Pravci u psihoterapiji

Psihoanalitička terapija pokušava da dopre do nesvesnog kao izvora problema sa kojima se pacijent susreće. Kroz oslobađanje potisnutog stiče se uvid u pacijentove konflikte i motivacije.

Psihonalitičar ohrabruje pacijenta da slobodno iznese sve o sebi i svom životu, bez straha da će zbog toga biti osuđen. U terapiji se, između ostalog, koriste tehnike slobodnih asocijacija (pacijent govori sve što mu padne na um, bez logičke i racionalne samokontrole) i tumačenja snova kako bi se pronašao skriveni, nesvesni obrazac pacijentovih mišljenja, osećanja i postupaka.

Psihoanalitičku terapiju ometaju otpori – pacijent se zatvara i tako sprečava dalji rad na nesvesnom.

U toku analize se javlja transfer - pacijent na analitičara prenosi svoje emocije prema drugim ličnostima iz života.

Šta radi terapeut?
- Podstiče pacijenta da kaže sve što mu je na umu;
- Postavlja pitanja;
- Rasvetljava, objedinjujući ono što je pacijent rekao;
- Suočava pacijenta sa nekim vidom njegovog ponašanja, obično otporima;
- Tumači nesvesne motivacije i njihovu vezu sa pacijentovim životom;
- Tumači uticaj prošlih događaja na sadašnjost;
- Tumači otpore, ukazujući pacijentu kako izbegava problem;
- Tumači transfer, ukazujući pacijentu kako stari konflikti utiču na sadašnje odnose, uključujući i onaj sa analitičarem;
- Tumači snove, tražeći pacijentovo mišljenje o njegovim snovima i njihovoj vezi sa sadašnjim problemima.
- Rekonstruiše, procenjujući šta je to u prošlosti moglo da stvori sadašnje nevolje.

Psihoanalitička terapija se zasniva na pretpostavci da će pacijent, upoznavši svoje nesvesne motivacije i konflikte, dospeti do uzroka svojih problema i tako uspeti da ih prevaziđe.
Psihoanalitička terapija dugo traje jer podrazumeva istraživanje čitave ličnosti.

Analiza otpora

Otpor je pojam kojim se definiše svako suprotstavljanje klijenta sopstvenoj potrebi za samorazumevanjem i klijentovo suprotstavljnje analitičaru, kao osobi koja se u analitičkoj situaciji stara za njeno dosledno održavanje. Intenzitet otpora varira u toku analitičkog rada u
zavisnosti od oživljavanja iskustava koja su ga pobudila. Otpor i odbrana su međusobno povezani i čine jedinstvo. Kada otpor deluje, to
se vrši putem nekog ili nekih mehanizama odbrane.

Vrste otpora su: svestan, podsvestan i nesvestan. Njegova funkcija je defanzivna - da se odbrani.

Kliničke manifestacije otpora:
1. Ćutanje - ćutanje je verovatno najvidljiviji znak otpora. Klijent nije došao na analizu da bi ćutao. Ono ga dovodi u situaciju da oseti da
pored potrebe i želje da govori o sebi istovremeno postoje i suprotne tendencije da to izbegne. Česti uvod u ćutanje je kada klijentu
odjednom ''ništa ne pada na pamet'' ili kada oseća da nije raspoložen da govori.

2. Telesni znaci - na primer, specifična stezanja mišića lica, tela, ekstremiteta, menjanje boje i izraza lica i glasa, znojenje, itd. klijenti se mogu požaliti na težinu u grudima, ''knedlu u grlu'', razna probadanja, sušenje usta, nedostatak vazduha i drugo.

3. Izbegavajući govor - kao što je govor moćno sredstvo izražavanja, tako je i efikasno sredstvo izbegavanja. Rečima se može manipulisati, tj. može se dosta govoriti, a vrlo malo reći. Mogu se koristiti dvosmislene reči, govoriti uopšteno, izostavljati važne detalje i drugo.

4. Izbegavajuća ponašanja - razna ponašanja, posebno ona koja se rigidno i stereotipno izvode, pokazuju se kao pouzdan znak delovanja otpora. Na primer, klijent može svaki sastanak da počinje na isti način, dolaziti na njega u minut tačno, redovn odlaziti u toalet, pre ili posle sastanka, itd. Pripremanjnj materijala za sastanak često je nastojanje da se izbegne ''prazan prostor''.

5. Odsustvo ili neadekvatnost osećanja - izostavljanje osećanja ili nesklad sa onim o čemu se govori je pouzdan kriterijum delovanja otpora.

6. Odsustvo relacije sadašnjost-prošlost - tendencije da se produženo govori samo o sadašnjosti ili samo o prošlosti, bez nastojanja da se osvetle karike koje iz povezuju, ukazujuna otpor. Sadašnjost se ne može razumeti bez prošlosti i obratno. U analitičkom radu polazište je uvek u osećanjima u sadašnjosti.

7. Odsustvo snova - snovi su u analitičkom radu sastavni deo slobodnih asocijacija. Oni se spontano unose u analizu, kao i svi drugi sadržaji. Nesanjanje, zaboravljanje snova i nesaopštavanje snova ukazuju na delovanje otpora. Otklanjanjem tekućih otpora, snovi postepeno počinju da se javljaju, pamte se i unose u analizu. Velika produkcija snova, saopštavanje snova u nizubez nastojanja da se asocira na njih, takođe su indikator otpora.

8. Odsustvo promena - analitički rad je iz sastanka u sastanak praćen nekim promenama u doživljavanju i ponašanju. Izostajanje promena, stereotipnost sastanaka - upozorava na otpor.

9. Kašnjenja i izostajanja sa sastanaka - u produktivnim periodima analitičkog rada, klijenti sa nestrpljenjem očekuju sledeći sastanak, efikasno eliminišu razne moguće uzroke kašnjenja ili nedolaženja, blagovremeno regulišu druge obaveze, i sl. Kašnjenja ili izostajanja ukazuj uda klijent želi da izbegne suočavanje sa trenutnim doživljavanjem.

10. Odigravanja (acting out) - su uvek otpor, jer supstituišu sećanja aktivnošću. Klijent ne unosi u analitički rad svoja doživljavanja, već
ih odigrava u konkretnim aktivnostima izvan analize, bez uvida u prave motive. Pravilo uzdržavanja je ujedno i prevencija odigravanja.

11. Vedri sastanci - analitički sastanci ne moraju uvek biti bolni i tmurni. Povremeno dolazi do olakšanja, do doživljaja značajnog
postignuća, koje podiže raspoloženje. Međutim, oni su uvek mesto gde se ozbiljno radi. Stoga povišeno raspoloženje ukazuje na nastojanje da se njime nešto izbegne.

12. Transferni otpori - otpore uvek prate osećanja koja se pre ili kasnije pokažu kao transferna. Reagovanje analitičara na ispoljene otpore odražava se na odnos i utiče na razvoj transfera. Otpori vezani za izbegavanje transfernih osećanja nazivaju
se transfernim otporima.

Kada početi sa konfrontacijom?

Prepoznavanje delovanja otpora je početni korak analiziranja, suočavanja klijenta sa preprekom koja je u njemu samom. Smisao ovog postupka je da klijent što uverljivije doživi da nešto izbegava. Nije u skladu sa analitičkim pristupom da analitičar interpretira otpor, ako nema izgleda da će taj otpor biti dovoljno uverljiv klijentu. Ako se ukaže na otpor pre nego što se on optimalno razvio, klijent može prividno prihvatiti takvo suočavnje iz transfernih razloga, ali će se u svakom slučaju osećati napadnutim i prekorenim.

Otpori su nastali kao rezultat nastojanja da se očuva lični integritet i samopoštovanje i ako se napadnu pre nego što su doživljeni kao takvi, oni će se samo pojačati. Što je poremećaj u ličnosti dublji, potrebno je više strpljenja da za suočavanje sa otporom. Ako, na primer, klijent zaćuti usled asociranja, može biti sasvim dovoljno da se sačeka izvesno vreme i vidi ishod ćutanja. Možda analitičar neće morati ni da interveniše, jer će klijent sam otkriti da je hteo nešto da izbegne (analitičar je, ustvari, intervenisao svojim čekanjem).

Potupak prepoznavanja i suočavanja sa otporom određuje konkretna situacija i lični stil analitičara. Opšta preporuka za analitičara je da prati tok asocijacija i vidi da li one vode ka nečemu ili se udaljavaju.

Tok psihoanalitičkog postupka

Psihoanalitički rad započinje prepoznavanjem i suočavanjem sa dve ključne pojave: otporom i transferom. Otpor podrazumeva sve oblike ometanja analitičkih zadataka, a transfer neadekvatne i neprimerene emocionalne reakcije prema analitičaru i analitičkoj situaciji. Čitav psihoanalitički rad počiva na analizi otpora i transfera. Proces analiziranja odvija se uglavnom putem postupaka prepoznavanja i sučeljavanja, optimalnog osvetljavanja, interpretiranja i prorađivanja. Transfer, kao regresivna pojava, napreduje i kulminira u vidu transferne neuroze. Njihovim analiziranjem oni se razrešavaju i time se ostvaruje psihoanalitički zadatak.

...

Analiza tranfera

Transfer predstavlja doživljavanje osećanja, fantazija, stavova, impulsa i odbrana prema osobi u sadašnjosti koje nije primereno toj osobi, već predstavlja neku vrstu ponavljanja reakcija prema značajnim osobama u prošlosti. Transfer je izraz oživljavanja prošlosti u sadašnjosti i stoga je ''greška u vremenu''.

Transfernom reakcijom smatra se ona u kojoj su zastupljena ova 4 elementa: 1. transfer izražava raznovrsnost objektnog odnosa; 2. transfer je ponavljanje odnosa prema objektu; 3. transferne reakcije se prenose u sadašnjost putem mehanizama pomeranja; 4. transfer je regresivna pojava.

U analitičkoj situaciji osoba na koju se vrši prenos je analitičar. Kada reakcije koje mu se upućuju od strane klijenta ne odgovaraju njegovoj ličnosti, držanju i osećanjima, niti situaciji u kojoj se odigravaju, ova neadekvatnost postaje uočljiva i kao takva predmet značajnog razjašnjavanja.

Transferne pojave nisu produkt psihoanalize. Ona je samo uočila njihovo postojanje, značaj koji imaju za razvoj i razjasnila uslove pod kojima se one mogu osvetliti. Transfer je univerzalna ljudska karakteristika. Ispoljava se ne samo u analitičkom odnosu, već i u odnosima izvan analize i ne samo kod osoba koje se obraćaju za psihoterapijsku pomoć. Svi ljudski odnosi predstavljaju neku kombinaciju realnih i transfernih odnosa.

Transferne reakcije su ponavljanje doživljavanja u odnosu na značajne osobe iz prošlosti, ali se doživljavaju u sadašnjosti i usmeravaju ponašanje. Osoba koja emituje transfernu reakciju može biti svesna da reaguje preterano ili čudno, ali ne razume pravo značenje takvog reagovanja. Tek kada ponovo oživi prvobitni objekat i situacije za koje se vezala i doživi drugačiji odgovor u sadašnjosti od očekivanog, osoba je u stanju da razume da ponavlja nešto što je imalo opravdanja u prošlosti, ali ne i danas.

Transferne rakcije služe istovremeno dvema glavnim funkcijama: 1) zadovoljenju frustriranih, nezadovoljenih potreba (uključujući i one koje potiču iz osećaja krivice) i 2) izbegavanju, odbrani od sećanja.

Vrste transfera:

Najupotrebljivija podela transfera je Frojdova podela na pozitivan i negativan transfer. Pozitivan transfer čine emocionalne reakcije u kojima preovladava ljubav i njeni izdanci, a negativni transfer kada preovladava mržnja i njeni izdanci.

U pozitivan transfer spadaju osećanja poštovanja, poverenja, simpatije, naklonjenosti, odanosti, zainteresovanosti, privrženosti, nežnosti, divljenja, zaljubljenosti, čežnje, žudnje, strasti... Postoje i neromantični, aseksualni, blagi oblici ljubavi: simpatija, poverenje, poštovanje i oni su značajni za uspostavljanje radnog saveza. Naspram tih postoje oblici zaljubljivanja i idealizacije analitičara koji stavraju velike smetnje u radu jer vode gubljenu interesa za istraživanje.

Negativna transferna reakcija čine osećanja nepoverenja, sumnje, dosade, ljutnjem zavisti, ljubomore, odbojnosti, odvratnosti, gnušanja, mržnje, gorčine, neprijateljstva, ozlojeđenosti, preziranja. Negativne transferne reakcije su uvek prisutne i analizi. Za razliku od pozitivnih, ovi se teže ispoljavaju jer se klijenti više brane od takvih osećanja. Analiziranje negativnih transfernih reakcija podjednako je važno kao i analiziranje pozitivnih.
Kada negativni transfer nije analiziran, uprkos subjektivnim poboljšanjima koja se mogu javiti tokom rada sa pozitivnim transferom,
ona predstavljaju transferno poboljšanje ili beg u zdravlje. Nedovoljno analizirani negativni transfer najčešće je uzrok neefikasnih analiza.
Sa druge strane, oživljavanje negativnih transfernih reakcija je najproduktivniji period u analitičkom radu.

Karakterstike transfernih reakcija

U opšte karakteristike transfernih odnosa spadaju:
1. neadekvatnost (nerealnost, neprimerenost) – osnovni praktični krijerijum za prepoznavanje transfernih reakcija. Druge navedene
karakteristike, svaka na svoj način, doprinose opažanju nerealnosti. Neodgovarajuće, neprimerno reagovanje u datoj situaciji je prvi znak da osoba koja ga izaziva nije pravi objekt, da je ono, u stvari, upućeno nekom drugom. U analitičkoj situaciji, ahvaljujući neutralnom stavu analitičara, neadekvatnost postaje uočljiva i vodi u dalja osvetljavanja.

2. Intenzivnost emocionalnih reakcija klijenta prema analitičaru je pouzdan znak neadekvatnosti i raspoznaje se preko
različitih oblika ljubavi, mržnje i straha. Kod svakog klijenta dolaziće do porasta jačine emocionalnog reagovanja u zavisnosti od
sadržaja koji se osvetljavaju. Ove reakcije, međutim, nisu ''čiste'', već su istovremeno prisutne i njima suprotne (npr. klijent može da se
boji analitičara, a da istovremeno oseća i poverenje i slično) - ambivalentnost.

3. Nestalnost i ćudljivost emocionalnog reagovanja naročito se zapaža u početku analitičkog rada i nikako se ne može povezati i objasniti postupkom analitičara.

4. Upornost i istrajnost nekih reakcija koje se ne menjaju iako bi trebalo da ih klijent napusti. One su uočljive u kasnijim fazama analitičkog rada.

Transferni otpori

Transfer, pored toga što je pokretačka snaga analitičkog rada, istovremeno je i izvor najvećih prepreka. Transfernim reakcijama nije cilj uvid, već zadovoljenje. Stoga je tranfer uvek i otpor. Kada se javi kao otpor, on se analizira:

1. Traženje transfernog zadovoljenja - jedan od najprisutnijih oblika transfernog otpora. Svi klijenti žele da budu voljeni, očekuju da dobiju dokaze da jesu i strepe da će izgubiti ljubav ako otkriju nešto što, po njihovom osećanju, zaslužuje osudu. Očekivanja dokaza analitičareve pažnje i ljubavi su veoma različita. Traženje zadovoljenja može biti intenzivno, od očekivanja da analitičar pruži neku posebnu pažnju, sve do romaničnih i sekusalnih očekivanja. Kada se, na primer, klijent zaljubi u analitičara, on prestaje da se
bavi pitanjima zbog kojih je preduzeo analizu, i usredsređuje se na ljubav, traži reciprocitet i smatra da će ga analitičar najbolje
razumeti ako odgovori na ljubav. Traženje transferne gratifikacije je jedna od ilustracija zbog čega analitičar treba da bude neutralan i
''emocionalno distanciran'' (emocionalna distanciranost analitičara ima funkciju ukazivanja na nekorisnost gratifikacije neadekvatnih
osećanja). Traženje transfernih gratifikacija je uočljivo kao ''zamena za sećanje'', jer se njime napuštaju analitički ciljevi. Time se jasno
vide kao otpor.

2. Obdrambene transferne reakcije - su one koje sprečavaju pristup drugim transfernim reakcijama. Pozitivne transferne reakcije, naročito kad su naglašene, pokrivaju suprotne, negativne reakcije. I obrnuto: negativne reakcije se javljaju kao odbrana od pozivinih osećanja, koja se doživljavaju kao veća pretnja. Prividno izostajanje transfernih reakcija takođe je odbrambeno. Klijent se
ponaša racionalno u odnosu na analitičara i sadržaje koji se razmatraju. Sastanci više liče na pokušaje intelektualnog, logičkog ovladavanja sadržaja. Ono se najčešće zapaža u početku rada. Susreće se kod osoba koje su sklone intelektualisanju, odnosno koje znaju nešto o analitičkom odnosu.

3. Nespecifične (generalizovane) transferne reakcije - karakteriše klijentovo odnošenje prema analitičaru kao prema većini ljudi u njegovom životu. Transferno ponašanje prema analitičaru obično se razlikuje od ponašanja prema većini ljudi, odime prema onima
koji predstavljaju slične transferne likove. Ovi Oblici transfernog otpora pretežno se javljaju kod karakternih poremećaja.

4. Odigravanje - kao pojam, odnosi se na niz postupaka koji čine celinu i često ostavljaju utisak da su promišljeni i svrsishodni. Ne doživljava se kao nešto strano, niti se povezuje sa nekim iskustvima iz prošlosti. Orijentisano je potpuno na sadšnjost, čime se umanjuje mogućnost povezivanja sa prošlošću. Transfer, kao oživljavanje prošlosti, može pokrenuti impulse iz prošlosti, koji se mogu izraziti samo kroz ponašanje i akciju. Stoga je odigravanje, iako uvek destruktivno, katkada neizbežno i jedina mogućnost da se priđe i osvetli konfliktna situacija koja ga pobuđuje. Uzrok odigravanja, međutim, može biti takođe rezultat neblagovremenog prepoznavanja transfernih reakcija, naročito nedovoljnog angažovanja negativnih transfernih reakcija. Odigravanje je u većoj meri prisutno kod osoba koje karakterišu primitivne transferne reakcije, zbog kretanja jakih impulsa i nedostatka sposobnosti njihovog obuzdavanja.

Transferna neuroza

Kriterijum za raspoznavanje transferne neuroze je povećanje intenziteta i trajanja klijentove preokupacije ličnošću analitičara, kao i analitičkim postupcima. Analičar i analitička situacija, privremeno, postaju najznačajniji u klijentovom životu. Ako se ima u vidu poreklo
transfernih reakcija, njihova regresivna priroda i uslovi koji pogoduju njihovom razvoju, logično je očekivati da će oživljavanje nedozvoljenih potreba u prošlosti i odgovarajuće doživljavanje drugih i sebe, težiti da dosegne do zbivanja koja su u njihovoj osnovi. Analiza transfera otklanja prepreke (otpore) na ovom putu i u transfernoj neurozi dobija priliku da izvrši svoj zadatak. O transfernoj neurozi se govori kao o ponovnom pretvaranju pounutrašnjenih sukoba u međulične. Time što se klijentovi simptomi, konflikti, impusli i odbrane usredsređuju na analitičku situaciju, postaju pristupačni posmatranju i svojom živopisnošću dovoljno uverljivi za prepoznavanje i korigovanje.

Kontratransfer

Kontratransfer je pojam kojim se označavaju smetnje do kojih dolazi u razvoju analitičkih procesa, koje potiču iz ličnosti analitičara u dodiru sa ličnošću klijenta, njegovim transfernim reakcijama i ukupnim verbalnim i neverbalnim ponašanjem.

Analitičar, kao ljudsko biće i profesionalni radnik, nije nedodirljivo savršenstvo koje svakog trenutka obezbeđuje idealnu neutralnost i empatičnost. Što su dublja regresivna stanja, to su veća iskušenja za analitičarevu empatičnost i neutralnost.

U psihoanalitičkoj literaturi, među brojnim razmatranjima problema kontratransfera, izdvajaju se dva gledišta, naizgled suprotstavljena jedno drugom. Prema prvom, klasičnom, kontratransfer se određuje kao nesvesna reakcija analitičara na klijentov transfer i smatra se da su neurotični konflikti analitičara glavni uzrok kontratransfera, tako da se pojam kontratransfera rezerviše za analitičareve specifične, nesvesne transferne reakcije prema klijentu. Prema drugom, novijem gledištu, kontratransfer se određuje kao totalna analitičareva emocionalna reakcija prema klijentu. To znači da su analitičareve svesne i nesvesne reakcije prema klijentu ne samo na klijentov transfer, već i na njegovu realnost, a isto tako i na vlastitu realnost i vlastite neurotične potrebe. Prema tome, totalna emocionalna reakcija analitičara predstavlja kontinuum afektivnih odgovora od blagih, realističkih i upozoravajućih afekata do intenzivnih emocionalnih reakcija, koje mogu interferirati sa analitičarevom neutralnošću. Naravno, analitičar treba da bude sposoban da iskoristi javljanje intenzivnih reakcija za analitičko neutralisanje tada mogućeg ekscesivnog reagovanja prema klijentu i istovremeno prepoznavanje primitivnih objektnih odnosa u transferu. Ovaj proces može biti bolan i predstavlja iskušenje i izazov.

Novije shvatanje kontratransfera pomaže da se potpunije shvati priroda kontratransfernih reakcija, ali ne opovrgava klasične nalaze koji su otkrili fenomen kontratransfera i njegov značaj za analizu neurotičnih stanja koja su se tada istraživala.

Radni savez

Suočen sa analitičarevim poštovanjem njegove autonomsnosti i efikasnim analiziranjem početnih otpor-transfernih reakcija, klijent počinje da veruje da je analitičar osoba koja ga možda stvarno može razumeti. Dakle, za nastajanje radnog saveza moraju biti stečena dva uslova:
a) klijent treba daa prihvati sagovornika kao kompetentnog sagovornika, kome može da veruje;
b) klijent treba da prihvati ponuđeni način rada kao put ka rešenju svojih problema i postizanju boljeg samorazumevanja.

Radni savez treba razlikovati od transfernog i realnog odnosa. Ove tri vrste odnosa sa i analitičkoj situaciji prepliću i samo povremeno dominira neki od njih. Radni savez se javlja pri kraju uvodne faze i traje do završetka analize, s tim što povremeno slabi, u zavisnosti od
transfernih reakcija. Transfer se razvija od početka i dominira u završnici. Zahvaljujući radnom savezu klijent uči da razlikuje
ž transferne reakcije od realnog odnosa.

Faze u analizi otpora i transfera

U procesu interpretacije transfera učestvuje više postupaka. Ti postupci se međusobno prepliću i u datom segmentu procesa jedan od njih može vršiti funkciju drugih postupaka. Međutim, u jednom pojedinačnom segmentu, oni uvek imaju isti logički redosled. Tako otpor, kad se javi, mora najpre biti prepoznat i klijent ga mroa doživeti kao takvog. Ili, prorađivanju uvek mora da prethodi interpretacija, jer se tim postupkom ona prorađuje. Grinson razlikuje 4 najvažnija postupka:

1. Konfrontacija ~ prepoznavanje i sučeljavanje: smisao ovog postupka jeste da suči klijenta sa preprekom koja u njemu samom.
Klijent treba što uverljivije da doživi ono što izbegava. Nije u skladu sa analitičkim postupkom da na njegovo delovanje ukaže analitičar.
Otpori su nastali da se očuva lični integritet i samopoštovanje, i ako se otpori napadnu pre nego što su doživljeni kao takvi, samo će se
pojačati.

2. Klarifikacija ~ osvetljavanje: pošto postane jasno da klijent ima otpor, osvetljava se kako se koristi, šta štiti i zašto to čini. Analiza transfera je nerazdvojna od analize otpora jer se transfer analizira tek kada postane otpor. Potrebno je dati odgvore na 2 pitanja:
- zašto klijent izbegava određeno osećanje?
- šta klijent izbegava?

Prvo pitanje treba da otkrije koje se nepoželjno osećanje želi izbeći i kada odgovor na to pitanje postane poznat, otvara se mogućnost da se vidi koji je to impuls, fantazija, očekivanje ili traumatsko sećanje dovelo do njega.
Analiza otpora je nerazdvojivo vezana za analizu transfera! Transferne reakcije se analiziraju samo kada postanu otpor!

3. Interpretacija:je središnji pojam psihoanalitičke tehnike. Već je rečeno da svi drugi postupci koji se koriste imaju funkciju omogućavanja interpretacije. Ona daje smisao pojedinačnim događanima koji sep ovezuju u veće smisaone celine i vode ka rekonstrukciji ličnosti. Interpretacija nastaje iz osvetljavanja (konfrontacije) i bez njega nije moguća. Analitičar uvek treba da ima na umu da je interpretacija hipoteza koju nudi klijentu, a ovaj treba da je prihvati ili odbaci.

4. Prorada ~ prorađivanje: je postupak ponavljanja i elaboracije već dostignutih interpretacija. Njeno ponavljanje i elaboracija (osvetljavanje) u kontekstima drugačijim od onog u kome je prvobitno postignuta, potkrepljuju je u novim okolnostima i potpomažu rekonstrukciju većih celina. Praćenje učinka interpretacije, s jedne strane, proveravaće je kao hipotezu kroz sećanja, asocijacije, snove, fantazije i otpore koji će uslediti, a sa druge strane, ukazivaće na njenu dađu sudbinu i uticaj na građu koju sledi. Nova građa najbolje pokazuje da li je interpretacija bila adekvatna, odnosno kada se javlja potreba da se ona proradi.

