Sedi da ti pričam

Али ја не знам КАКО да на форум поставим причу о којој смо се дописивали (у међувремену покушао сам да пошаљем меил, али ми је то на неки волшебан начин ЗАБРАЊЕНО)!
Замолио бих да ме неко подучи томе, а меилове сам слао не знајући други начин комуницирања (немам баш обичај да људе смарам меиловима, штавише)!

У очекивању било каквог одговора, поз. Лоц

Postoji jedan straašan "restriktivni alat" u Administrativnom,
i nemilosrdan je nakon prekardašenog vremena provedenog u PP sa Administrator(k)om foruma.

(svi ga se plašimo,nisi jedini... )

"Sedi znjuro i kad naucis da je to gajtan, javi se da ispravis keca".
ka5an-e ne plasi nam clanove, nisi ti dezurna baba roga
Лоц samo napred

Гласови о томе да су и ветар са севера и ветар са запада променили свој мирис, проширила се међу аласима попут вести о великој речној немани, којом су старе жене рибара од давнина плашиле немирну рибарску децу. Те вести нису више могли да одагнају ни јужни, ни источни ветар, који су носећи са собом радост југа и мудрост истока, доносили сунчеву светлост и свакога јутра свлачили влажне и хладне магле са свитања, изнова порађајући зору.
Аласи су мирисали ветрове које је река доносила са собом, а они су се вртложили и стварали нове - оне који никога не слушају. У њима рибари више нису могли да препознају само сиви и устајали мирис реке, који је у себи мешао слатки мирис рибе, са црним и тешким задахом речног блата. У њима, рибари су све јасније распознавали надолазеће мирисе својих судбина. То је уносило немир и збуњивало њихове све мутније очи, које ни зора више није успевала да разбистри, а вест што од давнина предсказује речну неман, напослетку је ношена ветром, од уста рибара стигла до ушију четири рибарска краља: онога са истока и краљева са запада, севера и југа.
И чим чуше за вест, четири стара рибарска краља ставише као снег бели хлеб и као крв румено вино у своје за пут спремљене краљевске бисаге, исплетене од косе речних вила. И сва четворица саставише по три своја груба и као камен тврда рибарска прста са своје десне краљевске руке и по три пута се прекрстише, поклонивши се према истоку.
Тада пођоше на дуги, дуги пут према колиби на крају света, која је била њихов двор. У том двору, рибарски краљеви чували су златни Грал и четири пехара сребрна, а састајали су се само онда када су тражили одговоре, јер четири краљевске главе, биле су паметније и од царске.
Када коначно четири краља доспеше самом крају света, сат са великог црквеног звоника изброја дванаест звонких пута. Била је поноћ.
И када се сретоше ти краљеви смерни без краљевског руха, у образ се целиваше сваки по три пута па крочише тихо у свој скромни двор.
А тамо у двору, под иконом је златном Свеца и Пастира од себе само, крај престола, горело кандило. Његова је светлост играла над столом, за којим је столовао столовач са три стоца.
И краљ са истока на столовач је сео, јер Источник први међу једнакима је био, а краљеви остали по странама света, сваки по краљевству своме. Тад почеше свој дуги, дуги разговор, шапатом до касно у ноћ, aли одговора није било!
Зато четири краља, ти непогрешиви читачи ветрова са разних страна света, одлучише да у помоћ позову тајну. Ту стару аласку тајну која се никоме не говори.
А највећа од свих аласких тајни, она за коју су четири краља од памтивека знала и чувала је, било је име њиховог старешине: Kраља свих краљева и Цара над царевима!
Он, Краљ свих рибара, Краљ краљева и Цар царева, живео је на
небу и познавао све тајне овога света. Знао је сваки почетак и крај. Штавише, он сам био је и почетак и крај.
Некада давно, док је идући земљом ходaо по води и чинио чуда, Цар царева је рибарским краљевима рекао своје име. Од тада, било је довољно да га њих четворица, заједно, само једном изговоре гласно и Краљ краљева би дошао, ма где се они налазили. Зато га четири краља, осим сами и тихо у својим молитвама, никада гласно нису позвала. Никада до сада!
Али је сад ветар, све гласнијим шапатом причао причу о великој речној немани, која је рођена из два безглава тела, на безданом извору реке, у подножју планине црне као ноћ. У тој црној, црној гори, црњој од најцрње црне короте, боравио је и сакупљао главе Принц таме.
С тога се четири краља, по први пут у своме дугом, дугом веку, тихо спустише на колена, па дубоко загледани у звездама прошаран небески кров своје колибе, гласом јачим од бука хиљаду букова, позваше једно једино име!
[b]Тад затресе се земља јако, а месец поста сав као крв. И звезде небеске падоше на земљу, као смокве када их бесан ветар заљуља*[/b], а њих четворица раширивши руке, оборише погледе и зажмуривши легоше лицима својим земљи окренути. Потом челима додирнувши хладно тло, телима начинише знак земљи.
И настаде тишина око пола сата*, а када наврши се време, зачу се глас са неба, као лав кад риче*:
“Ко има очи нека види*!
Гледајте небеса, види земљо, јер Он сада долази!”.
И небо се измаче као књига када се савија, а ноћи не би*, јер нестаде. [b]И отвори се храм на небу и земља се расветли од славе*[/b], а четири краља погледаху потом и гле, двери небеске беху отворене, а кроз њих видео се облак бео и на облаку сеђаше Он који имаше на глави своју круну златну и у руци свој срп оштар*. Када крену да силази огрнут облаком, коса и брада беху му као дуга, док лице његово беше као сунце, а ноге као стубови огњени. И када сиђе, Он метну десну ногу своју на море, а леву на земљу*, па стаде пред скромни двор.
Тад зачу се глас са неба, као шум вода великих*:
“Ко има уши нека чује*!
Чујте небеса, слушај земљо, јер Он сада говори! “
И зачу се глас громовни*:
“Ето ме где стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу и вечераћу са њим и он са мном*!”
Тада четири краља, дубоко поклонивши се отворише врата двора, па Он уђе и седе на престо одвајкада њему намењен. Источник онда узе Грал златни и принесе му да пије, а Он одвади од вина својега и даде им из пехара сребрних.
И учини Свети Грал, да њих четворица од тога часа могаху без страха да чују глас и виде лик Господов.
И узе потом Господ хлеб благослови га и преломи, па позва оне
што га двораху да крај њега седну за трпезу. А када вечераху, рече Господ:
“Погледајте и показаћу вам шта ће потом бити*...”, и када то рече угледаше четири краља, Анђела силног по прсима опасаног појасима златним и обученог у чисте беле ланене хаљине. Он држаше у руци своју малу књигу отворену, а из ње излазиху гласови и громови и севање муња, који говораху*:
“Тешко земљи и мору, јер зло сиђе к’ вама пуно срдње велике, знајући да је кратко време његово*!
Јер чим по своме лику деветнаесту главу начини, спојиће два безглава тела и деветнаест страшних глава са телесином. И из две најстрашније, велике и мале, избиће пламен и смрдеће им на сумпор због лажи огањ из чељусти, а из седам глава и десет рогова* преосталих сипаће по земљи слуге њихове језике пламене да више их постане. Дан да изгуби трећину светлости своје, а тако и ноћ*!
И затрешће се земља*, што казаће се да је милосрђе, а сунце постаће црно као врећа од кострети*. И неман страшна изнедриће Отана аждају грозну, коју зло пустиће да прахом учини што вам је најмилије и влада морима на западу.
Ал’ ко* анђела црног, милосрђа лажног победи, даћу му да седи са мном крај престола, као и ја што победих и седох крај престола* Троице!”, и када то рече, пустише седам громова силне гласове своје и затресе се земља јако*, а изнад глава четири краља склопише се двери небеске, док светлости Господа и Анђела Господњег, у трену нестаде посве.
Једино је тихо у скромном двору као да свега није ни било, без гласа и сасвим мирно, под иконом златном са крстом, крај престола
горело кандило.
И загледаху се четири краља, дуго и без збора, јер сада знадоше да зло ће доћи, по оно најмилије. Тад Источник златоусти заусти, као из сна да се прену:“Кад добро од тебе примасмо Господе и коб зар да не примимо? Ти створио си месец да време показује и сунце што запад свој познаје*. Ти живот дарујеш мио, Ти чувај и најмилије!”
А најмилије је било још нерођено и малено, к'о чигра, као вретено, мање од сенице зенице. Кћер зоре и кћи сумрака, у мајке једна једина, од свега на свету милија, била је тајна Најмилија. Била и чекала да се роди.
И рекоше тада четири краља:"Постоји реч које се боје и рибари и рибе и све звери. Чак и воде и горе у којима они живе. Када се викне, од ње се заледи крв и може да се умре. Та страшна реч је "БА". Од ње, сви се плаше. Нека се роди тајно и расте у месту имена страшног, што отераће зло!"
И родила се тихо и тајно, крај реке и небеске луке, зло да не чује. И док је крштена, врата црквена била су затворена, по жељи Јовановој. А док ју је крстио сам Јован богоравни, тихо је појао и Бога молио, зло да не чује. И четири краља, четири кума, чуваху олтар са четири стране и четири свеће запалише оцилима, к'о руком Јовановом.
А са дна речних и морских дубина, скинуше ракови оклопе своје и повезаше их бисерима. Потом их ставише Најмилијој, да место имена их носи.
Па када је крштену из цркве изнесоше, у белом к'о за венчање, уместо смеха радоснице потекоше и птице небеске без гласа запеваше, док четири краља – четири кума једина су знала, да Господу је већ обећана.
А рибари стари, упркос зими која се кроз магле полако, али сигурно пробијала, почеше да плету дебеле мреже и оштре пламене ости, не би ли Отана грозног одвратили од Најмилије. Потом у великој луци, крај маленог и тајног града, поринуше небеске лађе, у којима послаше најхрабрије, да телима, јер другога и нису имали, заштите Најмилију.
И зби се оно о чему рибари сањаху да десити се неће. На дан чији број би једно од три иста имена звери, удари Отаном неман, малени рибарски народ. И залуд беху ости, трозубе и огњене и залуд мреже плетене, јер неман их је страшна кидала к'о нити паучине.
А онда, једне ноћи током бледих и снених месечевих сати, који за разлику од сунчевих теку споро и тихо, у доба које је Господ још звао глувим, када су сумрак и зора били још сувише далеко да би затворили вечити круг дана, а у коме је са светлошћу нестајао и сваки шапат, када је све стајало па чак и река која је за трен слутећи, слушала и престајала да тече, убила је страшна неман Најмилију.
Тад затресао се Рај из темеља и јекнуле су фреске са зидова. На дверима Царским проплака Икона, док Свете мошти што миром текоше, потекоше крвљу светитеља!
А Господ из чијег су срца те крваве сузе кануле, викну времену да стане, те сиђе с' Небеса да узме и спаси малену душу.
Па примивши је у наручје, онако снену и малену, вазнесе је до Едена, где међу анђеле, себи крај престола је стави.
Од тада, многаја љета, до оног дана у времену, кад деси се час проречени.
Тад црни, уморни и рањени ратник, у немоћи лежаше у Пољу, на темељима туђе земље. Он угаслим очима виде Анђела са ликом девојчице, који принесе му вино:''Плашиш ли се смрти?'', упита га Анђео.
''Да'', рече ратник.''А мене?'', упита Анђео.
''Тебе сањам... ''А за Анђелом наступаху стотине... не хиљаде... !
курзивом подебљано: цитати из Библије.

Посвећено маленој Милици Ракић и свим осталим малим анђелима.
Aутор приче "Тајна" је Ладо Шујица



(илустрација Алекса Гајић)

