете из краљевства.
- Показаћу ја вама звонце! - одговорио је Шродер. и даље је покушавао да виче, али глас му се угасио у грлу, ужас због открића следио му је срце. Најзад је схватио. Прегледајући га претходног дана, лекар је посумњао па је отишао да обавести алкада. Три месеца раније, алкад га је случајно видео како хвата за руку неког губавца у пролазу, и сада је он, Шродер, био осуђен. Прича с пијавицама послужила им је само да добију у времену. Рекао је:
- Идем и нису ми потребна ваша наређења, ниткови, показаћу ја вама, показаћу ја вама...
- Обуците капут - наредио је Мелито, а лице му се осветлило неким ђаволским задовољством. - Капут, а затим одмах напоље.
- Сачекаћете да узмем своје ствари - рекао је Шродер, ох, колико мање поносан него раније. - Чим се спакујем, одлазим, будите у то сигурни.
- Ваше ствари морају бити спаљене - упозорио га је смејући се алкад. - Узећете звоно и то је све.
- Бар моје ствари! - узвикнуо је Шродер који је до тог тренутка био тако задовољан и неустрашив. И преклињао је судију као дете. - Моје одело, моје паре, то ћете ми бар оставити.
- Капут, огртач и доста. Све остало мора бити спаљено. За кочије и коња већ смо се побринули.
- Како? Шта хоћете да кажете? - промуцао је трговац.
- Кочије и коњ су спаљени, као што прописује закон - одговорио је алкад уживајући у његовом очају. - Не замишљате ваљда да губавци шетају около у кочијама, зар не?
И почео је да се смеје. Затим је грубо рекао:
- Напоље! Напоље одавде! Ниси ваљда мислио да ћу овде сатима да разговарам с тобом? Одмах напоље, псето!
Онако велик и крупан, Шродер је сав дрхтао кад је изашао из собе пред упереном цеви пиштоља, док су му се вилице опуштале, поглед отупео.
- Звонце! - довикнуо је Мелито и он је поскочио. Бацио је пред њега на земљу тајанствени пакет који је метално одјекнуо. - Извуци га и вежи око врата.
Шродер се сагнуо с напором, као оронули старац, подигао пакет, лагано га одвио, извукао бакрено звонце с дршком од дрвета, ново новцато.
- Око врата! - урлао је Мелито. - Ако не пожуриш, забога, убићу те!
Шродерове руке су дрхтале и није било лако да изврши наређење. Ипак, успео је да око врата стави каиш за који је било привезано звонце које му је тада пало на трбух, звонећи при сваком покрету.
- Узми га у руке и звони, забога! Бићеш добар, зар не? Ти си кршан момак. Хајде, баш си леп губавац! - рекао је Дон Валерио док се лекар, запрепашћен, повлачио у један угао.
Шродер је несигурним корацима почео да се спушта низа степенице. Глава му се љуљала на једну и на другу страну као код неких кретена који могу да се сретну на путевима. После два степеника се окренуо тражећи лекара и дуго га је гледао у очи.
- Нисам ја крив! - промуцао је Лугози. - То је несрећа, велика несрећа!
- Хајде! Хајде! - подстицао га је Дон Валерио као звер. - Треси звоно, људи морају знати да ти долазиш!
Шродер је наставио да силази низа степенице. После кратког времена био је на вратима гостионице и лагано кренуо преко трга. Десетине људи склањале су се док је пролазио поред њих. Трг је био велики и дуго је требало да га пређе. Наглим покретима он је тресао звонце које је испуштало јасан и весео звук: ден, ден, звецкало је.

Nenaslovljena

Voda iz slavine slivala se u tankom mlazu, i curila niz prste gospodje J.T. cije su se ruke pokretale nervozno pod mlazom, struzuci one bolje soljice za kafu, one zaostale iz starog servisa. Tako, lica okrenutog zidu, ka bledim keramickim plocicama iznad sudopere, gospodja T. mogla je da se slobodno prepusti svojim sumornim mislima. A, da ju je tada iko mogao pogledati u lice, u ocima bi procitao izraz najdubljeg ocaja - gospodja T. strasno je brinula za sudbinu svoga sina. Skola mu je, eto, isla od ruke, ali od kada je diplomirao na prestiznom fakultetu, nije nasao posao, kao njiegove kolege. Prijatelja skoro da nije imao, pogubivsi ih sve tokom skolovanja, devojku takodje nije imao, i svi ovi elementi zajedno cinili su da se gospodja stalno oseca zabrinutom u vezi svog sina, da sumnja na najgore, da je on mozda poremetio umom zbog ucenja, zbog fakulteta, ili da je cak mozda i homoseksualac….

B.T. nije narvno bio homoseksualac, a i heteroseksualac bio je opet samo teorijski. On je bio uglavnom depresivan: “Nemam cak ni hobi”, govorio bi u ocaju, samom sebi, drzeci glavu rukama, naslanjajuci se laktovima na stari pisaci sto, dok se inhalirao vrucim cajem koji bi mu donosila mama. Zureci u prazno, u zidove sobe, tako je provodio sate, izaci napolje zaista nije imalo smisla. Zaradjivati novac jos manje. B. nikako nije zeleo da se ukljuci u dinamiku one uzasne masine u kojoj su bili svi koje je poznavao, da se osmehuje sefovima, da ih pita kako je bilo kada se vrate sa godisnjeg odmora, da se vrti oko svoje ose na ergonomicnim kancelarijskim stolicama, da se udvara sekretaricama, da kupi auto na kredit, i jos mnogo toga sto bi toliko ushitilo mlade duhove njegovih bivsih kolega, prijatelja i poznanika. Najradije bi lezao u krevetu, pustajuci da ga preplavi slatki ukus depresije, sklapao bi oci, cekajuci da se telo smiri, dok ga jedino jos cinjenica da dise ne bi ucinila razlicitim od namestaja u sobi. Slusao je skoncentrisano otkucaje sopstvenog srca pomesane se cikom dece iz nedalekog skolskog dvorista, secao se vremena dok je jos bio dete i mastao o velikom svetu, prepun planova i optimizma.
Sve je to sada bila daleka proslost i B. T. mogao je jos jedino da posmatra kako tone, pretvarajuci da to nije on da to nije nejgov zivot vec da se radi, kao u fizici, o takozvanom, objektivnom posmatracu, koji bez emocija, hladno i precizno, belezi tok jednog fizickog procesa. Vremenom, dok su sa ostatak njegovog mladog zivota otpadali komadi smisla, dosao je do zaklucka da njegovo vidjenje sveta nije subjektivno i licno, vec da se radi o Istinni, dostupnoj i razumljivoj samo malobrojnima…

Rana jesen je bila ostrija i vlaznija nego inace i B.T bi sacekao noc, hladnu i kisnu, prazne ulice bez prolaznika. Tada bi samo lutao i obilazio dobro poznata mesta. Mnogo se sve promenilo od kada je bio dete, i svaki put kada bi naisao na nesto sto je ostalo isto, zamislio bi se, i zatim dodirnuo dobro znan kamen, ogradu mosta, staru fasadu ili nesto drugo, ocutao koji trenutak lamentirajuci nad proteklim vremenom, nad komercijalizacojom njegovog grada, nad laznim svetom ciju je koprenu jasno razaznavao i cije je je trikove prozreo, ne pozelevsi da zakoraci unutra. Setnja bi se obicno zavrsila u jednoj od onih novih, mnogobrojnih gradskih pekara. B. bi se dugo koncentrisao pre nego otvori vrata. Uvek se trudio da udje skoro necujno, ali vrata su uvek bila nepodmazana, kriva i lose odrzavana i skripnula bi bucno kada bi zakoracio u radnju. Tako da je od samog pocetka sve bivalo neprijatno i on bi na brzinu kupio takozvani kroasan sa cokoladom, jeftino, preslatko i nezdravo pecivo, ionako sopstvenog novca nije imao, a nije zeleo da finansijski mnogo optrecuje svoje, roditelje. U pekarama su tih godina radile mrsave, visoke devojke, izbegle sa “ratom opustosenih podrucja”. Sve su one iz vidjenja poznavale B., ali onako iscepan i neugledan, nije im bio zanimljiv niti je ulivao bilo kakvu perspektivu i sigurnost. A On je nekada dolazilo da zapocne razgovor sa njima. “Ali o cemu?”, pomislio bi i rec bi zastala u grudima, da bi taj neprijatani osecaj nastavio da traje jos neko vreme, nadogradivsi se na gomilu besmislenih situacija koje su cinilie njegov zivot.

I tako bi B. kupio svoj kroason i polako se vratio kuci. Tu bi ga docekali smrknuti pogeldi roditelja:

“Trazis li ti posao?”, pitao bi otac besno.

“Trazim, ali ne nalazim nista sto mi odgovara”, promucao bi B. i izgubio se u svoju sobu. Tamo bi legao na krevet i prepustio se potonucu u svet nirvane, u provaliju u kojoj nije bilo vazno da li covek ima hobi ili nema, da li je bogat i popularan ili klosari pred zgradom “Crvenog krsta”. Ne, tamo je sve bilo nevazno, zapravo tamo nije bilo nicega i upravo zato bilo je zanimljivo tonuti ispraznjnog uma i opustenog, bolje reci, mlitavog tela. I nije bilo jednostavno stici Tamo, odupreti se sumu sveta, pustiti da svi spoljasni zvuci zamru, oteti se instinktivnim trzajima ostataka zelje za zivotom, sakrivene u nekom nedostupnom kutku uma. A ta zelja za zuvotom, bila je tako dosadna a ipak je B. nije mrzeo jer mrznja zahteva energiju koju on nije imao. I bila je uporna i neoriginalna ta njegova zelja za zivotom, slala bi mu slike, neumesne predloge i ideje. Kao:

“Mogao bi danas opet u setnju”
ili
“Napolju je divan dan”
ili
“Zasto ne bi pozvao nekoga telefonom”

Na ovakve, neumesne sugestije svoje podsvesti B. se uglavnom nije obazirao. Uspravio bi se eventualno u krevetu, mozda bi i pogledao kroz prozor, ali snazna zudnja za nistavilom, za traganjem i Istinom kako ju je video povukla bi ga nazad na da legne. Ne, nije on po ceo dan samo lezao u krevetu, nekada bi recimo dugo stajao na terasi posmatrajuci nebo ili bi se poput bebe dugo i posveceno cudio sopstevnim prstima…

Citalac ovih redova ce se logicno zapitati zasto je B. uopste ziveo i da li je mozda pomislio i na samoubistvo, kao na kauzalnu posledicu svog zivotnog stava. I u pravu bi bio citalac , B. jeste pomislio i to vise puta, ali bi svaki put isto tako i odustao. Jer, sta je samoubistvo, do jos jedan besmislen akt koji zahteva pored ostalog i energiju i volju. Reklo bi se, samoubistvo je cin slabica, delo onoga koji ne moze da izdrzi svakodnevni besmisao, zivot u praznini, plivanje kroz blato… A time bi i roditelje mnogo razalostio. A zalostio ih je i ovako i onako - oboje su bili penzioneri i B. skoro nista nije doprinosio njihovom skromnom kucnom budzetu…

Dani su prolazili, nastojao je stoga da jede sto manje, novu odecu i obucu nije kupovao, cipele je naucio da popravlja sam, kao i da izvodi sitne popravke u stanu, samo sve to skupa nije bilo dovoljno i njemu je bivalo sve teze da podnosi taj pritisak, da ipak nesto zaradi, a da nikako ne odstupi od svojih shvatanja, i to je zivotarenje za njega bivalo sve bolnije i nepodnosljiviije, a situacija u kojoj se nalazio samo jos jedan izgovor da i dalje pravac delovanja trazi u praznini i dremezu koji je toliko voleo…

Jednoga dana, nevoljno, skoro gadeci se kao covek koji mora da dotakne izmet B. je odlucio da zaradi. Internet je tih godina dozivljavao pravi bum, pa je i on odlucio da se ukljuci u globalnu mrezu informacija, naravno na svoj nacin. Cuo je kako su ljudi preko noci postali bogati, ali on nije mastao o tome kako da se obogati. Neki od njih bili su vec slavni, ali ni slava ga nije zanimala. Tih dana beznadezno je sedeo pred kompjuterom, njegova web prezentacija bila je ocajno siva stranica, standardna boja HTML teksta. Nije znao sta da napise. sta da unovci, koja je to roba kojom bi mogao da opcini kupca, koje je to znanje kojim bi mogao da se podici. Sve iz njegove struke, a on je zavrsio elektrotehnicki fakultet, sve sto je tamo naucio bese kao isparilo, isvetrilo iz mozga, i kao da nikad i nije silio sebe da sedi u amfiteatrima da slusa profesore, postovane od strane ambiciozne i mlade publike prepune divljenja.Tako da je sedeo i dalje pred sivim ekranom, svestan samo zelje da se vrati u krevet, da se prepusti nistavilu i nestane, sve dok ga mama ne pozove na veceru, za koju se zaklinjao da ce je iz solidarnosti jednom preskociti, ali mu nikada nije polazilo za rukom.