Tek sa pojavom kognitivne psihoterapije, počeo se osvetljavati značaj svesnih zamisli i ideja i naglašavati značaj zdravog razuma kao važnog činioca u čovekovoj borbi sa psihološkim problemima. Tendencije psihoanalitičara da svesne sadržaje smatraju samo prerušenim reprezentima nesvesnih konflikata, a bihejviorista da ih tretiraju kao nevažne činice jer podležu subjektivizmu, dovele su do zapostavljanja tako važnih kognitivnih koncepata, kao što su samoprocena, samoidentitet, svest o sebi i slično, a bez kojih je nemoguće razumeti psihopatologiju i ljudsko biće uopšte.

Osnovna vrlina i privlačnost kognitivne psihoterapije se oslanja na ove racionalne komponente ljudskog bića. Ona računa na razrađenu tehniku što rešavanja svakodnevnih problema, što u rešavaju psihopatoloških teškoća. Tokom svog razvoja, čovek se ponaša slično naučniku: on posmatra, postavlja hipoteze, proverava njihovu validnost, izvodi zaključke i eventualno formira generalizacije koje će mu da pomoći u sličnim situacijama donosi brze odluke. Cilj kognitivne terapije je da menja pogrešne premise, ispravlja greške i zaključivanju i usmerava čoveka ka objektivnoj realnosti.



Od psihloga, pretečom kognitivista smatra se Alfred Adler, koji je tvrdio da pogrešne pretpostavke i krive ideje mogu imati kobne posledice po ’’životni stil’’ pojedinca. Prvu kompletnu kognitivnu teoriju dao je Albert Elis. Svoju pretpostaku o ABC formuli emocionalnih poremećaja, iz koje je kasnije proizaška RET (racionalno-emotivna terapija), izneo je još 1956. godine. Po toj formuli:
• A je aktivirajući događaj,
• B su verovanja, zamisli i samoverbalizacije (B ima glavnu ulogu, iako mii pogrešno pretpostavljamo da C direktno sledi iz A) i
• C je reakcija.

Dakle, ono što ljudi sebi govore, njihove unutrašnje ’’ideje i tvrdnje’’ mogu da pokreću i menjanju emocije. U zavisnosti od toga, da li emocije vezuju za adekvatne ili neadekvatne (kako Elis kaže - ’’iracionalne’’) ideje i misli i one će biti odgovarajuće ili neodgovarajuće, tj. funkcionalne ili nefunkcionalne. Tako je strah, u situaciji kada postoji objektivna opasnost - funkcionalan, ali je anksioznost (u smislu neurotičnog straha) - nefunkcionalna, jer se zasniva na iracionalnoj ideji i neadekvatnoj procei situacije. Iracionalne ideje su rudimenti dečjeg poimanja sveta, ali često mogu biti i posledica indoktirnacije raznim predrasudama i stereotipima odraslog sveta.

Elis ističe tri osnovne iracionalne ideje:
1. Ja moram biti uspešan, kompetentan i adekvatan i moram dobiti priznanje od drugih;
2. Okolina mora, prema meni da se ophodi korektno, pošteno, s ljubavlju i pažnjom;
3. Uslovi u kojima živim moraju biti i ostati dobri; moram dobiti sve što mi treba i što mi pripada.

Evo nekoliko primera iskaza pacijanata koji sadrže iracionalne ideje: ’’Svi ljudi treba da me vole, imače ne mogu biti srećna’’, ’’Čovek mora da uradi nešto veoma značajno u životu da bi išta vredeo’’, ’’Kad god pogrešim, shvatim koliko sam nepsosoban’’.

U kasnijim radovima, Elis je tri osnove iracionalne ideje razradio u 12 ’’tipičnih ideja’’. Iako je Elisova teorija imala ogroman uticaj, terapijska procedura ostala je nedovoljno razrađena, bazirana na uopštenim principima i procesima koji se ne mogu empirijski verifikovati i meriti. Njihov značaj, pre svega, je u tome što je on prvi ukazao na nedovoljnost i nepotpunost klasičnog S-R obrasca ponašanja.

Danas postoji nekih desetak relativno nezavisnih kognitivnih pristupa psihoterapiji, koji se mogu svrstati u tri grupe:
• I Tehnike kognitivne restrukturacije (Elis, Bek)
• II Tzv. ’’coping skills’’ tehnike (Lazarus, Golfrid, Kautela)
• III Tehnike rešavanja problema (Mahoni)
Po obimu patologije koju pokriva i po razrađenosti terapijske tehnologije, svakako je najznačajnija i najzanimljivija Bekova kognitivna teorija.



Do svojih saznanja koja su ga usmerila u pravcu stvaranja novog psihoterapeutskog procesa, Bek je došao kroz dugogodišnju prasku
bavljenja depresivnih poremećaja. Bazičnu pretpostavku klasične psihijatrije da su depresivni kognitivni sadržaji samo simptom, samo
efekat u čijoj osnovi stoji afektivni poremećaj (sa implicitnom pretpostavkom biološkog poremećaja, Bek je obrnuo nagalvce: on tvrdi da
u osnovi depresije leže kognitivne distorzije, a da je afekat posledica, a ne uzrok! Bez obzira na to što ova tvdnja još uvek nije u
potpunosti dokazana, očigledna efiksnost Bekove kognitivne terapije u tretmanu depresivnih poremećaja dovela je do izuzetne popularnosti njegove teorije i do dalje razrade osnovnih teza.

Bek smatra, kao i drugi kognitivnisti, ’’unutrašnji govor’’, odnosno ’’samoinstrukcije’’ odgovornim za celokupno ljudsko ponašanje. Nakon dekodiranja informacija iz spoljnog sveta, proces donošenja ’’output’’ odluke svodi se na samousmeravanje, odnosno na verbalne poruke koje usmeravaju ponašanje. Ove verbalne poruke Bek naziva automatskim mislima, a njihovo otkrivanje i korigovanje predstavlja najavžniji zadatak tokom terapijskog postupka. Automatske misli određenog sadržaja povezuju se u pravila ili pretpostavke, više sličnih pretpostavki u kognitivni set, a čitava kognitivna organizacija u kognitivnu shemu. Ako je kognitivna šema bazirana na nizu kognitivnih distorzija, ona neizbežno vodu i psihičke poremećaje.

Automatske misli Bek je uočio tokom svoje psihoterapeutske prakse. Najčešće se pacijenti nisu spontano izjašnjavali o ovim mislima, ali ih je, na iznenađenje Beka, do njih bilo relativno lako doći bez ikakvih posebnih tehnika ’’evokacije nesvesnih sadržaja’’. Dakle, zaključuje Bek, radilo se o svesnim sadržajima! Ova ’’paralelna ideacija’’ pojavila se automatski i bila je izuzetno brza, tako sa su se pacijanti morali prethodno uvežbati u introspekciji da bi je mogli registrovati. Automatske misli se doživljavaju kao aksiomi - pacijenti ih doživljavaju kao validne, uverljive, razumne i realne, bez obzira na to koliko su one, u suštini iracionalne! Sadržaj automatskih misli svodi se na interpretaciju događaja, značenje događaja i očekivanja kakve posledice će i događaj i reakcija imati po individuu, odnosno po njen lični domen.

Pojam ličnog domena blizak je geštaltističkom pojmu individualnog polja - on se sastoji od samog pojedinca u fizičkom smislu, njegovog koncepta o sebi, njegovih karakteristika ličnosti, ciljeva i vrednosti;te objekata i atributa tih objekata koji predstavljaju neku vrednost za tu osobu, odnosno u kojima ona ima svojih ličnih investicija. Lični domen od posebne je važnosti. jer priroda čovekove emocionalne reakcije (pa tako i emocionalnog poremećaja) zavisi od toga da li se događaj procenjuje kao uklopljiv ili neuklopljiv, ugrožavajući ili podržavajući za njegov domen. Na taj način, emocionalna reakcije može delovati paradoksalno za objektivnog posmatrača, ali će ona imati smisla u odnosu na pacijentovu procenu relacije između određenog događaja i njegovog ličnog domena.

POREMEĆAJ IDIOSINKRATČNI KOGNITIVNI SADRŽAJ EMOCIJA
Depresija Pad vrednosti domena Tuga
Hipomanija Porast vrednosti domena Euforija
Paranoidna stanja Nepravedan napad na domen Bes
Anksiozne neuroze Opasnost po domen Strah

U svim ovim slučajevima, neadekvatne procene koje su posledica kognitivnih distorzija, vode u emocionalni poremećaj. Ove procene se
javljaju u formi idiosinkratičnih kognitivnih sadržaja, koje su zasnovane na negativnim automatskim mislima, dIsfunkcionalnim pretpostavkama i iracionalnoj kognitivnoj šemi.

Automatske misli se najčešće javljaju sa sličnim sadržajem koji odražava osnovnu samoinstrukciju, što Bek naziva osnovnim pretpostavkama ili pravilom. One formuraju specifični stil interpretacije i pridavanja značenja događajima, određuju očekivanja i upravljaju postupcima individue. Kako nastaju ove pretpostavke? Bek ih dovodi u vezu sa nagomilanim prethodnim iskustvom koje formira internalizovane zaključke o sebi, sopstvenim mogućnostima i svetu koji nas okružuje i koji se potom javljaju u vidu nepobitnih aksioma - odnosno pretpostavki, u svakoj proceni nove situacije. One, u stvari, predstavljaju osnovnu premisu na osnovu koje se dedukcijom izvode zaključci u svakom pojedinačnom slučaju. I, naravno, ako to osnovna premisa nije u skladu sa realnošći, ni zaključivanje ne može biti racionalno i funkcionalno. Primer: Premisa major: ’’Ako nisam voljen, bezvredan sam’’. Aktuelna situacija: ’’Žena me više ne voli.’’ Zaključak: ’’Ja sam bezvredan.’’

Novije teorije kognitivne psihologije eksperimentalno su potvrdile Bekove zaključke o tome da se disfunkcionalna verovanja i pravila sličnog sadržaja zajedno asociraju u pamćenju, i tako formiraju kognitivne strukture višeg reda koje zovemo shemama. Shemu povezanu sa jednim ili više specifičnih situacija, Bek naziva kognitivnim setom, a opštu šemu - kognitivnim modusom.

Osnov za javljanje patoloških, disfunkcionalnih pretpostavki Bek nalazi u logičkim greškama koje naziva kognitivnim distorzijama. To su:
• Personalizacija - interpretacija događaja na izrazito egocentričan i subjektivan način; neprestana potreba da se poredi sa drugima (pri čemu se taj drugi uvek doživljava kao bolji, uspešniji) i da se događaji interpretiraju kao da su povezani i značajni za tu osobu (iako često nemaju nikakve veze sa njom).
• Polarizovano mišljenje - tendencija da se misli u ’’sve ili ništa’’ terminima. Mora se uvek biti najbolji; događaji se interpretiraju kao katastrofe. Prosečnost se ne toleriše, a neutralni događaji gotovo da i ne postoje.
• Selektivni izvod - iz situacije se izvlače samo pojedinačni detalji (koji, tako istrgnuti iz konteksta, često nemaju nikakvog značaja) i na bazi tog detalja se formiraju generalizacije i izvlače negativni) zaljučci relevantni za sopstvenu vrednost ili sudbinu.
• Preterana generalizacija - jedan jedini ili samo mali broj događaja uzima se kao dokaz na kome se temelji generalni zaključak o sopstvenom ponašanju, vrednosti ili sreći.
• Arbitrarini izvod - stvaranje zaključka o događajima ili iskustvu, iako stvarno ne postoje dokazi koji bi potkrepili takve zaključke, ili su čak zaključci sasvim suprotni dokazu. Bek i njegovi saradnici su posebno razradili (i u teorijskom i u terapijskom smislu) kognitivne aspekte depresivnih i anksioznih poremećaja (o tome ima u knjizi!).
.


Kognitivni psihoterapeutski pristup baziran je, sa jedne strane, na kognitivnom etiološkom modelu emocionalnih poremećaja, a sa druge strane, na edukativnom modelu korekcije ponašanja.

Osnovni postulati su:
• kognitivni (medijacioni) procesi su osnovna poluga razvoja prilagođenih i neprilagođenih formi ponašanja i emocionalnih reakcija;
• kognitivni procesi se mogu izazvati i proučavati u eksperimentalnoj i terapijskoj situaciji;
• moguće je uticati na kognitivne procese i, na taj način, menjati ponašanje i emocionalne reakcije.

Tokom terapije uporedo se koriste tri vrste pristupa:

1. ’’Intelektualni’’ pristup podrazumeva identifikaciju iskrivljene konceptualizacije - ’’kognitivnih distorija’’, ’’negativih automatskih misli’’ i
’’disfunkcionalnih pretpostavki’’, te razvijanje novih, prilagođenijih i racionalnijih formi kognicije.
Terapeut u KT se prvenstveno bavi aktuelnim kognicijama. Pri tome korisit različite tehnike - od zahteva da pacijent sam analizira svoje misli, emocije, ponašanje u problemskim situacijama; preko upotrebe formulara koji pacijenta navode na samoopažanje; postavljanja direktnih i indirektnih pitanja; prafraziranja delova rečenice; pa sve do direktnog saopštavanja pacijentu šta terapeut zaključuje o tome koje su to neprilagođene kognicije dovele pacijenta do sadašnjeg stanja.

2. ’’Iskustveni pristup’’ podrazumeva navođenje pacijenta u situacije koje će dovesti do promene disfunkcionalnih kognicija i iracionalnog ponašanja. Pri tome se odabiraju situacije koje će doprineti poboljšanju pacijentove slike o sebi, ali i one iz kojih pacijent crpi ’’dokaze’’ za svoje negativne pretpostavke o sebi, ali uz orijentaciju ka testiranju alternativnih hipoteza i ka prikupljanju ’’pozitivnih’’ činjenica iz tih situacija. Ovim postupkom učenja - da se uči iz sopstvenog iskustva, KT se veoma približava klasičnoj bihejvioralnoh proceduri, pa čak i koristi neke poznate bihejvioralne postupke (izlaganje, modeliranje, i slično) kao dopunske tehnike. Iz tog razloga, naziv ’’kognitivna terapije’’ mnogi autori zamenjuju nazivom ’’kognitivno-bihejvioralna terapija’’.

3. ’’Bihejvioralni’’ pristup podrazumeva učenje nekih novih oblika ponašanja koji će dovesti do promene opšteg pogleda pacijenta na sebe i svet koji ga okružuje. To su takođe tehnike preuzete iz ortodoksne bihejvioralne terapije. Bihejvioralni postupci u KT imaju veoma važnu funkciju feedback-a, čime se učenje novog načina mišljenja i ponašanja znatno ubrzava i pospešuje.

Uprkos velikim sličnostima, KT se ipak ni slučajno ne može svesti na varijaciju bihejvioralne terapije. Pored osnovnog teorijskog koncepta, postoje i veoma značajne razlike u odnosu terapeut - klijent. Veoma veliki značaj se pridaje kontaktu, odnosno ’’empatiji’’ (koju klasična bihejvioralna terapija uopšte ne poznaje), a terapijski odnos je zamišljen kao saradnja dva potpuno ravnopravna partnera. Dakle, nema ’’učitelja’’ i ’’učenika’’, već dva ravnopravna istraživača koja tragaju za problemom. Pacijetove negativne misli se tretiraju kao hipoteze, a terapeut i pacijent zajedno rade na prikupljanju dokaza za i protiv te hipoteze. Terapeut u KT nije, dakle, direktivan, on ne nudi odgovore, već koristi ’’sokratovki metod’’ - postavlja seriju pitanja pomažući pacijentu da sam dođe do odgovora. Čak i onda kada eksplicito ukazuje na pogrešnu kogniciju, terapeut mora da proveri koliko je stepen prihvatanja te tvdnje od strane pacijenta. Jer, veoma je čest slučaj da pacijent verbalno prihvati terapeutov zaključak, da prihvati njegovu logičnost, ali da taj zaključak ipak ne prodre u pacijentov osnovni sistem verovanja (’’Sve to zvuči veoma logično, ali ja još uvek ne verujem da to važi i za mene’’). Prema tome, očito je da je motivacija pacijenta za učešće u terapijskom procedurama neophodan uslov uspešnosti tretmana.

U strukturi KT uočavaju se tri osnovna koraka:
• identifikacija negativnih automatskih misli i disfukcionalnih pretpostavki;
• modifikacija negativnih automatskih misli i disfunkcionalnih pretpostavki i
• bihejvioralni eksperimenti i učenje novog ponašanja.

1. Identifikacija negativnih misli

U postupku identifikacije polazi se najčešće od poslednjeg kritičkog događaja i zahteva prvo opis problema u uopštenoj formi, a zatim se
prelazi na kompletnu ’’mentalnu reprodukciju’’ situacije i reakcije: kakva je to bila reakcija, šta je radio, kada, gde, kad se počeo osećati loše, koliko (pacijent formira ’’unutrašnju’’ slaku od 0 do 100% i procenje svoje stanje), koje su mu se misli javljale i, najzad, koja je predviđanja i pretpostvke imao. Kao vid provere da li smo zaista došli do ključne negativne automatske misli, preporučuje se da
terapeut sam sebe upita: ’’Da li bih i ja bio isto tako anksiozan/depresivan da imam tu pomisao i da verujem u nju?’’.

2. Modifikovanje negativnih misli Prvi korak u postupku modifikacije je uveravanje pacijenta da to što radimo ima smisla, odnosno da zaista postoji povezanost između misli i emocija. Ovim postupkom postižemo da pacijent vrlo brzo shvati suštinu kognitivnog pristupa. Ali, da bismo ostvarili i emocionalno razumevanje, potrebno je da neutralnu demonstraciju potkrepimo sličnim primerima iz života pacijenta.

Za potrebe informisanja pacijenta o kognitivnohj terapiji koriste se knjižice specijalno namenjene pacijentima, pisane jednostavnim, popularnim jezikom. Ove informacije služe olakšanju i ubrzanju terapijskog toka i nesumnjivo pomažu pacijentima da lakše i brže povežu uzroke i posledice, te da se, na taj način, pripreme za promenu u svom ponašanju i mišljenju.

Kognitivni pristup se, kao što se i vidi, mnogo oslanja na smaog pacijenta. Tako se i glavnina postupka modifikacije automatskih misli sprovodi u okviru tzv. ’’domaćeg zadatka’’. On ima dvojaku funkciju. Prva je tzv. ’’princip zadovoljstvo-uspešnost (u okviru kojeg pacijent ima zadatak da registruje sve svoje aktivnosti i pritom ih svstava u odnosu na količinu zadovoljstva ili nezadovoljstva koje mu donose, zatim u odnosu na stepen veštine, odnosno uspešnosti koje u toj aktivnosti pacijent demonstrira, kao i količinu anksioznosti koju mu ta aktivnost eventualno izaziva. Na osnovu tih zabeležaka, tokom seanse se analizira i atakuje pacijentov osećaj niže vrednosti, odnosno analiziraju se provokatori anksioznosti), a druga je registrovanje disfunkcionalnih misli pomoću tehnike ’’tri stuba’’ (čija je osnovna funkcija dnevno vođenje zapisnika o disfunkcionalnim mislima, a njegova je uloga navođenje pacijenta da pronalazi alternativna tumačenja za svoje misli, da traži racionalne odgovore).

Tokom seanse, terapeut pomaže pacijentu da pronađe racionalne odgovore, tako što ga uči da sam sebi postavlja pitanja, koja pomažu u testiranju negativnih misli, npr: Šta je dokaz ovih misli? Da li postoji alternativni način gledanja na tu situaciju? Šta bi neko drugi mislio o toj situaciji? etc.

Identifikovanje i modifikovanje disfunkcionalnih pretpostavki

Za terapijski postupak, najznačajnije su pretpostavke koje se kreću na osi bol-zadovoljstvo kod depresivnih, i na osi opasnost-sigurnost kod anksioznih poremećaja. Primeri disfunkcionalnih pretpostavki su:
- ’’Ako ne propustimo drugog u svakoj situaciji - to je sebičluk.’’
- ’’Moram uvek biti srećan.’’
- ’’Moja vrednost zavisi od toga šta drugi misle o meni.’’
- ’’Ako si sam, moraš se osećati mizerno’’, itd.

Postupak identifikacije disfunkcionalne pretpostavke svodi se na analizu dominantne teme u automatskim mislima pacijenta ili proceduru tzv. ’’vertikalne strele’’, koja podrzumeva tražnje onog verovanja koje stoji iza automatske misli. Posle svake dobijene automatske misli, postavlja se pitanje: ’’Šta to za vas znači?’’ i tako se postepeno stiže do osnovne pretpostavke.

Postupak identifikacije disfunkcionalnih pretpostavki predstavlja učenje nove logike, ’’ispravljanje’’ karakterističnih kognitivnih distorzija. On se sprovodi postavljanjem nekoliko tipičnih pitanja: Kad se osećate krivim, upitajte se: Ima li dokaza za krivicu? Kad se osećate
nesigurnim: Da li iko može znati ishod? Kad se osećate ugroženim: Čak i ako se nešto loše desi, da li će mi to biti važno za 10 meseci? itd.

Dakle, fokusira se na iracionalnost, nerealističnost i nepraktičnost verovanja, te traže dokazi za njih. Potom se istražuju delatnosti koje
potkrepljuju negativne stavovoe i trage se za onim aktivnostima koje bi pružale suprotne dokaze. Na kraju se formulišu novap ravila i planiraju koraci koji će ih utvrditi.

3. Bihejvioralni eksperimenti

KT primenjuje mnoge tehnike iz BT, a najčešće je to izlaganje ili sprečavanje kontrafobičnih aktivnosti. Prilikom testiranja pogrešnih
pretpostavki veoma često se kreiraju eksperimentalne situacije ili korista samo ponašanje kao očigledni dokaz (primer: hipohondar koji je stalnim glađenjem vrata dovodio do grčenja mišića i pojave crvenila, a to je zatim tumačio kao dokaz oboljenja).

Osnovna postavka bihejvioralno-kognitivne terapije jeste da je moguće menjati ljudsko ponašanje psihološkim sredstvima i da se te promene ostvaruju kroz proces učenja. Po Radonjiću, BT je neka vrsta ''provere principa učenja'', ali isto tako ''izvor novih saznanja''. Osnovni cilj BT je promena ponašanja.

1. Predmet i cilj nihejvioralne terapije je prvenstveno ponašanje koje se može posmatrati, menjati i meriti, ali isto tako i razni intraorgazmički, fiziološki procei, kao što su rad srca, pritisak, bioelektrična aktivnost mizga i drugi, koji se mere uz pomoć raznih aparata.

2. U BT se insistira na povezanosti između dobro utvđenih empirijskih zakona učenja i praktične primene tih zakona u kliničkoj praksi, tj. terapiji. Principi učenja koje korste bihejvioralni i kognitivni terapeuti su: klasično uslovljavanje, instrumentalni učenje, učenje po modelu, kognitivni oblici učenja: učenje putem uviđanja, sticanje znanja (informacija).

3. BT je terapijski pristup koji je usmeren na neki izdvojeni problem ili simptom u ponašanju i doživljavanju pojedinca.

4. Na patologiju i simptome se gleda kao na oblike ponašanja koji su nastali u procesu učenja. Patologij upredstavlja maladaptivno,
neadekvatno ponašanje.

5. BT je usmerena na sadašnjost, tj. na sadašnja stanja i okolnosti u vezi sa određenim problemom zbog koga pojedinac dolazi na terapiju, a ne na prošlost.

6. U BT se naglašava značenje metodologije - njeno poznavanje, dosledna primena i njeno stalno usavršavanje. Teorijski koncepti i pojedini postupci u praksi se proveravaju u odbacuje se sve što se ne može potvrditi i dokazati u korist novih koncepata i postupaka.

7. Postoji kauzalna uzročnost između S i R varijabli, odnosno S-O-R varijabli.

8. Što se tiče tehnika bihejvioralne terapije, mogu se navesti neke od njih: asertivni trening (terapija sampotvrđivanjem), averzivna terapija, negativna praksa, sistematska dezenzitizacija, terapija sputavanjem patoloških misli, preplavljivanje, samokontrola (tj. kontola stimulusa i samonagrađivanje), modelovanje, terapija zasićenjem, unutrašnja senzitizacija, implozivna terapija, ekonomija žetona, feedback.

9. Krajem '50-ih godina prošlog veka došlo je do konstituisanja bihejvioralne terapije kao posebnog terapijskog sistema. Sam termin BT je skovan 1954. od strane Skinera i Lindslija, da opiše pristup pshioterapiji koji se zasniva na bihejviorističkoj tepriji učenja. BT je formalno ušla u područje psihoterapije objavljivanjem Volpeovog rada ''Psihoterapija recipročnom iinhibicijom''. Tri nezavisne grupe istraživača na tri kontinenta su došla do suštinski istih ideja. To su bili: u SAD - SKinerovi sledbenici, u Engleskoj - Ajzenk, u Južnoj Africi - Volpe, Lazarus i Rahman.

10. 70-te su značajna prekretnica u razvoju BT, jer su to godine ''kognitivne revolucije'', koja je prodrla u BT, ali i u psihologiju uopšte. Sadašnje razdoblje karakteriše postojanje nekoliko orijentacija među bihejvioralnim terapeutima. Većina njih zastupa stanovište da BT nije samo tehnologija, nego celovit pristup. Osim toga, naglašeno je usavršavanje metodologije, za razliku od jednostavnog primenjivanja tehnika. Karakteristično je i primenjivanje znanja iz raznih drugih područja psihologije, kao i sprovođenje evaluacije ishoda terapije.



