Sedi da ti pričam

- Necu da zivim vise sa svima vama! – govorila je tuzno – Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite! Uz to ste i prevrtljivi i neprestano lazete. Ne drzite se obecanja! Ne umete da budete verni. Idem natrag u svoju bajku!

Pred njom se nalazilo divno, bistro jezero smaragno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjusari i sve ostalo sto zivi po bajkama. Sanja htede da zakoraci na stazu sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije – sve je to bila samo odstampana ilustracija.
- Oh, hocu li se ikada probuditi iz ovog ruznog sna! – uzdahnu ona i zaspa na jastucicu za igle.

Ali i to je imalo svojih dobrih strana: posto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistrom vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekad je jedrila i na dasci, u cije je jedro duvao njen muz, izigravajuci vetar...

Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje. Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvic za slucaj da ogladni, pa je za jedan sat obilazila citav globus peske. Gledala je lavove i slonove u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvinima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu Moskvu... Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi i naucila vise stranih jezika. I to samo za jedno pre podne!

Sto je najlepse, ljudi i zivotinje, koje je sretela u setnji globusom, bili su, takodje, mali kao i ona i sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili nista cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi se Vanja vracao kuci i ona mu je pricala sta je sve videla i dozivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slusao price, koje bi mu dovikivala u uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci! Mislio je da je sve izmislila iz ciste dosade.

Globus je za njega bio samo jedna mrtva stvar, cija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako se samo varao! Otvorite svoj globus, pa cete videti sta je u njemu! Naravno, ako ste fina osoba, pronaci cete u globusu i pingvine i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku... Ako niste, sta se tu moze – za vas ce unutrasnjost lopte biti jezivo prazna. Poneka je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka zlocest macka ili odneti slucajna vrana...

Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kada bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku narocito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveca ljubav!

Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noci, jer je sanjala nesto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpuno zaboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je, za Sanju, kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plasila visine ona se ipak odluci na ocajnicki poduhvat: isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih. Pesacila je satim po patosu izmedju nogu od stolica i stola, koje su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je, kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela je nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic mu je poklonila za dvadeseti rodjendan. Sada je to za nju bio lanac slican onome sa neke velike dizalice!

- Hej, pa to si ti! – rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probudio – Zar nisi ostala u dzepu?
- Molim te, ne govori tako glasno! – zamoli ga Sanja – Plasim se da ces me oduvati...

Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja uvek bila uz njega umesto priveska na lancicu... i vise se nisu razdvajali. Onda se toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slucajno ne zgazi na tepihu, kad se kasno vrati kuci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo vikao:

- Sanjaaaaaaaaa! Sanjaaaaaaaaa! Gde si! Javi se!
- Ku-ku! Ku-ku! – zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog sata, ciji bi mehanizam Sanja pokrenula, cim bi ga cula da dolazi. Ona se, naime, uselila u kucicu za ptice i lepo je uredila na svoj nacin. Imala je unutra sve sto joj treba.
- Gde si bio do sada? – pitala je Vanju.
- Bio sam na nekom dugom dosadnom sastanku... – lagao je opet, znajuci da ce se od svake lazi Sanja opet smanjiti.

I smanjila se. Ali to je bilo jace od njega. Ipak, i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja postala toliko mala da je mogla jahati na zutom kanarincu. Letela je na njemu, kada je bilo lepo vreme, upravljajuci malim uzdama. Najvise je volela da slece nedeljom na pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice. Sletela je na kaveze i otvarala vrata, oslobadjajuci kanarince, stiglice i raznobojne papagaje... Jedanput je Sanju slucajno snimio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika na kanarincu pojavila se na naslovnoj strani. Onda jednog dana Vanju poseti direktor cirkusa “Evropa”. Trazio je da Sanja nastupa u njegovom programu, jasuci na zutom kanarincu, ali Vanja je nije dao.

- Zasto? – cudio se direktor cirkusa – Pa, zaradicete velike pare i bicete strasno bogati!
- Zato sto je volim! – odgovorio je Vanja i Sanja prestade da se smanjuje citavih nedelju dana, sve dok on ne ode na veceru sa jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno, mogla lekovima da poveca Sanju za celih pola metara.

Ne znamo sta je bilo na toj veceri izmedju njih dvoje, ali vec sutradan, umesto da raste, Sanja opet poce da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golom oku, i to vise nije imalo svojih dobrih strana.

Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda? I tek onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsecala na nju... njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rosule, sve...

Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je ceznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povecalo, pa cak i mikroskop – Sanja kao da je propala u zemlju!

Dok ga je jos sluzio vid penjao se na krov kuce i trazio je na nebu. I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je samo obican mladez, odvela Sanju natrag, na nebo?

Ko zna? Vanja onda pocne da je trazi u bajkama i svi su se cudili sta jedan star covek trazi u knjizarama po odeljenjima za decu? Trazio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate sta? On je jos uvek trazi... lako cete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak gleda pred noge da slucajno ne zgazi Sanju.

Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto su davno izgubili, koracaju na isti nacin. Poznacete iz po tome sto ih na ulici nista drugo ne zanima: samo gledaju ispred seve, samo gledaju i traze, traze...
A mozda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju?
Mozda mu je u kosi, u uhu, mozda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oci; mozda je zaista tamo, samo sto on to ne moze da zna?

Milorad Pavic - Damaskin

“– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora!
Ja tim zvucima zalivam cvece u basti pod prozorom. Ono tako bolje raste. Ima pesama koje cvece voli. Kao sto ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo culi i nikada necemo cuti, jer mnogo je vise u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuce.

Zbilja, sta da kazemo o kucama? Jednostavno, neke kuce imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuce su ustvari permanentna prepiska izmedu zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nesto kao velika lepa ili ruzna pisma. Stanovanje u njima moze liciti na poslovnu prepisku, na prepisku izmedu dva neprijatelja puna mrznje, prepisku izmedu gospodara i sluge, izmedu suznja i tamnicara, ali to moze biti i ljubavna prepiska. Takvu kucu koja lici na ljubavno pismo hocu da mi sagradis.

Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti mozes. Ja znam da mozes.

– Kako znate, cenjena gospodice? – upita Damaskin i natace kolut dima s mirisom suvih sljiva na njusku hrtu, koji kinu.
– Otkuda znam? E, pa cuj, moj gospodicicu! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drze usi slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake mastarije i osecanja, sta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana.

Tada sam shvatila da mogu da radjam decu i da cu ih radjati. I odmah pocela da tu stvar uvezbavam. Istoga dana, dakle, u jedan cetvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muskarcica od tri godine i pocnem da ga negujem i da ga volim.

Ljubav, to je nesto sto se uci i uvezbava. Takodje, ljubav je nesto sto se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukrades od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, nista od ljubavi.

Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima oziljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u masti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim “na slovo, na slovo”, pokazujem kako se gleda na moju busolu i trcimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuce.
On raste brze no ja i postaje na moje oci stariji od mene. Saljem ga u mislima da uci, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Bec na vojno inzenjerijsko uciliste da postane vestak u zidanju i da gradi najlepse kuce. Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tacno zamisljam kakav je on danas negde u svetu i zudim za njim. Za svojim detetom.

– To je lepa prica, gospodice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vasa kuca i gde sam tu ja? Hoce li vam vas izmastani negdasnji decak sagraditi palatu?
– Hoce – uzvrati Atilija ostavljajuci klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove kosulje i na njegovoj podlaktici se ukaza oziljak u vidu sklopljenog oka.”

Dajen Lumens - Dok te gledam kako spavas

LJubljeno moje dete, usunjala sam se u tvoju sobu da bih te za trenutak posmatrala kako spavas i ravnomerno dises.Oci su ti sklopljene, lice spokojno, a meke plave kovrdze uokviruju tvoje heuvimsko lisce. Pre nekoliko trenutaka, dok sam sedela nad svojim papirima u radnoj sobi, rastuzila sam se razmisljajuci o proteklom danu. Posao mi vise nije drzao paznju, zato sam dosla da s tobom razgovaram u tisini, dok se ti odmaras.
Jutros sam bila nervozna dok si se razvlacio i polako oblacio, govorila sam da je vreme da prestanes da budes takav sporac. Izgrdila sam te jer si zaturio svij bon za rucak i prekorno te pogledala kad si prosuo malo hrane po kosulji. "Zar opet?" - uzdahnula sam, vrteci glavom. Ti si se bezazleno smesio i rekao: "Cao mamice!"

Popodne sam obavljala telefonske razgovore dok si se ti igrao u svojoj sobi, glasno pevajuci i gestikulirajuci, sa svim svojim igrackama poredjanim u smesne redove po krevetu. Nervozno sam ti dala znak da prestanes da galamis i nastavila da razgovaram jos citav sat. "Odmah da si uradio domaci" - prosiktala sam kasnije kao narednik - "i prestani da gubis vreme." "Dobro mama" - rekao si s grizom savesti i seo za svoj pisaci sto, s olovkom u ruci. Posle toga je u tvojoj sobi zavladao mir.

Uvece, ja sam radila za pisacim stolom, a ti si prisao oklevajuci. "Hocemo li veceras citati pricu mama?" - upitao si, s nadom u glasu. "Ne veceras" - odgovorila sam ostro - "soba je jos uvek u neredu! Koliko puta cu jos morati da te podsetim?" Otisao si u svoju sobu vukuci noge i pognute glave.Ubrzo si se vratio i provirio u moju sobu. "Sta sad hoces?" - upitala sam ljutito.
Nista nisi rekao, samo si doskakutao do mene, obavio mi rucice oko vrata i poljubio me u obraz. "Laku noc mamice, volim te" - bilo je sve sto si rekao i cvrsto me zagrlio. Nestao si istom brzinom kao sto si i dosao.

Posle toga sam dugo sedela pogleda prikovanog za pisaci sto osecajuci kako me obuzima griza savesti. Kada sam to izgubila dnevni ritam, pitala sam se, i po koju cenu? Nisi ucinio nista cime bi izazvao takvo moje raspolozenje. Bio si samo dete koje je ispunjavalo svoj zadatak da raste i da uci. Ja sam se danas izgubila u svetu odraslih, u svetu odgovornosti i zahteva i ostalo mi je veoma malo energije za tebe. Ti si danas postao moj ucitelj,s tom neizdrzivom potrebom da utrcis i poljubis me za laku noc, cak i posle ovog mucnog dana u kome si sve vreme morao da ides na prstima zbog mog raspolozenja.

Sada, dok te gledam kako cvrsto spavas, strasno zelim ovaj dan pocne ispocetka. Sutra cu sebe castiti sa isto toliko razumevanja koliko si mi ti pokazao danas, da bih mogla da budem prava mama - da ti se toliko toplo osmehnem kad se probudis, da te ohrabrim posle skole, da ti procitam neku vedru pricu pre spavanja. Smejacu se kad se ti budes smejao i plakacu kad ti budes plakao. Podseticu sebe da si ti dete, a ne odrastao covek, i uzivacu u tome sto sam tvoja mama. Dirnuo si me svojom tolerantnoscu, zato sam dosla u ovaj kasni cas da ti se zahvalim - tebi, dete moje, ucitelju i prijatelju moj, za dar tvoje ljubavi.

Desanka Maksimovic - slovo o ljubavi

Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu. Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.

Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali, umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle, nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.

Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine. Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze. Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime. Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine.

I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo, vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi, blistavih, slanih.

Robert Gros - Decak i devojcia

Bio jednom jedan decak po imenu decak.
Decak je bio zgodan, pravi dasa...
I decak je bio zaljubljen u devojcicu po imenu devojcica.
Ali devojcica za to nije zelela da zna.

Vidite, devojcica je bila ljupko, slatko stvorenje... i decaka je, da izvinite, veselo vukla za nos.
Decak prosto nije znao sta da radi.
Vidite, dok devojcica nije naisla decak prosto nije mogao da se odbrani od drugih devojcica...
I od decaka. Ali to je druga prica.
Trenutni problem bio je da je decak do usiju zaljubljen u devojcicu.
A ne zna kako da je obrlati.
I tako je jednog dana decak pitao svog prijatelja prijatelja, za savet.

