Istorijat baleta Narodnog pozorišta u Beogradu

Пре свега, пар речи о балету, уопште.

Балет је театарски облик игре који је почео да се развија у западној Европи током ренесансе (1300-1600). Балетска техника се састоји од стилизованих покрета и ставова који су развијени током векова у тачно одређен, иако донекле променљив, систем назван академски балет (фр. danse d’école). Сама реч балет означава и музичко дело у којем се користи играчка техника као главни начин изражавања радње. Оваква дела су често, али не и увек, праћена сценографијом и костимима.
Иако се сматра да је балет музичко-сценско дело које се користи само покретом, све чешће је да се уз оркестарску музику користи и солистичко или хорско певање (нпр. балет Грк Зорба [Αλέξις Ζορμπάς] познатог грчког композитора Микиса Теодоракиса (Μικής Θεοδωράκης).

Развој балета

Први почеци савременог балета јављаљу се у Италији у XV веку одакле средином XVI века прелазе у Француску . Балет се усавршио у Француској, одакле се проширио и у друге земље. У почетку развоја, плесне сцене изводили су маскирани играчи, а касније се развио дворски балет као јединство игре, вокалне и инструменталне музике и говорног текста.
Оснивањем балетских школа, од 1661. године почиње историја класичног професионалног балета у коме се инсистира на чистоти покрета и виртуозитету, изражајности, пантомими и лирској осећајности . То је заменило дотадашње строго конвенционалне геометријске покрете и немотивисан ток играчке радње. Романтични балет, инспирисан бајкама и легендама, интерпретиран је класичном балетском техником у коју све више улазе елементи темпераментних народних игара. До 1720-их година балет је почео да се приказује у операма широм Европе.
Женски костими су постали лакши од тешких дворских костима, и ципеле са високим потпетицама су замјењене нежним ципелицама које су дозвољавале слободније покрете. Подсукња, претеча хеланки, је постала саставни део костима како су сукње постајале све краће да би се показале ноге. У току времена сукње су се подизале колико су могле, да би на крају кулминирале у облику пачке. Увођење шпиц-патика у балет, које су давале потпору ногама и стопалима, дозволило је балеринама да се подигну на врхове прстију, што је помогло да се створи илузија одупирања гравитацији.
Свако време ствара своју уметност. Тако се у наше доба уз класичан балет, који се и даље негује, развио модеран балет. Он тражи слободније и богатије покрете тела, који могу изразити мноштво мисли, осећања и тежњи данашњег човека и његовог живота. Почетком XX века Сергеј Дјагиљев окупља младе кореографе и музичаре стварајући модеран балет који тежи јединству покрета и музике. Користећи естетске компоненте класичне балетске технике, древних и модерних народних и друштвених игара, савремени балетски израз има широк одјек: од играчког егзибиционизма преко усавршвања класичног академизма до револуционарних балета са идеолошком садржином.

Звања балетских уметника

Примабалерина асолута
највише звање за интерпретаторку класичног балета, додељено неколико пута у историји балетске уметности
Примабалерина (жене) / првак балета (мушкарци)
најквалитетнији солисти трупе, који играју улоге првог фаха
Солиста
балетски уметник (уметница) који изводи прве и друге улоге у представама или солистичке деонице(нумере)
Ансамбл (мушки и женски)
балетски играчи који играју заједничке сцене, без појединачних деоница

Термини у балету

Кореографија
играчка уметност у целина коју изводи играч (балерина/балетан) или формација - група плесача.
Дивертисман
концертни програм састављен од игара различитих по жанру и карактеру.

Најпознатији и најизвођенији класични балети

"Лабудово језеро", "Успавана лепотица", "Ромео и Јулија", "Дон Кихот", "Пепељуга", "Петрушка", "Охридска легенда" и многи други.
Балетски композитори
Петар Иљич Чајковски
Лабудово језеро
Крцко орашчић
Успавана лепотица
Адолф Адам
Жизела
Чезаре Пуњи
Есмералда
Лудвиг Минкус
Дон Кихот
Бајадера
Лео Делиб
Копелија
Силвија
Микис Теодоракис
Грк Зорба
Балет у Србији
Стеван Христић
Охридска легенда
Зоран Мулић
Вечити младожења
Избирачица

Балет Народног позоришта је ступио у осамдесету годину свога постојања. Своју прву целовечерњу представу београдски Балет извео је 22. јануара 1923. године. Народно позориште, основано је 1868. године, као драмски театар. Било је појединачних, али ретких играчкобалетских гостовања на овој сцени, али је тек после завршетка Првог светског рата основана Опера са Балетом.