Najpoznatija i najčešće istraživanjima proveravana tehnika BT je sistematska desenzitizacija (SD), čiji je autor Volpe. Namenjena je otklanjanju fobija, prvenstveno monosimptomatskih. Tehnika je eksperimenatalno utemeljena, a sastoji se iz tri komponente:

1. Uvežbavanje duboke mišićne relaksacije prema Jakobsonu - klijent zajedno sa terapeutom uvežvaba pojedine delove relaksacije, a zatim ih kod kuće dva puta dnevno sam praktikuje. Tako se postepeno usvaja veština opuštanja, do nivoa koji se procenjuje kao duboka mišićna relaksacija.

2. Utvrđivanje hijerarhije situacija koje izazivaju fobijsku anksioznsot, polazeći od najmanje zastrašujuće, do one koja je za klijenta najviše
zastrašujuća.

3. Izlaganje klijenta zastrašujućim situacijama uživo ili u imaginaciji, polazeći postepeno od od najmanje zastrašujuće, do one koju klijent procenjuje kao najstrašniju. Prilikom izlaganja ili zamišljanja opasne situacije, od pacijenta se traži da se potpuno opusti, kako je prethodno uvežbao. Dakle, klijent umesto anksioznošću, na zastrašujući nadražaj reaguje telesnom opuštenošću.

Na sledeću situaciju u hijerarhiji se ne sme prelaziti dok se na prethodnoj ne postigne zadovoljavajuć uspeh. Racionalnost postupka je da se stanje duboke mišićne opuštenosti i anksioznosti međusobno isključuju. Terapija traje sve dok pacijent ne prestane da oseća strah pri zamišljanju scena koje su nekad izazivale najveći strah. Glavni deo terapije se odnosi na subjektivne emocionalne reakcije pacijenta, a ne na spoljašnje ponašanje. Pretpostavka terapije je da će promena emocionalnih reagovanja dovesti do promene ponašanja u realnim
situacijama.

Važna pravila za pravilnu primenu tehnike su: postupnost, pravilno odabiranje situacija koje izazivaju anksioznost, izlaganje traje sve dok se anksioznost ne snizi na nivo pre izlaganja. Pored toga, pacijent pokušava da kvantitativno izrazi količinu svog straha.

Sistematska desenzitizacija ima više varijanti: SD uživo, SD u imaginaciji, te oba oblika za primenu kod dece. Prema nalazima Marksa, poznatog eksperta za fobije, najvažnije deo SD je izlaganje zastrašujućim situacijama. Isti autor tvrdi, na osnovu istraživanja, da je dobrovoljno izlaganje pacijenta, bez sudelovanja terapeuta i učenja relaksacionih tehnika, dovoljna da se reši fobijska anksiznost.

Osnivač geštalt terapije je Perls, psihoanalitičar. Novi grpuni pravci u psihoterapiji crpe svoju snagu iz nezadovoljstva sa psihoanalitičkom teorijom, a još više sa terapijskom praksom. Perls je takođe u svojim delima ispravljao Frojda i polemisao sa njegovim stavovima. Mnoge
geštalt terapijske pretpostvake o načinu vođenja grupe su lako prepoznatljive anamneze psihoanalitičkim terapijskim načelima.

Geštalt metoda je uticala i na sadržinu i na formu Perlsove psihoterapijske metode. Osnovni motiv patologije jeste nekompletirani emocionalni gešalt ili ''nedovršeni posao''. Ono što je zarobljeno u zgrčenim mišićima tela, ili što se izražava kroz gestove, mimiku, pozu, boju glasa i simboličke sadržaje vrlo često je ''nezavšreni posao'', koji čega da bude dovršen. Svaki nazavršeni geštalt započet ili prekint
zarobljava energiju i doprinsoi premećaju ponašanja. Dovođenjem tog nedovršenog posla u svesnost (ovaj termin koristi umesto Frojdovog temina svesti), on postaje figura i stiče mogućnost da, korišćenjem energije pozadine (ličnosti), postane završeni geštalt (celina).

Ličnost je organizmička celina koja ima svoju energiju u sposobnost da započne i ostvari svoje potrebe na sponatan način. Ličnost u razvoju prolazi kroz niz etapa, a svaku etapu karakteriše polaritet pune zavisnosti od drugih ljudi, i pune autonomije. Čovek je obdaren svesnošću koja omogućava da manipuliše sobom, drugima i sredinom. U toku razvoja, veliki broj ljudi se fiksira na pojedine zaplete i na taj način gubi deo svoje energije i narušava sebe kao celinu. Pot uticajem razvojnih statusa ljudi se formiraju sa nedostacima, kao da imaju ''rupe u sebi''. Ta osakaćenost se odražava u njihovom odnosu prema sebi i drugima. Osakaćenost je osnovno obeležje onih koji traže pomoć psihologa i psihijatra.

Perls je integritet ličnosti povezao sa svesnošću o celovitosti i sa odgovornošću za sebe pred sobom. U geštalt terapiji se odgovornost shvata kao u egistencijalističkoj filozofiji, kao odgovornost prema sebi za svoj integritet. Čovek je, pre svega, odgovoran za sebe pred sobom.



Jedna od istaknutih odlika geštalt terapije jeste njena izuzetna opskrbljenost mnogobrojnim i različitim tehnikama rada. Geštalt tehnike
se mogu menjati i prilagođavati specifičnostima pacijenta. Sve geštalt tehnike su primerene određenim pravilima.

1. Pravilo koncentracije na sada. Celokupan rad pacijenta podređen je imperativnu da sve bude doživljeno, ispoljeno i verbalizovano u sadašnjem vremenu. Princip sada ne isključuje mogućnost da se radi i sa sećanjima na prošle događaje. Uslov je da pacijent ta osećanja ponovo proživi.

2. Pravilo kontakta ti i ja. Mnogi pacijenti u grupama govore neodređeno i izbegavaju da gledaju u ljude. Terapeut predlaže klijentu da sviju poruku uputi određenoj osobi, koju sam bira.

3. Neutralan govor ''to'' i lični govor ''ja''. U svakodnevnom govoru je uobičajeno da se koristimo trećim licem kada opisujemo neko svoje osećanje, mišljenje ili ponašanje. U toku geštalt terapije od klijenta se traži da uvek upotrebi prvo lice jednine.

4. Pravilo kontinuiteta svesti. Insistiranje na principu kontinuiteta svesnosti zasniva se na uverenosti Perlsa i ostalih geštalt terapeuta, da je stalan svesni kontakt sa doživljajima dobra protivmera za rad otpora.



Ove tehnike se nazivaju i igrama. Perls je veći deo uobičajenih socijalnih komunikacija shvatao kao igre. Igara ima mnogo, jer svaki terapeut pronalazi nove igre, ili modifikuje postojeće.

• Tehnika dijaloga je verovatno najpopularnije terapijska igra. Ona se oslanja na dve bitne premise o ličnosti. Prva je da u mnogim slučajevima pacijent fragmentirana ličnost i da je u toj osakaćenosti jedna strana izolovana. Druga je premisa da se suprotnosti u ličnosti, kao i između dve osobe, mogu prevazići uspostavljanjem dijaloga. Najpoznatija igra dijaloga je ona koju pacijent vodi između dva glasa u sebi koja su polarizovana. Glas koji naređuje, kritikuje i glas koji se brani, opravdava i pasivno manipuliše. Načelo dijaloga može se primeniti i na pojedne delove tela ili pak u raščišćavanju odnosa između pacijenta i nekoga ko je odsutan iz grupe. Za ovakve imaginarne partnere koristi se jedna stolica na koju pacijent stavlja drugu stranu, sa kojom vodi dijalog, identifikujući se sa čas jednom, čas sa drugom stranom.

• Tehnika ''nezavršenih poslova'' je takođe jedan od specifičnih načina kojim se geštalt terapeut koristi u radu. Na početku seanse terapeut pita prisutne: ''Da li neko danas želi da radi? Da li neko ima neki nezavršen posao?''. Ovaj poziv je upućen onima koji su spremni da zauzmu specijalno mesto, stolicu ili jastuk na podu, koji je rezervisan za one koji rade. To što se radi vezano je za neki započet događaj iz prošlosti koji je ostao bez pravog završetka i koji opterećuje ličnost. Oni se mogu prevazići samo na taj način što će biti ponovo doživljeni, izraz i osećanja na taj način dolaze u svesno, osoba će prihvatiti sve kao svoje i geštalt je zatvoren.

• Tehnika obrtanja: pacijent se žali na socijalnu inhibiranost i palšljivost. Psihodinamička hipoteza u ovom slučaju glasi da pacijent sebe zaplašuje jer u stvari oseća potrebu za suprotnim ponašanjem, tj. želi da se ponaša nonšalantno i razmetljivo. Od pacijenta se traži da pred grupom glumi razmetlivca i egzibicionistu. U ovoj igri on može, na svoje veliko čuđenje, da prepozna i to što stvarno želi, i kako je tu svoju želju suzbijao.

• Tehnika preuzimanja odgovornosti je kombinacija dinamičke hipoteze i inscenacije. Pacijent koji ispoljava mnoštvo telesnih simptoma i ''otpisuje'' svoje telesne organe, može da dobije sledeći zadatak: da pokreće svoj udove, da postane svestan svojih pokreta, ponavljajuću rečenicu: ''Ja sam svestan... da mičem ustima i primam odgovornost za to''.

• Tehnika forsirane provere iskaza pacijenta. Npr. ''Ne mogu nikoga da kritikujem'', pacijent dobija zadatak da svakom od članova grupe uputi neku kritičku primedbu. Svrha ove vežbe he da pacijent prikaže to što radi, da verbalni opis zameni demonstracijom, po principu ''Ne pričaj, već uradi''.

• Tehnika preterivanja, u okviru geštalt terapijskog rada, terapeut poklanja veliku pažnju govoru tela. Često se dešava sa pacijent daje neki iskaz, pri čemu klati nokama, lupka šakom ili kucka prstima. Terapeut može da traži od pacijenta da taj izolovani gest sve više pojačava.

• Tehnika ''recite što glasnije'', pacijent u toku kazivanja izgovori nešto što se terapeutu učini kao izuzetno otkrivajuće saopštenje, dok se pacijent ponaša kao da sebe nije ni čuo. U tom slučaju, terapeut traži da pacijent ponovi svoj iskaz, ali glasnije. Ponavljajući iskaz postaje svestan šta govori, što znai za njega i šta je uradio da ne čuje sebe.

Najznačajniji terapijski i edukativni centri za geštalt terapiju nalaze se u San Francisku, Los Anđelesu, Kaliforniji, gde je geštalt terapija i rođena. Rad se sprovodi u grupama od 8 do 16 članova. Grupu vodi jedan terapeut, više terapeuta naizmenično ili dva terapeuta uporedo koji naizmenično preuzimaju inicijativu.

Osnovne postavke:
1. Koncept porodice kao sistem;
2. Fokusiranost na problem;
3. Posvećivanje veće pažnje opažljivom ponašanju i interakcijama.

Skoro svi porodični terapeuti pridaju posebnu pažnju opažljivom ponašanju i interakciji. Upravo iz ove karakteristike i proističe definicija
porodične terapije kao terapije koja koristi intervencije namenjene da proizvedu promenu u porodičnim interakcijama.

Osnovna je pretpostavka da su problematična ponašanja pojedinaca i simptomi tesno povezani sa sklopovima interakcije između članova porodice.

Porodica se vidi kao sistem u kojem vladaju pravila i ujedno kao organizovana grupa. Mogu se istaću dve ideje koje su glavne za porodičnu terapiju:
1. Fokusiranje na interakciju ponašnaja koje se može posmatrati u sadašnjosti,
2. Planiranje intervencija za izmenu tekućeg sistema i
3. Interesovanje porodičnh terapeuta za bihejvioralnu promenu i oslobađanje od simptoma uz dodatno interesovanje, za lični razvoj
podjednako članova porodice, i svoj sopstveni razvoj.



Postoje 4 osnovna pristupa. To su:

1. Mulitgeneracijska teorija sistema Bovena – prema ovom sistemu porodica se definiše kao ona koja sadrži sve članove proširene porodice, a terapija se fokusira na ulogu pojedinca unutar šire porodične mreže. Njegova osnovna ideja jeste da je funkcionisanje
svakog pojedinca integralno povezano sa funkcionisanjem svakog drugog člana u porodici. Ponašanje, pa i simptom, posmatra se u sklopu odnosa unutar porodice kao sistema, a ne unutar pojedinca.

2. Strukturalni, odnosno Minučinova strukturalna terapija – ima za cilj izmenu struktue interakcija između različitih članova porodice.

3. Strateški - koncentriše se na rešenje sadašnjeg problema pomoću usmerenja članova porodice i drugih relevantnih pojedinca na izvršenje različitih terapijskih zadataka. Ovaj pristup je direktan, bihejvioralno orijentisan i centriran na simptom i promenu, a terapeut preuzima odgovornost za otvoreno uticanje na porodicu tokom terapije.

4. Bihejvioralni - uključuje primenu principa bihejviorisičkog i socijalnog učenja na rešavanje porodičnih problema.

Tehnike sistemske porodične terapije Strukturalna i strateška terapija, i njihove tehnike koje se najčešće koriste u radu: Strukturalni
pristup je orijentisan uglavnom na promenu o organizaciji porodičnog sistema, što znači da i tehnike koje se koriste imaju za cilj
omeđavanje i stvaranje granica između porodičnih subsistema. One teže promeni moći u porodičnom sistemu, kao i redefinisanju porodičnih saveza (koalicija).

Većina ovih tehnika su kognitivno - strukturalne i one funkcionišu na iskustvenom nivou. U literaturi se navodi 9 takvih strukturalnih tehnika, koje se mogu svrstati u tri grupe: a) tehnike za promenu simptoma, b) tehnike za promenu strukture i c) ona koja menja porodičnu realnost.

U strateškom pristupu tehnike su veoma značajne, s obzirom na to da strateški terapeuti ne pridaju toliki značaj dinamici porodice, već ih prvenstveno interesuje eliminacija problematičnog ponašanja. Intervencije su aktivne i direktne, a sama promena se ostvaruje kroz interakcijski proces. Naglasak je na direktivama i zadacima koji se daju porodici tokom terapijske seanse. Ovi zadaci su vezani za rešavanje problema koji se iznose tokom seanse. Strateški terapeuti su svesni otpora koji porodica pruža promeni, i zato koriste tehnike kojima se takav otpor najmanje provocira. To su: cirkularno ispitivanje - tehnika kojom se skupljaju informacije i koja ne izaziva otpor kod članova porodice, jer se traži od treće osobe da opiše interakciju između druge dve, tako da se te dve osobe ne stavljaju situaciju da brane svoje postupke i ponašanje.

Redefinisanje problema je takođe tehnika koja minimizira otpor i važna je jer se uz pomoć nje menja tumačenje situacije i dolazi do promene u sagledavanju realnosti. Na taj način se članovi porodice oslobađaju krivice, nekompetentnosti, itd.



- postoje 3 tipa ovih tehnika: 1. strategija prepisivanja, 2. strategija ograničavanja i 3. pozicioniranje (naglašavanje pozicije).
Ako terapeut kaže članovima porodice da rade ono što već rade, oni su dovedeni u ćorsokak. Ako prihvate njegovu instrukciju i nastave sa ’’prepisanim’’ ponašanjem, oni rade ono što im on propisuje i na taj način on stiče moć i kontrolu nad njihovim ponašanjem. Ako se pobune paradoksalnoj instrukciji, a samim tim i terapeutu, oni se kreću ka napretku. Tako uputstva izgledaju suprotna ciljevima. Ustvari, služe jedino njima. Strategije ograničavanja označavaju izražavanje sumnje u promenu, njeno obeshrabrivanje ili čak poricanje.

Treba još pomenuti i pozitivnu interpetaciju (konotaciju) - ovde se polazi od pretpostavke da pacijenti imaju pozivina motive.

Orijentacija prema mentalnom zdavlju/bolesti Porodični terapeuti vide probleme kao sitaucione poteškoće između ljudi - kao
probleme interakcije, bez obzira na njihova bazična porekla i etiologiju - vrste problema koje ljudi donose psihoterapeutu
perzistiraju jedino ako se održavaju tekućim ponašanjem pacijenta i drugih sa kojima je on u interakciji. Terapeuti vide poremećeno,
devijantno i problematično ponašanje kod pojedinca, kao i ponašanje uopšte, kao suštinski socijalni fenomen, koji se dešava kao jedan
aspekt sistema, koji odražava disfunkciju u tom sistemu. Pošto je ovo ponašanje komunikacija, i simptom se definiše kao komunikacija.

Ukratko, strateški pogled disfunkcionalnog ponašanja može se sumirati na sledeći način:

1. Simptomi se jednostavno vide kao posebni vidovi ponašanja koji funkcionišu kao homeostatski mehanizmi, koji regulišu porodične
interakcije.
2. Problemi koje ima identifikovani pacijent ne mogu se posmatrati odvojeno od konteksta u kome se dešavaju i funkcija kojima oni služe.
3. Ne može se očekivati da će se pojedinac promeniti sve dok se njegov porodični sistem ne promeni.
4. Uvid, sam za sebe, nije neophodan uslov za promenu.



Porodična terapija ima za cilj da izmeni sklopove ponašanja i interakcije članova u sistemu, i ne fokusira direktno napore tretmana na pojedinca koji je identifikovan da ima problem. Postoji promena prvog i drugog reda. Promena prvog reda je kretanje ka unutar nepromenjenog sistema, koje porodica može da prenese i koje ništa bitno ne remeti. Promena drugog reda je promena koja remeti sistem.



Osnovna orijentacija je na sadašnjost. Planira se svrsishodna intervencija koja se odnosi na rešenje konkretnog problema. O prošlosti, budućnosti ili životu u celini se ne govori, sve je koncentrisano na pronalaženje strategije, sredstva terapijske intervencije kojima bi se rešio zadati problem i ostvario neposredni cilj koji se želi postići, i to u bliskoj budućnosti.

Osnovna pretpostavka od koje se polazi u sistemskoj prodičnoj terapiji je da izmenom načina komunikacije nestaje i patologija i sistem može nadalje da dobro funkcioniše.



Porodična terapija drugog reda (ili kibernetika drugog reda, ili postmodernizam, ili poststrukutralizam) odnosi se na bitne promene u samim premisama porodične terapije. Lin Hofman je napravila vezu između konstruktivizma i sistemske prakse drugog reda, stavljajući naglasak na značenje, umesto na opažljivo ponašanje, što znači suštinsku promenu u samoj terapijskoj intervenciji: od promene porodičnih interakcija ka promeni porodičnih premisa, pretpostavki i značenja.



Osnovna tehnička sredstva, a koja obezbeđuju održavanje terapijske konverzacije, jesu samo pitanja. Jer, prema ’’osnovnim premisama’’, na nov način shvaćene porodične terapije, i sama terapija postaje ’’lingivistički događaj’’, koja se ostvaruje kroz terapijsku
konverzaciju, a ’’promena je evolucija novih značenja kroz dijalog’’. Tom smatra da su terapijske konverzacije organizovane sa ciljem da ublaže i otklone mentalnu bol i patnju, i da proizvedu lečenje. On navodi 4 bazične strategije intervjuisanja, odnosno 4 glave grupe pitanja:
linearna, cirkularna, refleksivna i strateška pitanja. Prema Tomu, svako pitanje sadrži neku nameru, cilj. Bilo da je svestan ili ne, terapeut ima cilj kada postavlja pitanja.

Linearne pretpostavke povezane su sa redukcionizmom, kauzalnim determinizmom, stavovima prosuđivanja i strateškim pristupom.
Cirkularne prepostavke povezane su sa holizmom, principima interakcije, strukturalnim determinizmom, neutralnim stavovima i sistemskimpristupima. Presecanje (ukrštanje) ove dve bazične dimenzije čine četiri kvadranta, koja se mogu upotrebiti za razlikovanje



1. Linearna pitanja:ona se postavljaju da orijentišu terapeuta na klijentovu situaciju izasnovana su na lineranoj pretpostavci u vezi sa prirodnom mentalnihfenomena. Cilj je prvenstveno ispitivački.

2. Cirkularna pitanja: takođeorijentišu terapeuta, ali su osnovana na cirkularnim pretpostavkama oprirodi mentalnih fenomena. Cilj ovih pitanja je eksplorativan.Pretpostavka je da je sve povezano sa svim. Pitanja se postavljaju dapovežu osobe, objekte, akcije, percepcije, ideje, osećanja, uverenja,itd. Ova pitanja, kao karakteristiku, imaju - opštu radoznalost.

3. Strateška pitanja: postavljajuse u nameri da se njima utiče na klijenta ili porodicu na specifičannačin, i zasnivaju se ne linearnim pretpostavkama u vezi sa prirodom terapijskog procesa. Cilj je prvenstveno korektivan. Pretpostavka je daje instruktivna interakcija moguća. Terapeut preko strateških pitanjapokušava da privoli porodicu na promenu, a to znači da mislie ili da seponašaju na načine ne koje terapeut misli da su ’’ispravni’’.

4. Refleksivna pitanja: imajuza cilj da utiču na klijenta ili porodicu na indirektan ili opšti načini zasnivaju se na cirkularnim pretpostavkama. Cilj je olakšanje, pomoć,unapređenje. Terapeut se ponaša kao vodič, vaspitač, ohrabrujućičlanove porodice da mobilišu vlastite mogućnosti za rešavanje problema.



Premakonstuktivističkom pristupu (koji je prisutan u porodičnoj terapijidrugog reda), pravila funkcionisanaje pojdinca ili porodice nisu
karakteristike tih osoba, već terapeutove deskripcije. Takvi opisi,nisu opisi klijenata, već nešto što terapeut pripisuje klijentu.Suština problema nije etiologija simptoma, već su pre intepersonalni idruštveni proesi i dinamika koja održava simptome.



Osnovniterapijski cilj za porodičnu terapiju prvog reda je promenabihejvioralnih obrazaca, a za porodičnu terapiju drugog reda je osnovni
terapijski cilj postao promena porodičnih pretpostavki i značenja.Naglašavanje značenja, umesto bihejvioralnih obrazaca, je osnovna
razlika koja je usledila, zahvaljujući teorijskim i konceptualnimpromenama u okviru porodične terapije.

Orijentacija prema vremenskoj dimenziji

Osnovnaorijentacija jeste ka sadašnjosti, s tim što se uvodi i budućnost, usmislu otvaranja novih alterantiva i mogućnosti, budući da se radi oterapiji koja je orijentisana ka pozivinom rešenju, a ne patologiji ili uklanjanju simptoma.

Transakciona analiza (TA) u prvi plan stavlja transakcije, a u terapiji to je odnos između dva ravnopravna ljudska bića od kojih je jedno u stanju potrebe za promenom (klijent), a drugo raspolaže određenim znanjima i veštinama (terapeut). TA je u sistemu eksploracije, što podrazumeva da tokom terapije terapeut klijentu razjašnjava postupke, pruža mu informacije o osnovnim pojmovima TA (egzistencijalne pozicije, ego stanja, skript, igre...). Takva vrsta edukacije značajno doprinosi razvoju socijalne i emocionalne inteligencije, neophodna je za efikasno snalaženje u svakodnevnim životnim situacijama.

TA je ugovorna terapija - cilj je da se ugovorom postave realistični zadaci na čijem će ostvarenju klijent raditi uz pomoć terapeuta (ukoliko je u pitanju grupni rad, i uz pomoć članova grupe). Ovakvo ugovaranje pretpostavlja da će klijent konkretizovati svoja očekivanja od terapije i da će terapeut, suočen sa takvim zahtevom, moći otvoreno da kaže da li može da pomogne klijentu. Da bi TA terapija izbegla da bude beskrajno lečenje, postavljen je zahtev da terapeut utvrdi šta klijent prvo hoće da promeni, jer je terapija proces menjanja, a promena je nešto konkretno!

U transakciono analitičkom radu govor ima velikog značaja. U toku rada terapeut često koristi iskaze klijenta i podvrgava ih detaljnoj analizi otkrivajući u lingvističkoj materiji elemente igara, ego stanja, ili skriptne poruke.

TA insistira na snazi koju klijent poseduje, na odgovornosti koju klijent ima prema sopstvenom životu, kao i na postojanju više izbora u svakoj situaciji. Ovi stavovi nisu samo psihoterapijski, već su i filozofsko - životne poruke.



Igra predstavlja seriju komplementarnih i skrivenih transakcija koje se odvijaju u pravcu određenog i predvidivog kraja.

Osnovni razlog uvođenja koncepta igre u transakcionu teoriju ličnosti jeste potreba da se ponašanje ljudi opiše i objasni dosledno, uz pomoć prethodno usvojenih koncepata kao što su struktura ličnosti, Roditelj, Odrasli, Dete, zatim potreba za kontaktom i strukturiranjem vremena.



Sve igre, i pored raznolike fenomenologije i situacionih modofikacija, imaju jednu bitnu i zajedničku odliku, a to je završetak koji donosi
dobit. Svaka igra je iscenirana demonstracija jedne životne teze u koju igrač dubok veruje. Teza igre je različita. Na primer, u jednoj
igri ona glasi: ’’svi su muškarci odvratni’’ ili ’’sve su žene kurve’’. Da bi se igra razvila, potrebno je da, pored igrača, učestvuje još
najmanje jedan suigrač, a mogu biti i tri ili više lica. Ako je neko izabran za suigrača, on najčešće i upada u igru, ali to ne znači i da
nema mogućnost da se iz igre izvuče. Taj način, na koji se započeta igra može nastaviti i prekinuti, naziva se antitezom igre. Ona je
naročito važna u psihoterapijskom radu gde terapeut, prepoznavši igru pacijenta, ne dopušta da bude u nju uvučen u koristi antitezu.