Posle dugog razmisljanja prijatelj je posavetovao decaka da zaigra "ne dam ti se" igru na koju bi devojcica brzo morala da padne.
Decak je prihvatio prijateljev savet...
I ne lezi vraze...
Devojcica je uskoro izgubila glavu.
Pocela je da sanja decaka.
Neprestano je smisljala slucajne susrete s decakom.
Nije prestajala da mu pise ljubavna pisamca.
Njeno srce je stalno vapilo za decakom.

Ali decak za to nije mogao da zna zato sto je igrao "ne dam ti se" igru.
Sad devojcica nije znala sta da radi... jer je bila zaljubljena u decaka... a decak je prosto ignorisao.
I tako je devojcica otisla do svoje prijateljice prijateljice po savet.
Prijateljica je rekla devojcici da treba da igra "ne dam ti se" igru na koju decak brzo mora da padne.
Devojcica je prihvatila prijateljicin savet i zaigrala "ne dam ti se" igru.
Ali posto je igrao "ne dam ti se" igru decak nije primetio da devojcica igra "ne dam ti se" igru.
Tako se nista nije desilo.

Eh, sad je to kraj ove tuzne price. I decak i devojcica "ne dam ti se" igru su igrali...
I nikad se vise nisu sastali ni sreli.

Ali su oboje posle toga ziveli... veoma daleko jedno od drugog.

Smelost - Pety Hansen

Dva semena leze jedno pored drugog u plodnom tlu u prolece.

Prvo seme kaze:
Zelim da rastem! Zelim da pustim svoje korenje duboko u zemlju ispod mene, i da poguram svoje izdanke kroz zemljinu koru iznad sebe. Zelim da razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proleca.Zelim da na svom licu osetim toplotu suncevih zraka i na peteljkama blagoslov jutarnje rose.
I tako je raslo.

Drugo seme kaze:
Plasim se. Ako pustim svoje korenje u zemlju ispod mene, ne znam na sta mogu da naidjem u tami. Ako se probijam kroz cvrsto tlo iznad sebe, mogu da ostetim tanane izdanke, sta ako otvorim svoje pupoljke, a puz pokusa da ih pojede? A sta ako pocnem da cvetam, a dete me iscupa iz zemlje. Ne, mnogo je bolje da cekam dok sve ne bude bezbedno.
I tako je cekalo.
Jedna koka koja je ceprkala po basti, trazeci hranu, pronasla je seme koje ceka i odmah ga pojela.

Zivot guta one koji se boje.

Прича о птици

Беше једном једна птица. И беше украшена паром савршених крила и светлуцавим, шареним и чудесним перјем. Најзад, беше то животиња створена да лети слободно на небу, и да радује свакога ко би је посматрао.
Једног дана, једна жена виде птицу и заљуби се у њу. Посматраше њен лет уста отворених од чуда, док јој је срце брзо лупало а очи сјајиле од узбуђења.
Позва је да лете заједно, и путоваше небом у потпуном складу. Жена се дивила, обожавала и славила птицу.
Али онда помисли: можда птица жели да упозна далеке планине! И жена се уплаши. Уплаши се да се никад неће осећати исто с неком другом птицом. И осети љубомору на способност летења које је птица имала.
И осети се усамљеном.
И помисли: „Спремићу замку. Чим се птица следећи пут појави, никад више неће отићи.”
Птица, која је такође била заљубљена, поново дође следећег дана, упаде у замку, и остаде заробљена у кавезу.
Сваког дана гледала је птицу. Тамо беше предмет њене страсти, и она ју је показивала својим пријатељицама, које приметише: „Ти си особа која има све.“ У међувремену, почела је да се догађа необична промена: како је птицу поседовала, и више није имала потребу да је осваја, поче да губи интересовање за њу. Птица не могавши да лети и изрази своја животна осећања, поче да бледи, губи сјај, постаде ружна – и жена јој више није поклањала пажњу, осим док ју је хранила и чистила кавез.
Једног лепог дана, птица угину. Она се дубоко растужи, и живот је проводила мислећи на њу. Али, није се сећала кавеза, већ само оног дана када ју је угледала први пут како лети задовољна међу облацима.
И када би саму себе осмотрила, схватила би да је оно што ју је толико дирнуло била птичја слобода, снага крила у покрету, а не њено физичко тело.
Без птице, њен живот је изгубио смисао, и смрт покуца на њена врата. „Зашто си дошла?“ упита она смрт.
„Да би поново могла да летиш на небу заједно са птицом“, одговори смрт. „Да си јој дозволила да заувек лети, волела би је и дивила јој се још и више; али сада сам ти ја потребна да би је поново срела.“

Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.
Čarls Bukovski

U grudima postoji jedno mesto.To je ono mesto na koje cesto stavljamo dlan.Mozda zato sto tu "zivi" dusa.Niko ne zna kako dusa izgleda, niko sa sigurnoscu ne moze da tvrdi da postoji a ipak, tu na tom mestu u grudima neceg ima.Nicim se ne mogu zabeleziti procesi koji se tu odvijaju.Ne postoji uredjaj koji ce ocitati informacije koje sa tog mesta dolaze.Ponekad se na tom mestu stvori praznina.Stvaranje obicno rezultira necim konkretnim, samo stvaranje praznine u dusi rezultira nicim.Dusa ima sopstvenu logiku.Ako imamo srece, logika duse uglavnom bude u skladu sa logikom uma.Ili bar dovoljno dobro saradjuju, pa ne zivis konfliktan i frustrirajuc zivot.Medjutim, ponekad dusa preuzme kontrolu.Ponekad to ucini um.To je ok.Posmatras procese koji se odvijaju u tebi.Zanima te ko je mocniji.Cija je rec poslednja.Um kalkulise.Obican digitron.Dusa svoje procese obavlja u tisini.I nepoznanica je, ma kako dobro covek bio sa sobom.Cini se da je dusa ta koja donosi konacan sud.Mudrija je od uma.I ume da stvori prazninu.Kako, kada i zasto dusa tako odreaguje na odredjene pojave, misterija je.Um moze da pokusa da da odgovor na pitanje.Ali nikada dovoljno dobar.Jer je slabasan, neuk i sicusan pred silinom kojom dusa "lupi pesnicom od sto".I kaze da je kraj.Kakva i kolika je ta praznina ne znas.Ako se dovoljno dugo bavis tim pitanjem moze da ti se desi nesvakidasnje iskustvo.Umiris um, izvadis mu baterije da ne ometa proces stupanja u kontakt sa sopstvenom dusom.To nisu nikakve razradjene tehnike, to se prosto desi, ako si dovoljno otvoren za iskustva tog tipa.I onda se desi nesto predivno.Dobijes sliku tamno-sivog, gotovo crnog, malog ali beskrajnog prostora, maglicastog, potpuno praznog a opet tako ispunjenog "necim".To "nesto" osetis na kozi.Kako...ne znas.
Onda se u tom prostoru nadjes ti.Vidis sebe kako lezis na nicemu sa rukama ispod glave i dobro ti je.Ni previse, ni premalo, dobro ti je taman koliko treba.Odakle se stvorila ta slika, pojma nemas.Mozda to i nije bila slika.Mozda si to bio u svojoj dusi da vidis prazninu koja te je zanimala.I naposletku, mozda si niko i nista u odnosu na silu koja zivi u tvojim grudima.Vratis umu baterije.Jadno izgleda svaki pokusaj da se objasni emocija koju si imao tada.Zato neces vise ni pokusavati.Da ne pokvaris ono sto si osetio.Zakljucices tada samo, da nista sto je covek u stanju da smisli, nije ni do kolena, svemu sto je u stanju da oseti.
Ako to sebi dozvoli.

Toplim dahom proleće je otapalo poslednji sneg sa livade. U jednoj od posljednjih gomilica snega nicao je neobičan cvet. Drugačiji od ostalih. Kao da se u njemu skupila sva zimska čežnja livade za novim cvetanjem života, za bogatstvom mirisa i boja koje pevaju o radosti postojanja. Ali, cvet sam nije mogao pobediti sneg.
Nije se predavao.
Nežnošću je prkosio okrutnoj hladnoći.
Verovao je životu.
A onda je kraj njega zastao jedan zrak svetlosti. Bio je drugačiji od ostalih.Poprimio je lik prelepe žene.
Kao da je od sunca bila stvorena da svojom toplinom oslobodi zarobljeni cvet.
Divila se hrabrosti cveta.
Nju je lagano osvajala njegova neobičnost i lepota.
Ali oklevala je da mu se preda.
Igrala je oko njega ne dopuštajući ni životu ni smrti da ga dodirne.
Ni sebi.
Cvet je postajao sve lepši,
a ona je sve radosnija igrala oko njega.
Ali nije imala hrabrosti da mu pridje.
Zaslepljena svojim mislima, nije videla šta se događa s cvetom.
Videla je samo sebe.
A cvet je umirao od hladnoće davajući joj sve ono što je u sebi nosio.
Predivna cvetanja, čarobne boje i beskrajnu nežnost latica.
Celog života je vapio za njom.Molio je da mu pridje,dodirne ga.
Što je bio bliže smrti, postajao je sve lepši.
Bilo je kasno kada je ona shvatila šta se događa.
Uzalud je privijala cvet na svoje grudi.
Uzalud rukama grejala njegove latice.
Uzalud suzama molila život da prostruji
smrznutim telom cveta.
Cvet je umro zaleđen i sam.
Kažu da se u predvečerje toga dana
samo Sunce spustilo na zemlju i da je na dlanovima svojih ruku
odnelo smrznuti cvet na nebo.
A sudbina sunčevog zraka u liku žene svima je ostala tajna,
mada kažu da od tada na livadi raste neobičan cvet.
Bez mirisa.
Cveta samo kad pada sneg
a niz lice mu teku suze koje lede i bole…

Marija Jovanovic "Spletkarenje sa sopstvenom dusom"

-Nekada davno,zivela jedna tuzna devojka
-A zasto je bila tuzna?
-Polako nemoj me odma prekidati,sve cu da ti ispricam po redu.Zato sto je bila usamljena i bez ikoga na svetu...
-Jel ni mamu nije imala?
-Nije imala nikoga,sama samcata.Sedela jednog dana ta tuzna devojka na obali sinjeg mora.
-A zasti sinjeg kada je more plavo.
-Dobro plavog mora,kada je ugleda Bog sa nebesa i sazali se na nju.Kako se ona igrala sa kamencicima,on resi da jedan kamencic pretvori u kamen srece.Iznenada kamencic koji je ona uzela,snazno je zasijao na mjenom dlanu,lepse od bilo kog dragulja.
-A ona?
-Isprava se silno obradovala,ali je pomislila:mozda ima jos ovakvog carobnog kamenja na plazi,pa je pazljivo spustila svoj i krenula da trazi drugi.
-I onda?
-Isla tako,isla,spusti se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini,i pravljen samo za nju,pa brze potrci nazad,ali vise nije mogla da ga nadje.
Sari vec podrhtava brada
-A sutra kada je bio dan,je l' ga onda nasla?
-Nije more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju( bajka treba lepo da se zavrsi ,sta je sada ovo)
-A zasto ga je more odnelo?
-Zato sto nije bila dovoljno dobra.Bog joj je spustio srecu u ruke,a ona nije znala da je zadrzi.Polakomila se i htela jos.Ali tu nije kraj bajke.More cuva taj kamencic srece i izbaci ce ga pored neke druge devojke koja ga bude zasluzila i koja ce znati da ga sacuva.
-A meni je ipak zao one devojke.sto ga je izgubila
-kaze pospani glasic
(i meni je).
-Sta je sa njom dalje bilo?
-Ne znam.Nije ni vazno:samo ti lepo sanjaj