LEPTIRI




Autor:Thomas Ericson



Oblici života na bilo kojem planetu obično tvore kompleksnu ekološku mrežu. No struktura te mreže može ponekad biti neobična i sasvim različita od nama poznatih. Bio je sumrak. Na sivoj površini ribnjaka odražavalo se nebo vrtlog treperećih ali prigušenih boja i tamnih mrlja. U posljednjih tjedan dana blještave titrave boje na Teliatu postale su . prigušene i farma je polako venula u sumraku koji se zlokobno nadvio nad njom. Obavijene titravim sjenama, dugačke gredice mladica, do prije tjedan dana zelene i bujne, sada su stršale iz zemlje kao sasušene grančice. A iznad njih, kao neki ogromni kumulus, nadvio se oblak leptira i zaklanjao gotovo svu svjetlost. Znate, gospođo, putnicima nije dopušten ulazak u kabinu no kako smo ovaj put vi i ja jedini , odlučio sam da se toga ne držim. Uostalom, čemu i služe pravila nego da ih ponekad kršimo. Osim toga, zaista bi bila šteta da propustite onaj prizor slijetanja, leptiri Teliata jedno su od čuda svemira. Pilot je pri tome mudro kimao. . Baš čudno. A ja nikad nisam čula ni za taj planet ni za njegove leptire, sve dok me nisu pozvali iz sektorskog sjedišta. Prvo, taj planet je, može se reći, novo otkriće, kolonija je stara samo tri godine i nije se još mnogo čulo o njoj. Drugo, kad se sve to promatra odozdo, nije baš neki naročit prizor, to jest, nije ni približno tako lijepo kao kad se spuštate kroz atmosferu i okruženi ste svim tim silnim leptirima i tisućama boja, što je zaista neopisivo. Upravo sam stoga prekinuo odmor i dobrovoljno se javio za ovaj let. Onda je to zaista nešto posebno ,odgovorila je Jena. Pa i jest, gospođo , rekao je prosijedi pilot. Uzeo bih ja ovaj let i besplatno. Postrance ju je pogledao. Onima iz sektora bit će da se zaista žuri da vas pošalju tamo kad su organizirali specijalni let, a zna se kakva je trenutno situacija sa svemirskim brodovima. Jena je suspregnula osmijeh. Da. Nije to nikakva tajna. Kolonija ima ozbiljnih problema s leptirima. Očito je, budući da su baš mene pozvali, da u Sektoru misle kako ti leptiri posjeduju priličnu inteligenciju. Pilot je podigao obrve i bacio još jedan pogled na Jenu. Zaista? Nadam se da se ne šalite na moj račun, gospođo. Ne, istina je. Ja sam telepat. Da nije istina, zašto bi nekoga uopće slali onamo? Budući da i vi radite u sektorskoj službi, znate da je jedino za što se telepati praktički koriste kamunikacija među vrstama. Da, odmah sam pogodio što ste. Samo mi je teško povjerovati da su ti leptiri pametni. Da su prekrasni, u to nema sumnje. Ima ih mnago. Ali njihova tjelešca nisu veća od moga malog prsta a krila su im veličine moga dlana. Čini mi se čudno da bi nešto tko maleno moglo biti inteligentno. A, vidite, čini se da vaši pretpostavijeni misle drugačije, odgovorila je Jena, jer inače ne bi poslali nekoga tko je jednom nogom već u grobu da prošeta preko pola sektora. Da, čini se da zaista misle drugačije, potvrdio je pilot zamišljeno. To je vjerojatno istina, samo blago rečena. No ako smijem reći gospođo, otkako sam vidio kako se spretno snalazite na brodu, nisam baš više siguran u te vaše godine. Hvala vam, odgovorila je Jena, čudeći se sama sebi što joj toliko godi njegov kompliment. Da, bit će da sam još uvijek dovoljno živahna. U tom trenutku začuo se signal i pilot je bacio pogled na kontrolnu ploču. Pritisnuo je neke kontrole i njihovi sigurnosni pojasevi malo su se napeli kad je brod počeo usporavati. Sad ćemo uć u atmosferu, gospodo. Kada ćemo vidjeti leptire? Još neko vrijeme nećemo. Čini se da lebde nisko, prema tlu. Možda je ovdje, gore, previše ultravioletnih zraka za njih. Ali ne bojte se imat ćete ih prilike dobro pogledati, prolazit ćemo izmedu njih gotovo pet minuta. Sloj je debeo petsto do sedamsto metara, a između njih prolazimo sporo, da ih ne ozlijedimo. Znate za zakon o održanju lokalnih vrsta. .Jena je kimnula i neko vrijeme su sjedili bez riječi. Začuo se drugi signal. Uskoro stižemo, kazao je pilot veselo. Dotaknuo je nekoliko sklopki i dodao: Tako, sad sam malo depolarizirao pramac, no imat ćete još bolji poged kad udemo medu leptire i kad se dokraja depolariziramo. .Kroz prednju stijenu, što je sada postala prozirna, Jena je zapazila titravu sivu površinu, nešto poput površine jezera koju u sumrak nabire povjetarac. Vrijeme je prolazilo. Začuo se je još jedan signal, brzina je dosegla vrijednost gravitacijske, a onda se smanjila napola. Nemirne sjenke polako su lepršale oko broda dižući se. Jenu su podsjećale na njezino djetinjstvo na Zemlji, na jesen, kad bi se lišće sasušilo, posmeđilo i padalo na zemlju, samo što je ovdje bilo obratno, cijela šuma lišća lepršala ja prema nebu. To je samo pocetak, rekao je pilot tiho. Ovi u gornjem sloju slabo se vide jer su bijeli i odbijaju mnogo svjetlosti. Ali sto se ide niže, nailazi se na sve više najrazlicitijih boja, cijeli ekosistem. Malopomalo pilot je dokraja depolarizirao pramac i Jena se našla u raskošnoj raznobojnoj svjetlosti. Spuštali su se polako kroz oblak leptira na čijim su se prozirnosivim krilcima živo ocrtavale zelene žilice. Da, rekao je pilot prigušenim glasom, odgovarajući na Jenino pitanje. Koliko znam, svi su takvi, obojene žilice na sivoj podlozi. Medu leptirima uskoro su se počela pojavljivati i žuta krilca, da bi ih onda sasvim zamijenila. Tu i tamo dolepršala bi mrljica neke druge boje, a onda su naišli na tanak sloj grimiznih krilaca zalutalih medu žuta. Zatim su vidjeli isti takav sloj svijetloplavih. Jena se osjećala nekako nestvarno, kao da pluta u moru svjetla, a raznobojni oblaci bešumno je prate. I tada se kroz more leptira ukazala nepomična pozadina. Brod je ostavio za sobom šarene oblake i krenuo prema tlu. Pilot je pritisnuo nekoliko dugmeta, pokrenuo nekoliko sklopki i brod se potako spustio na tlo, tako da se to jedva osjetilo. Evo nas, gospođo. Nadam se da ste uživali u vožnji rekao je pilot. Da, odgovorila je Jena ,jesam. Bilo je prekrasno. Polako je otkopčala pojas. Želim vam mnogo sreće. Kad se budete vraćali, slobodno zatražite mene kao pilota. Zovem se Dal Johnson. Volio bih ponovo doći ovamo. Osjećam se kao da sam u nekom divovskom kateidoskopu. Pritisnuo je dugme sa strane i dodao. Sada će se vrata dati otvoriti. Do videnja! Hvala vam, Dale, rekla je Jena smiješeći se. Ako budem mogla birati, tražit ću opet, vas izašla je iz kabine i otvorila vanjska vrata.
Leo i njegova kćerčica Betsy promatrali su brod dok se iz raznobojnih oblaka spuštao prema tlu. Betsy ga je čvrsto držala za ruku i očarano promatrala brod. Vidjela je već mnogo brodova, ali nikada dosad nije vidjela telepata. A sad će ga i upoznati! Pitala se, je li sličan Jaku Mellaninu, kojeg je gledala u video-showovima, visok, plavokos, prodornih plavih očiju i široka osmijeha. Tata joj je rekao da su telepati kao svi drugi ljudi, ali ona u to baš nije bila sigurna. Kako je mogao znati, kad ni on nikada nije upoznato nijednog od njih? A o ovome koji je dolazio nije joj znao baš ništa reći. Kazao je samo da je vrlo teško doći do telepata i da ljudi iz sjedišta sektora nisu znali reći koga će im zapravo poslati.
Brod se spustio i zaustavio na tlu. Otac je rekao Betsy, idemo, dušo. Krenuli su prema brodu. Nadala se da će telepat biti simpatična osoba. Sjetila se onog zlog telepata iz posljednjeg filma Jaka Metlanina. Još grčevitije je stisnula očevu ruku i primaknula se k njemu. Odjednom su se vrata broda pokrenula i Betsy je zastala. Vrata su polako i necujno kliznula gore i u prolazu se ukazala sjedokosa žena u svijetloplavom ogrtaču. Zar je to telepat? Betsin otac je krenuo naprijed, pružio ruku i nešto rekao. Hvala, gospodine Landa odgovorila je sjedokosa žena. Sasvim smo dobro putovali. Zovem se Jena Thomas. Molim vas, zovite me Leo. A ovo , stupio je u stranu i pokazao rukom prema Betsy koja je zaostala ,ovo je moja kći Betsy. Zdravo, Betsy! Drago mi je što smo se upnznale rekla je žena smiješeći se, a pod šumom bijele kose blistale su joj plave oči. Betsy se sjetila što je pristojno reći u takvim prilikama i odgovorila. Drago mi je. A onda je, skupivši hrabrost, sumnjičavo upitala, jeste li vi zaista telepat, gospodo Thomas? Jesam, Betsy. Ali, molim te, zovi me Jena. Ja sam ti prestara za te formalnosti. Još se veselije nasmiješila, a oko kutova ociju i usana pojavile su joj se male lepeze bora. Kladim se da ti baš ne izgledam kao telepat, jel? Betsy je zatresla glavom. Više mi izgledate kao bakica. Leo je dodao,
Boijm se da je ona očekivala da će doći Jak Metlanin ili netko sličan njemu. Jena se nasmijala. Pa dobro, ja i jesam bakica. A što se tiče Jaka Mellanina i ja sam mnogo bolje izgledala prije nego što sam otišla u mirovinu. Obraćajući se Leu, dodala je, Posljednjih nekoliko godina nisam više htjela prihvatiti nijedan zadatak, ali oni u Sektoru ovaj put su zaista već bili očajni i rekli su mi da je stanje ovdje takvo da više ne mogu čekati dok netko od mladih bude slobodan. Pa stanje je ovdje zaista prilično ozbiljno. Ako se ovo nastavi, za šest mjeseci više nećemo moći proizvoditi hranu, a tri mjeseca poslije toga . . . Sektor nema toliko brodova da bi mogao evakuirati deset tisuća ljudi. Jena je zabrinuto kimala. To je istovremeno i razlog, nastavio je Leo, što nas je tako malo došlo da vas dočekamo. Svi rade ili na preostalim farmama, ili u laboratorijima. Uložili smo mnogo truda u proučavanje tih leptira, ali nismo saznali bogzna koliko što bi nam moglo biti od praktične pomoći. ` Možete li mi ukratko reći šta ste saznali? Na koji način vam oni uništavaju polja i zašto mislite da su inteligentni? Dok vam pričam, možemo polako krenuti prema vašem stanu, da se malo osvježite prije večere. Hvala vam. To bi baš bilo dobro. Leo je pokazao rukom prema skupini zgrada i oni su krenuli. Protrljao je bradu. Ova vaša dva pitanja usko su povezana. Ukratko ću vam izložiti što se dogodilo. Prvih nekoliko godina kolonija je naprosto cvala, podigli smo farme, sijali i želi. Budući da je sve tako dobro krenulo, dovodili smo ovamo sve više ljudi i podizali nova sela i farme. Ali onda se dogodilo nešto vrlo čudno. Leptiri su počeli stvarati debele oblake iznad najstarijih farmi, zaklanjajući gotovo svu svjetlost. Naravno, usjevi na tim farmama bivali su za tjedan dana uništeni. Nakon toga su se oblaci razrijedili na svoju uobičajenu debljinu i, što je najčudnije preostali leptiri ponovo su zasijali to tlo. Ponovno zasijali ... ponovila je Jena. . Da. Čini se da su skupili sjemenje domaćeg bilja i zasijali ga na zemljištu gdje je prije bila farma. Kao što vjerojatno pretpostavljate, to nas je zbunilo i počeli smo istraživati uzroke te pojave, ali u početku nas to nije previše zabrinjavalo. Na kraju krajeva, mislili smo, u najgorem slučaju morat ćemo svakih nekoliko godina premještati farme. To baš nije ugodno, ali smatrali smo da se s tim moramo pomiriti ako nema drugog rješenja. .No, očito, leptiri nisu dugo oklijevali da napadnu i druge vaše farme. Da, kimnuo je Leo. S vremenom su i druge farme bile uništene. Svaki put bi napali najstariju preostalu farmu i svaki put je vremenski razmak između podizanja farme i njena uništenja bio sve kraći. Nakon nekog vremena uspjeli smo izračunati funkciju po kojoj se to vrijeme smanjuje, kao što sam vam rekao, preostaje nam, još šest mjeseći do posvemašnjeg kraja. Poslije toga imat ćemo rezervne hrane za tri mjeseca. A poslije toga . . . Čak i kad bi Sektor imao dovoljno brodova, znate i sama kakva se politika vodi u vezi s kolonijama . . . Slegnuo je ramenima. Shvaćam. Jeste li pomišijali da je to uništavanje i ponovno zasijavanje tla možda samo instinktivna radnja? Na kraju krajeva, ti leptiri su vjerojatno slični zemaljskim insektima, koji također izvode vrlo složene radnje. Možda. No ako je zaista tako, onda ova kolonije zbilja nema sreće. Leptiri su, naime, nezaobilazna karika u ekosistemu Teliata, pa ako ih uništimo, Teliat će biti nepogodan za nastanjivanje. No postoje još neki razlozi koji govore u prilog tome da se radi o inteligentnom, a ne instinktivnom ponašanju. Instinktivno ponašanje po svojoj je definicijt nefleksibilno. Medutim leptiri sve brže i u sve kraćem vremenu reagiraju na nove farme. Čini nam se, premda smo u tome možda malo pristrani, da oni uče. Isto tako smo otkrili, kad ponovo zasijavaju tlo, da ne uzimaju bilo koje sjeme, nego mješavinu one flore koja je rasla na tome mjestu prije nego što je ondje podignuta farma. To je vrlo zanimljivo, premda još ništa ne dokazuje odgovorila je Jena. Da, znamo. Ali ako su zaista inteligentni . . . Koliko nam je poznato, komunikacija među vrstama vrlo je spor proces, a mi nemamo mnogo vremena, pa smo zaključili da je sada krajnje vrijeme da se nešto poduzme. Da, to može potrajati. No kad jednom uspijemo uspostaviti kontakt, onda obično dođemo i do rješenja, ako ne na potpuno zadovoljstvo svih, a ono barem uspijemo spriječitl katastrofu. Ako su zaista inteligentni, šest mjeseci trebalo bi da bude , dovoljno vrijeme.Topli povjetarac šuškao je kroz lišće i čahurica je, smještena sigurno u rašljama grančice, svjetlucala kao zgusnuta duga na raznobojnom svjetlu. Jedva vidljiv kroz ljusku čahure, unutra se meškoljio sivi leptir. Krhka ljuska pukla je na nekoliko mjesta. Iz raspuknute ćahurice izmigoljio je leptir, otpuzao po grančici do tamnozelenog lista, raširio velika krila i ležao nepomično na suncu. Njegova krila, siva kao zatamnjeno staklo, bila su prekrivena gustom mrežom sitnih grimiznih vlakana, čija se boja prema rubovima prelijevala u naračasto. Leptirova raširena krila prekrivala su list kao neka sjena. Iako se šareno svjetlo igralo po površini lista, ondje gdje su bila krila te igre nije bilo i činilo se kao da su ta krila mračne pruge iza kojih počinje neki drugi svijet. Leptir se odmarao, strpljivo čekajući, krila otvorenih prema treperavoj svjetlosti. Već u svom preobražaju predodreden da poprimi točno odredene boje, prepustio se blagoj svjetlosti. Iznad njega plesali su oblaci leptira, stvarajući more boja koje su se pretapale jedna u drugu, ovisno o tome kako je koja skupina treperila krilima. Odjednom se točno iznad njega pojavila biještava grimizna traka u oblaku blijedožute boje. Već pri prvom nagovještaju te boje leptirova krila su se napela i zadrhtala. A onda, kad je grimizna traka došla još bliže, leptir se otrgnuo od grančice i snažnim zamasima krila otisnuo u nebo, gonjen instinktom da se pridruži svojima. S obližnjeg drveća poletjeli su i drugi leptiri prema nebu. Grimiz na njihovim krilima stopio se s bojom oblaka, čiji su ritam odmah i oni uhvatili. Jena je usredotočila misli na oblak, fiksirajući najprije jednog leptira, pa drugog i onda sljedećeg. Pokušavala se koncentrirati na njihov centralni živčani sistem i na način koji ni njoj samoj nije bio jasan, doprijeti do kompleksne i promjenjive strukture koja se ondje nazirala. Tražila je kompleksne strukture koje bi, ako ih nađe, mogla povezati s osjetilnim slikama ili s njihovom motorikom. Izolirala je nekoliko struktura, najprije one koje upravljaju frekvencijom lepeta krila i širinom zamaha. S osjetilnim strukturama bilo je već teže, vizuelne i taktilne impresije tisuća i tisuća krila stvarale su takav senzorni kaos da se nije moglo razaznati ništa više osim nekoliko pravilnosti koje su se dale povezati s neurostrukturama, Sa tako skučenim uvidom u osnovne osjete bilo je vrlo teško dokučiti misaone strukture. Tu i tamo Jena je, doduše, naišla na kakav trag misaone strukture kad bi se pažnja leptira usmjerila na neki novi osjetilni poticaj, promijenila bi se frekvencija lepeta krila i širina zamaha a u misaonim strukturama nastao bi iznenadni obrat. Medutim, nijednom joj nije uspjelo da locira kauzalru strukturu. Činilo joj se da je samo sekundu prije bila tu, ali je nestala čim se ona pokušala približiti. Jena je polako ustajala s mjesta gdje je ležala. Opet ništa, razmišljala je nesretno. U ova tri duga mjeseca samo neuspjeh za neuspjehom. A ostalo je još vrlo malo vremena. Protegnula se. U tih petnaest minuta što je ležala mišići i kosti su joj se ukočili i počela je drhtati, iako vjetar nije bio hladan. Sve sam starija, mislila je, nisam više čak ni živahna starica, naprosto sam stara. Stara i beskorisna. Tužno se zagledala u nebo i u tamnu masu u kojoj je odmah prepoznala gusti oblak milijuna leptira, odnosno onoga što se tu smatralo leptirima. Oni su se, naime, po mnogo čemu razlikovali od leptira kojih se sjećala sa Zemlje. Bili su mnogo veći, raznobojniji, gotovo su neprestano lebdjeli u zraku, nalazili su se obično u velikim skupinama i bavili se složenim aktivnostima, među koijma je glavno mjesto zauzimalo uništenje farmi. Tako su različiti, razmišliala je Jena,a ipak su tako prepoznatljivi kao leptiri, poput zemaljskih leptira, teturavo su lepršali zrakom kao da su opijeni od nektara i nenavikli na slabu gravitaciju Teliata. Također, poput zemaljskih leptira, njihova neobična ljepota i nepresušna energija, usprkos krhkosti građe činila ih je pravim simbolima života. Kakve li ironjie, mislila je Jena, da upravo ta mala bića koja simboliziraju život uništavaju koloniju. A nisu oni bili samo simboli nego i mnogo više od toga, bili su temelj teliatske ekologije. Ti leptiri su stvarali živi pokrov koji se protezao preko cijele jedne strane planeta. Sivo blještavilo treperavih krila propuštalo je dovoljno stalne sunčane svijetlosti potrebne za stvaranje rezervi energije. Obojeni dijelovi krila reflektirali su pak dovoljno sunčane svjetlosti za život teliatskih biljaka. A kad su se leptiri spuštali da iscrpljene rezerve energije nadoknatle nektarom, služili su istovremeno kao jedini oprašivači bilja. Nakon posljednjeg spuštanja, kad su legli na jajašca i ugibali, njihova tijela su gnojila tlo. Gusjenice koje bi se izlegle iz jajašca hranile su se biljem sve do svoje metamorfoze i na taj način kontrolirale bujnu vegetaciju. Kako god okreneš, sve je lijepo složeno i na svome mjestu, razmišljala je Jena, a pitanje je samo ima li u svemu tome mjesta za nas. Blagovaonica je bila samo napola puna. Upravo je bilo u tijeku nekoliko važnih eksperimenata i mnogi su bili dežurni. Zbon krize koja je nastupila napušten je običaj da se cijelo naselje okupi za večerom. Ljudi u službi istraživanja radili su sada u smjenama. Jena je stala u red i gledala u pod, nije željela biti upletena ni u kakav razgovor. Osjetila je, miris što je doiazio iz kuhinje i namrštila se, opet gljive. Sada, kad su farme bile uništavane na samom početku, jedini svjež proizvod bile su gljive i klice sjemenja koje su imali u skladištu i kojeg je bilo sve manje. Osim toga, više od polovine njihovih rezervi hrane počelo se kvariti i činilo se da im ne preostaju ni ona tri mjeseca na koja su računali, nego najviše mjesec dana. Svi se nadaju čudu mislila je Jena, a ja ću ih, eto, iznevjeriti. Suspregnuvši uzdah, uzela je svoj poslužavnik i ogledala se po blagovaonici ne bi li ugledala Lea. Sjedio je sam, na drugorn kraju prostorije. Večera mu je stajala netakmuta a on je nešto bilježio u notes. Krenula je prema njemu, Slabodno? Upitala je. On je podigao pogled. Naravno, sjednite. Kakve ste danas bili sreće? Nikakve, odgovorila je Jena odmahujući glavom. To sam si i mislio, kazao je Leo turobno. Uvjeren sam da nisu inteligentni. Zatvorio je notes i podigao ruku da preduhitri njezin prosvjed. Danas smo utvrdili nešto važno nastavio je bez ikakve radosti u glasu. Otkrili smo zašto uništavaju farme. Sjećate li se da sam vam prije nekog vremena rekao kako sva njihova jajašca, bez obzira na to kojoj podvrsti pripadaju, sadrže iste gene, pa nam nije jasno otkud kasnije sve one razlike medu njima? Da, sjećam se, odgovorila je Jena. Kazali ste mi isto tako da u odraslim leptirima postoji dodatni genetski materijal i da je drugačiji kod svake od povrsta.
Tako je. E, vidite, sada smo utvrdili odakle te razlike. Čini se da leptiri te dodatne gene dobivaju od biljaka, ili modificiraju biljne gene, ili koriste biljke kao rezervoare gena. Ne znamo, još točno što se dogada; ali utvrdili smo da ti dodatni geni nisu nasljedni. Geni u jajčanoj plazmi kodiranu su tako da uvijek nastaje samo jedna vrsta gusjenice. A onda svaka ta vrsta, hraneći se biljkama, uzima gene potrebne za svoju preabrazbu u leptire. Budući da različite biljke imaju različite gene i1i se koriste za skladištenje različitih gena nastaje velik broj podvrsta leptira. Zaista vrlo zanimljivo, rekla je Jena, zaboravivši na svoju malodušnost. To znači da postoji čvrsta veza izmedu biljaka i leptira. Leptiri oprašivanjem i zasijavanjem kontroliraju biljne vrste, a biljke pak utječu na rasprostranjenost različitih podvrsta leptira. Da. To je zanimljivo i to me konačno uvjerilo da je ponašanje leptira instinktivno, a ne inteligentno. Kad uništavaju farme i ponovo zasijavaju tlo, oni zapravo brane svoju genetsku osnonvu. Ako to nije instinkt, onda ne znam što je. A ako zaista , nisu inteligentni, bojim se da za našu koloniju zaista nema nade. Jena je uzdahnula. Da, bojim se da je tako, Leo. Kad bi se radilo o inteligentnim bićima, morali bismo ih nekako nagovoriti da promijene svoje ponašanje. No ako je njihovo ponašanje instinktivno i organizmi im nisu osjetiIni, onda se to ponašanje mora promijeniti silom izvana. Premda telepati u nekim slučajevima mogu promijeniti neuralne aktinvosti koje izazivaju instinktivno ponašanje, u ovom slučaju trebalo bi to učiniti kod svakog od milijardi i milijardi organizama posebno. Čak i kad bi na tome radili svi telepati našeg Sektora, trajalo bi to desetljećima. A mi i imamo vrlo malo vremena. Da. Bojao sam se da je upravo tako. U svakom slučaju, sutra ću pokušati urediti da nekako otpremim Betsy odavde. Jena je opet spustila pogled. Samo ćete gubiti vrijeme, Leo rekla je tiho. Znate kakva su pravila, nitko nema pravo napustiti koloniju koja propada. Neće ni mene pustiti da odem. Što? Pa vi niste bili član kolonije, vi se niste svojevoljno odlučili za Teliat. Razloga ima koliko hoćete, Leo, odvratila je. Gotovo svi brodovi mobilizirani su na Lilliandu, jer ondje prijeti izbijanje rata izmedu ljudi i urođenika. Ostali brodovi jedva pokrivaju redovite linije i nitko neće žrtvovati brod da bi spasio telepata, osobito telepata kojem je, u najboijem slučaju, preostalo nekoliko godina života. Osim toga, moram vam to reći, telepata koji je možda i izgubio svoju sposobnost. Što time hoćete reći? Jena je duboko uzdahnula. Postoji mogućnost da sam izgubila svoju telepatsku sposobnost, ponovila je. Možda su leptiri ipak inteligentni, samo ja to ne mogu dokučiti. Nisam mislio da je i to moguće, rekao je Leo zabrinuto. Zar ne možete biti sigurni? Možda biste to mogii provjeriti na nekome od nas. To ništa ne dokazuje. Ljudi obično misle o telepatima kao o ljudima koji mogu čitati misli, no misli su zapravo samo šablone moždanih aktivnosti koje ja mogu osjetiti i donekle na njih djelovati. A budući da su misli u mozgu, pojavljuie se kao faktor i veličina. Kad se radi o mozgu sasvim drugačije veličine ili strukture, telepat mora promijeniti djelokrug, fokus svojih osjetila, i u tome je ključ telepatije.Nevolja je što ta sposobnost fokusiranja s godinama opada, pa se bojim da su leptiri doista inteligentni i da mi prije deset godina ne bi bilo teško da to uočim. Ali prije ste mi rekli, da možete osjetiti njihove motoričke i senzorne strukture, kazao je Leo. Prema tome, njihovi mozgovi očito nisu premaleni. Nije baš tako. Senzorna i motorička mreža obično je jednostavna i rasprostrta na neki standardan način preko cijele površine mozga. To je neka vrsta izobličene projekcije organizma. Apstraktne šablone misli mnogo su složenije, zgusnute su, nepristupačne. Postoji mogućnost da su odviše zgusnute i izvan moga dosega.
Do đavola ,promrmljao je Leo više za sebe. Jena nije ništa rekla. Sjedila je poduprijevši rukom bradu i promatrala drugu ruku koja joj je počivala u krilu. Vidjela je mrežu sitnih bora koje su je prekrivale i plave vene ispod kože. Kad je pružila ruku da dohvati čašu, lagano je podrhtavala. Na trenutak joj se ta ruka učinila kao leptirovo krilo prošarano plavim žilama, krhko i drhtavo, ali ipak smrtonosno. Niste vi krivi, Jena, naposljetku progovori Leo. Velika je mogućnost da leptiri zaista nisu inteligentni. A čak i ako jesu, ne možete ništa protiv svojih godina. Jedino mi je žao što neće da vas evakuiraju. Ni to nije važno, Leo, barem meni. Spokojno ću prihvatiti smrt. Teško je kad čovjek ostari. Mučno je osjećati kako vas napušta snaga, kako polako slabite i osjećate da ćete na kraju ovisiti o drugima. Teško je ujutro sav ukočen dizati se iz kreveta i gledati u ogledalu lice starice. Znate, i ja sam nekada bila lijepa. Još ste lijepi ,rekao je Leo blago. Bore na licu samo pokazuju vaš plemteniti karakter. Jena se nasmiješila. Baš vatm hvala. Znate, sve donedavno iznenadila bih se svaki put kad bih se pogledala u ogledalu. Nisam se osjećala starom, pa zašto bih onda tako izgledala? Znam da je to glupo, no upravo sam se tako osjećala. A kad sam se s tim pomirila. Smrt će mi biti olakšanje, premda me ta poimisao još pomalo plaši. No žao mi je vas mladih, vi na to sigurno niste tako spremni kao ja. Ne, nismo. Barem ja nisam, odgovorio je Leo, udarajući lagano šakom o stol. A i vi ne biste smjeli biti. Obuzela vas je malodušnost. Ostaje nam još mjesec dana prije nego što potpuno odustanemo. A u mjesec dana svašta se može dogoditi. U snu su se Jenini mišići lagano napeli a oči kolutale ispod zaklopljenih vjeda. U tom snu bila je opet na Zemlji, bila je djevojčica, s mamom, tatom, bratom i bakom. Baka. Sve je postalo nekako čudno otkad je baka došla da živi s njima. Sjećala se, ili joj se to samo činilo, posjeta baki dok je još živjela na selu. Baka je tada bila dobra i ljubazna. Pekla im je kolače i pričala čudesne priče iz svog djetinjstva. No sada, otkad živi s njima, sasvim je drugačija. Više ne može hodati bez nečije pomoći. Gotovo i ne zapaža nju, Jenu, i više ne peče kolače.
Umjesto što sam se pokušavala fokusirati na svakog pojedinog leptira, trebalo je da se defokusiram, da pokušam shvatiti strukturu interakcije među leptirima ili možda, medu skupinama. Ti oblaci leptira možda su inteligentni samo kao cjelina ili svaki oblak ima svoju strukturu instinktivnog ponašanja. Bilo kako bilo, postoji mogućnost da uspijem. Moje godine mogle bi mi pri tome samo koristiti, pomoći mi da se defokusiram, bolje nego što bi to uspio bilo koji mladi telepat. Izaći ću i pokušati, odlučila je, ionako neću moći zaspati od neizvjesnosti. Ustala je i počela se oblačiti, no onda je odjednom zastala. Defokusiranje bi moglo biti opasno, pomislila je. Nisam nikada čula da je netko pokušao nešto takvo, sigurno ne bez razloga. Bolje je da ostavim poruku za Lea, napisat ću mu što namjeravam učiniti, pa ako se dogodi ono najgore, imat će vremena da dovedu nekoga drugog. A onda je zatresla glavom i nasmijala se, Gledaj ti mene... ako se dogodi ono najgore... kakva melodramatičnost! Rekla sam da sam spremna suočiti se sa smrću, ako tako mora biti. Pa čak i ako nisam, postoje tisuće drugih koje također nisu. Radi njih moram pokušati. Obukla se i izašla iz kuće. Prikvačila je poruku na Leova veata, a onda se uputila preko polja do farme na kojoj je bila prethodnog dana. Tu je koncentracija leptira bila prilična i to će joj, mislila je, pomoći da dokuči njihovu strukturu misli. Izabrala je zgodno mjesto pokraj sasušenog polja graha te legla na tlo, opuštajući mišiće i smirujući misli. Nakon nekoliko minuta upravila je misli gore, sve dok nije posvuda oko sebe osjetila čvoriće aktivnosti u mozgovima leptira kojt su letali iznad farme. No umjesto da se fokusira na jedan od čvorića, izabrala je jednu referentnu točku i pustila svoje misli da se šire. Polako je počeia osjećati strukture. Unutar oblaka krila leptira udarala su složnim ritmom, šaljući tako pulsirajuće svjetlo s jednih krila na druga. Trodimenzionalna konfiguracija leptira polako se mijenjala, mljenjajući i ritam pulsiranja. Na neki način, osjećala je Jena, mijenjaju se i boje, pomiču se za nekoliko nanometara i grade složenu strukturu frekvencije i boja. A onda je Jena, u prekrasnom bljesku saznanja, shvatila kako je ta struktura povezana s tlom ispod sebe. Pustila je svoje misli da se rasprostru još više i dalje te uspjela dokučiti strukturu u drugom oblaku i interakciju među njima. Sistemi struktura bivali su sve složeniji i složeniji a njezine misli prostirale su se sve dalje. Pa ipak, nije nailazila ni na kakav osjećai svijesti ili perceptivnosti , samo na sve složenije strukture interakcije. Posegnula je dalje i osjetila nekakvo upozorenje iznutra. Oklijevala je... možda leptiri i nisu inteligentni, možda je ovo samo dio rijetkog vrlo složenog instinktivnog mehanizma. No čak i ako je tako, možda bih to mogla promijeniti uspijem li dokučiti pravu strukturu, mislila je. Sada su joj misli bile već toliko raspršene da više nije bila sigurna osjeća li ih. Nadvijale su se nad kompleksnom strukturom boje i frekvencija koje je pokušavala dokučiti i promijeniti, a stalne promjene u ritmu krila i boja počele su ih ometati. Ohrabrujući sama sebe, Jena se opustila i osjetila kako joj se misli raspršuju preko i uokolo sistema dinamičnih struktura što su polako izmicale njezinu shvaćanju, ogromnog sistema nekontroliranih, nesvjesnih misli, koji je održavao sam sebe, sva bića i cijeli ekosistem o kojem je i sam ovisio u savršenoj ravnoteži. Mudro je osjećala kako joj disanje postaje sve slabije i u konačnom naporu prisilila svoje misli da se prostru izvan svojih granica pokušala je dodirnuti, barem malo promijeniti te strukture. Misli su joj se stopile s treptavim bojama obuhvaćajući cijeli oblak, a svijest je polako nestajala. Leo je kleknuo pokraj Jene. Puls joj je bio mrtav, više nije disala. Tijelo joj se hladilo. Bilo je prekasno. Proklinjao je sebe što je tako dugo ostao u laboratoriju, proklinjao je nju što je ostavila poruku na vratima umjesto, da ga je nazvala. To se nije moralo dogoditi, pomislio je, nije se smjelo dogoditi. Klečeći kraj njezina tijela, mirnog i krhkog, zaplakao je. A onda je, nakon nekog vremena, nešto prodrlo kroz njegovu bol. Kroz suze je pogledao u nebo. Gore nije bilo ničega i on se zbunjeno ogledavao, pokušavajući shvatiti što se dogodilo. I onda je shvatio, sumraka je nestalo, a svjetlo teliatskog dana prosipalo se posvuda oko njega. Zatim su stigli izvještaji sa svih mjesta na dnevnoj strani planeta,pokrovi sumraka digli su se i sa svih drugih farmi, čak i onih tek podignutih, na kojima su biljke još rasle. Jena je uspjela uz cijenu svoga života. Jena se probudila, ako se to može nazvati buđenjem. Svijest ju je polako preplavljivala kao izlazak sunca, prvo. mutna percepcija . . . nečega, a onda su djelići svijesti doprli do nje kao sunčane zrake koje probijaju maglu. .Bilijuni i bilijuni -krila, koja su lepetala u vrtlogu boja, cijela džungla stabljika i listića, slike zaustavljenog izlaska sunca s naletima vjetra, ogromna polja velikih listova što su treperili na povjetarcu, bujice koje su sebi krčile put kroz polja i šume svi ti fragmenti su se stopili i cijeli planet je treperio oko nje. Nad njom se plavjelo nebo, ogromna kupola plavetnila koje je prelazilo grimiznu boju lavande, izlazak sunca zaustavljen za sva vremena. A kroz sve to treperila je Jenina svijest, dinamična prisutnost svjetlosti među bilijunima krila, raspršenih po cijelom planetu. Pod okriljem njezine svijesti titrale su sve slabije lokalne strukture i Jena ih je vodila, mijenjala, prilagodavala njihove frekvencije i boje, pletući novu čahuru od svjetla i boje oko cijelog planeta, čahuru koja će pomoći da se na njemu rodi novi život.