Svaka igra ima i svoj cilj. Taj cilj igre je veza sa životnim planom, po kome se ukupno ponašanje osoba odvija. Bern ne upotrebljava pojam nesvesnog, on ga podrazumeva, kada kaže da su igre i životni plan programirani iz Deteta. U igri učestvuju najmanje dva ego-stanja, u koja je Dete obavezno uključeno. Igre se mogu igrati samo ako je, pored inicijatora, uključen još neko. Igre igraju odrasli koji se najčešće nalaze u određenoj ulozi, npr: muž i žena ili pretpostavljeni i nadređeni. Prema tome koliko lica učestvuje u igri, one se dele na igre sa dva, tri ili više lica.

Sve igre imaju dva nivoa: socijalni i psihološki. Na socijalnom nivou, igra je prepoznatljiva kao serija događaja. Na psihološkom nivou se odvija dinamika igre, njen skriveni tok. Igra se ne može održavati i razvijati ukoliko ne donosi dobit. Bern je razlikovao pet vrsta dobiti od igre: • interna psihološka dobit
• spoljna psihološka dobit
• interna socijalna dobit
• egzistencijalna dobit
• spoljna socijalna dobit



Svaka porodica ima svoj repertoar igara. Bez poznavanja tog repertoara nije lako razumeti poreklo repertoara igara pojedinaca. U stvari, igre se uče. Najverovatnije da se taj repertoar sastavlja u detinjstvu, dosta rano, negde između 2. i 8. godine života. Najvažniji uslov za učenje igre je primer koji pruža neko u porodici, neko ko je od velike važnosti za dete. Imitacija je osnov igre.



Igra je pojam koji se bitno razlikuje i od psihodinamskog pojma simptoma, i od bihejviorističkog pojma navike, iako ima sličnosti i sa jednim i sa drugim. Fenomen igre je složeniji od oba i smisao nije okrenut socijalnoj realnosti, a da ipak nije slabije psihološki zasnovan.
Pravilnost igre, njenu vremensku programiranost i tačan raspored poteza najrečitije iskazuje formula igre. Sve ogre se izvode po sledećem planu:

Simboli u fomuli igre imaju sledeća značenja: B označava početni potez inicijatora igre koji ima dvosmislenu poruku upućenu suigraču (caka ili udica); C je igrač koji ima slabost ili sklonost da se upeca na takve ’’cake’’: znak + označava da su osoba koja šalje dvosmislenu poruku i osoba koja se na tu poruku odaziva - jedan par u transakciji. O označava odgovor koji šalje suigrač inicijatoru igre, Ob označava obrt, ili skok, koji inicijator igre neočekivano izvodi prebacivanjem iz jednog ego-stanja u drugo ego-stanje. Na taj način odgovor ne dolazi kao paralelna, komplementarna transakcija, nego kao ukrštena transakcija. Taj momenat je presudan za dalju komunikaciju i ishod. X označava zbunjenost ili šok koji nastaje pre svega u suigraču, ali delimično i u inicijatoru igre.

Kod igara, uvek postoji promena ego-stanja.

Primeri
- Reket osećanje je manipulativno osećanje, ali to nije lažno osećanje, već njime nešto potvrđujemo, a autentično osećanje je vezano za
situaciju. Ponavljanjem osećanja nešto dobijamo. o ’’Blemish’’ - tražimo grešku u nečemu. o ’’Lovac na greške’’ - osnovna dobit je da se skrene pažnja na sebe. o ’’Lopovi i policajci’’, ’’Tu sam te čekao’’ - osnovna teza ’’Vidi da li možeš da me uhvatiš’’, ’’Kick me’’ (’’Šutni me’’) - Zašto se to uvek dešava meni? o ’’Ugao’’, ’’Ja ne želim da odem u ugao’’ - proklet sam i ako uradim, i ako ne uradim
o ’’Sudnica’’ - očekujem da neko potvrdi da sam u redu o ’’Uradi mi nešto’’ - teza ’’Ja sam bespomoćan, ti mi učini nešto da mi
rešiš problem umesto mene’’. Dobit je da se problem ne može rešiti o ’’Užurban’’ - ’’Ja sve moram da uradim, i sve mora da bude savršeno’’ o ’’Da nije tebe’’ - teza ’’Uvek postoji neko ko me stopira da uradim nešto’’ o ’’Pay off’’ o ’’Pokušavam da ti pomognem’’ o ’’Silovanje’’ - kada žena izaziva, fletruje, a kad se muškarac primi, onda se ponaša ’’Šta ti je?!’’ o ’’Stupid’’ ~ glupan - potvrđivanjem da ne znamo izaziva smeh, kojim potrepljujemo glupost o ’’Drvena noga’’ - igrač potvrđuje da nema odgovornost za rešavanje problema

Tri vrste uloga: 1. spasilac, 2. progonilac i 3. žrtva.

Scenario ili životni skript nastaje u porodici, a glavni akteri su majka, otac i njihov potomak. Prvo pravilo skriptiranja glasi da skriptne poruke koje dolaze od suprotnog pola jesu odlučujuće. Drugo pravilo glasi da skripte poruke imaju dve komponente - prva je zabrana, a druga je direktiva. Treće pravilo je da tragični scenario protura samo onaj roditelj suprotnog pola kod kojeg su Roditelji i Dete u oštrom sukobu; u takvom slulaju su zabrane i direktive koje šalje detetu preterane ili destruktivne. Četvrto pravilo glasi da je koncept tri ego-stanje neophodan za prikazivanje i razumevanje geneze skripta.

Kao i u klasičnim grčkim tragedijama, heroj isprva živi u idiličnom uverenju da je sve dobro, tj. ’’Ja sam dobar’’ i ’’Živim kao princ’’. Sa
transakcione tačke gledišta, svi ljudi se rađaju dobri, dakle, svi smo mi isprva prinčevi i princeze. Međutim, heroj živi u zemlji džinova koji imaju veliku moć, dok je njegova sasvim mala. To njemu odgovara sve dok se džinovi prema njemu ophode sa pozicije dobrog Roditelja, eventualno Roditelja i Odraslog. U toj priči džinovi ponekad odstupaju od pravila i prepuštaju kontrolu nad sobom svom Detetu. Ako je to dete prirodno, radoznalo, sklono igri i veselo, onda te te epizode unose živost u njihove odnose. Međutim, ako je dete džinova (majke i oca) sputano, ljuto, onda će majka ili otac istupiti protiv deteta. To istupanje će dobiti smisao zabrane ili klevetne poruke. Najgora strana ovih događaja je činjenica da je dete sugestibilno.

Za sada ne postoji neka formula koja bi određivala momenat kritičkog obrta u životu mališe. Zna se da takav momenat postoji. Mnogi pacijenti mogu de sa prisete tih momenata kada se užive u svoje Dete i ta se sećanja vraćaju. Prelom nastaje u situaciji krize i ugroženosti deteta, koje, sa aktivnim Odraslim, postavlja pitanja: ’’Šta će biti sa mnom kad porastem?’’, ’’Šta ću ja da radim?’’. Od najvećeg značaja za razumevanje pojave skritpiranja je odluka koje dete donosi u trenutku vrhunca krize. Nakon što je shvatio da za džinove on nije princ, date traži način da preživi. To traženje se završava odlukom da će takav itakav ostati do tada i tada.



Po Bernu, scenariji se dele u dve klase, na pozitivne ili pobedničke, i negativne ili gubilačke. Većina osoba koje dolaze da traže pomoć
psihologa ili psihijatra ima negativan ili gubilački skript. Drugi način za ocenjivanje skrpita je ocenjivanje po intenzitetu reperkusije koja nastaje ako se ne ispuni zahtev sadržan u direktivi. Najzad, skrpt se može klasifikovati i prema tome na koji način se strukturira vreme
celog života. Razlikuje se 6 vrsta scenarija koje su analogne tragičnim mitskim ličnostima:

1. Skript tipa Nikad
je replika sudbine mitskog Tantala, koji je osuđen da trpi glad i žeđ okružen jelom i pićem. Osoba sa skrptom Nikad, pod uticajem roditeljske zabrane i kletve celog života pati, usled velikih iskušenja kojima mora odoleti.

2. Skript tipa Uvek i Doveka
je replika sudbine mitske Arhane, koja se usudila da u vezu bude bolja nego boginja Minerva. Za kaznu, osuđena je da bude pauk i da eo život plete mreže.

3. Skript tipa Do ili Dok
je replika sudbine Herkula, koji nije mogao postati bog, dok nije ispunio uslov - da rinta dvanaest godina. Ovaj skript je zasnovan na komandama koje su vrlo česte. Na primer, ’’Ne možeš da se udaš dok ti se sestra ne uda.’’ Ipak zahtev može biti individualne vrste.

4. Skrpit tipa Posle je replika sudbine Damoklosa,
koji je mogao uživati u svom kraljevstvu sve dok nije primetio mač koji mu je visio nad glavom, obešen o dlaku. Posle više nije mogao da uživa, iako je sve ostalo nepromenjeno. To je skript zasnovan na poruci tipa: ’’Čekaj, videćeš ti posle toga i toga’’. U praksi se to javlja kao: ’’Uživaj dok možeš, posle nećeš još dugo’’.

5. Skrpt tipa Ponovo i Još jednom
je replika sudbine mitskog Sizifa. To je skrpit ljudi koji su u životu započeli ’’stotinu stvari’’ i malo je falilo da postignu uspeh.

6. Skript tipa Nezavršen kraj nije baš sasvim negativan,
ali ni jasno pozitivan - to je nepobednički skrpit. Taj skrpit je čest među ljudima koji su završil isvoju karijeru određenu nekom ulogom, pa sada više ne znaju šta će sa sobom.



Ego stanja predstavljaju koherentne obrasce mišljenja, osećanja i doživljaja koji su direktno povezani sa određenim načinima ponašanja. Dijagnostikovanje ego-stanja postiže se preko naturalističkog pristupa. Prvo, važno je odrediti telesni govor: držanje tela, karakter pokreta, mimički izraz i pogled. Drugo, važno je kakav je rečnik pacijenta i kako govori. Svako ego-stanje ima krakterističan govor i način izražavanja. Treći vid ispoljavanja ego-stanja predstavlja poruke koje osoba upućuje. Za dijagnozu je veoma važno utvrditi koje ego-stanja šalje poruku i kom je ego-stanju druge osobe ta poruka namenjena.

Ponašanje ljudi u svakom trenutku njihove budne aktivnosti određeno je time u kom se ego-stanju nalazi. Svaki čovek ima tri ego-stanja: Roditelji, Odrasli i Dete.

Roditelj je ego-stanje koje treba zamisliti kao kompjutersku memoriju u kojoj su sačuvani videotonski snimci roditeljskih figura i njihovih vrednosnih poruka. Kada je R (roditeljsko ego-stanje) aktivno, onda čovek upućuje sebi ili drugim osobama poruke kojima je zajednički imenitelj Treba i Mora. Kada je osoba u tome ego-stanju, onda je i telesno držanje adekvatno tome, energija je u gornjoj trećini tela (energičan i strog izraz, napumpano poprsje i zapovednički pokret ruke).

Dete je ego-stanje koje treba zamisliti kao energetsku bazu ličnosti. Sadržaj Deteta je zasnovan na realnim događajima iz perioda detinjstva, otprilike do 6. godine života. U ovom delu memorije sačuvani su tragovi događaja koji su se zbili, a koji su registrovani u skladu da mišljenjem i doživljavanjem jednog deteta. Kada je D (ego-stanje deteta) aktivno, onda čovek upućuje samom sebi ili drugima poruke kojima je zajednički imenitelj Želim ili Osećam. Bern upozorava da dete u čoveku ne treba brkati sa izrazom ’’detinjast’’. Detinjasta osoba je ona koja se ne ponaša adekvatno, na izvestan način pogrešno. Biti u Detetu podrazumeva da sa nalazimo u kontaktu sa svojim telom, željama i osećanjima, što, sa stanovišta TA, može biti adekvatno i poželjno. Zajednička osobina ego-stanja Roditelja i Deteta je što su ispunjeni sadržinom koja potiče još iz najranijeg detinjstva.

Odrasli, ego-stanje u srednjem krugu, je najsličniji kompjuteru koji je programiran da prima podatke, obrađuje i predviđa. Za razliku od
Roditelja i Deteta, ego-stanje Odraslog je prazan, u njemu nema prošlosti; ono je, naprotiv, ispunjeno onim sadržajima koji su u datom
momentu pristigli. Kada je ego stanje O aktivno, onda je čovek u mogućnosti da oseti, čuje i vidi sebe sa distance jednog drugog
ego-stanja. Ako je, međutim, O vodeće ego-stanje, onda je čovek zaokuljen aktuelnim poslom i procenom zbivanja. Sve aktivnosti O imaju zajednički imenitelj - instrukciju Moguće je (ili Nije moguće) i Korisno je (ili Nije korisno).



Terapeut, prvo što nastoji kad dođe i kontakt sa pacijentom, nastoji da utvrdi koje ego-stanje je kod pacijenta aktivno i koje je vodeće. Opšti model strukture ličnosti sastoji se iz tri vertikalno poređana kruga iste veličine. Gornji krug je Roditelj (R), srednji je Odrasli (O), a donje je Dete (D). Ova tri kruga treba da budu obuhvaćena elipsastom granicom, koja reprezentuje jednistvo tri ego-stanja u okviru iste ličnosti. Taj model izražava uverenje da su Roditelj i Dete daleki i različiti jedan od drugog. On služi kao definicija grafičkog tipa za
opštu strukturu ličnosti i naziva se strukturalni model prvog reda.

Ličnost odrasle osobe nosi u sebi sve ono što se tokom života izdiferenciralo, razvilo i što je zabeleženo u memorijskim sistemima Roditelj i Dete kao program življenja. Poseban značaj ima detinjstvo, u kome su aktivne iste strukturalne jedinice ROD, ali ipak kvalitativno različite od ego-stanja odraslih.

Odrasla osoba u roditeljskoj funkciji je prikazana sa tri verikalno poređana kruga ROD. Nasuprot njoj je dete, koje još nema formirana sva tri ego-stanja, već samo jedno, i to D, dok su ostala dva u formiranju. Međutim, u D se nalazi jedan minijaturni ROD sistem, koji takođe predstavlja funkcionalnu celinu. U tom smislu, dete već ima formiran aparat za Treba (R), Želim i osećam (D) i Tako je
nemoguće (O).

U procesu formiranja ego-stanja drugog reda, dva događaja su od posebnog značaja:
• Primarni sistem ROD se ne gasi, već ostaje trajno svojstvo ličnosti;
• R2
nastaje kao da je subjektivnom kamerom snimljen svako ko je bio u funkciji roditelja, ili značajnog autoriteta u životu čovek do 5. ili
6. godine.

R i D imaju trodelnu strukturu. Razlika je u tome što se ROD u detetu stvara na temelju biološki programirane diferencijacije, a ROD u Roditelju nastaje imitacijom i drugim formama učenja prama spoljnim uzorima. Prikaz ličnosti po ovom modelu naziva se strukturalna analiza drugog reda. Na modelu strukturacije drugog reda zasnovana je i Teorija sudbine ili Teorija skritpa ili scenarija. Ona je vrlo pogodna za prikazivanje u razjašnjavanje niza značajih pojava u individualnom i društvenom životu.



Ova dva (gorepomenuta) modela ličnosti ostavljaju izvesne pojave van svog dometa. Na primer: kada kažemo da je neko u ego-stanju Roditelja, ostaje puno praznina, jer to nije uloga koja je na jedinstven način određena od strane društva (otac i majka mogu imati više tipova odnosa prema detetu).

Zbog toga je napravljen treći model ličnosti, koji već uzima u obzir raniju strukturalnu podelu, a ističe različite funkcije određenog ego-stanja. R se deli na dva dela: kritički roditelj (KR) i negujući roditelj (NR). Podela Roditelja na dve funkcije (KR i NR) može da pobudi asocijacije na ulogu oca i majke. Međutim, ego-stanje nije uloga, već proživljeno ponašanje. Odrasli je u funkcionalnom modelu samo kompjuter koji se nije izdiferencirao kao R i D. On je neutralan, ukoliko nije preplavljen uticajima koji dolaze iz R ili D.

Ego-stanje Deteta je takođe izdiferencirano u funkcionalnom smislu. Osnovna podela je izvršena prema uzoru koji vidimo kod dece koja su zaokupljena svojom spontanom aktivnošću, i to se naziva ego-stanje Prirodnog Deteta. Najbolji primer za to je dete koje se igra. Drugi izvor za funkcionalnu podelu je dete koje ide u školu, sprema zadatke, i to se ego stanje zove Adaptirano Aete. Prirodno Dete samo bira akrivnosti, spontano se prepušta igri ili radnji, autonomno je. Adatirano Dete izvršava zadatke koje su mu drugi odredili, teško mu je da održi pažnju.

Pored funkcionalne podele Deteta na buntovno i adaptirano, navodi se još i ego-stanje Buntovno Dete. Osobe koje su često u ego-stanju Adaptiranog Deteta, povremeno zapadaju u neki vrstu negativističkog ponašanja i to je nateralo transakcioniste da uvedu i Buntovno Dete.



Za označavanje odnosa ili psihološke razmene između dve osobe, Bern uvodi naziv transakcija. Transakcija znači da dve ili više osoba razmenjuju dodir, pažnju ili priznanje postojanja. Kada se ddve osobe sretnu i stupe u dodir, one razmene određenu količinu i vrstu dodira i pažnje (stroke). One to čine u skladu sa svojim aktuelnim potrebama.

Transakciona analiza se bavi proučavanjem ego-stanja i promenama ego-stanja u proceu transakcija koje po pravilu bivaju u serijama. Bern je proučavao i klasifikovao najčešće forme transakcija.



Najjednostavnije su one transakcije u kojima sa obe strane učestvuju Odrasli. Ovu vrstu O-O transakcija najčešće srećemo u radnom odnosu. Ovakva transakcija je jednostavna, jer uključuje samo dva ego-stanja, koja ostaju ista do kraja komunikacije. Za nju možemo reći i da je komplementarna, jer na svaki stimulus sledi odgovarajuć transakcioni odgovor.

Drugi tip komplementarne ili jednostavne transakcije vidimo u odnosu dece i roditelja. U pogledu ovih transakcija, Bern je otkrio pravilo da komunikacija između dve osobe može trajati veoma dugo ili ’’beskrajno’’ ukoliko su transakcije komplementarne.



Ukoliko u toku komunikacije između dve osobe jedna od njih promeni aktivno ego-stanje, tada komunikacija postaje složena, jer je broj aktivnih ego-stanja veći od dva i tada dolazi do ukrštenih transakcija. Drugo pravilo međuljudske komunikacije glasi da pojava ukrštanja transakcija označava ili prekid komunikacije ili početak sukoba.

Bitna odlika složenih transakcija je učestvovanje sa više nego jednim ego-stanjem u komunikaciji. Bern je naveo dva tipa složenih transakcija:
1. U nekim slučajevima transakcioni stimulus, koji polazi od inicijatora, nosi skrivenu poruku i na taj način respodent prima jednu javnu poruku i jednu skrivenu - skrivene transakcije.
2. Dvosmislene komunikacije - govori se o jednoj stvari, ali se misli na nešto drugo.

Hint: Erik Bern ''Koju igru igraš''

Definicija:

Art terapija je kreativna upotreba umetničkih medija u pozitivnoj promeni ličnosti, u kojoj klijent aktivno učestvuje u prisustvu terapeuta i u
zaštićenoj i podržavajućoj sredini. Četiri elementa koja uokviruju svaki art-terapijski proces su: 1. klijent, 2. terapeut, 3. aktivna procedura koja uključuje verbalnu i neverbalnu ekspresiju i 4. upotreba umetničkih medija (slikanje, crtanje, vajanje, muzika, igra, drama, priča, poezija, film, video, itd.).

Iako je danas prihvaćen stav da je art terapija novi oblik psihoterapije sa svim osobinama psihoterapijskog modaliteta, nju je i dalje teško definisati. Nejasnoće proizilaze iz toga što unutar art terapije postoje različiti varijeteti, od psihoanalitičkih do humanističkih, preko grupnih, sve do sistemsko-porodičnih, koje se oslanjaju na konceptualne modele koje nude drugi psihoterapijski modaliteti.

Art terapija je i generičko ime, koje, pored same art terapije u užem smislu (~primena vizuelnih umetnosti u psihoterapiji), obuhvala još 3 kategorije: 1. terapiju igrom i pokretom, 2. dramaterapiju i 3. muzikoterapiju.



1. Terapeuti koji su orijentisani više ka umetnosti ~ pokazuju tendenciju da iz terapijske prakse isključe sve terapijske procedure gde kreativni proces nije osnovno sredstvo. Njihovo usredsređenje i polazna tačke je čvrsto u umetnosti, jer smatraju da je sam proces umetničkog stvaranja osnova za terapijski napredak. Terapeut podržava i ohrabruje i predstavlja samo katalizator tog procesa koji je sam po sebi lekovit, jer stvaranje nije samo sredstvo ozdravljenja, već je i njen cilj. Lečenje i stvaranje su poistovećeni. Pioniri ovog pristupa su Hil i Kramer.

2. Terapeuti koji su orijentisani više ka psihoterapiji ~ jasno razlikuju sredstvo i cilj, odnosno umetnost kao sredstvo i pozitivnu promenu ličnosti kao cilj. Zbog toga oni koriste određeni konceptualni okvir, kako bi razumeli ličnost i na jedan logičan način postavili konkretne terapijske ciljeve, koje će kasnije pokušati da dosegnu umetnošću. Zbog toga su oni upućeni da, pored umetničkog, poznaju i psihoterapijsko, odnosno da se u svojoj praksi oslanjaju na neki od priznatih psihoterapijskih modaliteta. Zbog toga, oni naglašavaju da treba dovesti u sklad preokupaciju umetničkim ciljevima sa ciljevima postavljenim unutar neke od specijalizovanih oblika psihoterapije. Mnogi od ovih art terapeuta dolaze iz oblasti psihoterapije i traže ’’oplemenjenje’’ svoje terapijske prakse u umetničkom. Pionir ovog pristupa je Naumburg(ova).

Na početku, art terapija se najviše oslanjala na psihoanalitički i jungijanski pristup, da bi se vremenom proširio opseg i na humanistički,
klijento-centrični, transakciono-analitički, geštalt, transpersonalni i eklektičku pristup. I dalje je najviše zastupljen psihoanalitički pristup, zatim pristup u kome umetnici upražnjavanju art terapiju, pa humanistički, eklektički, razvojno orijentisan i direktivni.



Savremena art terapija zasniva se na sledećim predlošcima: glavno sredstvo izražavanja ~ umetnost; osnovna vrednost pristupa ~ kreativnost; neverbalna komunikacija i njeno razumevanje ~ važni činioci; simbolizam i metafora ~ stalno su na delu; sredina i odnos između terapeuta i klijenta ~ moraju da budu podržavajući i oni koji daju sigurnost; terapijski ciljevi ~ stalno se postavljaju tokom procesa i na osnovu njih se sprovode terapijske intervencije; procena i/ili evaluacija ~ deo svakodnevne prakse.



Art terapija se zasniva na kreiranju umetničkog iskustva koje klijent proživljava tokom psihoterapijskog procesa, unutar koga se izražava,
stvarajući umetnički produkt. Ovo umetničko iskustvo i stvoreno delo, koje ga određuje, polazna su osnova za psihoterapijski rad od koga se očekuje da će dovesti do pozitivnih promena u ličnosti.

Naumburg ističe da se proces art terapije zasniva na prepoznavaju čovekovih najosnovnijih misli i osećanja proisteklih iz nesvesnog, izraženih u slikama pre nego u rečima. Kada se da ta slika pretvori u određeni umetnički izraz, ona pretrpi izvesne promene, ali zadržava u sebi osnovnu psihodinamičku strukturu. Ona smatra da skoro svaka osoba ima kapacitet da projektuje svoje unutrašnje konflikte u vizuelnom obliku. Tako, putem umetničkog izraza, osoba uspeva svoju psihičku sliku da pretvori u umetnički iskaz, to jest - da je, u zavisnosti od umetničkog medija - eksternalizuje i konkretizuje na ovaj ili onaj način. Zadatak art terapeuta je da podstiče sve faze ovog procesa, od imaginacije preko ekspresije i eksternalizacije, da kroz proradu umetničkog iskaza pomogne klijentu da ostvari terapijske ciljeve. To znači da art terapija pokušava da, ne samo da otrkije i promeni aktuelnu psihodinamiku, već i sam doživljaj koji klijent ima o sebi, o drugima i o svojoj konkretnoj životnoj situaciji.

Ali, zbog svoje usmerenosti na neverbalno, prostorno, slikovno, simbolično i nesvesno, art terapija deluje višelslojno, veoma kompleksno, pa je stoga jako teško izdvojiti i objasniti osnovne pozitivne dinamizme u svakom konkretnom slučaju.

Jedna od karakteristika art terapije je to što je u terapijskom procesu klijent aktivan, ili bolje reći - ’’totalno aktivan’’. Ne samo da je uključen svojim psihičkim aktivnostima (mišljenje, osećanje, imaginacija, kreacija), već i delatnim umetničkim aktivnostima. Za razliku od verbalnih, art terapija aktivira psihički aparat, telo i celokupno biće čoveka. U kreativnom procesu i umetničkoj ekspresiji učestvuje celokupna ličnost, kroz činove zamišljanja, osećanja, intuicije, mišljenja, govorenja i ponašanja.