Пионирски почеци припадају руским балетским уметницима који су у великом броју, емигрирајући из Русије, за време и после Револуције, прихватили југословенско гостопримство. Уметнице из Императорског Маријинског театра и московског Бољшог театра, чланице Руског балета Сергеја Дјагиљева, Јелена Пољакова, као прва балерина, кореограф, педагог у државној Глумачко-балетској школи и Школи „Јелена Пољакова”, све до Другог светског рата испоручивала је одлично балетски образоване кадрове Маргарита Фроман, прво као прва балерина, а потом као стручњак који је више сезона провео учествујући у раду трупе Дјагиљева, као кореограф, преносила је на београдску балетску сцену значајно класично наслеђе и кореографије савременог тада најактуелнијег светског репертоара. Тако су Балет Народног позоришта, а и београдска публика били васпитавани на обрасцима најчистијег класичног балетског наслеђа. Почасно место припада и Нини Кирсановој, првој балерини, касније и кореографу, али и преносиоцу репертоара Трупе Ана Павлова у којој је заузимала место прве балерине од 1927. године, па све до смрти велике балерине.

Тада се и одшколовала одлична генерација уметника и определио укус публике. Тако су представе: „Копелија” (1924), „Лабудово језеро” (1925), „Жизела” (1926), „Успавана лепотица” (1927), све до данас, са незнатном паузом за време Другог светског рата, стално на репертоару Народног позоришта. У периоду до Другог светског рата на сцени је са успехом извођен и балет „Рајмонда”, кореографије Михаила Фокина – „Шехерезада”, „Силфиде”, „Половецке игре” (на репертоару и данас), „Жар птица”, „Петрушка”, „Дон Жуан”, „Златни петао”, кореографије Леонида Мјасина – „Тророги шеши”р, „Љубав чаробница”, „Човек и коб”, Дејвида Лишина – „Франческа да Римини” и Бориса Романова – „Тамара”, „Балерина и бандитив, „Болеро”.

Као кореографи у овом периоду радили су још и Мстислав Пиановски, Антон Романовски, Борис Књазев. Паралелно са радом ових кореографа, развијао се и значајан процес стварања балета на музику савремених југословенских композитора: „Лицитарско срце” (1927) Крешимира Барановића, „Охридска легенда” (1933) Стевана Христића, „Имбрек с носом” (1937) Крешимира Барановића,„ Џаво на селу” (1938) Франа Лотке, „Огањ у планини” (1941) Алфред Пордеса, „Симфонијско коло” (1942) Светомира Натасијевића. Кореографи ових балета су били: Маргарита Фроман, Нина Кирсанова, Пиа и Пино Млакар и Анатолије Жуковски. Овако обиман репертоар тумачили су изврсни уметници: Наташа Бошковић, Нина Кирсанова, Марина Олењина, Јања Васиљева, Аница Прелић и Макс Фроман, Анатолије Жуковски, Александар Доброхотов, Михаил Панајев, Милош Ристић. У овом ансамблу стасавао је Димитрије Парлић, будући први солиста и еминентни кореограф Балета Народног позоришта друге половине двадесетог века, као и Рут Парнел, будућа прва балерина. У потпуно реорганизованом балетском ансамблу, по завршетку Другог светског рата, кореографски темељ и остваривање визионарске уметничке политике представља рад Димитрија Парлића (1916-1986). Остварио је изузетно обиман кореографски опус. Нека дела, као „Ромео и Јулија” (1949) изводе се и данас, природно уз његове повремене обнове у прилагођавању дела савременим сценским тенденцијама. Овде спадају и „Копелија” (1948), „Чудесни мандарин” (1957) и „Лабудово језеро” (нова верзија, 1970). Неоспорни допринос афирмацији Балета Народног позоришта у периоду од 1950 до 1980. године на домаћој и интернационалној сцени, приликом многобројних гостовања у иностранству, допринели су његови балети: „Ромео и Јулија”, „Лицитарско срце”, „Орфеј”, „Симфонија Ц дур”, „Кинеска прича”, „Љубав чаробница”, „Краљица острва”, „Чудесни мандарин”, „Рођендан инфанткиње”, „Двобој Танкреда и Клориндев”, „Триптихон”, „Човек пред огледалом”, „Апасионато”, „Охридска легенда”, „Бахус и Аријадна”, „Голем”, „Ана Карењина”, „Катарина Измаилова”, „Петрушка”, „Жар птица”. Остварио је упечатљиве балете националног репертоара сарађујући са југословенским композиторима Крешимиром Барановићем, Милком Келеменовом, Рудолфом Бручијем и интерпретирајући дела Стевана Христића и Петра Коњовића.

