Pišem dušom ili srcem?

First topic message reminder :

Tamo gde ljubav stanuje


Bezvoljno sam ležala u krevetu. Čini mi se danima. Da mi nije pripala muka od silnog ležanja ili od gladi, sigurno nikad ne bih ni ustala. Kroz otvoren prozor udahnula sam julsko predvečerje i na trenutak se osmehnula dečurliji koja su jurila oko zgrade. Otišla sam u kuhinju, stavila vodu za kafu i sa uživanjem povukla dim cigarete. Koliko dugo nisam pušila? Koliko ima vremena od kada je Vuk otišao?... Dva dana.
Izašla sam na terasu da ispijem kafu.
Predgrađe, a tako živo naselje. Klinci, očigledno je, izrastaju u prave gradske mangupe, baš kao mi nekada. A onda, baš kao da se sam vrag poigrao, nežni ženski glas, dozivao je:
- Nenade, večera!
Klinci su ustali sa ivičnjaka trotoara i potrčali u susedni ulaz. Svi kod Nenada. Nasmejala sam se. Baš tako počinje priča dece kruševačkih ulica. Jedna priča koju će neke generacije zasigurno pamtiti. Sedamdesetšesto, sedamdesettreće i šezdesetdeveto godište.
Vuk i ja smo bili najmlađi. Živeli smo u kućama u samom centru grada. Imao je istu sudbinu kao ja - da ga čuva baka. Te dve bake, bile su sve što smo Vuk i ja imali. Išli smo u istu školu, u pocepanim patikama koračali visoko podignute glave. Sedeli bismo na asfaltu i pričali dok moja ili njegova baka ne poviče da je večera spremna. Tada ulazimo u prohladnu prostoriju i večeramo u pauzama smeha. Noću, ulice i grad postaju naši.
Vremenom ulazimo u neki novi svet, svet novih ljudi, lakih zarada, dima cigareta, laži i prevara. Posmatramo kako se devojke prodaju za jednu noć, kako ljudi gube kuće i stanove za nepunih sat vremena. Gledamo koliko novca ljudi imaju i rasipaju. Tek tada postajemo svesni da mi doručkujemo poparu, nosimo jedan duks dok se drugi ne osuši i učimo u hladnoj sobi dok ne dođe vreme polaska u školu...

Vuk postaje pravi mangup, a ja jedna od najpoželjnijih devojaka

U nekoj novembarskoj noći motamo svoj prvi džoint. Krademo jabuke na pijaci, maskaru na vašaru, trenerke na buvljaku. A u školi prevazilazimo i sami sebe. Samo od nas zavisi hoćemo li postati neko ili nešto u životu, hoćemo li uspeti. I to, na svu sreću, na vreme kapiramo i dajemo sve od sebe. Ulica nas čeliči, otvara sve mogućnosti, ali nas ne uzima totalno pod svoje. Škola nam daje nadu u neko bolje sutra a bake sigurnost, ljubav i sklonište.
Vuk postaje pravi mangup koji se uključuje i igra u svemu tome spolja. Dolazi kući sa pomalo novca, lupa na prozor moje sobe i šapće:
- Odvoj ovo na stranu, uradi i moj domaći jer neću stići. I probudi me u pet, imam pismeni sutra...
Ujedno postaje i pravi srcelomac. Devojke luduju za njim, a on se, ruku na srce, ponaša kao pravi okrutni muškarac. Zavede i nestane! Ja postajem jedna od najpoželjnijih devojaka u gradu. Ali, ko je i skupio hrabrost da bude sa mnom, brzo bi odlazio. Smetalo bi mu što izlazim bez njega, što nikad nemam mnogo vremena, bio bi isuviše ljubomoran na Vuka, ili, jednostavno, nije pripadao našem svetu.
- Opet te je neki kreten ostavio? - prokomentarisao je Vuk jednom. - Pusti to, nije vredan. Šta on zamišlja, da je neka faca?! Pa nije on Bogom dan, Kristina!
I sve tako, ukrug.
Vuk je skupio dovoljno novca da nam posle završene srednje škole obezbedi još nešto jer nismo imali nameru da idemo na faks ili višu. Zaposlili smo se da bismo pomogli bakama. Nemački je savladao sa malim teškoćama, ali ga je najzad imao u malom prstu. Kao i ja rad na računaru. Uspeo je da ode u Nemačku, ali nikako nije mogao da dobije dokumente. Povremeno se javljao.
- Ovde ne smem da budem, a tamo ne mogu da se vratim. Život mi se ponovo pretvara u pakao, bolje je što sve ovo ne možeš da vidiš. S druge strane, sve je ovde prelepo, ali vraški zajebano, princezo. Čuj, nemoj ništa da pričaš bakama, reci im da sam OK - pričao je.
- Ne brini za to. I... ej, Poki...
- Reci...
- Nemoj da se predaš!
- Nikad, znaš to!
Poki je bilo tepanje od njegovog nadimka. Neki tajni znaci i šifre ostali su za nama, iako sam pamtila čak i svaki pogled, svaki gest.
Ubrzo su obe bake umrle. Iste godine, jedna za drugom. Vuk nije mogao da dođe. U tuđem svetu, pored svega što mu se dešavalo, kako je sve to podneo, verovatno samo on zna. Meni je on tada, po prvi put, tako bolno nedostajao, kao da me je tek tada zaboleo njegov davni odlazak.
Ne sećam se proleća te godine. Sećam se samo mirisa jorgovana, mog tako uzaludnog sedenja na ivičnjaku trotoara u nadi da će mi se bar neko od njih vratiti. Nisam stigla da odbolujem smrt jedine dve osobe koje sam imala na svetu. Nisam odbolovala ni Vukov odlazak. Znala sam da nema leka kada tugujem, da od uspomena i sećanja sigurno neću živeti. Ovoga puta sam ja bila na potezu, trebalo je da osiguram svoju budućnost.
Prodala sam kuću u centru grada i kupila mali stan u predgrađu. Sa znanjem koje sam imala, posla koji sam pored redovnog, tad već i samostalno obavljala, novca je bilo na pretek.
Godine su brzo i nekako podmuklo prolazile. Kao i poneki muškarac u mom životu. Nisam se ni trudila da nekoga zadržim kraj sebe. Za to je trebalo vremena, strpljenja, tolerancije, a ništa više od svega toga nisam imala, bolje reći nisam želela da imam.
A onda se Vuk jedne julske noći javio:
- Princezo, najzad dolazim, doduše, nakratko...
Od silnog uzbuđenja nisam mogla da pričam. Samo sam mu rekla svoju novu adresu.

