Pišem dušom ili srcem?

First topic message reminder :

Tamo gde ljubav stanuje


Bezvoljno sam ležala u krevetu. Čini mi se danima. Da mi nije pripala muka od silnog ležanja ili od gladi, sigurno nikad ne bih ni ustala. Kroz otvoren prozor udahnula sam julsko predvečerje i na trenutak se osmehnula dečurliji koja su jurila oko zgrade. Otišla sam u kuhinju, stavila vodu za kafu i sa uživanjem povukla dim cigarete. Koliko dugo nisam pušila? Koliko ima vremena od kada je Vuk otišao?... Dva dana.
Izašla sam na terasu da ispijem kafu.
Predgrađe, a tako živo naselje. Klinci, očigledno je, izrastaju u prave gradske mangupe, baš kao mi nekada. A onda, baš kao da se sam vrag poigrao, nežni ženski glas, dozivao je:
- Nenade, večera!
Klinci su ustali sa ivičnjaka trotoara i potrčali u susedni ulaz. Svi kod Nenada. Nasmejala sam se. Baš tako počinje priča dece kruševačkih ulica. Jedna priča koju će neke generacije zasigurno pamtiti. Sedamdesetšesto, sedamdesettreće i šezdesetdeveto godište.
Vuk i ja smo bili najmlađi. Živeli smo u kućama u samom centru grada. Imao je istu sudbinu kao ja - da ga čuva baka. Te dve bake, bile su sve što smo Vuk i ja imali. Išli smo u istu školu, u pocepanim patikama koračali visoko podignute glave. Sedeli bismo na asfaltu i pričali dok moja ili njegova baka ne poviče da je večera spremna. Tada ulazimo u prohladnu prostoriju i večeramo u pauzama smeha. Noću, ulice i grad postaju naši.
Vremenom ulazimo u neki novi svet, svet novih ljudi, lakih zarada, dima cigareta, laži i prevara. Posmatramo kako se devojke prodaju za jednu noć, kako ljudi gube kuće i stanove za nepunih sat vremena. Gledamo koliko novca ljudi imaju i rasipaju. Tek tada postajemo svesni da mi doručkujemo poparu, nosimo jedan duks dok se drugi ne osuši i učimo u hladnoj sobi dok ne dođe vreme polaska u školu...

Vuk postaje pravi mangup, a ja jedna od najpoželjnijih devojaka

U nekoj novembarskoj noći motamo svoj prvi džoint. Krademo jabuke na pijaci, maskaru na vašaru, trenerke na buvljaku. A u školi prevazilazimo i sami sebe. Samo od nas zavisi hoćemo li postati neko ili nešto u životu, hoćemo li uspeti. I to, na svu sreću, na vreme kapiramo i dajemo sve od sebe. Ulica nas čeliči, otvara sve mogućnosti, ali nas ne uzima totalno pod svoje. Škola nam daje nadu u neko bolje sutra a bake sigurnost, ljubav i sklonište.
Vuk postaje pravi mangup koji se uključuje i igra u svemu tome spolja. Dolazi kući sa pomalo novca, lupa na prozor moje sobe i šapće:
- Odvoj ovo na stranu, uradi i moj domaći jer neću stići. I probudi me u pet, imam pismeni sutra...
Ujedno postaje i pravi srcelomac. Devojke luduju za njim, a on se, ruku na srce, ponaša kao pravi okrutni muškarac. Zavede i nestane! Ja postajem jedna od najpoželjnijih devojaka u gradu. Ali, ko je i skupio hrabrost da bude sa mnom, brzo bi odlazio. Smetalo bi mu što izlazim bez njega, što nikad nemam mnogo vremena, bio bi isuviše ljubomoran na Vuka, ili, jednostavno, nije pripadao našem svetu.
- Opet te je neki kreten ostavio? - prokomentarisao je Vuk jednom. - Pusti to, nije vredan. Šta on zamišlja, da je neka faca?! Pa nije on Bogom dan, Kristina!
I sve tako, ukrug.
Vuk je skupio dovoljno novca da nam posle završene srednje škole obezbedi još nešto jer nismo imali nameru da idemo na faks ili višu. Zaposlili smo se da bismo pomogli bakama. Nemački je savladao sa malim teškoćama, ali ga je najzad imao u malom prstu. Kao i ja rad na računaru. Uspeo je da ode u Nemačku, ali nikako nije mogao da dobije dokumente. Povremeno se javljao.
- Ovde ne smem da budem, a tamo ne mogu da se vratim. Život mi se ponovo pretvara u pakao, bolje je što sve ovo ne možeš da vidiš. S druge strane, sve je ovde prelepo, ali vraški zajebano, princezo. Čuj, nemoj ništa da pričaš bakama, reci im da sam OK - pričao je.
- Ne brini za to. I... ej, Poki...
- Reci...
- Nemoj da se predaš!
- Nikad, znaš to!
Poki je bilo tepanje od njegovog nadimka. Neki tajni znaci i šifre ostali su za nama, iako sam pamtila čak i svaki pogled, svaki gest.
Ubrzo su obe bake umrle. Iste godine, jedna za drugom. Vuk nije mogao da dođe. U tuđem svetu, pored svega što mu se dešavalo, kako je sve to podneo, verovatno samo on zna. Meni je on tada, po prvi put, tako bolno nedostajao, kao da me je tek tada zaboleo njegov davni odlazak.
Ne sećam se proleća te godine. Sećam se samo mirisa jorgovana, mog tako uzaludnog sedenja na ivičnjaku trotoara u nadi da će mi se bar neko od njih vratiti. Nisam stigla da odbolujem smrt jedine dve osobe koje sam imala na svetu. Nisam odbolovala ni Vukov odlazak. Znala sam da nema leka kada tugujem, da od uspomena i sećanja sigurno neću živeti. Ovoga puta sam ja bila na potezu, trebalo je da osiguram svoju budućnost.
Prodala sam kuću u centru grada i kupila mali stan u predgrađu. Sa znanjem koje sam imala, posla koji sam pored redovnog, tad već i samostalno obavljala, novca je bilo na pretek.
Godine su brzo i nekako podmuklo prolazile. Kao i poneki muškarac u mom životu. Nisam se ni trudila da nekoga zadržim kraj sebe. Za to je trebalo vremena, strpljenja, tolerancije, a ništa više od svega toga nisam imala, bolje reći nisam želela da imam.
A onda se Vuk jedne julske noći javio:
- Princezo, najzad dolazim, doduše, nakratko...
Od silnog uzbuđenja nisam mogla da pričam. Samo sam mu rekla svoju novu adresu.

Telo mi je treperilo
od njegovih poljubaca

Kada je ušao u moj stan, vrištali smo od sreće, smejali se, grlili, opet vrištali. Posle takvih izliva emocija, sedeli smo i pričali čitave noći. O svemu. Posle svega, sada ima svoj auto, posao, stan, dokumente, sve. Uradio je sve što je želeo.
- A vidim, i ti si! Da li ti je ostalo dovoljno novca? - pita me.
- Sasvim dovoljno. Ako nekad budem imala dete, stvoriću mu nešto, da nikad ne prolazi kroz sve što smo prolazili ti i ja.
- Doneo sam ti nešto novca, da malo teraš silu, i pune dve torbe garderobe, oduševićeš se, broj sam, vidim, pogodio.
Spušta pogled i ja primećujem bol na licu koje je dobilo poneku boru. Sede vlasi čine ga starijim, kaže, osedeo je posle smrti baka, kao i ja. A bili smo tako mladi tada.
- Ja se farbam, baš me briga - pokušavam da ga razveselim, ali očigledno je da ga još nešto muči. Kao da mi čita misli, konačno mi kaže:
- Pre dve godine sam se oženio jednom Nemicom.
- I tako si dobio papire? - pitam, a znam.
- Da.
- Jesi li se zaljubio, ili si se oženio zbog papira?
- Zaljubio sam se - kaže promuklim glasom i ja znam da laže.
Znam da ga je stid samog sebe. Posle svega što smo preživeli, posle mnogo odricanja, ponosa, on se tako dobro prodao! Poverovala sam u laž.
- Imaš li dece? - upitala sam ga.
- ]erkicu, zove se Kristina - smeši se, a meni suze stoje u grlu.
Ne, ne vredi plakati. Bar ne sada kada smo uspeli u životu. Ne vredi plakati ni zbog čega, to Vuk i ja najbolje znamo. I držimo se toga i u predivnom praskozorju što ne obećava ništa drugačije, ništa što već ne znamo, dok palimo sveće na grobovima naših baka.
Spavala sam čitavu večnost. Posle toliko godina, prvi put tako dugo i mirno. Kao da sam se pomalo umorila od svog života.
- Hej, princezo, moram da se vratim nazad. Hajde da okrenemo jedan krug, nikad te nisam vozio u besnom autu.
Pospana, ali vrlo svesna toga da on odlazi, stvara mi se osećaj onih istih suza u grlu. Vožnja kruševačkim ulicama vraćala je slike prošlosti, detinjstva, naše mladosti. Ispred svoje kuće je zastao i dugo ćutao.
- Želiš li da uđeš? - pitala sam.
- Ne, ne mogu. Mislim da bi me to ubilo. Uradiću isto što i ti. Prodaću je i kupiti stan u istom onom naselju, sviđa mi se. A i... znaš, živim u nadi da ću se jednog dana ipak vratiti. Uostalom, sada ću češće dolaziti.
Kada je već bilo krajnje vreme da pođe, dovezao me je do ulaza zgrade i dugo i nežno ljubio. Celo telo mi je treperilo od po-ljubaca. A rekao mi je, kada mi se to desi, tako ću prepoznati onog pravog. A da li je on bio onaj pravi? I da li smo uradili sve što smo želeli? Jesmo li, kada još ponekad poželimo da nam se vrate one godine trčanja po kiši, da osetimo miris tamjana u sobi, grejemo promrzle ruke, da još jednom, makar na tren, čekamo da se ohladi popara dok se smejemo sedeći za rasklimanim stolom? I uzalud sve zlato, sav novac ovog sveta! Shvatamo da je jedino blago samo jedno - naš smeh koji će nam za nekoliko trenutaka život ponovo oteti...
On odlazi, ja još neko vreme ostajem da sedim na ivičnjaku trotoara, kao kada je i prvi put otišao. Kao kada sam donosila važne odluke u životu. Kao kada su bake umrle.