Осим балета у кореографији Димитрија Парлића, значајан допринос националном кореграфском стваралаштву паралелно су остваривали кореографи: Маргарита Фроман (1890-1970) са Охридском легендом (1947), најпопуларнијим највише извођеним националним балетом, Пиа (1910-2002) и Пино Млакар са Баладом о једној средњевековној љубави и балетом Џаво на селу, Јелена Вајс (1903-1980) са Шпанским капричом и балетом Златна рибица. Вера Костић са балетима Вибрације, Освета, Сусрет у Луисвилу, Жар птица, Копелија, Птицо не склапај своја крила, Звездани круг, Весник буре, Даринкин дар, Кармен, Мира Сањина са балетима Салома и Балада о месецу луталици. И ови кореографи су знатним делом заступали музику југословенских композитора – Фран Лотка, Миховил Логар, Енрико Јосиф, Војислав Вучковић, Крешимир Фрибец, Зоран Христић, Душан Радић. Следећа генерација кореографа представљена је на сцени Народног позоришта кореографијама Душана Трнинића (У баштама Гранаде, Игра, Лес Пасионес), Владимира Логунова (Форма вива Лицитарско срце, Дон Кихот, Успавана лепотица, Јесењи пљусак, Др. Џекил и господин Хајд), Лидије Пилипенко (Вановић Страхиња, Јелисавета, Самсон и Далила, Васкрсење, Дама с камелијама, Љубав чаробница, Шехерезада, Кавез, Слике, Охридска легенда), Алексадра Израиловског (Бес...коначно, Мрдање, Карпе Дием, Мрвице пријатељства, Пет и Пулар, Прошчају), Крунислав Симић (Покајник), Исидора Станишић (Осама, Копиле, Лимени добош), Бојана Младеновић (Шија црне мачкице).
Ове кореографије одлукује различитост кореографског израза, стваралаштво према сопственом либрету и још израженија тежња за коришћењем музике српских композитора: Светомира Настасијевића, Рајка Максимовића, Зорана Ерића, Станка Шепића, као и непосредном сарадњом са њима.

На балетској сцени Народног позоришта гостовали су и инострани кореографи: Леонид Лавровски (Жизела, 1957), Ростислав Захаров (Бахчисарајска фонтана, 1961), Нина Анисимова (Пепељуга, 1963), Абдурахман Кумисњиков (Вече класичног балета, 1966), Марио Пистони (Блудни син, Спиритуелс, 1967), Олга Јордан (Успавана лепотица, 1968), Имре Ек (Ондина, 1969), Милорад Мишковић (Сид, 1971), Морис Бежар (Болеро, 1971), Жанин Шара (Абраксас, 1973), Дорис Лаине (Дон Кихот, 1973), Жарко Пребил (Крцко Орашчић, 1977. и Силфиде, 1978), Патриша Нири је пренела кореографије Жоржа Баланшина (Čajkovski pas de deux , Кончерто бароко, 1980), Питер Дарел (Хофманове приче, 1981), Нада Кокотовић (Отело је убио Џенис, 1982), Микаела Анастасиу (Пер Гинт, 1982. и Сан летње ноћи, 1987), Милко Шпаремблек (Carmina catuli i Тријумф Афродите, 1984).