Dani su prolazili, osmog dana dogodi se nesto nebicno. Zagledanog u prazno, B. odjednom privuce paznju nekakvo neobicno kretanje. Nije to bila paznja svesnog, zivog coveka, vec zivotinjsko opazanje bez imalo svesti. Neka muva, crna, debela zunzara, kretala se kraj bele zavese, pokusavajuci da izadje iz sobe. Njeno naizgled bezglavo letenje isprva je zacudilo B., a onda je ostavio kompjuter, ustao i pomerio zavesu. Muva zurno odlete napolje i zapahnu ga miris svezeg vazduha.

"Sloboda je pokret,
sloboda je kretanje,
sloboda je kretanje bez razuma i smisla,
sloboda je radost jer zivis..."

B. se u zivotu nije bas mnogo kretao, a nije bio ni pesnik, jer ni poezija naravno nije imala smisla, pa su ga stihovi koji su mu se tako nenadano javili jako iznenadili i uplasili. Sta se to desavalo sa njim? Otrcao je brzo u kupatilo da se pogleda u ogledalo, tamo nije video nista neobicno, i dalje je licio na sebe, ona ista rascupana kosa, zapusteno lice. Ali u sebi, u sebi, osecao je nesto novo, snazno i neizmerno, nesto obicno a ipak veliko. Vratio se u sobu, seo za kompjuter, ruke su ovoga puta pisale same:"

"Radite u firmi, prepustili ste se. Teraju vas ambicije, sopstvene ili tudje!
Ipak, cini vam se intimno da sve to nema nikakvog smisla.
Hteli bi ste nesto da promenitie, ali se ne usudjujete.
Javite mi se, i uz skromnu nadoknadu koju cete odrediti sami, pomoci cu vam da nastavite dalje ka licnom krahu"

"CRNA MANTRA - METOD LICNOG SAMOUNISTENJA"

Reci su ga uplasile. B. je netremice gledao u ekran, kao da je sve to napisao neko drugi, kao da se cudi odakle je to izaslo, kao da nije znao sta zivi u njemu, kakav misoni parazit, kakave ideje. Odmah je pokusao da se obeshrabri, da diskredituje sebe jer stvarnost je bila bolna, to nije bilo to, u svakom slucaju bilo je glupo, bombasticno, besmisleno. Uhvatio za glavu, ovako vise zaista nije imalo smisla, ovako ga sve to nije nikuda vodilo, do u bledo kopiranje onih koji su vredno radili, pokusavali, grcili se, trudili, se tezeci nekakvom poslovnom uspehu, imitiranje onih koje je najvise prezirao. Obrisao je datoteku i legao u krevet. I te veceri, dok su se senke spolja smirivale, a narandzastu svetlost sunca lagano smenjivala vestacka svetlost upaljenih lampi u stanovima spolja, on se po ko zna koji put, ponovo osetio nesposobnim.

Jutro naravno nije bilo nista bolje. Posle dorucka uputio se na reku. Svidjalo mu se da posmatra camce. Dan je bio suncan i sedeti tu, na klupi, to je barem bilo besplatno. Odozgo sa nasipa, kretanje bezbrojnih brodova i camaca izgedalo je nekako veselo, razdragano, bez smisla, onako kako je B. voleo. I opet mu se ucini da bi sve moglo biti dobro, samo kada bi se svet prepustio spontanost, kada bi odnosi medju ljudima postali vedri i razigrani, onako kako je bivalo u detinjstvu, neponovljivom detinjstvu… Nekoliko sati je tog dana proveo na reci posvetivsi se posmatranju i detaljnoj analizi sasvim banalnih stvari - istrosenih djonova, mrlja od pseceg izmeta na travi, trulom drvetu koga je nanela voda, nekim zardjalim limovima, strukturi betona… A kada se vratio kuci pokusao je da smugne u svoju sobu pored oca koji je citao novine u kuhinji, ali otac ga bese primetio i novine su se na trenutak spustile da bi ga otac registrovao i uputio mu jos jedan od onih optuzujucih pogleda.

"Mozda bi trebalo da odem da zivim negde na selo, gde me ne znaju, da se posvetim fizickom radu, da nadjem neku jedru i priprostu zenicu, da izrodimo decu i…" Uzasna slika rasplakanih beba pojavila se u njegovoj glavi, prica u kojoj je on primoran da odustane on odustaje od svega sto mu je bilo najdraze - od slatkog obozavanja besmisla, od mraka i zivota bez hobija. Njegov hipotetcki sin bi recimo mogao da zavoli fudbal i B. bi se onda prinudno vucarao po stadionima i bio primoran da slusa horske pojeve navijaca lisen koncentracije da se zagleda u sopstvenu dusu, u svoj licni mrak.

"Treba uciniti nesto, ali sta?"

Priblizio se ponovo kompjuteru. Zazmurio je i napisao:

"Ja sam mlad i zdrav, ne radim, zivim sa roditeljima, depresivan sam ali ne bih da obilazim psihijatre. Ako i vi zelite da umrtvite sopstvenu zelju za zivotom, pomoci su vam savetom uz minimalnu nadoknadu."

Blago cara Radovana - O sreci

Jovan Ducic


Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se
naposletku osecati pomalo nesrecnim... Uzasi zivota postanu jednim
delom nase sudbine samo ako se u njih narocito udubljujemo.

Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je,
naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece... Ako su srece
slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili
nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas
porok... Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego
dobra. Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto
uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto
postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.


Covek zna samo za dubinu i gorcinu nesrece koju je sam doziveo,
kao i za tezinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesrece
ni bolesti koje drugi podnose.


Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari
srca i rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima
nesrece i produzili da vole druge ljude... Sirotinja je najveca
nesreca zato sto otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika
napast covekova, to je sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o
ljudima i pogubi prijatelje.


Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da
uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci
motiv borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo,
i postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; i
to pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto
je napor najveca gorcina ljudske sudbine!


Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka
mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne
mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi
nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u
prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga
preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.


Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se
prvi isece nozevima koje je sam izostrio... Nase mrznje skode nama
vise nego nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola
sata, i vi ste posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata
o njemu dobro, i kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni,
cak i ponosni na lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih
reci... Ako vam je neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete,
jer ce vas ta mrznja stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva
i od neprijatelja trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora
stalnog i ubedjenog. Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje
prema neprijatelju, nego iz postovanja prema sebi.


Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi i svojim potrebama,
nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija svih ljudi je
da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca
covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a
osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih
primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih
ukusa.


Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne znaju
ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i koliko
moze.


U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti, kako bi
se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih. Treba
ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam
zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.


Nesumljivo, ljudstvu najvise nesrece prave glupaci. Najveca je
beda sto glupak ne zna da je glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko
je rdjav; a svet bi mozda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su
nesreca za covecanstvo.


Vise coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju,
nego one koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek
se najvise plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo.
Mi celog zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati.


Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti
ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka
strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost,
mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva
coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena
raspolozenja, i nagle i nepromisljene impulsije.


Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske srece na zemlji. Najveci
stepen srece to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak coveku put da
dodje do svoje slobode. Covek bogat, to je covek nezavisan bar od
ljudi... Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili odrzavaju novcem.


Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi,
ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i nesreca, nego
ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na zemlji.


Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego mrznja.


Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a svrsava
staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv, pocinje
staroscu, a svrsava mladoscu... Ne znamo da smo mladi kad smo mladi.
Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.

Johan Volfgang Gete – Šarloti Fon Štajn Vajmar

Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nek moli za tako bolan nedostatk koji ja osećam od jutra do večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domačinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…

Gete.

MIODRAG BULATOVIĆ
INSEKTI

IGRA SUDBlNE PUTEM

Pre svega morali su se za trenutak zaustaviti kako bi propustili onu bakicu, onu Ljubicu. To shvati prvo Aćim, zatim Petar, pa tek tada Nikifor. Sima je tada bio negde nasred povorke. Milan, onaj bledoliki slikar s bradicom, što je nosio pod pazuhom blok sa slikama, nije morao da se sklanja, jer je išao pored gomile: bio je malo udaljen, i to naročito kako bi pod okom imao sve, kao da je na nekoj visini.

Aćim prvi stade. U tom momentu Ananije nešto smrsi Nikiforu i izgubi se. Milan malo podiže glavu i strogo odmeri pometnju i stisku. Nikifor se ukipi tek kad Aćim pođe.
Milan stade da žmirka okom, da tako obuhvati skupinu.

Ananije je gledao golubove koji su se nadletali ispod oblaka i trudio se da odmah sastavi pesmu o njima.

Da se nisu zaustavili, naročito Aćim i Nikifor, pregazili bi Ljubicu. Ona je išla. A bila je mala i seda, gotovo kao utvara. Aćimov potiljak nalazio se tik uz mrtvačeve tabane.
Još u stvari ne behu ljudski ni pošli, kadli se starica krenu i šmugne ispod leša. Jedino je od nje bila dronjavija neka sredovečna žena koju niko, pa čak ni Ananije, nije poznavao. Nepoznata žena bila je posle Sime najduža, da su se ljudi čudili.

Ljubica ispod leša izađe veselija. Uzalud je za trenutak stajala pod sandukom: nije ga mogla dohvatiti, mada je pružala ruke. Pod mrtvacem bila je čudno zgrčena i iskrivljena, tako da je sličila na insekta. Aćim je iskosa pogleda i nastavi hod.

Golubovi su ih pratili ćutke. Aćima je boleo potiljak. Ljubica se sakri iza nečijih leđa, izgleda da su bila ženska, jer su se širila od vrata prema petama. Ljudi su je gledali i čudili joj se. Začudi se čak i stari Raša koji se nikad ničemu nije čudio. Stari Raša se zgleda sa Simom. Stari Raša reče:

— Zavukao joj se neki đavo pod kožu.

— Žali ga — reče Sima.

— Da ga žali, plakala bi — reče stari Raša.

Stari Raša i Sima išli su barabar. Sima je bio viši od svih za glavu, pa čak i za dve. Njeno lice bilo je sitno, zbrčkano i izgrebano. Stari Raša je gledao iznad mrtvaca. Kroz šeširić probijali su joj se beli pramenovi. Sima se saginjao starom Raši, šapućući mu. Ona je nosila u rukama Fotijevu knjižicu i sliku. Stari Raša zapita Simu što se stalno krije i protrčava ispod leša. Sima reče da je ožalošćena. Stari Raša na glas odgovori da je šašavija čak i od Ananija. Sima reče:

— Bio bi to divan par.

— Ne bi, dosadio bi joj pesmama.

Povorka opet pođe. Kovčeg je bio obojen. Sunca nigde nije bilo, tako da se moglo pomisliti da nije ni postojalo. Kovčeg je bio kratak, kao da nije pravljen za mrtvaca, već za Aćima ili Ljubicu.