Posmatram Saletove zelene oči i znam da ću zauvek ostati sa njim

Neko seda kraj mene. Kaže:
- Uh, više ne mogu da se smestim na ivičnjak. Bilo je lakše kada sam bio mali. Ako mi neko pregazi noge, znaću da treba teritoriju da prepustim nekim novim klincima.
Iznenađena sam. Sale. To je lik iz generacije šezdesetdevetog. I sa njim smo mnogo toga prošli, dugo ga nisam videla.
- Šta ti radiš ovde? - pitam.
- Isto što i ti. Treći ulaz, drugi sprat, malo sopstvenog mira posle svega.
Ne pitam šta se desilo sa njim. Ne pita ni on mene. Savršeno se kapiramo ćuta-
njem. Iz nečijeg stana dopire melodija stare pesme za koju pouzdano znam da je i ova generacija šezdesetdevetog voli.
Ustajem i kažem mu:
- Hajde da ti i ja prošetamo do grada, kupimo pomfrit sa dosta majoneza i prskamo se vodom iz fontane? Važi?
- 'Ajde, ako te nije sramota - smeje se.
- Daj mi ruku!
- Hej, mala, šta zamišljaš ti, držanje za ručice sa mnom?! - pita Sale.
- Hej, faco, tvoje vreme je prošlo - zadirkujem ga.
- Pa, u pravu si. Pogledaj ih samo... - pokazuje mi na grupu klinaca levo od nas.
Uzima me za ruku i pita:
- Usput, je l' ono bio onaj mali, kako se zvaše...?
- Da, baš on.
- Znači, uspeo je da dobije dokumente, čim dolazi i odlazi.
- Da, oženio se tamo - kažem i istog trenutka kao da se i sama mirim sa tim.
Opušteno, bez mnogo reči, šetamo, prskamo se, jurimo. Znam da se za nekadašnjeg mangupa grada Kruševca ne moram boriti. On je došao i ostaće tu. Miran, tih i stabilan. Neće postavljati suvišna pitanja, a znaće sve iz samo jednog pogleda. Budićemo se zajedno, savršeno ćemo se kapirati i imaćemo jedno drugo nesebično, jer to je sudbina koja nas je ipak čekala u predgrađu.

¤ ¤ ¤

Ne izlazim iz kreveta dva dana. A kada najzad izađem na terasu, trgnu me neki novi klinci što jure kruševačkim ulicama. Igraju žmurke u Partizanskih kurira, tuku se u Zakićevoj, ljube se u Porti, na Trgu se danonoćno smeju.
Trgne me i zvono na vratima, Saletov čvrst zagrljaj dok ostaje sa mnom na terasi i predlaže da brojimo zvezde. I opet, sa radija se čuje ona pesma koja možda tek sada dobija svoj pravi smisao:

"Jedne noći, jedne zime,
ko zna gde i ko zna kada
moje će te setit ime
naših šetnji, našeg grada.
A ja neću s tobom biti
da te smirim, da ti pričam,
tvoj će nemir tada skriti
neko ko mi nije sličan..."

Posmatram Saletove zelene oči i znam da ću zauvek ostati sa njim.
I, da, naravno, ako bude muško, zvaće se Vuk. Toliko mu dugujem. I sebi. I bakama.

"DEVEDESETE"

"Od toga dana, sve sto je nekada bilo vazno, postalo je lazno i dosadno. Propustao sam stvari koje nikada ranije ne bih propustio, izmisljao lukavstva i putovao da bih za trenutak video njen osmeh. Za nju sam bio sve ono sto je u jednom trenutku moglo da joj pricini zadovoljstvo, za nju sam bio radostan i ozbiljan, govorljiv i cutljiv, uljudan i lud, bogat i siromasan. Kada je shvatila u kakvom sam stanju, stavljala me je na razlicite probe. Za mene je bilo zadovoljstvo da joj sluzim; nije mogla da smisli zelju koju s lakocom ne bih ispunio.
Onda je shvatila da je volim vise nego bilo koji muskarac i nastupila su mirna vremena, ona me je razumela i prihvatila moju ljubav. Videli smo se hiljadu puta, putovali zajedno, cinili nemoguce da prevarimo svet i budemo zajedno.
Trebalo je da budem srecan. Ona me je volela. I neko vreme sam bio srecan, valjda.
Ali moja sudbina nije bila da osvojim ovu zenu. Sada kad sam uzivao u toj sreci i vise nije bilo potrebe da bilo sta zrtvujem, kada sam bez mnogo truda od nje dobijao osmeh i poljubac ili noc ljubavi, u mene se uvukao nemir. Nisam znao sta nije u redu, postigao sam vise nego sto sam u svojim najsmelijim snovima zamisljao. Ali bio sam nezadovoljan. Kao sto sam rekao, moja sudbina nije bila da osvojim ovu zenu. Ako se to i dogodilo, bilo je slucajno. Moja sudbina bila je da patim zbog ljubavi i kada je svest o tome da posedujem svoju ljubljenu pocela da leci i ublazava te patnje, ja sam osetio nemir. Neko vreme sam odolevao, a onda sam mu se iznenada prepustio. Napustio sam zenu...
Otputovao sam i vratio se posle godinu dana. Bilo je to neobicno putovanje! Cim sam se udaljio, u meni je pocela da gori stara vatra. Sto sam se vise udaljavao i sto je vise vremena prolazilo, sve me je vise mucila strast i ja sam joj se radovao i nastavio da putujem celu jednu godinu, sve dok taj plamen nije postao nepodnosljiv i primorao m da se vratim voljenoj.
Nisam mogao da joj kazem ili napisem sta me je oteralo od nje i sta me je vratilo njoj. Da li sam to i sam znao?..."