Ладо Шујица

Нестајање

-Пет-седми зове торањ. Торањ, јави се, пријем...-
По ко зна који лут из слушалица је, као одговор, допирао само шум.
Последње чега се Пет-седми са сигурношћу сећао, пре него што су инструменти потпуно „полудели", био је блесак који је дословно раслолутио небо.
Само неколико минута раније разговарао је са аеродромском контролом од које је добио дозволу за полетање.
Додао је гас и сачекао да се повећа број обртаја мотора. Када је спустио кочнице, сила инерције просто га је залепила за седиште. Осетио је како му притисак расте и срце бесомучно удара. Погледом чврсто упртим у крај писте повремено је осматрао брзиномер чекајући да казаљка покаже брзину ротације. Потом је благо повукао палицу.
Летелица се, иако пол пуним олтерећењем готово муњевито одлепила и винула пут неба. Чуо је глас контролора како му саопштава време полетања и јавља да настави, до постизања задате висине. Тада je пукло.
Јак блесак са експлозијом и снажна турбулеиција уздрмали су авион. Светлост је била толико јака ла је и поред тамног визира Пет-седми морао да зажмури. Када је отворио очи, остао је запањен: сви уређаји, његове руке у рукавицама и све што је логледом могао да обухвати сијало je јаком плавом светлошћу. Ипак, успео је да задржи контролу над летелицом.
-Пет-седми торњу: имао удар грома! Тражим хитну дозволу за слетање, пријем...
Осим шума, из слушалица није допирао други звук. Отишла је радио веза, помислио је.Одмах је кренуо у заокрет. Када је лрешао лола круга, наглим одузимањем
и враћањем raca проверио je мотор. Са мотором није било тешкоћа, али инструменти су отказали.
Морао је, машући крилима да контроли да знак о губитку радио везе. Дигао је поглед ка торњу, у 11 сати лево и... остао запрепашћен: торња и аеродрома једноставно није било. Само су планине у даљини стајале тамо где су одувек биле.
Осетио је како капи хладног зноја пoчињу да му ce сливају низ леђа:
- Торањ... Пет-седми ,овде... па где сте, до-ђавола, нестали?! - Слушалице су и даље биле неме.
Погледом је панично потражио претходни пар авиона, али ни њих није могао да нађе
- Ако управо нисам полудео, онда сам потпуно изгубио оријентацију - помислио је.
Преостало му је једино да запише време и кружећи повећа висину. Када се довољно попео, осмотиро је околину. На први поглед, све му је изгледало познато.
Ипак, било je другачије. Одмах је схватио и зашто: нигде, докле му је поглед досезао, нијв видео ниједну познату грађевину.
- Као да нема живих - прошапутао је. Одлучио је да што дуже остане у ваздуху и нађе било какав траг људског постојања. Уједно, морао је да извиди теpeн погодан за слетање. Да би олакшао авион, изабрао је место изнад кога ће испалити наоружање. Повукао је окидач не нишанећи, када се готово укочио од страха и изненађења. У непосредној близини места које je одредио за мету угледао је непрегледну колону коњаника и пешака обучених у зелено. Пешаци су клечали, док су се коњаници сврставали у лини ју испред њих.
- Склањајте се! - заурлао је мада је знао да нико не може да га чује. Погледом је немоћно пратио ракете којесу летеле према мору зелених шатора, готово утопљених у траву.
На земљи је настао прави пакао. Неколико експлозија једна за другом, дигло је логор у ваздух. Међу коњаницима и пешацима настала је пометња. Видео је како се једни преко других окрећу и беже.
- Гослоле, шта сам урадио! - узвикнуо је. - Нисам их вилео... - понављао је очајан.
На срећу, само делић степена спречио гa је да у смрт пошаље цeлу колону. Од лучио је да је надлети и види има ли повређених. Могао је већ да лрелозна тамнопуте лрилике с турбанима, када је извукао авион. Приметио је и ловршину погодну за слетање. Смањио је брзину процењујући како да ое приземљи што ближе логору.
Када је слетео, оставио је мотор укључен, отаорио кабину и... остао ужаснут. Свуда унаоколо налазила су ое раскомадана тела. Из многих су вирили крајеви сломљених колаља. Земља и трава су се црвенеле, ваздух је био натопљен тешким мирисом крви. Са свих страна допирали су јауци.
Пет-седми је махинално окренуо према руци крја је молила за помоћ. Искочио је из авиона и пришао рањенику из чијих је груди лила крв. Клекнуо је крај њега. Млади очајиик, готово још дете, стегао му је руку крвавим прстима. У његовим мутмим црним очима Пет-седми је видео смрт. Несрећник му је нешто тихо говорио непознатим језиком. Речи које је изговарао полако су му се губиле са усана. Низ лице су му потекле сузе. Онда је клонуо - мртав.
Пет-седми је дуго клечао држећи дечака који му је на рукама и издахнуо. Нике знао колико је времеиа прошло када ј му је поглед одлутао према логору у диму и ватри. Пренуо га је снажан топот и он је тек тада приметио јахаче у одеждама другачијим од оних које је већ видео.
Са свих страна, с упереним копљима и исуканим мачевима, према њему су јахали одреди тешких оклопника који су гa брзо опколили. Коњаници м пешаци гладали су га у тмшини. Сјај подневног сунцa одбијао се о оклопе опточене златом и сребром.
Ha углачаним штитовима видео је одраз свога пика у антигравитационом оделу, с кацигом и подигнутим визиром. Сам себи чинио се нестварним док је гледао срмом извезене крстове и грбове на заставама и коњским покривачима. Устукнуо је неколико корака. Тада су ратници, као пo команди, са шлемова подигли калпаке. Могао је јасно да им распозна лица. Њихове благе и племените црте одударале су од утиска који је остављало крваво оружје у њиховим рукама. Већина је била млада.
Изненада, комешање прекиде тишину. Ратници узмакоше и направише пролаз...
У пратњи групе копљаника ујахао је монах с белом камилавком на глави. Полако је сјахао с коња, с груди скинуо велики златни крст са иконом Богородице и младим Христом, пришао Пет-седмом и лринео му га уснама. Пет-седми без двоумљења га је целивао. Потом је монах крстом додирнуо авион.
Кроз тихи жамор Пет-седми начу речи: - Придјат Књаз... - изговорене њему блиским језиком.
У пратњи штитоноша дојахао је коњаник у позлаћеном оклопу. На његовом штиту и грудима Пет-седмм је препознао грб: шлем с волујским роговима. Када коњаник скину златом опточен шлем, низ груди и рамена расуше му се дуга седа коса и брада. Само што се нагнуо да сјаше, притрчаше штитоноше, али старац немо одмахну руком. Иако у тешком оклопу, лагано се дочека на ноге. Скиде панцирну рукавицу, састави три прста десне руке, принесе ка челу, поклони се и прекрсти. Потом паде на колена. Низ лице му грунуше сузе радости:
- Нека је слава и хвала Христу Богу и Свјатом Виду спаситељу! -рече кроз сузе.
- Слава и хвала во вјек и вјеков, амин! - загрме из хиљада грла.
Пет-седми изненада виде како се пред њим ратници дубоко клањају, а затим спуштају на колена. Зачуђено је гледао хиљаде оклопника како захвални клече и крсте се у сузама.
Шта ћe бити када примете да се ни по чему не разликујемо, помисли Пет-седми, готово да се окрене и пође надајући се да ниједна стрела неће полетети за њим.
Преко крила се хитро попео до трупа и ускочио у кабину. На брзину је затварајући врата, додавао гас и окретао авион. Надао се да ћe чистина бити довољно дугачка. Када је полетео, направио је заокрет и преко крила видео хиљаде оклопника како јашу према месту са кога је узлетео. Сувише узбуђен оним што је доживео није ни приметио када је улетео у облак. Уз непрекидно јак блесак, плаветнило је поново обухватило цео простор.
Пет-седми потом је угледао пред собом познату површину аеродрома. Из слушалица се зачуло крчање:
- Торањ зове Пет-седмог... Пет-сед-ми, јави се! Пријем... - He верујући ушима, одговорио је на позив:
- Пет-седми торњу: на пријему!
- Торањ Пет-седмом: да ли је с тобом све у реду? Није те бнило на радару.
- Имао сам удар грома, нећете веровати шта ми се све... - и нагло ућута. Мислиће да сам луд, пало му је на памет.
Док је, по слетању, напуштао писту, видео је ватрогасно возило и кола хитне помоћи како му јуре у сусрет. За њима је стигао и командни џип. Гледао је команданта обученог у њему потпуно непознату униформу. Ништа не примећујући, командант му лриђе:
- Мислили смо да смо те изгубили. Више од два сата нисмо могли да те ухва-имо на радару. Хвала Богу, видим да је све у реду. Ово је стигло за тебе. Честитам, младићу - рече пружајући му телеграм.
Пет-седми отвори коверат насловљен његовим именом. Иза непознатог заглавља стајало је да је пребачен за команданта ескадриле у Престоници. На крају се налазио печат са шлемом и волујским роговима.
Пет-седми осети како му измиче тло под ногама.
- Осетљив момак - промрмља командант и махну болничарима.
Јутро изнад Престонице обећавало је врео летњи дан. Са паркинга ислред прелепог здања проф. др Жерар упутио се према улазу. Погледом је летимично прешао преко натписа који је верно пратио лук:


Попео се до свог кабинета где му је секретарица лрочитала сатницу за тај дан. Обукао је мантил и кренуо у визиту.
- Ko је нови пацијент, сестро? - с благим француским нагласком упитаоје др Жерар.
- Пилот, синоћ је пренет хеликоптером. Кажу да је показивао знаке амнезије. Позлило му је после незгоде коју је имао током лета. Није долазио свести. Иначе, нема унутрашњих повреда.
- Хм, однекуд ми је познат. Позовите ме када буде дошао свести - рече др Жерар и настави с обиласком пацијената.
Када је обавио визиту, др Жерар се повукао у тишииу свог кабинета. После напорног дана најзад је могао да се позабави собом. Бринуло га је много тога: како су родитељи који сувише скромно живе у далеком Паризу, зашто деца не уче матерњи француски, да ли ћe најзад бити решена његова молба у вези са држављанством. Већ више од десет година, радио је у Престоници.
Ех, ваљда ћe све бити добро, рече др Жерар у себи. Поглед му лреко прозора одлута до иконе на зиду. Са освештаног дрвета, осликан по узору ма византијски живопис, гледао га је лик Пет-седмог у стилизованој кациги. На икони је писало: СВ. ВИД КОСОВСКИ - СПАСИТЕЉ СЕРБСКИ.
Доктор Жерар устукну са радног стола и нехотице обори минијатурну копију споменика са Лазаревог трга испред цркве Нотр Дам, на коме је писало: ВОЛИМО СРБИЈУ КАО ШТО ЈЕ ОНА ВОЛЕЛА НАС 1389. ЗАХВАЛАН ФРАНЦУСКИ НАРОД.
- Сестро, одмах дођите у мој кабинет - узбуђено рече у интерфон...

Život nije fer, ali još uvek je dobar.
Kada se dvoumiš, načini još jedan mali korak.
Život je toliko kratak, pa ne troši vreme da mrziš bilo koga.
Ne uzimaj sebe previše ozbiljno. Ni drugi te ne doživljavaju tako.
Otplaćuj svoje dugove uredno svakog meseca.
Ne moraš izaći kao pobednik u svakoj prepirci. Složi se da se ne slažete. Obe strane mogu biti u pravu.
Plači zajedno s nekim. To više leči rane nego da plačeš sam.
U redu je da se naljutiš na Boga. On to može podneti.
Štedi za starost počevši od prve plate.
Voli svoje roditelje, jer će otići pre nego to i shvatiš.
Pomiri se s prošlošću da ti ne bi upropastila sadašnjost.
Sasvim je u redu da te tvoja deca vide kad plačeš
Ne poredi svoj život s tuđim. Nikad ne znaš kakav je bio njihov životni put.
Ako neki odnosi treba da budu tajna, ne budi deo toga.
Sve može da se promeni dok trepnes okom. Ali, ne brini - Bog ne trepće.
Udahni duboko - to hladi mozak.
Otarasi se svega što nije potrebno, lepo, ili za uživanje.
Ono što te ne ubije, ustvari te čini jačim.
Nikad nije kasno da imaš srećno detinjstvo. Ali u drugom detinjstvu sve zavisi samo od tebe, a ne od drugog.
Ako stremiš ka nečemu što voliš u životu, ne prihvataj "ne" kao odgovor.
Pali sveće, koristi lepe stolnjake, oblači se lepo. Ništa ne čuvaj za specijalne prilike. Uvek je danas ta specijalna prilika.
Dobro se pripremi, pa se otisni "niz vodu".
Budi ekscentričan sada. Ne čekaj starost da se oblačiš u šareno.
Najvažniji seksualni organ je mozak.
Niko nema pravo da upravlja tvojom srećom osim tebe samog.
"Urami" takozvane katastrofe rečima: "Da li će to uopšte nešto značiti za pet godina?"
Uvek odluči da budeš srećan - i bićeš.
Oprosti svakome sve.
Ono što drugi misle o tebi nije tvoja stvar.
Vreme leči uglavnom sve. Daj vremenu vremena.
Koliko god da je situacija dobra, ili loša - promeniće se.
Tvoj posao neće voditi računa o tebi kad si bolestan. Prijatelji i roditelji hoće. Uvek budi u kontaktu s njima.
Veruj u čuda. Onda ćeš ih i videti kad se dogode.
Bog te voli zato što je on Bog, a ne zbog nečeg što si, ili nisi učinio.
Ne preispituj život. Uživaj ga i živi ga sada...
Starenje pobeđuje alternativu - umreti mlad.
Tvoja deca imaju samo jedno detinjstvo.
Sve što stvarno na kraju vredi je samo ono što si voleo.
Izlazi svakodnevno. Čuda te svuda očekuju, a pored toga sunčani zraci ti bude osećaj sreće.
Kada bismo svi nabacali sve svoje probleme na gomilu, pa pogledali na tuđe, uzeli bismo nazad svoje.
Zavist je gubljenje vremena. Već imate sve što vam je potrebno.
Ono najbolje još uvek nije došlo...
Nije bitno kako se osećate, ustanite, obucite se i pojavite se.
Daj uvek svoj doprinos...
Život nije paketić s mašnicom, ali je još uvek poklon. Otvori ga i kaži "Hvala".
Regina Bret

Михајло Пантић
Шамар Горјане Потокар

Она је лик. Савршен, готов за причу. Живи, повремено, у старим павиљонима, у стану наслеђеном од покојног оца, некадашњег конзула у афричким земљама, из времена несврстаности. Пре двадесет година опалила ми је шамар на улици, и тако се завршила наша краткотрајна, платонска љубав. Сећам се, стајао сам, у сумрак, на почетној станици аутобуса број 16, зујало ми је у левом уху, и плакао, невидљиво, у себи. У дванаестој години, научио сам да цмиздрим тако, на суво, безгласно. То је друга прича. Много касније сам негде прочитао, или ми је то рекао њен отац, како је неки афрички поглавица, у сталном страху да му просци његових кћери раде о глави, свикао да спава отворених очију. Свако од невоље научи неку вештину.

Падало је вече, ту, преко пута Главне поште, у Похорској, пропустио сам један аутобус, потом још један и најзад одлучио да се кући вратим пешке, становао сам неколико блокова даље, према Дунаву, у згради препуној нижих официра, нижих службеника, нижих радника, нижих уметника. Мислим да ми се шамар Горјане Потокар десио у рано пролеће, нисам сигуран, званична историја није забележила тај догађај, и, међу нама говорећи, запањен сам том чињеницом, јер сам у међувремену открио њену ирационалну склоност да сличним глупавим неспоразумима даје обележја херојског чина. Док сам ходао низ улицу, према реци, у мојој глави, као у поквареном резонатору, зујали су сви телефонски разговори Новог Београда, разумљиво, пошта се налазила у непосредној близини.

