Budite »najbolji lekar vašoj bebi«

Ishrana deteta tokom bolesti
Detetu je tokom bolesti neophodna kalorična hrana, kako bi ono imalo dovoljno energije za borbu protiv bolesti.
Bolesno dete često ima smanjen apetit, tako da mama mora da se potrudi da
ga “privoli” da jede, davanjem hrane koju dete voli u obliku koji se lako guta, kao kaša na primer.
Za dete (odojče) koje sisa, najbolja hrana za vreme bolesti je majčino mleko. Ukoliko beba ne može da sisa, majka može da izmlaza mleko u čistu posudu i da ga daje odojčetu pomoću kašičice.
U ishrani starije dece preporučuje se žuto ili narandžasto povrće, voće, prokuvano zeleno, lisnato povrće i mnogo tečnosti. Zbog energetskih potreba hrani je poželjno dodati malo ulja.
Deci je tokom i posle bolesti potrebno mnogo pažnje i ljubavi. Nemojte bolesno dete terati da proguta svaki zalogaj. Više će mu prijati ukoliko sednete pored njega, date mu malo keksa i čaja i pročitate neku priču ili pregledate slikovnicu.
Kada se stanje deteta poboljša, treba mu dati dodatnu količinu hrane, kako bi se nadoknadio gubitak tokom bolesti.

Dečiji kašalj - uporan pratilac detinjstva
Sa dolaskom hladnijeg vremena, kod dece kao i odraslih ka š alj postaje jedan od najčešćih razloga posete lekaru.
U daleko najvećem broju slučajeva radi se o reakciji na akutne virusne infekcije, tj. pokušaju da se refleksom kašlja eliminiše višak sekreta iz disajnih puteva.
Epidemiološke studije su pokazale da odrasli imaju tri do četiri puta godišnje virusne prehlade praćene kašljem, dok je broj ovih epizoda kod dece skoro dvostruko veći.
Najveći broj dece ima akutni kašalj koji traje oko 7 dana, pa samim tim ne predstavlja poseban problem za dete.

Akutni kašalj
Bol u grudnom košu (zbog nadražaja dušnika), u trbuhu (usled jakih mišićnih kontrakcija), kao i skoro uvek prisutan poremećaj sna, su uobičajene žalbe osoba sa jakim akutnim kašljem.Ređe može doći do ozbiljnijih komplikacija, tako da jedan koristan refleks može da postane izvor brojnih problema.
Imajući u vidu činjenicu da zvanični lekovi pokazuju slabu efikasnost, nije neobično što se u suzbijanju akutnog kašlja najviše koriste metode tradicionalne medicine, kao što su stavljanje toplih suvih obloga oko grudnog koša i primena zaslađenih napitaka. Inhalacije kamilicom, koje su omiljene u našoj sredini, nisu pokazale pozitivan efekat u kontrolisanim studijama. Osim toga, kamilica je vrlo srodna ambroziji, biljci koja je čest uzrok ozbiljnih alergijskih reakcija. Inhalacije mentolom su za razliku od kamilice često efikasne. Problem je u načinu primene, jer tradicionalnim načinom inhalacije nije moguće unošenje dovoljne količine mentola u disajne puteve. Primena u obliku praška za udisanje obično dovodi do mehaničke iritacije i pojačavanja kaslja. Mozda je najbolje da se mentol primenjuje utrljavanjem u kožu grudnog koša, jer se ovakva metoda pokazala najefikasnijom. Poslednjih godina su veliku popularnost u svetu stekli preparati sa ekstraktom divljeg bršljena.

Hroničan kašalj
Kad kašalj traje duže od tri nedelje, govorimo o takozvanom hroničnom kašlju. Nije redak slučaj da pacijenti koji su imali akutne virusne infekcije nastavljaju da kašlju još dve do tri nedelje. Ovakva vrsta kašlja nastaje kao posledica oštećenja sluzokože i izlaganja receptora za kašalj hladnom vazduhu i iritansima.
I mada je kašalj dosta jasan simptom, njegova težina je podložna velikim subjektivnim uticajima. Ponekad je opis koji roditelji daju više posledica zabrinutosti za zdravlje deteta nego realnog problema. Dakle, hronični kašalj na neki nacin predstavlja normalnu pojavu u detinjstvu i ima dosta dobru prognozu. Ako je neuobičajno izražen ili neprijatan, moraju se potražiti uzroci koji stoje u osnovi kašlja.

Uzroci kašlja
Dva najčešća uzroka kašlja su slivanje sekreta iz gornjih disajnih puteva i asmatski kašalj. Sekret iz gornjih disajnih puteva zahvaljujući refleksu kašlja biva progutan i tako se sprečava njegovo slivanje u pluća. Progutani sekret dovodi često do povraćanja.
I dok simptomatska terapija akutnog kašlja traje do 10 dana, ovde se mora dati terapija koja leči uzročni faktor. Stoga je lečenje isprepletano dijagnostičkim procedurama.
Na kraju bi trebalo reći da uprkos velikom strahu roditelja od kašlja, najveći broj dece sa hroničnim kašljem ima odličnu prognozu i često je lečenje opasnije od bolesti od koje se leče.
dr Tatjana Bjekić, pedijatar

Krvarenje iz nosa

Kod male i starije dece često dolazi do krvarenja iz nosa. Krvarenje se najčešće javlja zbog oštećenja sluzokože nosa na prednjem i donjem delu nosne pregrade. Na tom mestu sluzokoža je najviše izložena strujanju vazduha i česticama prašine i drugih nečistoća.
Spontanom krvarenju bez vidljivih uzroka najviše su podložna deca. Krvarenju iz nosa pogoduju kijavica, fizički napor, kašalj, kao i boravak u zagađenoj sredini u kojoj, na primer, ima mnogo peska i prašine.
Krvarenja se mogu javiti za vreme bolesti gornjih disajnih organa, kada je zbog povećane sekrecije sluzokoža nosa nadražena.
Kod dece su vrlo česte povrede nosa bilo da se radi o udarcu ili o povredi izazvanoj noktom ili prstima. Krv obično poteče naglo, najčešće iz jedne nosnice, što dete, ali i roditelje, može uplašiti. Detetov plač može pojačati krvarenje. U lakšim slučajevima krvarenje se može kontrolisati istovremenim pritiskom na obe nozdrve u trajanju od pet do deset minuta, kada obično prestaje. Glavu ne treba zabacivati, jer će se krv slivati u ždrelo i dete može da se zagrcne i počne da se guši. Mogu pomoći i manji tamponi od vate i hladne obloge u predelu potiljka i nosa. Ako krvarenje potraje, treba potražiti pomoć lekara koji će ga stručno zaustaviti.

Kada zvati lekara

Svakom roditelju na prvom mestu su zdravlje i sigurnost njegovog deteta. Gledati bebu kako mirno i veselo raste prava je blagodet. Ipak, ponekad, u životu vaše bebe dese se nepredviđene, neprijatne situacije, kada je najbolje konsultovati lekara i smireno detetu pružiti pomoć. Nikada nemojte pokušavati da budete »najbolji lekar vašoj bebi«, jer to može ostaviti opasne posledice na zdravlje deteta.

Kada obavezno morate konslultovati lekara:

• ukoliko se bebina temperatura popne iznad 38 stepeni Celzijusa

• ukoliko vaša beba oseća bol neobjašnjivog porekla

• ukoliko beba padne (dok je ne pregleda lekar pratite da li joj se iznenada spava, da li povraća i da li je dezorjentisana)

• ukoliko je vaša beba duže vreme, bez vidljivog razloga razdražljiva i nervozna

• ukoliko se iznenada na telu bebe pojave jak osip ili alergija

• kada beba povraća u mlazu

• ukoliko se doslovno pridržavate terapije koju je detetu odredio lekar, a napretka u ozdravljenju nema.

Zatvor kod dece

Redovno vršenje male i velike nužde od izuzetne je važnosti za zdravlje dece. Međutim, ponekada se kod dece pojave određeni problemi koji onemogućavaju redovno pražnjenje creva, a deca tada postaju uznemirena i nervozna.
Svako dete je drugačije, neko će variti veliku nuždu svaki put posle obroka, neko će to činiti jednom dnevno, a neko svaki drugi dan. Koliko će puta dnevno dete sesti na nošu zavisi od toga šta je jelo, pilo, koliko se kretalo, kakav mu je metabolizam.
Evo nekoliko tipičnih primera zatvora kod male dece:

1. Dete nije kakilo četiri ili više dana, a kada sedne na nošu, ono se uznemiri
2. Stolica je tvrda i dete uz velike napore pokušava da kaki
3. Dete se tek navikava na nošu i ne želi da kaki, jednostavno se danima uzdržava

Uzroci zatvora
Ukoliko vaše dete ne jede dovoljno vlaknastu hranu, velike su šanse da će imati problema sa stolicom. Ako se na jelovniku često tokom dana nalaze mleko, sir, jogurt, ili možda puter od kikirikija, slatkiši, dete će verovatno imati problema sa zatvorom.
Kada dete navikavate na nošu i u procesu ste skidanja pelena, često se dešava da dete odbija da kaki redovno, jer se ne oseća dovoljno sigurno dok vrši veliku nuždu na novi način. U tom slučaju potrebno je da ohrabrite dete, a nikako da ga prisiljavate, jer je vršenje nužde na noši nešto što bi trebalo naučiti postepeno.
Ukoliko je vaše dete starije i već je savladalo ovu veštinu, problem može nastati ukoliko dete ne posvećuje dovoljno vremena sedenju na noši ili šolji, tj. ukoliko se ne isprazni do kraja.
Često se dešava da do zatvora kod male dece dođe zbog toga što ne piju dovoljno tečnosti. Obična voda i kašasti sokovi neophodni su detetu tokom dana kako bi njegov organizam funkcionisao pravilno.
Manjak fizičke aktivnosti, tj. nedovoljno kretanje takođe mogu biti uzrok “lenjih creva” kod male dece.