Telo mi je treperilo
od njegovih poljubaca

Kada je ušao u moj stan, vrištali smo od sreće, smejali se, grlili, opet vrištali. Posle takvih izliva emocija, sedeli smo i pričali čitave noći. O svemu. Posle svega, sada ima svoj auto, posao, stan, dokumente, sve. Uradio je sve što je želeo.
- A vidim, i ti si! Da li ti je ostalo dovoljno novca? - pita me.
- Sasvim dovoljno. Ako nekad budem imala dete, stvoriću mu nešto, da nikad ne prolazi kroz sve što smo prolazili ti i ja.
- Doneo sam ti nešto novca, da malo teraš silu, i pune dve torbe garderobe, oduševićeš se, broj sam, vidim, pogodio.
Spušta pogled i ja primećujem bol na licu koje je dobilo poneku boru. Sede vlasi čine ga starijim, kaže, osedeo je posle smrti baka, kao i ja. A bili smo tako mladi tada.
- Ja se farbam, baš me briga - pokušavam da ga razveselim, ali očigledno je da ga još nešto muči. Kao da mi čita misli, konačno mi kaže:
- Pre dve godine sam se oženio jednom Nemicom.
- I tako si dobio papire? - pitam, a znam.
- Da.
- Jesi li se zaljubio, ili si se oženio zbog papira?
- Zaljubio sam se - kaže promuklim glasom i ja znam da laže.
Znam da ga je stid samog sebe. Posle svega što smo preživeli, posle mnogo odricanja, ponosa, on se tako dobro prodao! Poverovala sam u laž.
- Imaš li dece? - upitala sam ga.
- ]erkicu, zove se Kristina - smeši se, a meni suze stoje u grlu.
Ne, ne vredi plakati. Bar ne sada kada smo uspeli u životu. Ne vredi plakati ni zbog čega, to Vuk i ja najbolje znamo. I držimo se toga i u predivnom praskozorju što ne obećava ništa drugačije, ništa što već ne znamo, dok palimo sveće na grobovima naših baka.
Spavala sam čitavu večnost. Posle toliko godina, prvi put tako dugo i mirno. Kao da sam se pomalo umorila od svog života.
- Hej, princezo, moram da se vratim nazad. Hajde da okrenemo jedan krug, nikad te nisam vozio u besnom autu.
Pospana, ali vrlo svesna toga da on odlazi, stvara mi se osećaj onih istih suza u grlu. Vožnja kruševačkim ulicama vraćala je slike prošlosti, detinjstva, naše mladosti. Ispred svoje kuće je zastao i dugo ćutao.
- Želiš li da uđeš? - pitala sam.
- Ne, ne mogu. Mislim da bi me to ubilo. Uradiću isto što i ti. Prodaću je i kupiti stan u istom onom naselju, sviđa mi se. A i... znaš, živim u nadi da ću se jednog dana ipak vratiti. Uostalom, sada ću češće dolaziti.
Kada je već bilo krajnje vreme da pođe, dovezao me je do ulaza zgrade i dugo i nežno ljubio. Celo telo mi je treperilo od po-ljubaca. A rekao mi je, kada mi se to desi, tako ću prepoznati onog pravog. A da li je on bio onaj pravi? I da li smo uradili sve što smo želeli? Jesmo li, kada još ponekad poželimo da nam se vrate one godine trčanja po kiši, da osetimo miris tamjana u sobi, grejemo promrzle ruke, da još jednom, makar na tren, čekamo da se ohladi popara dok se smejemo sedeći za rasklimanim stolom? I uzalud sve zlato, sav novac ovog sveta! Shvatamo da je jedino blago samo jedno - naš smeh koji će nam za nekoliko trenutaka život ponovo oteti...
On odlazi, ja još neko vreme ostajem da sedim na ivičnjaku trotoara, kao kada je i prvi put otišao. Kao kada sam donosila važne odluke u životu. Kao kada su bake umrle.