Herman Hese - Srecan je ko ume da voli

Uticaj šalterskih službenika na azbuku

Te godine je izvesna Dušanka Jenić rešila da, kao redovan student druge godine fakulteta, konkuriše za Opštinski kredit. Nije bio veliki novac u pitanju, ali je mogao da pokrije bar jedan deo troškova stanovanja i ishrane u Studentskom domu. Sa sobom je ponela ličnu kartu svojih roditelja, svoju ličnu kartu i potvrdu sa fakulteta. Prijave su se podnosile na prvom spratu zgrade na šalteru za informacije. Informacije o postupku, kao i formular dobila je odmah i vrlo pažljivo je pristupila popunjavanju istih.
Kako je znala svoje i imena svojih roditelja kao i na kojoj je godini studija trenutno, formular je ubrzo bio popunjen i spreman za predaju. Dušanka je teško pamtila lica inače, a kad je reč o šalterskim službenicima njih se i nije trudila da zapati. Istini za volju čak i da je imala tu neodoljivu želju da zapati lica, nije mogla nikada da ih vidi u celini. Uvek je jedan deo lica bio posebno istaknut, nos, usta, oči, što zbog prljavih stakala, što zbog gomile papira, iscepanih lenjirom na kojima su stajale informacije o pristizanju sindikalnih pilića, žiro računi i obavezno jedna popunjena uplatnica naslovljena na Petra Petrovića.
Predala je papire, i sačekala da službeno lice pregleda, dopuni i kaže joj kad može da očekuje povratnu informaciju.
- Loše si popunila formular.
- Kako loše?
- Tako lepo, u formularu si napisala da se prezivaš Jenić, a u ličnoj karti ti stoji Janić. Znaš li ti kako se prezivaš? I ne samo ti nego i tvoji roditelji?
- Oprostite, stvarno sam pogrešila, a šta da se očekuje kad smo od pre godinu dana postali Janić.
- Promenili ste prezime?
- A ne, nismo mi promenili prezime, nego ste vi, šalterski službenici, promenili nama prezime.
- Kako mi?
- Pa tako, mi smo se prezivali Jenić. Moj deda se preziva Jenić. A onda je neko u nekom dokumentu umesto Jenić napisao Janić, pa kad je trebalo da se usaglase neka dva dokumenta moj otac je imao ozbiljan problem.
- Pa dobro, moglo je da se ispravi.
- Moglo je, ispravili smo, ali to nije nimalo bilo jednostavno. Kad je tata rešio da reši taj problem, on je obišao redom, katastar, poresku upravu i sva ostala dokumenta i prebrojao da je u više dokumenta bio Janić nego Jenić, pa je onda rešio da se prezivamo Janić. I onda smo svi mi promenili svoja dokumenta i sad smo svuda Janić.
- Pa to je nemoguće.
- O da, moguće je. Molim Vas dajte mi drugi formular.
Dušanka, je još pažljivije pristupila popunjavanju formulara i posle nekoliko minuta predala papir.
- Ovo opet ne valja!
- Šta sam sad pogrešila?
- Ne slaže se ime majke.
- Jaooj da, zaboravila sam kako mi se zove majka.
- Kako si bre zaboravila kako ti se zove majka?!?
- Lako! Moja majka ima dva imena službeno i neslužbeno ime, ali ne mogu sad o tome, nekom drugom prilikom ću da Vam objasnim, duga je to priča.
- Bolje počni odmah da pričaš, u protivnom ću pomisliti da si ukrala lične karte roditelja.
- Ufff. Kad se moja majka rodila uveliko je trajao drugi svetski rat. Decu su upisivali u Mesnim kancelarijama naročito školovani ljudi, koji su znali sva slova azbuke. Postavili dva pitanja mojoj babi i završili proceduru.
–Kako će da se zove?
–Marija.
–Kako joj se zove deda?
–Milan.
Postupak završen za dva minuta. E, onda je došlo vreme da se krene u školu. Kad je krenula u školu upisali su je kao Marija Tošić. Onda su proveravali zbog vakcine i videli da je ona upisana kao Milena Milanović. Nije bilo dobro ni ime ni prezime. A kako po zakonu tada nije bilo moguće menjati i ime i prezime, već samo jedno od ta dva, moj deda je, da ne pukne bruka po selu, njoj promenio prezime, i ona je od tada službeno bila Milena Tošić. Kad se udala uzela je očevo prezime Jenić, koje je sad Janić. Doduše i moj otac se jedno vreme prezivao Milanović, jer se i njegov deda zvao Milan.
- Pa što nije odmah provereno kako je upisano?
- Ko da proveri?
- Pa tvoja baba.
- A hoćete li Vi meni sada da dozvolite da proverim šta pišete u tim knjigama?
- Neću.
- Tako sam i mislila.
- Svejedno, trebalo je već da zapamtiš to.
- Pa pamtim, kad pročitam u ličnoj karti. Dajte mi molim Vas još jedan formular.
Dušanka Janić je dobila kredit.
Šalterskog službenika je zapamtila po velikom nosu, buljavim očima i strašnom coktanju i mrmljanju da su uglavnom stranke, koje podnose molbe, zahteve i koje popunjavaju formulare nepismene i krive.
Dušanka je oprostila uvrede jer je shvatila da su s’one strane šaltera taman tak’i da bi ubeđivanja mogla samo njoj da utiču na lepotu, te se manula ćorava posla.
To je bilo pre 20 i kusur, bila sam prisutna, a kako je danas – čitajte sutra.

Crveno

Pijem kafu, i po ko zna koji put slušam …repeat… i pročitam pomalo onih par redaka što stoje ispod. Baš se nekako tako osećam, kao prah, mada iskreno nikog nije briga niti me ko pita.
- Je l’ bre sreće ti, kako si? Osećaš li šta?
Pa da mu k’o čovek odgovorim, da SAM i da osećam, uglavnom crveno.
Vidim crveno. Da, kao kad se svetlost razlije pa si samo sposoban da želiš. Želiš bez granica.
To crveno me uvek podseti na 21.septembar 1997. godine, rodjendan članova moje porodice, kada sam zarad viših ciljeva bila sprečena da im isti čestitam. Posle sam se kajala.
Dan kada sam morala od tih istih bliskih da krijem gde sam i šta radim, iako su me ispitivali, prepitivali i videli da lažem kao pas, ali nisam priznala gde sam bila.
A bila sam kontrolor, ispred SPO-a. Celog tog dana su mi se prelivale nijanse crvene. I tad sam mislila i videla samo crveno. Redovno sam odlazila do toaleta da obrišem pljuvačine sa lica, kao izdajnik svoga naroda. Knjigu “Noć Đenerala” sa posvetom “Dragoj …. noć kad je streljana istina”, nisam smela ni da pomislim da ponesem, a trebalo je, mogla sam da se sakrijem iza nje.
Odlučila sam da propustim drugi krug, 5. oktobara 1997. godine. Moja prva godišnjica braka. Provela sam je u nekom selu berući kukuruz kao svaki pravi mladi socijalista. Oni su doduše voleli višnje, valjda zbog crvene boje koja im se razlivala po rukama.
Onako umorna, crvena od sunca, crvenih očiju od prašine, crvenih tragova po rukama, lagano sam se pela uz stepenice. Na vratima stana me je čekao jedan od njih.
- Gde si ti ceo dan? Svi te čekamo, moraš da se pojaviš!
- Niste me dovoljno popljuvali, ili šta?
U odlasku, ka tamo, sem što nisam dozvolila nikome da mi čestita tu godišnjicu, i što sam lagala kao pas, po drugi put, slušala sam izvinjenja. Proverili mi stablo, ono porodično, izvršili autopsiju, i videli da sam fino čeljade. Tad nije bilo važno što nisam bila jedna od njih i što sam kontrolor ispred SPO-a. Sačekali me kafom, bombonjerom (sa višnjama), sokom i crvenom ružom. Slavili su 5. oktobar, moju godišnjicu. Ja nisam. Bila sam na drugoj strani. Jedna od nas.
5. oktobar sam proslavila par godina kasnije.
I sad je to crveno izronilo. Kezi se, smeje i likuje. Razliva se, uvlači se pod kožu i peče, kao 11 godina pre, kao 11 -to majska crvena ruža. Užas!
Ne želim to crveno!
Želim da crveno opet bude samo boja – boja ljubavi i da je želim bez granica!

Digitalna presuda

Sve vas razumem, moji net prijatelji, sve razumem i podržavam, ali ne mogu da primenim ni jednu jedinu vašu preporuku.
Pišete o digitalnom identitetu, o oglašavanju i internet reputaciji, o tome da li su bolji blogeri ili novinari, o kvantitetu i kvalitetu i meni posle svih vaših tekstova ostane jedino da plačem.
Ne umem i ne mogu da primenim sve te pametne stvari o kojima pišete a smatram da se svest i svet menja na licu mesta. Na terenu. Na pojedincu!
Zašto ne mogu?
Zato što na teritoriji gde ja živim internet je jedno ZLO koje mora da se iskoreni u svim firmama i na svim nivoima.
Još uvek nismo stigli do odluke da internet treba da postane svakodnevica, sa ograničenom mogućnošću pristupa pojedinim web destinacijama.
Ako se kojim slučajem desi da vas okarakterišu kao nekoga ko je već neko vreme na internetu, može da vam se desi da popijete otkaz ili da budete počašćeni neosnovanom pljuvačinom.
Ovde gde ja živim i radim, mladim, vrednim i ljudima željnim znanja i svima onima koji pokazuju rezultate niko ne pomaže. Niko ne želi da vidi da bi možda njihov digitalni indentitet mogao da bude iskorišćen u cilju poboljšanja kako uslova rada, tako i produktivnosti.
Pa čak i ako postoje rezultati, i kada se ti rezultati obilato koriste, niko vam neće reći bar “OK, samo tako nastavi”, već će vam se još podsmevati.
Ovde gde ja živim nije dobro biti žena. Tamo gde radim pogotovu. Žene su nesposobne, glupe i dobre su samo za poslove koji se slabo plaćaju, još ako pride progovore, onda postaju kurve, opajdare i sve ono što muškom svetu padne na pamet.
Isti taj svet koji će po vama pljuvati i koji će se svojski truditi da vas unazadi u svakom mogućem trenutku, žaliće se na zastarelost pojedinih organizacija (toplana, vodovod, elektodistribucija, opština …) i braniće svoju žensku decu jer su zapravo samo ona drugačija i ne pripadaju grupi “balkanskih žena”. Njihove su žene drugačije, njihove su ćerke drugačije, njihova su muška deca najsposobnija, njihove su diplome vrednije.
Sve je njihovo brže, bolje i pametnije.
I oni su brži, bolji i pametniji.
Sve između su gola govna, kurve, opajdare i jalovina.
Napisala sam gomilu jednu tekstova ko sve i šta radi i umesto promena na bolje dobila značku “neprijatelj I klase”.
Uz povike “Eliminiši neprijatelja!”
Umesto utehe, rešenja ili predloga bar, redovno dobijem samo pitanje – “Što se kačiš?”
Zato dragi moji net prijatelji, ja više neću da se kačim. Neću da pišem o gradu u kome živim, o školi gde idu moja deca, o firmi u kojoj radim, o komšijama sa kojima delim zgradu, jer većinu vas uopšte to ne interesuje a ja više nemam snage da se nerviram, što zbog toga što VIDIM gde ide ovaj VAŠ svet a gde ide ovo moje “malo misto” gde živim, što zbog toga što moje tekstove okarakterišete kao đubre. Nešto neprimenjivo na globalnom nivou.
Čista jalovina!
A svi znaju šta se radi sa jalovinom i kako se presuđuje jalovim ovcama.
I realno i digitalno.