Наравно, није се звала Горјана Потокар. Измислио сам то име, ко зна због чега сам га измислио, можда само зато што не звучи лоше, углавном, била је апсолутно најбољи комад који се тих година могао видети у том делу града, ако је Нови Београд уопште град, ако није црна причина, црна као абонос са афричких маски које је скупљао Горјанин отац, конзул, сива еминенција у државама чије обрисе ни данас не умем да разазнам на карти. Увек сам био слаб из географије, из оријентације у простору, лево је увек лево када га гледате са десне стране, али када пређете на леву страну онда је лево оно што вам је малочас било десно, мислим да је шамар малкице допринео тој конфузији. Могу само да кажем да ми је жао што никада нећу отпутовати у Африку. Једино свевишњи, тако неумерено склон ћутању, може посведочити да ли сам тога пролећа заувек пропустио прилику да отпутујем у Гану, Танзанију, Того, Чад, Уагудугу, Катако Комбе, Мбандаку, Кве Кве или Мујумбу. Вероватно да јесам, јер сам све наредне године провео у санаторијуму, врло посебном санаторијуму, где се, хвала на питању, и данас налазим.

Нерасположен, а то је само блага реч за очајање које сам осећао, стигао сам до бензинске пумпе, у Кенедијевој. Неонско улично светло, тек упаљено, чинило је све људе болесним, улица је постала двориште великог санаторијума, то је тај врло посебан санаторијум, Нови Београд. Сви смо, тог пролећа, и свих наредних на том месту, корачали као луди, као на смрт болесни. Објективно, сви смо на смрт болесни, само је то неко на дуже, а неко на краће стазе. Тако је од када памтим, у сумрак стално негде хрлимо, суманути, пре него што се завучемо у своје мртвачке новобеоградске шкатуле, пре него што се истопимо у густој меласи ноћи, црној као, опет не налазим боље поређење, као, као, као, црни конзулски абонос.

Мирис бензина мало ме дозвао себи, зујање у глави је полако престајало, почео сам постепено да склапам слике минулог послеподнева, проведеног у стану Горјаниног оца. Прича не може без профаних детаља, тога на Новом Београду има колико желите, нема потребе да се било шта измишља, осим имена јунака. Горјана и ја (себи још нисам измислио име, и не знам хоћу ли, ко сам, одакле сам, и шта имам за ручак) ишли смо заједно у основну школу. Лака дрхтавица. Известан број дана носио је, за мене, у то време, њено име, њено право име. Ако мислите да ћу вам га открити до краја приче, варате се. Онда је она са оцем и са маћехом отишла негде у Африку, и тачно за четири године конзулских времена свога мушког родитеља, хм, мушког родитеља, завршила америчку гимназију. Када се вратила, била је апсолутно најбољи комад... досадан сам. Кренули смо на Правни факултет, није ми падало на памет да било шта покушавам, мада сам желео, наравно да сам желео, слушали смо заједно гњецава предавања из Увода у право, уроњени у чопор неколико стотина будућих нижих адвоката, нижих судија, нижих новинара, нижих дипломата, нижих референата, нижих политичара. Најмање две стотине ужарених вучјих очију из тог чопора гледало је тог семестра у Горјану и онда ми је она, једном, одлично памтим тај зимски дан, ведар и оштар као нож афричког поглавице који спава не склапајући капке, рекла, онако, не трепнувши, директно, док смо мењали аутобус код новобеоградске Општине (из 16 у 76): – Хеј, сви ми се удварају, само ти не. – Је л‘ би требало? – питао сам, са пукотином у гласу. – Пробај, откуд знам – одговорила је она, онако магично неодређено, онако срцесламајуће, онако зовно, онако и Да и Не, да сам остао пафнут. И тако је почело.

Приметили сте да сам већ на почетку приче рекао „платонска љубав”. Жао ми је, било је тако. Мада... Данас, када се сретнемо, углавном се подразумевамо, причамо о свему, у потпуном поверењу, али као да смо нешто пропустили. Увек остаје та прича код оних који су, бљак, остали пријатељи. Макар је то пријатељство, што би рекао онај из филма, то дивно пријатељство, почело шамаром, захваљујући коме сам извесно време могао да чујем све телефонске разговоре Новог Београда, укључујући лаж, истину, страст и прељубу, укључујући све речи, све гласно изговорене мисли у мравињаку који можете звати санаторијумом за привидно нормалне. Чини ми се да сам тада, док ми је звонило у глави, схватио на шта је мислио мој извањи прадеда Фјодор када је написао да се на овом свету не би могло живети од задаха уколико би свако од нас рекао шта заиста мисли.

Тог послеподнева њен отац испричао ми је причу како се такмичио у пливању са Бокасом: – Упекла звезда, нас неколико из дипломатског кора излежавамо се на базену, пијемо хладан шампањац, црна послуга прописно је ливрејисана, и можеш мислити, мој младићу, црнци у црним фраковима уопште се не зноје, а ми свако мало скачемо у воду, и после ћаскамо где ћемо на вечеру. У неко доба, наиђе Бокаса. Седи и ћути, око њега сви дрхте, док он гледа како пливамо. Бокаса је био нижи официр француске војске, борио се у Индокини, стекао Легију части, потом постао генерал и на крају се прогласио за цара. Пола сата касније, ето ти једног из његове пратње. Обраћа се мени: – Његово величанство мисли да сте ви најбољи пливач на базену и позива вас на пливачки двобој. Молим вас да пристанете. Господине, молим вас да пристанете – поновио је нешто тишим, крајње молећивим гласом, као да му од тога зависи живот. – Наравно – кажем ја – са задовољством ћу прихватити позив. – Хвала вам, господине – одговорио ми је царски изасланик – само вам морам још напоменути да његово величанство не плива баш најбоље. Разумете? – Да – разумем – рекао сам, наравно да сам разумео. Када пливаш са царем, зна се ко треба да победи. И тако, скочимо ти Бокаса и ја, пливамо, и док пливамо, цео свет нас посматра. После петнаестак метара подигнем главу да осмотрим где ми је супарник и видим да лепо напредује, још се није удавио. На половини базена оставио сам га две дужине, мада сам пливао најспорије што сам могао, а да не изгледа тако. Успорим још мало и Бокаса ме у страховитом финишу победи за удар руке. Који смо аплауз добили. И на вечеру смо позвани. После вечере, већ смо били мало набарени, каже ми један пријатељ: – Богами, имам осећај да бисмо, да си којим случајем победио, такође присуствовали овој вечери, али као главно јело. Разумеш, боље да вечерас, него да си вечеран. – Тја, свакако да је боље.

Причао је занимљиво, Горјанин отац, умро је на дан када се Словенија отцепила од друге Југославије. Био сам му на сахрани, тада сам први пут после десет година видео своју младићку љубав. Изгледала је савршено, као сваки савршен лик, еротична, у црнини, као што су у црнини еротичне све разведене, или тек обудовеле младе жене. Немојте ми рећи да сам морбидан, невин сам као мало дете, моје мисли чедне су као да ми је кнез Мишкин ујак, све што ми је у глави накупио сам у санаторијуму под отвореним небом. Једном ћу вам описати ту сахрану, те посмртне говоре. Сада мислим на оно послеподне. Волео сам Горјаниног оца, био је благонаклон према мени, али мене је, тада, сасвим природно, више занимала Горјана, хтео сам да се повучемо у њену собу или да изађемо негде. Обично смо шетали кејом поред хотела „Југославија”. Да, на крају је од једне државе остало само име руинираног новобеоградског хотела. Љубили смо се, до вртоглавице, крај воде, и причали о свему о чему причају заљубљени парови, али је тог послеподнева, када сам заувек пропустио шансу да отпутујем у Африку, Горјанин папа био у форми, повукао је дупли виски и језик му се сасвим развезао. Вртео сам се на столици, он то, на моје разочарање, није примећивао. Горјана се предуго задржала у својој соби, те приче је вероватно чула безброј пута... Знаш, рекао је у једном тренутку, ово је најскупоценија збирка маски у Београду, Музеј афричке уметности нема ни трећину тога што ја имам. Нуде ми откуп, али нећу, ионако ћу им то завештати, само немам намеру да им то одмах кажем, мало их једим. Страст колекционарства није само у томе што нешто имамо, него и у томе што то други немају, можда чак више у овом другом. Онај који поседује увек ликује, научи то младићу, биће ти потребно.

Научио сам, није ми било потребно. Знаш, наставио је он, од свих маски највише волим ову, показао ми је једну у десном, или је то био леви угао зида гостинске собе његовог стана у новобеоградским павиљонима, не знам тачно, не сналазим се најбоље у простору. Маска је, каква би друго, била црна као угарак, некако злурадо исцерена. Видиш, младићу, то је ритуална маска, њу у неким афричким племенима носе очеви када иду својим кћерима. Скупља је од злата. У тим племенима право раздевичења имају очеви. Они посећују кћи ноћ пре њене удаје. Ретка ствар за ретку прилику.

И сада сигурно знате због чега сам вам испричао ову причу. Док сам са Горјаном ишао према почетној станици аутобуса број 16, у Похорској, киван што сам то послеподне провео са њеним оцем, а не са њом, у њеној соби, са осећањем да нешто заувек пропуштам, рецимо, пут у Африку, у Мамбари или Јаунде, а уверен да је она то намерно учинила, да ме оставила са оцем из чистог хира, из неспремности, из несигурности, или тек онако, из безразложног разлога од кога сам падао у несвест сваки пут када бих је пољубио, направио сам алузију на маску. У ствари, нисам направио, рекао сам свега две-три речи, али је она непогрешиво све разумела и звизнула ми такву шамарчину да ми се завртело као да сам глобус. Злурада реч је црна птица, у Бужумбурију или на Новом Београду, сасвим свеједно, то је свуда исто. Једном пуштена, не да се повратити. Горјана је, пошто ми је одвалила шљагу, још само нешто промрмљала о томе да нема потребе да се више виђамо, окренула се и отишла.

Убрзо потом отпутовала је са оцем, наравно, где би друго него у Африку. Правни факултет завршила је у Најробију, и данас тамо ради као виши правни саветник. Ја саветујем једино себе, углавном неуспешно. Кад год дође на Нови Београд, одседне у очевом стану. Обавезно ми се јави, изађемо и попричамо, као стари пријатељи, што и јесмо. Да не заборавим, отац је умро изненада, није стигао да напише тестамент. Маске чаме, злураде и сардоничне, у наталоженој тишини језиво опустелих, мрачних соба, негде у старим павиљонима.

Оне санаторијумске вечери једва сам некако, са узбуњеном главом, коју, на жалост, увек носим са собом, дошао до реке. Стајао сам и ћутао, иза мојих леђа чуо сам како хучи многоглави град, ако је то град, ако није колективни смештај свих, кад-тад, на смрт оболелих. Подно мојих ногу, црн од мрака, густ као, као, као... мазут, протицао је Дунав.

Lado Šujica


P R E Z E N T A C I J A

Prostranstva univerzuma od uvek su mamila ljudsku rasu, naviklu da pobeđuje granice, ali postoji linija koju čovek još nije uspeo da preskoči. Četvrta dimenzija - VREME, za sada odoleva. Pored tehnoloških, za to postoje i mnogi drugi razlozi. Njih prepustimo etičarima i filozofima. Nama menadžerima, zadatak je da “svetu u kome živimo” ponudimo nešto novo, tj. Da “svet u kome živimo” ubedimo da mu je potrebno nešto novo (budimo iskreni: da “svetu u kome živimo” prodamo nešto novo).
Ovaj put, to neće biti usluge koje su do sada uspešno osvojile svet (poput bezbolnih porođaja u klinikama nulte gravitacije; sahrana kućnih ljubimaca i njihovih vlasnika na mirnim i usamljenim grebenima okeanskog dna i slično). Ovaj put, biće to nešto neprocenjivo. Biće to Vaše VREME!
Njega možete dobiti uz pomoć najnovijeg dostignuća savremene nauke, čije ostvarenje naša Agencija upravo privodi kraju.
Razmislite samo da li ste ikada napravili pogrešan poslovni korak?
Da li ste zbog toga izgubili novac?
Da li Vas je zato ostavila žena?
Zadržite svoj novac!
Vratite svoju ženu!
Koristite se uslugama naše Agencije!
Samo kod nas Vaši snovi mogu postati stvarnost. Jedino tako možete osetiti život bez grešaka i trauma, tuge i zaborava, nervoze i bolesti!
Koliko puta ste rekli, kako biste sve dali, da Vam se u prošlosti nešto nije dogodilo?
Ne, nije potrebno dati sve. Dovoljno je samo 25 odsto Vaših neto prihoda (pod uslovom da oni prelaze milion dolara godišnje) i pravo na Vaše životno osiguranje!
Ako Vam se cena i pored toga učini previsoka, setite se trenutaka za koje ste želeli da traju večno. Setite se cene koju ste bili spremni da platite da biste još jednom čuli glas ili osetili blizinu voljene osobe, koju je zauvek odnelo VREME. Priznaćete da nema novca kojim bi to moglo da se plati!
Pored toga, kupovinom prava na jednokratnu upotrebu Vremeplova uzimate učešće u najvažnijiem projektu, od otkrića vatre naovamo.
Da li još ima mesta dvoumljenju?
Naravno, kao naši budući korisnici, bićete upoznati i sa detaljima razvoja programa “Vremeplov”:

- Od najdavnijih vremena, traje sukob dva viđenja sveta, materijalističkog i idealističkog. Materijalisti su, došavši idejom do atoma, zaključili kako su idealisti (koji su potrošili tone pergamenta da objasne ideju svoga postojanja) pogrešili u zaključku. Znači, oni nisu ni postojali. Zbunjujuće - složićete se. Danas, nauka polazi od drugačijih pretpostavki:

• duhovno i materijalno nisu suprotstavljeni, već prožimajući delovi celine, da kojim god putem krenemo, dolazimo do prethodnog zaključka i da se, shodno tome, samo donekle mogu razdvojiti (što nas je i posebno zanimalo).

Zaključili smo da se unapređenjem naučnih znanja iz kvantne fizike, teorije reletiviteta i teorije polja, uz savete najvećih autoriteta, projekat "Vremeplov" može da postane stvarnost. Tada je iskrsala gotovo nerešiva teškoća: najveći autoriteti iz pomenutih oblasti bili su davno upokojeni!
Posle dugog razmišljanja, ukazalo se rešenje: metafizika i parapsihologija!
U vreme pre osnivanja Svetske zajednice, postojao je veliki broj civilnih i vojnih stručnjaka iz pomenutih oblasti. Njihovim angažovanjem (uz obilatu finansijsku podršku Svetske zajednice, kojoj i ovom prilikom zahvaljujemo), okupili smo ekipu, na kojoj bi nam pozavidela svaka država nekadašnjeg sveta.
Tada je mogao da se načini sledeći korak:
Detaljnim proučavanjem života najvećih umova, eliminacijom smo došli do imena Nikole Tesle (1856.-1943.). Učinilo nam se da će gospodin Tesla zbog revolucionarnosti svojih otkrića, biti najpogodniji za saradnju. Razlozi koji su nas na to naveli, bili su sledeći: gospodin Tesla je bio sin srpskog sveštenika i imao je priliku da se upozna sa velikim duhovnim znanjima koje pravoslavlje u sebi nosi. Njemu život posle života i mogućnost opštenja između “ovog” i “onog” sveta, kao naučniku koji je daleko išao ispred svog vremena, sigurno nisu bili strani.
Ostvarivši prvu vezu, na zadovoljstvo gospodina Tesle, (to jest duha gospodina Tesle) i naše, otvorili smo put neograničenom broju veza i saradnji. Koliko se samo stari gospodin Tesla (to jest duh gospodina Tesle) tome radovao. Tokom života on je, kako je naglasio, nepravedno bio proglašen za osobenjaka. Javnost je u to uverila činjeica da se gospodin Tesla nikada nije ženio. Zato je smatran ženomrscem. S kakvim nas je samo zadovoljstvom razuverio u to!
Duh g. Tesle, potom nam je stajao nam na raspolaganju. Na njegov predlog učinjen je sledeći korak. Upućen je poziv gospodinu Albertu Ajnštajnu (1878.-1955.). Pošto je gospodin Ajnštajn dobar deo života bio oženjen gospođom Milevom Marić (po nacionalnosti Srpkinjom), duh gospodina Tesle izdejstvovao nam je uz pomoć rodbinskih i komšijskih veza (naime, kod Srba su svi u nekoj vrsti rodbinskih ili komšijskih veza, o čemu se mnogo vodi računa) svestranu pomoć gospodina Ajnštajna (odnosno njegovog duha), koji je predlog oduševljeno prihvatio budući da je za života bio srpski zet.
Uz podršku dva takva genija, većina problema vezanih za izradu prototipa (poput problema izrade dematerijalizatora i akceleratora materije podvrgnute dematerijalizaciji), bili su sa uspehom prevaziđeni (razumem vaše zaprepašćenje, jer sam se i sam tako osećao kada su me iz Agencije pozvali da učestvujem u programu kao stručnjak iz oblasti marketinga).
Dame i gospodo, Svetska zajednica uložila je ogromna sredstva u razvoj projekta, ali nažalost, ona nisu dovoljna. Stoga smo odlučili da pristupimo komercijalizaciji programa, kako bismo prikupili novac za dalji rad. Izlazeći nam u susret, Svetska zajednica je ostvarenu dobit oslobodila svih poreza i doprinosa (morate priznati da zvuči veoma primamljivo!). Zahvaljujući tome, napravljen je prototip!
Vašu nevericu pobediće činjenica da se vi sada upravo nalazite ovde. Vaše prisustvo je, naravno, dobrovoljno, ali ste, moram priznati, bili pozvani na sasvim neuobičajen način. Posluživši se nečim, što ćete nam, nadam se, oprostiti, utisak vam je (složićete se - uspešno) sugerisan. Ako sada budete napregli pamćenje, setićete se trenutka koji je prethodio ovoj prezentaciji. On, nažalost, za vas nije bio prijatan. Ticao se razdvajanja vašeg duhovnog i fizičkog bića, koje bismo grubo mogli nazvati (mada tu reč ovde nerado upotrebljavamo) vašom fizičkom smrću (ne, poštovane dame i gospodo, mislim da nema mesta vašem zaprepašćenju). Vi se trenutno nalazite... da tako kažem... na “onom” svetu. Ali, na kraju krajeva, morate priznati da ovde i nije tako loše. Zbog toga se, verovatno, kažu tamo “dole” odavde niko nije vratio (to i nije sasvim tačno, ali o tome ćemo kasnije).
Ovde gde se sada nalazite “život” - uslovno rečeno - ima svoja pravila, znatno drugačija od onih na koja ste do sada navikli. Ali, vratimo se razlozima zbog kojih ste pozvani.
U životu koji ste vodili, pripadali ste malom broju ljudi pošteđenih svih zemaljskih briga. Međutim, postoji nešto što vas je odvajalo od većine vašeg staleža. Niko od vas, tokom ”onozemaljskog” života, nije se bavio humanitarnim radom, naukom, umetnošću, ličnim ili tuđim unapređenjem... Drugim rečima, vi ste svoj život potrošili uzalud - prepuštali ste se uživanjima, ne mareći za silno bogatstvo, koje ste uglavnom nasledili, olako ili nepošteno stekli i slično. Ipak, vama će kao izbor biti ponuđena jedna mogućnost (da to ne nazovemo šansom). Samo od Vas zavisi kojim ćete putem krenuti:

• Hoćete li nastaviti dalje u “ovom” - kako ga vi i dalje nazivate “drugom svetu”, na način koji ste delimično već “udesili” svojim “onozemaljskim” životom snoseći moguće posledice, podsetiću vas na reči koje je izrekla jedna ličnost, popularna i na “ovom” i na “onom” svetu (sigurno ćete se setiti koja):

“Lakše je kamili proći kroz iglene uši, nego bogatome ući u raj”.

ili ćete

• iskoristiti mogućnost jednokratne upotrebe vremeplova, vratiti se odakle ste došli (bez mogućnosti ponovne primene ili pronalaska vremeplova, kao i samostalnog uticaja na delimične ili bitne tokove istorije) i postupiti pod uslovima koji će Vam biti predloženi:

PREDLOG UGOVORA:

Pravo uživanja akcija, čiji vlasnik postajete pritiskom na jedan od prekidača (označeni sa DA i NE), možete (važi za DA) iskoristiti ili preneti na treće lice, pod uslovom da sredstva budu upotrebljene u tzv. dobrotvorne svrhe i slično. Time se obavezujete da se po povratku u život obratite najbližoj ekspozituri Agencije (adresa i broj računa su Vam prethodno memorisani), gde ćete ispuniti ugovorom preuzete obaveze. Ujedno, stičete pravo da po pravilima ugovora nastavite život do datuma sa kojim nećete unapred biti upoznati. Naglašavamo da nepoštovanje ugovora nije moguće jer će i sama pomisao na “ovom” svetu biti odstranjena zaustavljanjem vremeolova, a na “onozemaljskom” procesom koji će vas odmah vratiti, uz sve posledice proistekle iz jednostranog raskida ugovora s Vaše strane.

Poštovane dame i gospodo, važnost razvoja ovog programa nije potrebno naglašavati. Jedan od ključeva - od kojih je finansijska podrška trenutno od najvećeg značaja - nalazi se u Vašim rukama. Da li će čovečanstvo uživati u njegovim blagodetima, zavisi od nivoa vašeg duhovnog stanja i napretka. Odluka je sada na vama.