Kako pomoći detetu?
Postoji puno toga što možete da uradite kako biste pomogli detetu da se izbori sa ovim neprijatnim stanjem:

* U periodu kada dete ima zatvor nemojte mu davati da jede banane, kuvane šargarepe, ili velike količine mleka, sira, jogurta i sladoleda
* Dajte detetu cerealije, hleb, sveže voće i povrće kao što su kruška, šljiva, pasulj, brokoli. Preporučujemo vam da detetu kuvate kompot od suvih šljiva i da mu tokom dana date da pojede čestiri ili pet puta manje porcije kompota. Poželjna je i ređa palenta
* Neka vaše dete pije više tečnosti! Voda je daleko najbolja, ali manje količine soka od jabuke, kruške ili šljive delovaće blaogotvorno da stomak deteta
* Podstaknite dete da šeta, trči, da se penje, da skače, jednostavno rečeno, podstaknite ga da bude fizički aktivno, kako bi njegova krv strujala ka svim ogranima u telu
* Masirajte detetu stomak. Možete detetu blago mairati stomak u smeru kazaljke na satu, a korisno je i da ga lupkate blago po stomaku u trajanju od tri minuta, nekoliko puta dnevno
* Ohrabrite dete da ide na nošu čim oseti da je spremno. Ukoliko vam dete stalno govori da mu se ne kaki, pokušajte da budete pored njega pet minuta dok je na noši, i to posle doručka, ručka i večere
* Proverite da li vaše dete odbija da kaki u vrtiću, jer to može biti jedan od razloga za nastanak zatvora. Ukoliko vaše dete trpi dok je u vrtiću, porazgovarajte sa vaspitačicom i zamolite je da ohrabri vaše dete i pomogne mu u rešavanju ovog delikatnog problema
* Porazgovarajte sa vašim pedijatrom o tome da li je potrebno uvesti neke lekove (ukoliko je u pitanju hroničan zatvor) ili čepiće. Glicerinske supozitorije (čepići) mogu pomoći vašem detetu, ali problem sa njima je u tome što bi ih trebalo koristiti što ređe, kako dete ne bi steklo naviku da se prazni samo uz pomoć medicinskih pomagala

Merenje telesne temperature

Svaki roditelj biće u situaciji da svom detetu meri telesnu temperaturu. Bilo da je dete veoma malo ili nešto starije, merenje temperature često neće biti “zabavan” deo dana, jer deca jednostavno ne vole toplomer!
Međutim, postoje načini da decu naučite da sarađuju po ovom pitanju, jer je merenje telesne temperature, u periodu kada je dete bolesno od velike važnosti za dalje praćenje toka bolesti.
Ukoliko je dete uznemireno, lezite pored njega, pročitajte mu neku kraću priču, opustite ga i polako mu objasnite da ćete mu izmeriti temperaturu, pokažite mu toplomer, opišite kako on radi ili šta se na njemu može pročitati…
Temperatura se uglavnom meri toplomerom koji se stavlja ispod pazuha. Toplomer se drži najmanje pet minuta, tokom kojih bi dete trebalo da miruje.
Bebama je poželjno meriti temperaturu rektalno, s tim što bi trebalo znati da su izmerene vrednosti za skoro jedan stepen veće, nego kod merenja ispod pazuha.
Temperatura se može meriti i oralno kada se toplomer stavi ispod jezika. I u ovom slučaju izmerene vrednosti su oko jedan stepen veće nego kod merenja ispod pazuha.
Kada se meri temperatura, najvažnije je da roditelj bude smiren, jer će na taj način i bolesno dete biti mirnije i spremnije na saradnju.

Sprečite dehidriranost

Topli dani i povećana aktivnost mogu dovesti do dehidriranosti, koja ponekada može izazvai velike probleme u dečijem organizmu.
Najbolji način da izbegnete dehidriranost je da deci dajete dovoljno tečnosti, a tokom letnjih dana više vode i sokova nego obično.
Ukoliko je dete sredinom dana (kada su spoljne temperature najveće) izloženo suncu i toploti, morate se pobrinuti da ono dobije dovoljno tečnosti (najbolje vodu) kako ne bi došlo do dehidriranosti.

Simptomi dehidriranosti

1. crvenilo lica
2. suva usta
3. naglašena žeđ
4. umor
5. vrtoglavica
6. ubrzano plitko disanje
7. mučnina, povraćanje
8. grčevi u nogama i rukama
9. nedovoljno često uriniranje

Kako da pomognete detetu

Kada ste napolju ili na putu, uvek imajte pored sebe flašu vode, koju detetu možete nuditi na svakih pola sata ili sat. Ukoliko je dete iscrpljeno, ili primetite kod njega neke od navedenih simptoma, umirite dete i dajte mu da pije vodu.
Korisno bi bilo da naviknete dete da redovno pije vodu, pogotovo za vreme toplih meseci, jer se na taj način smanjuje rizik od dehidriranosti. Deca, pogotovo veoma mala, nemaju dovoljno razvijen osećaj žeđi. Zato je deci potrebno redovno davati tečnost, najbolje vodu, a korisni su i sokovi, ali ne oni previše zašećereni. Gazirani sokovi su nepotrebni u svakodnevnoj ishrani dece, jer ne gase žeđ i nemaju nikakvu hranljivu vrednost.

Upala srednjeg uha

Upala srednjeg uha je često oboljenje u najranijim godinama života.
Najčešći uzročnici akutne upale srednjeg uha su bakterije (Streptococcus pneumoniae i Haemophilus influenzae).
Najveća učestalost obolevanja je u prve dve godine života, najviše zahvaljujući sledećim faktorima: nezrelom imunološlom sistemu (tada je podložnost infekcijama gornjih respiratornih puteva veća); relativno veliko limfno tkivo sužava promer disajnih puteva i otvor slušne tube, (što omogućava brži razvoj opstrukcije); slušna tuba je kratka, široka i prava (što doprinosi lakom širenju infekcije iz nazofarinksa ka uhu).
Pored nabrojanih, sledeći faktori su povezani sa povećanim rizikom od
obolevanja od upale srednjeg uha:
• ishrana zamenama za majčino mleko;
• položaj pri hranjenju;
• loši socio-ekonomski uslovi života;
• prisustvo oboljenja u porodičnoj anamnezi;
• rascep nepca i druge kraniofacijalne malformacije, Daunov sindrom;
• pojava infekcije u prvim mesecima života;
• pušenje u prostorijama u kojima borave deca;
• hladno vreme.
Postoje deca sa posebnom predispozicijom za infekciju srednjeg uha – to su
ona deca koja su do svoje treće godine imala najmanje tri epizode akutne
upale srednjeg uha.

Klinička slika

Obično dolazi do širenja infekcije iz nazofarinksa. Serozni ili gnojni sekret se nakuplja u srednjem uhu, iza bubne opne, što dovodi do pojave iznenadnog, jakog i konstantnog bola u uhu. Bol je često praćen osećajem pritiska ili blokade uha. Kod oko polovine obolelih javlja se umereno povišena telesna temperatura. Visoka telesna temperatura govori u prilog pridružene sistemske infekcije (pneumonije, meningitisa). Mogu da se jave i digestivni poremećaji u vidu smanjenog apetita, dijareje i povraćanja. Nagomilani sekret u srednjem uhu sprečava vibracije bubne opne, tako da je sluh oslabljen.
Kod beba simptomatologija je atipična. Beba iznenada postaje uznemirena, plače, trlja glavu o jastuk, prinosi ruku ušima, odbija hranu. Pri dojenju, usled negativnog pritiska u usnoj duplji, refleksno dolazi do jakog bola u uhu, tako da beba ispušta dojku uz vrisak. Mogu da se jave i dijareja, kašalj i temperatura.
U nelečenim slučajevima, nagomilani sekret može da probije bubnu opnu.
Izlaskom sekreta iz uha bolovi popuštaju i smanjuje se temperatura. Nastalo
oštećenje može samo po sebi da se zatvori. U suprotnom, rupica ostaje otvorena, sekrecija se nastavlja, dovodeći postepeno do gubitka funkcije tog uha.

Komplikacije

Upala srednjeg uha, ako se pravilno leči, nije teško oboljenje. U suprotnom,
posledice mogu biti mnogostruke. Infekcija se može proširiti na okolne kosti, uzrokujući mastoiditis (pipa se mekan otok iza uha), labirintitis, absces temporalne kosti, i na moždane ovojnice, uzrokujući meningitis. Nelečena infekcija često dovodi do gubitka sluha, koji je odgovoran za kasni razvoj govora i poteškoće u učenju.

Lečenje

Akutna upala srednjeg uha može spontano da se izleči kod velikog broja dece, međutim prisustvo velikog broja komplikacija kod nelečene dece dovelo je do obavezne primene antibiotika. Lek izbora je Amoxicillin, koji se daje tokom 10 dana.
Simptomska terapija: po potrebi, za snižavanje telesne temperature, ili radi
smanjenja bola, daje se Paracetamol. Vrlo je važno održavanje prohodnosti
nosnih hodnika.
Ukoliko iz inficiranog uha izlazi sekret (gnoj), detetu bi trebalo
svakodnevno čistiti i sušiti obolelo uho. Uho treba čistiti pamučnom, mekanom, čistom tkaninom, koja se prethodno namota u vidu štapića. Ne preporučuju se plastični ili štapići od čvrstog materijala. Ovako pripremljen štapić stavlja se u uho, sve dok se potpuno ne natopi sekretom. Ista radnja se ponavlja sve dok se uho ne osuši. Uho treba čistiti najmanje tri puta dnevno, sve dok postoji sekret. Stavljanje ulja u uho, jedan od tradicionalnih načina za lečenje ovog oboljenja, se ne preporučuje. Obolelo uho treba zaštititi od ulaska vode.
Zabranjeni su plivanje i vožnja avionom. Po završenom uzimanju antibiotika (posle 10 dana), vrši se kontrola. Tada oko 50% dece još uvek ima znake infekcije, koji će u 90-95 odsto slučajeva nestati posle mesec dana. Zato je najbolja kontrola posle 4-6 nedelja.