Art terapija omogućava premošćavanje i bolju sintezu između verbalnog i neverbalnog, svesnog i nesvesnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg, govorenja i činjenja, realnosti i fantazije, racionalnosti i intuicije, pto sve pomaže i omogućava jedinstvo duše, duha i tela.

Dok verbalne psihoterapije uglavnom aktiviraju levu ili ’’dominantnu’’ moždanu hemisferu, koja je u savremenom društvu favorizovana, art terapija podstiče aktivnost ’’nedominantne’’ ili desne hemisfere, koja obrađuje slikovno, neverbalno, konkretno, prostorno, inutitivno, kreativno, spontano i nevrednujuće. U tom smislu se art terapija direktinije obraća iskustvu potisnutim u nesvesno.

Art terapija je zainteresovana za terapijsku primenu koja dovodi do promena, a ne za estetsku vrednost ili dijagnostičku procenu. Tako
klijenti koji se uključuju u terapijski proces ne treba da imaju bilo kakvo prethodno iskustvo ili veštinu u specifičnoj umetničkoj formi izražavanja, što art terapiju čini široko dostupnom svima, a ne samo umetnički obdarenim.



1. faza:
U art terapiji glavni naglasak je na kreativnoj ekspresiji u čijoj osnovi leži primarni proces, mišljenje u slikama, pa se art terapija usmerava na nju, to jest - psihičku predstavu klijenta. Preduslov za kreativnost je izvestan stepen relaksacije, pa art terapija prvenstveno pomaže klijentima da se opuste. Tek u fizičkom i psihičkom stanju relaksiranosti moguće je doći do onog kvaliteta sponatanosti koji je neophodan za kreativni proces.

2. faza:
Kreativan proces, takođe, zasnovan je i na maštanju i imaginaciji, kada se psihičke slike pojavljuju pred unutrašnjim okom osobe. Kada ona počinje da misli u slikama, da se igra sa svojim asocijacijama, sa tokom psihičkih predstava, dešava se da se određene slike prosto
javljaju, najčešće zbog toga što su katektirane velikim energetskim nabojem. Često se javlja i doživljaj neočekivanog i iznenađujućeg (aha-doživljaj), koji je sastavni deo kreativog procesa.

3. faza:
Posle pojave psihičke slike dolazi faza ekspresije: kadaosoba takvu predstavu čini vidljivom, eksternalizovanom, u neki umetnički oblik: priču, pesmu, crtež, sliku, skulpturu, pokret, igru, muzičku ili dramsku sliku. Kreacija oslobađa, izražava i sadrži sav neophodan potisnuti materijal. Ona je mnogo više od ’’ulaznih vrata’’ za psihičku prezentaciju posebno teških, traumatskih iskustava. Kada osoba takva iskustva pokaže kroz kreaciju, projektuje i eksternalizuje ga - ona može bolje da razume sebe, da zauzme stav prema njemu, da saznati sadržaj bolje kontroliše, da ga transformiše, i tako dođe do oslobođenja od unutrašnje napetosti i patnje, iskazane kroz simptome.

4. faza:
U sledećoj fazi klijent i terapeut, kroz dijalog, pokušavaju da a) otkriju značenje kreacije u svetlu klijentove istorije i aktuelne životne situacije. Posle identifikovanja problema, terapeut u klijent se b) usredsređuju na rad koji vodi ka njegovom rešenju. To je, takođe, kreativan proces, u kojem rešenje traži i pronalazi preko neke slike, jer željeni cilj terapije često je traganje za nekom potpuno novom slikom ili dekonstrukcijom stare na potpuno novim osnovama. Bez obzira na o kakvom je umetničkom mediju reč: slikanju, vajanju, muzici,
drami, priči, igri i pokretu - sve se može transponovati i razumeti kao vizuelna slika.

Ono što je zajedničko svim art terapijskim aktivnostima jeste korišćenje vizuelnih umetnosti kao osnovnog ekspresivnog medija. Iako vizuelni mediji imaju primat, koriste se i drugi mediji. Kao što je nastanak novih tehnologija i proširenje mogućnosti koje one donose doprineo razvoju umetnosti, isto to se odnosi i na asrt terapiju. U savremenoj art terapiji postoji veliki broj različitih pristupa i njihovih
kombinacija:
• Rad sa grupom nemih pacijenata isključivo kroz sliku ili literarno delo.
• Neverbalni dijalog u lečenju shizofrenih pacijenata.
• Korišćenje spontanih crteža klijenata.
• Korišćenje crteža koji predstavljaju odnos između supružnika.
• Korišćenje crteža između klijenta i art terapeuta ili brzo izvedene serije skica ovog odnosa.
• Kombinacija crteža, slike i drame.
• Kombinacija crteža, serije crteža i dramatizacije priče oko njih, na način filmskog scenarija.
• Projekcija crteža na zid, a terapijski rad se odvijao kao psiho-drama.
• Podučavanje pacijenata da prave filmove sa sadržajem relevantnim za njihove emocionalne probleme ~ psiho-kino-art terapija.
• Preklapanje pravljenaj crteža i prikazivanje snimljenog video materijala ~ video-art terapija, u radu sa porodicama, itd.



Integrativna art terapija koristi, pored umetničkih tehnika kao što su slikanje, crtanje, vajanje, pokret, drama, priča - i psihoterapijske metode: transakcionu analizu, geštalt terapiju, telesnu terapiju, psihodramu, sistemsku porodičnu terapiju, itd. Ovo i ovakvo sukcesivno kombinovanje art terapije i psihoterapije dozvoljava veliki raspon integracija od intrapsihičkog do komunikacijskog i socijalnog, od prošlosti do sadašnjosti i budućnosti. Ono omogućava terapeutu i klijentu da izađu iz striktnog i dogmatskog pridržavanja samo jednog terapijskog metoda, što je savremena tendencija u psihoterapiji uopšte.

Tokom psihoterapijskog rada, u zavisnosti od potreba klijenta i ciljeva terapije, naglasak se stavlja na emocionalnom, kognitivno-bihejvioralnom i integrativnom aspektu rada. Radi se i na otporima, transferu i kontratransferu, to jest razumevanju kako prošlost utiče na sadašnjost, i potenciranju važnosti života ’’sada i ovde’’. Završna faza terapijskog procesa sastoji se od procene njegovih efekata, što omogućava terapeutu da realno stekne uvid u činjenicu koliko je njegov trud urodio plodom i koji su problemi iskrsavali tokom tretmana.

Integrativna art terapija je istovremeno nezavisni psihoterapijski modalitet, ona je i umetnost, i psihoterapija, i nauka:

• Umetnost ~
S obzirom na to da je tesno povezana sa umetnošću, kao i umetničkim formama ekspresije, ona koristi kreativni potencijal i klijenta i terapeuta i predstavlja svojevrsnu umetničku ko-kreaciju i komunikaciju koja se ostvaruje između njih, istovremeno, i na više različitih nivoa.

• Psihoterapija
~ S obzirom na to da njena lekovitost ne potiče isključivo od korišćenja umetnosti u svrhu lečenja, već da je to i legitimna psihoterapija, koja je stekla svoju autonomiju, a da nije samo ’’dodatak’’ drugim, pretežno verbalnim terapijama, ona ispunjava svoju funkciju kroz upotrebu različitih psihoterapijskih pristupa: teorija, metoda i tehnika u lečenju, prevenciji i promociji mentalnog zdravlja i blagostanja klijenta.

• Nauka ~ Integrativna art terapija
jeste i naučna disciplina koja mora da pokaže i opravda svoju efektivnost kao terapijske prakse, što joj daje određeni status i ugled u društvu, koji ona zaslužuje, s obzirom na svoju široku primenljivost i rezultate koje pokazuje, ne samo kao psihoterapija, već i mnogo šire: kao novi način života, kao probuđena kreativnost i afirmacija čovekovih pozitivnih, kreativnih potencijala, koju pojedinac nastavlja da upražnjava i nakon završetka terapije.

[

Prema Ernstu Krisu, izučavanje slika može da doprinese postupnom i integralnom upoznavanju ponašanja čoveka. On govori o magijskoj moći slike: prema široko rasprosranjenom stanovištu, slike daju moć nad onim što prikazuju.

:

Terapeut je specijalista u kreativnom procesu. Slike i simboli su svakodnevni jezik kreativnosti. Art terapeut razume snagu simbola i koristi to kao specijalni vid komunikacije.



Ljudska realnost predstavlja pronalaženje (konstrukciju) ličnog smisla i samoga sebe. Kada ljudi najpre traže, a zatim i dolaze na
psihoterapiju, oni imaju neku svoju priču da saopšte. To je najčešće problematična, zbunjujuća, povređujuća, puna ljutnje priča o životu ili odnosu koji sada više ne funkcioniše, koji je poremećen. Za mnoge, to je priča o nesrećnim događajima koji su se urotili protiv osobe i
njenog blagostanja, zadovoljstva ili uspešnosti. Za druge je to priča koja se tiče nevidljivih i misterioznih sila koje se pokazuju u određenim životnim periodima i koje deluju destruktivno. I, konačno, to može biti priča onih koji su živeli određenom iluzijom o tome kakav je svet i kakav bi on trebao da bude, i onda su iznenada morali da se suoče sa realnošću kakva ona zapravo jeste.

Terapeut kao ’’umetnik konverzacije’’, koja teče i verbalno, ali više neverbalno, zahvaljujući umetničkoj produkciji kao mediju komunikacije, izvodi svoju umetničku veštinu kroz ’’terapeutsku konverzaciju’’ sa pozicije ’’nepoznavanja’’ (not-knowing), a to znači da ne zauzima nepriskosnovenu poziciju ’’eksperta’’ koji sve zna i vidi, jer takve tačke oslonca i nema, budući da je sada i klijent/pacijent ekspert.

Pozicija ’’ne-poznavanja’’, koju zauzima terapeut u terapijskoj situaciji, zahteva da terapeutovo razumevanje, objašnjenja i interpretacije u
terapiji ne budu ograničeni prethodnim iskustvom ili teorijski uobličene istinama ili znanjem.



Otkrivajuća priča klijenta/pacijenta je uvek nešto što se dešava između ljudi, u ovom slučaju terapeuta i klijenta/pacijenta. Oni otkrivaju priču svog života združeni sa ’’čitačem’’/terapeutom. Stoga je terapeut uvek ko-autor priče koja se razvija sa klijentom/pacijentom kao drugim ko-autorom. Rezultirajuća priča (slika u art terapiji) stoga nije niti klijentova niti terapeutova, već zajednička konstrukcija-konstrukcija obojice. U tom smislu se u psihoterapija može shvatiti kao ko-konstruisanje razumevanja koje je dvosmerni proces u koji su
uključeni i terapeut i klijent/pacijent.

U integrativnoj art terapiji ovakva pozicije i terapeuta kao o klijenta/pacijenta je utoliko još prirodnija, jer podrazumeva multi-modalni pristup, ne ograničavajući se samo na vizuelne forme ekspresije, već uključuje i druge umetničke medije ~ drama, igra, muzika, biblioterapija, itd.



U integrativnoj art terapiji, umetnost kao simbolički govor iskazuje se pre slikama nego rečima, a slika ili simbol može da posluži kao:

1. Dijagnoza postojećeg (početnog) stanja u kome se klijent/pacijent nalazi ~ to što se dešava u art terapiji - kad slika postane dijagnostičko sredstvo - nije rezervisano samo za art psihoterapiju, već za umetnost u celini.

2. Terapijsko sredstvo: dekonstrukcija početne slike u željenu ~ ispravljanje pogrešnih (limitirajućih i često destruktivnih) premisa mišljenja, rezultira i u različitom ’’viđenju’’ (imaginaciji) kako samih sebe, tako i drugih, kao i budućnosti - menja se celokupna životna perspektiva.

3. Dijagnoza završnog stanja (terapijski ishod)

4. Način uspostavljanja o održavanja terapijskog odnosa sa klijentom/ pacijentom

’’Umetnost na s dovodi ’’licem u lice’’ sa stvarnošću, ali, dodao bih, i sa samima sobom. U tom smislu, ona je oblik čovekovog stvaranja, vlastitim snagama uz pomoć umetnosti.’’ ~ Bergson



Jedna od prednosti umetničkog izražavanja je da je moguće istovremeno uključiti veći broj ljudi koji će delovati ili posebno ili u zajedničkom projektu. Vizuelne mogućnosti inherentne u upotrebi umetnosti pružju podsticajan način za grupni rad.

Prednosti grupnog rada:
• optimalno socijalno učenje ~ ljudi pomažu, podržavaju i potrepljuju jedni druge; članovi uče jedni od drugih, bilo po principu uzora, bilo na osnovu feedback-a.
• grupa može da posluži i kao plato za projekcije ~ utiče da pojedinci u grupi aktiviraju mehanizme svoje porodične dinamike na kojima terapeut može da radi.
• ostvarenje individualnih potencijala ~ pojedinici, klijenti (ali i terapeuti) se bolje osećaju u grupi nego u intenzivnom odnosu individualne terapije.
• u grupi je demokratičnije ~ rad je ekonomičniji način korišćenja znanja i iskustva terapeuta, jer se tako pomaže većem broju ljudi istovremeno. Prednosti korišćenja umetničkog stvaralaštva:
• umetnost kao medij pruža aktivnost u kojoj svi mogu da učestvuju, posebno oni koji teško verbalizuju svoja osećanja, svako se može priključiti u isto vreme i biti na svom nivou.
• umetničko stvaranje u grupi daje mnoštvo materijala koji često ubzava grupni proces i dinamiku.

Nedostaci grupnog rada:
• grupu je teže organizovati.
• u grupi se sporije uspostavlja poverenje između članova.
• manje se pažnje poklanja pojedincu.
• pojedinci se u grupi mogu ’’sakriti’’ ili uplašti tuđim umetničkim veštinama.

Glavni pristupi, koji su nastali u praksi grupne terapije su:

• Otvoreni studio ~ članovi grupe se nalaze u istoj sobi u kojoj crtaju i slikaju, svako radi za sebe i vlastitim tempom. Terapeut komentariše radove individualno, u čemu grupa ne učestvuje. Atmosfera je neformalna i relaksirana. U istorijskoj dimenziji, ovaj tip art terapije je prvi
primenjen.
• Tematske grupe ~ moguće je formirati grupe sa sličnim ili zajedničkim problemima ili iskustvom kao što je, na primer, gubitak, ljubav, različite životne faze kroz koje prolaze. Ovakve grupe traju kratko, pošto im je cilj specifičan. Mogu da se organizuju i jednokratno, kada su deo nekog složenijeg programa koji traje dugo (edukativne grupe alkoholičara u kojima je predviđena samo jedna art terapijska seansa).
• Analitičke art grupe ~ u grupama ovog tipa, koji je zasnovan na koncepcijama Zigmunda Fuksa, nema direktivnih sugestija ili postavljanaj određenog problema, već je cilj rada grupe da istraži i tretira samu sebe (analiza grupe od strane grupe).
• Grupna interaktivna art terapija ~ ovaj tip rada u grupi podrobno je opisala Dajan Voler. U njima je zastupljen tematski rad sa sticanjem grupno analitičkog uvida. Fokus je podjednako na individualnom umetničkom radu, kao i na grupnoj dinamici između članova grupe. Tako grupa postaje važna arena za učenje ljudskih odnosa.
• Art psihoterapijske grupe ~ artistička produkcija omogućava grupnu dinamiku koja se pretvara u terapijski proces, što bi se teško dogodilo u čisto verbalnoj psihoterapijskoj grupi. Ovakve grupe se bave istraživanjem socijalnih i životnih problema (na primer - rad sa konfliktima, duhovnim problemima, rad sa azilantima, itd.). Neke od ovih grupa su vožene od strane umetnika, jer postoji potrbea za art terapijskim veštinama i znanjima u radu sa vulnerabilnom populacijom ljudi.



Za primenu art terapije ne postoje kontraindikacije. Indikaciono područje je veoma široko:
• Mogu da budu obuhvaćene sve kategorije pacijenata: od onih koji pate od neurotskih, poremećaja ličnosti, bolesti zavisnosti i psihotičnih poremećaja.
• Sa njima se može raditi u različitim institucionalizovanim uslovima: bolničkim, vanbolničkim, terapijskim komunama, itd.
• Širini primene art terapije doprinosti i činjenica da je ona primerena svakom uzrastu, od najmlađih do najstarijih.
• Art terapiju je moguće primenjivati individualno ili grupno, kao i sa celom porodicom.
• Ona se može koristiti kao deo šireg terapijskog programa kakav se primenjuje u institucijama kada je združena sa drugim oblicima terapijskog i psihoterapijskog rad ili kao jedini psihoterapijski metod.
• Osim kod pacijenata obolelih od psihičkih poremećaja, art terapija se može primenjivati i kod svih onih koji na ovaj način žele da poboljšaju svoje psihičko zdravlje.
• Odluka o izboru art terapije temelji se na dogovorenim ciljevima lečenja (posebno u psihijatrijskim ustanovama u kojima se može sresti i najteža patologija) i proceni sposobnosti pacijenta da aktivno učestvuje u terapijskom procesu (da uspostavi odgovarajući terapijski odnos sa terapeutom i radni savez, i prihvati terapijske tehnike koje od njega mogu zahtevati da se nađe u različitim
ulogama).
• Veoma su važni stepen zainteresovanosti za sebe i svoje psihičko funkcionisanje i motivacija za menjanje i lečenje.

Ako bismo Rodžersovoj teoriji ličnosti tražili mesto u okviru porodice teorija ličnosti skoro podjednako lako bismo joj našli mesto i u okviru
organizmičknh i u okviru humanistički orijentisanih teorija, ali zajedničkog ima i sa egzistencijalnom psihologijom.

Zamerajući psihoanalizi da čoveka vidi kao mračno i destruktivno biće i zamerajući biheviorizmu da na čoveka gleda kao na automatizovano biće, Rodžers zagovara humanističko viđenje čoveka, po kome je čovek biće svrhe, predodređen da bude slobodan i aktuelizuje svoje potencijale. Za neuspeh u ostvarivanju ovih potencijala odgovorni su kako ograničavajući i štetni uticaji roditeljskog vaspitanja tako i drugi društveni uticaji.

Dosledno svom antropološkom ishodištu, Rodžers gradi teoriju ličnosti. Njene osnovne odlike su da je fenomenološka, holistnčka i aistorijska.



Rodžersove teorije ličnosti podrazumeva da se u žiži Rodžersovog interesovanja nalazi način na koji pojedinac doživljava svet, odnosno
fenomenološko polje jedne osobe. Za pojedinca, po Rodžersu, jedino je realan njegov subjektivni svet, njegov referentni okvir, njegovi doživljaji i sve ono čega je pojedinac svestan u određenom času. Način na koji će se jedna osoba ponašati zavisi od načina ia koji opaža svet i kako ga doživljava. Zbog toga, da bi se jedna osoba razumela, da bi se shvatilo njeno ponašanje potrebno je videti svet očima te osobe, odnosno potrebno je prodreti u njeno fenomenološko polje. A to se, po Rodžersu, može postići jedino putem empatije.

Teorija Karla Rodžersa je holistička. Pojedinac u svakom trenutku reaguje kao celovnto biće. Aistoričnost je sledeća karakteristika teorije ličnosti K. Rodžersa. Za razumevanje pojedinca važni su događaji koji se odigravaju "ovde i sada", a ne događaji koji su se odigrali "tamo i tada". Prošlo iskustvo samo po sebi nije važno, ali je važna sadašnja interpretacija prošlog iskustva. Ovo je druga važna implikacija za psihoterapijski postupak. Ona glasi: u psihoterapiji maksimum pažnje treba pokloniti aktuelnom materijalu, a minimum istorijskom, vezanom za prošlost.

U središtu teorije ličnosti K. Rodžersa nalaze se sledeći konceptualni pojmovi: organizam, fenomenološko polje i self (pojam o sebi ili Samstvo).

Pod organizmom Rodžers podrazumeva individuu. Ličnost je "doživljavajući organizam". Psihološki posmatrano, organizam je mesto celokupnog doživljavanja jedne osobe i on poseduje sledeća bitna svojstva:
- uvek reaguje kao celina,
- pokreće se pod uticajem jednog osnovnog motiva, a to je motiv razvoja, aktualizacije. Organizam uvek teži da se razvija, pa čak i po cenu bola i patnje.
- iskustva koja organizam stiče tokom vremspa mogu biti simbolizovana (svesna) i nesnmbolnzovana (nesvesna).

Takođe, organizam može iskriviti ili ignorisati iskustva koja stiče. Šta će organizam učiniti sa iskustvima kojima je izložen tokom godina zavisi, u najvećoj meri, od spoljašnje sredine, odnosno, od vaspitanja. Fenomenološko ili pojavno polje predstavlja sveukupnost iskustva jedne osobe. To je subjektivna realnost osobe i ona ima, po Rodžersu, ključni uticaj na ponašanje.

Mada se Rodžers ne bavi pitanjem "prave" realnosti, očito je da ljudi moraju imati neki pojam o spoljnjem ili bezličnom standardu realnosti jer inače ne bi mogli da izvedu testiranje unutrašnje slike realnosti u odnosu na "objektivnu". Postavlja se onda pitanje kako ljudi mogu povući razliku između subjektivne slike koja ne predstavlja verno realnost i one koja je predstavlja. Šta omogućava ljudima da u svom subjektivnom svetu razdvoje činjenicu od fikcije? To predstavlja veliki paradoks fenomenologije, a nju Rodžers otklanja napuštanjem pojmovnog okvira čiste fenomenologije i uvođenjem pojma fenomenološkog odnosno pojavnog polja.
Subjektivna ili fenomenološka realnost može biti identična sa objektivnom ili spoljašnjom realnošću, ali i ne mora. Odnos između unutrašnje i spoljašnje realnosti predstavlja odnos stalnog testiranja realnosti, odnosno, postavljanje hipoteza o njoj. Ove hipoteze doživljavaju svoju proveru kroz organizmičko iskustvo osobe, kroz njena simbolizovana i nesimbolizovana iskustva.

Ono što osoba doživljava i misli, u stvari nije za nju realnost, to je više probna pretpostavka o realposti, hipoteza koja može ali i ne mora biti tačna. Osoba privremeno odlaže ocenu dok ne podvrgne pretnostavku testu. Šta je test? On se sastoji od proveravanja tačnosti primljene informacije na kojoj je zasnovana pretpostavka u odnosu na druge izvore informacija. Na primer: osoba koja želi da posoli hranu suočena je sa dva identična slanika od kojih jedan sadrži so, a drugi biber. Ona veruje da onaj sa širim otvorom sadrži so, ali budući da nije sasvim sigurna, prosipa malo soli na ruku. Ako su čestice bele, a ne crne, ona se sa razlogom oseća sigurnom da je to so. Veoma oprezna osoba može čak da prinese malo sadržaja usnama jer umesto soli to bi mogao da bude beli biber. Ono što se tu dešava je testiranje ideje u odnosu na raznovrsne čulne podatke. Testiranje se sastoji od proveravanja manje izvesnih informacija u odnosu na neposrednije znanje. U slučaju soli, konačni test je njen ukus; posebna vrsta osećaja određuje je kao so.

Navedeni primer svakako opisuje idealni uslov testiranja relativno lako proverljive realnosti. U mnogim slučajevima osoba usvaja svoje doživljaje kao verne predstavnike realnosti i ne uspeva da ih tretira kao hipoteze o realnosti. Usled toga stiče mnogo pogrešnih predstava o sebi i spoljašnjem svetu. Ukoliko provera spoljašnje realnosti dobije potvrdu kroz simbolizovana iskustva, osoba će se ponašati u skladu sa zahtevima realnosti. Za takvu osobu kažemo da je skladna, dobro organizovana. Ukoliko se pak ova provera prelama kroz nesimbolizovana iskustva dolazi do nesklada i dezorganizovanog ponašanja. Zato, "Celovita osoba je ona, smatra Rodžers, koja je potpuno otvorena prema podacima unutrašnjih doživljavanja, kao i onih koji dolaze iz doživljavanja spoljnjeg sveta".

Self (pojam o sebi, Samstvo) predstavlja deo fenomenološkog polja koje se tokom razvoja izdvojilo. To je onaj deo iskustva koji je koncentrnsan oko doživljaja "ja" ili "mene". To je, po Rodžersu, organizovani, dosledan pojmovni geštalt sastavljen od opažaja odlika "ja" ili "mene" i opažanja odnosa između "ja" i "mene" i drugih kao i raznih vidova života, zajedno sa vrednostima koje se pridaju ovim opažanjima. To je geštalt koji je dostupan svesnosti. To je fluidni geštalt koji se menja, proces, ali u svakom datom momentu i specifični entitet (13). Između organizma, kao totaliteta jedne osobe i selfa kao pojma o sebi postoji stalan odnos. Štaviše, organizam se ponaša na način koji je konzistentan sa selfom. Iskustva koja nisu konzistentna sa selfom organizam ima težnju da opaža kao pretnju. Ukoliko postoji nesputan, slobodan i jasan protok informacija između organizma i selfa, osoba tačno zna šta oseća i ne oseća se ugroženom onim šta oseća. Ona je u stanju da doživljavanja organizma prihvati bez pretnje i bez straha za "pojam o sebi". Takva osoba je zrela, dobro organizovana, skladna. Ukoliko dođe do nesklada između onoga šta osoba oseća i onoga šta ona misli da oseća (nesklad između organizma i selfa), dolazi do straha i osećanja ugroženosti. Osoba tada počinje da se brani od informacija koje dolaze iz organizma ili da ih iskrivljuje i lažno predstavlja. Po Rodžersu, postoji i treća vrsta nesklada. To je nesklad između realnog i idealnog selfa, između "ja, kakav sam stvarno" i "ja, kakav bih želeo da budem". Veliki raskorak između realnog i idealnog selfa takođe je razlog dezorganizovanog, neskladnog funkcionisanja.