Ona se obrete ispred Sime. Oblaci su bili gusti i puni i ništa ih, pa ni sam vetar, nije moglo krenuti. Njene oči bile su okrugle i male. Preko njih se prevlačila plavičasta skrama starosti. Ispred nje išla su deca, dečak i tri devojčice, i nosili vence. Venci su bili zeleni, mada je još vladala jesen. Videlo se da su daske od čamovine. Sa drveća je padalo lišće: list se prvo otkidao, zatim je leteo kosimice i porebarke kao hartija, i najzad se lagano spuštao na zemlju. Deca su bila mršava i bleda.

Kad su prošle nedelje sahranjivali starog generala u penziji, sveta je bilo više: lepo obučenih i uniformisanih ljudi, žena i baba, staraca i dečaka. Jednom rečju: pola grada; povorka nije išla brzo kao danas, no se zaustavljala na uglovima, na raskrsnicama pogotovu. Pop Cvetko je išao ispred generalovog sanduka i pevao i mahao kandilom oko sebe kao da tera leptirove.

Ljubica je išla lagano i gledala u kovčeg. Gledali su je kako nosi Fotijevu knjižicu i sliku. U očima joj je bleštalo nešto nalik na suze. Kovčeg generala Šijakovića bio je politiran i okićen svilom, resama i cvećem. Sanduk koji su nosili Aćim i Nikifor sa još dvojicom bio je sklepan od starih dasaka: to se jasno videlo, jer čamovina nije svuda podjednako primila boju.

— Misliš da bi joj dosadio pesmama?

— Mislim. Več je dosadio celom svetu.

— Da, da, čudan čovek taj naš nesrećni Ananije.

— Kažu kako svuda priča da je najveći srpski pesnik.

— Da, da, vrlo je čudan, nesrećnik.

Ljubica je bila bleda. Išla je za Nikiforom i govorila mu kako je smrt strašna. Ananije joj se pridruži. Ona pusti iz sebe neki čudan zvuk, sličan cviljenju, i šmugnu ispod leša. Milan to spazi i pogladi bradicu. Požele da naslika staricu pod lešom. On joj reče da smrt nije strašna. Ljubica zadrhta. Ananije reče da se smrti ne treba bojati jer ona ne boli. Ljubica ga pogleda odozdo. Ananije reče značajno:

— Ničega se ne boj. Samo se ti mene drži.

Stari Raša vide kako Ljubica viri ispod Ananijevog skuta.

— Kažem ti, bio bi to divan par — reče Sima.

— Bi, da nije ćopav i šašav, nesrećnik.

Povorka zaobiđe spomenik. Ljubica otrča s Ananijem na začelje i tamo izjavi da zna ko je krivac za Fotijevu smrt. Ona reče da je najviše kriv Aćim, a zatim Nikifor i Sima. Ananije reče:
— Da čuo sam da nisu hteli da mu daju penziju.

Aćim šapnu Nikiforu da se umorio. Nikifor pogleda Simu.

Sima pogleda preda se. Ljubica izjavi da je Fotije bio najveći srpski pesnik. Ljubica i Sima okrenuše se i videše: ulicom je bežao Ananije; vukao je za sobom osušenu nogu, pomažući se štakom. Osvrtao se često ne bi li video motre li na njega; pre no što zamače za ugao, pade. Ljubica ga zovnu. Ananije se dizao. Ljubica ga opet zovnu. Sima reče:

— Pusti ga neka beži. Doći će i na njega red.

— Da ga nije ko uvredio?

Oblak se dizao i spuštao iznad sanduka kao kišobran.

Do groblja su mogli i Albanskom, ali Aćim udari Grobljanskom ulicom. Ljudi su ih gledali. Neki su virili iz svojih radnjica, a neki su stajali na ulicama. Iza ugla povorku dočeka vetar i skide Aćimu šešir s lobanje.

Ljubica je razgovarala sa Simom o Ananijevom bekstvu. Sima je tvrdio da je Ananije pobegao zato što ga je neko uvredio, a Ljubica da je zaboravio nešto da ukrade.
Aćimovo lice se iskrivi. A bilo je okruglo i crveno. Ljubica zapita Simu da li se slaže da je Fotije najveći srpski pesnik. Sima reče da je Ananije poznati kleptoman, ali da ne veruje da mu je baš danas na um palo baš to.

Aćimov šašir jurio je ulicom. Za njime se dizala prašina s opalim lišćem. Šešir se okretao kao kotur. Sima je gledao kako postaje manji.

Oblak je nadolazio kao voda. Aćimova glava bila je gola. Ljubica reče Simi da danas nema više prijatelja kao nekad. Šešir se primicao uglu. Ljudi su se iščuđavali što za njim niko ne trči niti daje bilo kakav znak.

Aćimova glava bila je dugoljasta i glatka kao školjka. Vetar dokopa šešir i zavitla ga preko ograde u groblje. S jasenova je opadalo lišće. Ljubica ugleda humku iskopane zemlje i reče:

— Nema smisla što ga sahranjujemo kao nehrišćanina.

Povorka umile u groblje. Aćim i Nikifor naglo spustiše teret na iskopanu zemlju, te se Fotije prevrnu u sanduku.

nije dotakla ništa što bi moglo da boli
njene ruke su bele kao led
njene misli su čiste, ona misli da voli,ona veruje, veruje

DEŽAVI

Sve ovo se zaista dogodilo. Mislim, nije važno, zapravo priča sama po sebi nije važna, ali je potrebno da je ispričam kako biste mogli da zamislite kakav je bio osmeh koji sam video na kraju događaja. A bio je to osmeh od koga se ledi krv u žilama.
Sticajem okolnosti u koje neću ulaziti, našao sam se na otvorenoj izložbi pored jedne veoma neobične skulpture. Sa mnom su bili još jedan muškarac i jedna žena, ali to nije važno za priču. Važno je da mi je prišao jedan crni Arapin i, čim sam ga čuo, okrenuo sam se i pozdravio ga onako kako se Arapi iz njegovog plemena pozdravljaju - sastavljenih dlanova, jako rastavljenih laktova i uz jedva primetno savijanje nogu u kolenima. Pozdravili su ga i taj muškarac i žena koji su bili sa mnom, ali žena nešto drugačije, jer u njegovom plemenu žene pozdravljaju muškarce sklopljenih očiju i uz naklon glave, umesto da saviju kolena.
On se obratio meni, pošto je video da sam najstariji u grupi. Rekao je da je veoma ljubazno od nas što smo naučili njegov pozdrav, ali ja ga nisam slušao. Umesto toga, gledao sam preko njegovog ramena. A evo šta sam video.
Na parkingu s one strane ulice bio je veliki beli Mercedes. Staromodan - ma kakvi staromodan, pravi pravcati old tajmer - ali veoma lep. Trotoarom između ulice i parkinga išao je kelner sa belom salvetom u ruci. Kad ste to najmenje mogli da očekujete, on je veštim pokretom gurnuo automobil prema zemljanoj površini između parkinga i zgrade. Auto je odmah počeo da tone, jer to zapravo nije bila zemlja nego živi pesak. Kelner se brzim korakom udaljio, a Mercedesu koji je već dopola potonuo pritrčao je stariji čovek. Čučnuo je na zemlju kraj trotoara i, oprezno se držeći za šiblje levom rukom, pokušao da spase automobil držeći ga za bravu. To, naravno, nije vredelo, jer je auto nastavio da tone. Prišla mu je žena (procenjujem da je bila vršnjakinja i tom čoveku i Mercedesu) koja je pokušala da mu pomogne, ali nekako nespretno, pa je pala u živi pesak između automobila i čoveka. On sad više nikako nije mogao da spase stari Mercedes, ali je još uvek mogao da spase ženu.
Međutim, umesto da to uradi, čovek je zavukao ruku u živi pesak i uradio nešto zbog čega je ona počela još brže da tone. Moj je utisak da je on sve isplanirao, i da je zapravo lisicama zakačio njenu ruku za bravu na vratima automobila. Lepo sam čuo kako su lisice tupo škljocnule u živom pesku. Uradio je to veoma brzo, i ženu je, zajedno sa automobilom, već sledećeg trenutka progutala žitka masa. Sad je on pokušao da ustane, ali je i sam bio ulovljen u grotlo koje ga je vuklo. Za nekoliko sekundi i on je potonuo.
Površina peska se umirila, ali samo na trenutak. Ubrzo sam, gledajući preko Arapinovog ramena, video da se iz živog peska pojavljuje jedna ruka i hvata za šiblje. Spasonosnim i veoma veštim pokretom izlašla je žena i sa obe noge čvrsto stala na trotoar. Dok sam je gledao tako umazanu vlažnim peskom kako stoji ukočena, sa rastavljenim nogama i povijenim leđima, pojavio mi se snažan utisak da sam je negde već video. Podigla je samo kažiprst kao da pokazuje nešto u daljini, ali je zapravo pokazivala privezak za ključeve sa Mercedesovim znakom, zakačen alkicom za njen kažiprst. Ja sam se okrenuo prema skulpturi i sve mi je postalo jasno. To je bila ona, njena dvojnica, u istom položaju i sa istim priveskom koji je visio o prstu!
Lice skulpture je počelo da se izobličava i da se razvlači u jeziv osmeh, od koga mi se bukvalno sledila krv u žilama.
svaki put kad ovo procitam, naherim se skroz..

Poludeli pitagorejci

Nula plus Mrak. Apsolutni mrak u sobi koja je okrecena u ljubicasto. Ljubicasta soba cija cetiri zida odisu razlicitim slatkisima umetnosti i istorije. Soba koja govori razlicite stvari razlicitim ljudima a ipak soba koja ne zna da cuti. Izmuceno telo od prethodnog vristanja koje je iscrpelo poslednji atom necega sto se zove postojanje, lezi u senci noci. Telo koje nije svesno svog bivtstva. Dusa koja se sve vreme setka po kavezu jer nije nimalo tesko reci da bi ta soba cak u jednom trenutku otvorila ruke i pustila kandze od ludosti koja tu mirise. Mrak. Vristanje koje bi trebalo da ocisti.

Jedan plus Apokalipsa. Juce? Danas? Sutra? Zivot koji se tu odigrava pocinje da otvara oci. Otvorenih ociju bezazlena potraznja za bilo cim sto bi se moglo otrgnuti u realnost. Psihicko stanje je opste kriticno. Kada bi nemi posmatrac sa strane uspeo uopste da dodje u dodir sa ovim bicem ne bi mogao da pronadje nesto sto tu moze biti definisano. Pokretac globalne svetske scene je u karantinu vec nekoliko sekundi koje izgledaju kao godine. Njegov pogled govori da podsvest vristi gromoglasnom drekom na svest koja je utonula u imaginarni cirkus. Svest je nesvesna svog postojanja a podsvest nedovoljno jaka da ukroti zver nesvesnog kruga. Haos.

Dva plus Vreme. Vreme koje je odigralo svoju ulogu. Pozornica je postavljena. Publika koja ceka da predstava pocne. Par sekundi pre dizanja zavese telo je bilo svesno. Sedelo je za masinom za kucanje i smisljalo scenario Tragikomedije. Tragikomedija je imala svoj jedan jedini cin.
Cin se sastojao od odluke. Trebalo je odluciti koja od ta ceetiri zida izabrati. Opcije su bile sledece:

Zid 1 - Realnost. Zid na cijoj strani se nalaze dva prozora i koji je obojen u dim cigareta. Preko prozora je plava zavesa kroz koju se nazire drvo oraha. Nema slika. Nema natpisa. Nema nicega.

Zid 2 - Kisa. Zid koji pociva na britanskoj fanaticnoj ustogljenosti 17.veka. Govor Slika kaze da je jako lako biti jednostavan i cist. Unutar slika se ogleda fascinantna mogucnost imaginarno - idealnog sveta koji poseduje aktivni sarm i pasivne akcije.