Ruze! Ruze! Odjednom su bile svuda oko nje.Na javi.I u snu.
Rasle su tamo gde nikad pre nisu. Gde im mesto nije. Pred ulazom u dvor. Uz gradske zidine.u polju, medju travama i livadskim cvecem.zaticala ih je, otkinute, u svojoj sobi , na stolu ili postelji. Pred vratima sober, na podu. U beskrajnim, izlomljenim hodnicima kule.uvek sveze, kao da su tek ubrane. I uvek izmesanih boja u istom bokoru ili buketu. Bele kao narcis.Zute kao njegovo srediste.
Ruzicaste. Crevene. I one bojom nalik nevenu. kao da joj neko kusa ukus. Ili salje odjednom sve poruke kojima govore boje cveca.
primala ih je radosno. I osehivlala se u nedoumici. Sve cesce zapitana ko ih stavalja na njen put. I nestrpljiva da to sazna sto pre.
Motrila je. Skrivala se u sobi iza velikih vrata sanduka sa robom.Kraj odskrinutih vrata. U senkama prozora. Ali tajanstveni darodavac bio je majstor igre. Umeo je da prozre sva njena nevina lukavstva. Kao da je znao njene puteve i pre nego sto ona trag na njima utisne. ostavljao je vece uvek cvece tamo gde ona nije. Ali gde ce sigurno doci , cim shvati da je jos jednom zadrzana na pragu tajne.
Ja , sam kao sto slutiti, znao sta se desava. Odakle ruze u njen nemir zbog njih. Znao sam i zasto cuti o njima, cak i pred rodjenom majkom .Zasto ih samo ona pronalazi i na mestima gde mnogi prolaze.
Znao sam.Ali nisam joj olaksao cak ni nagovestajem. Bilo je to njeno vazno vreme i morala je sama da prodje njime, kao carobnom sumom, u kojoj svaki pravac vodi necem drugom, i cini tragaoca drugacijim. Ali kakva ce izaci iz tog doba, nije kazano. Nestrpljiv u nadi. Samo to sam smeo.
,,Ruza je cvet ceznje. Dar ljubavi. Od momka devojci", prosaputala je u jedno predvecerje.
Sedela je na ivici postelje. Obraze zajapurene pravim devojackim stidom zagnjurila je medju nezene latice. I osmelila se na novu pomisao. Na pitanje :,, Ko mi salje ovo cvece ? I svoju ceznju?''
Vrhovima prstiju lagano je pomilovala svileni barsun buketa.
Cvet po cvet. Smesila se. smesila se kao nikada pre. Sklopljenih ociju. I lako rastvorenih usanica.
Od te veceri, nemir bezazlene, ponosite i razmazene devojcice, nemir kojim je veselila oca i brinula majku, postao je nekako drugaciji. I tisi. Takav se nemir cuva samo za sebe. Krije se pred svima koji nisu njegov deo. Ta zdrhtalost one pred svima koji nisu njegov deo. Ta zdrhtalost one koja iscekuje. koja osluskuje zov necije ceznje. Koja trazi i ne moze da nadje.A zna, dobro zna, da je onaj koji doziva tu. Samo ga ona ne vidi, kao u nekoj zamrsenoj igri skrivalica.
Vremenom su pocele da rastu na sitnom vezu kojim je kratila vreme i davala posao masti i rukama.Na tkaninama i ukrasima koje su donosili dubrovacki trgovci. Na njenim haljinama. Na grivnama. rasute po svili i somotu. Utisnute u zlato, fino srebro i emajl.
Zatim su ruze zasule beskrajna polja kojima je lutala po svu noc, kroz snove koji su se nastavljali kao niz , svi cinili jedan , jedini.
Isla je kroz to polje ruza i trazila nekoga. Tek mu je naslutila ime, a osecala ga bliskim. svojim na jedan potpuno nov i nepoznat nacin.
kada mu je prvi put nazrela lik, odmahula je glavom u neverici.
,,To ne moze biti on.Prati cara, i daleko je od Zupanjevca.Prdaleko cak i za one na svaki podvig spremene", govorila je sebi.
Govorila je oporima glsaom razuma. A to nije glas mio uhu srca.
Zato je slusala sapat koji je stizao sa dna njene zelje. Sapat, lak i mek, i sladak.
,,Mozda mi ruzepod stope baca neko drugi, a po njegovom nalogu, i u njgovo ime. Neki vest i povreljiv sluga. Ili neka gospodja sto su neprestano uz majku i mene", mislila je.samo, to vise nije bilo nagadjanje. Ni odgonetanje tajne. Bila je to nada.
Lepo joj je bilo da veruje u tu istinu.sve lepse, sto je duze mislila o njemu.
A od kada se vratila iz Skoplja, sa svecanosti proglasenja Zakonika kojim je car o spasovdanu tisucu trista cetrdeset devetog leta Gospodnjeg obecao pravdu svome narodu, mislila je o njemu sve cesce......

............Milica ga je vidjala i ranije. Kada se plemstvo okupljalo da se pokloni pred svetlom krunom. Na velikim i malim saborovanjima.
Na raskosnoj ceremoniji krunisanja.Kada su osvestani Veliki Decani.Uvek Je bio uz cara.Znala je to.Ali njegov lik se gubio, nestajao medju desetinama drugih, i stapao se sa njima, Kao oblak medju oblacima.
,,Kako je mogao da mi bude isti kao drugi mladici plemici u dvorskoj sluzbi? On, kome nijedan ni slican nije?'', pitala se zacudjena.Zbunjena sobom. Uzdrhtala kao da joj od razresenja te tajne zavisi zivot. a mozda i besmrtnost duse.
Sakupljala je ruze, a pribirala misli i trazilanepoznata znanja.Tako sve dok opet u jedno stisano predvecerje nije zacula glas u sebi.
,,ja ga nikad nisma dobro pogledala. Zato, samo zato, mogao mi je licicit i na druge. O, kako me je prevarilo nepazljivo oko", prosaputala je, ponavljajuci istinu svog srca.
Privila je ruze na grudi. I osetila je u sebi neku toplinu.Bez\imenu.Nepoznatu.Toplina je rasla i obuzela je svu. Ucinila je klonulom i mekom. Pa se pomesala sa mirisom ruza. A ruze su mirisale opojno kao nikada pre. Kao vera, ljubav i nada." ......

Igra Andjela
Ljiljana H. Djurovic

Bre - Momo Kapor

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.
Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.
Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života…
Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.
— Zašto si ljubio žabe?
— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu…
U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.
Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: “Nemoj da se dereš!”
Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.
Jedanput sam pisao o njima:
“Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira — dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti… Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!”
Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju…
“Nemoj da se dereš!” reče Princeza.
Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.
Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu “Đino” na Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!
Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama… Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija.
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre…
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: “Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima”.
Epski: “Bre, ne laži crni Arapine!”
“Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te zlo!”
Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?
A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.
U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!
A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.
Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.
— Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.
— Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula.

Glumica

- Sledeci!
Usla je u sumornu ucionicu koja je zaudarala na neuspeh sto su ga pretrpeli oni pre nje. Gledajuci pravo u oci komisiji za prijemni - petorici vec izmozdenih profesora. Oni su tog trenutka drzali u rukama kljuceve pozorisne umetnosti, slave i bogatstva.
- Jeste li vec igrali negde?
- Nisam
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam.
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini ucionice, posmatrajucivrhove vec dotrajalih mokasina, i osecala kako je sazaljivo gledaju. Nije imala nikakvih sansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorisne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuce i coveka koji se setkao paleci ko zna koju cigaretu.

Jedan clan komisije je kunjao, drugi je nesto zapisivao, treci zurio u prazno, ostala dvojica su je gledala sa ociglednom dosadom. Vec treci dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obozavaoci. Prvog dana jos im je i bilo zao tih mladica i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumackog zanosa i nicim potvrdjene ljubavi prema pozoristu, ali od jutros su vec duboko zaronili u otupelost. Na usnama osecaju posledice popusenih cigareta a u dnu stomaka
talog kofeina. Uostalom, sta se tu moze? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata a glumacka klasa moze da primi samo osamdeset novih studenata .
- Pa sta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije ... - rekla je tuho gutajuci knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i sesta Julija ... - odgovori ridja kozja bradica . Dvadeset i jedna Ofelija, devetnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada zena.
- Nista, nista ... - kaze predsednik - Samo vi pocnite . Izvolite ...
"Ne kuni mi se . Ma koliko da se
radujem tebi, ne veseli me ..."

Prenuli su se iz popodnevnog dremeza. O gle cuda! Pet olinjalih , ustajalih intelektualaca pretvorise se pred ovom ne vise tako mladom zenom u pet Romea. Svaka nova izgovorena rec pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utucenu mladu zenu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savrsene srece .
"O, laku, laku noc!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi ..."

Iza poslednje reci ostade tisina u kojoj je jos dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorisnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvazenih profesora koji
su zevali na njacuvenijim Sekspirovim predstavama podigose ruke i nesto cudno, nesto potpuno neobjasnjivo naredi njihovim dlanovima da tapsu.
- Bravo! - uzviknu predsednik - Vi ste rodjena glumica , zaista
izuzetno ...
- Znate, ovako sta se ovde retko desava ... - objasni kozja bradica .
- Jesam li primljena? - Upita mlada zena.
- Da li ste primljeni? - rece profesor pruzajuci joj ruku .
- Mogu li da dobijem potvrdu da sam primljena?
- Sta ce vam potvrda, vec sutra cete se upisati i dobiti indeks.
- Ja bih ipak vise volela potvrdu .. bila je uporna .
Napisali su joj potvrdu. Recite - upita predsednik - sta ce vam kog djavola to parce hartije ?
- Znate, rekla je ona, ja u stvari uopste ne zelim da postanem glumica.
Pogledali su je zapanjeno.
- Imam dve kceri i muza i ... pa dobro, recimo,srecan brak. Uopste nisam ambiciozna. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mladjem
- Ali sta ce vam onda potvrda? - promuca kozja bradica .
- Vidite, mada je to srecan brak, ponekad dolazi do svadja. i, onda, ja cesto izgubim zivce i pocnem da vicem da bih postala glumica ili nesto slicno! I onda moj muz pocinje da se smeje kao lud . "Ti da postanes glumica, ti?" E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla. I pokzacu mu je u takvim prilikama, da znate da hocu!
- Steta, velika steta .. rekao je predsednik . - Ali ako se predomislite ...
- Necu se predomisliti - rece izlazeci .
- Gde si toliko dugo? - upita je covek ispred robne kuce.
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je - Rekao
je da cemo dobiti bebu ... - nasmesila se na onaj svoj sanjivi nacin .

Dusan Gojkov - 3 kratke price
STRANAC
Lazar ustaje sa stolice. Dim njegove lule, ravnomerno rasporedjen po prostoriji se uskomesa, uskovitla, stopi sa prasinom, udje u tepih.
Sa stola uzima cigarete i dve narandze, stavlja ih u dzepove.
Napolju tisina. Zeleni drvored, vlaznomrki redovi kuca, Lazarevi koraci. Prolazi pored baste nekog restorana. Za stolovima sede ljudi, mirno i tiho. Jedino sto se pomera je prase na raznju. Nezno cvrci dok se okrece na vatri.
Park. Zlatne ribice u malom bazenu. Dugo seta i pusi cigarete.
Vadi jednu pomorandzu iz dzepa i polako je spusta u ribnjak. Tone lagano, uz malo „buc". Zlatne ribice je ne primecuju.
Prolazi devojka. Duga, plava kosa. Zastaje, gleda ga upadljivo. Lazar se oseca veoma neprijatno. Pali cigaretu. Posle dva dima, ispada mu iz usta na sljunak.
Sunce.
IZGON IZ VRTA EDENSKOGA
U debelom mornarskom dzemperu, Lazar je sedeo ispred kamina. Gledao je kako vatra gori, pio topao caj, razmisljao.
Odjednom, u tisini salona zaculo se tiho zujanje. Lazar je podigao pogled i primetio pcelu kako nasrce na sijalicu. Bez razmisljanja, ustao je, otisao do stola za pisanje pisama, uzeo prvi papir sa gomile, njime blago uhvatio pcelu i pustio je da odleti kroz prozor u vec hladnu, jesenju noc.
Vracajuci se ka kaminu i fotelji, pogledao je hartiju kojom je uhvatio pcelu: jeftina kopija Doreovog bakropisa Izgon iz Vrta Edenskoga. Nasmejao se, tiho.
Sofija, koja je do tad vrlo usresredjeno citala neku knjigu, zavaljena na sofi, podigla je glavu i upitno ga pogledala.
- Molim?
- Nista, draga. Duga prica. Preduga.
LEPTIR ILI ...
Probudio se umoran. Celija, iako zatvorena, propusta vetrove i promaju kroz nevidljive pukotine. Beton prosto zraci hladnocu i leti i zimi. Protrljao je naduvene oci, presao rukom preko brade: danas dolazi berberin, petak je. Ili utorak. Nije ni bitno.
Izvadio je iz dzepa od kosulje cetkicu za zube na sklapanje i malu limenu kutijicu praska za ciscenje zuba. Zamocio je cetku u loncic sa vodom, a potom u prah. Dok je prao zube, sedeci na krevetu, cuo je strazara kako se polako, staracki seta metalnom galerijom.