Spremam se za ovaj post 2 meseca …

… sa namerom da raspakujem celofan, ali i ovoga puta odustajem, da se ne zamerim blogos(f)eri.
Koga nema bez njega se i može i mora.
Ništa nisam mudro izrekla, to je realnost.
Svi koji misle drugačije – u zabludi su!
I na internetu je situacije identična, kao u stvarnom životu. (to samo za one koji veruju u dva paralelna sveta, ja ne verujem).
Laži, prevare, pljuvanja, otimačine, premetačine, virtuelna podjebavanja, prostakluci, sve vam je to danas internet.
Ima i finog sveta, i srećan je onaj koji može da ga pronađe.
U proteklom periodu sam više puta ispala budala, onako svetska, izvinjavala se kad nije trebalo, pokušavala da razumem pojedine pojave i događaje u društvu i shvatila da 98% onih koji sebe nazivaju liberalima ili demokratama nemaju od istih ni početna slova.
To zna da uvredi i ja prosto pobesnim kad jedne iste reči bivaju drugačije tretirane u zavisnosti od osbe koje ih izgovaraju.
Prihvatanje ili osuda zavisi samo od toga ko vam više treba u tom trenutku.
Dalje, zbog prevelikih obaveza koje sam imala i zbog hitnosti istih, nisam bila u mogućnosti da se organizujem i budem na nekim mestima i provedem neko vreme sa meni dragim ljudima.
Neki to razumeju, neki ne.
Sasvim korektno.
A za poslednja 2 meseca ja sam:
- savladavala svoj bes
- krečila
- menjala krov na kući
- putovala
- slavila tri rođendana i jedan odlazak u penziju
- stavljala zimnicu
- spremala decu za školu
- i redovno odlazila na posao.
Pa i da sam, a nisam, neka sposobnija, ne bih mogla sve da uglavim u 24h, koliko jelte imam na raspolaganju za jedan dan.
Iz tih razloga, i zbog nerazumevanja ja sam:
- ušla u kućicu
- prestala da pišem
- preselila priču na drugi server
- otkazala obaveze koje sam prihvatala da bih nekima pomogla – nisam ljuta da se zna, samo nemam vremena.
Ko razume OK, ko ne razume opet OK.
- shvatila da u životu najgore prolaze oni koji pokušavaju da nešto urade, da nekome pomognu ili da imaju svoj stav.
Iz toga razloga, od ovog trenutka ja sam okrenuta samo sebi.
Žao mi je, zauzvrat ne tražim ništa, pa ni pjuvanje.
“Dalje” neće biti, osim ako me neko debelo ne isprovocira da saspem svima SVE i odem u pičku lepu materinu.

Sve je moguce, sve je na dohvat ruke, samo se covjek ne smije predati...

Tesko je dok se ne odlucis, tada sve prepreke izgledaju neprolazne, sve teskoce nesavladive. Ali kada se otkines od sebe neodlucnog, kada pobjedis svoju malodusnost, otvore se pred tobom nesluceni putevi, i svijet vise nije skucen i pun prijetnji. Kako su ljudi nesavrseni. U svemu. Ne mogu da zive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traze u zeni, u drugom covjeku, u lazi. Potrebna mi je ta druga polovina, a o njoj nista ne znam. Drugi covjek je zatvorena kutija i nista iz njega nece izaci ako to on ne zeli. Mi mozemo da stojimo pred tajnom danima, nista nam se nece otkriti. Nepotpuni smo, a zatvoreni. Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugom. Trebali bi da se vratimo prirodi i njenoj cistoti. Postajao je neki filozof koji je to predlagao ljudima. Nisu ga poslusali.

Smatrao sam duznoscu i srecom da sebe i druge cuvam od grijeha. I sebe, uzalud je kriti. Grijesne misli su kao vjetar, ko ce ih zaustaviti? U cemu je poboznost, ako nema iskusenja koja se savladavaju? Covjek nije Bog, i njegova snaga je bas u tome da suzbija svoju prirodu, tako sam mislio, a ako nema sta da suzbija, u cemu je onda zasluga? Sada o tome mislim drukcije. ali da ne pominjem ono sto ce doci kad bude potrebno. Bice vremena za sve. Na koljenu mi je hartija koja mirno ceka da primi moj teret, ne skidajuci ga s mene i ne osjecajuci ga sama, preda mnom je duga noc bez sna, i mnoge duge noci, na sve cu stici, sve cu uciniti sto moram, i da se optuzim i da se odbranim, zurba nije potrebna, a vidim da ima stvari o kojima mogu pisati sada, i poslije mozda nikad vise. Kad dodje vrijeme, i zelja da se kazu druge, i one ce doci na red. Osjecam kako stoje nagomilane u magazama moga mozga, i vuku jedna drugu, jer su povezane, nijedna ne zivi sama za sebe, a opet ima nekog reda u toj guzvi, i uvijek jedna, ne znam kako, iskace izmedju drugih i izlazi na svjetlo, da se pokaze, da osine ili utjesi. Ponekad se guraju, nasrcu jedna na drugu, nestrpljive, kao da se boje da ce ostati nerecene. Polako, za sve ima vremena, dao sam ga sam sebi, a sudjenje ima suocenja i svjedocenja, necu ih mimoici, i moci cu na kraju da donesem presudu sam sebi, jer sam samo ja u pitanju, niko drugi, samo ja. Svijet mi je odjednom postao tajna, i ja svijetu, stali smo jedan prema drugome, zacudjeno se gledamo, ne raspoznajemo se, ne razumijemo se vise.

Mesa Selimovic

Darovi Ljubavi...

Zaogrnut plaštom čežnje za mojom voljenom sjetom i bolnom čežnjom ispunjen snatreći o našoj ljubavi... pisah da svaka ljubav kao i čovjek ima svoje rađanje, sazrijevanje starost i kraj. Samo one prave ljubavi su vječne...ljubavi u kojima si sav natopljenom voljenom..u svakom licu je vidiš...u svemu nalaziš i prepoznaješ njeno prisustvo...sve je dio nje...od vjetra joj lice stvaras...vazduha..sunca mjeseca, zvijezda uvijek je svaki put ljepše praviš...u svemu osjetiš njen miris...u svemu čuješ eho njenog glasa...u svemu i u svim svojim stanjima je voliš svakim danom jače...ljepše i lepršavije...I uvijek si gladan njenog dodira, osmijeha, usana...Bilo u bolu ili radosti...sa njom ili bez nje...odvojen ili spojen zauvijek. Voljena i ja smo bili darovani ljubavlju, koja se jednom ili nikada ne doživi u životu....ljubavlju koja nam je otvorila sve tajne odaje najljepših duginih boja i jedinstvenih nazaboravnih nebeskih mirise u kojima nas je obavijala mehkoćom bijelih oblaka...
Ljubav nam se radovala...osmjehnula svojim najljepšim osmjehom...Naša srca učinila su joj se dovoljno lijepa i dobra da se ugnijezdi u njima...Naša ljubav je strastvena,prejaka...presnažna, i kao takva puna neponovljive ljepote...ali i bola...i traži svu snagu i zrelost...od mene i voljene...traži sve što je u nama kako bi nas zauvijek nagradila dok živimo... neprolaznom ljepotom i ugodom u svakom našem danu, sahatu
svakom našem dahu...Naša ljubav posjedovala je samo jednu vrsta strepnje...da nikada ne izgubiš osobu koju voliš...I jedino je tada strepnja dobra jer tada stalno razmišljaš i sanjariš kako da voljenu ili voljenog svaki put ljepše i raznovrsnije obraduješ najljepšim poljupcem i osmjehom daruješ...živiš i samo njoj sve svoje stvaraš i daruješ...Predivni su i neponovljivo čarobni bili naši kratki susreti...a duga...bolna i teška čežnja kada smo dugo bivali razdvojeni...Voljena i ja nismo kao hiljade drugih parova smjeli sebi dozvoliti da nam sujeta...ego...ljubomore...sumnje...laži...nemiri stalnih strepnji za ishod..te sastavnih igara svih ljubavi...vruće-hladno..dokazivanje ko jaće snažnije i ljepše voli i slićnih stanja...ko je kome odaniji, vjerniji...budu dio naše ljubavi...jer usred tih stanja nastaju i čine se greške...koje mi sebi nismo smjeli dozvoliti...a u našoj ljubavi takve greške se jako skupo plačaju sa teškim posljedicama po oboje....ukoliko oboje nismo istinski cijeim sobom voljeli...i u svakom trenutku bili spremni zauvijek zajednički krenuti po naš komadić neba...U svakom trenutku.. stanju, okolnostima ja bih stao iza nje, iza naše ljubavi, svim onoim od cega sam szdan štitio našu ljubav i svoju voljenu Znala je to...
Nismo smjeli sebi dozvoliti slobodu da ne razlučimo u srcima da li istinski cijelim sobom svim svojim bićem volimo...ili strast...žudnja i želja da se bude voljen...stvara privid ljubavi...Ja nisam želio nikada da se povremeno volimo...da ljubav uzimamo i dajemo kao brzu hranu...Želio sam da u našim rijetkim susretima...da jedno drugom u tako željenim viđenjima...bez bojazni...sa radošću i ushitom...pružimo sve što nam je u srcima...svu ljubav...nježnost...strast...osjećaje...sve ono najljepše u nama...koje smo u srcima i tijelima zatomljavali... u dugim...lijepim i bolnim...bezbrojnim noćima čežnje..u kojima smo snivali i vjetar moljeli da na svojim krilima nosi naše poljupce...nježnosti i toplinu...a zvijezdama ispisivali riječi volim te...želim te...trebam te....