Zid 3 - Vekovi. Zid koji kaska u svakoj epohi ljudskog postojanja. Opcije za obitavanje su mnogobrojne. On dodiruje stari i novi svet - iluzije, snove, smrt, obicne ljude, neobicna mesta, strah i moc, smeh i plac, ljubav i mrznju, ubistva. Filozofije, gramatike, muziku, prasinu koju su gazili Indijanci, gradove koje su ubijali Maje. Berlinski zid, Indijska prokletstva, prasume dinosaurusa, brodove, mostove, puteve i ulice. Klavir, ruze, polja kukuruza i trave, bolesne fantazije, mazohisticke poduhvate, poludele umove, ciste duse. Prljave snove, ledene bregove, ogromne talase, nesrecne porodice, budalaste izmisljotine... Mogucnost biranja je neiscrpna.

Zid 4 - Zid. Zid koji kaze da postoje vrata kroz koja se izlazi. Eto.

Tri plus Normalan dan. Standardne stvari koje osoba obavlja svakodnevno. Standardne stvari?
Trojka kaze da su bile dovoljne tri sekunde za trenutak kad vreme stane.

Dvojka kaze da je druga sekunda mukotrpno pokusavala da odabere jednu od opcija za dnevno bitisanje od ponudjena cetiri zida.

Jedinica kaze da je usla kroz ta vrata svetlosnim spidom i da nije stigla ni da pomisli na svest.

Nula kaze da se kroz ista vrata ulazi i izlazi. Jos kaze da ako je pocetni trenutak ulaska bio nezadovoljavajuci, sledeci ponovljeni ce biti apsolutno kontradiktoran prvom. Nula kaze da je pruzena nova sansa za svesnost koja ce biti pravilno iskoriscena.

Sve ostalo je bilo flashback. Lakse se disalo.

booomm

Buumm… OK… bumm! Bum! Bum, bum! OK, sta sad? Kako sad? Pa kako ovo sad i zasto sad ovo? Eksplozija? Ne. Kategoricno ne. Apsolutno nemoguce. NE! Zasto? Zato sto nikako nije normalno da se takve stvari desavaju! Ne... Bum! BUMM... Opet? Nemoguce! Zaista! Ruke su tu! Vidim svoje ruke ili to nisu moje ruke? Pa cije su onda ako nisu moje? Moraju biti moje jer ne bih mogao iz ovog polozaja da gledam svoje ruke! A mozda ovo nisam ja? A kako ja to da znam? Mislim… Verujem da je nemoguce da ja budem neko drugi do ja! Dobro. Oko sebe, pogledaj oko sebe. Moraces da vidis nesto sto cete asocirati, provocirati, uraditi bilo sta. U krajnjem slucaju dati bilo kakav odgovor. OK?

Prodavnica, malo je mracno ovde. Cekaj, kod prodavnice smo. Pa gde je sad ta prodavnica? Bila mi je sa desne strane. Kako? Pa na koju stranu sam se okrenuo? Aha, pa da, eno je... Dobro. OK, to je prodavnica. Da krenem prema njoj ili da razmatram odavde? Sta da razmatram? Da je trebalo ista da razmatram ja bih to vec apsolvirao i rekao bih nesto slicno ovome: "Ea da, tu sam juce kupio mleko i novine i cigarete sam kupio". Cigarete! Cigarete! Mozda u toj prodavnici ima cigareta? Moram da kupim, nemam ih vise. Cekaj mozda ja u stvari i ne pusim. Nemoguce! Mora biti da pusim, zasto bih inace trazio cigaretu da ne pusim? Da krenem odavde do prodavnice ili da jos razmislim? Nesto mi sve ovo cudno izgleda. Kako to da je ovako mracno? A i bandere nesto ne vidim.

Dobro je bar su tu zgrade. Ruzne su , prljave i sablasne, ali su zgrade. Nekog ipak ima ovde. Nisam sam. A da stavim ruku u dzep i vidim ima li tamo para? Moram da kupim te glupe cigarete. Ubice me to. Aaaa, sta je to? Kakvo je to lupanje? Glupe sugave smrdljive macke! Nosite se u pizdu materinu! Jasno? Jos mi samo vi trebate u ovakvom trenutku. Pa jel’ vi uopte radite ista drugo sem sto kmecite k'o mala deca ? Uzas. A cak nije ni februar! Aauuu, kakav sok. Sta sam ono trazio? Glava mi je na ramenima a vidim i svoje noge. Naravno ako su moje. Sta pricas covece? Moraju biti tvoje. Sa kim ti onda ovo razgovaras ako ovo nisi ti a pored tebe nama nikog drugog? Mora da sam ja! Ruke! Da i ruke su mi tu?

Da, stvarno, sta sam ono trazio? Razgovarao sam sa mackama a sta sam radio pre toga? Jesam li isao negde? Besmisleno. Cekaj, macke, a sta je bilo pre macaka? Noge, bile su noge i ruke… Da pare. Bile su pare, posao sam da kupim cigarete. A zasto da kupim cigarette kad ja uopste ne pusim? A da sednem malo da razmislim. Logicna stvar... Krenuo sam da kupim cigarette, kako je onda moguce da pomislim da treba da kupim cigarete a da pritom ne pusim? A mozda nisu cigarete za mene. Pa da, maestralna ideja. Mozda nisu za mene a za koga su ako nisu za mene? Kome ja to treba da kupim cigarete? Ma ne, besmisleno je skroz. Sigurno kupujem sebi. E da, pa eno je i prodavnica. Super. Sad ces lepo da ustanes i kupis cigarette. Ides u onu tamo prodavnicu, nista lakse. Nemoj komplikovati stvari bez razloga. A kuda cu kad kupim cigarette? Odakle sam ja uopste dosao? Jel’ ovo jedna od mojih zgrada? A koja? Ako je bilo koja, koja je? O covece, a da opet sednem i razmislim? Ali treba mi cigareta da bih razmislio. A sta ce mi kad ja ne pusim? Ma mora da pusim...

Sedi, samo ti sedi odmori se i prestani da pricas gluposti! Razmisljaj o necemu drugom na trenutak , onda ustani i idi da kupis cigarete. Eto. Situacija jasna.Dobro, seo sam. A o cemu drugom da razmisljam? Pa kako sad? Pa sta je sad ovo? O cemu sam razmisljao pre ovoga? Mora biti da je bilo necega? Pa dobro. Mozda i nije? Mada sigurno jeste! Ali samo ti sedi i odmori se. Nista lepse od toga. Da sescu. Evo sedim. A da kupim cigarete? Ne, ipak cu da sedim.

Ahaa, sta je sad ovo, kakvi su to aplauzi? Ko je to tamo? Hej ti tamo? Ajde izlazi odatlle. U jebote, koliko ljudi. Aplaudiraju mi. Ha, ha … pa super. Cekaj, ako mi aplaudiraju anda sam ja glumac?! Pa ja sam glumac a ovo je pozorisna scena i one prodavnice uopste nema tamo. Pa da, bravo, odlicno. A kakvo je ovo staklo i zasto su svi u belom? Ne razumem. Pa dobro, mozda treba tako da se oblace, mozda je ovo vece belih mantila. Pa da, sigurno jeste. Dobro. OK. Ja sam glumac. Imam ruke, noge i glavu. To je to, to je OK. Dobro ima ovde i ovog stakla i svi ti silni ljudi obuceni u belo ali nema veze. Ja znam ko sam ja! Sad cu da sednem i da se odmorim. Da, sescu. Evo sedim. Seo sam. OK?

Psihijatrijska bolnica.

Vasa deca nisu vasa deca.
Oni su sinovi i kceri Zivota koji zudi za sobom.
Oni dolaze kroz vas ali ne od vas.
I mada su sa vama, vama ne pripadaju.
Mozete im dati vasu ljubav ali ne i vase misli.
Jer oni imaju sopstvene misli.
Mozete udomiti njihova tela ali ne i njihove duse,
Jer njihove duse borave u kuci sutrasnjice, do koje vi ne mozete,
cak ni u snovima.
Mozete se truditi da budete kao oni, ali ne trazite da oni budu kao vi.
Jer zivot ne ide unazad, niti stoji.
Vi ste lukovi sa kojih se vasa deca, kao zive strele, salju unapred.
Strelac vidi znak na stazi vecnosti,
i savija vas svojom moci da bi njegova strela otisla brzo i daleko.
Neka vase savijanje u strelcevoj ruci bude radost.
Jer kao sto voli strelu koja leti, On voli i luk koji je postojan.

Kahlil Gibran

A HLEBA...!