Prevencija

• Dojenje obezbeđuje pasivnu zaštitu bebe od infekcije.
• Odojče pri hranjenju treba da je pod uglom od 45 stepeni u odnosu na podlogu.
• Treba zabraniti pušenje u prostorijama u kojima boravi dete.
• Boravak u većim grupama u obdaništu je faktor rizika. Zato raspoređivanje
dece u manje grupe (7 ili manje) može da doprinese smanjenju učestalosti infekcije.

Ravni tabani

Pravilno i zdravo stopalo omogućava nesmetano stajanje i hodanje, a samim tim, normalan fizički i psihički razvoj deteta. Ravni tabani kod deteta su telesna mana koja se može ispraviti ako se na vreme preduzmu odgovarajuće mere.

Kako nastaju ravni tabani

Stopalo je sastavljeno od više kostiju koje su povezane zglobnim vezama i mišićima. Svod stopala se održava snagom tih mišića. Ukoliko su mišići dobri stopalo će biti pravilno, ukoliko su mišići slabi dolazi do spuštanja svoda stopala i ono postaje ravno. Ravno stopalo nastaje ako popusti snaga mišića potkolenice i stopala, a poveća se težina tela. Spuštanje svoda stopala zbog bolova i smetnji još više sprečava aktivnost deteta, a mišići i dalje slabe. Sa razvojem deteta povećava se težina tela, što još više pogoršava stanje svoda stopala.

Kako uočiti da li dete ima ravne tabane

Dete sa ravnim tabanima ne može dugo da hoda i obično se pre spavanja žali na umor i bolove u potkolenicama, hod mu je trapav, a ako se tabani ovlaže, na podlozi ostaje trag čitavog stopala, a ne samo gazeće površine. Kod deteta do treće godine života, a naročito kod punije dece, svako stopalo izgleda ravno. To je normalna pojava koja se obično izgubi kada dete napuni tri godine. Ako kod deteta i posle treće godine ostanu ravna stopala, treba obratiti više pažnje na njegov fizički razvoj i nastojati da što više vremena hoda u prirodi bosonogo ili sa što laganijom obućom.

Prave cipele za dete

Dečije cipelice trebalo bi da imaju elastičan i lako savitljiv đon, kako bi dete osetilo svaku neravninu tla po kome hoda. Prednji deo cipele mora da bude dovoljno širok, kako bi se stopalo, a naročito prsti pravilno razvijali. Potpetica ne sme da pređe visinu od 2 do 3 cm, kako bi oslonac težine tela bio na celom stopalu a ne samo na prednjem delu. U najvećem broju slučajeva u dečiju cipelu ne bi trebalo stavljati uložak. Ulošci samo veštački održavaju svod stopala i još više slabe mišiće. Česta je pojava da se po skidanju uložaka svod stopala još više spusti. Uložak u cipelu deteta treba staviti samo onda kada drugi način lečenja ne dolazi u obzir ili kada je kasno za lečenje.

Kako sprečiti nastanak ravnih tabana

Potrebno je voditi računa o telesnoj težini deteta koja ne sme da bude preko normale. Detetu treba omogućiti što češći i što duži boravak u prirodi u što većoj aktivnosti, da hoda po mogućstvu boso ili u lakim cipelama, sandalama ili patikama. Tako će dete ojačati, a samim tim ojačaće i mišići stopala. Ravna stopala postepeno će se ispravljati. Pošto gradska deca nemaju velike mogućnosti za ovakav način života, neophodno im je omogućiti i vežbe kod kuće. Deca kod koje se posle treće godine života uoče spušteni tabani treba svakodnevno da rade vežbe koje se sastoje u hodanju na prstima, na petama i na spoljnoj ivici stopala. Jedna od vežbi je i da prstima nogu hvataju klikere ili maramicu koja je na podu. Ovakvim vežbama stopalo će se normalizovati već posle nekoliko meseci. U slučaju da ove vežbe ne pomognu, trebalo bi se obratiti pedijatru.

Varičele
Varičele ili ovčje boginje spadaju u red infektivnih bolesti koje se najčešće pojavljuju u dečjem uzrastu. Izazivač varičela je virus koji pripada grupi herpesvirusa. Infekcija varičelom prenosi se isključivo neposrednim fizičkim kontaktom sa obolelom osobom. Bolest nastupa od 14. do 22. dana nakon infekcije.

Simptomi
Kod dece koja obole od varičele može se pojaviti povišena telesna temperatura, često jedan dan pre izbijanja ospi. Ospe, koje najčešće na početku izlaze ispod pazuha i na glavi su zapravo mali prozirni plikovi veličine vrha šibice. Ovi plikovi lako prskaju i nakon toga formira se krastica. Deca koja obole od varičela zarazna su jedan dan pre osipanja i šest dana nakon izbijanja prvih plikova.
Trajanje bolesti
Izbijanje plikova može trajati nekoliko dana, a da bi se koža potpuno očistila od krastica potrebno je oko dve nedelje.

Lečenje
Za dete koje oboli od varičele najvažnije je da se odmara. Dete je potrebno odvojiti od druge dece (nikako ga ne voditi u kolektiv). Ukoliko dete ima temperaturu, poželjno je dati mu paracetamol ili brufen. S obzirom na to da varičele izazivaju svarb, najbolje bi bilo ne iritirati plikove češanjem, jer u tom slučaju postoje velike šanse za nastanak malih ožiljaka.

Strah od lekara

Kod dece ne postoji urođeni strah od lekara. Ako se taj strah pojavi, onda su tome doprineli ili roditelji, ili neprijatni lekarski pregledi i intervencije, koji su ih zastrašili. Ako su roditelji plašili dete lekarom i pretili mu njime, onda će ono, već preplašeno, ući kod lekara plačući: «Je l' nećeš da mi daš injekciju? Ja sam dobar». Ako je kao beba primalo injekcije, ono će ući opterećeno drugom vrstom straha – strahom od bola.
Ako dobro pripremljeno dete, neopterećeno ni strahom od kazne, ni strahom od bola, dođe lekaru, ono može čak lepo da se zabavi svim onim čudnim stvarima kojima lekar raspolaže i kojima se služi, naročito ako mu on dozvoli da te predmete uzme u ruku, razgleda ih i upozna se sa njima.
Ponekad, međutim, ti isti predmeti mogu i da zaplaše dete i u tom slučaju od roditelja i lekara zavisi šta će se dalje događati. U takvoj situaciji oni treba da shvate šta dete u tom trenutku oseća i da pokažu razumevanje za to njegovo osećanje i da mu sa puno strpljenja olakšaju pregled.
«Ti se bojiš da će te boleti; hajde da se pogodimo: ako zaboli ti odmah kaži i ja ću prestati (stetoskop na grudi); ili «Hajde prvo pogledaj i opipaj ovo gumeno crevo, pa ću te onda pregledati a ti posle pregledaj mamu»; ili «Znam da se stidiš da se skineš, evo ja ću da zažmurim, a ti kaži kad da otvorim oči»; «Tebe će tata da drži u krilu, a ti drži tvog medu». Igračke u lekarskoj sobi (a treba da ih bude u svakoj sobi lekara koji rade sa decom) pomoći će u oslobađanju straha, jer će se uvek naći neka koja će privući dečju pažnju.

Normalno je da plače kad ga boli

Mnoga deca, iako dobro pripremljena, plaču kada dobiju injekciju i to je normalna reakcija na bol. Detetu će biti lakše i brzo će se utešiti ako mu roditelji jednostavno pokažu da znaju da ga to boli i da ono mora zbog toga da otplače.
Ako dete (odraslije) hrabro podnese injekciju pošto je očekivalo bol a on nije suviše jak, onda će ono biti srećno ako ga roditelji pohvale što je toliko hrabro. To će u detetu stvoriti neku vrstu samopouzdanja i pomoći mu da i ubuduće lakše podnese neprijatnosti i bolove.
U jednom i drugom slučaju za dete je najvažnije što će znati da ga roditelji nisu slagali (rekli su da će da boli), ni prevarili i što su ga razumeli ako je plakalo. Na taj način njegova vera u roditelje neće bti poljuljana.

Ne obećavati nagrade, ne uplitati ljubav

Mnogi roditelji pribegavaju raznim obećanjima da bi dete privoleli da uzme lek. Obično mu obećavaju omiljene igračke, slatkiše ili zabave. Šta se stvarno postiže ovakvim postupkom? Na ovaj način ne samo što se kod deteta ne razvija neophodno osećanje da mnoge stvari u životu mora da prihvati iako su neprijatne, nego se naprotiv razvija – za dete kranje štetno – osećanje da će za sve neprijatnosti koje je silom prilika podnelo, biti bogato nagrađeno. Tako se kod deteta vrlo lako razvija sklonost ka ucenjivanju, koja se kasnije širi i na mnoge druge situacije. Roditelje onda ne treba da iznenadi ako jednog dana od deteta čuju: «Napisaću zadatak ako mi kupiš automobilčić», «Izneću kesu sa đubretom ako mi daš pare za bioskop», «Spremiću svoju sobu ako mi kupiš crvenu rolku» i sl.
Ima roditelja koji su skloni da upliću ljubav i osećanja da bi dete privoleli da učini nešto što mu ne prija. «Ako voliš mamu, popićeš lek» ili «Ako ne popiješ lek, neću te više voleti». Šta se postiže ovakvom pretnjom? U detetu se rađa strah da će izgubiti maminu ili tatinu ljubav svojom krivicom. Takav strah, najstrašniji za dete, stvara osećanje nesigurnosti i može dovesti do raznih poremećaja na emotivnom planu.