I samo je molitva davala utjehu...olakšicu srcu i prije nego bi mi san odveo dušu u svijetove u kojima sam tragao za njenom dušom... tuga...bol i sjeta bi se raspršili i ostajao je samo najodaniji pratilac voljenih, neiscrpna i sveprisutna nada...nada da će u svakom novom sutra ona biti moja a ja njen...Čežnja i nada...molitva i snovi bili su naši stalni gosti...Želio sam da bude samo moja sultanija zauvijek...Da je zovem svojom ženom...a ona mene njenim mužem...Da sa radošću...ljubavlju u dušama zajednički stvaramo uslove za naše gnijezdo...za našu luku u koje ćemo srca usidriti...za našu dugu ljubavi...jer sam je od prvih dana...od susreta davno upisanog u Knjigu Istine svojom ljubavlju u srcu vjenčao zauvijek....Mi nismo imali prava...niti vremena za bilo šta drugo sem iskrene i nebeski čiste ljubavi.
Ni bilo šta drugo sem povjerenja i iskrenosti u svim stanjima koje bi dijelila ona samnom a ja sa njom...
Kada smo se manetili riječima i srcima na ljubav...ona meni i ja njoj... ja sam i pred Bogom preuzeo obavezu i odgovornost da ne dopustim da ona nikada samnom u životu bude nesretna...ili da ikada uzdahne u životu zbog ljubavi...da je njeno srce odlučilo meni pripasti....Od prvog dana kada sam ostao naprosto skamenjen...zatećen...bez daha i nijem pred njenom ljepotom i čistotom srca i duše...ushićen njenim kristalno čistim i prejakim ljubavim amanetima i izjavama... kao i spoznajom o dužini godina u kojima me je voljela... a da ja to nikada nisam znao....čuvao sam...štitio i pazio je...kako bi je... ukoliko njeno srce na stazi kojim sam je vodio odustane...posustane i umori se...sačuvao i vratio bez posljedica po nju u život kojim je živjela...prije nego što su nam se duše sastale... prije nego nam se ruke dodirnuše...a oči prvi put nježno i dugo poljubiše...poljupcem... kojim spojismo krila naših srca da u svim vremenima i svijetovima zajedno lete....

Nisu nam krila srca bila dovoljno snažna. Mjesto sunca ljubavi...sunce strepnje,bojazni i nevjerovanja da je istinski voljena topili su njena krila ljubavi. Strepnja...dvojnost...kolebanje srca odlasci i dolasci, duga nejavljanja...najteža staza kojom je povedoh...učinile su svoje. Od dara ljubavi i nesagledive lepeze
ljepota koje nam je raskrilia i obgrlila naša srca i tijela, nama će ostati sjećanja protkana sjetom...
romantićni i nježni snovi koje nikada nećemo odsanjati...moj zapis o nama...o voljenoj...zapis o nepovratno raspršenim darovima prelijepe ljubavi koja su nam Božijom milosti srca bila natopljena...

Napisi mi par reci, da znam da si tu..da znam da cujes me, i da ne uvenu nadanja, moja sva. Napisi redak, dva
Prosto je ko godine koje prolaze, kao ljubav moja, uzdrzanost tvoja, kao vetar, kao srce sto razuma nema...
Reci da od tebe, bar par reci cujem ja...

Nevidim smisao pisanja, kada se istroše reči, istupe osećaji, zagube osećanja. Jer čovek bez osećanja, nije čovek.
Ne možete reći da ipak, bi se moglo imitirati, ne! Nipošto. Začas se ta prevara otkrije, a i pisac takvih nedela brzo sagori, jer vatru treba održavati, jer đaba vam bilo ognjišta kada u njemu vatru nemate!

Moj Tajni i ja.....


Ponekad upoznamo ljude koje znamo od uvek.Prvi put ih vidimo a osecamo ih. Znamo odmah kakvi su i od cega su. Nismo ih nikad do sada videli ali ih poznajemo. Ne mozemo sebi objasniti zasto su nam toliko bliski,a i ne pokusavamo...jer bitno nam je samo da nam je sa njima lepo i da smo opusteni kraj njih. Volimo iste stvari..na isti nacin gledamo na zivot..istim se stvarima smejemo i uzivamo u onom sto volimo.Takvi smo moj Tajni i ja. Znam ga od uvek.On je ja i ja sam on. Postoji ipak nesto u cemu nismo isti. Na tuzne i bedne stvari ne gledamo istim ocima, a bedni smo mi.Ja i on. Krijemo se da nas niko ne vidi...krijemo da niko ne sazna da imamo jedno drugo...pred drugima glumimo da se ne poznajemo. Lazemo one koje mozda volimo...ali za koje znamo da sigurno vole nas.To nam daje snagu i pouzdanje...mi smo voljeni i zato smo jaki.Vole nas oni koji zele da budu voljeni...a mi ih i mozda i ne volimo ali im dozvoljavamo da nas vole! Trebamo jedno drugo...ocajnicki...jer jedino kad smo zajedno mi znamo ko smo i sta smo.Jedino tad. Opet idem tamo,tamo negde gde je on.Idem,da bi se osetila zivom.Osecam drugaciji vazduh..ostriji...gledam u nebo.Vidim predivno nebo i divne bele oblake. Razmisljam koliko dugo vremena nisam videla oblake.Sve je ovde cistije.. put kojom putujem...i kuce i sume i grad...sve..bas sve! Lepo mi.Ovde je sve drugacije i lepse iako me ovi ljudi ne poznaju.Nisam njihova...ali prihvata me ovo nebo i ovi oblaci jer ovde sam dosla,da bih bila sa njim.Saljem mu poruku:Stigla sam.Ne dugo zatim cujem poruku.On javlja: Veceras sam sa tobom.Srce pocinje jace da mi udara...zamisljam nase trenutke bivse i buduce i ta sreca me odvodi u san... Noc je pala.Cekam ga.Otkljucavam vrata jer treba svakog trena da dodje.Vrata ostavljam tako..otkljucana da odmah udje...bez kucanja,da ga niko ne vidi..jer on je Tajni.Cujem kucanje.Tu je. Ne ljubimo se i ne rukujemo se.Samo se smejemo i pozdravljamo.De si ti Lutak rece mi...Pa tu sam odgovaram. Sedamo na krevet....pocinjemo da pricamoKaze mi: Nisam hteo da dodjem ovog puta...Kada sam primio poruku rekao sam sebi: Necu ici....ali ti si me urekla.....nisam mogao da se obuzdam...Pocinjem da se smejem.I ja i on.Pokusava da bude duhovit ali ja znam da je iskren. Ne ljutim se ..zato ga trebam...sto je uvek iskren i sto ne postoji maska na njegovom licu. Njegova iskrenost me ne boli i ovog muskarca sto sad sedi kraj mene vise ne volim i nikada vise necu, ali trebam ga...trebam ga da se osetim zivom i da sa njim budem ono sto jesam! Ne volimo se..ali trebamo jedno drugo. I sedimo jedno kraj drugog na krevetu. Pijemo vino...gledamo se...bez dodira.Ne dodirujemo se dugo...predugo..jer zelimo da zelja za nama samima postane sto veca. Gasim svetla..palim svece i rasprostirem crno cebe na pod sobe..bacam i jastuke..eto tako, cisto da nam se nadje. Krecemo da nestajemo sa ovog sveta i odlazimo u svet dodira i zadovoljstva.Goli smo,pijani i zivi. Ne postoji niko i nista na ovom svetu sem nas...samo mi..nasa tela i zadovoljstava.Jedno zadovoljstvo prelazi u drugo pa u trece...ne mozemo da prestanemo......ponekad uzivamo u neznosti a vec sledeceg trenutka u grubosti..zavisno od toga u sta se tog trenutka pretvorimo.Pijemo i topimo se u hiljade boja.Vidim boje..konacno! Po cele dane jedemo, pijemo i lezimo.Svakim danom smo umorniji i iscrpljeniji.Ponestaje nam snage, a i maste...zato treba da se rastajemo i da ide svako na svoju stranu. I odlazi.Odlazi bez poljubca ..samo mi rece: Odoh ja...ne volim rastanke.... Ostajem opet sama u hotelskoj sobi. Ne znam sta cu,ni gde cu, ni kod koga cu. Ne mogu da pricam...place mi se. Usamljenost me boli.Sloboda boli. Ne moze mi ni sa kim biti tako lepo kao sa njim .Niko mi ne moze pomoci....Moze mi pomoci MORE setih se,uzimam stvari i idem njemu...moru...Opet putarim..Stalno negde putujem a nikad nigde da stignem... Ipak,najlepse je kad stignem na more. Tu sam,gledam ga.Predivno je. Idem da plivam,da ga zagrlim..idem da nestanem u ogledalu onih divnih oblaka i onog neba...Osecam njegov miris..isto mirise kao nekad davno kad sam zadnji put bila u njemu. Ronim,prevrcem se u njemu...lezim na njemu...mislim na NJEGA...eh da ga volim kao ovo more...,da mi rasiri ruke kao ono...i da me primi u sebe. More daje zivot ali ON to ne moze da da.Jer niko nam ne moze dati ono sto nema. Osecam se cistom...svi mirisi NJEGOVI sa mene nestaju...danas ga se secam a sutra necu vise. Sutra cu se secati samo mora...i njegovog zagrljaja. Ove topline sto mi je dalo. Sutra cu se secati kako sam bila ziva kad odem tamo gde postoji puno ljudi ali sa maskama na licima..koji nisu kao moj Tajni....tamo gde ne vidim oblake nikad...tamo gde svi glume da imaju dusu da bi te sto jace i dublje povredili...tamo gde nema mora. Ali ko zna sta nosi zivot...mozda i tamo jednog dana sretnem nekog ko je kao moj Tajni...