Opisujući ove tri vrste nesklada (između fenomenološke i spoljašnje realnosti, između selfa i organizma i između realnog i idealnog selfa), Rodžers, u stvari, iznosi svoj koncept mentalnog zdravlja, odnosno, koncept dobro organizovane ličnosti. Mentalno zdrava, dobro organizovana ličnost, koju Rodžers naziva i skladnom ličnošću, nije (u svojoj potrebi da se razvija i aktualizuje) sputana nijednim od tri moguća nesklada. Ona je, zbog toga, u stanju da realno misli, da dobro procenjuje i ne ponaša se odbrambeno prema svojim iskustvima. Kod dezorganizovane, neskladne ili nekongruentne ličnosti postoji jedna (ili više) vrsta nesklada, te iskustva ili ne mogu biti simbolizovana ili se ignorišu ili lažno predstavljaju. Ponašanje je, stoga, kruto, odbrambeno, javlja se rigidnost kojom se brani slabašno i stalno ugrožavano samopoštovanje. Život takvih osoba organizovan je uglavnom oko pogrešnih predstava o sebi i svetu.

Razvoj ličnosti u pravcu mentalnog zdravlja i skladnog funkcionisanja ili u pravcu mentalne bolesti i neskladnog funkcionisanja (dijagnostičke kategorije Rodžers koristi široko i krajnje uslovno i ne smatra ih bitnim za psihoterapijski rad) određen je, pre svega, vaspitanjem. Po Rodžersu, organizam i self imaju urođenu težnju ka rastu i razvoju, ali se ta težnja može sputati i iskriviti pod uticajem sredine i načina vaspitanja. Da se to ne bi dogodilo, neophodno je da dete raste u atmosferi bezuslovnog poštovanja. "Ako pojedinac bude doživljavao samo bezuslovno poštovanje neće se razviti uslovi vrednovanja, samopoštovanje nikada neće biti u raskoraku sa organizmom, tako da će pojedinac i dalje biti psihološki prilagođen i funkcionisaće u punoj meri" (13).

Proces neprilagođavanja počinje, naime, još u detinjstvu. Pre nego što počne da se odvija, dete ima sledeće osobine:
1. ono opaža svoje doživljavanje kao realnost; njegovo doživljavanje je njegova realiost,
2. ono ima tendenciju da aktualizuje svoju realnost,
3. ono vrši interakciju sa realnošću u terminima svojih aktualizirajućih tendencija,
4. u toj interakciji se ponaša kao organizovana celina,
5. bavi se organizmičkim procesom procenjivanja, procenjujući doživljaje u odnosu na aktualizirajuću tendenciju kao kriterijum: ona doživljavanja koja se opažaju kao da održavaju i jačaju organizam, procenjuju se pozitivno, a ona koja to otežavaju, procenjuju se kao negativna, i konačno,
6. dete teži pozitivnim, izbegava negativno procenjena doživljavanja (13).

Međutim, pošto su procene dečijeg ponašanja od strane roditelja i drugih odraslih nekada pozitivna a nekada negativna, dete postepeno uči da razlikuje postupke i osećanja koji su cenjeni (odobravani) i one koji to nisu (neodobravani). Necenjena doživljavanja teže da budu isključena iz pojma o sebi (Self) čak i kada su organizmički validna. To dovodi do formiranja pojma o sebi (Self-a) koji nije u skladu sa iskustvom organizma. Dete pokušava da bude onakvo kakvim ga žele drugi, umesto da nastoji da bude ono što stvarno jeste.

Primer: dečak ima sliku o sebi kao o dobrom dečaku kojeg roditelji vole, ali on takođe voli da kinji svoju mlađu sestru, zbog čega ga roditelji kažnjavaju. Ovo kažnjavanje ga upućuje da preudesi sliku o sebi i svojim vrednostima na jedan od sledećih načina:
a. "Ja sam rđav dečak",
b. "Moji roditelji me ne vole",
c. "Ja ne volim da zadirkujem moju sestru".

Svaki od ovih stavova prema sebi može sadržati iskrivljenje istine. Pretpostavimo da je dečak usvojio stav "Ja ne volim da zadirkujem moju sestru", poričući time svoja stvarna oseđanja. Poricanje ne znači da su osećanja prestala da postoje; ona će i dalje na razne načine uticati na njegovo ponašanje, čak i kada nisu svesna. Usled toga će postojati sukob između pounutrenih i podmetnutih svesnih vrednosti i pravih nesvesnih vrednosti. Što više "pravih" vrednosti jedne osobe bude zamenjivano preuzetim ili pozajmljenim vrednostima od drugih i opažale se kao vlastite, to će Self više postajati kuća koja je podeljena unutar sebe. Takva osoba će osećati napetost, nelagodnost i neraspoloženost. Osećaće se kao da stvarno ne zna šta je i šta želi.

Postepeno tokom detinjstva, pojam o sebi postaje sve više iskrivljen zbog procene drugih. Stoga se iskustvo organizma koje se ne slaže s tim iskrivljenim pojmom o sebi oseća kao pretnja i izaziva strepnju. Da bi se zaštitio integritet Selfa, ovom pratećem iskustvu se oduzima simbolika ili mu se daje iskrivljena simbolika.

Poricati doživljavanje nije isto što i prevideti ga. Poricanje znači krivotvorenje stvarnosti, bilo da se kaže da ne postoji bilo da se opaža na iskrivljeni način. Ljudi mogu poricati svoja agresivna osećanja zbog toga što se ona ne slažu sa slikom koju imaju o sebi kao o miroljubivim i prijateljskim ljudima. U tom slučaju, poricanim osećanjima može biti dopušteno da se ispolje pomoću iskrivljene simbolizacije, na primer, pomoću projekcije na druge ljude. Rodžers ističe da ljudi često uporno održavaju i proširuju sliku o sebi koja se nikako ne slaže sa stvarnošću. Pojedinac koji oseća da je bezvredan isključiće iz svesti podatke koji protivureče ovoj slici, ili će preispitati dokaze tako da ih usklade sa smislom bezvrednosti. Na primer, ako na poslu dobije unapređenje reći će "šef me sažaljeva", ili "ja to nisam zaslužio". Neki ljudi će čak slabo raditi na svom novom položaju da bi dokazali i sebi i svetu da nisu dobri.

Kako se može poricati pretnja Selfu a da se prethodno ne bude svestan pretnje? Rodžers kaže da postoje stepeni razlikovanja ispod nivoa svesnog prepoznavanja, tako da preteći objekt može biti nesvesno opažen ili "nedoopažen", pre nego što bude opažen. Preteći objekt ili okolnost, na primer, mogu stvoriti visceralne reakcije, kao što je lupanje srca koje se svesno doživljava kao doživljaj strepnje a da
osoba nije sposobna da odredi uzrok poremećaja. Osećanja strepnje stavljaju u pokret mehanizam negiranja koji sprečava da preteće iskustvo postane svesno.

Raskorak između Selfa i organizma ne dovodi samo do odbrane i iskrivljavanja već utiče i na odnose koje osoba ima sa drugim ljudima. Ljudi sa odbrambenim držanjem skloni su neprijateljskim osećanjima prema ljudima čije ponašanje u njihovim očima oličava vlastita poricana osećanja.

Kako se ovaj raskorak između Selfa i organizma kao između Selfa i drugih može izlečiti? Rodžers daje sledeća tri predloga:
Pod izvesnim uslovima, podrazumevajući prvenstveno potpuno odsustvo bilo kakve pretnje sklopu Selfa, doživljavanja koja nisu u skladu s njim mogu se opaziti i ispitati a sklop Selfa ispraviti, tako da asimiluje i uključi takva doživljavanja.

U nedirektivnoj psihoterapiji osoba oseća da nije u pretećoj situaciji zato što psihoterapeut potpuno prihvata sve što klijent kaže. Ovako topli, prihvatajući stav psihoterapeuta ohrabruje klijenta da istražuje svoja nesvesna osećanja i da ih dovede u svest. Polako i oprezno on istražuje svoja nesimbolizovana osećanja koja prete njegovoj sigurnosti. U bezbednom psihoterapijskom odnosu ova, ranije preteća osećanja, sada mogu biti asimilovana u sklop Selfa. Asimilacija može čak zahtevati drastično preustrojstvo klijentovog pojma o sebi da bi se on doveo u sklad sa realnošću organizmičkog iskustva. "Na jedan sjedinjeniji način on će biti ono što organizmički jeste, i to se pokazuje kao suština psihoterapije. Rodžers dopušta da neki ljudi mogu ostvariti ovaj proces i bez psihoterapije.

Važna socijalna korist koja se postiže prihvatanjem i asimilovanjem doživljavanja kojima je simbolizacija bila negirana jeste ta da pojedinac postaje sposobniji da razume i prihvata druge ljude. Naime, kada pojedinac opaža i uključuje u postojan i integrisani sistem sva svoja čulna i visceralna doživljavanja, tada on nužno bolje razume i prihvata druge kao posebne jedinke. Na primer, ako se osoba oseti ugroženom zbog sopstvenih seksualnih osećanja, ona može težiti da kritikuje druge koji je opažaju kao osobu sa crtama seksualnosti u ponašanju. S druge strane, ako se prihvate vlastita seksualna i neprijateljska osećanja, onda će se biti tolerantniji prema njihovom ispoljavanju od strane drugnh. Zahvaljujući tome, socijalni odnosi će se poboljšati i smanjiće se mogućnost javljanja socijalnog sukoba.

"Što više pojedinac bude opažao i uključivao u sklop svog Selfa svoje organske doživljaje, nalaziće da zamenjuje svoj sadašlji vrednostni sistem - tako široko zasnovan na pounutrašnjenjima koja su bila iskrivljeno simbolizovana - neprekidnim procesom vrednovanja". Naglasak je na dve reči - sistem i proces. Sistem ima konotaciju nečega što je fiksirano i statično, dok proces označava nešto što se događa. Za zdravo, integrisano prilagođavanje doživljavanja se moraju neprekidno procenjivati da bi se videlo da li zahtevaju menjanje sklopa vrednosti. Svaki fiksirani niz vrednosti težiće da spreči pojedince da delotvorno odgovori na nova doživljavanja. Elastičnost je neophodna za odgovarajuće prilagođavanje uslovima života koji se menjaju.

Moglo bi se postaviti pitanje zašto se Rodžersova teorija odnosno psihoterapija naziva "usmerenom na pojedinca" a ne "usredsređenom na organizam". Odgovor je sasvim jednostavan. Pri potpunom funkcionisanju jedinke osoba jeste organizam. Drugim rečima, svejedno je koji će od ta dva naziva biti upotrebljen. Daje se prednost izrazu osoba zato što ima više psihološke konotacije. Osoba je doživljavajući organizam. Pored toga, osoba i Self su isto kada je Self u potpunosti u skladu sa organizmom. Sve se svodi na ovo: organizam, holistički sistem koji živi i razvija se, je osnovna psihološka stvarnost. Bilo kakvo odstupanje od ove stvarnosti ugrožava integritet osobe.

Ukoliko je dete izloženo preterano rigidnim zahtevima sredine i ukoliko roditelji pokušavaju da "modeliraju" detinje ponašanje prenebregavajući njegove potrebe (potrebe organizma), dete će nužno, da bi zadržalo ljubav roditelja, početi da zanemaruje potrebe organizma, a sliku o sebi (self) počeće da gradi na osnovu onoga šta roditelji i okolina od njega očekuju. Slika o sebi tada neće biti reprezent doživljavanja organizma, već će to biti fasada koja će odslikavati očekivanja okoline. Autentične potrebe i autentični
doživljaji organizma tada će biti pretnja toj iskrivljenoj slici o sebi samom i zbog toga će se poricati, iskrivljavati ili projektovati. Umesto da sebe prihvati, takva osoba će se truditi da bude ono što drugi od nje očekuju. Umesto da u odnose sa drugim ljudima unesu dobronamernost, toplinu i razumevanje, takve osobe će se prema drugima ponašati odbrambeno i neprijateljski i često će patiti od različitih poremećaja ili će biti samo beskrajno nezadovoljne sobom i životom koji vode (Rodžers, 1961).

Rodžers predlaže svoj psihoterapijski metod: nedirektivnu klijentom usmerenu psihoterapiju.

:

Prvi i osnovni cilj nedirektivne psihoterapije mogao bi se formulisati kao "postati sopstveni organizam, sopstveno iskustvo". Tokom
psihoterapijskog procesa, ukoliko je uspešan, klijent se vraća svojim osnovnim čulnim i visceralnim iskustvima, kojih je, tokom razvoja, morao, pod uticajem sredine i vaspitanja, da se odrekne. Vraćanje svojim organizmičkim iskustvima označava i korak ka stvarnom selfu.
Čovek postaje ono što stvarno jeste i spremniji da to prihvati. Takav čovek više neće biti rukovođen pitanjima: "Šta drugi misle da treba da
uradim u ovoj situaciji?" ili "Šta bi moji roditelji želeli da uradim?" ili "Šta bi trebalo da uradim?", već pitanjima "Kako ja to doživljavam?" ili "Šta to meni znači?". Ovo vraćanje poverenja u vlastito iskustvo označava i najvažniji korak u psihoterapiji. Ako je on uspešno savladan, javlja se osećanje naklonosti prema sebi. Osoba, tokom psihoterapijskog procesa, postaje spremnija da prihvati i voli sebe. Ovde se, naravno, ne radi o narcističkom zadovoljstvu sobom, već o jednom dubokom prihvatanju sebe onakvog "kakav sam stvarno", bez ulepšavanja, laži i obmana.

Prihvatanje sebe i naklonosti prema sebi omogućavaju da čovek napravi još jedan korak, da doživi sebe u potpunosti i da integriše sva svoja ranija rasparčana i neprihvatljiva iskustva sebe. Ovaj proces Rodžers naziva "doživljavanjem potencijalnog selfa". U psihoterapijskoj situaciji, osećajući se prihvaćenim i sigurnim, klijent sme sebi da dozvoli ispitivanje različitih strana svog iskustva onako kako mu ona stvarno izgledaju, kako ih on stvarno, čulnim i visceralnim iskustvima doživljava. Klijent više ne mora, da bi zadovoljio druge ili predstavu koju ima o sebi, takva iskustva da drži podalje od sebe i da ih lažno predstavlja. Brojne fasade se ruše i čovek sve bolje razume da se izvorišta procene šta je dobro, a šta loše, nalaze, pre svega, u njemu samom, a ne u nekom drugom ili u merilima koji su mu drugi nametnuli. Ovakvo "vraćanje sebi" izaziva, naravno, u prvi mah zbunjenost i nelagodnost, ali i olakšanje.

Vraćajući se sebi, svojim iskustvima i postajući otvoren za njih, čovek postaje spreman da bez straha, podozrenja ili odbrana doživi afektivni odnos sa nekom osobom. Pozitivna osećanja ne izazivaju više podozrenje i paniku. Znajući ko je i šta je, čovek može da dopusti nekom drugom da uđe u njegov intimni prostor ne zbog toga da bi ga, taj drugi, svojim merilima zaposeo, već da bi ga svojom ličnošću obogatio.

Ovako predstavljeni ciljevi Rodžersove nedirektivne psihoterapije ne označavaju odredišta koja, tokom psihoterapije, treba po sveku cenu
dostići. Rodžers psihoterapiju shvata samo kao jednu od mogućnosti da čovek, približivši se sebi, počne da živi svoj život "kao učesnik u
fluidnom procesu koji stalno ide napred i u kome neprekidno otkriva nove strane sebe samog u protoku svog iskustva".



Ako bi bilo potrebno sažeto i jednostavno izraziti šta se, u stvari, događa u psihoterapijskom postupku koji se naziva nedirektivna psihoterapija, onda bi se svi procesi i sva događanja mogla predstaviti samo jednom rečenicom. Ona glasi: "Slušam te, razumem te, poštujem te i... prihvatam te".

Ono bitno, jedinstveno i neponovljivo jezgro u postupku nedirektivne psihoterapije nije ni briljantna tehnika, ni jasna teorija, ni kompleksna ideologija, već je to susret i odnos dve osobe.

Susret i odnos dve osobe, klijenta i psihoterapeuta, u mnogo čemu je specifičan. Po Rodžersu, taj odnos: nije odnos između deteta i roditelja sa karakterističnom dubokom emocionalnom vezanošću, pasivnošću i receptivnošću sa jedne strane (dete) i odgovornošću, autoritetom i akcijom (roditelj) sa druge.

- to nije odnos dva prijatelja, jer takav odnos pretpostavlja ne samo približnu emocionalnu zrelost obeju strana već i kompletnu uzajamnost
davanja i primanja,
- to nije odnos koji postoji između učitelja i đaka, sa tipičnom superiornošću jednog i neznanjem drugog koji uzajamno komuniciraju, pre svega, na intelektualnom nivou,
- to nije odnos koji se sreće između pacijenta i lekara u kome je lekar ekspert za dijagnozu i lečenje, koji sve zna o bolesti svog pacijenta i zna kako ona može da se izleči, koji postavlja dijagnozu i prepisuje lek, a pacijentu ostaje da taj lek samo poslušno uzme,
- to nije odnos dva saradnika, mada je takva varijanta možda najbliža. To nije odnos koji postoji između vođe i sledbenika, to, konačno, nije ni odnos sličan odnosu između vernika i njegovog propovednika" (12).

Psihoterapijski odnos ima jedan potpuno nov kvalitet veze i stoga se bitno razlikuje od svih tipova veza doživljenih tokom života. To je odnos koji karakteriše:

- Autentična, nenametljiva, prirodna toplina i autentično, nenametljivo, bezrezervno prihvatanje klijenta. Psihoterapeut je osoba koju klnjent
stvarno - interesuje i kome je stvarno stalo do klijenta. Psihoterapeut prihvata da do određene mere i sa određenom kontrolom bude uvučen u emotivni odnos. Svaki pravi, autentični susret dve osobe ne može, po Rodžersu, da bude lišen emotivnog učešća obe strane. Naravno - to, možda, nije ni potrebno naglašavati, emotivno učešće psihoterapeuta nalazi se pod njegovom stalnom, racionalnom kontrolom.

Što se tiče emotivnog odnosa koji se uspostavlja između klijenta i psihoterapeuta ovde se može postaviti pitanje da li se ta vrsta
emotivnog odnosa može podvesti pod manifestacije transfernih i kontratransfernih reakcija. Rodžersov stav glasi: "Ako definicija
transfera uključuje sva osećanja prema drugima, onda je transfer ono što se (u ovoj psihoterapiji) događa. Razmatrajući problem transfera u kontekstu nedirektivne psnhoterapnje Rodžers pravi razliku između transfernih stavova i transfera. Rodžers ne negira postojanje
transfernih stavova, pozitivnih i negativnih, u klijentom usmerenoj psihoterapiji. Međutim, ukoliko se klijentom usmerena psihoterapija odvija na pravi način, transferni stavovi nikada ne prelaze u transfer. Zaoštreni transferni stavovi ili sam transfer javljaju se jedino (i
isključivo) na terenu potencirane i, u psihoterapijskoj situaciji pothranjivane, zavisnosti. A do takve situacije dolazi kada psihoterapeut pogreši i kada, načinom vođenja psihoterapije, dovede do toga da klijent počne da ga doživljava kao svemoćnu osobu, da ga idealizuje, da mu se divi i preuveličava njegovu moć. Ukoliko se, međutim, klijentom usmerena psihoterapija odvija na pravi način, do pojave transfera, u nedirektivnoj psihoterapiji, nikada ne dolazi.

- Neograničena mogućnost izražavanja osećanja. U psihoterapijskoj situaciji klijent ima slobodu da izrazi sve što oseća: agresiju,
mržnju, osećanje krivice i sramote, odbojnost i netrpeljivost prema drugima, pa i samom psihoterapeutu. U klijentom usmerenoj psihoterapiji postoje samo dva ograničenja : ograničenje u pogledu vremena i ograničenje u pogledu fizičkog ispoljavanja agresije. Što se tiče prvog ograničenja, ono se odnosi na nemogućnost da klijent produži vreme koje je za njega određeno. Vreme kod psihoterapeuta klijent može iskoristiti kako hoće: može da govori o svojim problemima ili da ćuti, može da govori o irelevantnim stvarima ili da se usredsredi na problem - klijent sve to može, ali ni pod kojim uslovima ne može da produži vreme koje je za njega određeno. Fizičko ispoljavanje agresije u klijentom usmerenoj psihoterapnji takođe nije dozvoljeno. Rodžers ovaj stav obrazlaže na sledeći iačin: psihoterapijska situacija, i pored svih specifičnosti po kojima se razlikuje od situacija iz svakodnevnog života, po mnogo čemu liči na njih. Kako u tim situacijama iz svakodnevnog života postoje određena pravila i određena ograničenja koja se moraju poštovati, nema nikakvog razloga da se ona ne poštuju i u psihoterapijskoj situaciji.

- Odsustvo bilo kakvog vrednosnog procenjivanja onoga šta klijent govori. Odsustvo odobravanja ili osporavanja, davanja saveta ili držanja moralnih pridika. U klijentom usmerenoj psihoterapiji psihoterapeut bezrezervno prihvata klijenta i nikada vrednosno ne procenjuje ono što mu klijent govori. U ovoj vrsti psihoterapije ne postoji ništa "crno" niti bilo šta "belo", a psihoterapeut je osoba koja jasno stavlja klijentu do znanja da mu "ništa što je ljudsko nije strano".

Za stvaranje ovakvog psihoterapijskog odnosa bitna su dva elementa: ličnost psihoterapeuta i način vođenja psihoterapije.

Psihoterapeut, po Rodžersu, mora da ima bezuslovno pozitivan stav prema klijentu. On, kao posrednik u klijentovom komuniciranju sa sobom, treba sebi, pre početka psihoterapije, da postavi sledeća pitanja: "Mogu li da prihvatim svaki deo druge osobe koji mi se prikaže?", "Mogu li da je prihvatim onakvu kakva jeste?", "Mogu li da komuniciram svoj stav?" Bez potvrdnog odgovora na ova pitanja nema smisla započinjati psihoterapiju.

Psihoterapeut mora prema klijentu da izražava toplinu koja uključuje "neposesivnu brigu za klijenta kao izdvojenu ličnost bez vrednovanja njegovog ponašanja i misli".

Psihoterapeut treba da je u stanju da razume klijenta. Empatičko razumevanje nije znanje o klijentu, to nije broj činjenica koji je prikupljen. Empatičko razumevanje odnosi se na "osećati sa klijentom, videti svet njegovim očima". To je ona "topla spremnost psihoterapeuta da povremeno napusti svoj self da bi ušao u iskustvo klijenta".

Psihoterapeut mora da bude skladna ličnost: otvorena, autentična, u skladu sa sobom. Biti psihoterapeut nije uloga koja se igra u jednom delu svog života. To je opredeljenje u kome postoji nerazrušivi sklad između onoga kako se psihoterapeut ponaša, misli, oseća u toku psihoterapije i van psihoterapije, u situacijama svakodnevnog života.

Što se tiče načina vođenja psihoterapije, postoje dva pravila kojih se svaki psihoterapeut u klijentom usmerenoj psihoterapiji mora
pridržavati. Prvo pravilo glasi:

- Klijent je najbolji vodič u psihoterapiji. Kada pojedinac govori o sebi i svojim problemima u situaciji slobodnoj od pritiska i procenjivanja, kada ne mora da se brani i da strepi, postepeno se, sve jasnije, uobličava njegov problem. Neke posebne intervencije, da bi se to postiglo, uglavnom nisu potrebne, Dovoljno je omogućiti klijentu da sledi put koji je određen potrebom da se osećanja ispolje. Da bi se to odigralo potrebno je da se psihoterapeut pridržava sledećih načela u vođenju psihoterapije:

a) slušati klijenta strpljivo i prijateljski sa izvesnom dozom inteligentne kritičnosti,
b) ne ispoljavati bilo kakvu vrstu autoritativnosti,
c) ne davati nikakav savet ili moralni sud,
d) nikad se ne upuštatn u diskusiju o argumentima koje iznosi klijent,
e) pitanja postavljati klijentu samo pod sledećim uslovima:

- ako se pomaže klijentu da govori,
- da se smanji strah ili anksioznost,
- da se pomogne klijentu da preciznije izrazi svoje misli i osećanja,
- da se vrati na diskusiju o nekoj temi koja je tokom razgovora bila ispuštena,
- da se prodiskutuju implicitne pretpostavke onoga šta je klijent rekao (ovde treba obazrivo procenjivati da li je to u konkretnoj situaciji
korisno".

Evo i drugog pravila o načinu vođenja psihoterapije usmerene klijentom.

- U nedirektivnoj psihoterapiji psihoterapeut reaguje na osećanja koja klijent izražava, a ne na sadržaj koji iznosi. Apsolutna prednost se
daje osećanjima koje klijent izražava, a ne činjenicama o kojima govori. Osnovni zadatak psihoterapeuta jeste da sluša, ali da sluša
osećanja. Ovaj zahtev je veliki kamen spoticanja u praktičnom radu. "Savremeno školovanje i ljudska komunikacnja usmerene su, pre svega, na svet ideja, činjenica, akcija, a ne na osećanja. Tako je naučen klijent, ali i psihoterapeut pre nego što prođe određenu obuku. Samo deca i umetnici i veoma retki pojedinci neprofesionalci obraćaju pažnju i lako prepoznaju osećanja drugih. Tom umeću psihoterapeut treba da se nauči, odnosno da ga razvije u sebi. To prepoznavanje jednim delom ide racionalno, ali delom potiče od intuitivnih sposobnosti psihoterapeuta".