Posmatram Saletove zelene oči i znam da ću zauvek ostati sa njim

Neko seda kraj mene. Kaže:
- Uh, više ne mogu da se smestim na ivičnjak. Bilo je lakše kada sam bio mali. Ako mi neko pregazi noge, znaću da treba teritoriju da prepustim nekim novim klincima.
Iznenađena sam. Sale. To je lik iz generacije šezdesetdevetog. I sa njim smo mnogo toga prošli, dugo ga nisam videla.
- Šta ti radiš ovde? - pitam.
- Isto što i ti. Treći ulaz, drugi sprat, malo sopstvenog mira posle svega.
Ne pitam šta se desilo sa njim. Ne pita ni on mene. Savršeno se kapiramo ćuta-
njem. Iz nečijeg stana dopire melodija stare pesme za koju pouzdano znam da je i ova generacija šezdesetdevetog voli.
Ustajem i kažem mu:
- Hajde da ti i ja prošetamo do grada, kupimo pomfrit sa dosta majoneza i prskamo se vodom iz fontane? Važi?
- 'Ajde, ako te nije sramota - smeje se.
- Daj mi ruku!
- Hej, mala, šta zamišljaš ti, držanje za ručice sa mnom?! - pita Sale.
- Hej, faco, tvoje vreme je prošlo - zadirkujem ga.
- Pa, u pravu si. Pogledaj ih samo... - pokazuje mi na grupu klinaca levo od nas.
Uzima me za ruku i pita:
- Usput, je l' ono bio onaj mali, kako se zvaše...?
- Da, baš on.
- Znači, uspeo je da dobije dokumente, čim dolazi i odlazi.
- Da, oženio se tamo - kažem i istog trenutka kao da se i sama mirim sa tim.
Opušteno, bez mnogo reči, šetamo, prskamo se, jurimo. Znam da se za nekadašnjeg mangupa grada Kruševca ne moram boriti. On je došao i ostaće tu. Miran, tih i stabilan. Neće postavljati suvišna pitanja, a znaće sve iz samo jednog pogleda. Budićemo se zajedno, savršeno ćemo se kapirati i imaćemo jedno drugo nesebično, jer to je sudbina koja nas je ipak čekala u predgrađu.

¤ ¤ ¤

Ne izlazim iz kreveta dva dana. A kada najzad izađem na terasu, trgnu me neki novi klinci što jure kruševačkim ulicama. Igraju žmurke u Partizanskih kurira, tuku se u Zakićevoj, ljube se u Porti, na Trgu se danonoćno smeju.
Trgne me i zvono na vratima, Saletov čvrst zagrljaj dok ostaje sa mnom na terasi i predlaže da brojimo zvezde. I opet, sa radija se čuje ona pesma koja možda tek sada dobija svoj pravi smisao:

"Jedne noći, jedne zime,
ko zna gde i ko zna kada
moje će te setit ime
naših šetnji, našeg grada.
A ja neću s tobom biti
da te smirim, da ti pričam,
tvoj će nemir tada skriti
neko ko mi nije sličan..."

Posmatram Saletove zelene oči i znam da ću zauvek ostati sa njim.
I, da, naravno, ako bude muško, zvaće se Vuk. Toliko mu dugujem. I sebi. I bakama.

"DEVEDESETE"

Treba biti obazriv ako se sminkas efemernoscu. To se najteze otire. Hrabrost je: umeti poceti.
Jos veca: umeti prestati.

Ne svrstavaj se u one koji sa oka ne skidaju estradne koprene vida. I smeskaju se oblikom,
a ne ukusom usana.

Ne uzvisuj se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru kroz naprsle blizine.
Stvarnost je kao odeca. Nije vazno sta nosis , nego kako ti stoji. Prekini sa oblacenjem, moda
je sezonska umetnost. I budi dovoljno oprezan kad nesto glasno izgovaras, sanjaru nad sanjarima.
Govor je umetnost budnih.

1974.
Antic

Pariraju vremenu razne stvari, ali ja neću...neću, i ne umem!
Zašto bih se trkala ili slagala sa njim, kada je ovako baš lako osporiti ga, i reći da ne važi.
Neću da važi, jer je ovaj tren, naš tako važan, da nesme ga prekinuti ni jedna kazaljka, ni minut, ni sat...
Toliko mi je važan ovaj, naš tren ljubavi, da bih zauvek ostala tu i tako, u tvom zagrljaju, nežnom i jakom...zauvek sa tobom, tu u bašti naših srcem, ispisanim kutkom, zauvek...zauvek, ostani moj!