SAMO ZA ZAKLJUČIOCE UGOVORA:

• Način rada: dolaskom subjekta u stanje kliničke smrti spiritualna supstanca biva odvojena i akceleratirski dovedena do brzine bliske svetlosti. Ujedno, misaoni proces subjekta biva očuvan, a duh potaknut na proboj svetlosnog zida (uz pojavu karakterističnog bljeska). VREME se zaustavlja, a potom počinje da se vraća u nazad. Temporalnim usmerivačem, vezanim za fizičko telo subjekta (sa kojim duh ostaje vezan sebrnastom vrpcom), povratak biva zaustavljen u unapred programiranom "-t" trenutku prošlosti subjekta, posle čega dolazi do materijalizacije, a potom do fizičkog spajanja Duha i Tela subjekta. Subjektu potom biva omogućen kontrolisani uticaj na istorijske tokove dešavanja. Usled moguće promene sleda činjenica, izvršena je ugradnja blok-stanica, koje ne utiču na realnost boravka u prošlosti. Blok-stanice sprečavaju konfuziju istorijskih događaja i deluju u opsezima impulsa emotivnih stresova, izazvanih nedozvoljenom izmenom sleda istorijskih činjenica. Svako aktivirawe blok-stanica, rezultira trenutnim reverzibilnim procesom.

• Uputstvo za upotrebu:

- tastaturom unesite na ekran broj sa vašeg levog dlana;
- stavite oba dlana na žljebove rukohvata;
- opustite se.

ŽELIMO VAM SREĆAN POVRATAK U ŽIVOT !!!

Летња љубавна прича

Угледао ју је случајно и осетио да више никад неће волети ниједну другу. Он се звао Георг Филип Фридрих барон од Харденберга, а она Кристина Вилхелмина Софија фон Кин. Познати су као Новалис и Софија

Прича о њима почиње 17. новембра 1794. године. Харденберг, тек што се запослио у окружној канцеларији у Тенштету, градићу у Немачкој у коме је живео, отишао је до оближњег Грнингена, да обави први пословни задатак. Само неколико месеци пре тога дипломирао је права и успон каријере управо је почињао. А онда је, на том пословном путовању, упознао Софију и његов живот обогатиле су нове мисли и погледи на свет. Харденбергу је било двадесет две године, а Софији – дванаест.
Идуће године, 15. марта, на Софијин рођендан, су се верили. Тајно. У новембру исте године Софија се тешко разболела и, након неколико операција, умрла 1797. године тек пошто је напунила петнаест година. Заљубљени Харденберг толико је туговао да је хтео да се убије. На срећу, одустао је од те намере, након неколико година се верио с другом девојком, и чудних љубавника нико се не би сећао да Харденберг није Софију учинио вечном, а себе – Новалисом.


Занос романтичара

Пре почетка овог дела приче, неопходно је рећи понешто о њима. Харденберг је био младић великог и разноврсног интересовања и образовања. Већ у једанаестој години учио је француску књижевност и филозофију, а коју годину касније граматику, реторику, грчки и латински. Затим је на универзитету у Јени учио филозофију и европску историју, а на универзитету у Лајпцигу је студирао право, математику и филозофију. Прве песме написао је у дванаестој години, на крају гимназије преводио је класичне ауторе, а прву песму објавио је у деветнаестој.
Баш непосредно пре него што ће упознати Софију, заинтересовао га је романтизам, правац саздан од осећања и маште, који је крајем 18. века из европске књижевности полако али сигурно потискивао класицизам. Овај податак био је пресудан по Харденбергово прерастање у Новалиса, па самим тим и Софије у вечност. Било је то овако.
Харденберг се заљубио у то девојче, јако, колико год јако може да се воли. Изгледа да је свима, до чијег мишљења му је стало, причао о њој и да ју је са свима упознавао. Његови пријатељи Гете и Шлегел, велики песници романтизма, сматрали су да је Софија изузетна девојка, а Лудвиг Тик, пишући његову биографију, каже да је Софија, иако још дете, грациозна и пуна духовне лепоте, те да зрачи нечим надстварним и божанским.
Шта у то време о својој изабраници мисли Харденберг? Одговор на ово питање могао би да буде његов запис, у књижевности познат као „Клариса”, скица на основу које је вероватно требало да настане Софијин портрет. Сматра се да га је Харденберг написао у јесен 1796. године кад се већ могло знати да је озбиљно болесна. „Прерано сазрела, хтела би да се допадне свакоме", прва је Харденбергова оцена о Софији. Затим наводи њену „потчињеност и ужаснутост пред оцем", каже да је јогунаста, да се прилагођава људима којих се плаши, да је хировита, да су јој драге дечје игре, пита се „чита ли она од своје воље", затим примећује и да „на поезију не гледа као на нешто значајно", па и да „изгледа као да још није доспела до размишљања", да би одједном, након набрајања тих не баш добрих особина, у одвојеном одељку и истакнутим словима записао следеће: „Она неће ништа да буде. Она је већ нешто."

Ово дивљење особи у чијим особинама нема основа за дивљење, резултат је Харденбергове романтичарске потребе да идеализује стварност, а нарочито девојку коју је одабрао да му буде љубав. Негде при крају овог записа, а након набрајања још неколико Софијиних недостатака, пун љубави, као да осећа потребу да објасни, да оправда, овакву далеко од идеалне Софију, истиче да су жене, ма какве биле, савршеније од мушкараца.
„Слободније су од нас. Ми смо уобичајено бољи; али оне схватају боље од нас, схватају себе и сазнају боље. Рекло би се да су оне по природи оно што смо ми тек по вештини, и да је њихова вештина наша природа."
Судећи по Софијиним дневницима, њој је њен драги само симпатичан. Допадају јој се његова љубавна писма, али она одговара на њих само зато што је лепо васпитана. Понекад јој се чак деси да заборави како се он тачно зове. Његова занимања и теме њој су и неразумљиви и прилично досадни. „Данас Харденбергова посета, опет се ништа није десило", записала је 1. марта, десет дана касније „Данас смо били сами, уопште се ништа није десило", а сутрадан „Данас је било као и јуче, ништа се уопште није десило". Њена старија сестра Каролина одушевљена је Харденбергом, нарочито његовим причама о Фихтеу, филозофу који се у то време супротставио великом Канту, што га је учинило славним. Харденберг је заокупљен Фихтеом, а Софију ништа од тога не занима. Харденберг је, судећи по „Клариси", био свестан тих недостатака своје драге, али их је његова романтичарска душа занемаривала и на неки чудан начин идеализовала.

Крчилац нове земље

Кад је Софија умрла, као што је већ речено, Харденберг је туговао исто онолико колико је и волео. Почео је да пише више него до тада. Дневник обележава датумима по броју дана од њене смрти. У лето, неколико месеци пошто је Софија преминула, записао је:
„Сједињење је склопљено и за смрт; то је свадба која нам обезбеђује друштво за Ноћ. У смрти је љубав најслађа; смрт је за онога ко воли брачна ноћ: тајна сладосних мистерија.
Опрезно, није ли то тражити за ноћ неко гостољубиво склониште?
А и тај који је обазрив јесте, дакле, онај ко воли своју Успавану принцезу.
Вечерњи сутон је увек сетан час, као што је јутарњи освит час радостан и пун очекивања."
Годину дана након Софијине смрти, Харденберг се одважио и послао неколико рукописа уреднику часописа „Атенеум". Потписао их је именом Новалис. С новим именом, правник и интелектуалац Харденберг постао је Новалис, велики светски песник романтизма – наравно не баш истог тог секунда. У Дневнику је објаснио: његово ново име је „од старине породично име и прилично одговарајуће", истина у облику Де Новали, као и да га је могуће превести као „крчилац нове земље". Касније, кад су проучаваоци књижевности потврдили да је Новалис зачетник немачког романтизма, испоставило се да му то име савршено одговара.
Из дана у дан, Софија је све више и више постајала Новалисова велика тема. Он не престаје да је воли, своју мртву драгу, и љубав према њој претвара у култ а Софију у богињу. Она је основ „Химни ноћи", његовом највећем песничком делу и кључном делу немачког раног романтизма. Збирка је објављена 1800. године. Откако су нађени његови Дневници, сматра се да је шест песама „Химни ноћи" Новалисова аутобиографска исповест иако је „ја" које говори у песмама могуће схватити само као поетско „ја". И у Дневницима и у „Химнама ноћи" Новалис прича о животу и смрти, по романтичарском схватању, та два појма се преплићу захваљујући љубави, захваљујући Софији. Она је његова посредница ка поезији, ка вечности.
Тек што су објављене „Химне ноћи", Новалис је оболео од туберкулозе. Крајем јануара 1801. године вратио се у родитељску кућу у Вајсенфелд. Ту је, 25. марта, умро. Његови најближи кажу да се смејао кад је умирао. Кажу да је то била радост, да његов живот није пркосио смрти већ ју је прихватао као свој неодвојиви део. За собом је оставио обиље текстова из уметности, филозофије, религије, историје и природних наука, али је доживео да види објављене само „Пелуд", „Веру и љубав", „Химне ноћи". Његови пријатељи Лудвиг Тик и Фридрих Шлегел објавили су Новалисове незавршене романе „Хајнрих из Офтердингена" и „Ученици из Саиса", и есеј „Хришћанство или Европа".
И, ето, то би била прича о Новалису и Софији. Да ли бисмо се ми данас дивили Новалису да је остао Харденберг, да ли би се знало за Софију и њихову љубав, да ли је то уопште и била љубав, да није било романтизма? Није битно. Да свега набројаног није било, у књижевности би било мање љубави него што је сад има. А то јесте битно.
Аутор:
Соња Ћирић

Lado Šujica

P U T N I K

Među žiteljima sliva reke Plavoga Lotosa živi legenda o mudrom Bramanu koji je u Noći iskušenja, lutajući oblašću Xanandu, našao mir zatraživši prenoćište u kolibi siromašnog drvodelje. Plemeniti Braman, dirnut dobrotom koju je nepoznati drvodelja ispoljio ustupajući mu svoj konak i skromnu večeru, otkrio je siromahu tajnu zvezdanih putovanja.
Godinama potom, drvodeljina koliba postala je mesto hodočašća, a od darova siromah je sazidao manastir kojim će se vekovima kasnije ponositi cela oblast. Poštujući pravila življenja u koja ga je uputio mudri Braman, drvodelja je pridobio mnoge sledbenike i vremenom postao starešina bratstva. Kada je osetio da će mu duša zauvek napustiti telo, među monasima je izabrao sebi naslednika i preneo mu svo znanje. Tako je u manastiru Xanandu zavladala duga tradicija prenošenja tajnog znanja umeća zvezdanih putovanja, a mesto starešine postalo potajna želja svakog kaluđera, koji je iole držao do sebe i svoje duhovnosti.
Kako klonuli starešina manastira, nije više bio u stanju da obavlja svoje dužnosti i kako se bližio njegov odlazak sa Planete iskušenja, članovi manastirskog bratstva bili su mišljenja da će lama Svami Tagonanda naslediti starešinski položaj. Smatrali su da će jedini biti u stanju da dostojno ispuni sve obaveze i dostojanstveno nosi počasti starešine. Uvaženo bratstvo, često ga je u raspravama sa sveštenicima ostalih manastira, navodilo ga kao oličenje sušte duhovnosti.
Kada mu se primakao čas odlaska, onemoćali starešina pozvao je Svamija da mu molitvom očisti dušu i olakša put u Carstvo večne nirvane. Svami se počastvovan prihvati ni malo lake obaveze. Time je svima bilo dato do znanja da ga starešina određuje za duhovnog naslednika. U skladu sa tradicijom, bratstvo se pripremalo da po spaljivanju vrlog pokojnika, ozvaniči Svamijevo postavljenje.
Lama Svami Tagonanda, zkucao je na vrata starešinske ćelije. Sa druge strane čuo se tihi odgovor. Za trenutak samo pomislio je da možda i nije dostojan predstojećeg čina, ali vremena za predomišljanje više nije bilo: pred njim je, okružen gomilom mapa i rukopisa, na podu ležao starešina. Iako iscrpljen, spremao se za dugu besedu.
Svami tiho uđe, pokloni se i sede kraj starčevog uzglavlja.
"Dragi Svami",“obrati mu se starešina "od kada si kao dete došao u ovaj manastir, sazreva si razlikujući se od svojih vršnjaka.Tvoje molitve, bile su iskrene i smerne. Vredno si učio i lako prolazio sve duhovne vežbe, ali sada moraš znati da znanje nema sebe za cilj. Dato ti je da bi ga savladao, mudro iskoristio, pro-širio i prenosio. To je blago u kome se nalazi najveća moć. Mi mislimo da vredimo više kada više znamo. To je tačno samo ako smo do spoznaje došli odricanjem. Konačno, došlo je vreme da znaš da najveće od svih iskušenja znači, posedovati ključ svih znanja, imajući odgovornost jedino pred Bogom. Zato pred onima koji to poseduju stoji tolika odgovornost.
Znanja se od nas nalaze skrivena, a na nama je da ih odgonetnemo. Prenositi ih smemo onoliko koliko će to drugima biti na dobrobit, inače ih neće razumeti, umeti da cene, niti će ih pravilno iskoristiti. Tek kada zauvek budeš odlazio sa ove planete, moći ćeš da podeliš sledeću tajnu: najviši položaj koji si potajno želeo, u stvari je služenje. Ti ne postojiš više kao Svami. Od sada si samo starešina. Posrednik između znanja i onih kojima je ono potrebno. To je tvoj usud koji ćeš nositi do kraja života. Zato mi ovu planetu i zovemo Planeta iskušenja.
Ali postoje i druge planete, koje takođe kruže oko svojih zvezda. Na svakoj od njih nalazi se znanje. Putujući, vredno ćeš ga sakupljati i donositi. Na putu ne smeš ostati kratko jer znanja nećeš sakupiti dovoljno, a ako ostaneš dugo, može ti se desiti da se ne vratiš. Bar ne, dok se svetog znanja ne budeš oslobodio. Pred tobom će se tada naći dva puta: da ostaneš tamo gde si se našao, opterećen težinom saznanja ili da zauvek zaboraviš mesto na kome si bio.
Nekad će ti se činiti da znanja suviše ima, a nekad da ga oko tebe odveć brzo upijaju. Najteže će ti biti kada se svima bude činilo da je ono beznačajno i nepotrebno. Pazi da te to ne ponese, pa da zaboraviš zašto poseduješ ključ njegove riznice. Ono ne postoji zbog njih, niti zbog tebe. Za onoga ko ga je željan, znanja nikada nema dovoljno, pa bilo to i jedno jedino Božije stvorenje. Ono će već naći način da te pronađe kako bi mu ga predao. Dobri Bog kome se molimo i kome služimo, univerzalna kosmička svest čiji smo deo, znaće kako da ga tebi dovede, a ti ne smeš izgubiti iz vida, da postojiš da bi ga prenosio. Ne zaboravi da si se opredelio za položaj zbog koga ćeš morati da zaboraviš na sebe. Onoga za koga je imati ključ svih znanja preveliko breme, dobri Bog znaće na vreme da opomene, a ako to bude bilo potrebno, čak i udalji...".
Iscrpljen starac je teško disao. Iako se celog svog života pripremao, za njega je razgovor suviše dugo trajao. Svami je predosećao da postoji još mnogo toga o čemu starešina želi da govori. Slutio je da se iza upalih očiju i umirućeg pogleda krije nesaglediva riznica rešenja svih velikih tajni. Stresao se pri pomisli da za samo delić prerano naišlog vremena svo to znanje može otići u nepovrat.
Kao da mu je iz očiju čitao svaku pomisao starac svojim drhtavim rukama dodirnu Svamijeve:
"Pomozi mi da sednem i pogledaj me", prošaputa.
Svami sa lakoćom podiže njegovo mršavo telo, pogleda ga i oseti kako mu starčev pogled prodire do najskrivenijih delova duše. Uhvatio je zrak svetlosti koji mu je sinuo iz očiju. U trenutku je proživeo čitav svoj život. Primao je i upijao slike iz prošlosti sve do noći kada je mudri Braman odlučio da svo kosmičko znanje, poveri običnom drvodelji. A kao kruna svega, kao dragulj među biserima nalazio se ključ - tajna umeća zvezdanih putovanja.
Saznao je odgovore na sva pitanja koja su do tada bila postavljena. I više od toga, znao je kako da pronađe odgovore na ona koja će iko ikad postaviti. Tada mu je među mislima nastao potpuni mir. Učinilo mu se da može da oseti večnost. Iako samo na tren, dosegao je Carstvo večne nirvane.
Iznenada starac prekide tišinu:
"Pošto osećam da se bliži moja poslednja molitva, izgovorimo je zajedno".
Oni tada počeše da ritmično izgovaraju reči. Kada Svami primeti da tišinom ćelije odjekuje samo njegov glas, spusti pogled i na umrlom licu starca vide poslednji osmeh onoga koji je ispunio svoj zavet. Tada ustade i tiho mu se pokloni.
U životu starešine Tagonande ništa više nije bilo kao pre. Jutrom bi ga budila muzika svitanja i pesma puževa. Razumeo je govor ptica. Ni povijanje stoletnih stabala nije više bio šum drveća pred nepogodom. Sada je to bilo dozivanje orijaša na ivicama zabrana. Počeo je da upoznaje svu odgovornost koja je imala da znači njegov budući život. Vremenom je poprimio onaj produhovljen i pomalo zamišljen izgled koji ga je toliko odvajao od ostalih kaluđera.
"On zna...", sa naivnim strahopoštovanjem, šaputali su za njim mladi kaluđeri. Stariji su mu dolazili moleći ga za savet. ^itavo manastirsko bratstvo slušalo ga je bez pogovora.
^esto se zatvarao u samoću ćelije, meditirao i putovao. Sada mu je to bilo jedino zadovoljstvo i uteha. Radovao se svakom novootkrivenom svetu i njegovom obilju znanja. Vredno sakupljajući svo to bogatstvo, dolazio bi u manastir i uz svetlost plamena Svete vatre pričao bratstvu o onome šta je doživeo. Tačno onoliko koliko je trebalo da znaju, ni malo ni suviše.
Prolazile su godine. Ređala su se putovanja i sve je teklo svojim tihim, uobičajenim tokom, do noći, kada je bratstvo zauzeto razmišljanjem, uznemirio drhtavi glas:
"Poštovani starešino..", čulo se s kraja dvorane Velikog hrama. Svi se prekorno okrenuše prema polumraku. Bliže svetlosti, primače se mladi kaluđer. Potom odlučnije, svojim kao planinski potok bistrim glasom reče:
"Molio bih Vas da mi darujete jedan odgovor. želeo bih da znam šta je to večna ljubav?"
žamor se među bratstvom već pretvorio u žagor neodobravanja, kada Svami podiže ruku. Istog časa sve se utiša. Svami se zagleda u mladog kaluđera, koji je postiđeno stajao.
"Daj mi vremena i znaćeš", blago mu odgovori ustajući. Razgovor time bi završen i svi tiho napustiše dvoranu.
Kada je došao u ćeliju Svami se pomolio:
"Bože, želim da spoznam večnu ljubav, ma šta to značilo".
Seo je u lotosov položaj i počeo da meditira dovodeći duh do stanja u komeće moći da napustiti telo. Zatvorio je oči i osetio kako pada u sve dublji zanos. Ubrzo se oslobođen, našao u mraku kosmičkog prostranstva kroz čiju se tamu probijala svetlost miliona zvezda. Oslobodivši se stega materijalnog, mogao je da putujući brzinom misli trenutno ode na mesto koje poželi, makar se ono nalazilo na nezamislivim rastojanjima najskrivenijih delova univerzuma. Pogled mu se potom zaustavio na Plavoj planeti oko koje je kružio žuti mesec. Već sledećeg trena bio je tamo. Obreo se kraj visokog stabla breze. Na litici iznad razgranate krošnje, gordo je stajao orao. Zagledan u daljinu, plakao je bez glasa.
Tužna planeta, pomisli Svami. Tada se orao okrete:
"Ko si ti?", upita ga.
"Putnik", odgovori Svami "tražim večnu ljubav. Znaš li gde bih mogao da je nađem?"
"Znam", reče orao "ljubav je tamo", i pokaza Svamiju na jezero, ka mestu iz koga je isticala reka. Svami se zagleda u daljinu:
"Je li to ljubav?",”upita.
"Ne, to su ljudi".
"[ta rade tamo?"
"Zidaju grad", odgovori mu orao.
Svami se uputi ka visokom belim zidinama. Prilazeći im, zadivljeno je posmatrao kule na kojima su neimari radili u tišini. Tek kada je prišao bliže, primetio je da neimari bez glasa zidaju i plaču. Svami ih pozdravi, ali mu niko ne otpozdravi. Samo ga stari klesar upita ko je on.
"Ja sam putnik i tražim večnu ljubav", odgovori mu Svami.
Klesar tužno uzdahnu pa reče:
"Putniče, tamo je ljubav", i pokaza na zidine.
U kamenom udubljenju, nalazila se mlada majka i brižno ga držeći u naručju, dojila je svoje čedo. Dok su mu niz lice lile suze, neimar je oko nje ređao kamen. U blizini je stajao kraljević. Tišinu su razbijali samo njegovi tihi jecaji. Kada neimar zidajući dođe do grudi mlade žene, ona pogleda u kraljevića, zadrža dah pa reče:
"Moraš!"“
Kraljević priđe i uze dete, čiji plač više nije imao ko da zadrži. Neimar nastavi da zida. Ostadoše samo otvori za oči i grudi. Kada završi svoj tužni posao, pogleda u nebo i reče:
"Smiluj joj se mučenici, Bože Gospodine!"
Potom se neimar i kraljević sa detetom, okrenuše i uputiše ka naselju. Kraj zazidane kraljevne ostao je samo suton, da kao nemi svedok zalaskom, bele zidine grada pokrije krvavim sjajem.
Svami je posedovao moć da brzo pronikne u suštinu svega što je mogao da vidi. Bi mu jasno zašto ga dobri Bog, od svih mesta u vaseljeni dovede baš tu da upozna ljubav. Pred njim se nalazila večna ljubav majke i deteta, muškarca i žene, istine i zaveta i večna, bezgranična ljubav, čitavog jednog naroda prema slobodi za koju je spreman sve da žrtvuje...
Potresen, nemo je stajao pred tragičnim i veličanstvenim prizo-rom kraljevne majke zazidane u zidine grada za koji se verovalo da će sačuvati slobodu njenog naroda. I on, starešina Tagonanda, prvi put u životu spoznade šta je to večna ljubav. Velika, čista, iskrena ljubav onih koji su spremni za najveću žrtvu.
Osetio je bezgranično poštovanje prema tom veličanstvenom činu i svoju sudbinu zauvek vezao za mladu ženu. Dok je umirala, provodio je duge i hladne noći pričajući joj o toploti miliona zvezda i gasio joj žeđ vodom iz slatkih nebeskih mora. Molio se Bogu da što pre primi njenu plemenitu dušu i olakša joj beskrajne patnje.
I dobri Bog je uslišio njegove molitve. Uzeo je sebi mladu kraljevnu i podario joj večni mir, zauvek je stavljajući daleko, na nebo oblasti Xanandu, iznad visokih kula i zidina prelepog manastira, gde se još uvek tokom vedrih noći može videti sazvežđe Skadra na Bojani i u njemu putnik i zazidana mlada žena. A tamo, na Plavoj planeti pod svetlošću žutog meseca i miliona zvezda, ribari koji noću plove po Bojani kažu, da se u tihim sutonima sa zidina grada na obali jezera, još može čuti plač mladog kraljevića Gojka i njegovog nejakog sina Jovana.
Sam dobri i plemeniti Bog se potrudio, da svo znanje više nikada ne bude zaboravljeno, pa ga je zanavek podario "Onome koji će doći".