Slika iz života

Nema toga u selu ko nije poštovao Miloja Lazarevića, a valjan je i bio. "Ne rađa se više u našem selu takvih ljudi!" — slušao sam da govore mnogi odmah po smrti njegovoj. Umro je lanjske jeseni.
I ja sam ga neobično voleo još od detinjstva. Bejaše dobar prijatelj moga oca, pa èesto navraæaše našoj kući. Uvek će mi, kad dođe, doneti čega: ili krušaka, ili šljiva, ili šećera. Neki put me metne na konja preda se, te odjašimo njegovoj kuæi. Ja ga uz put raspitujem o svemu što vidim, a on mi kazuje. Kod njegove kuæe se igram sa Božom. To mu je najstariji sin, a moj drug u osnovnoj školi.
Božu sam voleo više od sviju drugova. Sedeli smo zajedno jedan do drugog, pa i u igri smo bili uvek zajedno. Igra i trčanje, šala i smej. Slatki su bili ti dani! Vrljamo po šumi, sečemo prutiće, tražimo 'tičija gnezda, pužamo se po drveću, jurimo jedan drugog, te gledamo ko je brži; nađemo kakvu nisku položenu granu, pa je jašimo; umorimo se, idemo kući, mojoj ili njegovoj, pa jedemo. Kad god jedemo mleka, a mi se zasmehujemo, i ko se manje smeje, taj više jede. Često se toliko smejemo, da po čitav čas ne možemo da pojedemo čanak mleka.
— Blago vama, kad još ne znate šta je muka! — sećam se da je jednom rekao 'ča-Miloje (tako sam ga zvao), a mi se pogledasmo pa još u veći
smeh.
Ja sam po osnovnoj školi otišao u gimnaziju, a Boža ostao u selu.
Kad sam po svršetku prvog razreda došao kuæi, jedva èekah da ga vidim. Odmah sutra dan odem njegovoj kući da se igramo.
— Boža čuva stoku, nema njemu više igre! — veli mi 'ča-Miloje.
Odem i ja k njemu. Igrali smo se opet do mile volje u livadi, čuvajući stoku. Neki put se zaigramo, te stoka ode u useve. Božu izgrde, a i meni teško, čini mi se, više no njemu. Sutradan se opet igramo, kao da ništa nije ni bilo. Neki put mu pričam sve što sam ja naučio, a on sluša pažljivo, i raspituje me o svima pojavama što su njemu zagonetne i nejasne, a ja objašnjavam "naučničkim autoritetom". Pokadšto se sastavi po desetinu čobana. Tu se tek igra i šali. Kad pada kiša, izujemo se, te trčimo bosi po travi i baricama, ili naložimo vatru u kakvom panju, pa se iskupimo okolo te pričamo ili zagonetamo. Kad stignu pečenjaci, onda je sve to još prijatnije.
Teško su mi uvek padali rastanci s drugovima kad dođe vreme da idem u školu.
Godina za godinom prolazila, a mi sve ozbiljniji. Kad sam svršio maturu, onda sam s Božom išao po lovu, po livadama gde devojke beru zelje, na igre gde se momci i devojke sastaju, ili na prela.
Ali druženje naše ne beše tako èesto. Boža je već radio uveliko, a ja sam čitao i oduševljavao se raznim književnim proizvodima.
Baš te se godine Božo i oženi; 'ča-Miloje nešto, star, a nešto ga izdade zdravlje, pa ne može da radi, i ko veli: da uzmem radnika u kuću.
***
Po svršenom svome školovanju odem u selo da se, posle tolikog rada u školskoj prašini za klupom, predam bezbrižnom životu celoga leta; da se odmorim i oporavim zdravlje na čistom vazduhu.
Kako u mestu rođenja ožive sve uspomene iz detinjstva! I šuma i livada i putovi i stazice i cveće i 'tice i potoci i kuće i ograde i svako mesto i svaka stvar opominje me na detinjstvo i bezbrižno igranje. Burjan, isto onako gust, narastao više moje kuće. Pogledam, pa mi se čisto učini kao da je juče bilo kad sam se po njemu krio igrajući "žmure" sa Božom, i kao da očekujem njegov glas iza ambara kad u igri vikne: "Je l' zora?"
Upitam majku za Božu.
— Vredan je kao krtica, ali posrnuše nekako sa imanjem, a i otac mu bolestan! Zar nisi čuo da je Miloje mnogo slab? — kaže mi majka, pa kao da se nešto duboko zamisli.
— Siromah Boža! — pomislim, ali ne mogoh reći.
Neke, tamne, nerazgovetne predstave, pune slutnje, kao da navališe na mene sa sviju strana, i počeše goniti one slatke uspomene detinjstva iz mog i Božinog drugovanja. Osetih neki teret na duši, a i sam ne bih umeo reći otkuda to osećanje bola i jada, otkud se poče upijati u dušu neki strah i zebnja?
— I dete mu zimus umrlo!
— Kome? — upitam ja posle dužeg ćutanja, čisto mehanički, zanet svojim čudnim mislima.
— Pa Boži!
Meni se učini sve to neka neverica, ili kao kakav neprijatan san. Učini mi se kao da neko tiho, lagano, s puno slutnje šapće na uvo: "Takav je život! ... Boža više nije dete!" — I ja se otimam da u to ne verujem.
Uzmem pušku i iziđem u lov da se malo razgalim od tih utisaka.
Nisam ni mislio gde ću naći lova. Puška mi o ramenu, a ja koračam kroz zabran, zanet u čudno razmišljanje o životu. Bez sumnje je moglo hiljadama 'tica leteti oko moje glave, i ja ih ne bih primetio, ili se ne bih setio da lovim. Upravo, nije mi ni na kraj pameti bilo da sam u lov pošao. Božina slika iz detinjstva neprestano pred očima, pa ne mogu nikako da za ono veselo lice vežem sve te nove bede života u koje je, kako mi mati reče, zapao.
Nisam ni sam imao nameru kuda da idem, pa ipak sam slučajno izišao na put što vodi 'ča-Milojevoj njivi, gde sam toliko puta provodio s Božom u veselom igranju.
Zateknem Božu da ore.
Čim me ugleda, zaustavi volove, pusti rucelje iz ruku, i uspravi se.
Pozdravih se s nekim čudnim trepetom u glasu.
Ćutali smo dugo. 'Tice cvrkuću u šumi kraj njive, a vetrić tiho šumori kroz lišće, koje je pogdegde počelo već žuteti, te kao da šara zelenilo raznim prelazima boja od žute ka žutocrvenoj. Sunce sija veselo, nebo se plavi. Volovi mašu repovima, te se brane od muva. S vremena na vreme mahne jedan ili drugi glavom, te jaram krcka, a medenice o vratu zazvone.
Mlađi brat Božin, dečko od desetak godina, stoji pred volovima i gleda ljubopitljivo u mene, mereći me od glave do pete. U jednoj mu ruci komadić crna hleba, a u drugoj dugačak, drenov prut. Ja se jedva usudih da pitam:
— Kako je 'ča-Miloju?
Boža saže glavu, a posle podužeg ćutanja uzdahnu, izgovori glasom koji kao da iz zemlje dolazi:
— Teško, bogami!
Mlađem njegovu bratu udariše suze na oči, pa se kotrljaju niz sveže obraščiće!
— Pa daće bog, Božo, te će ozdraviti! — tešim ga ja, i zagledah se u jato vrana što se spusti na granje, pa mi se čini kao da one donesoše slutnju što me poče obuzimati.
— Mučno! ... Do zaranka neće sastaviti! — jedva izgovori Božo, pogleda u brata, a glas mu grca, kao da kroz zube govori. Oči mu pune suza, pa samo što ne kanu, a on se upinje da ih uzdrži.
Dete zajeca. Prut i hleb ispusti iz ruku, okrete se od nas i pođe nekud, plačući glasno.
— I on danas ore! — pomislim u sebi, i kao da ne verujem da to očima gledam. — Otac mu na samrti, a on ore! — ponovi se misao u pameti.
— Pa što oreš? ... Što ne odeš kući da ga pripaziš?! — rekoh mu nekako prekornim glasom. Nastade tajac.
Boža uzdahnu, potmulo i duboko, a iz usta se ču glas koji nije sličan ljudskom glasu, glas potmuo, rapav, isprekidan, ustreptao, kao da smrt izgovori jedva čušo:
— A hleba?! — pogleda me ukočeno, tužno, i ja pročitah u suznim očima sve, razumedoh onako strašan i očajan glas kojim izgovori ove reči. Dve-tri suze skotrljaše mu se niz obraze. Opet uzdahnu, obori glavu, zagleda se u zemlju, i kao da oneme i okameni se.
I ja onemeh.
Kad sam pošao kući, osećah se kao da je sav teret života ljudskog pao na mene svom težinom svojom.
— A hleba?! — brujao mi u ušima onaj očajni, samrtni glas, glas jada i bede, i ja se stresoh od slutnje.
— I on radi i u takvom položaju?! ... Treba mu hleba! — mislim u sebi, i ta mi misao ne izbija iz pameti, a osećam kako ja to ne bih mogao izdržati.
Težak je život, strašna je borba života! ... Treba mnogo snage i zdravih živaca!



RADOJE DOMANOVIĆ

Jednom mi se prohtelo da skrenem u sumu. Moj put bese prosaran potocima. Kisa je padala vec dva dana stvorivsi i ovde blatnjave tragove svoga prisustva. Stari asvaltni put neprirodno je vijugao satrven goropadnim klisurama, netaknutim i cistim. Otisao sam daleko, vise se zvuci ljudskog roda nisu mogli cuti.
Put se penjao i spustao, vijugao neprimecen. Hodao sam, opominjuci sebe da bi trebalo da se vratim, da sam sam, ali suma me je gusila,
davila i u isto vreme privlacila. Sa strane puta behu zuckaste blatnjave strane, na kojima nista nije raslo, i samo ponekad odozgo bi padala nekakva grana, kao zmija ili kao ruka. Ja sam tad ziveo u gradu, pa bi tu pruzenu ruku oberucke prihvatao i pocinjao da mazim, a kapi kise sa te sumske ruke slivale bi se po meni. Vlaga se spustala, kako bi put skrenuo nizbrdo, a meni bi postajalo hladno. U daljini su se cule ptice.
Jedino put kojim idem i taj put pozadi, kojim se mogu vratiti tamo odkuda sam posao.
Iako idem napred svestan sam vlaznog zida koji je uvek ispred mene, iako znam da mi opreznost ne moze pomoci, stalno sam oprezan i stalno se nadam da cu u krajnjem i konacnom trenutku skrenuti. A znam vec sada da cu udariti glavom, da cu okrvavljenog lice pasti pored vlaznog zida na kome raste mahovina. A sta ako ja u stvari ne smem da se okrenem? Tada ce, gotovo je sigurno iz sume iskociti covek, koji ce u jednoj ruci drzati kesu sa povrcem, a u drugoj noz. On ce tim nozem poceti da me juri, ja cu klizati i padati, a u mojim mislima stvorice se oci sarenih vukova koji sa strane puta vrebaju, cekajuci da padnem i da me covek zakolje, pa da me svi slozno pojedu.
Ali put se oduzio, i ja vise nisam mogao da se orjentisem prema kucama koje su se mogle videti povremeno, kad bi se put nadvio iza kakvog uzvisenje, kako stoje dole u dolini, i kao da trule usidrene u blatu. Sasvim slucajno. Strah me je obuzimao. strah od smedjeg, hrapavog drveca, lisca slozenog od jeseni, od buba i glista od ptica i listova, od ljudi, koji su mozda podivljali, i cekaju ovde na svoje zrtve.
A i ja nisam cist, ko zna ko sam i sta mogu uciniti?
Prosao je i jedan automobil, u njemu covek i zena, oni ce sada naci neko skrovito mesto, tamo ce se zaustaviti, tamo ce se spojiti isto kao sto se spajaju ptice i pcele. Ako budu hteli, nece spreciti zacece i mozda ce od njih nastati novo bice. Kako li ja njima izgledam, kao prijatelj ili kao neprijatelj? Da li bi mi kupili deset s lukom. Ko zna kakvi su to ljudi, mozda ce je on silovati i ubiti, mozda ce ona potajno izvuci noz i zariti mu ga u oko.
U medjuvremenu put se rasirio, a mracne se krosnje pretvorise u neku vrstu nadstresnice, u stvari omanju dvoranu. Gore, vodio je puteljak posut belim sljunkom prema pravougaonom prostoru, ogradjenom gvozdenom ogradom. Crnom i zardjalom. I kao da sam stigao na sama vrata dvorane, zastao sam. Put i gvozdena ograda, gore ispred mene, delovali su kao oltar nekog hrama. Zvuci sume su se i dalje culi, i ja sam privucen velicanstvenoscu ovog mesta krenuo gore, po osljuncenoj stazi. Vreme je polako usporavalo, kako sam prilazio, kao da je ovde vazduh sastavljen od neke neuhvatljive sive mase koja zraci svoje pamcenje nezavisno od nas, zraci ga kao da nicega i nema, a ja sam se pitao, da li zaista nicega nema i suma mi je licila na reku...
Iznad mracnih bezdana srebrne i crne vode, kao ptica koju ne mozemo videti, kao oblak, ali nize,samo ne kao covek, zamisljao sam da letim i uranjam u vodu, a da mi hladnoca nimalo ne smeta. Video sam kako se valovi smenjuju, video sam kako obale vijugaju. Osecao sam krljust hladnih i sjajnih riba, brzih i neuhvatljivih.Zgrozio sam se, a moja noga izdajnicki zastade i pokusa da me okrene, da pobegnem. Neki inat me terao da ostanem i da ne bezim. Stigao sam do ograde, oko nje stajalo je sest kamenova povezanih lancem. Kamenje je izgledalo kao pradavni melnhiri ili umanjeni podgojeni obelisci, a na jednom je pisalo krupnim debelim i lisajevima nagrizenim slovima:
"OVDE JE UBIJEN NAS GOSPODAR".
... Medjutim ne mozemo se nikada vratiti istim putem. Vracao sam se natraske, pazeci da ne nagazim na svoje stope zato sto sam cuo da to donosi nesrecu. Cucno sam, vreme je opet usporilo i ja sam video kako se stare krosnje, ograda i mesto ubistva polako dizu i okrecu, nepodnosljivo sporo, a da za to nema razloga, osim mozda u tome sto se stare krosnje, ograda i mesto ubistva polako dizu i okrecu nepodnosljivo sporo. Polako, pomerajuci ruku prema dole pokusavao sam da ostvarim prvi kontakt sa tom mahovinom ispod, i trulim liscem.
Jedan kamen bio je prozet vlagom, i kao takav gotovo ziv ili gotovo mrtav kao nekada zivo lisce. Sunca kao da nije bilo. Mracilo se. Smracilo se onda kada sam primio prvi udarac. Ciglom su mi razbili nos i vilicu. Novca nisam imao, i nista im nisam mogao dati, ali momci u maskirnim uniformama su bili nervozni, njihova je bila zelja da tuku, da se osvete nekome za to sto je sve onakvo kakvo jeste. Njihovi naglaseni automatski pistolji davali su im prirodno pravo.
Kada sam pao na zemlju i prvi put osetio asvalt, sutirali su me polako, sistematski. Gosti iz ekskluzivnog restorana i prolaznici, nisu se obazirali, kao sto ni ja ne bih. Gledao sam kako promicu, pomesani sa likovima proslosti, kontejnerima sa smecem, avionima i uspavankama. U usima sam slusao horove nemocnih urlika, nemocnih od besa. Tutnjalo je. Iza prozirno cistog stakla lokala, gledao sam galeriju lica koja vide kroz staklo i kroz mene i mirno piju. Bili su mrtvi. Uostalom i ja sam odavno mrtav. Kada se gospodar zaljubio, postao je osecajan i dobar, i zato smo odlucili da ga likvidiramo...
Trcao sam nazad pokusavajuci da se ne okliznem. Zamnom je trcalo kamenje i sve ono sto inace trci iza nas. U magnovenju susret mracno lice pijanog radnika. On drzi flasu, flasa ga ispija on se pretace u gajbe piva. Ispostavilo se da nase isprave, potvrde i uverenja ne znace nista. U stvari nikada i nisu. Bila je to samo nasa kukavna zelja da papirima zastitimo i uverimo sebe da je svet siguran, takav da ce trajati, i mi sa njime, uljuljani u svoje i tudje potvrde i secanja. Sada postoji samo hrana, snaga. To je poslednji stepen nase bolesti.
Ali, strah je sada nestao i vracao sam se putem kojim sam i dosao. Vracao sam se jer me je cekalo jos mnostvo poslova koje sam sam sebi odredio. Tada sam video blesak. Mastan i gust kroz tamno zeleni zid. Znaci gore je brdo, gore je vrh koji mami da se popnem, da zamislim da nista ne moram, da zamislim da me niko nikada nece moci da zaustavi. Samo, do gore nije bilo puta, a sa strane samo bletnjavi klanci osvezeni jucerasnjim bujicama spustali da me podsete da je kisa vec bila gore gde ja nisam bio. I ja pokorno odlazim, ispunjen slatkastim mislima i preziruci sebe sve vise.
Brdo pored mene postaje moj jedini cilj i meni se cini, u stvari ne cini mi se nego je tako, ovo brdo i njegov vrh, to i jeste moj jedini cilj. Cilj od koga ni po koju cenu ne mogu odustati. I ako budem odustao, mrzecu sebe do kraja zivota, necu vise postojati, necu vise nikada postojati. Vrh.! Gore sija sunce koje mi zaklanja suma, treba da doprem tamo. Sve je to samo krik nemocnog besa, ne znam ni zasto sam dosao ovamo, sta se to dogodilo u mojoj glavi? A kada se budem vratio kuci, mozda je necu zateci, mozda su reke nadosle, mozda su se ustave otvorile, mozda su svi podavljeni i naduti lesevi plutaju glavom na gore. Polako kao zavesa u nesvesnom njihanju kolena mi klecaju.