Psihoterapijski odnos, koji čini srž nedirektivne psihoterapije je odnos koji se, tokom psihoterapije, postepeno razvija. Po Rodžersu, mogu se razlikovati sledeće faze razvoja psihoterapijskog odnosa:

1. Pojedinac je odlučio da zatraži pomoć

Po Rodžersu, ovo je jedan od najznačajnijih momenata u svakoj psihoterapiji. Na samom početku psihoterapije veoma je važno raščistiti da li je odluku da se obrati psihoterapeutu klijent doneo samostalno ili je dolazak motivisan pre svega (ili isključivo) potrebom da se zadovolji neko drugi (roditelj, bračni drug itd.). Rodžers insistira na neophodnosti da klijent sam donese odluku o započinjanju psihoterapije.
Pošto je ova odluka, istovremeno, povezana i sa odgovornošću koju klijent preuzima za trajanje psihoterapije, o tome treba razgovarati na prvom sastanku sa klijentom.

2. Razjašnjavanje psihoterapijske situacije

Sledeća faza obuhvata razjašnjavanje šta klijent može da dobije u psihoterapiji i kako će to dobiti. U ovoj fazi raščišćavaju se neka pogrešna očekivanja, kao na primer, očekivanja klijenta da će dobiti savet od psihoterapeuta šta da radi ili očekivanja da će odluke donositi psihoterapeut i tome slično. Veoma je važno staviti klijentu do znanja da psihoterapijski proces zahteva određeni napor od klijenta i da je psihoterapeut samo osoba koja će mu u tome pomagati.

3. Ohrabrivanje slobodnog izražavanja osećanja

U ovoj fazi psihoterapeut, prijateljskim, prihvatajućim i zainteresovanim stavom, motiviše klijenta da slobodno izražava osećanja. Da bi se to postiglo, reakcije psihoterapeuta ograničavaju se na: "I kako ste vi to primili?" ili "Kako ste se tada osećali?" ili "Šta ste, u stvari, želeli" i tome slično.

4. Prihvatanje i osvetljavanje negativnih osećanja

U ovoj fazi klijent shvata da su negativna osećanja sastavni deo njega. U tome mu pomaže psihoterapeut koji, na topao i prihvatajući način, konstatuje prisustvo i takvih osećanja: "Izgleda da je vama svega toga dosta, ako sam dobro razumeo?", "Vi biste želeli to da popravite, a istovremeno i ne želite?", "Da li se osećate pomalo krivi" itd.

5. Probno ispoljavanje pozitivnih osećanja

Kada klijent "izbaci iz sebe" negativna, počinju da se pojavljuju pozitivna osećanja. Prvo stidljivo i prožeto napetošću. Po Rodžersu, pojava pozitivnih osećanja predstavlja prvi vesnik sazrevanja.

6. Prihvatanje i prepoznavanje pozitivnih osećanja
U ovoj fazi psihoterapije psihoterapeut, na isti način kako je to činio kada su bila u pitanju negativna osećanja, osvetljava i prihvata
pozitivna osećanja koja iznosi klijent. Kada klijent u potpunosti doživi sve ono dobro i sve ono loše u sebi pripremljen je za sledeću
fazu psihoterapije.

7. Postizanje uvida
Zahvaljujući prethodnoj eksploraciji negativnih osećanja kao i pozitivnih, klijent je u stanju da pojedine aspekte ovog iskustva sagleda u novom svetlu. A to je korak ka boljem razumevanju sebe.

8. Osvetljavanje mogućih izbora
U ovoj fazi, zahvaljujući postignutom uvidu, klijent sebe jasnije sagledava, ali je u nedoumici: šta dalje da čini. Psihoterapeut ne
sugeriše moguća rešenja, ali pomaže klijentu da sagleda moguća rešenja. Klijent, na taj način, bolje upoznaje svoja osećanja u vezi sa
različitim mogućnostima i približava se saznanju koja od mogućnosti ima najveću vrednost za njega.

9. Preduzimanje pozitivnih inicijativa
U ovoj fazi, klijent pokušava nešto da uradi. Kao rezultat ispitivanja svojih mogućnosti, on počinje da se ponaša na način koji mu je ranije
izgledao nemoguć. Akcije koje klijent preduzima ne moraju, naravno, biti ni u kom smislu spektakularne, ali odražavaju spremnost da se
život "uzme u svoje ruke".

10. Dalji razvoj uvida
Preduzimanje različitih inicijativa doprinosi postizanju novih uvida. Što se tiče psihoterapijskog procesa, u ovoj fazi dozvoljene su nešto dublje interpretacije (ali nikada onako duboke kao u klasičnoj psihoanalizi).

11. Povećanje poverenja u sebe
Klijent sve manje strahuje od inicijative, preduzima nove akcije. Sve se više uočava poverenje koje ima u sebe. U ovoj fazi, klijent i psihoterapeut kao da komuniciraju na jedan nov način. Odnos među njima postaje sada stvarno prijateljski u najhumanijem smislu te reči. Psihoterapeut u očima klijenta postaje sve više običan čovek sa posebnostima koje mu zaista pripadaju, a sve manje idol ili oličenje raznih ličnosti sa kojima se pacijent u svom životu sretao. Klijent počinje da se interesuje za ličnost psihoterapeuta kao što i prema drugim ljudima iz svoje okoline počinje da pokazuje autentičan interes.

12. Smanjenje potrebe za psihološkom pomoći
U ovoj fazi klijent ima potrebu da prekine psihoterapiju. Najčešće, to se javlja u formi izvinjavanja psihoterapeutu što mu je oduzeo toliko
vremena, što ga je "gnjavio svojim problemima". Psihoterapeut prihvata tu situaciju: "Vi se sada osećate mnogo sigurniji, mnoge stvari ste u međuvremenu sami rešili, pa više ne osećate potrebu za mojom pomoći.
Otuda vam je neprijatno da koristite moje vreme (...)" (12). Može se, desiti, međutim, da u ovoj fazi klijent, još uvek vezan za psihoterapeuta, počne ponovo da iznosi (i doživljava) stare, prevaziđene probleme ili da počne da govori o nekim novim. Po Rodžersovom mišljenju, ako se psihoterapeut pravilno postavi prema ovoj pojavi, ova situacija će kratko trajati i psihoterapija će se ubrzo
okončati.

Na osnovu rezultata brojnih istraživanja Rodžers (14) je rezimirao osnovne promene do kojih dolazi u toku i na kraju
klnjentom centrirane psihoterapije:

1. Klijent je skladniji, otvoreniji za svoja doživljavanja, manje odbramben;
2. Realističniji je, objektivniji, obuhvatniji u opažanjima; "
3. Efikasniji je u rešavanju problema;
4. Bolje je psihološki prilagođen, bliži optimumu;
5. Smanjuje se njegova osetljivost,
6. Opažanje idealnijeg Selfa je realističnije, dostupnije;
7. Skladniji su Self i ideal- Self;
8. Tenzije svih tipova su smanjene : fiziološke, psihološke i psihološke tenzije specifičnog tipa, označene kao anksioznost;
9. Postoji veći stepen pozitivnog odnosa prema sebi;
10. Mesto procenjivanja i mesto izbora opaža kao da su u njemu, a ne izvan njega. Ima više poverenja u sebe, više je usmeren na sebe;
11. Opaža druge realističnije i tačnije;
12. Doživljava veće prihvatanje drugih, kao posledicu manje potrebe za izvrtanjem svojih percepcija o njima;
13. Ponašanje se na različite načine menja;
14. Klijentovo ponašanje opaženo od drugih se procenjuje kao socijalizovanije, zrelije;
15. Klijentovo ponašanje je kreativnije, adaltivnije na svaku novu situaciju i svaki novi problem, ekspresivnije u sopstvenim ciljevima i
vrednostima.



Osnova celokupnog psihoterapijskog procesa je odnos, odnos omogućava postizanje psihoterapijskih ciljeva, rešavanje proćlema, a ne otkrivanje unutrašnjih konflikata (mada psihoterapeut postavlja hipoteze o njihovoj genezi).

Učenje nedirektivne psihoterapije podvlači značaj ne veštine u psihoterapijskim tehnikama već stavove (empatiju,vrednosni sistem,teško odredljivu "isceliteljsku moć") koje psihrterapeut unosi u odnos Psihoterapeut idetnifikuje problem i sklapa ugovor (vreme trajanja, ograničenje, mir, tačnost, profesionalna tajna i sl.). U radu sa decom, uvek kada je moguće i sa roditeljem, identifikuje problem i fokusirano interveniše. Njegovo osnovno pitanje je: šta će najbrže i najbolje pomoći klijentu?

1. Psihoterapeut sluša klijenta.

Slušanje je aktivan proces;
Ono je potkrepljivač verbalne produkcije. Slušajući psihoterapeut ne donosi vrednosne sudve, ne nameće svoj referentni okvir (klijent je sklon da se u takvoj interakciji predstavi u svetlu u kome misli da psihoterapeut želi da ga vidi). Slušajući klijenta psihoterapeut ga čuje i nije preokupiran svojim iskustvima i osećanjima mada se ne brani od njih već ih koristi kao asocijativni materijal za bolje razumevanje osećanja (sveta) klijenta.

2. Psihoterapeut strukturira psihoterapijski proces (odnos). Definiše ulogu i odgovornost klijenta, ulogu i odgovornost psihoterapeuta.
Strukturiranje najčešće nije verbalno već neverbalno, psihoterapeutovo ponašanje služi kao model. Strukturiranje je verbalno kada:

- klijent ima pogrešna očekivanja u vezi psihoterapijskog procesa;
- klijent ne zna šta se od njega u psihoterapijskom procesu očekuje
- klijent ne zna koja je uloga psihoterapeuta;

Strukturiranje (verbalno) je minimalno (npr..... možeš li mi reći zašto si tu...) i ponavlja se tokom psihoterapijskog procesa po potrebi.


3. Psihoterapeut odgovara, reaguje na klijenta, a ne klijent na psihoterapeuta.
Klijent vodi. (Kada psihoterapeut vodi onda je to njegov svet, referentni okvir, njegova psihoterapijska seansa. Psihoterapeut se ne
brani od empatijskog razumevanja klijenta).



1. Odgovori prihvatanja
Koriste se naročito u početnim fazama psihoterapijskog odnosa. Imaju za cilj da klijentu pokažu da psihoterapeut pokušava da ga razume. Odgovori prihvatanja su prosti znaci razumevanja -Aha..., Razumem..... Slušam Vas (te) Samo nastavite-nastavi.

2. Reflektovalje sadržaja
Parafraziranje klšentovog teksta psihoterapeutovim jezikom (prostim). Psihoterapeut pokazuje klijentu da razume sadržaj ali ne i ono što je iza sadržaja.

3. Reflektovanje osećanja
Psihoterapeut odgovara na očiglednija osećanja koja klijent saopštava. Za razliku od odgovora prihvatanja i reflektovanja sadržaja, reflektovanje osećanja nije čista tehnika, ono podrazumeva empatijsko razumevanje. Psihoterapeut pokazuje klijeitu da zna šta on oseća.

4. Klarifikacija
Zbog težine poremećaja neki klijenti veoma nejasno saopštavaju. Klarifikacija ima za cilj da prepozna i pretoči u reči nejasne ideje i
implicitna osećanja sadržana u klijengovom iskazu. Najčešće klarifikacije imaju formu pitanja.
Klarifikaciju je teško ponekad razlikovati od interpretacije. Između njih postoji kontinuum; da li će se nešto nazvati klarifikacijom ili interpretacijom često zavisi od senzititivnosti psihoterapeuta i njegove teoretske orijentacije.
Kada je psihoterapeut u "svetu klijenta", ima empatijsko razumevanje klijentovog referentnog sistema, njegove klarifikacije mogu da za klijenta imaju osećajni kvalitet interpretacnje kao saznavanja, prepoznavanja i osećanja nečeg (uvremenjenog) novog i tačnog o njemu samom.

5. Specifičnost ili konkretnost
Psihoterapeut apstraktne sadržaje iz klijentovog teksta vezuje za konkretne probleme u sada i ovde. Specifičnost ima za cilj vezivanje za konkretan problem da bi se podstakao prelaz od osećanja ka akciji.

Oblast psihoterapije doživjela je revoluciju. Tražeći efikasnije psihološke pristupe, psiholozi su pronalazili rješenje u kognitivno-bihejvioralnoj terapiji (KBT). Racionalno-emotivno bihejvioralna terapija (REBT), orginalni KBT pristup, bio je revolucionaran kada je prezentovan naučno-stručnoj javnosti sredinom pedesetih godina dvadesetog vijeka. Uticajniji nego ikad, ovaj pristup se sve više razvija i raste.

REBT je sveobuhvatan pristup pomaganja ljudima da promijene svoje disfunkcionalne emocije i ponašanja, pokazujući im kako da postanu svjesni svojih uvjerenja i stavova koji stvaraju ova neželjena psihička stanja, i kako da promjene ova disfunkcionalna uvjerenja i stavove. Proces promjene je edukativan, tako da omogućava klijentima da pomažu sami sebi čak i kada je formalna terapija završena. Ovaj samopomažući aspekt REBT-a predstavlja jednu od najvećih snaga terapije usklađene sa zahtjevima savremenog društva. Uz učenje klijenata kako da upravljaju svojim životima, REBT terapeuti koriste brojne terapijske tehnike, uključujući razumijevanje životne filozofije svojih klijenata, emocionalno saosjećanje i strategije rješavanja problema.

Šest principa leži u osnovi REBT-a:

1. Osjećamo ono šta mislimo, odnosno kognicija najviše određuje ljudske emocije. Ne čine nas događaji sami po sebi tužnim, ljutim ili
anksioznim, već nas ono što mi govorimo sebi o tim događajima uvodi u naša emocionalna stanja. Ljudi koji su socijalno fobični nisu
uznemireni zbog ponašanja drugih ljudi, već sami sebe uznemiravaju govoreći sebi da će ih drugi odbaciti, povrijediti ili biti zli prema
njima, te da oni ne mogu podnijeti takvo njihovo ponašanje.

2. Mi uznemiravamo sebe pogrešnim razmišljanjem. Naši emocionalni poremećaji uzrokovani su disfunkcionalnim razmišljanjima kao što su pretjerivanje, crno-bijelo razmišljanje, pojednostavljivanje, rigidno mišljenje, pretjerane generalizacije, skakanje na zaključak, itd.

3. Mijenjanje našeg razmišljanja promijeniće naša osjećanja. Pošto nas misli uznemiravaju, smisleno je raditi na promijeni naših razmišljanja o sebi, drugima i svijetu. Umjesto da sebi govori da će ga razgovaranje sa osobama suprotnoog pola samo dovesti do odbacivanja i da je to užasno, klijenta možemo ohrabriti da testira u realnosti da li je to zaista toliko užasno kao što to on ili ona pretpostavljaju.

4. Iracionalna uvjerenja imaju različite uzroke. Albert Ellis je često isticao da ljudska bića lako usvajaju iracionalna uvjerenja. Međutim,
iako okolina, kultura i genetika igraju značajnu ulogu u razvijanju iracionalnih uvjerenja, mi smo ti koji imamo tendenciju da sebe
uznemiravamo na razne načine.

5. Iako učenje iz prošlosti može biti značajno za učenje iracionalnih uvjerenja, REBT smatra važnim uočavanje načina na koje mi sada uznemiravamo sebe svojim uvjerenjima. Ljudi imaju tendenciju da neprestano uznemiravaju sami sebe na razne načine. REBT uči klijente kako da otkriju uvjerenja o sebi, drugima i svijetu koja su naučili u prošlosti i procjene da li su ona tačna i korisna u današnjosti.

6. Uvjerenja se mogu mijenjati. Pošto su ljudi prirodno skloni da razvijaju iracionalna uvjerenja, mijenjanje uvjerenja je nekada teško i zahtjeva upornost, zbog čega je REBT vrlo aktivna i direktivna terapija.

REBT se uspješno primjenjuje za pomaganje ljudima sa veoma različitim kliničkim i nekliničkim problemima:

• Depresija
• Generalizovana anksioznost i specifični poremećaji anksioznosti, uključujući napade panike, opsesivno-kompulzivni poremećaj, agorafobiju i druge specifične fobije
• Poremećaji ishrane
• Ovisnost
• Hipohondrija
• Posttraumatski stresni poremećaj (PTSD)
• Poremećeni bračni odnosi
• Seksualne disfunkcije
• Ljubomora
• Kontrola bijesa (Anger management)
• Poremećaj kontrole impulsa
• Antisocijalna ponašanja
• Poremećaji ličnosti
• Oporavak od seksualnog zlostavljanja
• Prilagođavanje na hronične zdravstvene probleme, fizičke onesposobljenosti ili mentalne poremećaje
• Kontrola bola (Pain management)
• Kontrola stresa (Stress management)
• Poremećaji ponašanja kod djece i adolescenata
• Problemi u partnerskim i porodičnim odnosima
• Problemi separacije (prekid ljubavne veze, razvod, smrt bliske osobe)


REBT se takođe koristi za podsticanje ličnog razvoja i samoaktualizacije (ostvarivanje ličnih potencijala). Sadrži detaljne principe (kao što su prosvećujući interes za sebe, samoprihvatanje, preuzimanje rizika) koji mogu biti upotrebljeni za pomaganje ljudima u razvijanju funkcionalnije filozofije življenja i ponašanja u skladu sa njom. Sve češće se koristi za veću efikasnost na radnom mjestu.

Rajh je idejni ispirator na telo usmerene psihoterapije. On je bio prvi koji je razvio teorijska i metodska načela koncepcije da je telo ličnost, a ne ličnost telo. Grupni naziv za sve terapije srodne Rajhovoj je bioenergentska, ili telu usmerena terapija.

Terapeutska načela telu usmerene psihoterapije

Ličnost predstavlja jedan složeni energetski sistem koji je autoregulativan, a istovremeno je uključen i u druge energnetske sisteme (kosmički sistem). Energija struji kroz telo u svim pravcima, ali je glavni pravac verikalan, od glave do stopala, i nazad. Protok energije može biti slobodan, delimično ili trajno sputan. Kada energija slobodno protiče kroz telo, onda je ličnost spontana, puna energije, osetljiva i spretna, odlično zapaža i pamti, kreće se veoma lako, gipko. Osnovna zakonitost ove prirodne celine jeste ritmično talasasto kretanje.

Narušavanje celovitosti tela i prirodnog sklada nastaje većinom postepeno. Neadekvatne zabrane u detinjstvu utiskuju se u ličnost pamćenjem i odbrambenom navikom. U prvom slučau zabrana se pamti kao vizuelni ili verbalni utisak. U drugom slučaju stvara se navika grupe mišića da ostanu zategnuti, kao što se dešava kad hoćemo da zadržimo pojavu nekog osećanja (npr. zadržavanje disanja i pritisak na dijafragmu). U tom položaju započeto osećanje se neće pojaviti do kraja, jer smo time prekinuli kretanje energije kroz organe tela. Onda kada zabrane imaju trajni karakter, ovaj trik prekidanja osećanja postaje stalan. Pored toga što se ova odbrambena navika ustaljuje, osoba gubi kontolu nad njom i, što je takođe nepovoljno, nastala blokada može da se proširi na sva osećanja. Mišićni oklop (grč) se proteže na više segmenata tela, a svaki od tih segmenata blokira drugu vrstu sećanja i doživljaja.



Bioenergetska terapija započinje dijagnostičkim intervjoam kojim se prikupljaju razvojni podaci, istorija poremećaja i teškoća i aktuelne smetnje pacijenta. Već u toku intervjua terapeut obraća pažnju na telesno držanje. U sledećoj fazi ispitivanja terapeut ga podvrgava telesnom pregledu, pri čemu pacijent na sebi ima minimum odeće.

Telesna blokada osećanja raspoređena je na sedam zona, idući od glave nadole: očni, usni, vratni, grudni, dijafragmatski, abdominalni i karlični.

Oklop ili hronični grč mišića se može ispoljiti u lakom deformacijama simetrije tela, u neravnomernom razvoju, u drugačijoj boji kože. Na dodir, takva se zona prepoznaje po rigidnosti muskulature ili promeni u osetljivosti kože. Na mestima mišićnog bloka, odnosno u toj zoni, kožna osetljivost može biti minimalna ili je veoma povišena.
Bioenergičari svih usmerenja koriste se tehnikom pravilnog i dubokog disanja. Razrada mišićnih spazama nema dugotrajni efekat. Spazam će se verovatno jvraćati sve dok se ne izvrši potpuna verbalna obrada sećanja i doživljaja iz prošlosti.



Rajhov uticaj na savremenu grupnu psihoterapiju je veoma veliki, ali indirektan. Sam Rajh nije radio sa grupama. U tom pogledu, dobro je upoznati se sa pristupom koji je razvio Loven.

Po Lovenovom mišljenju, bioenergetski pristup psihoterapiji ima veoma jake razloga za postojanje i još šru primenu:
1. Ograničenost i jednostranost klasične verbalne psihoterapije;
2. Uključivanje tela u proces psihoterapije daje novu dimenziju razumevanju zbivanja;
3. Svaka terapija mora da radi da emocijama. Kada se radi sa telom, onda se emocije jasnije, brže i nedvosmislenije pojavljuju i sa njima se neposrednije i efikasnije radi.

Grupa ima od 12 do 20 članova, oba pola, čiji se uzrast kreće od 18 do 60 godina. Grupu vodi terapeut koji ne mora obavezno imati diplomu medicine, psihologije ili socijalnog rada, mada je prednosttakve obučenosti neosporna.

Rad može da počne dijagnostikom, mada nije uvek slučaj; nekada se dijagnostika sprovodi kasnije ukoliko je ojačala grupna kohezija i ukoliko ljudi imaju dovoljno poverenja jedni u druge. Svi učesnici su u kupaćim kostimima, tako da je svačije telo izloženo pogledima ostalih. Svaki član grupe ima pravo da komentariše i daje svoje utiske o telu osobe koja se dijagnostikuje. Posmatra se proporcija udova, izraz lica i drugih delova tela, kako neko stoji, da li je čvrsto postavlje ili se klima. Ipak, osnovni dijagnostički ''metar'' je raspored tenzije i opuštenosti mišića.

Labavljenje mišića oslobađa se osećanja, a ona dovode do opuštanja mišića. Dinamika mišićnog sistema i dinamika osećanja u neposrednoj su vezi, to je osnovno načelo bioenergetskog pristupa. Oba ova sistema uklopljena su u jedan širi sistem, koji se formirao kroz strogo specifičan sled događaja, u tesnoj interakciji sa drugim osobama. To je ono što nazivamo - ličnost.

Za bioenergičare, smelost prihvatanja spontanih osećanja i prepuštanje njima je bitno merilo zdravlja. Bioenergičari sukcesivno i metodično dovode ljude u nov odnos prema vlastitim osećanjima, a suštinska novima je odsustvo straha.

Telesni mišićni sklop obavlja onu funkciju koju u psihanalitičkoj teoriji nazivamo potiskivanje. Prema tome, mišićni sistem je aparat potiskivanja osećanja i sećanja. Potiskivanju ne podležu ne samo negativna, već i pozitivna osećanja. Sličnost sa psihoanalizoma ogleda se u - otporu.

Radiks - druga neorajhovska alterantiva

Osnivač Radiks instituta - Keli, diplomirao je kod Rajha i prošao njegov tretma, U svom institutu on i njegovi saradnici primanjuju ceo repertoar tehnika rada sa telomm i mnoge vežbe koje je usavršavao Loven. Međutim, Keli ima kritičan stav prema Rajhu i Lovenu. Zamerke:

1. Celom neorajhovskom pokretu zamera podržavanje mita o natčoveku;
2. Neopravdano prikazivanje duboke emocionalne relaksacije kao terapije, učinka kao lečenja, a korisnika kao pacijenta.

Osnovna teza radiks pristupa je da pmoć osobama mora imati dva fokusa. Jedan je oslobađanje od prošlosti, a drugi je usmeravanje ka budućnosti.
Radiks pristup se bitno razlikuje od primalne terapije po tome što ne priznaje da su svi ljudi koji traže pacijenti koji traže pomoć bolesni, da je pomoć tim ljudima lečenje, niti da je rasterećenje od pritiska i zastoja starih, nekompetentnih potreba i osećanja dovoljan uslov za stvarni razvitak ličnosti.

Egzistencijalistička terapija


Osnivači egzisencijalističke psihoterapije nisu filozofi. Idejne konture ovog pristupa naziru se još iz 1907. godine kod Ludviga Binsvangera,
rodonačelnika egzistencijalističke orijentacije.

U najširem smislu reči, pre svega, po tome kako shvata ljudsku prirodu, za ovaj pravac u psihoterapiji se može reći da je holističan, trancendentalan, aksiološki, modularan, aktivističan i teleološki usmeren. Što se tiče holističnosti egzistencijalne analize, to znači da ona posmatra čoveka kao celinu, tj. sve što se dešava u njegovom duševnom svetu, i ponašanju, mislima i osećanjima, uzima kao aspekt celine postojanja, a ne kao njegov nezavistan deo. Kad je trancendentalnost u pitanju, to govori u prilog stavu da se čovekova egzistencija poima u stalnom preavzilaženju, u transcedenciji, da je čovek ono što još nije postao, da je biće na putu. co pravac postao je poznat u svetu po svom individualizmu, odnosno pretpostavci da je svaka ličnost, razume se, i ona koja je na psihoterapiji, neponovljiva, jedinstvena i da se ta modularnost može razumeti tek u susretima jedne egzistencije sa drugom. Susret nije pasivan i njegov ishod zavisi od aktivizma onih koji komuniciraju.