Iz knjige: «Malo dete – velika zagonetka»
Autor: dr Olga Hadži Antonović

Febrilne konvulzije

Veoma visoka temperatura ponekada može da izazove pojavu febrilnih konvulzija (grčeva u telu deteta). Febrilne konvuzlije se javljaju od šestog meseca do pete godine, a posledica su nerazvijenog neurološkog sistema.
Grčeve ne možemo predvideti, niti postoji takvo sredstvo za sniženje povišene temperature koje će u 100 odsto slučajeva sprečiti ovu pojavu, s obzirom na to da je određeni broj dece svojim individualnim osobinama sklon pojavi grčeva.
Presudni uzroci za pojavu febrilnih konvulzija su povišena telesna temperatura, infekcije i uzrast deteta.
Febrilne konvulzije karakteriše ukočenost mišića celog tela ili samo jednog dela tela (ruke, noge ili leva ruka i noga, odnosno desna ruka i noga). Kratkotrajni grčevi koji dolaze u razmacima, a pri tome su izraženi pokreti pojedinih delova tela, takođe mogu da zahvate celo telo ili delove tela. Često dolazi do pojave kada se nakon kočenja celog tela ili delova tela, pojavi trzanje celog tela ili delova tela.
Febrilne konvulzije usled povišene telesne temperature uglavnom traju od 1 do 5 minuta. Ukoliko se desi da vaše dete dobije konvulzije, kao prvo ostanite smireni. Zatim stavite dete na krevet tako da leži po strani, sa glavom postavljenom nešto niže od tela. Nemojte detetu ništa davati da pije ili jede, a ukoliko nešti ima u ustima, onda mu to izvadite (cuclu, na primer).
Za vreme trajanja febrilnih konvulzija deca često gube svest, ali im se ona brzo povrati bez ikakve pomoći.
Nakon napada, dete je uglavnom pospano, pa ga možete staviti u krevet da spava na jednoj strani tela. Kada se dete smiri, potrebno je odvesti ga kod lekara. Dok čekate pomoć ili idete ka lekaru, možete da probate da rashladite dete tako što ćete ga kvasiti sunđerom.

Laringitis

Laringitis (infekciju glasnih žica) karakterišu kašalj i promuklost. Infekciju izazivaju virusi (virus influence, rinovirus, adenovirus). Bakterije su veoma retki uzročnici laringitisa.
Laringitis je veoma često oboljenje i javlja se u u svim uzrastima. Mala deca koja snažno plaču ili viču tokom igre, takođe mogu da pokažu slične simptome. Potpomažući faktori su i konzumiranje hladnih pića, pasivno pušenje i izloženost hemijskim iritansima.

Klinička slika

Ispoljavanju simptoma obično prethodi infekcija gornjih disajnih puteva. Laringitis se manifestuje bolom u grlu, temperaturom, suvim, neproduktivnim kašljem i lakom promuklošću. Ponekad, naročito kod odojčadi i male dece, oboljenje se javlja u težem obliku, koji karakterišu: jaka promuklost, stridor, dispneja, retrakcija međurebarnih prostora.

Lečenje

Lečenje je simptomatsko. Antibiotici nisu potrebni. Vazduh u prostoriji u kojoj boravi dete treba obavezno ovlažiti. Pušenje u prostoriji u kojoj borave deca je zabranjeno. Kod starije dece treba odmarati glasne žice - govor treba da bude mekan, lagan - izbegavati glasni govor, viku i šaputanje. Grlo može da se ispira toplim slanim rastvorom (1/2 kafene kašike soli u šolju vode). Unositi topla pića, kao što su čaj sa medom i limunom. Potražiti pomoć lekara kada dete: otežano diše, ima visoku temperaturu, ukoliko se promuklost održava preko mesec dana, ako se stanje deteta pogoršava.

Ujed insekta

Kasno proleće i leto su periodi tokom kojih su deca većim delom dana na otvorenom, zbog čega su najviše izložena ujedima insekata. Najčešći razlozi za brigu roditelja su ujedi pčela, osa, uvlačenje krpelja pod kožu, ili ujed pauka. U ovom tekstu nudimo vam savete za brzu pomoć detetu koje je doživelo neprijatan susret sa insektima.

Ujed pčele

Ukoliko vaše dete ujede pčela, trebalo bi pčelinju žaoku sljuštiti sa kože tupom stranom noža ili noktom. Nikako nemojte da pokušavate da uhvatite žaoku pincetom ili između noktiju, jer ćete tako istisnuti ostatak otrova u kožu. Mesto ujeda manje pčele ili ose operite sapunom i vodom. Ukoliko se javi otok ili bol, stavite na mesto uboda hladne obloge. Nakon ujeda pčele, ose ili stršljena budno pratite pojavu znaka preosetljivosti kaoš to su jak bol i otok ili kratak dah i otežano disanje bilo kog stepena. Osobe kod kojih se takvi simptomi jave posle prvog ujeda često razviju preosetljivost, ili alergiju na otrov, a u tom slučaju ujed insekta naredni put može biti fatalan ukoliko se ne primeni hitno lečenje. Ako vaše dete ima reakciju na ujed koja je barem malo jača od blagog bola i umerenog otoka, prijavite to lekaru koji će vam verovatno preporučiti testiranje na alergiju. Ukoliko se ustanovi da postoji alergija, verovatno ćete za sve izlaske napolje morati da nosite opremu protiv ujeda pčela, barem u sezoni kada ih ima. Preosetljivost na pčelinji otrov može da se javi i bez prethodnih znakova upozorenja, naročito kod malih beba. Ako se posle ujeda javi koprivnjača po celom telu, otežano disanje, promuklost, šištanje, jaka glavobolja, mučnina, povraćanje, zadebljan jezik, naduvenost lica, vrtoglavica ili nesvestica, tražite hitnu medicinsku pomoć.

Krpelji

Ukoliko na telu deteta primetite krpelja (mala crna izbočena tačka, ukoliko nije dovoljno duboko ušao pod kožu, može se videti telo krpelja), trebalo bi da ga što pre izvadite. Za vađenje krpelja biće vam potrebna tupa pinceta. Insekta uhvatite što bliže detetovoj koži i snažnim, ujednačenim pokretima (u smeru suprotnom od kazaljke na satu) izvadite ga napolje. Nikada nemojte uvrtati, cimati, cediti, gnječiti ili bušiti krpelja. Nemojte koristiti ni narodne lekove kao što su vazelin, benzin ili vruća šibica. Ukoliko niste sigurni u svoje sposobnosti, onda je bolje da dete odvedete kod lekara koji će lako, bezbolno i brzo izvaditi insekta iz kože. Uvek posle boravka u prirodi, pregledajte telo deteta kako biste bili sigurni da nema zakačenog krpelja. Nakon pregleda deteta, proverite i njegovu odeću.

Dim uništava pluća bebe

Ako je majka pušila u trudnoći tragovi na detetu ostaju do njegove dvanaeste godine, dok izloženost dimu posle rođenja oštećuje funkciju pluća novorođenčeta.
Ovo je srž tek objavljene međunarodne studije, sprovedene na više od 20.000 dece, koja je potvrdila da izloženost dimu cigareta pre i posle rođenja, oštećuje funkciju pluća, tako da roditeljsko pušenje ostaje vrlo ozbiljan problem u javnom zdravstvu. Ako je majka pušila u trudnoći, tragovi na detetu ostaju do 12. godine, dok izloženost dimu cigarete posle rođenja oštećuje funkciju pluća.
U istraživanju uticaja zagađenja na mlade analizirani su rezultati pregleda 23.000 dece iz osam zemalja. Kod dece čije su majke pušile u trudnoći zabeležena je od trideset do četrdeset procenata veća verovatnoća da će imati oslabljenu funkciju pluća nego kod dece nepušača. Šezdeset procenata dece obuhvaćene studijom bilo je izloženo dimu cigarete pre rođenja i u najranijem detinjstvu.
Ova otkrića zaista su veliko upozorenje svim roditeljima pušačima. Ali, i zakonodavcima koji, ni na koji način, ne mogu da zaštite takozvane pasivne pušače, pre svih decu, ali i odrasle koji ne puše tamo gde je to zabranjeno, ali zato sve nadoknade kod kuće pred decom, kojoj ne plaćaju kazne, ali očigledno ni ne polažu račun za svoje neodgovorno ponašanje

Bezbedno sunčanje

Kada malu bebu izlažete sunčevim zracima, u početku to činite u trajanju od nekoliko minuta, a zatim period povećavajte postepeno na deset, najduže dvadeset minuta. Uvek imajte pored sebe spremnu kremu za sunčanje, sa najjačim zaštitnim faktorom za bebe.
Deca su veoma podložna opekotinama od sunca jer imaju izuzetno tanku kožu. Ukoliko vaše dete samo jednom tokom detinjstva zadobije opekotine od sunca, udvostručuje se rizik od razvijanja malignog melanoma. Veruje se da je sunce odgovorno za najmanje 90 odsto svih tumora kože, a većina je mogla da bude sprečena.
Uvek imajte u vidu da ne postoji bezbedna preplanulost, bez obzira na to koliko postupno se sunčali. Nos, usne i uši su delovi tela najpodložniji oštećenju od sunčevog zračenja.
Najmanje petnaset (ili trideset) minuta pre izlaska na sunce namažite zaštitnom kremom sve delove tela deteta koji nisu pokriveni odećom. Na suncu sve bebe i deca trebalo bi da nose lagane šeširiće ili kapice sa obodom dovoljno velikim da im štiti glavicu od jakog sunca. Deca bi obavezno trebalo da imaju majicu, za zaštitu gornjeg dela tela, čak i kada su u vodi. Tokom velikih vrućina, potrudite se da većinu aktivnosti van kuće isplanirate za rano jutro ili kasno popodne. Decu sklonite sa podnevnog sunca kad god je to moguće. Namažite vodootpornom zaštitnom kremom celo telo mališana koji se rashlađuju prskanjem u plićaku ili u bazenu. Posle igre u vodi sledi brisanje peškirom, pa opet mazanje zaštitnom kremom. Ukoliko vaše dete uzima neke lekove, proverite da li izazivaju fotosenzitivizaciju (preteranu osetljivost na sunčevu svetlost) pre nego što mu dopustite da izađe na sunce.