Nisam znao, niti sam vise mogao znati kada sam odlucio da skrenem sa dobro utabane staze. Gore, samo gore dok vidim zrake. Trcao sam klizajuci se i padajuci u blato. Vlazno masno i gusto. Sluzokoza lesa. I neumorno dahtanje. Jaruge se racvaju a drvece ima bodlje. U ovom delu sume nema otpadaka, znaci jedini sam ovde posle mnogo vremena. Zelene puzavice su potpuno prekrile zemlju, svuda osim po blatnjavim jarugama, kojima sam ja isao, i u kojima se nista i nije moglo zadrzati osim crnih, raspadajucih grana koje bi mi se u rukama lomile i propadale ostavljajuci nekakav mrki prah. Od toga je sve sazdano. Mrvio sam prah rukama dok nisam uvideo, da gnjecim bube, i da mi se po nogama penju insekti. Klizao se, padao, bezao, a znao sam da ce jednom zastati. Tada cu mu prici i probosti ga srpom koji mi vec klizi i ispada iz ruke. Sam, sam bio. Puta vise nikakvog nije bilo, ni jaruge, samo gusti neprolazni snop zive biljne mase. I svetlo jos mami.
Crna stabla pruzala su se u nedogled i meni se ucinilo da sam u stvari u nekoj staroj, mnogo staroj sumi u kojoj mi je bilo naredjeno da stignem ovamo i ostanem sam kao u areni.
Iz prauzroka svih strahova koji cuce tamo u proslosti duboko u mozgu. Kao da se zbog toga sve ovo sranje i odvija, sva ova trka, sve ove besmislene radnje i kasapljenja. Bolje bi bilo da se nisam odvajao.
Kajao sam se...
... Stajali smo na trgu, neko je zakazao nekakav protestni skup. Stajali smo ne znajuci sta je ono sto bi trebalo promeniti, znali smo samo da nista nije u redu. I bili smo pozvali poznate ljude, mahom umetnike i novinare da nas ubede, da smo snazni, da mozemo da je narod uz nas, da narod vise ne moze da trpi sve ovo, a kako smo samo gresili.
Narod, zahvalno topovsko meso, narod koji smerno marsira, koji stoji ili sedi u kamionu pod punom ratnom opremom na 40 stepeni celzijusa, koji se razmnozava, praveci se da je to u stvari neka romantika i izbor. Praveci se da: "Mi smo tako hteli, i ovo i ono i mi...”
Carobni niz lazi koji se uspesno i utesno ponavlja, kroz glupi smeh. Najbolji nacin da se od sebe samih sakrije da je sva ta ludnica proizvod tupog straha, koji onda izbije kroz urlanje pijanog idiota dole u dvoristu, koji govori ono sto se trezni ne usudjuju ni da misle: “A ja, ja! Ko misli o meni, jebem vam majku svima...” I onda se prozori zatvaraju od radosti - neko je konacno popustio pred islednikom. Neko je konacno priznao, mi smo srecni i preserecni zbog toga, sa nama je sve u redu, mi blejimo, a veceras idemo u grad...
Dole, zemlja bese pokrivena mahovinom i puzavicama. Mokra kao olizana i ziva kao i zmije koje su pod njom gmizale. Napeto sam osluskivao. Taman kada bi mi se ucinilo da je neki pravac slobodan, cuo bih suskanje, ili mi se barem tako cinilo. Vise se nisam bojao, bejah se pretvorio u usi, u cula, instinkt. Suma je bila ista, ali ja sad vise nisam bio stranac, strah me je oslobodio, bio sam slobodan da se bojim. Zato sto vise ni o cemu nisam mislio. I dok se put kao sigurna strana nazirao kroz grmlje, ne znajuci vise nista, prestao sam da shvatam i postojim.
Kao ameba, kao glista.
Vlaga me privlacila. Skocio sam i ustao pokriven blatom. Put! Vodi! Negde!
I uzrocno posledicna veza vec brise sve privide, dok mozak nastavlja tamo gde je stao i ja se vec brisem otkinutim liscem. Suma je sasvim ista, ona je uvek cista. Mi smo prljavi iznutra. Hodam. Ulica je vrela, vrele su kocke od kamena. Gore se pali nesto. Nevazno. Sve je to privid, i ulica i kuce i vozila i zice. Tamo negde odakle dopiru zvuci, tamo je izvor i more u koji bih hteo da se ulijem. Iza grmlja dopire ta muzika, to sumanuto lupanje u bubanj, ritam stran i siguran, bas za ovaj dan.
Nesigurno je samo povlacenje. Tamo su zene koje rastrzu zivu jagnjad. Tamo je iskra i vec gori. Isto kao nekad, ima tome hiljade godina. Svega se toga secam i svi to znamo. Ogromna grupa ljudi prolazi. I devojcice su skinule cipele i po prljavom drumu one idu u carapama, jer za njih to i nije prljavo.Svi urlaju, razdvajaju se po parovima, idu u mrak, u prirodno stanje gde ce dahtati i osecati, gde ce se stvrdnuti i smeksati u spajanju muzjaka i zenki. Kao molitva. Jednostavno tako.
Jos samo malo, umiranje je vec zapocelo. To je izraz pijanih debelih domacina na ulici, zastitnika javnog morala i njhovih zena. Sva je ta moc da se pomeraju brda i osvajaju mora, prazna. To mi ne znaci nista, kaze pijanac. U njihovim se praznim ocima formira tupa i ocajna mrznja. Sve treba unistiti, treba ubijati i klati dok se ne uplasimo i dovedemo nekog da malo nas ubija i kolje. Gresni smo jer ne znamo kuda, jer se dani zakrivljuju. Automobili prolaze u odblesku, zamagljeni i nejasni, Drvece gore se krivi, kopni, ljulja se. Propadaju poslednji delici svetlosti, tiho, ravnodusno. Ogromni stub dima plovi iznad reke, nebo se mraci kao da je u pitanju oblak, a ljudi se sakupljaju srecni sto se najzad nesto dogodilo. Nadaju se da je mnogo gore nego sto jeste, jer ako je gore to ce biti opravdanje za odstupanje od svakodnevnog, za dugo ocekivani povratak.
Na izlazu iz sume nalazio se park. U njemu se od gospodarove smrti nista nije izmenilo. Tamo je jos uvek visila crna zastava ozaloscenih, a upuceni su znali da je u parku i sunce crnkasto. Pogledao sam stari kameni obelisk u sredini parka. Na njemu je bilo urezano gospodarevo ime.
Mesec je bio tako plav. Ispred nas tekla je crna reka. I kao da je u pitanju vec vidjeno u mraku se nazirala tamna skela. Culo se samo kasljucanje bolesnih. Deca nisu plakala jer im je strah paralisao usta praveci od njih male, ruzne i zgrcene starce. Stajali smo na obali i cekali. Ovaj splav, peti je za danas. Ljudi su bezali. Ko zna po koji put.
Iznad mracnih bezdana srebrne i crne vode, kao ptica koju ne mozemo videti, kao oblak ali nize, samo ne kao covek Zzamisljao sam da letim i uranjam u vodu, a da mi hladnoca nimalo ne smeta. Video sam kako se valovi smenjuju, video sam kako obale vijugaju. Osecao sam krljust hladnih i sjajnih riba, brzih i neuhvatljivih...
Prenuo sam se iskasljavsi se. Pokusao sam da na slaboj svetlosti ispitam da boja sline mozda nije crvena. Strah me izbusio, penicilina odavno nema. Splav sa izbeglicama bio je sve blizi i blizi, videli smo njihanje bezbojnih silueta. Videli smo kako su pogrbljeni i umorni drzali se za trulu ogradu skele koja vec danima saobraca i prevozi izbegle. Pitao sam se kako to da ne mogu da procitam ime skele a znao sam ga napamet. Ustvari bila je noc a prosla su ta vremena kad su imena nesto znacila.
Tamo na drugoj strani sigurno postoji covek koji nas mrzi, a da to ni sam ne moze da objasni. On u ruci steze kundak puskomitraljeza i mrzi, sada ce da opali, jos malo. Kada bi se klali zubima na livadi jos bih mu i oci video a ovako uskracena mi je ta radost.
Strah, opet strah, mislio sam dok sam vukao baceni konopac. Ceo zivot strah, uglavljen od samog pocetka u mene isto kao i u ove ljude. Sta bi bilo kada bi pustio konopac a oni otisli rekom urlajuci o straha? Ionako se sav onaj nekadasnji tzv mirni zivot vukao na ravnotezi straha.
Maltretiranje onih iznad koji su srecni zbog toga sto su iznad. A to sve uglavnom zbog toga sto su kao “oni iznad “ pozvani da gaze ponizavaju i gnjece one ispod. Isto tako “oni ispod”, nesrecni samo zato sto ne mogn nikoga bezbedno da dave i sutiraju, zeljni da i oni stignu tamo visoko gde im je i mesto i da se onda srecno osvete onima koji im i nisu krivi, ali su stvoreni da spektakularno pate.
Beba koju su mi dali da je prenesem promenila je sasvim moje stanje. Osetio sam malo jezgro toplote izdvojeno i jednostavno u svojoj samoci. U kakvom ce svetu ziveti ova beba? U kom ce je dobu pridobiti? Kada ce izdati sebe? Mracne su mi se misli vratile. Pruzio sam dete nekoj zeni, starijoj zeni koja sigurno i nije majka ove bebe, kojoj se na mesecini vide samo staracke oci zgrcene od nagomilanog straha i praznih uzaludnih godina. Nemocnog besa koji je sad sa svim ovim dogadjajima konacno porazen i okoncan. Samo starci i deca, ko ce hraniti ovu decu? Da li da ostanem sa ovim ljudima i pomognem im ili da nadjem neki ostatak divljine i da podivljam tamo i zivim mirno prazan i cist od svega ljudskog. Sta ce se dogoditi kada se ubice umore? Tamo su ostali samo mrtvi i ubice. Vreme ce ubrzo izjednaciti njihova unakazena tela.
Ispostavilo se da nase isprave, potvrde i uverenja ne znace nista. U stvari nikada i nisu. Bila je to samo nasa kukavna zelja da se papirima zastitimo i uverimo sebe da je svet siguran, takav da ce trajati, i mi sa njime, uljuljani u svoje i tudje potvrde i secanja. Sada postoji samo hrana i gluva sila. To je poslednji stepen nase bolesti. Jedro civilizacije popusta na svim savovima a kod nas pocelo je da se cepa.
Koracali smo zemljanim putem pogrbljeni i sami, svako je za sebe bio sam. Tamne, zurne, bolje reci zustre prilike. Skoro da smo trcali, a da nismo smeli da potrcimo da nasi nagli pokreti ne bi bili primeceni. Kratko su trajale godine kada noc nije bila samo za bezanje. Koliko je vremena proslo? Da li je ikada bilo i da li moze biti drugacije?