Ali ko ce mi dozvoliti da ga volim....


07.06.2007

Noc bez sna.....


...Da,priznajem,to je bilo fenomenalno.Ta velika muska ruka,ti nezni vrhovi prstiju koji umeju da miluju,da traze,da nadju.Istovremeno je svojim usnama trazio moje,nalazio ih i gubio,dok je trazio nesto drugo,vrat ili uvo,ili zudeo da mi daruje poljupce male i kratke,ali beskrajno nezne,po celom licu.Osecala sam da mu se predajem,Bilo je to jedno mocno osecanje.kao nekakav dzinovski talas,koji sam gledala na obali mora,jednom,jedne jeseni.... To nisu bili strast i zelja. To je neko cudesno osecanje da nestanem u njegovom zagrljaju,da se istopim.tada sam znala da je on negde na vratnici nekakvog mog novog zivota. Ne,nije to bio bol,mada sam sigurna da je bolelo. Osecala sam da sada upravo treba da se dogodi ono o cemu sam do sada toliko slusala,sto sam poslednjih meseci sa interesovanjem pokusavala da dokucim. Jedino sto sam videla,bile su njegove prelepe oci koje su mi sve rekle... Osecala sam njegov dah na svom licu,i cinilo mi se da sam se potpuno ukocila,da sam neki drveni lutak,koji je njega cekao celog zivota da ga ozivi.... Ta suluda noc nije imala ni svoj pocetak,ni kraj... Sve sto je bilo posle,licilo je na snove u javi,na javu u snovima.......

U lavirintu izgubljenih zelja.....


Zelela sam trenutak u hodniku vremena koji ce zauvek nositi pecat tvog imena.Zelela sam lepotu tvog beskraja.Tvoje misli prepune pomesanih boja.Zelela sam tebe u svojim snovima.Zelela sam i ako znam da nisam smela……… Dok tiho pada noc i roji se million zvezda , pitam se koja je tvoja?A onda ponovo sapat nisi smela,nisi smela……. a toliko si zelela ……….. Sada u lavirintu svojih secanja vidim izlaz protkan bolom zaborava i ocajnicki trazim pukotinu suncevog sjaja.Trazim zrak koji sam na momenat ukrala………a znala sam,znala sam da nikad ne moze biti moj. Okrecem se nazad,pocinjem da trcim ,cujem sapat…..ti zelis, zelis a znas da ne smes, trcim jos brze , u daljini vidim tvoju izbledelu siluetu, prozima me drhtaj , ne znam sta da radim, sapat ne prestaje….ne smes , ne smes.Gledam u tebe i dalje stojis, ne prilazis, trazis da se sama izborim .Cujem samo odjek tvojih misli, ti se plasis, ti se plasis……. Atmosfera koja steze , ruke veze i ne prija….mozda ne znas, to se zove, agonija. U dubini svoje duse znam jedno, oduvek a nikad tvoja, vredelo je ziveti zbog toga.I zato trcim i dalje u susret tebi i zelim , zelim……sklanjam sapat sopstvenog straha i osecam da se predajem iskonskoj sreci…..Prepustam se trenutku koji me nosi …….i znam da ne smem, ne smem…….ali toliko zelim....

Putujući kroz Vojvodinu često sam posmatrao prostrana i beskrajno široka ravničarska polja. Kao i većina ljudi, nisam mogao da prođem kraj njih, a da se ne osvrnem na događaje koji se tu, pored nas, dešavaju. Već sam odavno primetio da je značajan i veliki posao za seljaka bila žetva. Tako je i danas. Seljak jedva dočeka da žito sazri, da dođe vreme žetve i da mu naporan rad urodi plodom. On od toga živi, od toga se prehranjuje, ali omogućava i drugima da se hrane.

Našem poznatom slikaru Milanu Konjeviću žetva je takođe bila inspiracija da naslika jednu od svojih najpoznatijih dela, koje snažnim temperamentom i strastvenim bojama dočarava sliku svoje neposredne okoline. Ta slika se zove „Žetva“. Ova slika kao i drugi njegovi radovi, inspirisana je kompozicijama iz života i sredine koja je na njega ostavila snažan utisak, a koju nam on prenosi preko svog dela. Na slici se vide složeni snopovi žita, ratari koji pri zalasku sunca sede zadovoljno na njivi i razgovaraju. Vidi se napor na njihovim licima, ali i sreća. Posao je priveden kraju i trud se isplatio.

Mislim da je umetnik ovom slikom hteo da pokaže koliko je žetva bitan posao za čoveka iz Vojvodine. Zemlja koju on voli, na kojoj je rođen, dala mu je inspiraciju da naslika ovo delo i da svoja osećanja prenese na platno. Dočarava period kada nije bilo mehanizacije, struje i ostalih, za savremenog čoveka, važnih pronalazaka. Dočarava sliku sela, salaša i velikih vojvođanskih prostranstava. Možda baš onako kako je i bilo u slikarevom detinjstvu.

Mi, bicemo suvise voljeni ili suvise prokleti, da bismo se odrekli jedno drugog. A ipak....budi uz mene kad ceznem, kad potpuno odlutam, kada grijesim, kada nisam u pravu, kada te povrijedim, kada idem kontra sebe...Samo budi tu!!!

TATJANINO PISMO ONJEGINU
(EVGENIJE ONJEGIN)

Pisem vam – sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje
Prezrenje vase da l’ cu steci.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se necete odreci.
Da cutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da cete opet k nama doci
I da cu ma i retko moci
U selu da vas vidim nasem,
Da se veselim glasu vasem.
Da vam sto kazem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noci duge sama
Dok ne dodjete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
Teska vam je seoska cama,
A mi… mi nicim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Sto dodjoste u nase selo?
U stepi, gde moj zivot traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja sta je.
Smirivsi burne osecaje,
Mozda bih jednom (ko ce znati?)
Po srcu nasla druga varna
I bila bih mu zena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!... Al’ ne, ja nikom ne bih
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj zivot sav je jemstvo bio
Da cu te sresti izmedj’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zastitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I nevidjen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U dusi davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer cim si uso, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe cesto slusah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blazih molitvama
Buru i jad u srcu cednom.
Zar ti i onog trena,
O prividjenje moje drago.
Promako kroz noc kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I sapnuo mi reci nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Cuvar duse mlade
Il’ kobni duh sto kusa mene?
Utisaj sumnje sto me guse.
Mozda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duse,
A sasvim drugo sudjeno je…
Nek bude tako! Sto da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zastitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Ceka me; nade glas u meni
Bar pogledom ozivi jednim,
Ili iz teskog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!