M. P.
Vedrana

Eseji O Ljubavi

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!


Autori: Tatjana Debeljački

Jednom davno, svi ljudski osecaji i svi ljudski kvaliteti nasli su se na jednom
skrivenom mestu na Zemlji.

Kada je Dosada zevnula treci put, Ludost je, uvek tako luda, predlozila: "Hajdemo
se igrati skrivalice! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osecajima."

Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi precutati, zapitala: "Skrivalice?
Kakva je to igra?"
"To je jedna igra", zapocela je objasnjavati Ludost, "u kojoj ja
pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem,
polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik."

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Odusevljenje. Sreca je toliko skakala da je
nagovorila Sumnju i Apatiju koje nikada nista nije interesovalo.

Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala?
Ionako je uvek,na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je
zapravo mucilo to sto on nije bio taj, koji se setio predloziti igru. Oprez nije hteo
reskirati.
"Jedan, dva, tri." pocela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i
uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila
u senku Uspeha koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. Velikodusnost se nikako
nije mogla odluciti gde ce se sakriti, jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog
od njenih prijatelja. Lepota je uskocila u kristalno cisto jezero, a Sramezljivost je
provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda
u dahu vetra. Sebicnost je pronasla skroviste, ali samo za sebe! Laz se sakrila na dno
okeana (laze, na kraju duge!), a Pozuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio
sakriti, ali to nije vazno.
Kada je Ludost izbrojavala 999.999, Ljubav jos nije pronasla skroviste jer je bilo sve
zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima.

"Milion", povikala je Ludost i zapocela svoju potragu.
Prvo je pronasla Lenjost, iza najblizeg kamena. Ubrzo je zacula Veru kako raspravlja
o teologiji s Bogom, a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha.
Slucajno se tu
nasla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebicnost nije trebalo ni traziti.
Sama je izletela
iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom. Od tolikog trazenja
Ludost je ozednela, i tako u kristalnom jezeru pronasla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo
jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala da sedi na obliznjem kamenu.
Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve. Talenat u zlatnom klasju zita, Teskobu
u izgoreloj travi, Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana!), a Zaborav je zaboravio
da su se uopste icega igrali.
Samo Ljubav nije mogla nigde pronaci. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada
je vec bila besna, ugledala je ruzicnjak. Usla je medju ruze, uhvatila suvu granu i od
besa i iznemoglosti pocela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zacuo bolan krik.
Ruzino je trnje izgrebalo Ljubavi oci.
Ludost nije znala sta da ucini. Pronasla je pobednika, osecaj nad osecajima, ali Ljubav
je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i naposletku odlucila
zauvijek ostati uz Ljubav i pomagati joj.

Tako je Ljubav ispala pobednik nad osecajima, ali ostala slepa, a Ludost je prati
gde god ide.

...kako je ljubav postala slijepa..........


Jednom davno, svi ljudski osjecaji i sve ljudske kvalitete nasli su se na jednom skrivenom mjestu na Zemlji.
Kada je Dosada zijevnula treci put, Ludost je, uvijek tako luda, predlozila: "Hajdemo se igrati skrivaca! Tko se najbolje sakrije, pobjednik je medju osjecajima." Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi presutjeti, zapitala: "Skrivaca? Kakva je to igra?" "To je jedna igra", zapocela je objasnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milijun, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga ne pronadjem, taj je pobjednik." Entuzijazam je zaplesao, slijedilo ga je Odusevljenje. Sreca je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koju nikada nista nije interesiralo. Ali nisu se svi htjeli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala? Ionako je uvijek, na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mucilo sto on nije bio taj, koji se sjetio predloziti igru. Oprez nije htio riskirati. "Jedan, dva, tri..." pocela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lijenost, koja se kao i uvijek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vjera se popela na nebo, Zavist se sakrila u sjenu. Uspjeha koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. Velikodusnost se nikako nije mogla odluciti gdje se sakriti jer joj se svako mjesto cinilo savrsenim za jednog od njenih prijatelja. Ljepota je uskocila u kristalno cisto jezero, a Sramezljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mjesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vjetra. Sebicnost je pronasla skrovi'te, ali samo za sebe! Laz se sakrila na kraju duge(laze, bila je na dnu oceana), a Pozuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije vazno. Kada je Ludost izbrojala 999.999, Ljubav jos nije pronasla skroviste jer je bilo sve zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima. "Milijun", zavikala je Ludost i zapocela svoju potragu.
Prvu je pronasla Lijenost, iza najblizeg kamena. Ubrzo je zacula Vjeru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha. Slucajno se tu nasla i Zavist, i naravno Uspjeh, a Sebicnost se nije trebalo niti traziti. Sama je izletjela iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom. Od tolikog trazenja Ludost je ozednila, i tako u kristalnom jezeru pronasla Ljepotu. Sa Sumnjom joj je bilo jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala sjediti na obliznjem kamenu. Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve. Talent u zlatnom klasju sita, Tjeskobu u izgorjeloj travi, Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu oceana), a Zaborav je zaboravio da su se uopce icega igrali. Samo Ljubav nije mogla nigdje pronaci. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je vef bila bijesna, ugledala je ruzihnjak. Usla je medju ruze, uhvatila suhu granu i od bijesa i iznemoglosti pocela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zacuo bolan krik. Ruzino je trnje izgreblo Ljubavi oci. Ludost nije znala sto uciniti. Pronasla je pobjednika, osjecaj nad osjecajima, ali Ljubav je postala slijepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na posljetku odlucila zauvijek ostati uz Ljubav i pomagati joj. Tako je Ljubav ispala pobjednik nad osjecajima, ali ostala slijepa, a Ludost je prati...