Istinita bajka
Bozic 66

Frans Inter. Muzika me ledi i jeza se siri po mom telu. Jedan caroban vetric kao ovaj udaljeni glas koji mi je nekada davno obecavao lepu sudbinu.Okrecem broj. Trazim podatke o CD-u. Jedan nezni glasic, nazvan Romana, odgovara na moje cekanje.Ali, na moje iznenadjenje, Romana me pita da li bih zelela da pricam o Bozicu, tek tako, na Frans Interu. Zbunjena, najpre zelim da odbijem…ali ona insistira. « Ne znam zasto, ali sigurna sam da biste to veoma lepo ucinili :, kaze ona. Prihvatam. Ne umem da kazem ne. Iako i sustini cekam na to od…od kada, zapravo ? Jedan znak sa neba ili jedan odgovor na pitanje baceno u ocaj tisine u kojoj sam zatocena. Zato sto je ovo sto cu vam sada ispricati jedna istinita prica.
Jedan Bozic u mom selu, tamo, u Jugoslaviji. Sada treba reci – u Srbiji. Ali ne previse glasno. To jos uvek nije najpozeljnije. Pst !To je juzno od Beograda na dvadeset kilometara od makedonske granice. Oni koji su prolazili Jugoslavijom iduci u Grcku, takodje su prosli kroz moje selo. Njegovo ime ? Levosoje.
Svake nedelje koja prethodi Bozicu, dva putujuca trgovca, truckajuci se na ledjima magarca na blatnjavim putevima, silazila su u selo. Nastanjivali su se kod seljaka. Na svakoga je dolazio red. Moja baka je cesto tu misiju milosrdno prihvatala.Oh, u sustini, to nije bilo tako tesko- sa onom spontanoscu svojstvenom zenama Mediterana koje stavljaju sve folklore, sve jezike i sve vere u isti bakrac gostoprimstva.
Procenite sami: narukvica, ogrlica, bros, olovke, sveska…Sta jos znam ? To je bio takodje njihov nacin da plate prenociste i hranu, i jedini nacin da kazu baki hvala. Zvali su je Baba.
Darezljivost i odlicna babina kuhinja bili su nadaleko poznati i priznati. Ali oni su birali Babu kao gostionicarku koja je bila najpoznatija po pricama koje je pricala uvece, pred spavanje.Pricali su da je bila najbolja pripovedacica u precniku od 500km. Kakve su to bile neobjavljene price !
Dan uoci Bozica, dakle, 6. januara tamo, deda je isao da potrazi slamu u ambaru. Ispraznio bi kuhinju, koja je obicno bila trpezarija, i slozio bi sto i stolice u podrum. Ostavljao bi samo pec na drva. Zatim bi priustio sebi zadovoljstvo da postavi prostirku od slame u obliku kruga, po podu, usred kuhinje. Bio je ponosan na svoj tepih i ponavljao neprekidno « : »Videli ste kako je to lepa slama…ona koja ne bode ! » Posle ponavljanja te iste recenice onoliko koliko je zeleo, i sve glasnije da bi ga baka cula, uputio bi joj osmeh i vragolasto namignuo. U to vreme nisam bas najbolje razumela zasto. Sada mislim da znam zasto su toliko voleli slamu i zasto su isticali da ne bode. Moja baka nije imala plave oci, ali sam cesto slusala dedu kako je govorio : « Imas lepe oci, znas ». A moja baka je odgovarala : :
Znam, znam. Ali nikad se nece dovoljno znati. » I moj deda se smeskao.
Zatim bi deda iskopao jednu rupu od oko 15 cm precnika u jednom uglu kuhinje. Pod nije bio poplocan, vec zemljani. Rupa je bila za Igru oraha, posle obroka. Baka je pripremala obrok od ranog jutra.
Pasulj , pita, lisnato testo, jaja, sir i praziluk, riba, cokoladni kolaci i, najzad, cuveni hleb sa novcicem.Ah, taj hleb !Blagosloveni hleb koji bi glava kuce lomio pre nego sto bi podelio po jedno parce svakom clanu porodice, prisutnom ili odsutnom, posle cega bi se baka prekrstila i pomolila za prisutne, odsutne i siromasne.Ona ili onaj koji bi pronasao novcic, morao bi da kupi so, i na taj nacin bi kupio zagarantovanu srecu za tu godinu. Ne secam se da sam dobila taj novcic. Ali baka me je uveravala : »Mali Isus ima mnogo carobnih nacina da bi te ucinio srecnom, i to cele godine. Najveca sreca je zdravlje, osmeh, a on ti je to dao. Ostalo je lako. Dovoljno je da zamislis. »
Tako je rodjen moj prijatelj Amizeni, decacic izasao iz moje maste, a zatim heroina nazvana Vremia, i jos neki, ali sve to, ako cemo iskreno, to su lazi koje pricam sama sebi, kao sto se kaze, price izmisljene zbog duzine dana za tastaturom jednog kompjutera. Obavezna modernizacija.
Postojao je takodje i jedan prazan tanjir za slucaj da neko iznenada pristigne. Zvali smo ga « tanjir za sirotinju ». Usred prostirke su bila postavljena sva jela. Posle ceremonije dodeljivanja hleba, dolazio je tanjir za Dobrog Boga.Baka bi uzimala jedan prazan tanjir i u njega stavljala po malo od svega : od pite, nekoliko oraha, ribe, pasulja, i parce kolaca. Napunila bi tanjir.Slano i slatko pomesano, gotovo nejestivo !Nosila bi tanjir napolje, na terasu. Govorila bi : To je za Dobrog Boga. »razumela sam mnogo kasnije da se Dobri bog ponekad pretvarao u macke jer bi sutradan tanjir bio prazan.
Posle obroka, svako se naoruzavao svojim paketom oraha. Bitka je mogla da pocne ! Onaj koji bi ubacio svoj orah u rupu, stavljao bi u svoj dzep ostale orahe.To je nalik na igru klikerima, kod nas. Zatim je baka pricala price cele veceri, a deka bi brinuo o peci na drva.
Babine price uvek su imale u sebi jaku pouku. Prica iz 1966 ostala je zauvek urezana u secanje male srpske imigrantkinje, bez sumnje zato sto je to bio poslednji put da sam slavila Badnje vece 6. januara, i isto tako poslednji put sa svojom bakom. Jer, narednih godina slavila sam Badnje vece 24. decembra i 6. januara. Ali nisam primala poklone dva puta. Stigla sam u Francusku kada sam imala trinaest godina. Nisam znala ni rec francuskog jezika..
Na kraju price, baka mi je rekla :
Vidis, Zorice, moj poklon nije onaj koji ti smatras poklonom. To nije najlepsi. Cipele ce uskoro biti premalene za tebe, suknjica ce biti poput dzepne maramice kad odrastes, narukvicu mozes da izgubis, ogrlicu ce ti jednog dana ukrasti, a bros ce ti dosaditi. Price koje sam ti pricala bice uvek u tebi, u tvom srcu i tvojoj glavi. Jednog dana, kad na tebe dodje red, ti ces ih pricati svojoj deci i iunucicima.
A ako veceras nesto pozelis, moci ces da pricas o svom bozicu celom svetu. Jednog dana, neki nezni glasic trazice da mu pricas o ovom svom Bozicu.
Reci, Romana, poznajes li moju baku ?
Gde si je srela ?
Sentic Zorica

Na pitanje ''Šta radiš '' odgovaram sa ''Živim''.
Šta je to živeti?
Tumarati zemljom kroz nekoliko godina sa saputnicima
koji su se slucajno našli na istom vozu vremena i prostora.
Živeti-znaci rasti iznutra.
Rasti iz sebe.
Rasti citav,u razumevanju,u osecanju,u stvaralaštvu..
Covek raste stvarajuci sebe.
Život je stalno samostvaranje.
Postoje razni životi,ubitacni i dosadni,poletni,snažni.
Život koji se odrekao rasta nije život.
To je tobožnji život,paraživot ili životarenje.
Ko je postavio granice svom duševnom rastu i nece ici dalje od njih
reskira da životari.
Ko misli da je dosta narastao da se više ne treba razvijati
taj se udaljuje od života.
Tako i onaj koji napušta kreativnost i ogranicava se na
reproduktivnost ide u smeru protivnom od života.
Ko raste nezna za dosadu i tko stvara ne pozna monotoniju.
Dok je u telesnom smislu rast zakljucen s godinama,
duhovni rast nije njome omeden...
covek može rasti dok živi i obrnuto:
živi dok raste,stvaralacki rast!!!
Neživot je postavljati na život takve zahteve da smo
uvek nezadovoljni životom.
Neživot je kada necemo sadašnju deonicu života primiti
kao život,kad ne ubrajamo svoje dane,
teskobu i radosti u životni staž,
vec se stalno spremamo za život;
kad smo stalno pripravnici za život.
Neživot je ako ne umemo voleti sebe i druge...
Uživati život znaci koristiti se životom,
upotrebljavajuci život,uživati u sebi
(ne uživati zatvoren u sebe),radovati se svom i tudem životu.
Ljubav je davanje života.
Davati svoj život tako da se time promice rast i život drugoga
to znaci davati život iz dana u dan.
Kao što se i živi iz dana u dan.

Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej, a drugi carinik.

Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik.
A carinik izdaleka stajaše i ne htede očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome!
U drugoj nedelji pripreme za Post imamo sliku čoveka koji je uvek zadovoljan sobom, jer smatra da izvršava sve zahteve svoje vere. On je samouveren i gord, a u stvari on falsifikuje značenje religije. On je svodi na vršenje spoljne forme, a svoju pobožnost meri količnom novca koji prilaže hramu. A što se tiče carinika, on je bio ponizan i njegova smirenost našla je opravdanje pred Bogom.
Ako se danas neki kvalitet gotovo potpuno omalovažava, onda je to SMIRENOST. Kultura u kojoj živimo, usađuje u nas osećanje gordosti, samohvale i veličanja i vlastite pravednosti. ... Na poniznost ličnu ili zajedničku, etničku ili nacionalnu – gleda se kao na slabost, kao na nešto od čega se ne postaje pravi čovek. Čak i naše crkvene zajednice. Zar i one nisu prožete duhom fariseja? Zar ne želimo i mi da svaki naš prilog, svako „dobro delo”, sve što činimo za Crkvu „bude priznato, pohvaljeno i objavljeno?”
No, smirenosti nije potreban publicitet, spoljašnja slava ili nadmeno pokazivanje bilo koje vrste.
Bog je smiren zato što je savršen. Njegova smirenost je Njegova slava i izvor svake istinite lepote, savršenstva i dobrote, i svaki onaj koji se približava Bogu i upoznaje Ga neposredno učestvuje u božanskoj smirenosti, koja ga oplemenjava...
Kako čovek postaje smiren?
Za hrišćanina, odgovor je prost: razmišljanjem o Hristu, božanskoj ovaploćenoj smirenosti, o Onome u kome je Bog otkrio jednom za svagda Svoju slavu kao smirenost i Svoju smirenost kao slavu. „Danas” reče Hristos na dan svog najvećeg SMIRENJA – proslavi se Sin čovečji i Bog se proslavi u Njemu.
Smirenost se uči razmišljanjem o Hristu, koji je rekao: „Naučite se od mene, jer ja sam krotak i smiren u srcu”.
Najzad, uči se tako ako se sve meri Hristom, ako se za sve obraćamo Njemu. Jer bez Hrista je prava smirenost nemoguća, dok sa farisejem čak i religija postaje gordost u ljudskoj delatnosti, još jedan oblik farisejskog samohvalisanja.
Aleksandar Šmeman

KOST U GRLU", PIŠE DEJAN KRSTIĆ ARIZONA

Da se ne lažemo, nije baš lako nositi se sa nostalgijom. Tokom višegodišnje ljute borbe sa ovom neizlečivom boljkom isprobao sam gotovo sve mehanizme njenog neutralisanja.U prvo vreme pomagalo je čitanje srpskih internet sajtova, potom sam u pomoć dozivao muziku, pa e-mail poruke, onda preskupi telefonski razgovori...