Генерације балетских уметника формираних на класичном балетском наслеђу и великим делом под мајсторском рукком Димитрија Парлића представљена је ументицима великих индивидуалности, снажног сценског деловања и велике популарности код публике. Прве балерине су биле: Рут Парнел, Вера Костић, Катарина Обрадовић, Јованка Бјегојевић, Душка Сифниос, Милица Јовановић, Вишња Ђорђевић, Лидија Пилипенко, Душица Томић, Магдалена Јанева, Иванка Лукатели, Весна Лечић, Љиљана Хмела, Јелена Шантић, Марија Јанковић, Милица Бјелић, Љиљана Шарановић. Следећу, садашњу генерацију чине: Ашхен Атаљанц, Душка Драгичевић, Ана Павловић, Маја Вељковић, Мила Драгичевић, Далија Иманић.
Прваци балета: Димитрије Парлић, Душан Трнинић, Милан Момчиловић, Бранко Марковић, Стеван Гребелдингер, Жарко Пребил, Радомир Вучић, Душан Симић, Александар Израиловски, Крунислав Симић, Владимир Логунов. Садашњу генерацију првих међу првима чине: Константин Костјуков, Константин Тешеа, Денис Касаткин, Светозар Адамовић.
Многи од ових уметника, паралелно, или после остварене играчке каријере остали су одани Балету Народног позоришта као педагози, кореографи и уметнички директори Балета. Димитрије Парлић је био и Шеф Балета. Вера Костић се посветла кореографији и била Шеф Балета. Јованка Бјегојевић је у више наврата била Шеф Балета, Душка Сифниос је почела да се бави кореографијом и преношењем наслеђа, Катарина Обрадовић је у више наврата била Шеф Балета, а бави се педагогијом и преношењем класичног наслеђа. Милица Јовановић – педагогијом и класичним наслеђем, била Шеф Балета, Лидија Пилипенко – уз плодну кореографску делатност, руководила Балетом, Иванка Лукатели, уз педагошку делатност – директор Балета. Владимир Логунов, први играч Балета остварио је обиман кореографски опус, као и радове из класичног балетског наслеђа, Крунослав Симић, први играч балета је сада кореограф, први играч Александар Израиловски је свој играчки век прелио у кореографско стварање, Радомир Вучић, после изузетно успешно остварене каријере првог играча, сада је руководилац балетског ансамбла Театра Т.

До 1991. године, Балет Народног позоришта је имао сталну праксу гостовања по Југославији и на манифестацијама као што су: Дубровачки летњи фестивал, Љубљански бијенале, Осјечки анале, Опатијски фестивал, Смотра Мермер и звуци, Скопски мајски фестивал, као и врло развијен и масовно посећиван програм представа под називом Гостовање у Србији. Балет Народног позоришта остварио је изузетно велики број гостовања у иностранству представљајући југословенску балетску уметност у Паризу, Риму, Торину, Напуљу, Венецији, великом броју италијанских градова, Монте Карлу, Берлину, Франкфурту, Лајпцигу, Дрездену, Визбадену, Бечу, Салцбургу, Единбургу, Мичколцу, Мадриду, Барселони, Женеви, Цириху, Лозани, Амстердаму, Ротердаму, Хагу, Каиру, Александрији, Токију и Осаки, Загребу, Охриду, Скопљу, Сарајеву, Бања Луци. Репертоарска политика Балета Народног позоришта укључивала је и неговала гостовања истакнутих интернационално познатих уметника у оквирима својих представа. То су углавном била учешћа у представама класичног балетског наслеђа – Лабудово језеро, Жизела, Дон Кихот, Сифиде са балетским уметницима као: Маргот Фонтејн, Светлана Берјозова, Мајна Гилгуд, Маја Плисецкаја, Наталија Бесмертнова, Ирина Колпакова,Ема Минченок, Наталија Дудинска, Клод Беси, Лијан Дајде, Надежда Грачова, Корина Думитреску, Татјана Чернобровкина и Мајкл Сомс, Џон Филд, Николај Фадејечев, Константин Сергејев, Мишел Рено, Флеминг Флинт, Атилио Лабис, Марис Лијепа, Аледсандар Богатирјов, Јуриј Васјученко, Андреј Умнов, Александар Антонијевић.

У изузетно тешким условима ратног стања, потпуне изолације, седамдесетосмодневног бомбардовања Београда, последње деценије двадесетог века Балет Народног позоришта није престајао да ради и уз до сада недовољно признате и оцењене напоре, настављао је да врши своју мисију.

Милица Јовановић