nepoznat autor

I KAD NISI TU KRAJ MENE


Lako je sada. Sta cu kad dodje zima i prelijepe pahulje? Ici cu sama ulicom, pogledat cu u tvoje prozore. Svjetla ce biti pogasena. Znam, vec odavno tu nikoga nema. Samo tama. .. suze u ocima, to je sve sto ce ostati od mene i od tebe. Ti nijemi svjedoci nase nesrecne ljubavi, te suze koje nas spojise i razdvojise. Nikada ih nismo krili, pa necu ni ja tada, kad osjetim hladnocu u njedrima, tamo gdje je tvoje ime zauvijek urezano. Gledat cu zaljubljkene parove. Pomislit cu: koliko su sretni! Ja cu biti sama, sama na cijelome svijetu. Cekat cu nekoga ko mi nikada nece doci

Nekoga ko mi nanosi bol iako nije tu, neko koga cu zauvijek voljeti. Svejedno cu cekati, mada znam... s tobom sam zeljela poci u vjecnost. Ti si sve sto sam zeljela od zivota. Moja ljubav, moja jedina ljubav. Dolaze vremena osudjena na samocu a ja zelim da si tu. Ipak sam samu sebe osudila. Ti nisi tu a vladas nada mnom! Lezis tamo negdje iza hladnih zidova. Razdvojeni smo a nikada nismo ni bili spojeni. Tesko je naviknuti se na prazne ulice, prazna lica. Tesko je bez tebe... ali raduje me jedna pomisao a to je da ponekad, makar i na sekund tvoje misli dodju do mene, mozda bas u ovom trenutku setamo zajedno? Mozda nam se sada usne spajaju a pogledi miluju? Mozda sada sanjas ovaj grad i mene kako ti trcim u zagrljaj? Osjecam da me ponekad zoves, da sam malim djelicem u tvojim mislima, ja i sve ostale... nestajem polako, gubim se u tami. Osjecam miris zime u zraku. Ma ima i gorih stvari od hladnoce...

''I kad nisi tu kraj mene, da znas da me bolis, i nocas ja cu da te cuvam dok spavas, i ljubim tamo gdje najvise volis dok sanjas...''