Kada bi se ovaj jalovi arsenal istrošio posezao bih za rakijom (ovom američkom što je zovu – viski), pomogne brlja ali za kratko.
U neko doba setih se filmova onih domaćih pa još na srpskom ali toga ovde na žalost, ni za lek. Najzad, na pamet mi pade spasonosna ideja - a zašto ovako “dokon”, ne bih u mislima premotavao imaginarne rolne kultnih dela naše kinematografije? To bi i za moja emigrantska primanja bila sigurno najjeftinija forma stvaralačkog izražavanja. Osmeh mi ozari lice a uspavana mašta veselo uskliknu: “Ponovo radi bioskop!”
Uvod
Svaki Amerikanac u uvodu bi zamišljao sebe kako kupuje kokice, ja sam međutim, projektovao policu kojoj u Kragujevcu, niko od ukućana nije smeo da se približava. Tu je bilo pohranjeno moje filmsko blago. Godinama sam snimao, brisao, premotavao... na kraju je nekako preživelo dve stotine probranih naslova kojima ni hronična oskudica za praznim kasetama nije došla glave. Potom vidim sebe kako posežem za prvom kasetom na kojoj piše: “Grlom u jagode”
Prepoznatljiva muzička matrica i nezaboravna replika: “Zovem se Branislav Živković a zovu me Bane... Bumbar”. Dok mi pred očima promiču poznati likovi: Miki Rubiroza, Uške, Boca Čombe, Goca, tata Sreta, baka Elvira... iznenada spoznah neotkrivene mogućnosti vlastitog uma. Paralelno sa Banetovim sportskim nevoljama, odmotavao se neki drugi film u kome je moja generacija, iz šezdeset i neke, neustrašivo započinjala hod po nepreglednim životnim stazama i to onako opušteno, nehajno kao “grlom u jagode”.
Izlasci
“Mile broj jedan, Mile broj dva, Mile Lojpur to sam ja...” uz zvuke rok standarda legende Malog Kalemegdana, Bumbar je delio šamare razmaženim damama i prvi udario čuvenog Stiva sa Čubure.
Mi se nismo tukli. Ne, više smo furali onaj miroljubivi hipi fazon. Masna kosa, pocepane farmerke, podočnjaci i nezaobilazna rasprava ko je više popio. Naše “Zvezdino” bila je diskoteka u “Jezeru”. Najpre bi se tačno u sedam sati okupili ispred Centrotekstila (u 7.05 već bi bilo kasno) a potom, radnim danom “Balkan” a posle jedanaest “Zelengora” i sve to pod uslovom da se pronađe slobodna stolica. Subotom opet, na galeriji tek sagrađene sportske hale načičkao bi se čitav Kragujevac. Znalo se tačno ko gde stoji, kada će koja grupa devojaka prošetati našom “teritorijom”. U sećanju mi je ostao bukvalno svaki trenutak proveden na ovom mračnom i zagušljivom mestu, zato su valjda i slike na mom “mentalnom kino proektoru” tako jasne. Gimnazijalski džeparac dozvoljavao je paklicu cigareta i kupovinu ulaznice dok za pivo nikada nije preticalo. Zato bismo iz porodičnih bifea “pozajmljivali” domaću rakiju koje je tada, u svakoj kući bilo u izobilju. Uz opasku: “Greo’ta je da se baci” nemilosrdno bi praznili flaše sa vatrenom vodom. Tek danas mi postaje jasno zašto sam se nedeljom teško prisećao bahanilija od prethodne noći te zbog čega su me pojedine dame tako čudno posmatrale.
Putovanja
“Nisi ti bakin unuk” razočarano je uzdahnula baka Elvira kada se mlađani Živkovic pojavio na kućnom pragu posle neuspešno okončane avanture pod imenom “Put u Rio”. Beksto od kuće okončano je u bespućima Dalmacije posle nečuvene izdaje najboljeg duga Boce, od tada prozvanog Čombe.Moja generacija ne beše tako ambiciozna. Od kuće nismo bežali, a našu lojalnost i skromnost roditelji su svake godine, izdašno nagrađivali letovanjima u Puli, Makarskoj, Poreču, Rovinju... Na put bi obično kretala ekipa sastavljena od pet članova. Ovaj magični broj odredila je Jugoslovenska Železnica fantastičnim popustima za grupna putovanja. Tako bi do mora stizali gotovo za badava pa smo svu lovu mogli komotno da potrošimo na ludi provod. Nezaobilazni deo opreme predstavljao je šator u kome smo obično držali stvari dok bi pred zoru zakonačili pod beskrajnim plavim svodom - a u glavi maligani. Čak ni u Puli, u kojoj sam sa uživanjem gledao domaće filmove, nismo poput Baneta Bumbara jurili glumice ali se nalazilo što šta i za nas smrtnike. Uveče na plaži pevalo se, pilo i pomalo... družilo.
Motorizacija
Dok su drugi vozili bicikle, mali Bane je rolao trotinet, dokopavši se prvog bicikla shvatio je da glavni frajeri uveliko voze Vespe a onda je na red došao san o automobilu. Srebrnog fiću delio je sa Bocom (parnim danima vlasnik je bio on a neparnim Čombe) u ovoj “limuzini” kasnije će se odigrati presudni momenti u životu glavnog junaka serijala koji još uvek “gledam”.
Tokom godina koje su pojeli skakvci sa Dedinja, motori, automobili i sve ostale “lude makine” ne behu mi preterano važni. Zbog činjenice da se u Kragujevcu prilično lako svuda stizalo pešice u mladosti sam svoja maštarenja usmeravao prema nekim drugim, nemotorizovanim sadržajima. Danas kada svakodnevno, srebrnom Tojotom prelazim stotinak kilometara dnevno, drago mi je da sam svog prvog četvorotočkaša (domaće proizvodnje) kupio prilično kasno. Kao da sam osetio šta mi se u emigraciji sprema.
Umetnost
Nismo bolovali od neurosis cordis ali su mlada i još neiskvarena srca čeznula za umetnošću. Svoje romane Bane Bumbar je pisao u kadi, okružen jabukama i uz neizbežni plamen sveće: “Kao Balzak!” komentarisala je baka Elvira. Svojoj novoj ljubavi, poeziju bi čitao na groblju (o, romantike!) dok je neidentifikovana beogradska deponija poslužila kao idealna lokacija za snimanje prvog i jedinog filma ove “sofisticirane” družine.
Umetnička univerzalnost beogradskog šmekera beše mi tako bliska. Koliko je samo “genijalnih” filmskih scenarija i proznih “remek-dela” završilo na podu moje sobe. Za razliku od glavnog junaka serije, likovne umetnosti me nisu zanimale (“To Bane slika jutarnji portret bake, s maćkom!”) ali sa ponosom sebe smatram idejnim tvorcem “VIS Jupiter” koji smo osnovali u mojoj garaži i koji je stoički odolevao surovim zakonitostima svetskog rock’ n ’roll-a čitava... tri dana. Niko od članova nije znao da svira (pa zar je to najvažnije?) ali je iza nas ostala “nedokomponovana” jedna numera za koju je stihove sa neviđenim žarom ispisivala moja trinaestogodišnja mladost. Danas mi je jedino žao bubnjeva koje smo dva dana uporno pravili od najlona i kantica za mast... a imali su tako dobar zvuk!
Imaginarna filmska traka i dalje tecče. Osećam kako se emocije množe a kadrovi dele.
Inače, 1980. godine, umro je Josip Broz i ubijen Džon Lenon dok su nastpajuću deceniju obeležili i ovi događaji:
Računari su osvajali svet a zli ljudi u Iraku, Iranu, Foklandima, Granadi i Afganistanu teritorije.
Venčali su se Princ Čarls i Lejdi Dajana.
Osujećen atentat na Papu Jovana Pavla II dok onaj Indiru Gandi na žalost nije.
Na Vembliju, najbolji rokeri sveta pevali su za gladne u Africi. “Live Aid” s pravom se ubraja u najveće muzičke događaje 20. veka.
Pao je Berlinski zid.
Dok je u čitavoj Evropi rušen komunizam na Balkanu su se budili neki novi Fašisti.
SFRJ je brojala svoje poslednje dane a moji prijatelji i ja sa nevericom slutili šta nam se sprema. “A onda su došli popovi, pa topovi i najzad lopovi i čitav svet se izokrenuo”.
Uške, Goca, Bane, Biljka, Boca Čombe, Miki Rubiroza... sazrevali su, stvarali porodice, gradili svoje karijere tokom zlatnih sedamdesetih godina. Istu sreću imali su i naši roditelji.
Naša životna zrelost poklopila se sa dolaskom srpskih jahača apokalipse, sa godinama mržnje, smrti i siromaštva. Generacija hipi pokreta i novog talasa, pionirskih marama i Gazimestana malo se čime danas može pohvaliti. Jedni se iz ratova nisu vratili, drugi su fizički ili mentalno za svagda osakaćeni, većina živi na ivici bede... a ostali su se rasuli po svetu i u mislima projektuju neke srećne momente naših nesrećnih života.
A tako je lepo počelo...

Dejan Krstić , Arizona

I deo - OD MALENA SU ME UČILI DA BIRAM DRUŠTVO

Svake godine, čim dođe mart neprijatne uspomene počinju da se vrzmaju po ovoj ludoj glavi. I taman kada sam skovao taktiku kako da misli preusmerim u nekom drugom pravcu, najnovija dešavanja u rodnom kraju nanovo me podsetiše na dane svekolikog besmisla koje smo preživeli 1999.
Kada sam napuštao zavičaj, moj dragi prijatelj (i tada šef) Miroslav Jovanović zamolio me je da po dolasku u Ameriku napišem nešto o razlozima koji su me naveli da 35 godina života spakujem u plakar i krenem ispočetka.

Tekst koji sledi nastao je avgusta 1999.

***

Prošle su samo dve nedelje, zaposlio sam se, sa porodicom iznajmio trosoban stan i kupio automobil.
Ne dragi prijatelji, ovo nije tekst za udarni prilog u dnevniku RTS-a već početak ispovesti novopečenog srpskog emigranta državi “poroka i zla”. Za neupućene, reč je o zemlji koju je pronašao “radoznali” Kolombo, a koja će, kako to reče TV voditelj i estradni umetnik iz Grivca da se “probuši i potone” pa će za koju godinu svi Amerikanci pohrliti da nasele “svetu srpsku zemlju” i tako nam otmu Kosovo.
Olako shvativši upozerenje dragog mi TV lica (Kosovo mi izgleda u svakoj varijanti “ne gine”) poslušao sam “izdajnički” živac u svom načetom nervnom sistemu i iz zemlje, u kojoj je započela u istoriji nezabeležena obnova i izgradnja, “poslušnički sam se bacio pred noge američkih agresora, bojovnika i bezumnika” i za dve nedelje stekao ono o čemu sam maštao prethodnih dvanaest godina.
Sreća je, zaista relativna stvar. U većini zemalja ovog ludog sveta dovoljno je biti zdrav, imati stabilnu porodicu pa ako se još i posreći da volite posao koji radite, tada su vrata sreće širom otvorena. Ovaj prilično normalan sistem vrednosti funkcioniše daleko od moje lepe i nesrećne Srbije, koju je preteško napustiti, ali još teže u njoj živeti. Mogućnost izbora divno je , ali preteško breme za svakog, iole odgovornog čoveka.