Zavrsih! Da procitam, strepim…
Od stida nemam vise daha…
Al’ vasa cast mi jemci lepim
I predajem se njoj bez straha…


Aleksandar Sergejevic Puskin

Nista ti nemam dati. Dobrodusna.Ni srce,jer je satrto..samo rijec dobru i blagu...to mogu da dam,i da jos uvijek zapjevam.Dusu stiscem ko kamen...dobroti me zivot nauci i krv mi u tjelu namuci.A da te rukom zagrlim...il da te maznopogladim,cuces mi tvrdocu na dlanu..tvrdocom se nemiluje...Lepota..Nista ti nemam dati.. samo pjesmu i sa njom ce me ispracati,nista ti nemam dati, do umornog ovog tela. Zbog mnogih stvari mi svi cemo uvek ostati zacudjeni,svi smo imali svoje detinjstvo,svoje price i snove..sanjali bezbrizno..Moj sin..nije sanjao bezbrizno,i zato cu se uvijek cuditi...i sve mi se cini da nemogu nikome suditi,a nikome ni ..oprostiti, sto moj sin..nije sanjao...bezbrizno...nisu mu dali…prekinuli su mu snove.A ucili smo ga, ucili,i beskrajno voleli, i on je izucio,Zivot-Nezivot,Bice-Nebice,Niko-Nesto,a meni sve…i uvek cu ziveti sa malim stvarima i vracati se malim stvarima, jer sam tek sada shvatila koliko su one vazne i bitne, u secanjima i vremenu koje se nikada ne moze vratiti.Nista ti nemogu dati..samo ples na tvrdom asfaltu,setnjama po travi,koja se zanela slusajuci pesmu cvrcaka,lajanju mahalskih pasa i besciljnom kreketanju zaba.Vratimo se malim stvarima.tamo gde je svaki pocetak i svaki kraj.Tamo gde se dozivljeno vise nikad ne ponavlja,tamo gdje su prvi izvori nasih pesama i nasih radovanja,ali sve tiho bez velikih reci..posle svog izobilja, ja samo trazim...Tisinu...Pesmu..Osmeh i uvjek sam zadovoljna sa malim stvarimaBili bismo svi srecniji, ako bi se setili svojih pocetaka i vratili se malim stvarima..ne zelim biti …ono sto nisam...Sanjate bezbrizno..veselite se..raduj te se i zapevajte i kad vam se ne peva....

Vedra je i jasna noć...
Mesec je posrebrio usnule ljude zavijene u cebice, i polako ih ususkavao u tihu noc.
Titraju tek zvijezde na baršunastomodrom nebeskom prekrivaču i one svete što ukrašavaju ovu svetinju .
Zlatne su i modre. Cini mi se,da nas sve sveti Vasilije Ostroski posmatra...
Rado bih se spustila prema donjem manastiru-udahnula tišinu, osluhnula reskost hladnoće na obrazima.
Dan je bio dug ali ispunjen nekom neiscrpnom mirnocom…Kada bih se bar mogla icemu nadati…
da mi je položiti ruku u tvoju i krenuti...tiho, laganim korakom u mrak...
...bez misli, tragova, riječi......
Poželjeh i nemoguće....
neka samo na tren s neba nas zaspu bijeli kristali i zadrže nam se u kosi...

Pismo djevojci o kojoj sanjam
Curo draga,ti me znas.Znas sve moje bivse veze i ljubavi i znas sta sam samo trazio od cura cijeli svoj zivot.Ti znas da je moja ljubav kao igra dvoje male djece-nevina i cista.Ja te ujedem za ruku a ti mene brzo poljubis,ja tebe ugrizem za rame a ti meni stisnes ruku jako.I tako se igramo ljubavi, tako uzivamo u zivotu i jedno u drugom.Ja u tvome oku ti u mome osmijehu.Tu u toj ljubavi sve je dozvoljeno,jer mi smo neograniceni bas kao ta ljubav.Niko se ne ljuti jer nemamo vremena za ljutnju od osjecaja radosti koji nas preplavljuje.Setamo i pricamo o svemu sto nam padne na pamet,bas o svemu i pustamo nasoj ljubavi da proguta svaku nasu pricu i obavije je svojim njeznim plastom bez obzira svidjala se nama prica ili ne.
I tada sta se desava tada,ti odjednom imas razumijevanja za moje lose navike i za to sto volim tvoju omrazenu boju , a ja odjednom imam razumijevanja sto volis da setas sama po sumi cetvrtkom i sto si imala mnogo njih prije mene.Ni ja ,ni ti ne brinemo,ne brinemo jer imamo nasu ljubav ovdje i sada i ona svojom moci brise i moju i tvoju proslost,sve nase bivse veze,sva nasa osudjivanja drugih ljudi,ona brise sva nasa ocekivanja od buducnosti i tu prestaje da postoji tvoj zamisljeni princ i moja zamisljena princeza i ostajemo samo ja i ti -ispraznjeni ali puni jedno drugog i dovoljni jedno drugom u ovoj nasoj ljubavi.Ti i ja pravi princ i princeza u kraljevstvu nase licne ljubavi.S tobom uzivam i kada sutimo, sa mnom uzivas i kada nismo zajedno.
Jednom se nismo znali.Moji roditelji su odgajali sincica a tvoji kcerkicu i onda smo se slucajno sreli.To dvoje male,odrasle djece koja su godinama skupili nesto u svome srcu,nesto veliko u tom malom srcu,nesto sto je bilo spremno da izadje.I tako sam ja iznio svoje a ti si svoje i dali smo to jedno drugome.Kako je to fantasticno djevojcice.Jucer si se umorila dok smo setali dugom plazom,onda sam te uzeo u svoje ruke i odnio te do nase kuce.Svo vrijeme dok sam te nosio ,osjecao sam da samo zelim da tebi bude dobro nisam mislio na sebe, nisam mjerio.Sutra ces mozda biti cijelu noc uz mene,stavljati mi obloge kuhati cajeve i osjecaces isto sto sam i ja osjecao. dok sam te nosio s plaze i neces mjeriti.Mi ne mjerimo jer se volimo,jer ljubav ne mjeri.
Sto sam puta do sada pustio suzu u ljubavi i zato znam da sam pravi muskarac.Moje suze,muske suze,bile su teske,suze rodjene iz razocarenja. Sada opet placem ali ovo su suze moga novog rodjenja. Za tebe rodjen.

Ljubavna na kvadrat
Ne mogu reci da sam zaljubljena u tebe kao prvog dana. Boze kako je to bilo davno. Imala sam skroz drugu sliku o tebi, o nama. sve je bilo nekako nerealno, ti tamo, ja tu. Voljela sam te, naravno, ali na drugaciji nacin. Uslijedile su svadje, pa mirenja, usponi i padovi. mislim da smo kroz sve to morali proci da bi dokazali samo sebi koliko zapravo volimo. Mrzila sam te nekad, priznajem, i kroz suze i stisnute zube izgovarala sam tvoje ime. sada sam nekako mirna...ne mogu opisati taj osjecaj. osjecam se kao da si pola mene, i da odes da ja zapravo ne bi postojala. toliko si toga sa mnom prezivio...toliko sretnih trenutaka, i toliko tuznih...jedino sto je ostalo isto je to sto jos uvijek zatreperim svaki put kad te vidim kroz prozor autobusa....jos uvijek se budim kraj tebe sretna, i kad se probudim usred noci sjedim u tisini i samo te gledam...znam da nisam sama.kada odes negdje na par sati hodam po stanu kao luđakinja i cekam te, ne mogu ni razmisljati normalno, toliko mi falis. nekad zaronim nos u tvoju odjecu i cini mi se tada kao da minute brze prolaze i da ces brze doci kuci.
volim te, znas to. vec sam dosadna s tim izjavama :).
i obecajem da ti vise necu krasti pokrivac po noci.

Nisu sve price za pricanje. Ili nisu za Tebe ili nisu da ih ja pricam.
Mala je slucajnost ako smo se sreli i Ti, i ja, i ova prica.
Samo da znas ... , moja prica ne poucava, i ne zabavlja,
i brzo se zaboravlja.
Ona je uvek kao ziska zara za pocetak Tvoje vatre,
na kojoj ces se sam grejati i drugom iskru davati.
Ja cu samo iz daljine gledati njeno svetlo dok moja vatra gori.
Koliko ce biti velika i topla ni ja ni iko drugi necemo znati.
Mozda se ogrejes, mozda se opeces.
To ces samo Ti znati o vatri svog zivota.
I kad iskra skoci iz Tvoje vatre, isto tako ce drugi proci.
I kakav si Ti covek, takve ce vatre za Tobom ostati.
I price o njenoj svetlosti.

Sve je moguce, sve je na dohvat ruke, samo se covjek ne smije predati...

Tesko je dok se ne odlucis, tada sve prepreke izgledaju neprolazne, sve teskoce nesavladive. Ali kada se otkines od sebe neodlucnog, kada pobjedis svoju malodusnost, otvore se pred tobom nesluceni putevi, i svijet vise nije skucen i pun prijetnji. Kako su ljudi nesavrseni. U svemu. Ne mogu da zive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traze u zeni, u drugom covjeku, u lazi. Potrebna mi je ta druga polovina, a o njoj nista ne znam. Drugi covjek je zatvorena kutija i nista iz njega nece izaci ako to on ne zeli. Mi mozemo da stojimo pred tajnom danima, nista nam se nece otkriti. Nepotpuni smo, a zatvoreni. Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugom. Trebali bi da se vratimo prirodi i njenoj cistoti. Postajao je neki filozof koji je to predlagao ljudima. Nisu ga poslusali.