Da li se secas, sada kada te nema ili se samo ja secam svega,naseg prvog susreta u noci.Kada je mesec obasjavao nase
selo,da li se secas tog brda "Kadijevca" ili samo tvoje telo lezi na groblju naseg sela...Da li se ja sama prisecam tih noci,
kada si mi obecao da ces me nauciti da hodam po mesecu,dotaknem zvezde i da svaki novi dan bude srecan.Da se budim
kao da sam sisla sa meseca,da mi se zvezde smeju.Rekao si: "Svaki strah devojcice,koji imas ove noci nestace sa prvim
poljubcom sto ce doci".I stvarno je nestao, ali samo te noci sam osetila kako je to dohvatiti zvezde,hodati po mesecu.
Bila je to duga setnja po oblacima,dok smo se jurili mokrom travom na koju je rosa pala,te kapljice nove noci,
budile su u meni zelju, da me te tvoje najlepse plave oci cuvaju od zla.I da me nauce da hodam po zemlji a,ne po nebu.
Tada si rekao:" A,sutra kada izadje sunce opet ce mo doci na ovo brdo,tada cu ti pokazati devojcice kako se gleda u sat,
tacno ces po suncu i ovom brdu znati koliko je sati".Nije bilo tog sutrasnjeg dana,nije bilo nista od tvojih obecanja,ja sam
se probudila kao i svakog jutra sto sam se budila pre.Dosli su po mene,da krenem kuci bila sam tuzna
jer sam znala, da sam za tebe samo mala devojcica koju treba nauciti nekim stvarima.Odvojili su nas ja sam otisla,ti si
ostao u selu, da nekoj drugoj predajes casove hodanja po mesecu,i da je naucis da gleda u sat bez sata.Ti si po
meni tada bio lopov uvlacio si se u misli iz njih krao, sve sto je do tada vredelo i ubacivao sebe.Prosla sam to brdo,
pogledala sunce,senku,i nisam znala da odredim koliko je sati,ali sam jasno citala poruku u telefonu: "Slusaj mala
znam cuo sam odlazis,raspust je prosao,nisam ispinio obecanje,ali cu sledeceg leta te nauciti da gledas u sat.A
da hodas po mesecu i dohvatis zvezde to cu jos sutra uraditi.Vidimo se CMOKK"! I vec sutra uvece,ti si se posvadjao
sa tom tvojom guskom koju si trpeo pet godina, i posvetio si paznju devojcici da je naucis nekim stvarima.Jos sam
te samo jednu noc videla,posle toga i moram da ti priznam sada, uzivala sam u setnji po mesecu,zvezde su me dodirivale,
i ta tvoja dva oka plava bila su zvede, te letnje noci."Cekacu da izadje sunce i tada cu znati koliko ima sati,a probudicu
se kao da sam setala po mesecu,dohvatila zvezde i poljubila tebe".Osmeh i te reci su te pratile do duse sa moje kapije,
ali nisam znala da ce te i te reci ispratiti,verovala sam u tebe beskrajno,ali si me ti izneverio sam si otisao da hodas
po mesecu,dodirujes zvezde.Poginu si,sahranjen si na Kadijevcu,sada svakog jutra znas koliko ima sati.Ja to jos uvek
nisam naucila,iako sam probala mnogo puta da sve sisteme suncevog sata primenim na to brdo.I po senkama i po
oblacima i po mesecu sam shvatila koliko ima sati ali za mene i tebe.Da li ti sada jos uvek znas sta si obecao,nakon
susreta u noci.Ili ti ja uzalud sada sedim ovde pokraj tebe i crtam sunceve sate,izvodim teorije sve do noci,i pisem
ti price i citam ih.Kao da sam sigurna da ti to cujes. "Slusaj decaku, sinoc sam setala po mesecu,dodirivala zvezde,
trazila tebe i mesec mi se osmehnuo u snu a, ujutru sam videla koliko ima sati na ovom brdu". Da znam mastam ali ne
obecavam kao ti,pa bezim.Ma videla sam samo ovo ispred cega sedim,videla sam tvoje oci,tvoju sliku i tvoj grob,
i znala sam koliko je sati ali ne po vremenu, nego za mene i tebe........
Sucev sat,kuca sada u mom srcu u mojoj glavi
nema te,gde te je nekada bilo,
samo vosak razliven stoji
i jedna suza u oku devojcice
koja uzalud na grobu sedi...
probudi se...probudi se...
ustani......ustani...
ona te moli...
nemozes...
necujes...
neces...
doci...
ove...
NOCI..

LEONORA

Da li je ovo moj zivot ili zivot drugih ljudi

“Jutro je tek pocelo svitati,na krovovima kuca mogao si vec prepoznati dan,grad se polako budio i obecavao jos
jedan dan u nizu mnogih.Za mnoge nije bio poseban ni taj dan ni to jutro sto je sa petlovima dolazilo ali za mene jeste” Kaze jedna teta i nastavlja svoju pricu: “Bila sam trudna vec usla u deveti mesec a tog jutra su me probudili bolovi znala sam da je doslo vreme da na svet donesem jos jedno bice,i molila boga da bude sve u redu.I bas tog lepog letnjeg jutra 1985-te rodilo se jedno malo blesavo dete.” Kroz osmeh nastavlja dalje: “bilo je to malo stvorenje sa plavim ocima vec kada sam ga uzela prvi put u ruke shvatila sam da te plave oci obecavaju zivot ali kakav to ne znam,moje je bilo da ga donesem na svet i vaspitam kako ja znam i umem da bude to fina devojcica sutra majka i zena kao i ja.” Zacutala jet u kao da nastavak nije znala a mozda i jeste mada ga ne bi opisala ni delic slicno kako cu vam ja opisati i ispricati jednu zivotnu pricu svoju ne do kraja jer je kraj suvise daleko.