Otići ili ostati?
Pred istom dilemom našao sam se svima dobro znane 1993. godine. Tada sam je, međutim, mnogo lakše razrešio i sa porodicom se iselio u SAD. Čitavih sedam meseci, svaka moždana ćelija vagala je prednosti i nedostatke života u “obećanoj zemlji”. Prevagnula je želja da sa istom količinom rada u Srbiji obezbedim egzistenciju svojoj porodici. Prebrzo sam zaboravio inflacije, mobilizacije, bankarsko-hohštaplerske marifetluke kao i sva ostala “iznenađenja i izume” srpskog “usrećitelja”. Vratio sam se u svoj rodni grad.
Narednih pet godina ubeđivao sam svoje bližnje, sumnjičave dušebrižnike, a ponajviše sebe samog, da sam učinio pravi izbor. Za razliku od većine svojih sunarodnika i sapatnika, radio sam posao koji volim i za kragujevačke prilike bio vrlo dobro plaćen, zdravlje me je hvala Bogu odlično služilo, dok sam sebe, možda i neskromno, smatrao idealnim ocem tri predivne devojčice. A onda je došao 24. mart 1999. godine.
Sva “pamet” politička i životna dalekovidost iščezli su sa turobnim zvucima prvih detonacija. Započelo je sveopšte ludijanje, začinjeno ovoga puta, posebnom vrstom “specijalnih efekata”.
Bombama je trebalo zamaskirati još jednu monstruoznu prevaru krvožednog režima Slobodana Miloševića. Dok su glavni glumci polako krckali avans od svojih basnoslovnih honorara, statisti su po treći put u poslednjoj deceniji zauzeli svoja mesta – i predstava je mogla da počne.
Čitavih sedamdeset osam dana trajala je najsramnija trgikomedija u istoriji srpskog naroda. Hiljade poginulih i milioni istraumiranih podanika, kao i potpuno uništena zemlja, podsetili su “lokalnog šerifa” da bar za trenutak prekine jalovi koitus sa svojim narodom. I dok su se statisti, na mostovima i trgovima, vrteći kukovima , pravili da uživaju u perverzijama svog idola – dara je prevršila meru! Primitivizmom i ljudskom glupošću ranjeni um poniženo i bolno je uskliknuo: “Zbogom Srbijo!”
Ovoga puta zauvek i po svaku cenu.
Disciplinovano sam ispoštovao svoje obaveze “vojnog obveznika” i kada je većina Jugoslovena već počela da zaboravlja poniženja proistekla iz najnovijeg “eksperimenta” svog vođe, napustio sam svoju zemlju.
Srbija, na sreću nije samo nesrećni, nenarodni režim. U njoj ostavljam 35 godina svog života, roditelje, bezbrižno detinjstvo, prve ljubavi... Iz Srbije ne mogu poneti ni atmosferu, niti predivne ljude u redakciji “Nezavisne Svetlosti”, ni trenutke slatke dokolice u bašti “Balkana” ili hladovini “Stare Srbije”. Tamo su ostali i svi pravi prijatelji, daleko od vlažnih očiju, ali zauvek uredno složeni u mome srcu.
I pored neslućenih mogućnosti koje pruža život u najrazvijenijoj državi sveta, moja zemlja, a naročito divni ljudi koji u njoj “žive”, predstavljaće onaj presudni teg koji će večno nedostajati na terazijama moje lične sreće.
Neko je davno rekao: “Domovina nije tamo gde si rođen, već onde gde ti je lepo!” Iskreno, meni je najlepše u Srbiji, ali su me od malena učili da biram društvo. Dok mojom zemljom vladaju oni koji su, po prvi put u istoriji, srpskom narodu dodelili ulogu dželata, živeću u ovoj i ovakvoj Americi, pa makar se ona “probušila i potonula”.
Ali nostalgija je užasna stvar. Da ni u trenutcima najveće slabosti, ili eventualnog pijanstva, ne bih došao u iskušenje da ponovim istu grešku od pre pet godina, kao suvenire iz Srbije poneo sam fotografije Slobodana Miloševića, Milovana Bojića i Vojislava Šešelja; kesu duvana koji sam zavijao u danima bombardovanja i snimak sa zvukom sirena (šizela i smirela). Neka se nađu za svaki slučaj.

Napomena redakcije “Nezavisne Svetlosti “: Autor teksta do pre mesec dana bio je novinar ovog lista. Pred polazak u Ameriku obećao je da će njegovo prvo “javljanje” za “Nezavisnu Svetlost” biti, u stvari, lična ispovest i odgovor na pitanje: zašto je rešio da zauvek napusti Srbiju. Svi su ga razumeli, i kolege, i prijatelji, ali dok je još bio ovde nikome to nije sam i do kraja ispričao. Razumljivo.

Dejan Krstic, Arizona, USA

II DEO - Saga o ponosnim ratnicima
Nekako u ovo vreme, pre ravno devet godina predano sam obavio poslednji TV zadatak u "karijeri". Da, odlično se sećam. Redakcija Kanala 9. Ekipa mala ali odabrana. Kratak dogovor i odluka – prenosićemo svečanost dodele Oskara. U noći punog meseca, dok su se jedni vampiri baškarili po Dedinju a drugi oštrili zube u rahmetli Pentagonu, filmski zaljubljenik i novinar tamošnji u skučenom prostoru i dobrom društvu pratio je ljuti boj Stivena Spilberga i Džona Mejdena. Figuru ujka Oskara podelili su gorepomenuti, onako, na ravne časti... “ko’ braća... njivu” ... a mi smo se “čim prije” okretali novim radnim zadatcima. Ni slutili nismo kakvim... Tog marta 1999. godine potomci “Zaljubljenog Šekspira” i naslednici “Redova Rajana” potvrdili su dobro znanu istinu: majstori pirotehnike, istinske su neznalice duše a produkcioni magnati prava duhovna sirotinja. Najviše zahvaljujući baš ovom ratnom spektaklu sa pevanjem, pucanjem i plakanjem ja danas živim daleko i sa setom se prisećam tih dana. U ranu zoru, pošto je ceremonija dodele Oskara okončana, seo sam i napisao tekst koji mi i dan danas nekako puno znači. Objavljen je tri dana kasnije ali se bojim da ga moji sugrađani nisu pročitali...

Saga o ponosnim ratnicima
Naučno je dokazano da preterano bavljenje sopstvenim osobinama precizno ukazuje na ozbiljne psihološke poremećaje kod pojedinca ili grupe koji su opsednuti sobom. Suočeni sa intenziviranjem ekonomske krize, umnožavanjem "neprijatelja svih boja" kao i sa očiglednim sužavanjem "svete nam domovine" Srbi su, kao nikada u svojoj istoriji, dobrovoljno postali subjekti jedne, kolektivne "auto-psihoanalize".
Podložni uticaju medijskih mahinacja a kao žrtve globalne "svetske zavere", pripadnici "nebeskog naroda" ali i mnogi koji se ovoj sintagmi godinama podsmehuju, skloni su da poveruju kako su Srbi, oduvek, bili ponosni ratnici i da će nam taj genetski kod pomoći da se, do kraja sprovedeći "principijelnu, mirotvornu politiku našeg predsednika", suprostavimo "nepravednim i ničim izazvanim svetskim moćnicima"
Obraćajući se vremešnim "patriotama" na mitinzima širom Srbije, lokalni čelnici vladajuće koalicije, ističući srpsku spremnost da se ratuje protiv čitavog sveta, svakodnevno se pozivaju na "kosti Miloša Obilića i junaštvo Srba na Kajmakčalanu". Najviši oficiri Vojske Jugoslavije, pre nego što svoje mobilne telefone ustupe regrutima da se jave roditeljima, ističu spremnost vojnika da "poput 1 300 kaplara u Prvom svetskom ratu, ostave svoje živote na braniku otadžbine." Zanimljivo je da, osim aktivista Jugoslovenske levice i filmskog urednika jedne kragujevačke, lokalne tv stanice, gotovo niko ne pominje Kadinjaču, Sutjesku, Neretvu, dok su žrtve nedavnih sukoba u Hrvatskoj i Bosni još uvek tabu tema za one koji su ih u taj rat poslali.
Uz dužan pijetet prema žrtvama brojnih ratova naše nevesele istorije koje minorni politički funkcioneri i vojni "stratezi" tako nevešto skrnave, neizbežno je postaviti pitanje: u kojoj meri je ovakvo tumačenje nsše istorije verodostojno i jesu li Srbi, danas, baš toliko raspolozeni da svoje živote ugrade u ruševine megalomanske politike svog nacionalnog vođe? Ma koliko osećali ljubav prema sebi i svojim precima, što psiholozi, inače, smatraju normalnim ispoljavanjem vlastitog nacionalnog identiteta, istine radi, valja podsetiti da su Srbi jedan od retkih naroda u svetu koji su čak pet vekova bili robovi. Dakle, 500 godina trebalo je nsšim precima da posle poraza na bojnom polju ispolje svoj "borbeni duh". Jesmo li od njih nasledili ratničke gene?
Koliko nam se iracionalno "junaštvo" u novijoj istoriji (1914 - 45) isplatilo, najbolje svedoči procena demografskih stručnjaka koji, imajući u vidu populaciju srpskog stanovništva na ovim prostorima pre Prvog svetskog rata, tvrde da bi uz prosečan prirodni priraštaj, broj Srba na Balkanu danas uveliko premašio 30 miliona. Naši preci, međutim, uvek su bili spremni da atentatom ili odlučnim "ne" svetskim moćnicima, točak istorije vrate za koju deceniju unazad, ne misleći na svojie potomke. Da su o budućnosti razmišljali barem koliko savremeni, novokomponovani patrioti govore o prošlosti, Srbija bi, danas, spadala u red moćnijih država u regionu. Dokle nas je dovelo prkošenje moćnima i pozivanje na svetlu ratničku tradiciju ukazao je u intervjuu autoru ovog teksta (*Nezavisna svetlost* broj 141) reditelj i psiholog Srđan Dragojević: - Prvi svetski rat smatram nultom tačkom naše katastrofe. Tada smo izgubili kompletan genetski potencijal, a ono zdravo što je preživelo dokusureno je posle posle dvadeset pet godina u sledećem ratu. Oni koji su ostali, opstali su negativnom selekcijom. To su raznorazni liferanti i profiteri koji nas i danas "uspešno" vode.
Razvijajući nesvrstanu i na samoupravljanju zanovanu politiku Josipa Broza, Lazarevi potomci brzo su zaboravili svoje Obiliće i Mišiće. Ne odričući se svetle ratničke tradicije Srbi su svoje "junaštvo" smestili u jugoslovenske okvire. Kao najveći nacionalni ponos istican je podatak da su se Srbi, i tokom NOB-a i revolucije, istakli najvecim brojem žrtava u odnosu na tada, bratske nam narode i narodnosti.
Da probudi usnulu ratničku svest "potlačenog srpskog naroda" postarao se novi vođa. Posle više od decenije "pravedne borbe za ocuvanje nacionalnog ponosa" Srbija je došla na ivicu ekonomske katastrofe, izgubila je teritorije koje su joj vekovima pripadale a nekadašnji saveznici postali su ljuti neprijatelji. U bezumnom građanskom ratu stradalo je na hiljade ljudi, još i više otišlo u inostranstvo a oni preostali, apatično apstrahujući svoje neuroze, očekuju svakog dana poziv za neku novu mobilizaciju ili udar iz vazduha.
U knjizi "Politika i duša", psiholog Žarko Trebješanin konstatuje da svaki rat ima svoj vid neuroze. U Prvom svetskom ratu dominantna je bila histerija drhtanja, u Drugom svetskom ratu bila je to neuroza straha ili histerični napadi u vidu juriša, dok se kod preživelih boraca iz poslednjeg mđuetničkog rata, kao dominantan vid bolesti javljaju depresije. Profesor Hugo Klajn u studiji "Ratna neuroza Jugoslovena" ističe da su psihoanalitički shvaćene ratne neuroze "jedan vid pobune protiv okolnosti koje primoravaju ljude da ratuju. Zato je potrebno ne samo lečenje ovih neurotičara, već i društva koje ih je proizvelo."
Zaoštravanje problema na Kosovu, uz pretnje zapadnih zemalja s jedne i verbalnu, ratnu euforiju s druge srane, učinilo se nekima kao sjajna prilika da do neukusa, još jednom, ističu genetsku predodređenost srpskog naroda za ratovanjem, te da iz rukava spremno izvuku otrcanu floskulu "ne daj Bože da se Srbi slože".
Nije potrebna velika pamet da bi se shvatio istorijski, strateški, etnički, kulturološki... značaj koji Kosovo ima za ovu i ovakvu ali i svaku drugu državu u kojoj Srbi budu živeli. I advokatskim pripravnicima, više je nego jasno da secesisija južne srpske pokrajine predstavlja pravni nonsens. Problem Kosova, međutim, nije počeo sa "patriotskim mitinzima" u organizaciji onih koji su dvanaest godina krpama zavijali pokvarene slavine u rodnoj kući ovog naroda. Sada, međutim, kada poplava preti da uništi i okućnicu nevešti "hauzmajstori" pozivaju svoju decu da kašičicama lokalizuju preteću katastrofu. Da li su vojni obveznici u Srbiji spremni da odgovore na još jedan zov svoje, sve manje, otadžbine?
Tokom rata u Hrvatskoj, pitanje angažovanja rezervnog sastava bilo je pravno neregulisano. Time se može i objasniti "tiha mobilizacija" tokom koje je put frontova u Hravarskoj i Bosni krenulo na hiljade stanovnika zemlje koja u tom ratu nije učestvovala. Oni koji su, uprkos totalnom rasulu koje je vladalo u jedinicama tadašnje JNA, uspeli da izvuku živu glavu, pri povratku su bili suočeni sa istinom da su tokom čitavog rata u vojnoj evidenciji tretirani kao dobrovoljci.
Već tada, međutim, "patrioti pod jorgan planinom" bili su prilično iznenađeni neočekivano slabim odzivom potomaka "velikih srpskih ratnika". Mnogi mladi ljudi mesecima su spavali van svojih domova, čvrsto rešeni da svoj život žrtvuju svojoj porodici a ne jednoj besciljnoj i haotičnoj politici. Političko-georgafski epilog "balkanskog horora" na kraju XX veka dao je za pravo "izdajnicima i dezerterima" mnogo više nego državi koja se, preko noći, odrekla svojih "hrabrih jurišnika" ali i žrtava rata u koji ih je tako bezumno gurnula. Sa prvim pretnjama iz Rambujea, Vašingtona, Brisela, Klebera... pozivari su ponovo počeli da pohode domove vojnih obveznika. Odziv je približan onom kada se ratu (ni)je učstvovalo. Rezervisti, koji su sada uniformu obukli na snovu preciznih zakonskih odredbi, sve glasnije, međutim, postavljaju pitanje zašto su baš oni izabrani da spašavaju "svetu srpsku zemlju". Oni iz Leskovca i Lebana, na primer, zahtevali su da u prve redove, zajedno sa svojim sinovima stanu glasnogovornici sa mitinga podrške "doslednoj politici državne delegacije i predsednika SR Jugoslavije". Njihovi zahtevi pažljivo su saslušani...
Vredi li, na pragu novog milenijuma, ratovati protiv čitavog sveta? Hoće li još jedna generacija zagledana u prošlost uništiti budućnost svojim potomcima? Možda je došlo vreme da zarad svoje dece, pušku zamenimo knjigom a topove kompjuterima jer i letimičnim pogledom na kartu Balkana lako ćemo se uveriti u čijem su sastavu danas i Sutjeska i Neretva i Vukovar a boga mi i Kajmakčalan.