ON, NEKO DRUGI

Već duže vreme neki čovek u meni odbrojava moje korake. Jedan, dva, tri, četiri... I tako po čitave dane.
Pustim ga da to čini, hoću da kažem, ne mogu zaustaviti kada nešto naumi. On unapred zna što ću ga pitati, a ja se uvek iznenadim njegovim odgovorom.
Sve u svemu, navikao sam se već na njega. Poslednjih godina neprestano je sa mnom. Ponekad mi se učini da je živeo u meni od najranijeg detinjstva, tj. od kada se pamtim. Kako bi inače znao neke najintimnije stvari koje nikome nisam poverio? Često zaželim da izađe iz mene, da sednemo za sto i ljudski popričamo o svemu.
On se tada zavuče u najdublji deo mene, postaje malen i gotovo nevidljiv i odnekud iz daleka odgovara.
Neće da govori o sadašnjosti i uopšte, pravi se kao da ne hodamo ulicama Londona i kao da ne postoji ova nova stvarnost oko nas sa svim svojim posebnostima.
On bi samo da priča o prošlosti.
Naročito o stvarima koje bih ja što pre da zaboravim.
Kaže (gotovo podsmehujući se): Sve tvoje je u tebi.
Treba ti samo pomoći da pravilno rasporediš uspomene.
Ponekad mi uspeva da se pretvaram kao da me njegova priča naročito zanima. On tada, sebe ljubiv kakav već jest, raspriča se i postane velik tako da zauzme potpuni oblik mene. Ja se tada samo umnožim, brzo i spretno sakrijem iza ugla, a on produži nekom od ulica Londona.
Sednem napokon sam u bar, naručim pivo i ne razmišljam ama baš ni o čemu. Tih nekoliko dana dok sam sâm družim se samo sa Englezima i govorim naravno Engleski.
On za to vreme kruži ulicama Londona i prati naše izbeglice da bi pronašao put do mene.
Obično uđe s leve strane, namrgođen i uvređen, gleda na drugu stranu ulice. Neko vreme tako šutimo i samo hodamo.
On zna sve što bih ga ja mogao pitati, a ja ne znam što će mi odgovoriti.
Zatim, nakon nekog vremena, počinje ponovo da mi broji korake.
Jedan, dva, tri, četiri...I tako po čitave dane...

Rade Šerbedzija

Gde god da se zaputim, prvo odem u knjižaru. Ne izbegavam ni pijacu, vođen naukom pesnika Brane Petrovića da se na pazaru i po ponudi jestiva najbolje vidi kako negde živi običan svet. Sopće li ili u radosti proćerdava svoj vek. Ali, najpre, ipak odem u knjižaru. Odavno sam se naučio da se ljudi u nekom podneblju, u nekoj zemlji, u nekom gradu, sasvim dobro mogu razumeti i po tome kakve knjige čitaju, i kakvim štivom utoljuju onu višu, duhovnu glad, koju je malo teže nadosititi, ako je uopšte moguće do kraja zatrpati. Jer je čitanje navika nalik pijenju belosvetske kabeze, koja oholo i skudoumno tvrdi da osvežava najbolje: što je više pijete, organizam je sve više traži.
Pa čak i kad svet ništa ne čita, a to je danas em češće, em uobičajenije, i to je nekakav znak. I te kakav. Ne čitati, je li to sinonim za ne živeti? Kladio bih se da je tako. To što, recimo, u Srbiji postoje celi nemali gradovi u kojima odavno nema knjižare, ako je ikada i bilo, i gde svu potrebu za knjigom zadovoljava tezga nekog priučenog trgovačkog putnika, smeštana ukraj samoposluge, na štrafti, odmah do sektora rumunskih gaća, turske elektro-robe i kineskih kišobrana, zar to ne govori više o ovdašnjem tek minulom sunovratu u novu neprosvećenost od bilo koje visokoučene sociološke studije. Dragi Dositije Obradoviču, nisam u najboljem sostojaniju kada ti javljam da su, sva je prilika, ipak pobedila zvona i praporci. Istini za volju, dobar broj mojih sunarodnika setio se, posle petnaest godina, da knjiga ipak nekako postoji (u životu, ama u rđavu) tek kada se odskora počela redovnije pojavljivati na novinskim kioscima, barabar sa štampom koja uredno svakodnevno obaveštava pučanstvo ko je koga i za koju svotu. Sve u svemu, rekao bih da su danas i ovde, bogme kao juče i drugde, najčitaniji tekstovi zapravo prevodni titlovi u venecuelansko-meksičko-špansko-portugalskim serijama...

... i tako, nedavno uđem u jednu sofijsku knjižaru. Projurim, takoreći. Ali i to mi bude dovoljno da se ponovo uverim u ono u šta se uveravam svih minulih godina. Da se odmah razumemo, nije ovo nikakva antiglobalistička tirada, i antiglobalizam je u međuvremenu postao novčano izmerljiva ideologija. Kupujte domaće, na primer, u ideologemskom smislu isto je što i sledi svoje instinkte! Ne pada mi na pamet, hoću da kupim ono što ja hoću, i ne želim da sledim svoje instinkte, već da ih kultivišem, patriotizacija plus animalizacija plus jednoobrazna književna imaginacija jednako je lobotomija, laganje u zdrav mozak. Dakle, i u bugarskim knjižarama slika je u dlaku ista kao i drugde, u Beogradu, Parizu, Moskvi... Sve više knjižare podsećaju na samoposluge, sterilne, veštački osvetljene, gde je roba koja se najviše ište, a to se zove roman ili non-fiction, po pravilu naslagana u visini očiju, šarena i vidna. Poezija i slična eskcentrična štiva su negde u dnu, ili u drugom redu, a eseji, teorija i ostala ezoterija uglavnom su iza, u magacinu, ili u nekom zabitom kutku, dobićete samo ako tačno znate šta je to što vas interesuje ili ako budete dovoljno uporni. Posle sam u Plovdivu, trakijsko-mediteranskom gradu, zaista čarobnoj mešavini najrazličitijih mogućih kultura, istorijskih slojeva i tipova tradicija, što je moguće samo na Balkanu, a neuređenom taman toliko da mu ta neuređenost daje patinu, šarm, toplinu i ljudsku meru, samo utvrdio gradivo, i odmah tu, smucajući se svuda gde ima knjiga, počeo da smišljam ovaj putopisni izveštaj, koji bi malo da varira staru izreku: reci mi šta čitaš, ili ne čitaš, pa ću razumeti ko si.
U Bugarskoj je, dakako, priča pomalo i specifična, književnost je u toj zemlji možda najvažniji konstitutivni deo nacionalnog mita: glavne bulevare koje mi tradicionalno nazivamo po značajnim datumima ili vladarima, svejedno kojeg istorijskog doba i koje fele, Bugari krste imenima nacionalnih bardova. Ivana Vazova zovu patrijarh! Ovde, u Beogradu, tek svaki treći ispitanik zna ko je uzjahao konja pred nacionalnim pozorištem, a tek svaki peti ili sedmi šta je napisao Njegoš, svaki deseti ili dvanaesti šta je napisao Andrić. U Bugarskoj je naprosto nezamislivo ne znati ko je Hristo Botev ili Vasil Levski. U Kaloferu, rodnom mestu Boteva, podno Balkana, planine koja obuzima veličinom i nedoglednošću, drukčije rečeno, hramovnom snagom svih velikih prirodnih entiteta, a pred kojom sam dokučio ponešto i o mentalitetskim crtama označenim njenim imenom, čuo sam kako stotinak đaka, u horu, glasno i prilično skladno deklamuje Botevljeve stihove. Stari smisao književnosti se ipak u ponečemu i ponegde očuvao, ali se novi teško uobličava, često se predstavljajući kao čista simulacija. Tako je i kod naših južnih suseda o kojima smo, isto kao i oni o nama, izgradili više negativno osenčenih stereotipa (istorija, politička instrumentalizacija, ratovi, nesporazumi, srodnost istosmernih, traumatičnih emancipacija, sukob interesa, uzajamna indiferentnost, tragizam malih razlika) nego stvarnog znanja: fudbalist Hristo Stoičkov je kod nas daleko znamenitija figura nego njegov imenjak Botev.

U Plovdivskoj knjižari "Helikon" (ovo nije reklama) isto je kao i u nekoj prodavnici iz nekog knjižarskog lanca u Torontu ili Čikagu (ovo je antireklama). Metal i staklo. Supe iz kesice. Paradajz bled i malokrvan (uzgred, Bugari uvoze paradajz!), naliven stimulatorima rasta i ozračen veštačkim svetlom. Kabeza, već gore pomenuta. Pa redom: Danijela Stil, Trejsi Ševalije, Džon Grišam i ostali Ladlami, neizbežni Koeljo, potom King, Hornbi, Braun, Oster, Gordner, Pamuk..., slobodno nastavite niz, svi uredno dizajnirani, preporučeni citatima iz prestižnih magazina, recenzirani, ubijeni u pojam. I onda, zatečen tim prizorom, usred pitomog, vrvežnog grada, sa savršeno očuvanim rimskim teatrom, gde je tih dana Geršvina svirao legendarni bugarski džez-aranžer i dirigent Vili Kazasjan (slušao sam ga i nestajao, sumrak je davao dodatni značaj dobrom bugarskom svingu, svaka čast majstori!), tu sam se setio da prednost, sledeći misao gurua Brančila Petrovića, ipak možda treba dati pivu (u starom značenju: ono što se pije) i jestivu. Bugarske salate i bugarska vina, o tome bi trebalo pisati nadahnut gastronomski esej, a ne lamentirati nad činjenicom da se svet beznadežno ujednačio čak i u onom što se odupire svakoj unifikaciji, a to je čitanje, jedna od najindividualnijih ljudskih radnji, uz vođenje ljubavi. Ali eto, baš se tako, ko zna zbog čega, ulučilo da u Bugarskoj rezimiram utiske prikupljane svih minulih godina, u stalnom tumaranju po mestima gde se izlažu i nude knjige, pisane iz najrazličitijih pobuda i sa najrazličitijim namerama. Došlo je eto neko vrijeme, što bi rekao Igor Mandić, i to u celom svetu, da većina onih koji čitaju, a ti su uvek manjina, ogromna manjina, čitaju uglavnom iste knjige, pa su se ljudska uobrazilja i pravo na maštu opasno približili granici potpunog obezličenja. A ništa nije tako posebno kao čitanje, kao usamljivanje, kao pravo na izbor šta želimo i šta hoćemo da čitamo, i dok to činimo da se sa sobom sašaptavamo, da nemo mičemo usnama, i plutamo mislima, da jedrimo tamo gde niko nikada nije bio pre nas, niti će biti. Užasavam se od pomisli da se neka knjiga (izuzev one jedne, svete) danas programirano piše da bi bila čitana u pet, deset i pedeset miliona primeraka. Ono što svi čitaju, rezolutan sam, ne treba čitati, jer se u suprotnom ubija tako ljudska težnja ka posebnosti. Smisao književnosti je smisao otkrića nepoznate zemlje, reklamna prisila čitanja neke knjige (budite firmirani, budite u trendu!) negira suštinu, koja se ne može krčmiti ili multiplikovati u milionima kopija. To ipak nije osvežavajući napitak. Sasvim je drugo usvajati opštepripadne vrednosti književne tradicije, čitati klasike, voleti Šekspira, od mehaničkog surfovanja po besteler listama i uzaludnog pokušaja sustizanja i praćenja masovnih proizvoda hiperproduktivne skribomanije koja sve bržim i bržim ritmom izbacuje sve deblje i deblje, sve spektakularnije, sve dramatičnije i sve neverovatnije storije, za sreću, ushit, san, zabavu, samozaborav, totalnu amneziju i lobotomiju pokorne potrošačke pastve, diljem šara. Hoću da imam svoga pesnika, koga čitam samo ja, i desetak meni sličnih (i imam ga!), hoću da kroz književnost razmenjujem ono što se ni na koji drugi način ne može razmeniti, i hoću da iz nje dobijem ono što je, bez oholosti, namenjeno meni, a ne svima, te stoga radije odlazim kod uličnih prodavaca knjiga, na sreću, ima ih svuda, i u Plovdivu, i u Parizu, i u Beogradu (vratiće se, siguran sam, iako su nečijom nakaznom odlukom proterani), i u Bugarskoj, i u Meksiku, i u Češkoj... svuda tamo gde se čitanje uzima kao najsuštastveniji trenutak postojanja, kao čas u kojem duh zaista postaje duh. Studentima na plovdivskom univerzitetu, završavajući predavanje, rekao sam da ljudi koji nemaju iskustvo čitanja knjiga, niti predstavu o književnosti, propuštaju nešto što je nenadoknadivo važno za ljudski život. Onaj ko ne čita, jedva da živi.