Detinjstva koliko se ja secam, bilo je dobro kao i svako srecno,sa puno osmeha,malo suza i dosta igre ali je brzo proletelo,to doba kada sam na prozoru cekala deda-mraza da dodje na sankama i donese lutku za cas je nestalo i dosao je dan kada sam posla u prvi razred osnovne skole.Secam se kao da je juce bilo tog jutra sam ustala dva sata ranije da ne zakasnim prvi dan skolske godine bio je posvecen nama prvacima.Sa tatom sam krenula u taj prvi dan i pesmom u nove pobede,sve mi je izgledalo tako lako.Bila sam ponosna sto odrastam jer nisam znala sta me ceka.Kao mala i u to vreme ja sam gradila svoj svet bila sa princeza svoga carstva i bilo je to najlepse carstvo sastavljeno od zvezdica,srece i zivota.I ako vise nije bilo deda-mraza i ako sam prestala daverujem u vestice u svoje carstvo nisam.U njega niko nije mogao uci jer je bilo zakljucano duboko u mom srcu mojoj glavi a cuvale su ga najlepse misli i najbolja moja mastanja o princu koji ce to carstvo ulepsati.I kroz mastarije,smeh i igre prodje osam godina tada sam trebala napustiti svoju O.S “Jovan Popovic” i krenuti drugim putom koji ce sada biti jos trnovitiji.Srednja skola oko mene bezbroj ljudi nista poznato gomile narogusenih profesora u mojoj glavi vise mi nista nije jasno sve se iskrivilo, otislo putom u nedogled,nepovratan mi je tada bio svaki trenutak svoje srece, gubila sam u toj ogromnoj skoli,danima sam dolazila kuci i u mraku svoje sobe plakala,zelela sam da zivim u svom svetu da budem srecna i nasmejana a,drugi mi to nisu dozvoljavali.Svatila sam da svojom mastom ne mogu pobediti stvarnost i da moram ziveti po zemaljskim pravilima da se moram pridrzavati zemlj i stvarnosti.Ali svoj svet nisam zaboravila svaki put kada bi se vratila kuci u polumraku svoje sobe ja bi dogradivala svoj svet i on je svakom danom bio veci,cvrsci,sigurniji a, ja sam u njemu bivala sve vise bitnija ja sam bila mala PRINCEZA iz zaboravljnene zemlje,zemlje snova.Pocela sam da zivim taj stvaran zivot da se upoznajem i stapam sa ljudima,da izlazim i zabavljam se ali opet nisam bila srecna jer nisam imala potpunu sliku u glavi ko sam u stvari ja.Da li sam samo bozija lutka jos jedna njegova figura u nizu drugih kojoj je zapisan rok trajanja i koja ce zavrsiti u zemlji kroz godine, i umreti kao i svako a ne znajuci da li sam u stvari dozivela, dotakla taj smisao zivota.Ili sam zivela zivot drugih ljudi?

Autorica: Slavica Ivanović

JEDINA LJUBAV

Prije dvije godine pocela je nasa veza. Pocetak je bio tezak i izgledao je kao da je nas veza nema buducnost, kao da se samo ceka dan kad ce jedno od nas dvoje reci "Ovo vise ne ide, sto da smetamo jedno drugom ako nema nista izmedju nas dvoje". Ali to se nije desilo, i zato smo zajedno dvije godine.
To su godine ljubavi, srece, zadovoljstva, strasti....
Bio si uvijek samnom, i kada sam bila tuzna i kada su suze tekle, i kada sam bila najsrecnija djevojka. Ali bez tebe ja ne bih mogla biti najsrecnija djevojka. Ti meni dajes snagu i volju za zivot. I sve sto je lijepo cinis jos ljepsim, ono ruzno ucinis lijepim.... Ti si jedno najdivnije bice koje mi je poslao Bog, i hvala Mu na tome....
Medju nama jeste bilo i svadja i nesuglasica, ali nista nije bilo toliko jako da prekine nit nase veze i da nas razdvoji. Nas dvoje smo stjena koju ni vrijeme, ni voda ne moze da razori. Volimo se cijelim bicem, cijelim tijelom....
Bili smo i razdvojeni na duzi period, i to nas je jos vise zblizilo, nasu ljubav ucinilo jos jacom...
Prvi na koga pomislim kad se probudim si ti i tako ostaje cijeli dan dok ne zaspim, onda te sanjam.... Po cijeli noc i dan si mi u glavi, i samo ti i niko drugi...
Znam da se sve ovo i tebi desava da i ti mislis na mene, da i ti volis mene.... vidim ti to u ocima....
Mnogi su pokusali da nas razdvoje, ali im to nije uspjelo, JER MI SMO SAVRSEN PAR...
........................od kad te sretoh ja nemam
mira.............................

Autorica: voljena djevojka

Da li je ljubav jača?

Halo, ti si ..Da, ja jesam koga trebate...Tebe trebam ...A ko me to treba...
Treba te ljeto 2002 , onaj tvoj kamen na zidu marine, na kome si zaspao sam a budeci se tek oko deset uvece...možda nekad...

Dan kao i mnogi drugi od onih ljetnih, julskih ili srpanjskih dana kako ih u tom kraju zovu, vruc...prevruc...
Kamen u zidu koji malu marinu stiti od naleta visokih morskih talasa van turisticke sezone godinama je moj, skoro da je postao moj vlastiti...i kada god tu dodjem on me ceka. Gromada sa Biokova precizno uglavljena među bjelicastu sabracu okrenuta bas po mjeri, malo ukoso sa blagim padom prema Italiji.