Opekotine od sunca

Mnogi roditelji pretpostavljaju da je njihovim bebama (deci) dobro na suncu sve dok se na koži ne pojavi crvenilo. Nažalost, greše. Opekotinu od sunca ne možete videti dok nastaje, a onda kada je vidite, već je kasno. Tek dva do četiri sata po izlaganju suncu koža postaje crvena, vruća i upaljena, a rak crvena deset do četrnaest sati po izlaganju suncu. Kod teških opekotina pojaviće se plikovi i pratiće ih lokalni bol, a u najtežim slučajevim i glavobolja, muka, jeza i iscrpljenost. Crvenilo obično počinje da se povlači posle 48 do 72 sata i tada koža može početi da se ljušti, čak i u prilično blagim slučajevima. Ponekad se pak neprijatnost produžava tokom sedam do deset dana.
Ako vaša beba (dete) dobije opekotine od sunca, lečite ih oblogama od hladne vode iz česme tokom 10 do 15 minuta, tri do četiri puta dnevno, sve dok crvenilo ne umine (hladne obloge se prave na sledeći način: napunite kofu hladnom vodom, namočite pamučnu krpu ili peškir, iscedite i stavite na povređeni deo; oblogu ponovo nakvasite kad se osuši ili zagreje). U međuvremenu stavljajte hidrantnu kremu ili neku sa cink-oksidom koja ima dodatan efekat da suši plikove. Nemojte da koristite vazelin, jer on blokira prolaz vazduha, što je neophodno za ozdravljenje. Antihistaminike dajte samo ako ih lekar preporuči. Za teže opekotine lekar može da vam prepiše steroidnu mast ili kremu a veće plikove da isprazni i pokrije. Neki od lekova protiv bolova za decu, kao što je paracetamol, mogu detetu da ublaže neprijatnost prouzrokovanu opekotinama od sunca.

(Prema Ajzenberg, Murkof i Hetavej u izdanjima «Kreativnog centra»)

Imunizacija - 1. deo

Svi smo vakcinisani i svi vakcinišemo svoju decu, prepuštajući se pritom opštoj zdravstvenoj zaštiti pod kontrolom države. Međutim ova, obavezna vakcinacija, ne pokriva sve što danas medicina nudi i, što je u našem slučaju važnije, ne sprovodi se uvek do kraja dosledno i na vreme. Razlozi mogu biti i najbanalniji, poput neuredne evidencije. Rizik je, međutim, ogroman i roditelji bi trebalo da znaju barem kalendar vakcinacija (imunizacije), kako bi mogli korigovati eventualni propust zdravstvenih službi.
Predstavljamo u dva teksta (prvi deo, kalendar imunizacije i evidencija; drugi deo, kontraindikacije) osnovne informacije o imunizaciji prema programima Unicef-a.

Opšte o imunizaciji

Imunizacija je najbrža, najefikasnija i najekonomičnija mera prevencije obolevanja i umiranja od teških zaraznih bolesti. Zbog odsustva odgovarajućih programa imunizacije, svake godine u svetu umire oko 5 miliona dece: 2,7 miliona od morbila, 1,2 miliona od neonatalnog tetanusa, 1 milion od pertusisa, 0,1 milion od difterije. Oko 800.000 dece postaju trajni invalidi, usled preležanog poliomijelitisa.

Kalendar imunizacije

Prva godina života:
• Imunizacija protiv tuberkuloze (BCG vakcinom) prilikom otpuštanja iz porodilišta, odnosno što ranije po rođenju, a najkasnije do kraja prve godine života;
• Imunizacija protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja, sa navršena 2 meseca života, do kraja prve godine života, sa tri doze;
• Imunizacija protiv dečje paralize živom tritipnom vakcinom sa navršena 2 meseca života, do kraja prve godine života, sa tri doze.
Druga godina života:
• Imunizacija protiv malih boginja, zaušaka i crvenke;
• Revakcinacija protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja (prvo revakcinisanje);
• Revakcinacija tritipnom vakcinom protiv dečje paralize (prvo revakcinisanje).
Četvrta godina života:
• Revakcinacija protiv velikog kašlja.
Sedma godina života:
• Revakcinacija protiv difterije i tetanusa prilikom upisa u osnovnu školu (drugo revakcinisanje);
• Revakcinacija tritipnom vakcinom protiv dečje paralize (drugo revakcinisanje).
Deseta godina života:
• Revakcinacija protiv tuberkuloze (bez prethodnog tuberkulinskog testiranja).
Dvanaesta godina života:
• Revakcinacija tritipnom vakcinom protiv malih boginja, zaušaka i crvenke.
Četrnaesta godina života:
• Revakcinacija tritipnom vakcinom protiv dečje paralize (treće revakcinisanje);
• Revakcinacija protiv difterije i tetanusa posebnom vakcinom za stariji uzrast (“pro adultis” vakcinom - treće revakcinisanje).
Osamnaesta godina života:
• Revakcinacija protiv tetanusa (Te-Al vakcinom).
Ukoliko lice koje podleže obaveznoj imunizaciji nije vakcinisano ili revakcinisano, treba ga odmah vakcinisati, odnosno revakcinisati u skladu sa ovim kalendarom.

Evidencija

Evidencija izvršene imunizacije je veoma važna zbog:
• praćenja vakcinalnog statusa dece;
• praćenja rada službe za imunizaciju;
• donošenja planova i programa obaveznih imunizacija;
• planiranja potreba za izvođenje vakcinacije;
• suzbijanja vakcinabilnih bolesti;
• suzbijanja mogućih epidemija na samom početku.

Evidencija se vrši upisivanjem podataka o izvršenoj imunizaciji u:
• karton koji se čuva u domu zdravlja;
• lični vakcinalni karton.
Upisivanje podataka u lični vakcinalni karton, koji je sastavni deo zdravstvene knjižice deteta, omogućava zdravstvenom radniku uvid u vakcinalni status deteta. Takođe, lični vakcinalni karton pruža informaciju roditeljima kada treba dete da dovedu na imunizaciju i motiviše ih da prate zdravstveno stanje svog deteta.

(Prema preporukama Unicef-a)

Imunizacija - 2. deo

Kontraindikacije za vakcinaciju

Kontraindikacije za vakcinaciju i vreme njihovog trajanja utvrđuju se lekarskim pregledom i pregledom odgovarajuće medicinske dokumentacije.
Opšte kontraindikacije su:
• Akutne bolesti (imunizaciju posle akutne bolesti sprovoditi posle 7-10 dana
od početka oporavka).
• Febrilna stanja (povišena temperatura iznad 38,5oC, koja traje duže, bez
drugih simptoma). Imunizaciju treba odložiti za nedelju dana ili do postavljanja kliničke dijagnoze, odnosno, ozdravljenja.
• Preosetljivost (anafilaksija) na komponente vakcine.

Osim ovih, kontraindikacije za žive virusne vakcine su:
• Primarna imunodeficijentna oboljenja ili stanja oslabljene otpornosti usled
malignih bolesti, HIV infekcije, terapije velikim dozama kortikosteroida,
radijacijom, antimetabolicima i alkilirajućim jedinjenjima.
• Trudnoća je kontraindikacija za davanje živih vakcina.

Posebne kontraindikacije
Vakcinacija protiv velikog kašlja kontraindikovana je kod dece sa evolutivnim obolenjem CNS-a (nekontrolisana epilepsija, infantilni spazam, progresivna encefalopatija), o čemu treba pribaviti mišljenje dečjeg neurologa.

Privremene i trajne kontraindikacije
Kontraindikacije za imunizaciju pojedinih lica protiv određenih zaraznih
bolesti mogu biti trajne ili privremene. Po prestanku postojanja privremenih
kontraindikacija, vrši se obavezna imunizacija u skladu sa kalendarom.
Deca sa trajnim kontraindikacijama za određenu vakcinu, ne primaju tu vakciinu, i izuzimaju se iz plana imunizacije. Epidemija zarazne bolesti, protiv koje se vrši imunizacija, nije kontraindikacija za imunizaciju protiv te bolesti. Naprotiv, u takvim slučajevima moraju se hitno pronaći sva nevakcinisana deca u cilju sprovođenja imunizacije. Epidemija jedne zarazne bolesti može biti privremena kontraindikacija za sprovođenje imunizacije protiv drugih zaraznih bolesti.

Neopravdane kontraindikacije za vakcinaciju
• Reakcija na prethodnu dozu DiTePer, DiTeAl, DiTeAl pro adultis i TeAl,
u obliku bola, crvenila ili otoka u neposrednoj blizini aplikacije ili temperatura manja od 38,5oC.
• Blago respiratorno oboljenje sa temperaturom ispod 38,5oC, prehlada ili
blago dijarealno oboljenje.
• Podatak o nespecifičnim alergijama, astma ili slične manifestacije.
• Terapija antibioticima, malim dozama kortikosteroida (ne duža od 2 nedelje) ili lokalna aplikacija kortikosteroida.
• Dermatoze, ekcemi i lokalne kožne infekcije.
• Konvulzije u porodičnoj anamnezi.
• Hronične bolesti srca, pluća, bubrega i jetre.
• Stabilne neurološke (cerebralne) smetnje i Down sindrom.
• Hiperbilirubinemija na rođenju.
• Nedonesenost i “mala telesna masa” (kod nedonesenog deteta vakcinaciju
otpočeti sa navršena 3 meseca života).
• Trudnoća majke.
• Anamnestički podatak o preležanom pertusisu, morbilima, parotitisu i rubeoli.
• Alergija na penicilin nije kontraindikacija za davanje bilo koje vakcine, jer
nijedna vakcina ne sadrži ovaj antibiotik.