Jeste, to su sinonimi, glagoli živeti i čitati.

I sve vreme u Bugarskoj sam se dosećao da smo negativne stereotipe jedni o drugima izgradili upravo zato što se međusobno nismo čitali: u prošlosti još i nekako, ali posle Drugog svetskog rata retko i sporadično, tako da je svojevremeno Svetlozar Igov s pravom napisao da su srpska i bugarska književnost međusobno bliske, a nepoznate. Tokom nekoliko minulih godina situacija se menja nabolje, premda i dalje sporo, možda zbog toga što književno tržište ni u Srbiji ni u Bugarskoj, uprkos vrlo obilnoj produkciji, ne favorizuje domaću knjigu: domaći pisci, čast izuzecima, u tranziciji nisu naročito omiljeni, niti su posebno rado čitani, o broju da i ne govorim, najveće savremene srpske i bugarske pesnike ne čita više od dvesta čitalaca... Izdavači razmišljaju na potpuno isti način u Engleskoj, Bugarskoj, Francuskoj i Srbiji: ko će da čita to što imamo nameru da izdamo, i gde da nađemo novac da to učinimo. Georgi Grozdev, pisac i urednik u izdavačkoj kući "Balkani", specijalizovanoj za knjige iz narečenog regiona, rekao mi je: mi bismo objavili vaš roman. Odlično, rekoh, još samo da ga napišem...

Bugarska, to su još i zakorovljena polja Trakije, gde se na svakom kilometru potvrđuje drevnost civilizovanog života, od antičkih naseobina u banji Hisar, do Bičkovskog manastira, pravoslavne svetinje koja se do esktrema komercijalizovala za sve koji joj hodočaste. Mnogo snažniji doživljaj imao sam dok smo se približavali Balkanu, velikom planinskom masivu iz kojeg na svakoj stopi izbijaju vode. Noć pred povratak u Srbiju dobio sam vrlo visoku temperaturu, gotovo da sam pao u fras. Došla je hitna pomoć, mladi doktor rekao mi je da je u pitanju neki jak virus, kakav je tih dana harao krajem...

... to je naravno, bilo naučno objašnjenje. Ja sam za sebe imao sasvim drugo. Sve vreme boravio sam u kući pisaca, u najlepšem delu starog Plovdiva, u kojoj se 1833. godine, na proputovanju, mesec dana od groznice lečio pesnik Lamartin (i tada je kolao neki mutagen). Svakog jutra iz sna bi me budili glasovi turističkih vodiča koju su na nemačkom, engleskom ili japanskom (ako je to bio japanski) objašnjavali grupama entuzijastičnih turista, rešenih da za jedno prepodne upiju sve znanje tog dela sveta, šta je i kada tu radio čuveni Francuz. (Popodne će, kladim se, čitati Harolda Robinsa, bljak, ukoliko bilo šta budu čitali.) Proklinjao sam ih što mi nisu dali da uživam u miru otmene, stare građanske kuće, izgrađene od drveta, u kojoj podovi, nameštaj, zidovi i stepenice noću dišu, i krckaju sami od sebe, ili od duhova, ko zna. Pa je tako u Plovdivu Lamartinov duh, koga sam nelepo zazvao, našao baš mene i došao po svoje. Nemojte da mislite da nije, jer mi je temperatura volšebno spala čim smo sutradan prešli granicu!

Prica za ne-laku noc ili Kjerkegor, vitez vere

"Samo onaj ko u teskobi strepi, mir svoj nalazi, samo onak ko u donji svet silazi, voljenju spasava, samo onaj ko noz vadi, Isaka dobija" - Seren Kjerkegor



Za raliku od bajki koje sam izmisljala za Saru, za njeno laku-noc-i-lepo-spavaj, postoji jedna prica u kojoj je svaka rec istinita. Nije namenjena onima koji zive uvereni u svoju ispravnost, a na pocinak odlaze sa istim "komotnim optimizmom" sa kojim plutaju po zivotu, kao lokvanji. Nije namenjena onima koji se ususkaju u postelji i zaspe blazeni u svojoj neopterecenosti. Neka ugase lampu i utonu u san; oni, svejedno, ne bi razumeli ovu pricu. Za one koji pak, nocu ostaju budni, za sve koji znaju sta je teskoba, koji su osetili ledeni dodir zestoke usamljenosti, evo price ne za laku, vec nemirom i nesanicom ispunjenu noc.
Radnja se desava u zemlji Hiperborejaca, u Kopenhagenu, na samom kraju proslog veka. Glavni junaci su Seren Kjerkegor, danski filozof, i njegova verenica, Regina Olsen. Kako bi Kjerkegor rekao, pre istupanja na scenu, postoji jedno "prethodno nakasljavanje"; uvod, neophodan za razumevanje potonjih dogadjaja.
Kjerkegor je bio dete starih roditelja. Otac – ugledni gradjanin, a majka sluzavka u njegovoj kuci. Ko zna sta se tu zaista desilo, sem njihovih dusa i Svevisnjeg, ostavljamo, dakle, okolnosi njegovo zaceca kao misteriozne. Majka je, mozda, bila prinudjena na sramni odnos, a mozda to bese istinska ljubav izmedju gazde i sluzavke, a tek – vencali su se kad je rodjen on, olicenje krivice za praroditeljski, u njegovo slucaju pravi roditeljski greh, zbog koga je, kasnije, napisao u svom Dnevniku: "Imadoh trn u puti svojoj i zbog njega se nisam ozenio".
Mogu samo da domislim odrastanje preosetljivog deteta, po prirodi sklonog dubokoj melanholiji, u atmosferi malogradjanske uskogrudosti Kopenhagena, koji na vezu njegovih roditelja sigurno nije gledao blagonaklono, i mracnog, sumornog doma u kome dominira krut, strogi otac.
Iako neshvacen i usamljen kao mislilac, Kjerkegor postaje covek eruptivne snage stvaranja; kao da zeli da preduhitri svoju ranu smrt, pocinje da pise i objavljuje vec u 21. godini.
Kada je zavoleo Reginu Olsen, desio se preokret u njegovom zivotu. Video ju je, prvi put, kad je imala svega cetrnaest godina; cekao je da odraste, negujuci ljubav prema devojcici-detetu. Usledila je veridba.
Tokom perioda verenistva pokusava, svim silama, da potisne svoju sustinsku izolovanost. Ali kako, kad bolno dozivljava nesposobnost da postane jedan od uvazenih muzeva koji nedeljom, ruku pod ruku, odlaze sa zenom u crvku, gde mirno, bez straha i drhtanja, odslusaju propoved, a onda, srecni zbog ispunjenja duznosti, hrle kuci na blazeni popodnevni dremez uz prijatni zamor domace svakodnevice.
Shvativsi nemogucnost da usreci zenu koju voli najvise na svetu, ne zeleci da Regininu ustreptalu nadu za sredjenim domom, zavesicama i saksijama cveca, decicom i veselim okupljanjem oko trpeze, pretvori u metafizicko samovanje i vecnu strepnju koja njega obuzima, koja je on sam, bez dovoljno vere u mogucnost svoje promene, Kjerkegor iznenada, surovo i takoreci bez objasnjenja, raskida veridbu; okolnosti podesava tako da se Regina oseti izdanom i ponizenom. Namerno u njoj izaziva gorcinu, koja joj moze dati snagu da sve zaboravi kao ruzan san, paravo da sve shvati kao poigravanje, laz i obmanu sa njegove strane.
Nije joj poverio svoju tajnu, niti objasnio razloge svog rastanka. Regina je mislila da ju je Kjerkegor zrtvovao, a on je, u stvari, zrtvovao sebe, zarad nje.
Dve godine nakon raskida, ona se udaje i zasniva svoju buducu brojnu porodicu; do nje nije dopro neizreceni vapaj "spasi me od mene samoga, pomozi mi, uprkos mom ponasanju, uprkos mom odlasku, uprkos svim uprkosima".
Zato groznicavo pise "Strah i drhtanje". Progovorio je Johanes de Silencio, zavetnik cutanja, zagrcnut od mracne tajne svog zaceca, covek koji je sve izgubio i koji vise nije mogao da sa tim zivi. Kroz stranice ispisane cistim bolom varira biblijsku pricu o Avramovoj zrtvi. Ko ima usi da cuje razumece.
Da li je Regina bar tada cula?
Da li je shvatila Avramovu velicinu, da li je razumela Viteza vere koji je spremno krenuo da zrtvuje sina jedinca kad je Bog to od njega trazio, ujedno najdublje uveren da se to nece desiti, da ce se Bog u poslednji cas pobrinuti da tako ne bude. Da li je razumela da je samo Vitez vere koji mirno (ne pacenicki-mirno, vec radosno, pouzdano-mirno) zivi u apsurdu, ocekujuci nista osim najcudesnijeg cuda, mogao da potegne noz na sina, da bi ga time spasao?
Posto ova prica za ne-laku noc, na kojom ljudi treba da ostanu budni i zamisljeni, duzna sam da kazem njen kraj.
Kjerkegor nije uspeo. Hiljade strana je napisao da bi sebe ubedio kako bice koje izgubimo u vremenu moze vratiti kroz cudo vere.
Regina se nije vratila
Trn zaboden u putenost, polako je otpustao svoj otrov.
Imao je samo 42 godine kad se okoncala bolest-na-smrt. Ocajanje je svojom snagom nadvladalo "na" i poslao smrt.
Sta god istrazivaci rekli, kakav god novi podatak iskrsnuo iz prasnjavih arhiva ili zagubljenih papira, molim vas da poverujete meni; ne pitajte me otkud znam, ali prosto prihvatite da je ovo istina: umro je od nepreboljenog bola.
U teskobi je strepeo, ali mir nije nasao, u donji svet najstrasnijih dusevnih patnji sisao, ali svoju draganu time nije dobio na dar, zamahnuo je nozem i izgubio je Reginu.
Njegove suze sto su za zivota kapale iznutra, opekle su svojom vrelinom moje srce.

Odlomak iz romana "Spletkarenje sa sopstvenom dusom" – Marija Jovanovic

Ex ponto - Ivo Andric

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?

Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem, idem da živim.