Miroslav Kusmuk

DA SMO ŽIVI I ZDRAVI

Moj prijatelj iz djetinjstva želio je da postane berberin. Kao djeca, čijim maštanjima nema kraja, često smo se smijali tome da postoji neko, ko želi da postane brica.
Bilo je tako mnogo poslova, koje smo obavljali u bezbrižnim dječjim igrama i maštarijama. Često smo, zaneseni igrom, bili istraživači do tada neispitanih predjela, koji su se nalazili tu na rubu našeg malog naselja. Danima smo se borili, protiv strašnih bića iz drugih galaksija, koja su dolazila da porobe našu malu planetu Zemlju. To je bila jedina, nikada do kraja završena borba u kojoj smo svi bili važni i veliki, sve dok neko ne bi doviknuo - mali zeleni su ćelavi, nema brica kog da šiša. Igra bi odmah prestajala i počinjali bi da zadirkujemo našeg prijatelja koji će, ako to zaista bude tačno i vanzemaljci budu ćelavi, ostati bez posla.
Da, naše djetinjstvo je brzo prolazilo i postajalo samo uspomena. Počeli smo to da shvatamo onda kada umjesto svih naših diječijih igara odrasli počeli da nam nameću obaveze. Uvlačili su nas polako u neki drugi, nama nedorasloj djeci nepoznat svijet. A u tom drugom svijetu čekale su nas obaveze stvorene samo za nas. Novim pravilima koja su nam nametnuli odvajali su nas zauvijek od onog divnog dječijeg sna , igrara i druženja.
Kada je poštar jednoga jutra donio plavu kovertu na kojoj je krupnim slovima bilo ispisano moje ime i prezime – tražeći od mene da potpišem da sam lično primio – bilo mi je jasno da sam tog trenutka postajem čovjek. Obaveze koje su bile ispred mene nisu bile nimalo bezazlene i naivne. Djetinjstvo koje sam dobro upamtio i koje bi uvijek, kada bih ga se sjetio, izmamilo osmijeh na mome licu, ostaće lijepa uspomena za cijeli život.
Neke nove, igre koje su za nas smislili zli ljudi, sada smo svi morali da prihvatimo. Bile su nametnute, imale su surova pravila, koja niko nije smio da prekrši. Poseban je bio miris tih novih igara, bio je to miris mješavina ulja kojim se podmazuje oružje i sagorijelog baruta. To, kada bolje razmislim, i nije bio miris ulja i baruta, to je bio smrad jednog propalog društva koje se raspadalo, vukući naša djetinjstva na svoje mrcinište.
Imao sam ipak toliko sreće da na samom početku te nove surove igre budem izbačen iz nje. Izlazak sam platio preskupo. Pored svega što mi se dogodilo bio sam zadovoljan i ponosan na sebe. Poslije svega kroz što sam morao da prođem ostala mi je duša još uvijek djetinje čista.
Zli ljudi, koji su godine naše mladosti ispunili svojom ludošću, sada su jedno ružno sjećanje. Ispred nas koji smo uspjeli da dočekamo kraj bezumlju bio je život i velika želja da se ponovo sretnemo sa prijateljima iz djetinjstva.
Uvjerio sam se ubrzo koliko je svijet u kojem živimo zapravo mali. On je samo jedna velika varoš, okeani i mora su velike i male bare, a goleme rijeke su bile mali potoci našeg dijetinjstva.
Često mi se javlja moj prijatelj Pavle, koji sada živi negdje u Holandiji, i koji mi je pokazao da su najveći prijatelji oni koji te ne zaborave kada ti krene po zlu. On je za mene bio ne samo prijatelj i brat, već i jedina veza sa ostatkom svijeta kojem sam nekada pripadao.
Jednom prilikom kada smo se sreli, Pavle mi reče – čovječe, kao djeca sanjali smo kako ćemo jednoga dana kada odrastemo postati veliki i važni ljudi. Neki su uspjeli, a neki, kao što znaš i sam, nikada nisu ni dobili šansu da se dokažu. Kada ti kažem da nas je brica sve pretekao, nećeš mi vjerovati!
– Kako pretekao, šta je uradio? – upitah ga zbunjeno, željno iščekujući odgovor.
– Ma on ti je postao jedan od najuspješnijih ljudi u Bosni, krenuo ga posao, pred njim sve puca. Dolazio je u Holandiju, pa smo se sastali i ispričali o svemu, pitao je za tebe, čuo je da ti se dogodilo nešto strašno, upitao pa zanijemio. Kao da nije imao snage da se dalje raspituije i traži od mene nešto više informacija o tebi. Nisam mu rekao ništa, bolje mu reci sam ako želiš, siguran sam da će se obradovati kada te čuje.
Iz džepa izvadi mali imenik, prepisa mi njegov broji i reče:
– Sad je na tebi, uradi kako god želiš.
Danima sam dolazio do telefonske govornice, a kada bih okrenuo pretposljednji broj u dugom nizu, prekinuo bih vezu. Možda će moj prijatelj iz djetinjstva pomisliti da sam čuo za njegove poslovne uspjehe, pa ga sada zovem jer mi nešto treba.
Kada sam jednoga dana konačno okrenuo i taj posljednji broj, javio mi se dobro poznati glas. Bio je to moj prijatelj – brica.
– Pa gdje si ti, lave – zaorilo se iz slušalice, koja je bila priljubljena uz moje uho; on je odmah prepoznao moj glas. – Druže moj, jesi li ti živ? Čuo sam dosta toga o tebi. Reci mi, kako si!
Dobro sam, rekoh mu. Nije lijepo lagati, a ja sam lagao prijatelju. Zar da mu poslije toliko vremena, koje je proteklo od našeg posljednjeg susreta, sada pričam o svojoj muci. Nismo se vidjeli četrnaest godina, tačnije od mog odlaska u JNA. Veče pred odlazak u vojsku došao je da me ošiša, da me, kada dođem tamo, oni papci ne unakaze. Poslije šišanja dugo smo sjedjeli i pričali, uz dobru rakiju i domaće čvarke, koje je on u šali zvao smoki. Poslije te noći, svako je otišao svojim putem i sada, poslije toliko godina, spojio nas je telefonski poziv. Razgovarali smo, kao da smo sinoć iza sebe ostavili ispijene čaše rakije i pola činije „smokija“. Dogovorili smo se i gdje da se nađemo. A gdje drugo nego u kafani kod Đuke, ni na nebu ni na zemlji?! Kafani u koju svraćaju samo kamiondžije i ljudi poput nas dvojice. Jedni zbog najbolje mlade jagnjetine u Bosni, a drugi koje je život razdvojio, tu se sastaju poslije mnogo godina i uz rakiju pokušavaju da saperu gorčinu iz grla.
Vozač koji me tog dana dovezao na dogovoreni sastanak bio je zbunjen susretom i emocijama koje nismo mogli da kontrolišemo. U kraju iz kojeg je on dolazio ljubav i prijateljstvo su riječi koje se nalaze samo u rječnicima i leksikonima.
Moj prijatelj i ja smo sjeli za sto, a vozač dva stola dalje. Nisam htio da nas bilo ko ometa, pa sam konobaru rekao: – Donesi flašu kruške da se ne šetaš stalno. – Pametno, pametno, promrmlja sebi u bradu pa se brzo izgubio.
– Čovječe, pa ti izgledaš odlično, nisi se ni malo promijenio, ni ostario nisi – poče prijatelj.
– Ja sam mislio da sam najveći lažov na svijetu, ali vidim da si me ti uveliko pretekao, rekoh mu i obojica se glasno nasmijasmo.
Kruška nam otvori srca i kao nabujale rijeke iz nas krenuše priče o mojoj i njegovoj porodici, ljudima koje smo poznavali, mjestima na koja smo nekada izlazili u rodnome gradu. Pominjali smo sve one događaje i ljude, koji su bili vrijedni pomena. Vadili i pokazivali jedan drugome slike svojih porodica.
On je tada imao sina koji je krajem mjeseca punio dvanaest godina. Kaže mi u šali: – Mali je kliker, kao da nije moj! – i opet počesmo glasno da se smijemo. Onda smo započeli priču o djetinjstvu i igrama koje smo najviše voljeli. Naglo smo zaćutali, kao da smo upravo tom pričom dodirnuli nešto što se ne smije.
Nijemo smo , posmatrali karirani plavo-bijeli stolnjak pred sobom; rupe koje su cigaretama napravili pripiti gosti prije nas bile su savršene deponije za gorčinu koja nas je gušila.
Nikada se nismo opijali ni on a ni ja, ali rakija koju smo tog poslijepodneva salijevali, nije imala snagu da nas opije. Svaki put kada bi odvojili poglede od malih deponija na kariranom stolnjaku i pogledali se čulo bi se samo: – Ma da smo živi i zdravi!
Nazdravljali smo nečemu za šta smo obojica dobro znali da je, u našem žargonu rečeno, šuplja priča. Kada je čovjek živ i zdrav, a nema izgleda da će jednoga dana uspjeti da ostvari snove, onda mu ta zdravica zvuči podrugljivo.
Nastavili bi priču, pa opet zaćutali, kao da tako ćutke govorimo ono što stvarno mislimo i osjećamo.
Konobar samo odmahnu glavom kada pogledao u sto i vidje gotovo ispijenu flašu i prepun oval jagnjetine ispred nas. Dobaci nam u šali: – Popijte, ljudi, nešto uhvatiće vas meza! Vjerovatno je vidio mnogo ovakvih susreta, kafane su neka vrsta ispovjedaonica, čovjek se napije, pa ispriča svoju muku ako nikom drugom onda konobaru ili rupama na stolnjaku.
Padala je noć i došlo vrijeme da svako krene svojim putem. Rastali smo se uz želju da se što prije ponovo sretnemo. To su bile samo iskrerne želje dvojice prijatelja. Naši putevi ponovo su se razilazili i ko zna šta je već sutra ispred nas.
Ušao sam u kola, okrenuo glavu prema prozoru, i sklopio oči: niz obraze su mi potekle suze. Vozač je bio ubijeđen da sam pijan zaspao i nije obraćao pažnju na mene. Pjevušio je neku pjesmu iz svog zavičaja, koja kao da je imala samo dvije riječi: mala i livada.
Godine su prolazile, a ja i moj brica se više nismo sreli, ni Pavle više ništa nije čuo o njemu. Poslovan čovijek promijenio broj, a zaboravio naše, opet lažem. Pa mogu ja da slažem drugoga, postao sam pisac i pišem priče za djecu, ali kako ja to da progutam.
U gradu u kojem sam rođen objavljena je moja knjiga, bile su to kratke priče za djecu. Od izdavača sam dobio poziv, kaže, doći će svi autori čije je knjige objavljivala njegova izdavačka kuća. Jednom od njih biće uručena neka književna nagrada, pa je pozvao sve ostale da svojim prisustvom uveličaju događaj. Baš ja da ga uveličam, ali ’ajde, mora se...
Razmišljam da sam je ja dobio sigurno ne bih otišao po nju, ovako zli jezici samo čekaju, pa da kažu – ne može da dođe od pasjaluka.
Teška srca sam krenuo na put. Prošlo je toliko vremena od kada sam otišao iz Sarajeva, ali sam još uvijek negdje u grudima nosio urezanu mapu, rodnog grada. Znao sam sve njegove ulice, šetališta i parkove; želja me je vukla da svratim do naselja u kojem sam proveo djetinjstvo.
Prvo sam tamo i otišao – ništa više nije bilo isto: šumica u kojoj smo se borili protiv vanzemaljaca bila je isječena; na mjestu gdje se nekada nalazila sada su bile izgrađene neke privatne radnje. Pa gdje se sada igraju klinci koji rastu u ulici u kojoj sam i ja rastao? Kakve li su sada njihove igre?
Vidio sam svog školskog druga koji je izlazio iz zgrade. U rukana nosi prepunu crnu kesu i bacio je u kontejner. Bacio je kesu, okrenuo se, pogledao prema meni i krenuo nazad prema ulazu u zgradu. Iznenada se još jednom okrenuo, pogledao prema autu i potrčao. Gotovo me iščupao iz sjedišta, nisam mogao da dišem koliko čvrsto me je prigrlio uz sebe.
– Čovječe, čitav dan se svađam sa onom svojom vješticom oko smeća. Maloprije kao da sam čuo tvoj zvižduk, prosto me nešto vuklo da iziđem van. Čuo sam od brice prije nekoliko godina da si ostao nepokretan. Pa zašto baš ti, prijatelju?
Navikao sam da mi ljudi koje sam poznavao prije nesreće prilaze na taj način. Kada bi samo mogli da čuju sami sebe, sigurno bi se nasmijali izgovorenim glupostima.
Poslije kraće priče i moga kukumakanja da kasnimo i da ću svakako jednom navratiti, jedino što sam stigao da ga upitam bilo je - Gdje je sada brica?
– Ma on je skroz puko. Zamisli, sve što je zaradio ostavio je ženi i sinu, a on otvorio neku berbernicu tu, na ulazu u naselje, pa prošao si pored nje.
Pozdravili smo se na brzinu, jer sada sam stvarno bio u velikoj žurbi. Veče se spuštalo, a ja sam jurio na šišanjer.
Mala berbernica u koju kada ulaziš, prvo što te dočeka je oštar miris kolonjske vode. U radnji su bile dvije stolice za šišanje, veliko ogledalo ispred njih, kao i stolice za one koji čekaju na red. U produžetku, prostorija je bila pregrađena gustim zavjesama kroz koje sam jasno mogao da vidim prijatelja koji je sjedio na stolici i čitao novine.
– Majstore, može li jedno šišanje? – upitah ga kada sam ušao u radnju.
Ustao je sa stolice, okrenuo se i kada me je vidio, novine koje je držao pale su na zemlju. Raširio je ruke i u dva koraka bio je tu ispred mene, čvrsto me zagrlio i počeo da plače.
Plakao sam i ja, suze ne razlikuju obraze, ali kada dva odrasla čovijeka plaču, one nisu slane već gorke.
Da nas je neko vidio tako uplakane, pomislio bi da smo izgubili nekog ko nam je bio veoma drag i da su suze jedini način da ublažimo bol. Kada me je prijatelj pustio iz zagrljaja i stao pred mene, istoga trenutka malu radnju ispunio je srdačan smijeh.
– Dobro mi došao, druže moj! Uštini me da mogu biti siguran da sve ovo što se sada dešava nije samo lijep san.
– Ako te ja uštinem, žena će da te istjera iz kuće. Misliće da je varaš, a kada joj kažeš da te uštinuo muškarac tek tada ćeš imati problema.
Zatvorio je ulazna vrata, zaključao ih i spustio zavjese na izloge, prinio stolicu i sjeo ispred mene.
– Kako si me pronašao? Još ne mogu da vijerujem da si to zaista ti...
– Da, to sam ja, tvoj prijatelj iz djetinjstva i mladosti, isti onaj sa kojim si se prije mnogo godina rastao ispred jedne kafane u brdima... Došao sam u grad prije par sati i poželio da prođem ulicama u kojima smo odrastali. Slučajno sam doznao gdje si i evo me sada sam tu, sjedim pred tobom.
– Kada smo se razišli one noći, ispred Đukine kafane, ti si sa vozačem otišao nazad za Srbiju, a ja sam cijelu noć ostao na parkingu i preplakao. Bilo mi je tako teško da danima nisam mogao da dođem sebi. Promijenio sam broj i nisam ti se javio. Mnogo puta sam uzeo telefon da te nazovem, da ti se javim, ali nisam imao snage. Nisam znao šta da ti kažem. Tvoj broj još uvijek znam napamet.
I ponovi ga da bi me uvjerio u to.
-Znam ja zašto se ti meni nisi javljao i ne zamjeram ti zbog tog. Pusti sada to. Eto, opet smo zajedno i šta nam više od toga treba.
Ustao je i iz malog ormarića izvadio flašu i dvije čaše, napunio ih rakijom čiji miris sam odmah prepoznao. Jednu je pružio meni, a drugu podigao i rekao: – Ma da smo živi i zdravi! Ispili smo ih do kraja i prazne čaše bacili na pod. Kažu, ako podigneš čašu i izrekneš zdravicu , a ne ispiješ je do kraja i onda razbiješ, zdravica nije od srca.
Sjedio je ispred mene i pričao mi o tome kako mu je dosta bilo svijeta u kojem je važio za uspješnog čovjeka. Lažni prijatelji te salijeću, grle, nazivaju bratom, samo da bi zagrizli dio kolača koji si stvorio. – Moj sin je sada završio ekonomiju i menadžment, prepustio sam mu posao, a ja konačno radim ono što volim. Kada ujutru otvaram radnju, uvijek dođem jedan sat ranije, skuvam sebi kafu, ispušim dvije cigarete, i onda počinju da mi se tresu ruke. Uhvati me, druže, neka trema kao da ću toga dana prvi put u životu nekoga da šišam. Onda popijem jednu ljutu i ruke se smire.
– Druže moj, tvoje ruke se ne tresu od treme, već od strasti. Ti toliko jako voliš posao koji radiš, on za tebe nije samo rutina, već ostvaren dječački san. Rijetki su i srećni oni koji svoje snove pretvore u stvarnost. Ti si postao jedan od njih i ja sam srećan zbog tog. Vremena nemam mnogo i moram te napustiti, jer pozvan sam na neku svečanost. Ako se tamo ne pojavim, neće biti dobro. Nismo svi srećni kao ti da možemo živjeti svoje snove. Ja sada moram da krenem, a ti, vidim, znaš moj broj, pa javi mi se ponekad.
Ispratio me je do kola, pomogao mi da uđem u njih i kada smo se rastali, ostao je dugo na ulici mašući za nama.
Gledao sam, za sobom i mahao mu sve dok ga nisam izgubio iz vidokruga. Te večeri bio sam beskrajno srećan.
Moj prijatelj iz djetinjstva postao je berberin.