(Prema preporukama Unicef-a)

Kad je lekar daleko

Odlazak na godišnji odmor po pravilu je prilika da se svi opuste, obnove energiju i razonode. Godišnji odmor s malom decom nosi i neke obaveze i ponašanja koja se, uprkos opuštenijoj atmosferi, ne smeju zaboraviti. Jer, najčešće dečje zdravstvene nezgode i problemi dešavaju se zato što su roditelji bili nepažljivi ili nedovoljno strpljivi.
Bebe do četiri meseca na sunce treba izvoditi ujutru do devet i posle 18 sati. Ne preporučuju se ni šetnje u vremenu izvan navedenog, čak ni uz zaštitu suncobrana. Tek kada dete napuni godinu dana može se slobodno izlagati suncu i vodi ali i to u strogo određeno vreme - do 11 i posle 15 sati. Podrazumeva se da ćete koristiti sredstva za zaštitu od sunca s visokim faktorom.
Opekotine od sunca su ipak moguće. Ako je u pitanju pojačano crvenilo kože praćeno peckanjem i bolom, pocrvenele delove kože treba ostaviti otkrivenim, i povremeno ih hladiti oblogama od vlažnih tkanina. Ne koristite jogurt, margarin ili slične „proverene” savete vaših baka. Odavno su napušteni zato što vrlo brzo zatvaraju pore pa koža teže diše, a oporavak duže traje. Ako je reč o opekotinama koje prate mehurići, obratite se lekaru.
Roditelji moraju da znaju koliko tečnosti treba davati detetu kako bi se održalo normalno funkcionisanje organizma. Što je dete mlađe, njegov metabolizam je brži, pa dnevno mora da pije između deset i petnaest odsto tečnosti u odnosu na svoju telesnu težinu. Ako beba još sisa, što prema preporuci Svetske zdravstvene organizacije treba da traje do njenog šestog meseca, nije potrebna nikakva druga tečnost. Majčino mleko sadrži dovoljno vode. Odojčetu koje se prehranjuje ili je na veštačkoj hrani treba dodavati i prokuvanu i ohlađenu vodu iz vodovoda. Sokovi nisu zamena za vodu.
Nije neobično ni da dete ujede neki insekt. Najčešće su to ubodi komarca ili kakvog drugog bezazlenog insekta. Deca, kao i odrasli, obično ne reaguju previše burno na ovakve ubode, ali, kod neke se na mestu uboda može javiti veće ili manje otvrdnuće, pa valja staviti hladan oblog. Ukoliko je vaše dete posebno osetljivo na ubode insekata, ako reaguje burnije na to ste već spremni, pa ste sigurno spakovali i propisani antihistaminik koji će ublažiti simptome alergije.
Odmor je prilika da se svi članovi porodice bave nekom fizičkom aktivnošću. I dok roditelji vode više računa o pravilima za rekreaciju, najmlađi su neoprezniji pa često može doći do povrede zgloba ili nekog drugog dela tela. Najčešće je reč o bezazlenim sportskim povredama kada otok treba rashlađivati ledenim oblozima i mirovati, ali, ukoliko ni posle 24 sata ne dođe do vidnog poboljšanja, potražite pomoć lekara.
Jedna od čestih tegoba na godišnjem odmoru jeste trovanje hranom. Lako se može izbeći ako se veoma odgovorno ponašate u vezi sa svim pravilima pripremanja i čuvanja hrane. Ali, ako vam je nešto promaklo pa vaše dete ima mučninu, proliv i povraćanje, uz povećanu temperaturu, gotovo je sigurno da je došlo do trovanja hranom. Povećan unos tečnosti uz davanje rehidratacijske tečnosti kao što je nelit, po pravilu je dovoljan lek. Posle šest do osam sati nastavite sa uobičajenom ishranom. Neka vas ne zbuni ova preporuka. Današnji stavovi o ishrani promenjeni su u odnosu na prethodne kada je bilo obavezno podvrgavanje strogim dijetama.
Povišena telesna temperatura je najčešći simptom kojim obično započinje većina akutnih stanja i bolesti i zbog koga dete najčešće vodimo lekaru. Ona je znak da se organizam bori protiv uzročnika bolesti i do određene granice je pozitivna. Kupke, oblozi i više tečnosti primenjuju se čim temperatura pređe 38 stepeni, no, ako nastavi da raste, preporučuje se lek na bazi paracetamola. Obično su ove mere dovoljne da se temperatura vrati na normalu, ali, ukoliko do toga ipak ne dođe, već se jave proliv, povraćanje, kašalj, osip, posetite lekara.
I na kraju, sve ove neugodnosti po pravilu se ne dešavaju kada ste na godišnjem odmoru. Ipak, budite spremni da ih razrešite i ako se dese kako biste nastavili da uživate i u svom odmoru i u svojoj deci.

Voćni sokovi - kako i koji izabrati

Voćni sokovi su, uz prilagođene čajeve, prvi obroci s kojima se dete susreće posle mleka. Za bebe, oni su prelazna faza u prehrambenom smislu. Posle višemesečnog slatkog, ali neutralnog mlečnog obroka, maleni čovek široki svet ukusa upoznaje preko sokova. Voćni sokovi, keje delimo na kašaste i bistre, lako su varljivi, prijatni i nutritivno bogati. Tradicionalno zauzimaju važno mesto u ishrani dece i rekonvalescenata. Energijom koju sadrže savršeno dopunjuju dnevne obroke. Za optimalan rast i razvoj dece neophodni su vitamini i minerali, a svakodnevnim konzumiranjem voća i sokova možemo zadovoljiti potrebe mladog organizma. Dve trećine ukupne količine vitamina C dolazi od voća. Mineral kalijum u kombinaciji sa natrijumom učestvuje u kontrakciji i istezanju misića, uspostavljanju vodene ravnoteze između ćelija i prenosu nervnih impulsa. Voće je takođe bogato vitaminima B grupe, vitaminom A (naročito žuto voće). Energija dolazi od jednostavnog šećera fruktoze, dok je voće (sem koštunjavog) prirodno siromašno mastima.
Preporuka Svetske zdravstvene organizacije su dve do četiri porcije voća na dan. Upravo upotrebom sokova, ovaj savet može biti poštovan tokom cele godine. Sok je dobar izbor za decu koja teško uključuju voće u ishranu ili su usmerena na svega nekoliko vrsta voća.


Hranljiva vrednost nekih sokova

Među najpopularnije sokove ubrajaju se sokovi od južnog voća, koji imaju veliku nutritivnu (hranljivu) vrednost.
Sok od pomorandže ima energetsku vrednost od 120 kcal u 250 g ili jednoj čaši. Sadrži vitamine B grupe, koji su potrebni za izgradnju proteina i crvenih krvnih zrnaca, oko 500 IJ (internacionalnih jedinica) vitamina A i 120 mg vitamina C. Sok od pomorandže izvrstan je izvor kalijuma (170 mg u 250 g), kalcijuma, magnezijuma, zatim fosfora, cinka i selena.
Sok od jabuke ima 120 kcal u 250 g, vrlo je prijatnog ukusa za većinu ljudi, izuzetno je osvežavajuć i dobro se slaže s drugim voćnim sokovima.
Sok od kruške (gusti) ima čak 150 kcal u 250 g, prijatnog je ukusa i jedan od najčešće prihvaćenih kod dece.
Sok od breskve (gusti) ima 140 kcal u 250 g, vrlo je bogat vitaminom A, sadrži vitamine grupe B, vitamin C i veliki broj minerala.
Sok od višnje (gusti) ima 140 kcal u 250 g, a pravi je bogati „rudnik” vitamina A (3.300 IJ). Najkorisniji je letnji sok, čuva kožu od štetnih posledica sunčevih zraka, kao i većina drugih voćnih sokova izvor je kalcijuma, bakra, gvožđa, cinka, fosfora, magnezijuma i kalijuma.
Sok od grožđa spada u grupu energetski najsnažnijih (uz sok od kruške) sa 150 kcal u 250 g. Među sokovima se ističe (uz sok od pomorandže) velikom količinom selena (100 mg u 250 g).
Sokovi uz navedene hranljive vrednosti imaju i pravo obilje fitohemikalija, čiji je pozitivan uticaj na organizam i naučno potvrđen. Antioksidansi iz voća čuvaju ćelije od slobodnih radikala i degenerativnih promena.

Koji sok izabrati?

U vreme privikavanja na sokove, maloj deci se predlažu sokovi od samo jedne vrste voća. Privikavanje počnite s nekoliko kašičica soka. Prilikom prvih unosa pojedinih sokova u dečiji organizam potrebno je započeti s manjim količinama ne samo zbog prirodnog prilagođavanja već i zbog mogućnosti pojave alergija. Baš zbog toga za malu decu nisu preporučljivi mešani sokovi (od nekoliko vrsta voća).
Sokove možemo razrediti dodavanjem vode koja je prethodno prokuvana i ohlađena.
Kod veće dece u razvoju mešani sokovi su dobar izbor, jer se izbegava monotonija ukusa, a moguće je prilagođenje želji deteta iz sezone u sezonu, kako se voće smenjuje. Ukoliko u voćni sok od, na primer, pomorandže i ananasa umešate bananu, dobijate savršen obrok za užurbanog školarca.
Moguće je poigrati se i s dodacima soka od celera, peršuna.., što se posebno predlaže deci koja se izlažu većim naporima: sportisti, muzičari, plesači...

Pažnja!

-Sok mora biti sveže pripremljen ili iz originalnog pakovanja, otvorenog neposredno pre konzumiranja;
-Uvek dati 100% voćni sok;
-Voće i sokove od voća u ishranu beba ili male dece uvoditi uz konsultaciju s lekarom;
-Nikada ne sladiti sokove koje pripremate kod kuće!
-Na kraju, umerenost, kao i u bilo čemu drugom! Prevelika količina soka vodi u gojaznost, razvija karijes, dovodi do dijareje i drugih gastro problema, kao što su ekscesno stvaranje gasova, naduvenost i bol u trbuhu.

Ako dete leti pokvari stomak

Letnje dijareje (prolivi) su vezane za virusne ili bakterijske infekcije koje se dobiju preko vode, slatkih napitaka iz različitih automata ili sladoleda iz poslastičarnica.
Moguć izvor infekcije u letnjim mesecima je i sumnjiva hrana koja se kupuje od prodavaca na plaži, kao što su krofne i razna peciva. Isto tako i mokre pelene ili kupanje u hladnoj vodi mogu biti potencijalni izvori zaraze.
Dijareja može da bude vrlo opasna po bebino zdravlje, pogotovo ako je udružena sa povraćanjem i povišenom telesnom temperaturom, pa je morate pod obavezno odmah odvesti lekaru.
Kada su starija deca u pitanju, s obzirom na to da proliv obavezno prati gubitak tečnosti, elektrolita i energije, mališan vrlo brzo onemoća, pa je potrebno što pre nadoknaditi izgubljeno.
Kada deca dobiju proliv tokom leta: preporučuju se manji obroci u obliku čaja, supe i sličnih napitaka, a veoma su pogodni i gotovi preparati (oralna rehidratacijska sredstva). Detetu koje ima proliv treba da dajete slanu tečnost. Najbolje je supicu iz kesice koje dete treba da pije u malim gutljajima ili rastvor „orosala“, a posle šest do osam sati možete da nastavite sa uobičajenom ishranom.