Tekst je 24. marta 1999. objavljen u "Nezavisnoj Svetlosti". Kragujevčani su toga dana svakako imali prečeg posla pa su ove reči ostale nepročitane. A i da jesu, već je bilo isuviše kasno.

Piše Dejan Krstić, Arizona, USA

Mali vremeplov posvecen neveselim danima koje smo ziveli i preziveli pre ravno devet godina, zavrsavamo u nesto vedrijem tonu...

NAGRADA ZA CETIRI LOKATORA
Tokom skolovanja, ucili su nas kako su i "vihoru Drugog svetskog rata" nasi preci u predahu izmedu dve borbe, uspevali da organizuju kulturno-umetnicke priredbe na kojima su duhovito prkosili mrskom neprijatelju. Ni najveci pesimisti, medutim, nisu slutili da ce, na samom kraju dvadesetog veka ratni vicevi ponovo postati nasa realnost.
Prvi udari NATO alijanse na Jugoslaviju ocigledno su sokirali i najduhovitije pripadnike seretskog naroda. Medutim, samo nekoliko dana zivota u ratnim uslovima bilo je dovoljno da proradi srpski smisao za humor.
Prepricavajuci kradomice prve viceve i anegdote ljudi su pokusavali da ulepsaju surovu svakodnevicu. Kako to obicno biva, najgore su prosli oni koji su "probili led". Naime, zbog ispricanog vica ispred seoske zadruge jedan saljivdzija sa juga Srbije osuden je na sedam meseci zatvora, dok je zbog duhovite travestije izvesni Sinisa iz Batocine za dlaku izbegao linc svojih sugradana. Maskirajuci se u americkog pilota, Sinisa je zeleo da prepadne svoje komsije. Pozvonio je na njihova vrata i poceo da izgovara ono malo engleskih reci koje je znao. Na njegovu nesrecu, komsiji na pamet nije padalo da provevarava identitet nezvanog gosta pa je pravdu ali i motku uzeo u svoje ruke. Ubrzo se ovoj "anti-divrzantskoj operaciji" pridruzila citava ulica. Uzalud je "americki pilot" vapio iz sveg glasa: "Nemojte ljudi, ja sam Sinisa". Od linca ga je spasila policijska patrola ali se, kako tvrde Batocinci, ni u stanici nije sjajno proveo.
Nevolje najhrabrijih nisu pokolebale duhovite pojedince da se vicevima obracunaju sa kreatorima zla u nasoj zemlji, ali i sa besmislom tragicne situacije cije posledice, bez svoje volje, trpi citav narod.
"Prave razloge" surovog bombardovanja Jugoslavije objasnjava sledeci vic:
Tokom pregovora u Rambujeu, zloglasna Medlin Olbrajt posetila je prostorije jugoslovenske delegacije. Kada je posle treceg viskija atmosfera postala opustenija, Medlin se zvodljivo obratila muskom delu pregovarackog tima recima: "Hocete li da vodimo ljubav ili rat!" Clanovi multietnickog maco tima malko su se pogledali medu sobom, malcice u gospodu Olbrajtovu, pa su jednoglasno zakljucili: "Rat!"
Kada su vazdusni udari postali nasa nevesela svakodnevica, cuvari duhovnog mira u formi pitalice pokusali su da izraze opste raspolozenje:
Kako se oseca Srbin kada se ujutru probudi?
- Promaseno!
Sta znaci sirena za pocetak vazdusne opasnosti?
- Zabrana leta za avione NATO pakta.
Kako Srbin prelazi ulicu?
- Osvrne se levo i desno, zatim pogleda u nebo, pa onda prede.
Najduhovitiji su smislili i nagradno pitanje:
Sta se dobja kada se sakupe cetiri lokatora?
- Bomba na kucnu adresu.
Kada je o ovoj temi rec, nisu zaobidene i vec legendarne plavuse:
Sta radi plavusa kada pronade lokator?
- Smesti ga ispod suknje i ceka "tomahavk".
Da ni ostalim damama nije mnogo lakse, svedoci i odgovor na pitanje zasto su zene najvise pogodene agresijom NATO?
- Ovdasnji muskarci su mobilisani, a okupatori jos uvek nisu stigli.
Na meti NATO agresora nasli su se brojni gradovi u Srbiji. Cini se, ipak da je Novi Sad najgore prosao, pa je o glavnom gradu Vojvodine ispricano i najvise viceva u kojima dominira crni humor:
Zasto je NATO srusio Zezeljev most?
- Nepismeni Amerikanci ne prave razliku izmedu slova Z i S.
Kako se danas zove Novi Sad?
- Garavi sokak!
I neizbezni Lala imao je svoju ratnu avanturu: Peca Lala izmedu dva srusena mosta kad, umesto ribe, iz Dunava izade crnac. "Ta ko si sad pa ti, vrag te materin?" iznenadi se Lala. "Americki pilot", odgovori pridoslica, "nocas sam se katapultirao." Ne zeleci da se puno jedi Lala nastavi sa pecanjem. Posle dva sata pojavi se jos jedan crnac. "Ala ste se vi Amerikanci nocas zdravo katapultirali", zakljuci Lala. "Ma kakvi Amerikanci, komsija, to sam ja Steva, radio sam nocas u rafineriji".
I Pirocanci su pozurili da smisle originalni fazon na svoj racun: ulazi covek u kafanu i vice: "Tegi mizi, tegi mizi!" Posto ga niko ne razume, odmah pozovu prevodioca, ali, u meduvremenu, avioni bombarduju kafanu. Pirocanac se izvlaci iz rusevina i kaze: "Ja sam am rekao: Tegi mizi". (Za one koji ne znaju pirocanski, "mizi" su migovi.)
Za razliku od mirnodopskih viceva u kojima Srbi uvek nadmudre mocnijeg neprijatelja u ratnom okruzenju svoj humoriticki doprinos dali su "malodusni defetisti" koji su se usudili da smisle ovakav vic:
Na naucnoj ekskurziji u Bostonu, simbolicno nazvanoj "Stazama Nikole Tesle", mladana Celsi Klinton srela je svoju koleginicu, inace cerku uticajnog srpskog politicara. "Moj tata kaze da treba da se stidite. Bombardujete nas vi koji nemate istoriju", ozlojedeno ce studentkinja americkog koledza iz Srbije. "Meni je tata rekao da vi uskoro necete imati geografiju", zajedljivo odgovori Celsi.
I dva grafita sa beogradskih ulica svedoce da su njihovi anonimni tvorci vec zaboravili zbog cega je zapocelo ovo ludilo. Prvi glasi: "Da je lako biti Srbin, ne bi to bas nama zapalo", a drugi: "Predaj se Klintone, ubi nas ova nasa pobeda"!
Ni kolone gradana koji svojim telima stite prodavnice prehrambenih proizvoda i cigareta nisu promakle zaoci njihovih duhovitih sapatnika:
Ostao novinar bez cigareta pa krenuo u potragu. Ispred trafike ugleda kilometarski red pa upita: "Sta cekate ljudi?" "Stigao je zejtin", odgovori neznanac iz reda. Kada se novinar udaljio, dusebriznik prekori gospodina ispred sebe: "Niste ga prepoznali, to je novinar i ko zna sta ce o ovome da napise. Nego, blago meni, kada vas neko upita sta cekate, odgovorite mu: "karte za bioskop". Posle pet minuta, obrati im se novi neznanac sa pitanjem sta cekaju. "Karte za bioskop", odgovorise svi u glas. "Asta se daje?", radoznalo ce covek s nevericom. "Brasno!" uskliknuse, ponosno, strpljivi cekaci.
Da nas narod ima dusu potvrduje i razgovor izmedu dve kragujevacke penzionerke. U dugoj setnji, u vreme kada nije bio na snazi znak za vazdusnu opasnost, obe gledaju u nebo bez aviona, pa jedna kaze: "Odavno ih nema. Boze, da im se nije nesto desilo?!"
Crnohumorno deluje i vic koji smo culi od jednog "Zastavinog" radnika: Negde na nebu iznad naseg grada iz jednog americkog aviona katapultirao se pilot, i to onako sa sve sedistem. Leti on tako, kad ispod sebe vidi jos jednog coveka kako leti sedeci na stolici. "Iz koje ste vi flote, da niste mozda Englez" upita Amerikanac. "Kakav, bre Englez, ja sam portir iz "Zastave", odgovori mu nebeski "kolega".
Iz Crne Gore, zbog prekida raznih komunikacija, do Srbije su, koliko mi znamo prispela samo dva stosa. Prvi je pitalica: zasto ne bombarduju Ulcinj, sa odgovorom: zbog solane, a drugi je malo duzi i glasi ovako: Zatekao se Lala u Crnoj Gori i ne zna kako bi se najbrze vratio u svoju Vojvodinu. Pita on jednog Crnogorca sta da radi, a ovaj mu dgovara: "Sedi, coce, u brod od Bara do Barija, onda idi u Avijano, a iz njega imas letove do Novog Sada svakih petnaest minuta!"
Za kraj evo i fore o Srbinu koji place nad brojnim stradanjima i rusenjima. Dode Nemac da ga utesi i kaze: "Sto, bre, places, evo i mi smo bili sravnjeni sa zemljom i izgubili smo rat, pa smo sad najveca sila u Evropi". Zamisli se tu Srbin pa prestade da place, ali posle nedelju dana opet ga uhvati tuga. Ponovo poce da cmizdri, a ovog puta dode da ga utesi Japanac, koji mu kaze isto: "Na nas su bacili dve atomske bombe i izgubili smo rat, pa vidi gde smo sad - najjaca sila u Aziji". Nas covek se ponovo ucuta, ali posle kratkog vremena zaplaka jos jace. Nemac i Japanac se nadose u cudu, pitaju sta mu je sad, a Srbin im odgovara: "Tacno je sve sto kazete ali vi ste izgubili rat, a mi cemo, izgleda, da pobedimo".