Odlomak iz romana ,,Vuk''M.Kusmuka

Gore, u srcu planine obrasle visokom, gustom šumom, gdje sunce rijetko dopire do zemlje, počinje ova priča. Zime u ove krajeve dolaze rano, često su veoma surove i duge, smjenjuju ih kratka, blaga ljeta, koja svi stanovnici šume kao i oni koji žive na njenom rubu, čekaju s nestrpljenjem. Snijeg ovdje padne već krajem oktobra i zadrži se do početka maja, i u najgušćoj šumi, često dočeka novu zimu.
U podnožju planine, gdje je šuma rjeđa a zima nešto blaža, dodiruju se dva različita svijeta. Oni nisu različiti samo po stvorenjima koja ih nastanjuju, već i po pravilima života koja u njima vladaju. Onaj u kojem žive ljudi, otima od prirode a priroda mu uzvraća; ova borba traje dugo, niko ne zna kada je počela ni kako će se završiti. Zajedničko za oba ova svijeta su surova pravila po kojim se u njima živi i koja uvijek određuje jači. To mjesto, negostoljubivo za ljude što žive na rubu šume, jedini je dom za životinje rođene duboko u njoj. Pravila su jasna i svi ih poštuju. Onaj ko ih prekrši, ne gubi samo jednom započetu borbu, već često u toj borbi, gubi i vlastiti život. Za pojedine što su rođeni u nekom od ta dva različita svijeta, borba je izgubljena već sa njihovim rođenjem. Život ljudi i zvijeri podjednako je ispunjen patnjom i bolom.
Sva živa bića barem jednom osjete gorčinu života. Za neke je život samo teret koji oni mukom nose, a oni koji pod tim teretom pokleknu, postaju gubitnici. Odolijevaju samo oni rijetki koji vjeruju u sebe i nikad se ne predaju. Koliko je život zaista težak, najbolje mogu da osjete oni što žive na rubu dva svijeta, ne pripadajući ni jednom od njih. Odbacili su onaj stari, u kojem su rođeni, a odbačeni su od onog u kojem bi željeli da žive. Možda u tom drugom, koji ih odbacuje, a koji tako sino žele, nesreća se preobrati u sreću, a tugu zamijeni radost?
Šumski svijet nepoznat je nama i tuđ, ali znatiželja nas vuče da zađemo dublje u njega. A kad se nađemo u šumi, tek tada vidimo da nam, zapravo, tu nije mjesto. Povlačimo se govoreći sebi da je tamo sve divlje i surovo. Ono što je za nas divlje i strano, za onoga ko je tu rođen jedino je moguće, i najbolje. Ta surova šuma, koja nas je davno odbacila, zemlja je vukova u kojoj postoji jedan zakon – zakon zvijeri. Kada se neko rodi u šumi, on, samim dolaskom na svijet, postaje lovac, ili lovina.
Onaj drugi svijet, koji počinje na rubu šume, tamo gdje žive ljudi, mnogo je suroviji od svijeta šume. Ljudi koji žive u njemu vukove nazivaju zvijerima. Ali, zar je zvijer onaj ko ukrade jagnje kad je gladan ili je zvijer onaj koji podigne ruku na brata, kada mu ovaj zatraži jagnje? Ovo je priča o onim vukovima i ljudima koji su prešli granicu, pokušavajući da žive u svijetu za koji nisu bili stvoreni.

Džoni i ja srećemo se predveče toplog majskog dana, pijemo rakiju i vinjak u bistrou kod lipe (starog sastajališta pankera), i pričamo o četvrtoj Azrinoj
ploči koja samo što nije izašla. Konobarica rasklanja mrve sa kariranog crveno-belog stolnjaka, čuje se dečja graja iz dvorišta, Džoni besciljno okrece
pikslu i kaže:
- A u kurac, idem u Holandiju.
Smejemo se.
- Jesi li ti stvarno došao u Rumu samo zbog omota? - pitam ga.
- Jesam.
- I, šta ćeš sad?
- Nemam pojma, slikaću se u haustoru kako žvaćem slamčicu.
Pozivam konobaricu da naplati. Krećemo ka Ulici maršala Tita, od čije smrti (maršalove) se pre par dana navršilo dve godine, Džoni priča o novim pesmama,
dobro je raspoložen i mnogo psuje.
- Jebo mamu, što kažete vi Rumljani, mog'o bi se slikat pored onih truba u centru. Ili tamo, kod radija. A? Šta misliš?
Nisam mislio ništa nego sam odmeravao mladu, zgodnu mamu u farmerkama kako trči za klinkom i saginje se da je uhvati za ruku. Džoni je video da nisam u
priči, odmerio mamu i krenuo ka njoj. Sagao se do klinke.
- Bok. Ti si baš opasna djevojčica. Mučiš mamu da te juri po parku. Hoćeš mi je dati, malo da je ja mučim?
Klinka ni ne gleda u Džonija, već drži kažiprst u nosu i vredno radi. Zatim podigne pogled, izvadi prst i odsečno kaže: - Ne dam!

Svi smo se nasmejali. Utom je naišao i fotograf sa kojim se Džoni dovezao. Nešto mi je palo na pamet.
- A što se ne slikaš ovde? Ti u prvom planu, drugi plan stepenice, a u pozadini onaj pandurski fića i zid. Neka bude spontano. Nešto kao uhvaćeni trenutak.
Džoni razmišlja, prilazi mami i šapuće joj. Namešta se za fotografisanje. Mama nešto priča devojčici. Klinka prilazi, i pokazuje ka Džoniju. Fotograf pritiska
dugme.
Vasil Elnster

Tuga se umiri...ponekad...

S večeri, ponekad... Pogledam inventar koji je uz mene ovih dugih i iscrpljujućih komada vremena... Jedro od tankih niti paučine, neraskidivih, koje će me držati do kraja života, maleni čamac vegetiranja, slabašne konstrukcije koja nestaje s danima... Maleni fenjer sa svicima sećanja, čuvar na vratima besmisla i nestanka. Mreža, koja je jedini događaj danima, nedeljama, mesecima... Ispod malenog plovila po okeanu suza, mršava i pogurena prilika, senka života, čovekom što se ipak zove... Isplakala je svoj okean suza, ali on svakoga dana raste. Da neko može da zaviri, sem dragog Gospoda, video bi priliku u sumrak, kako sedi zagledana u pučine tmurne, i... u zvezde... U svoj zavičaj, u vrata u svetlosti, daleka, predaleka... Smenjuju se bure i oluje, šibaju vetrovi poraza, tuge redovno lome već toliko puta krpljeno jedro... Svuda, u svakom kvantu postojanja takozvane svakidašnjice, oseća se još uvek i ipak, NJENO prisustvo. Seća se samo dana kada je dospeo ovde, kada je živeo na jezercetu suza, kada je kopno još nitima nade bilo privezano za njega, sećao se kidanja tih niti, te BOLI koju nikako ne može da zaboravi, koja ga je razarala i razara ga svakoga dana.

"Eratostenovo sito je način za određivanje prostih brojeva"..."Remarkovo ime je Erih Marija"..."Rastojanje od jedne astronomske jedinice...", ponavljao je i ponavlja rečenice bez smisla, pokušavajući da zadrži zdrav razum, pokušavajući da skrene tok misli od ušća neminovnosti.

A dani i noći ne postoje, već samo večita borba protiv samog sebe, užasno nepravedna borba protiv nemerljivo nadmoćnijeg neprijatelja - tuge. Ledene, studene tuge. Posao, kuća, putovanje, potraje samo tren. Tuga likuje u njemu u susretima sa ljudima, u najobičnijim dnevnim situacijama, u osmesima veštačkim, u koracima, u pogledima. Eh, ti pogledi... Ka zaljubljenim, ka nasmejanim ljudima, ka ... deci... i već u trenutku ledeni jezici paraju maleni čamac na moru suza, bori se sa besmislom, rane se nove otvaraju, oblaci spiraju suze niz izbrazdano i izborano lice. Lice prerano, odveć prerano ostarilo, snaga ga napušta...a svetlo je daleko, predaleko.

Nepojmljivim vezama, ONA je još tu, još je vezana za njega, i ne postoje načini da se oslobodi tuge. Ne postoje druge oči, ne postoje drugi dodiri, sve je u boje besmisla obojeno. Već je postalo i svejedno što hladnoća i studen kidaju komadiće duše, i one najsitnije preostale. Krici neopisive boli paraju usamljenu pučinu i niko...ama baš niko ih ne čuje. A moraju se rađati, oslobađajući. Samo je s prezirom odbacila ljubav večnu, oholo se okrenuvši, bez ijedne reči, bez objašnjenja, sasvim dovoljnog da izbriše ove slike, tuge, čitav ovaj paralelni i nepotrebni svet...

A onda nekad, doduše retko.. Pučina se smiri, sve se utiša i tek se kao udaljeni zvuk gromova, čuju otkucaji srca, koji ritmično njeno ime spominju. Pojavi se nebo, postroje se zvezde, mesec stidljivo tek proviri i sve postane svetlije. U tim retkim, života održivim trenucima, baca svoju mrežu u beskrajni okean suza, ne bi li uhvatio mrvice svetlih sećanja. Unapred zna da neće ništa uhvatiti u mrežu, ali ponekad... Ponekad se ipak desi, da napaćena duša upije u sebe neki događaj, neku sličicu iz prošlosti, koja bljesne nad horizontom, uhvaćena mrežom, ojačavši niti nade. Pojave se Vlašići, baš onako kao jednoga maja, kada su virili u mirisnu baštu gde se njih dvoje ljubilo, gde je ona rekla da će jedriti s njim do večnosti... U dobru i zlu... Snohvatica poneka zaluta, donevši ono tako drago i još uvek živo prisutno sećanje na DODIR ruke u letnja jutra, prste njene po kosi...

Odnekud se začuje slavuj, sasvim neobično i neočekivano, zamiriši Maj... Prospe se miris đurđevka svuda po pučini, poneka rana zaceli, iako zna da će se uskoro ponovo otvoriti i boleti još jače, neka. Neka... Neka potraje ovaj trenutak sekundu večnosti, potreban je. Jer već u sledećem, moguće je da se nebo tmurno opet sruči i da se nastavi ponovna borba. Ponekad u te večeri, kada se površina vode smiri, pogleda svoje lice starca, sa kojeg se i dalje kotrljaju suze, i bude ljut i na samog sebe. Što žali za NJOM, što je toliko tuge i prave boli u svetu, što je toliko ZAISTA nesrećnih, bolesnih, nepokretnih... Ali sa tugom srca svog ne može se izboriti, ne može ništa uraditi, ne postoje brane koje može izgraditi, nema od čega, sve je odnela. Pokušava svaki dan, ali bezuspešno... I tako u čarobni krug, nedosanjanosti, nade, čežnji... A svaka zvezda, te mirne večeri, svoju priču ima, svaka ga podseti podlo na delić duše koji je ONA odnela. I tako u nedogled, sakuplja komadiće duše, gubi ih, bori se sa vetrovima i olujama, okean puni i ponekad... samo ponekad, kada se more u sumrak umiri, zabaci svoje mreže i ... čeka... Ima svo vreme ovoga sveta... A svetlost... Svetlost je još daleko... Predaleko...

Mom dragom prijatelju, Simi
Posted by baladasevic

Izboranog lica stojim na litici. Po prvi put razumem jeku ledenog vetra. Svaku reč, čini mi se. Posmatram ostatke razrušenog sveta moje duše i znam... Znam da će sve ovo nestati uskoro. Sve će poneti lavina uspomena i sve će se preseliti u neke nedostupne ravni, neke, koje se nikad više neće pojaviti. Usuđujem se da uzmem tu slobodu da se ogrnem u vreme, da ga zaustavim i omeđim. Iako je vetar, istovremeno svuda vlada tišina. I sve je izvesno, sve je poznato, i opet sve odiše neizvesnošću. Ali misli su smirene, duh polako nestaje i stapa se sa oblacima nade koji se raspršuju lagano, ali sigurno...

Pomen Njenog imena više nikakve reakcije ne izaziva, mostovi su porušeni, uspomene je upila izorana duša, načinivši paket tuge koji se nosi pred ona vrata...u zlatu...Okean suza je presušio, i na njega podseća tek mali potočić koji negde duboko dole teče, huči, a istovremeno, opet, miruje i čist je kao ogledalo. U njemu se ogleda lice starca, lice najstarijeg stanovnika planete. I najtužnijeg. Svetlosti lagano nestaje sa pozornice života i pogled usamljenika se gasi sa njim... I sasvim nevažna postaje činjenica nepoznavanja vremena i prostora, jave ili sna, jednostavno postoji samo jedna činjenica. Samoća. Nikada do tada doživljena, proživljena, preživljena. A opet tako često nošena kao breme posebnosti.... Odnekud se učini kao da se roj glasova zaleće ka pozdravu, ali to beše još jedna varka vetra koji cvili, ječi i reže oštrinom svojom, ne dodirujući mir i tišinu. Sabraše se svi nemiri životni.

Dakle, tako izgleda kada ljubav umre. Poslednji put sada već skoro neosvetljeno nebo zasvetli licem Njenim, odnekud vetar donese dah svežine i zvuk Njenog glasa. Još jedna, poslednja, kap radosti pade na ono što je nekada činilo dušu ljudskog bića i ... sve se pretvori u krik prolaznosti, očaja, nemoći.... Neminovnost polako poče da uvlači u sebe uspomene, događaje, jednu klupu u parku, poljubac na stepenicama, desetine šarenih pisama punih ljubavi, šetnju u predvečerje kraj mora, decu, biciklove, šetnje, slike, jedan koncert, jedno jesenje veče....................


Zbogom... ljubavi.....


Posted by baladasevic

Badnje veče

Sneg je padao tog davnog Božića, hiljadu devetsto šezdeset i neke, a vetar duvao tako silno i ljuto kao da je branio pahuljama da slete na tlo i odmore se od tolikog puta. Majka se probijala napred, a ja sam išao za njom. Polako smo se približavali kućici u Ravaničkoj ulici, na kraju grada, gde je živela moja tetka Nada. Teča je bio službenik na železnici i već dugo je radio na terenu, a tetka je, zajedno sa ćerkicom Snežom i dve mačke, živela u toj kući, daleko od centra. Par puta sam se sapleo o ogromne smetove i, gurnut velikim i snažnim vetrom, zario nos u sneg. Majka bi se tada vraćala i podigla bi me, a zatim bismo, kao da smo ponovo skupili snagu, nastavili polako prema tetkinoj kući.
Tetka Nada je sama provodila Badnje veče. Njena ćerkica je zaspala, a dve mačke skupile su se ispod šporeta i zadovoljno prele. Imala je ona i psa, uvek nekog novog. Ovog puta je to bio neki Žuća, koji se radovao svakome i zalajao bi jedino od sreće ili da nagovesti dolazeće goste.
Tetka nam se obradovala, posula je kuću slamom, orasima i šišarkama, a kandilo je gorelo ispod slike Svetog Jovana.
“Kako si Nado? Srećno Badnje veče!”, reče moja majka.
“Srećno i vama, i hvala što ste došli”, reče tetka i pomilova me po glavi. Ona bi se uvek zaplakala kad bi me videla da dolazim kod nje. “Iako si još mali”, govorila mi je, “pljunuti si tvoj otac Nikola, koji je, jadnik, tako mlad poginuo.“
Moja majka je u to vreme bila sama, radila je neki prost posao u fabrici i jedva smo preživljavali sa tom njenom platicom. Još se nije bila preudala posle smrti moga oca, a eto, i moja tetka je samovala u maloj kućici pokrivenoj debelim slojem snega, u delu grada na periferiji koji se zvao Vrapčane.
“Ajde, uđite, uđite, danas je vrlo hladno i ja sam baš dobro zagrejala kućicu”, govorila je moja tetka dok smo se mi čistili od snega. Onaj žuti pas iskoristio je priliku da se i on uvuče u kuću i, na moje veliko čuđenje, nabi se ispod šporeta gde su mačke zadovoljno prele. Ja sedoh u fotelju za koju je moja tetka uvek govorila da je u njoj sedeo moj otac kad bi došao iz Divulja kod Splita, gde je služio u Kraljevoj avijaciji. “Evo, uzmi slike i gledaj, a ja ću pripremiti nešto za jelo”, reče tetka i pruži mi veliki kožni album, pun starih i požutelih slika. “Posle ručka možeš da izađeš napolje i da napraviš Sneška Belića.”
Dok su njih dve pričale i pripremale nešto za jelo, ja sam listao slike i, s vremena na vreme, pogledivao ispod šporeta, gde je Žuća spavao sa dve mačke pored sebe. Kandilo je gorelo, a na stolu je, pored ostalih đakonija, bila i rozen torta, moja omiljena poslastica.
Vratih se ja velikom albumu. U uniformi, visok, sa epoletama i sabljomom, paradno obučen, stajao je moj otac – pilot, snažan i jak, širokih ramena i pogleda blagog i zaštitničkog. Smešio se sa jedne požutele slike, kao da mi je govorio:
“Ništa ti ne brini, nisam ja poginuo, ja sam uvek pored tebe, pa, evo, i sada. Pruži mi ruku, daj mi je slobodno, nemoj da se plašiš, ja sam tvoj otac.”
Ja mu zaista pružih promrzle prste i osetih kako me on uhvati svojom snažnom i velikom rukom koja je vozila snažne i meni uvek drage, lepe ratne dvokrilce, sa mitraljezima na kljunu.
“Eto! Hajd’ sada malo da šetamo”, reče mi on, “hajdemo napolje, sneg je prestao da pada, a vetar je utihnuo. Hajde da se grudvamo!” Ne znam šta su tada radile moja majka i tetka, ali ja izađoh sa svojim ocem na ulicu, gde smo pravili velike grudve i smejali se, a onda ih bacali jedan na drugog. On je uvek namerno promašivao, a ja ga uvek pogađao u grudi, dok se on, presrećan, smejao. Onda smo pravili Sneška, velikog, sa crvenim nosem, metlom i šeširom. čak je i Žuća bio srećan i trčao okolo, lajući i mašući repom kao peruškom za prašinu. Onda bi me otac podigao i stavio na ramena i tako trčao dugom ulicom, punom snega i pahulja. Crvenih obraza i umoran od trčanja, jedva sam čekao da se uvučem u kuću, zavalim u toplu fotelju i uzmem jedan od onih divnih kolača, zvanih rozen torta, sa roze filom od šećera. Osetih kako me otac poljubi u hladni obraz i pomilova me po glavi, a na licu mu ponovo videh onaj isti lepi osmeh koji je govorio: “Ne brini, moj sine, ne boj se ničega, ja sam uvek tu, kraj tebe.”

“Zadremao si”, budila me je tetka nežno, “hajde, uzmi svoju omiljenu rozen tortu, samo za tebe sam je pravila.”
Jeo sam poslasticu, gledao sliku svog oca u albumu, a Žuća je mahao repom, nadajući se parčetu. Kroz prozor se smešio Sneško Belić sa velikim crvenim nosem, šeširom i metlom...
‘čuda se dešavaju samo onima koji veruju u čuda’, bila je omiljena izreka moje majke, i ja je se setih tada, dok sam jeo tortu i gledao kroz prozor u Sneška Belića.
Autor
Džo Moler

Priča o ženi, žabi i željama

Tri žene igrale golf jednog lepog nedeljnog prepodneva. Jedna od njih nije bila previše spretna, pa njena loptica odleti u šumu. Ode ona da je potraži, i umesto loptice pronađe žabu uhvaćenu u zamku.
- Oslobodi me, - reče žaba - i ispuniću ti 3 želje.

Žena se nije dugo dvoumila. Oslobodi žabu, na šta žaba kaže:
- Hvala ti, ali zaboravila sam nešto da ti napomenem. Sve što poželiš, tvoj muž će dobiti 10 puta bolje.
- Nemam ništa protiv. - bila je zadovoljna žena.
Njena prva želja bila je da postane najlepša žena na svetu.
- Ali, jesi li ti svesna - upozori je žaba - da će tvoj muž postati naj naj najljepši muškarac na svetu? Pravi Adonis. Sve će ga žene proganjati.
- Nema problema. Pa ja ću biti najlepša žena na svetu i on će videti samo mene!
I tako žena postade najlepša na svetu. Posle toga poželi da postane najbogatija.
-Ali to će tvog muža učiniti 10 puta bogatijim od tebe.
- To mi uopšte ne smeta, ono što je njegovo i moje je. - odgovori žena.
I tako žena postade najbogatija na svetu.
- A šta je tvoja poslednja želja? - upita žaba.
- Želim da dobijem lagani srčani udar!

Pouka priče: Žene su veoma inteligentne. Nemoj se nikad šaliti sa njima!
Napomena: Ako si žensko, ne čitaj dalje. Za tebe je priča gotova. Stani ovde i osećaj se superiorno!

Ako si muškarac: Muž je imao 10 puta lakši srčani udar! Pouka priče je da žene stvarno misle da su jako inteligentne. Pustimo ih neka tako misle i uživajmo u spektaklu.
P.S. Ako si žensko i još čitaš, ovo je dokaz da žene nikad ne slušaju!