Anemija kod dece - kako steći i sačuvati zalihe gvožđa

Anemija (malokrvnost) je stanje smanjene sposobnosti krvi da prenosi kiseonik. Malokrvnost najčešće nastaje zbog smanjenja količine crvenih krvnih zrnaca (eritrocita) i hemoglobina u eritrocitima. Hemoglobin, koji čini 90 odsto suve materije eritrocita, gradi kombinaciju belančevina i gvožđa koje vezuje kiseonik. U anemiji zato dolazi i do nedostatka gvožđa u krvi.
Anemija je lako lečiva, a podloga je drugim bolestima, najčešće infekcijama.
Veoma je raširena u našoj populaciji zbog: loših prehrambenih navika (velikim delom prouzrokovanih siromaštvom), nedovoljne edukovanosti o prehrani beba i male dece i neadekvatne preventivne terapije u rizičnim grupama beba.

Koji su uzroci anemije?

Uzroci anemije mogu biti nedovoljna proizvodnja ili prekomerna razgradnja eritrocita i gubitak krvi. Kod novorođenčeta i male bebe anemija je fiziološka pojava koja nastaje zbog pojačane razgradnje «viška» eritrocita s kojim se dete rađa. Najčešća je u drugom ili trećem mesecu života jer eritrociti koji su nastali u fetalnom dobu žive svega 60-70 dana, količina krvi se brzo povećava jer dete brzo raste, a novi eritrociti se ne proizvode dovoljno brzo. Kod prevremeno rođene dece, nedonoščadi, ukupni broj eritrocita i koncentracija hemoglobina brže se smanjuju nego kod na vreme rođenih beba. U prvoj godini života trošenje gvožđa za stvaranje hemoglobina je najveće jer je i povećanje ukupne količine krvi najveće u tom dobu.
Posle prve godine života deteta, anemija nastaje najčešće zbog nedovoljnog unosa gvožđa hranom, njegove nedovoljne apsorpcije (slabog iskorišćavanja) i prekomernih nefizioloških gubitaka. Jedan od uzroka mogu biti akutne i hronične bolesti kod deteta. Kod akutnih bolesnih stanja koncentracija gvožđa se vraća u granice normale posle ozdravljenja, ali kod hroničnih bolesnika (hronične bubrežne, srčane, plućne i druge bolesti) zavisi od faze bolesti.
Najčešće se anemija javlja u kasnu zimu ili rano proleće posle dugog perioda, kada u ishrani nedostaju sveže voće i povrće bogato gvožđem. I inače praktično najraširenija bolest dečjeg doba u našoj populaciji, anemija zbog nedostatka gvožđa je zbog siromaštva i raširene prehrane beba (ishrane bez majčinog mleka) sve češća i u „vansezoni”.
Treba razlikovati sideropeniju (manjak gvožđa u organizmu, koji uključuje i zalihe gvožđa u mišićima i jetri) od anemije koja se odnosi na manjak gvožđa isključivo u hemoglobinu.

Kako prepoznati malokrvnost?

Malokrvna deca su relativno dobro raspoložena, ali se brže umaraju pri naporu, a može se javiti i otežano disanje. Kod veće dece mogu se primetiti i teži znaci poremećaja snabdevanja kiseonikom, posebno od strane mozga i srca jer su ova dva organa u tom smislu najosjetljivija (vrtoglavica, zujanje u ušima, titranje pred očima, glavobolja, ubrzan rad i lupanje srca ili neodređeni bolovi u grudima oko srca). Simptomi koje roditelj najčešće prepoznaje kao moguće znakove malokrvnosti kod svoje bebe i malog deteta su jače ili slabije izraženo bledilo kože i sluznica (posebnu pažnju treba obratiti na slab crvenkasti refleks ušnih školjki pri prosvetljavanju). Bledilo kože nije pouzdan znak anemije jer boja kože zavisi od njene debljine, prokrvljenosti i pigmentacije. Nezainteresovanost za igru, slabiji apetit (što još više smanjuje koncentraciju gvožđa u krvi) i pojačano znojenje takođe navode roditelja da zatraži pregled lekara. Kod dece s jačom anemijom javlja se (ne obavezno) i šum na srcu, lomljivost noktiju i kose. Manjak apetita (anoreksija) koji se retko povezuje s malokrvnošću može biti jedan od prvih znakova bolesti: dete često odbija čvrstu hranu, naročito povrće (traži sokove). Kod neke dece može se primetiti «perverzni» apetit, kada u usta trpaju stvari koje nisu za jelo (zemlja, pesak, malter sa zida, papir i slično). Iako se ova pojava može pripisati manjku gvožđa u organizmu, ona može biti i posledica nedostatka kalcijuma.
Kod školske dece i adolescenata često dolazi i do prave apatije, nezainteresovanosti za učenje, poremećaja pažnje, nemogućnosti koncentracije. Kod adolescenata prekomerna dijeta takođe dovodi do anemije, pa češće devojke nego mladići dolaze u fazu ekstremne mršavosti.

Potreba za gvožđem u organzmu

Tokom života potrebe za gvožđem se menjaju, u zavisnosti od brzine rasta, odnosno od posebnih stanja. Tako periodi odojčadi i pubertetskog rasta kod zdrave dece zahtevaju najveći unos gvožđa, a povećane potrebe imaju devojke i žene u generativnom periodu, naročito u stanjima trudnoće i dojenja. Dečaci posle završetka rasta i muškarci kasnije u životu nemaju povećanu potrebu za gvožđem ako su zdravi, jer su gubici iz organizma minimalni, tako da normalna ishrana potpuno zadovoljava sve potrebe.
U majčinom mleku sadržaj gvožđa je oskudan, ali je njegova iskoristivost maksimalna. Kravlje mleko, razređeno ili ne, nije dobar izvor mleka za bebu do 1. godine života. Dokazano je da deca koja piju kravlje mleko u prvih 12 meseci života redovno imaju oskudno, ali trajno krvarenje iz probavnog trakta koje polako dovodi do gubitka gvožđa. Tako izbor mleka za odojče svakako ostaje ili majčino mleko ili adaptirano kravlje mleko koje je u drugoj polovini prve godine obogaćeno gvožđem.
Gvožđe se iz svih vrsta mesa znatno bolje resorbuje od gvožđa koje se nalazi u voću i povrću. Kasnije u detinjstvu, kao i u životu odraslog čoveka, izvori gvožđa ostaju meso, naročito iznutrice, zeleno i crveno, a pogotovo crno bobičasto voće i povrće. Najčešći uzrok sideropenije je nedovoljan unos gvožđa hranom.

Kako obezbediti i obnavljati zalihe gvožđa?

Dete koje "jede sve", prethodno je dojeno, a rođeno je terminski, može imati anemiju zbog nedostatka gvožđa iz više razloga. Prvi je ako je majka kada je zatrudnela imala smanjenu zalihu gvožđa u organizmu (boluje od anemije ili je imala česte trudnoće u kratkom razmaku). Tada neće moći da udovolji potrebama deteta koje nosi za gvožđem i ono će se roditi sa smanjenim zalihama, tako da ni dalji prirodni unos gvožđa hranom prema preporukama neće moći da nadoknadi već stečeni manjak. Drugi razlog je u izboru namirnica i njihovoj kombinaciji. Neke namirnice iako imaju visok sadržaj gvožđa (na primer spanać), imaju nisku iskoristivost gvožđa jer sadrže i materije koje smanjuju njegovu apsorpciju. Dalje, hrana bogata biljnim vlaknima takođe smanjuje apsorpciju gvožđa (na primer žitarice). C vitamin iz hrane ili napitaka pomaže apsorpciju gvožđa, dok je na primer mleko smanjuje. Treba uzeti u obzir i količinu hrane bogate gvožđem koju dete može uzeti dnevno.
Zeleno lisnato povrće ima visok sadržaj gvožđa, ali količina povrća koja bi zadovoljila dnevnu potrebu za gvožđem znatno premašuje mogućnost koju odojče ili malo dete može pojesti, za razliku od mesa ili ribe koji potrebnu količinu gvožđa sadrže u znatno manjoj ukupnoj količini. Znači, mora se voditi računa o izboru hrane (preporučuje se meso) i kombinaciji s namirnicama koje potpomažu apsorpciju gvožđa (na primer uz obrok meso-povrće piti voćni sok), a treba izbegavati kombinacije mesa ili povrća sa žitaricama ili mlekom.

Rizične grupe

- Deca rođena od majki koje boluju od anemije;
- Deca rođena iz blizanačke ili višeplodne trudnoće;
- Deca rođena pre termina (plod najviše gvožđa od majke uzima u poslednjem mesecu trudnoće, a iz dobijenih zaliha odojče crpi gvožđe za izgradnju hemoglobina u prvih 4-6 meseci života);
- Bolesna novorođenčad i odojčad (koja razvijaju anemiju zbog infekcija, eventualnih krvarenja i vađenja krvi radi dijagnostičkih potreba);
- U periodu pubertetskog rasta i dečacima i devojčicama je potrebno više gvožđa, pa često, i uz dobre prehrambene navike, hrana nije dovoljan izvor gvožđa, naročito za devojke.

Rezime: Kako sprečiti i lečiti anemiju?