Idem ka reci.
Posmataram kako je velika i mirna. Mozda taj povrsni mir u sebi krije hiljade nemira, hiljade uznemirenih zivotinja, razne opasnosti koje vrebaju mameci slucajne prolaznike bas tom prividnom staticnoscu. Na prvi pogled tako lepa i plitka, vara svojim izgledom i preti opasnim dubinama punih podvodnih virova i vrtloga.
Cinim prvi korak i prsti na nogama mi uranjaju u ledenu vodu. Blago trnu, dok mi telom prolazi jeza bas kao one noci kada si me pod vedrim nebom polozio na hladnu zemlju suocavajuci moju unutrasnju i " spoljasnju" temperaturu. Polako koracam do clanaka, smrzavam se ali ne posustajem. Zelim tog ledenog giganta da osetim oko kolena. Kosti mi se koce dok oci menjaju plavu nijansu u boju reke. Prihvata me miroljubivo i siri mi rukle, prizivajuci me da idem dalje. Uranjam ruke u vodu i osecam kako mi krv u zilama sporije tece. Koliko minuta mirovanja u ovakvoj vodi bi izazvalo smrzavanje? Fantasticna cistoca dodaje na osecaju ledene tecnosti koja me uzima deo po deo, milimetar po milimetar. Na trenuak shvatam koliko uzivam. Potrebna mi je bila ova ledenica na kozi da se vratim sebi. Krecem dalje i dozvoljavam butinama da se pretvore u grc koji definise najlepsi misic na telu. Tresem se, usne pocinju da modre od hladnoce, ali zelim da osetim celo telo u fantasticnoj ukocenosti. Dokle god pogled dopire, smenjuju se zelene nijanse. Pokusavam da izostrim pogled i ugledam neku potencijalnu "opasanost" u reci, ali nema je. Samo nudi ledenost koju poseduje. Jos korak dalje i otima mi se uzdah. Najvreliji deo tela uranja u sada vec, uzasno, uzasno hladnu vodu. Cini se da je tecni led koji zeli da me proguta, smrzne i zauvek ostavi u sebi. Novo kretanje donosi grc u stomaku; grizem donju usnu i zatvaram oci ne bih li uspela da prigusim krik koji preti da izadje iz mene svakog casa. Grlo mi se steze od niske temperature vode i na rukama se pojavljuju prvi znaci nepodnosljive zime . Modri prsti i dalje uzivaju u remecenju mirne povrsine, cineci reku jednim ogromnim platnom na kojima se ocrtava apstrakcija moje duse. Nastavljam dalje i pocinje blago gusenje u grudima koje nadimaju se ritmicno, jezeci famoznu cokoladnu erogenu zonu. Tvrde kao orah, spremne su da zarone u ledenu kraljicu koja tvrdoglavo cuti. Odjednom skupljam hrabrost i odbacujem se iz mesta dozivljavajuci facijalnu ledenu ekstazu. Prestajem da disem na trenutak. Izranjam i borim se za dah, a onda polako koracam iz hladne reke, ka obali, zadovoljna jer sam za trenutak bila deo nje. Skupljam kolena i tresem se dok sunce pokusava da zgreje mi promrzlo telo.

U jednoj dalekoj zemlji, mnogima nepoznatoj, postoji krcma pod nazivom " Tocionica dusa".
Ljudi tu uglavnom, greskom svrate, nanese ih put dok izgubljeni lutaju trazeci srodnu dusu.
Lakomisleni kakvi jesu, naziv krcme shvate kao markentiski potez i cak im se i dopadne.
Povrsni kakvi jesu, u svojoj izgubljenosti ne razmisljaju o tome gde ih je to put naneo.
Zeljni odmora i osvezenja, teskim korakom razocarenja ulaze u krcmu i narucuju hladnu casu najboljeg vina
ili pak, promrzli, najbolje kuvano vino cije poreklo vide u bujnoj konobarici koja im osmehom pozeli dobrodoslicu.
Zaboravljaju da je vino pice bogova i zedno ga iskape u jednom gutljaju, sasipajuci
u sebe dusu nepoznatog porekla. Samo za trenutak uspeju da osete oporost ili slatkocu,
pre nego osete plimu topline koja im se razlije telom. Vec sledeceg trenutka, kao probudjeni iz dubokog sna,
okrenu se oko sebe da osmotre enterijer nepoznatog mesta. Nesvesni sena koje im se smenjuju na licu,
razlivaju se u osmeh ili pretvaraju u suzu. Previse su bili opsednuti potragom
i nisu slusali upozorenje krcmarice koja im je uljudno nudila vinsku kartu i pitala ih za ukus koji preferiraju.
Odmahivali su rukom i dopustali njoj da napravi izbor umesto njih. Mudra je to krcmarica bila;
nagledala se ona slucajnih prolaznika i izgubljenih pogleda sa zarobljenim dusama
koje su kruzile oko tamnih zenica, usahlih i mrkih, skupljenih u tanani krug ludila koje
je isijavalo svojim mocnim sjajem. Tek ponekome bi pomirljivi sjaj ukrasio zute pege koje bejahu pravilno rasporedjene oko pomracenog meseca u centru oka. Po sopstvenoj intuiciji, darivala je duse onako kako je mislila da prolaznici zasluzuju. Utakala je dugo cuvane duse u ocajnike koji se nisu osecali ocajnima, u napacene koji su bili opkrhani ravnodusnostima, u nesrecne koji premoreni potragama dozvoljavali su glavi da klone, na orahovini od cije se srzi pravise stolovi u toj krcmi. Delila je pravdu bez konslutacija, svojim cistim srcem i iskusnim okom, svima onima koji po izlasku iz krcme, dobijali su novi lik sjajem nadanja i novom snagom za potragom, ovoga puta ne beznadeznom i ne bez ikakvog smera. Ali samo retkima je vadila iz najstarijih burica, one najvrednije, dugo godina dobro cuvane duse, koje u nekim davnim nemocima molise da ih svojim bosim tabanima izgnjeci i skladira da docekaju trenutak kada ce preko cula ukusa, skliznuti u necije telo i spojiti se sa svojim caurama iz kojih bejahu proterane nekada davno, od zlih sujeta alter ega.
Naisao je tako jednog dana, covek praznog pogleda, ugasenih ociju i pobelelih usana. Prisla mu je vedra krcmarica, i zapitala ga cime moze da ga usluzi. Lagano je podigao pogled, i zagledao joj se u usne, iskreno pozelevsi da su pehar iz koga bi popio bilo kakvu tecnost. Nasmesio se i odgovorio joj da bi vrlo rado popio gutljaj njene duse, jer pogled joj bese tako bistar da je mogao da se ogleda u njemu i vidi starca kojeg su i nada i snaga napustili. Nasmesila se zbunjeno, ni malo iznenadjena narudzbinom, sa nekom cudnom tugom koja je samo za trenuak preletela preko beline njenog lica. Razmisljala je sta joj je ciniti; svoju je dusu imala samo za jos par casa jer delila je svim neznancima koje bi pozelela da su njena srodna dusa, a onda ce ostati bez nje, postati bezdusnica i nikada nece moci da doceka dan kada ce u krcmu usetati njena srodna dusa koju bi svojom zeljom napojila i sa sobom sjedinila, dusa koja bi pozelela da je pije do kraja zivota i nikada zedj vise ne oseti. Covek je samo odmahnuo rukom rekavsi da ne obraca paznju na njega i donese mu sta god ona pozeli, sta god ce mu utoliti zedj i makar prividno odganati umor. Otisla je iza paravana i bez ikakvog zala podmetnula casu ispod bureta svoje duse. Napunila je do vrha i odnela coveku praznog pogleda.
Pio je polako, uzivajuci u svakoj kapi cudnog nektara, nemajuci pojma o tome da utace u sebe delove jedne ciste duse protkane mekanim osmesima. Cudio se zedji koja ga nije terala da iskapi tecnost u jednom gutljaju i nastavi svoj put. Sa svakom kapljicom osecao je novu snagu kako se radja u njegovim misicima, osecao je cudne pokrete lica koje mu izvijene usne pravise, osecao se cudno dobro i posle dugo vremena, kao u svom domu. Pozvao je krcmaricu da je priupita kakvo mu je to vino bozanskog ukusa donela, ali prema njemu je isla nepoznata, divna, graciozna zena koja mu se nekim cudom smesila. Uzimao je pogledom svaki osmeh koji se pri novom koraku nije gubio i stavljao ga kao melem na izrabljenu dusu. Sto mu je bila blize, on se to jacim osecao, a u isto vreme toliko raznezenim i senzibilnim, da je pomislio ako bi mu kojim cudom spustila dlan na obraz, na njemu bi do kraja zivota ostao.
Ona je gledala coveka koji je dozivao, ucini joj se poznat, ali nikako nije to mogao biti onaj isti covek praznog pogleda. Prilazila mu je polako, nekontrolisano se smeskajuci i osecajuci kako joj se kukovi ritmicno njisu izvodeci neki tajnoviti ples samo za njegove ozivele oci, tako sjajne, da bi mu i zvezda Danica pozavidela. Sto mu je bila bliza, cudnije se osecala; tabani su joj brideli, dlanovi se grejali a srce je ludacki lupalo u nekom novom ritmu, prebrzom za njen kardiovaskularni sistem. Iznenadni nagon da mu spusti dlan na obraz isiban vetrom, ali ne i naruzen njime, iznenadio je ali je nije uplasio. Prisla je bez reci i prepustila se svojoj zavidnoj intuiciji, nadajuci se da ce neznanac samo potraziti racun i otici. A onda, kada je dosla sasvim blizu, dlan joj nekontrolisano krenu ka obrazu coveka i ona oseti toplinu koja radja spoj savrsenog sklada.

"Draga zeno, ne pitam sta kosta, samo zelim da to sto sam popio dobijem jos; tacnije, zeleo bih da otkupim sve zalihe koje imate"...
"Dragi covece, dusa se ne kupuje - kako da to niste shvatili kada ste dosli ovamo?"
On se trgnu, okrete se oko sebe po prvi put shvatajuci da ne zna gde je niti koliko daleko od kuce. Ali cudan osecaj da je na pravom mestu, nije mu davao mira. Ogromna privlacnost ka zeni, krcmarici nepoznate krcme, zeni sa najbistrijim pogledom koji je ikada video, promenio mu je dusu, cini se, za samo par trenutaka.

"Mozda dragi covece, ako ikada ponovo svratite ovamo, dobijete jos koju kap duse koja vas je promenila. Sada putujte, vec je kasno, uhvatice vas mrak"...
"U mraku cu nastaviti da zivim, ako me odavde oterate, jer svetlost u vasim ocima je jedino sto moju mracnu dusu osvetljuje. Ostacu ovde dokle god me vi zelite"...
Ta krcma jos uvek postoji, u dalekoj zemlji nepoznatog imena...