Kroz pukotinu koja je namjerno ostavljena spustao sam u onoj običnoj najlonskoj kesi osvjezavajuca pica kojima bi se naprtio već oko 10 ujutru dole pravo u more. To mi je bio frizider. Sa druge strane bilo je dovoljno mjesta za slaganje iscitanih svakojakih novina i casopisa, prava biblioteka. I ono najljepse...opruzen sa pogledom koji razara plavetnilo i neba i vode sve do Italije provodio sam svoj ljetno odmor sasvim sam van guzve i prica o visokim cijenama i lošim politicarima.
Samo ponekad bi neka znatizeljna osoba naisla, malo zastala pored svetionika i ponovo odlazila tamo gdje je ljeto bilo gusce. Moj stari znanac i već dobar prijatelj Vili mi je jutros dok smo ispijali kavicu rekao da danas dodjem na moje omiljeno jelo musule pa onako na uho mi još dosapnuo...Bit će i prstaca ali moras doći sa one strane da rucamo u basti jer je zabranjen ulov i prodaja...
Bilo je bas dobro, nešto zbog gladi, nešto zbog obicaja a ponajvise zbog ukusa.
Bravo majstore, rekao sam mu dok sam ispijao casu hladnog bijelog vina...vracajuci se na svoje odrediste...onu gromadu sa Biokova...
Sunce je još dobro zarilo ogoljeni okolni kamenjar i još golija tijela kroz koja sam prolazio do svog zemaljskog raja...iako su kazaljke na satu već bile vertikalno opruzene.
Otvorena knjiga me sacekala tačno na stranici na kojoj sam je i ostavio...ni daska vjetra...Iscitavao sam po ko zna koji puta poslednje stranice Danilovog CASA ANATOMIJE ali nisam uspio doći do one poslednje recenice u kojoj veliki Danilo konstatuje da za pisanje nisu dovoljna samo „m” ...San obično naidje kada se najmanje nadamo...
Kisa, ...oluja...sanjam da mi neko na grudi stavlja santu leda...i snijeg pocinje da pada...i sve to se lako podnese dok negdje u blizini ne udari grom...trgao sam se...dole na zemlji posvuda mrak...ne vidi se ništa tamo prema Italiji gdje se uvijek vidi il nešto il ništa...ali se vidi...vraski hladno...a nebo poput stabla narance okiceno zvijezdama...
Uzivao sam u toj beskrajno ljepoti...razmišljajuci kako je lijepo biti u drustvu mora i zvijezda ... i taman kada pokusah da se okrenem na drugu stranu iznenada osjetih ruku na svom hladnom ramenu...Njezan dodir unese neku cudnu toplinu koja prođe cijelim tijelom...Budan si...prepoznah njen glas...
Da, jesam...nije skidala ruku sa mog ramena...nagnula se i...njezno, sasvim njezno i polako me poljubila...Ne, rekao sam...nemoj...to nije dobro za nas...godinama se znamo i nasi se znaju...nemoj...znaš i sama...pa prijatelji smo.
Znam, rekla je tiho...sve znam ali vise nisam mogla...Cekala sam da dodjes u nas restoran veceras ali te nije bilo...cekala sam, cekala...i odlucila da dodjem ovdje. Muž je tamo a i nije velika guzva. Znam gdje ti provodis ljeto...znam za ovaj kamen... Ja ga i zovem po tvom imenu...kada svi odu i kada mi koji ovdje živimo ostanemo sami... Dvije krupne suze su joj se skotrljale niz lice. Bila je cudno lijepa...Ustao sam, obukao majicu bez rukava...Stajali smo jedno ispred drugoga... Propela se na prste da bi me zagrlila...snažno me zagrlila i plakala...plakala...onako lijepoj i suze su joj pristajale.
Ne, rekao sam ...možda nekada drugi puta... Poljubio sam je u obraz...mekan kao djeciji jastucic...to ne smijemo sada... Otici ću rece...a ti podji kasnije...i dodji, spremila sam za nas sve skoljke koje sam danas mogla naći...ima ih pet sest vrsta...dodji...i persun je svjez...i maslinovo, ono tvoje koje volis...djevicansko...i da znaš... ja ću dolaziti na ovaj kamen kada ti odes i kada svi odavde odu... i cekati to tvoje ...možda nekad...i nadam se da ću docekati pa koliko god da traje...

Hej, cao...kako si...upitam iznenadjen
Hajde dodji, nema turista ali ja stojim na tvom kamenu i samo još falis ti da nastavimo tvoje možda nekad...odatle te zovem...kada dolazis kod nas, pa posle krace pauze tiho dodade... i mene...
Drugi vikend Januara...rekao sam tiho...
I ova decembarska noć 005 polagano trosi i svoje i moje vrijeme dok me ona i more zapljuskuju julskom iliti srpanjskom noći 2002, i svim onim zvijezdama, maslinovim uljem, skoljkama...i samo jednim pitanjem, pitanjem koje se samo od sebe ponavlja do u nedogled...šta ...šta...sta da se radi…

Autor: Nord - Amsterdam