POSLEDNJE REČI

Nekakav Entler iz Milvokija napisao je tu pesmu "Poslednje reči". Bila je izuzetno duga, čitavih osam stranica u knjizi! Za Zeldu sam iz te pesme izdvajao najbolje delove, i slao joj ih u pismima.
U prvom pismu poslah joj ove odlomke:
Poslednje što je Sokrat rekao bilo je: "Kritija, dugujem Asklepiju jednog petla, hoćeš li se setiti da mu vratiš taj dug?" Leonardo da Vinči je kazao: "Uvredio sam Boga i čoveka, jer moj rad nije dovoljno dobar". Ili Emili Dikinson: "Moram da uđem, magla se diže". Ili Marija Antoaneta, kojoj su poslednje reči bile: "Izvinjavam se", jer je nagazila dželatovu nogu. Ili Šopen: "Obećajte da ćete ih prisiliti da me otvore, da ne budem živ sahranjen".
Očekivao sam sutradan na njoj neki znak, ali kučka se držala kao i obično. Sela je za pisaći sto, ponudila me je cigaretom i gledala je u mene preko okvira naočara dok mi je prinosila upaljač. Ako je i sumnjala na mene, ničim to nije pokazivala. Đavo bi ga znao, možda su joj fioke prepune pisama ljudi koji je mrze.
Pre ili kasnije morao si poželeti da zgužvaš nešto na njoj, da poremetiš savršeni poredak koji je vladao između njene kragne i marame, pre ili kasnije morao si se zapitati da li se iza te "ništa-me-ne-može-iznenaditi" maske krije ljudsko biće kao i svako drugo, podložno strahu, panici i očaju.
Ali put do nje bio je komplikovan. Tapkao sam okolo, tražeći. Naravno, sedeo sam mirno, kao i obično, u fotelji preko puta nje i čekao da počne da mi postavlja ona svoja pitanja, ali sam zapravo sve vreme tražio nešto po čemu bih prepoznao njen strah.
Minuti su prolazili, ali Zelda nije progovarala. Bila je to neka njena nova taktika na našim poslednjim sastancima. Naprosto bi pušila svoju cigaretu, gledala kroz prozor, držala laktove na pisaćem stolu i - čekala. Spokojna kao lešinar na vrhu stene.
- Zelda - progovorih konačno - imate danas vrlo zanimljiv broš.
Uputila mi je, preko naočara, jedan od onih svojih pogleda iz kojih, prema zakonima njene profesije, ne bi smelo da se pročita ništa. Nikakav prezir. Ni ironija. Ni neverica. I svakako ne podsmešljivost. Uputila mi je jedan takav prazan i, s toga, savršeno lažan pogled. Ali ja sam znao šta je ona zapravo mislila: "Šta ova spodoba truća o mom brošu?" To je mislila. A rekla je:
- Nalazite da je zanimljiv?
Pitanja. Sva njena odbrana sastojala se oduvek samo od pitanja.
- To je grifon, zar ne Zelda?
- Da, mislim da je grifon.
- Zašto ste danas stavili grifona?
- Kako mislite: zašto sam stavila grifona? To je naprosto broš. Stavila sam broš. Nema razloga da gubimo vreme na to.
I bacila je pogled na časovnik na stolu. Mojih sat vremena već je bilo umanjeno za tačno šest minuta. Ali to nije bilo važno. Vreme je, u ovom slučaju, samo njoj nešto značilo. Ili se barem pretvarala da joj znači.
Grifon je, mislio sam, dobar način da barem pokušam da je odvedem u nekom drugom pravcu. Rekoh:
- Grifon je mitološka životinja orlovskog kljuna i krila, i lavljeg tela. Nekada je predstavljao dvostruki simbol snage i mudrosti. U sebi spaja zemaljsku snagu lava i nebesku energiju orla. Treba biti jako prepotentan, pa to staviti na svoj rever.
- Žao mi je što moram da vas podsetim da ovde nismo zbog mene - reče Zelda.
O, da, lutko. Zbog tebe smo ovde. Ti si ta koja uživa da bude moćna kao grifon. Ti si ta koja je odabrala da o sebi ne otkriva ništa, ali da zato kopa po tuđim umovima. Tražeći u njima najskrovitija i najbolnija mesta.
- Oprostite Zelda. Naprosto, vaš broš je tako upadljiv.
Prekrstila je noge ispod stola. I uključila kasetofon. Tako odvratno profesionalna. Mogao sam biti buba-švaba ispod skalpela, ili fetus u tegli sa formalinom. Ili ljudsko biće koje je umalo ubilo sebe. Njen pokret bi u svakom od tih slučajeva bio potpuno isti. Uključila bi kasetofon, jer jedino što je zaista za nju važno, to su neke buduće beleške koje treba da napravi.
- Dobro - pogleda me ona - jeste li razmislili o onome o čemu smo prošli put razgovarali?
- Bože moj, jesam li razmislio! Ja samo o tome i razmišljam!
- I, gde smo sada stigli?
- Bojim se, Zelda, da nemam više ništa novo o tome da vam kažem. Mesecima mi postavljate ista pitanja. I ja vam dajem iste odgovore.
- Ne brinite za to.
- I ne brinem. Ali ne vidim zašto bismo ponavljali isto.
- Slobodno ponovite.
Uživala je u toj ulozi boga i sveštenika istovremeno.
- Rekao sam vam hiljadu puta, Zelda. Mučna mi je ljudska potreba da pred sebe stalno postavljaju nove ciljeve. Ne vidim kraja tome. Po meni, granica bi morala biti postavljena tamo gde se dobije sve ono što mi je neophodno. Ali ne! Oni postavljaju granice mnogo dalje, ako ih uopšte igde i postavljaju! Vuku me napred, kao psa koji juri za električnim zecom. Postavljaju pred mene stalno neki novi cilj. A smisao toga je da čovek nikad ne sme da oseti spokojstvo. Ponekad mi stvarno bude muka od posmatranja svih tih ljudi koji samo jure, rukovođeni ciljevima. Uvek postoji neka zemlja u kojoj još nisu bili. Uvek neki hirurg nudi bolji lifting lica i tela. Uvek neki Japanac izmisli još savremeniji kompjuter. Uvek protutnji neki još brži voz od onog kojim su već putovali. I toliko stranih jezika koje još ne govore. Gomilanje kućne biblioteke, recepata koje nikada neće stići da isprobaju na svojim nepcima. Zelda, zamislite samo koliko ljubavnih poza postoji koje bi valjalo isprobati, a polovina od njih bila bi, oprostite, neudobna. Nedavno, jedan od tih ljudi, reče mi: "Ništa nisi probao u životu, ako se nisi kupao na Crnom jezeru". "Kakvo je to jezero?", upitah ga. "Ledeno. Na vrhu planine i ledeno. Čak i u sred leta." "Pa šta je onda tu lepo?", upitah. "Svežina koju osećaš posle toga", kaže on. Zelda, zar ne mislite da je to strašno?
- Šta je strašno?
- Strašno je to što on želi da ja osećam da nisam ništa uradio u životu, ako se nisam okupao u njegovom prokletom Crnom jezeru! To je ono što je strašno! Podlegli su, svi su podlegli, a nisu toga svesni. Ali ja neću dozvoliti da podlegnem tom nezadovoljstvu. Ma koliko me na to navodili.
- Ko vas navodi?
- Znate vi dobro ko! Svi vi! Svi vi koji mislite da je normalan samo onaj čovek koji stalno želi više od onoga što ima. To je đavolova rabota. Pakleno smišljena da čoveku oduzme spokojstvo. Počinje od školskih dana i ne prekida se do smrti. Ne, Zelda, neću im dozvoliti da mi to urade. Boriću se.
- Kako zamišljate tu borbu?
- Ima mnogo načina. Možda ih treba oslabiti. Naći njihove najopasnije predstavnike. Koncentrisati se na njih.
- I, šta onda? Šta će biti kad pronađete njihove najopasnije predstavnike?
- Zna se: oni ili mi. Mi smo mirno živeli, a onda su oni počeli da se razračunavaju sa nama. Oni su nametnuli svoja pravila. Oni nas ugrožavaju svojim pravilima. Mi nemamo gde da pobegnemo. Ovo je i naš svet.
Kučka me je samo gledala. Možda je shvatila. A možda i nije. Morao sam joj na neki način reći da sam prozreo njenu igru u svemu tome:
- Ni vi me, Zelda, neće amnestirati od bilo čega, zar ne? Vi ste i postavljeni tu da biste me stalno podsećali na vaše bratstvo ambicioznih, nezadovoljnih i zavidnih. Vas su odredili da me večno krivite što neću da se poistovetim sa svima vama.
- Ja nisam tu da bih vas zbog bilo čega krivila. Pre bi se moglo reći da sam tu da vam pomognem da razumete zbog čega krivite sami sebe.
- Ja ne krivim sebe! Ja nikad nisam krivio sebe!
- Pokušali ste sebe da spalite, sećate se? Onda, dok ste ležali u bolnici, sa telom prepunim zavoja, pitala sam vas zašto ste se odlučili upravo za taj način. Rekli ste mi: "Zato što je najbolniji".
Kučka. Kučka. Stalno se vraćala na to.
- To nije bilo zato što sam krivio sebe.
- Već?
Zaista, kako to objasniti fanatičnom verniku ovakvog sveta? Njihova pravila joj nalažu da nikada ne sme čak ni pokušati da me razume. Jer, samo razumevanje značilo bi izvesno približavanje našem svetu. A u njihovom svetu, to je najveći greh. Treba joj u stvari reći nešto što ona želi da čuje:
- Nije bila po sredi nikakva krivica. Samo sam želeo da pobegnem iz ovakvog sveta.
- Šta sada mislite? Da li biste to mogli ponovo da uradite?
Znam kučko da bi ti to želela. Ako ne možete da nas preobratite, onda biste barem hteli sve da nas uklonite. Ali neću vam to ponovo priuštiti.
- Ne, nikada to više ne bih uradio. To je pogrešan put.
- Šta je, po vama, ispravan put?
- Treba se boriti. Poštovati sebe, i boriti se protiv onih koji nas ugrožavaju.
Za trenutak, učinilo mi se da je u njenim očima zaiskrilo zrnce straha. Kao da je htela da nastavi da čačka po tome, a onda se naglo predomislila:
- Naravno - reče ona - treba se boriti. I zato morate redovno uzimati svoje lekove i dolaziti ovamo na razgovore.
Lekovi. Samo ne o lekovima. Bože, učini da ne počne ponovo o lekovima...
- Uzimate redovno lekove, zar ne?
...jer ako počnem da govorim o lekovima, moraću da joj kažem da od njih nestaju boje i da tlo ispod stopala postaje nekako mekše i nestvarno. Postajem lak kao skakač po Mesecu. Hop! Hop! Moje blaženo bestežinsko stanje, koje su smislili da bi mi oduzeli sposobnost da ih mrzim. Svi koji nisu kao oni, trebalo bi da se pretvore u biljke i da onda, polako, neprimetno, uvenu. Da bi svet bio potpuno njihov!
Kučka je bila njihova više no što je toga bila i svesna. Ona je bila ta koja je nastojala nas da pretvori u njih. Ona je bila njihov najsnažniji predstavnik. I najopasniji. Protiv nje, upravo protiv nje, morao sam da se borim.
- Da, Zelda, uzimam lekove. Redovno.
U drugom pismu ponovo izabrah za nju neke odlomke iz "Poslednjih reči". Poslednje Džojsove reči bile su: "Zar niko ne razume?" A Bajronove: "Želim da spavam". Bakteriolog Mečnikov bio je precizan: "Pogledajte pažljivo u moju utrobu, jer mislim da sada u njoj ima nečega". Ili Karl Pancram, ubica dvadeset i tri osobe: "Voleo bih da celo čovečanstvo ima jedan vrat, sa mojim rukama oko njega". Ili Skrjabin, lica uništenog gangrenom, koji izgovara: "Patnja je neophodna".
Otkucao sam i ovo pismo, baš kao i prvo, na svojoj pisaćoj mašini i potom odšetao do Zeldinog poštanskog sandučeta. Ne verujem poštama i poštarima. Ovo je suviše važno da bi moglo da bude prepušteno na volju službeniku koji udara pečate. U pitanju je moj život. Koji zahteva da bude odbranjen. Ako bude imala razuma, shvatiće da sam prozreo njihove namere i da sa mnom ne mogu lako. Ja nisam jedan od slučajeva iz njihovih knjiga. Ne podležem njihovim smrdljivim testovima. Ne dopuštam da se neovlašćeno i nepozvano ulazi u moju podsvest i da se onda tamo održavaju redovni sastanci konzilijuma. Ne dopuštam. Ne dopuštam da bilo ko nasilno menja moj život. Hoću da me ostave na miru. Hoću da me puste da budem onakav kakav sam. Hoću da ne čujem nikoga na ovoj ulici. Hoću da zapečatim svoje uši za sve njih. Oni otvaraju svoja groteskna usta, ali ih više ne čujem. Ulica postaje bešumna. Njene tablete su me sprečavale u tome da ulicu učinim bešumnom i zato ona i želi da ih pijem. Da bih morao sve da čujem. Čak i ono što ne želim da slušam, vrištanje, automobile, avione, zvonjavu tramvaja, reči, reči, prepirke na ulici, udarce čekićem po krovu neke zgrade, bušilicu u asfaltu... Dobro je kada se uspavam sopstvenom tišinom, a ne uz pomoć njihove alhemije. Spavaću onda kada ja to hoću. Spavaću, ako treba, i na ovoj klupi. Spavaću.
- Bilo je to vrlo nesmotreno od vas - reče Zelda na našem sledećem susretu. - Provesti noć u parku, samo nekoliko ulica udaljen od kuće! Zašto ste tamo legli da spavate?
- Vi to ne možete razumeti.
- Hladno je za spavanje napolju.
- Zelda - unesoh joj se u lice - meni nikada nije hladno. I da vas vaši nisu o tome obavestili, ne bi bilo nikakve potrebe da pričamo o tome.
Nije imala grifona na sebi. Jasno, uplašila se da sam je prozreo. Krijući se iza snage grifona, zapravo je priznavala da preko puta nje sedi nešto isto tako snažno. Ona to sebi nikada ne bi priznala, ali njena podsvest mi je poručivala da sam upravo ja taj grifon! Ja sam imao snagu lava i snagu orla, i kučka je toga polako postajala svesna. Pitam se, da li su joj, makar i na tren, ruke zadrhtale kada je tog jutra otvarala pismo? Poslednje reči. Morala je, makar i na tren, zamisliti svoje poslednje reči. Ona svakako ne bi želela da to budu ove koje upravo izgovara:
- Dobro, nadajmo se da se to neće ponoviti. Budu li vas često skupljali noću po parkovima, moraćemo ponovo da vas hospitalizujemo. Vi to znate.
- Znam. A znate li vi da je Đordano Bruno spaljen na lomači jer je tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca? I da je Ezop bačen u provaliju, sa stena u Delfima, optužen da je lopov? Znate li da je Mocart sahranjen u zajedničkoj grobnici za siromahe, do koje ga je ispratio samo jedan pas? To je taj razum o kome mi govorite! To je ta svest! Oni isti ljudi koji su Sokrata naterali da popije otrov, danas me ubeđuju da znaju šta je za mene dobro. Molim vas Zelda, poštedite me toga. Molim vas. Zelda, vi i ja se razlikujemo.
- U čemu je ta razlika?
- Vi pristajete na svoju ulogu. Ja na svoju ne pristajem.
- Koju su ulogu hteli da vam daju?
- Ovu istu u koju i vi hoćete da me smestite, praveći se da vam to nije namera. Uprosečeni činovnik. Ispravni građanin. Sa stalnim mestom prebivališta. Socijalizovan. Ne spava u parku. Ne pokušava da se razlikuje. Plaća porez. Pristaje na igru. Prijemčiv za manipulaciju. Sakuplja reklamne kupone. Srećan je kad kupuje sa popustom. Štedi novac. Ulaže ga u isplative investicije. Doprinosi društvu. Zelda, društvo je zlo! Društvo je zli organizam, koji otruje sve čega se dotakne. Društvo je smrtonosna meduza sa milionima pipaka.
- Ali i vi ste deo tog društva.
- Ne, Zelda, nisam deo vašeg društva. A vama su dali u zadatak da me učinite njegovim delom. Zanima me, kako to mislite da uradite?
Nije uspela u svom zadatku. Ali, jaka je i opasna. Sigurno bi pokušala ponovo. To je to: ona ili ja.
Čujem kako Zelda prilazi vratima.
Kučka je pribrana. Odaje je samo lagano bledilo usana. Njen stan miriše na vanilu. Kaže:
- Ne bi trebalo da ste ovde. Videćemo se sutra u podne u ordinaciji.
Kako prozaične poslednje reči.
- Ne, Zelda. Nećemo se videti sutra u podne.
Jelena Lengold

Мезе као легитимација
Реци ми шта мезиш, па ћу ти рећи одакле си. Уз виски се не може мезити, он се пије с ногу, за шанком. Мезити је ритуал који припада једној друкчијој цивилизацији. На један начин мезе Руси, на други северњаци, на трећи Грци. Друкчије мезе и Србијанци од, на пример, Срба Медитеранаца. Зашто у Србији боље мезе провинција и предграђа од центра?

Пише: Момо Капор

Када радозналог странца домаћин у Србији позове на пиће, овај ће имати прилику да изблиза види разлику између нас и других народа и по томе шта једемо уз пиће. Постоји, наиме, стара изрека да мајка није грдила свог сина што се коцка, већ што покушава да се извади, и једна друга, да мајка није прекоревала сина што пије већ што успут не мезети.
Укратко, шта је то мезе? У овом историјском раздобљу у коме глобализам прети да нам избрише историјско памћење, традицију и идентитет, није на одмет бацити мало светла на оно што нас разликује од других народа.
Последњи сам човек на свету који би имао нешто против вискија, али никада нисам видео неко друштво да пије виски и мезети. Виски се, наиме, пије стојећи за шанком или у оном благословеном тренутку када се изморени Западњак, из кога је Запад извукао све што је могао, сручи увече, после посла, у фотељу, збаци с ногу мокасине и сручи дуги гутљај да дође себи од благостања. Уз виски се не може мезетити, уз њега се грицкају чипс, индијски ораси, пистаћи, или се у једном залогају прогута мали канапе залогај.
У складу с тим су и сви поступци цивилизације која пије виски, џин или коктеле, од којих највише волим „менхетн”, и то углавном због трешње – једине познате ствари у том пићу.
Мезити је ритуал који припада једној сасвим другој цивилизацији. И сама реч мезе, персијског порекла, до нас је дошла преко Турака, заједно с још неколико најважнијих ствари, као што су јавашлук, кетманисање, чучавци и хемороиди, звани шуљеви, који се добијају од предугог седења. Разлика између цивилизације која пије виски, а не мези, и ове наше, која док пије ракију мора макар на чачкалицу да набоде мрвицу сира, иста је као између еспресо кафе (doppio ristreto) која се стојећи сручи у грло и „турске кафе” која се сркуће дуго и седећи, уз разговор, а коју Турци углавном и не пију, јер је њихов омиљени напитак чај.

КАКО СЕ МЕЗЕТИ НА МЕСЕЧИНИ

Наравно, и код самих Срба постоје велике разлике у мезећењу и мезетлуцима. Србијанци, тако, више једу но што мезете; њима је најситније мезе кавурма или пола киле чварака, док су Срби преко Дрине, захваљујући дугој оријенталној традицији, досегли у мезећењу најистанчаније нијансе. Тако је чувени сарајевски бег Сабурија, уз литар меке ракије, мезетио само пола ораховог језгра и при том мирисао ружу, слушајући у акшам са терасе своје куће цврчање цврчка у малом златном кавезу, ухваћеног у Анадолији, док је доле, у авлији, један његов сеиз певушио и ударао у дуговрату тамбуру звану саз, да изазове цврчка на певање.
Неки велики уживаоци и познаваоци тајних ритуала умели су да цело вече пију мезетећи само по једно зрно грожђа. Срби Медитеранци, с друге стране, пију лозовачу уместо ракије, а мезе тек убране, орошене смокве-петроваче или танку лиску његушког пршута. Они из Далмације поједу две-три маслине и једну слану срдјелу, која је довољна подлога за литар црњака.
Реци ми шта мезиш, па ћу ти рећи одакле си! Руси, кад пију вотку, најпре поједу реску лимуна, а онда носу и устима принесу танку кришку црног ражаног хлеба и дишу кроз њу, мезетећи прастаре мирисе плодова света православне земље. Северњаци користе николашки-мезе које се састоји од округле кришке лимуна на чијој је једној страни шећер, а на другој самлевена кафа. Кисели краставци заједнички су за све северне пијанце. Наша православна браћа Грци уз своје пиће једу узо-мезе, где сваки комадић црног хлеба није већи од једног залогаја, али оно што се налази на њему превазилази и најсмелију машту.
Уопште узевши, чини се да код нас провинција више и боље мезети док пије од метрополе. По малим градовима и унутрашњости време одмиче споро и има га на претек да се човек опусти и у миру ослушне откуцаје свога срца. Такође, у Београду предвече боље мезети предграђе, где се још увек живи по људској мери, а мање центар, који је одавно изгубио навике својих очева и дедова.
У периферијским двориштима људи седе, пијуцкају и мезете. Ноћ се ушуњава попут лопова кроз крошње липа и ораха, мезети се на месечини и све је као некада.
Када се Оскар Вајлд вратио са путовања по Америци натраг у Енглеску, причао је пријатељима како је неком свом домаћину похвалио месец у Вирџинији, а овај му је са сетним уздахом рекао: „Ах, требало је да га видите пре рата, мистер Вајлд!”

***

Истраживање
Једанпут сам, на пешчаној плажи преко пута луке Волос, одакле су у своје време испловили Аргонаути у потрази за златним руном, у једној страћари, склепаној од лима, буради и отпадака бродских дасака, попио четрнаест малих уза, желећи да научно испитам да ли ће хроми крчмар иједанпут поновити узо-мезе. Не, није. Био је раван непоновљивом Бајрону. Први узо-мезе имао је на хлебу комадић фете у маслиновом уљу, други парченце слане сарделе с парадајзом, трећи сићушни гаридес-шкамп, четврти располућену маслину са бадемом... Када сам савладао све нијансе тог грчког уживалачког генија, утврдио сам да не само што не могу да их опишем већ не могу ни да станем на ноге од тог силног научног истраживања.