Smatrao sam duznoscu i srecom da sebe i druge cuvam od grijeha. I sebe, uzalud je kriti. Grijesne misli su kao vjetar, ko ce ih zaustaviti? U cemu je poboznost, ako nema iskusenja koja se savladavaju? Covjek nije Bog, i njegova snaga je bas u tome da suzbija svoju prirodu, tako sam mislio, a ako nema sta da suzbija, u cemu je onda zasluga? Sada o tome mislim drukcije. ali da ne pominjem ono sto ce doci kad bude potrebno. Bice vremena za sve. Na koljenu mi je hartija koja mirno ceka da primi moj teret, ne skidajuci ga s mene i ne osjecajuci ga sama, preda mnom je duga noc bez sna, i mnoge duge noci, na sve cu stici, sve cu uciniti sto moram, i da se optuzim i da se odbranim, zurba nije potrebna, a vidim da ima stvari o kojima mogu pisati sada, i poslije mozda nikad vise. Kad dodje vrijeme, i zelja da se kazu druge, i one ce doci na red. Osjecam kako stoje nagomilane u magazama moga mozga, i vuku jedna drugu, jer su povezane, nijedna ne zivi sama za sebe, a opet ima nekog reda u toj guzvi, i uvijek jedna, ne znam kako, iskace izmedju drugih i izlazi na svjetlo, da se pokaze, da osine ili utjesi. Ponekad se guraju, nasrcu jedna na drugu, nestrpljive, kao da se boje da ce ostati nerecene. Polako, za sve ima vremena, dao sam ga sam sebi, a sudjenje ima suocenja i svjedocenja, necu ih mimoici, i moci cu na kraju da donesem presudu sam sebi, jer sam samo ja u pitanju, niko drugi, samo ja. Svijet mi je odjednom postao tajna, i ja svijetu, stali smo jedan prema drugome, zacudjeno se gledamo, ne raspoznajemo se, ne razumijemo se vise.

Mesa Selimovic

Nista na svetu ne donosi takvu srecu, kao sanjarenje.

Sanjam, moje more, valcer sa njim, decu, polje makova, sladoled, belu ruzu sa zlatnim srcem…ma ja uvek sanjam. Zato nekada kada mi naidju dani kao sto je ovaj danas,kad se povucem malo iz svog zivota,skinem masku,ocistim grad sa lica,obucem moj stari najdrazi duks,scucurim se u mom cosku,pa citam o nesrecnoj ljubavi u nekoj knjizi, o toj mocnoj,vecnoj sili,pravim se da tugujem nad tuznom sudbinom glavnih junaka. Moja mala prevara. U stvari skupim se sva u taj preveliki dux,i placem,placem,cvilim,zavijam za mojim sopstvenim zivotom,za mojim sopstvenim srcem, za sobom samom kakva sam bila,za svojom izgubljenom ljubavi, za zivotom koji svakim danom prolazi kraj mene. Moja mala varka. Nesto samo moje.Jer tada znam da ne mogu da zivim bez mog zivota. Ne mogu da zivim bez moje duse.A moram.

Dok moj list zivota vetrovi sudbine nose, on leprsa, pada, dize se... Sta je zivot nama namenio, ne znamo. Sta cemo sami sebi nameniti, sta ćemo uraditi, u cemu cemo snagu naci, cime snagu hraniti da poraste u zmaja umesto u malenog misića, e, to umnogome zavisi od nas. Znam. Samo da mi je znati...kako.
Zato sanjarim...

O NJOJ pisem Ja, prijatelj ...


Jednog dana ljubav kaze prijateljstvu:
"Zasto postojiš TI, kada postojim JA?"
Prijateljstvo joj odgovori:
"Da nosim osmeh tamo gde si TI ostavila suze... !!!"

Evo Reci !
Evo moje reci nesigurne i mucave i nesretne, kupane u nafatlinu razmišljanja..
Gde sam JA to ?
I sto uradih nesrtetan, pa joj pogledom mutnim mutan pogled potražih, da u vecnosti svojih nemira lutam, i u zabludama svojim zaljubljenim sanjam.
Sanjam je kako trepavice svoje rasplice u trepavicama mojim, kako mojim dodirima daje svoj dodir zenica.
Sanjam kako kroz sasvim mali plicak želja, hodi meni, tako prkosna, tako umilana i nežna.
Žena mojih želja !
Dajmo joj ime Andjelina i Ljiljana i Marina,ili Nada ili, Olja, ili samo, ONA.

"O ONA su pevali pesme, one tihe sretne i tuzne"...
"O ONA su saptali pesnici, i prosci"...
"O ONA pisala je ljubav, i moj rastanak"...
"O NJOJ pisem i ja, prijatelj"...

- Jednog dana pojavila se ONA. Izvirala je kao pesmica iz moje duse dok sam zadivljen lepotom i rasutom crnom njenom kosom gledao ukrasen dan igrom senki, sunca i topline.
Samo par pokreta, nekoliko pogleda ispod velikih crnih suncanih naocala bilo je dovoljno da zaboravim, razmisljanja koje sam prebirao na treperavoj sparini, zelja i briga.
Pustio sam ONA da utone u buduce moje pesme, da zapeva u mom srcu. Pustio sam je da dodirne vec davno zaboravljeno. Da razveze cvor mog srca. Pusto sam je, u svoje oko u zenice svoje, mislima da mi vrluda. A nisam znao, da se zaboravljeno budi, da rudi u grudima moja mlaost.
Zbrkanost..! -

Lagano se biciklom prevezla preko tracnica, i skrenila tamo gde cu skrenuti i sam, ONA lepa ko secanje na Raj a ja ruznjikav kao taman biser ciste duse, koji se bezvoljno saplitao, o svoje bivse ljubavi, o svoja pijanstva, o tuzne noci, o beskrajni mamurluk.

Oprosti prijatelju..!
U meni si probudila secanje na ljubav, tako radosnu, da uzeh od ljubavi lepo u srcu da utoplim. Zahvalan sam ti sto si bila strpljiva, a nisi me razumela. Nek su moje knjige rasute na asvaltu, nek kao kapljice radosti uzdrhatlom srcu ponovo darivaju rec stiha . Ja volim svoju bol i od nje nikad ne zelim uteci...
Samo saptao sam danu,zelje, a nisam znao da je to, - TO!
"Vreme rastajanja, bola i tuge.."!

I tako sam posato uljez u tvojim ocima. Bezobrazno podlo hteo oteti to osecanje nepripadanja, i tebe
prijatelja utopliti u kutku zenica oka, da me darivas secanjem na ONA, plaseci se opet ukusa zaborava, ne zeleci skrivati radost dodira lepih belih malih dojki.
Umro bih danas od sramote, jer prijatelja htedoh pokrasti i prisvoiti, sebicnosti radi...
"Ponekad se u coveku javi zelja pa pozeli nesto neostvarivo. Da osvoji, ponekad neosvojivo,Da uzme
zabranjeno, sebicnosti radi"... A dodirnula me je radost tvojom pletenicom i uzletela si kao lastavica senom svojom da se u mojoj zenici skrijes.
Sklopio sam oci u beskrajni mir secanja bogat svojom dusom, spreman opet iskreno da delim osecajnja.
I.. NJU sam utoplio, mojom iskrenoscu, dusom mojom nesputanom, da joj vratim MIR u nadi da ce
pozeljeti biti moj prijatelj ...
..I ONA, nadje mesto u radosti sto se secam, trena kad mi je uzimala dah, i bola grudima kad me je varala.
Secanja radosti na zelju da joj se svetim i da oprostim, i s svatih da ne mogu svetiti se ni prastati, i samo sam sebi se svetio, otuda i suza biserna cista i blistava...

"Oprosti mojoj gluposti sto u svojim nemirima ne prepoznah carobnu dusu prijatelja"...

Piši mi o Njoj

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Prije svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, točnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pjevanja. Sad moje pjesme traže moju glavu. Više nema tko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i bjesomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobjeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me riječ može ubiti. Ja sam najveći dio svojih pjesama napisao prije nego sam Nju zavolio, ali tek sa Njom ja sam postao pjesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu pjeva, koji ima jedan povlašten položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrijednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pjesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgorio. Poraz ne može biti pobjeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umijem pisati. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sjećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih “Jedan nesretan čovjek ne može biti pjesnik”. Tek sada vidim koliko je to točno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je posljednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne vjerujem da ću je nadživjeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocjenjive vrijednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počet ću da mislim o smrti.
Ponoć je. Doviđenja.

Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

Branko Miljković

Suština se očima ne da sagledati

… Zatim dodade:
Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…
Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

Antoine de Saint-Exupéry

NOSAČ


I
Oduvek sam se divio onima, koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima, koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene...
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.


II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misli zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želis da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom!"
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da odem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama. :rolleyes:


III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?


IV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle. :rolleyes:


Mika Allmighty