Potrebno je jesti raznoliku hranu i u svoju ishranu uvrstiti namirnice bogate gvožđem i one koje pomažu njegovu apsorpciju.
- Glavni prirodni izvori gvožđa u hrani su meso, riba, džigerica (jetra), jaja, zeleno lisnato povrće (naročito je bogat list peršuna), mahunarke, sveže voće. Gvožđe iz mesa i ribe se u organizmu 4-5 puta bolje iskorišćava od gvožđa iz drugih namirnica.
- Dnevni obroci treba da sadrže dovoljne količine svežeg voća i povrća jer te namirnice sadrže vitamin C koji potpomaže apsorpciju gvožđa.
- Kafu, čaj, kakao, kole i druge napitke koji sadrže kofein, teobromin i tanin treba piti 1-2 sata pre ili posle obroka jer te materije otežavaju apsorpciju gvožđa!
- Ako nije moguće osigurati dovoljne količine biološki kvalitetnih namirnica, potrebno je koristiti preparate gvožđa u cilju prevencije i terapije anemija.
- Preparate za oralnu primenu davati pre obroka kako bi bila osigurana neometana apsorpcija (crna boja stolice može se pojaviti kod uzimanja većih doza preparata gvožđa i ta pojava nije štetna).
- Apsorpciju gvožđa potpomaže vitamin C, pa se preporučuje za vreme uzimanja preparata gvožđa unošenje i vitamina C.
Sprečavanje anemije doprinosi boljem zdravlju, boljoj fizičkoj kondiciji, sposobnosti učenja i pamćenja.

Žutica - bolest prljavih ruku

Sve do šezdesetih godina prošlog veka hepatitis A je bio vrlo učestala bolest stanovništva Evrope, mnoga deca su bila zaražena ovim virusom, posebno u vrtićima i školama. Iako su danas zaštita zdravlja stanovništva i životni standard smanjili učestalost ove bolesti, ona se još uvek pojavljuje u obliku manjih ili većih epidemija.
Tokom leta, u našim krajevima, može doći i do pojave epidemija zarazne žutice, tačnije hepatitisa A.
-Gotovo sve bolesti jetre i gušterače mogu poremetiti izgradnju bilirubina i ispoljiti se žuticom, a najčešći je uzrok hepatitis virusnog porekla - kaže za «Dnevnik» dr Nada Raletić.
-Poznato je pet virusa uzročnika žutice, A, B, C, D i E. Ali, žutica se može javiti i ako je jetra zdrava. Svaki poremećaj lučenja bilirubina u crevo izaziva nakupljanje te supstance u krvi. Virusni hepatitis A prenosi se prljavim rukama ili zagađenom vodom i hranom. Osim na koži, žutilo se javlja i u beonjačama. Ova promena može biti više ili manje izražena, a posledica je povećane koncentracije bilirubina u krvi, pa onda i u koži. Bilirubin nastaje razgradnjom sastojka krvi, hemoglobina. U normalnim uslovima, ako nema smetnji u radu jetre ili lučenju žuči, bilirubin se prerađuje u jetri, pa žučnim kanalima preko žučne kese dospeva u crevo odakle se izbacuje stolicom – dodaje dr Raletić.
Najbolja preventiva je redovno pranje ruku i održavanje lične higijene, korišćenje ispravne vode za piće i pravilno čuvanje hrane. Vakcinisanje protiv hepatitisa A preporučuje se posebno osobama koje putuju u tropske zemlje.

Infektivna mononukleoza

Infektivnu mononukleozu ili mono, ili žlezdanu groznicu, izaziva Epštajn-Bar virus. Ova bolest nije visoko zarazna, veruje se da se prenosi pljuvačkom (zato se kaže i da je „bolest poljupca”), a ugroženo je najbliže okruženje zaraženog kada ovaj kašlje, kija, ili kada, na primer, neko koristi čašu iz koje je pila zaražena osoba.
Iako virus ostaje u telu doživotno, mononukleoza obično ne poprima razmere ozbiljne bolesti. Najveći broj ljudi je izloženo Epštajn-Bar virusu do 35. godine. Organizam inficirane osobe proizvodi antitela koja se bore protiv virusa pri ponovnom kontaktu. Na taj način osoba postaje imuna i više ne oboleva od mononukleoze. Lečenje uglavnom podrazumeva odmor u krevetu i uzimanje velikih količina tečnosti.
Mala deca imaju samo minimalne simptome, pa infekcija ponekad prolazi neprimetno. Kod dece uzrasta od četiri do petnaest godina virus može da izazove lak oblik bolesti koja liči na običnu virusnu upalu disajnih puteva. Kompletna klinička slika mononukleoze je najčešća kod adolescenata i mlađih odraslih ljudi. Kod starijih, mononukleoza izaziva mnogo ozbiljnije tegobe koje traju duže.
Protiv mononukleoze ne postoji vakcina.

Simptomi

Tegobe koje se mogu javiti kod mononukleoze su: umor, malaksalost, bol u grlu i otežano gutanje (moguća je čak dodatna infekcija bakterijama koje slabo reaguju na antibiotike), povišena temperatura, otečene limfne žlezde na vratu i u pazušnim jamama, otečeni krajnici, glavobolja, raš kože, gubitak apetita i uvećana slezina.
Od momenta kontakta sa virusom, do momenta pojave prvih tegoba, obično prođe od četiri do šest nedelja, ali kod male dece ovaj period može biti kraći. Simptomi kao što su povišena temperatura i bol u grlu obično nestaju unutar par nedelja, dok umor, uvećane limfne žlezde i uvećana slezina mogu trajati nekoliko nedelja duže.
Ako lekar proceni da je potrebna dodatna potvrda dijagnoze, radi se Monospot test da bi se dokazalo prisustvo antitela na Epštajn-Bar virus u krvi. Ovo je dijagnostički test čiji se rezultati dobijaju za jedan dan. Međutim, infekcija se ne može detektovati u prvoj nedelji bolesti. Drugi testovi za otkrivanje antitela zahtevaju duže čekanje na rezultate, ali mogu da otkriju bolest čak i u prvoj nedelji od pojave tegoba. Od ostalih testova krvi, krvna slika može biti od velike koristi. U slučaju mononukleoze povećan je broj belih krvnih zrnaca, a takođe se mogu otkriti specifični oblici belih krvnih zrnaca, takozvani „virociti”.

Komplikacije

Značajna komplikacija mononukleoze je uvećana slezina. U ekstremnim slučajevima, slezina može da pukne izazivajući oštar iznenadni bol ispod levog rebarnog luka. Kod takve boli hitno bi trebalo potražiti medicinsku pomoć.
Najveći broj ljudi sa mononukleozom ima blago uvećanu jetru (hepatitis). Žutica se javlja ponekad, obično kod ljudi starijih od trideset pet godina. Približno polovina ljudi sa mononukleozom ima smanjen broj trombocita, čiji nedostatak otežava zaustavljanje krvarenja.
Mononukleozu ređe prate anemija, da virus napadne srce ili
komplikacije od strane centralnog nervnog sistema (meningitis, encefalitis, epilepsija, Belova paraliza, Žilijan Bar sindrom).
Epštajn-Bar virus može da izazove i mnogo ozbiljniju bolest kod ljudi sa kompromitovanim imunim sistemom, kao što su ljudi sa HIV-om/AIDS-om, ili kod ljudi koji uzimaju imunosupresive posle transplantacije nekog organa. Postoje podaci koji sugerišu postojanje veze između mononukleoze i povećanog rizika od razvoja multiple skleroze – bolesti koja izaziva mišićnu slabost.

Lečenje

Nema specifične terapije protiv infektivne mononukleoze. Antibiotici ne deluju na viruse, pa ni na Epštajn-Bar. Lečenje podrazumeva odmor u krevetu i uzimanje tečnosti.
Ponekad streptokokna infekcija učestvuje u upali grla koju izaziva mononukleoza. Moguć je razvoj infekcije sinusa ili infekcije krajnika. Ako se to dogodi, biće potrebno lečenje antibioticima koji će delovati na pridruženu bakterijsku streptokoknu infekciju.
Mononukleoza može imati produženi tok, čime obolelog nedeljama drži kod kuće, dok se ne oporavi. Neophodno je biti strpljiv prema organizmu dok se bori protiv infekcije! U toku prve nedelje mogu se osećati toliki umor i slabost, da je teško i ustati iz kreveta. Umor vremenom popušta. Bol u grlu je najgori prvih pet do sedam dana bolesti, a potom slabi. Otečene limfne žlezde bi trebalo da se vrate na normalu u četvrtoj nedelje bolesti. Kod mononukleoze nije neophodno da oboleli bude u karantinu!

Vaša kutija za prvu pomoć

Ponekad i sami možete da rešite problem sa kojim se suočilo vaše dete (i vi, naravno) ako imate dobro opremljenu kutiju za prvu pomoć u stanu ili na radnom mestu. Sve što vam je potrebno možete da nabavite u lokalnoj apoteci.
Ni za jedno od neophodnih sredstava s naše liste nije potreban recept. Ako imate pitanja u vezi sa upotrebom bilo kog sredstva sa liste (ili svih),
objašnjenje vam može dati apotekar. Za svaki slučaj, sve lekove ili oštra
pomoćna sredstva držite zaključane u kutiji ili zaključajte i samu kutiju!
Kutija prve pomoći treba da sadrži primerak vaše liste telefonskih brojeva
službe hitne pomoći i lekara, kao i sledeće preparate:
• 3% hidrogen,
• antibiotsku kremu,
• tablete protiv bolova,
• tablete za snižavanje povišene temperature (paracetamol, brufen i sl.),
• flaster,
• gazu,
• adhezivni flaster sa gazom (hanzaplast),
• zavoj,
• zavoj za bandažu (fiksaciju) zgloba,
• trake za bandažu,
• makaze,
• sterilne pamučne tupfere,
• pincete,
• elastični zavoj,
• toplomer.
Ako vaše dete ponekad ima alergijsku reakciju na ubod insekta ili na
određenu vrstu hrane, odnosno ako vodite brigu o takvom detetu, onda
morate imati i kutiju za alergijski šok u blizini. Ta deca vrlo brzo mogu dospeti u teško stanje i mora im se pomoći najvećom mogućom brzinom.
Lekove i kutiju za alergijski šok ne možete kupiti bez recepta. Kutiju opremite u dogovoru sa lekarom.