Teleologičnost ovog pristupa prepoznaje se u stavu da je egistencija slobodna i aktivna, u tome da se ona ne bira nasumice, već u skladu sa spostvenim nacrtom i da se ona prepoznaje u simptomu, snovima i drugim značajnim aspektima psihičkog života.



Daseinanaliza (dazajenanaliza) ili analiza Tu-bića se deli na tri grane. Prva je ona kojoj pripada njen utemeljivač Lidvig Binsvanger i njegovi, danas retki, sledbenici. Druga, najbrojnija, okuplja učenike psihoterapije Medarda Bosa. U treću bi mogli da se svrstaju ostali analitičari Tu-bića, koji su originalno tumačili, odnosno razumevali glavne terapijske probleme, posebno one sa socijalnom konotacijom.

Ludvig Binsvanger, utemeljivač dazajnanalize, u svojim ranijim radovima obrađuje odnos između prirodnih nauka s jedne, i psihologije i
psihoanalize s druge strane, udarajući teorijske temelje celokupnoj egzistencijalističkoj psihoterapiji. Dazajnanaliza se, smatra
Binsvanger, služi intuicijom ili ’’apstrahujućom ideacijom, nekom vrstom iskustva nasuprot fizičkom opažanju, kojim se koriste prirodne
nauke. Ona se oslanja na deskripciju, nastojeći najpre da verno opiše psihičke pojave, da bi došla do imanentnog sadržaja samog doživljaja. Osnovna terapijska kategorija dazajnanalize je iskustvo. A njen nezaobilazni element je susret. Suština terapijskom susreta je u tome da terapeut otkrije najpre aktuelnu prisutnosr bolesnika u vremenu i prostoru, a potom i intencionalnost njegovog postojanja. Oko nje se, naime, pletu određene egzistencijalne teme, karakteristične za sva duševna stanja, pa i za psihički problem pacijenta. Egzistencijalna
intencionalnost se pak najbolje može razumeti poznavanjem biografije bolesnika ili, tačnije, biografske hermeneutike.

Binsvanger napominje da terapeut treba da je podvrgnut stalnoj samoanalizi, pri čemu ne treba samo da postane svestan svojih konflikata iz detinjstva koja dolaze do izražaja u terapijskom susretu između njega i pacijenta.

Medard Bos u svojim delima miri dazajnanalizu i psihoanalizu. Bos smatra da je u terapiji bitno da terapeut i pacijent nađu odgovore na sledeća pitanja: na koji način je bolesnik poremećen? Koje mogućnosti odnosa između njega i terapeuta uopšte postoje? I koje je područje bića pacijenta zahvaćeno poremećajem? (Da li pretežno prostorno, vremensko, telesno, Mi-biće? Da li sloboda Tu-bića?). Ako je neuroza u pitanju, a njom se Bos najviše bavio, onda treba otkriti način na koji neurotičar nije ostvario sopstvene potencijale rasta, posebno one koji se tiču mogućnosti odnosa sa drugim ljudima.



Ovaj pristup je čvrsto vezan za ime bečkog psihijatra Viktora Emila Frankla. Frankl smatra da je u logoterapiji naglasak na osvetljavanju smisla življenja, dok je u dazajnanalizi težište na pojašnjenju celokupne egzistencije. Frankl u jezik psihopatologije uvodi i novu nozološku
kategoriju tzv. noogene neuroze, u čijoj kliničkoj slici preovladava osećanje dosade, gubitak smisla postojanja.

Objašnjavajući osnovnu prirodu psihičkih smetnji, Frankl nudi teorijsku konstrukciju koja pretpostavlja dva tzv. sistema organa: sistem postojanja (tiče se spoljašnjih zakona svakodnevnog života) i sismtem smisla (odnosi se na subjektivnu volju za smislom, zasnovanu na potrebu čoveka da radi u skladu sa unutrašnjim vrednostima). Ako se prvi sistem poremeti, po Franklu, nastaju sumanutosti. Oslabi li drugi sistem, javiće se depresija, suicidalni pokušaji ili, pak, samoubistvo.

U svetu su afirmisane dve logoterapijske tehnike. Po prvoj, paradoksalnoj intenciji, pd pacijenta, najčešće fobičara se (paradoksalno) zahteva da se vežba u tome da li želi simptom, odnosno da preduzima nešto u vezi sa njegovom realizacijom. Druga tehnika, derefleksija, primenjuje se obično u lečenju seksualno impotentnih, koji treba da prihvate zabranu seksualnog odnosa uz istovremeni telesni kontakt sa partnerom na određeno, duže vreme. Očekuje se da kasnije spontano prekrše zabranu seksualnog odnosa i tako reše svoj problem.

• Telesna psihoterapija je posebna grana psihoterapije u okviru glavne struje psihoterapije, koja ima dugu istoriju, obimnu
literaturu i znanje bazirano na čvrstim teorijskim pozicijama.

Telesna psihoterapija se zasniva na različitim i eksplicitnim teorijama funkcionisanja duha i tela (mind-body) koje uzimaju u obzir kompleksnost čitavog sistema interakcija izmedju tela i duha. Zajednička bazična pretpostavka je da postoji funkcionalno jedinstvo izmedju duha i tela i da je telo celokupna ličnost. Telo ne znači samo somu i ne znači da se može odeliti od duha tj. psihe.
Mnogi pristupi u psihoterapiji dotiču ovu oblast.Telesna psihoterpija je smatra fundamentalnom.

Telesna psihoterapija se bazira na razvojnom modelu, teoriji ličnosti, hipotezama o poreklu poremećaja i promena, kao i na bogatim i raznovrsnim dijagnostičkim i terapeutskim tehnikama koje se upotrebljavaju u terapeutskoj relaciji. Postoji mnogo različitih i ponekad sasvim razdvojenih pristupa unutar telesne psihoterapije kao što ih ima u drugim granama psihoterapije.

• Telesna psihoterapija je takodje i nauka koja se razvila u poslednjih sedamdeset godina na bazi rezultata istraživanja u biologiji, antropologiji, etiologiji, neurofiziologiji, razvojnoj psihologiji, neonatologiji, perinatalnim studijama i mnogim drugim disciplinama.

Ona postoji kao specifičan terapeutski pristup sa bogatom naučnom bazom na osnovu eksplicitne teorije. Izuzetno je širok spektar verbalnih i neverbalnih tehnika koje se upotrebljavaju u okviru telesne psihoterapije i neke od tih tehnika upotrebljenih na telu uključuju dodir, pokret i disanje. Stoga postoji veza sa nekim telesnim terapijama, somatskim tehnikama i nekim komplementarnim
medicinskm disciplinama, ali mada one mogu takodje uključivati dodir i pokret, one su veoma različite od telesne psihoterapije.

Telesna psihoterapija naglašava kontinuitet i duboku vezu u kojoj svi psiho-korporalni procesi doprinose, u ravnopravnom odnosu, organizaciji ličnosti. Nema hijerarhijskog odnosa izmedju duha i tela, izmedju psihe i some. Oboje su funkcionalni i sastavni delovi celine, kao i interaktivni aspekti te celine.



• 1991 godine na Kongresu Telesnih psihoterapeuta u Lindau je prihvaćena ova definicija telesne psihoterapije:

Direktno i indirektno telesni psihoterapeut radi sa osobom (ličnošću) kao sa suštinskim utelovljenjem mentalnog, emocionalnog, socijalnog i duhovnog života. On/ona potpomaže unutrašnje samoregulativne procese i tačnu percepciju spoljašnje realnosti. Kroz svoj rad telesni psihoterapeut omogućava otuđenim delovima ličnosti da postanu osvešćeni, prihvaćeni i integrisani delovi selfa.

• Da bi mogao da potpomogne ovaj prelaz od otuđenja do celovitosti, telesni psihoterapeut treba da ima sledeće kvalitete:

1. Intuitivnu svesnost i intelektualno razumevanje zdravog ljudskog razvoja.
2. Znanje različitih šema nerezrešenih konflikata iz detinjstva sa njihovim specifičnim hroničnim rascepima u umu i telu.
3. Sposobnost da održi čvrst referentni okvir, osetljivost da se uoče razlike i sposobnost da se shvati međusobna povezanost:
a) Znakova u organizmu koji ukazuju na vegetativni tok, muskularnu hipertenziju i hipotenziju, energetske blokade, energetsku integracionu pulsaciju, i faze povećanog i prirodnog samoregulativnog funkcionisanja i:
b) Fenomena psihodinamskih procesa transfera, kontratransfera, projekcije, odbrambene regresije, kreativne regresije, i različitih vrsta otpora.



Predmet TP je proučavanje interakcije izmedju klijentovih mentalnih reprezentacija i njihovih telesnih fenomena. TP se fokusira na to kako telesni fenomeni mogu da poboljšaju sadašnje psihoterapeutsko znanje, tehnike i razumevanje.

U telesne fenomene spadaju mišicna aktivnost, disanje, položaj tela, mišićne tenzije, neverbalna komunikacija, itd. Jedan od glavnih fokusa u TP je psihosomatska integracija individue, a to podrazumeva razmatranje svih aspekata uma, tela i, u nekim slučajevima, duha.



• Pošto se TP sastoji od više pristupa i škola, a diskusije o zajedničkoj teoriji za psihoterapiju nisu još završene u akademskim krugovima, izdvojićemo glavne zajedničke teorijske principe za sve moduse TP:

Teorija oklopljavanja: Polazi se od pretpostavke da je ljudsko biće, pre rodjenja, u osnovi otvoreno, receptivno, netraumatizovano. Proces porodjaja, jake tenzije koje prethode rodjenju, kao i traume u ranom uzrastu podstiču proces oklopljavanja, odbrane i emocionalne represije. U zavisnosti od prisustva ili odsustva ljubavi, topline i razumevanja u okruženju ove će se traume ili spontano, prirodno razrešiti ili će se pojačati. Nerazrešene traume se učvršćuju i somatizuju i postaju osnova za neuroze, psihološke probleme ili disfunkcionalna ponašanja.

• Za TP je zajedničko shvatanje da intervencija na somatskom nivou utiče na psihički nivo i obrnuto. Konkretno, somatska intervencija bilo putem masaže, vežbi telesne svesnosti, dodira, rada na disanju, itd. uticaće na emocionalni, spiritualni i kognitivni aspekt ličnosti. Terapijski odnos u TP se sastoji od verbalne podrške klijenta zajedno sa nekim oblikom somatske intervencije. Ovakav udruženi rad pomaze i podstiče somatsko oslobadjanje koje je neophodno u kompletnom razrešavanju neuroza ili originalnih trauma i odbrambenih shema.

• Ljudsko biće kao energetski sistem: postoje razlike medju pojedinim modalitetima TP u shvatanju o tome da li treba ili ne treba eksplicitno objašnjavati koncept životne energije da bi se razumelo telesno i psihičko iskustvo. Već vekovima se ljudsko biće shvata kao energetski sistem. Joga, borilačke veštine, grčka medicina, kineska akupunktura, kao i mnoge druge oblasti baziraju svoju praksu na pojmu tela kao protočnog energetskog sistema. U ovo se uklapa Frojd sa svojim shvatanjem libida, kao i Rajh sa bioenergijom. Sa zamenom Njutnove fizike kvantnom i Ajštajnovom relativnošću umesto apsolutnog poimanja prostora i vremena shvatanje materije i energije je dobilo novu dimenziju - medjusobnu zamenljivost, pretvaranje jednog u drugo. I to ne samo na nivou fotona - čestice ili talasa, vec i u telu ljudskog bića. Ove nove paradigme, koje ukljucuju koncepte poput samoorganizujućih sistema, vezuju žive biološke sisteme za fiziku i dovode u sumnju mehaničko shvatanje prirode. To su neke od paradigmi TP sa kojima mnogi telesni psihoterapeuti intuitivno i empatički rade. Pojmovi poput bioenergije ili telesne energije postoje već stotinama godina, kao npr. Ći energija u kineskoj akupunkturi ili Šiatsu, u opšteprihvaćenim tretmanima čak i od savremene medicine.

• Holističko stanovište: TP prihvata opredeljenje humanisticke psihologije koja je odbacila Dekartov rascep ljudskog bića i i podržava stav da je čovek sinteza duše, tela i duha. Dakle, naglašava se povezanost uma i tela i insistira se na metodama koje podržavaju to jedinstvo. Uz to, prihvataju stav koji vodi poreklo još od Spinoze i, kasnije, Pijažea, po kome psihu čine odnosi izmedju organizma i njegove sredine. Te relacije simultano uključuju: a) mentalne reprezentacije, b) fiziološko uzbudjenje, c) komunikativni uticaj, d) feed-back mehanizam pomoću kojega se uči.

• Dodir i neverbalna komunikacija: Dodir je od suštinskog značaja za TP teoriju i odvaja je od drugih teorija psihoterapije. Ranije je važnost dodira bila samo indirektno dokazana ali novim(2004) rezultatima istraživanja ekipe Prof. Kerstin Moberg, dugim 20 godina sa preko 400 naučnih radova, dobijamo direktnu naučnu potvrdu ogromne važnosti dodira i pozitivnog dejstva koje izaziva u organizmu. Njena najnovija knjiga objašnjava kako oxitocin koji se luči prilikom dodira ima toliko važan relaksirajući i lekoviti učinak.

Ranije je efikasnost dodira indirektno potvrdjena, odnosno, postoji mnogo obimnih ali nespecifičnih istraživanja na tu temu. Npr. Hunter &
Struve, 1997, ili Bonnet & Millet, 1971, su pokazali da dodir ima snažan uticaj na psihofiziologiju, kao i kako se odredjene forme dodira
razlikuju u uticaju. Prikupljeno je mnogo kliničkog znanja medju telesnim psihoterapeutima koji koriste dodir. Dodirivanje angažuje, sem korteksa, i limbički sistem i druge primitivnije nekortikalne strukture. Smatra se da i na taj način, putem dodira, terapeut je u stanju da komunicira sa celom osobom i to znatno više nego u isključivo verbalnoj terapiji. U TP ne postoji isključivost. Pošto se ona fokusira
na ličnost kao celinu a to znači da verbalna interakcija ima isti značaj kao i telesni fenomeni i ostali neverbalni izvori informacija i komunikacija.

• Prihvata se stav da unutrašnji psiho-fiziološki mehanizam stvara komunikacijski akt i da on utiče na psihofiziologiju onih koji opažaju ponašanje. Ova pretpostavka je jedna od osnovnih i za transferni model koji predlaže psihoanaliza kao i za komunikacijski model sistemskog pristupa. Postoje istraživanja koja pokazuju kako neverbalno ponašanje pacijenata utiče na terapijski odnos. U njima
je jasno opisana uključenost telesnih fenomena u psihoterapiji (navedeno delo Bonneta i Milleta).

• Švedska naučnica, Prof.Kerstin Moberg je istraživala fiziološke aspekte dodira i naučno dokazala da se prilikom dodira luči hormon oxitocin koji ima povoljan i lekovit efekat na naš organizam u smislu relaksacije i izazivanja psiho fiziološke anti-stresne šeme koja omogućava interakcije, smirenost, lečenje i rast.

• Puno je uradjeno na etici dodira. Cilj je bio

– klijentova dobrobit i zaštita. Da se postavi sistem po kome će klijent dobiti mnogostruka pozitivna dejstva dodira a biti zaštićen
od bilo kakve zloupotrebe ili seksualnog iskorišćavanja. Posle ogromnog broja diskusija u stručnim krugovima, pogotovo sa najpoznatijim
psihoanalitičarima (da bi se ispravila greška u teoriji nastala zbog Frojdove nesposobnosti da zamisli topao neerotski dodir), niza vrlo interesantnih članaka i analiza (neke smo predstavljali na domaćim kongresima), postavljen je sistem pravila koja su celu problematiku podvela pod kontrolu. Oformljeni etički komiteti u svakom Udruženju TP, pored ostalog, vode računa o pravilnoj primeni postavljenih normi spolja i nivoa unutrašnje zrelosti. Na žalost, prostor nas ograničava da ovde prenesemo celi tekst etičkih principa dodira. Mogu samo da naglasim da je dobrobit i zaštita klijenta u prvom planu i da je napravljen seting za pravilno procesovanje dodira.

• Biološki pristupi: biološki modeli su konzistentni i podržavaju stav TP o jedinstvu tela i uma. Brojna istraživanja su pokazala da je psihopatologija znatno povezana sa fiziološkim i biohemijskim fenomenima (ona su podstakla razvoj psihijatrijske farmakoterapije). Brojna literatura na tu temu jasno pokazuje da od antitela do hormona, od hormona do neurologije, od neurologije do raspoloženja, od raspoloženja do ponašanja, od ponašanja do okoline, od komunikacije do percepcije i od percepcije nazad do biohemije postoji kompleksna mreža odnosa koji utiču na razvoj psihopatologije. Mnogo se psihoterapija razvilo iz saznanja da bi idealna terapija trebala da uključi i utiče na ceo taj ogromni sistem. Do danas, medjutim, nijedna od njih nije u stanju da svojim metodima upravlja celim sistemom. Svaka od njih je razvila metode za neke od krucijalnih aspekata nekolicine matrica unutar sistema sa nadom da će na taj način, dakle, posredno uticati na ceo sistem. TP pokusava da proširi domen uticanja uključivanjem ponašanja kao i uticajem ponašanja na:

a) fiziologiju
b) raspoloženje
c) svest
d) komunikacijske stavove.

• Modeli zdravlja: etički i praktično TP ne zastupa bilo koji od apsolutnih, idealnih kriterijuma zdravlja koji bi se smatrali indikatorom za završavanje psihoterapije. Cilj TP, u tom kontekstu, može da se opiše kao oslobadjanje od bola, neprijatnosti ili neuspešnih načina samoregulacije. Klijent je glavna determinanta uspešnog završetka terapije. To znači da se, uopšteno gledajući, konačna odluka bazira na klijentovim osećanjima o samome sebi i samoproceni o značajnom (tj. u meri koja može da se izrazi pragmatičkim konceptom “dosta dobrom”) poboljšanju svog stanja. Medjutim, ovaj subjektivni doživljaj često prati i osvešćivanje klijentove istorije i njenog uticaja, uravnoteženije prihvatanje te istorije i njenih glavnih protagonista, često i poboljšanje porodičnih odnosa, veće zadovoljstvo svojim poslom, povećano osećanje adekvatnosti, kompetencije i potencijala, dublji kontakt sa emocijama i unutrašnjim osećanjima, snažniji osecaj selfa i samopouzdanja. Terapeut takodje može da registruje da je klijent unapredio sliku o sebi, da mu je telesno držanje uspravnije, lakše i brže se opušta, adekvatnije savladjuje stres, adekvatno ispoljava emocije; klijent vrlo često izgleda zdravije, sa energizovanijim licem i kožom,
snažnijim i prirodnijim glasom i obično je aktivniji u iznalaženju zdravijeg životnog stila.

•Istorija telesne psihoterapije je ustvari istorija prve psihoterapije. Kako to sad, zapitaćemo se jer smo odgojeni sa mišlju da je psihoanaliza prva psihoterapija? Međutim, poslednjih godina 20. veka su se u naučnim krugovima u svetu vodile diskusije o temi prve
psihoterapije i na osnovu činjenica je dokazano da nije tačno to što smo učili, već da se radi o jednoj zaboravljenoj istoriji. Shvatanje o
značaju koje telo ima u psihoterapiji je starije čak i od psihoanalize. Početak Telesne Psihoterapije se vezuje za Pjera Žanea (Pierre Janet, 1859-1947), francuskog psihijatra i filozofa, koji je osnovao Psihološku analizu iz koje je izrasla Frojdova Psihoanaliza. Pre više
od 100 godina Žane je osnovao jednu vrstu analize psihološko telesnih procesa i Frojdova analiza je izrasla iz toga, ali pri tom odbacivši
telo kao nekontrolisano, a ostavivši samo verbalnu komponentu. Na početku svog rada se Frojd zainteresovao za obimne Žaneove studije o psihološkom automatizmu i histeriji, rađene na preko pet hiljada slučajeva, inspirisan njima, počeo je i sam da objavljuje neka nova zapažanja na iste teme pri čemu je samo promenio nazive Žaneovih termina. Tako je “psihološka analiza” postala “psihoanaliza”, Žaneov
“psihološki sistem” Frojd je prekrstio u “kompleks”, “restrikciju svesti” u “represiju”, “psihološku disocijaciju” u “katarzu” itd. Telesnu komponentu je izbacio kao nekontrolisanu, a ostavio je samo verbalno komuniciranje. Frojd je bio neka vrsta cenzora Žanea, a ostao
je zapamćen kao prvi.



• Žane je inspirisao i mnoge ključne koncepte u Individualnoj i Analitičkoj psihologiji što su i Adler i Jung eksplicitno potvrdili. Uz to je svojim konceptima integracije i sinteze, posebno u odnosu na razvoj kognitivnih funkcija iz senzorno-motorno-emocionalnih osnova, uticao i na shvatanja Piageta, a indirektno i na Psihologiju spektra svesti Kena Wilbera. Pošto je Žane bio prvi od psiholoških analitičara nove generacije koji se fokusirao na shvatanje značaja koji telo ima u psihoterapiji, može se bez preterivanja smatrati prvim telesnim psihoterapeutom i prethodnikom Wilhelma Reicha(1897-1957). Možemo smatrati da je telesna psihoterapija, na način na koji ju je praktikovao i shvatao Pjer Žane, starija od psihoanalize koja se razvila iz Žaneovog rada kao posebno usmerenje. Psihoanaliza
je kasnije napustila integrativni pristup time što je zanemarila telo i koncentrisala se primarno na verbalne komunikacije.

• Za razliku od kasnije sužene psihoanalize, prvobitna Žaneova psihološka analiza je primarno psihofizički proces koji podrazumeva integrativni pristup u kojem telo ima podjednaku vrednost i značaj. Nakon analize neophodna je sinteza fragmentiranih i disociranih stanja neurotičnog pacijenta upozoravao je Žane, što je isto zaboravljeno. Takođe se malo zna da je odmah posle Žanea, a paralelno sa psihooanalizom, Roberto Asiađoli razvio Psihosintezu. Zaboravljemo da sinteza mora biti ravnoteža analizi da bi se proces psihoterapije pravilno odvijao. Krajnje je vreme da se setimo ove zaboravljene istorije.

• Žane se bavio odnosom između disanja i emocionalnosti i, zajedno sa Charles Richetom (inspirisao je poznate Šarkoove
studije o histeriji), veoma detaljno je ispitao i prikazao disajne obrasce kod neuroza. Ukazao je na preterano grudno disanje sa malim
abdominalnim pokretima, kao i obrnutu disfunkciju - naglašeno abdominalno disanje sa neznatnom uključenošću toraksa; dalje, “antagonističko disanje” koje je, u stvari, kontrapulsirajuće - grudi i abdomen se ne pomeraju sinhrono. Opservirao je disanje klijenata u stanjima dubokog sna i došao do mnogih korisnih nalaza.

• Proučavajući protok telesnih fluida ukazao je na blisku povezanost između kongestiranih tkiva, poremećene cirkulacije, kardiovaskularne hipo/hiper funkcije, sledstvenog krvnog pritiska i emocionalne neravnoteže (vazo-motorna neuroza).

• Isto tako je ukazao na vezu između visceralnih senzacija i emocionalnosti i razvio čitavu gastro-intestinalnu teoriju neuroza u kojoj je zastupao povezanost između peristaltičkih funkcija u utrobi i ispoljenih emocionalnih stavova. Istraživao je kvalitete vizuelne i auditivne pažnje u odnosu na emocionalnu reaktivnost i ukazivao na značaj kontakta očima. Sem eksterocepcije (funkcionalni sistem pomoću kojeg se dobijaju informacije iz pet osnovnih čula) i interocepcije (informacije iz viscere) bitna je i propriocepcija koja nam obezbeđuje informacije iz mišića i na taj način mišićnu svest i osećaj ravnoteže (kinestetičko čulo). Propriocepcija je fundamentalna za formiranje naše telesne slike, “uzemljenost” u svetu, koordinaciju i organizaciju kretanja.

• Žane je koristio u tretmanu masažu i bavio se reedukacijom kretanja, pokreta sa ciljem da utiče na ono što je on nazvao “kontrakcijama” u muskulaturi. Naglašavao je da je masaža važan oblik neverbalnog komuniciranja sa klijentom i insistirao na načinu na koji će se ona primeniti. Terapeut, ističe on, treba da objasni funkciju telesnog tretmana dodirom, da smanji anksioznost i pokaže veliko poštovanje za svog pacijenta. Na početku dodirivaće odabranu oblast bez pokretanja ruku, lagano da bi tako “probudio” desenzitizovano tkivo i usmerio klijentovu pažnju na muskularne senzacije kojih ovaj nije bio svestan.

• Inače, Žaneov obiman rad je bio prilično zanemaren sve dok ga nisu ponovo “otkrili” savremeni istraživači post-traumatskog stresnog poremećaja koji su uočili krucijalni značaj njegovih uvida u toj oblasti. Pošto su sećanja na traumu kodirana u telu neophodno je shvatanje telesnih procesa. Mnogi savremeni tretmani klijenata sa traumatskim iskustvom fokusirani su na razrešavanje trauma uz pomoć oslobađanja blokiranih motoričkih potencijala. Jer, kako kaže Žane, da bi se zaboravila prošlost neophodno je promeniti ponašanje u sadašnjosti. Telo tu ima tu nezaobilaznu ulogu. Znači, možemo reći da je Žane bio prvi telesni psihoterapeut i rodonačelnik čitave plejade škola telesne psihoterapije.

• Naravno, mi ovde govorimo o modernoj istoriji psihoterapije. Ali, svakom ko se zadubi u izučavanje psihoterapije će uskoro biti jasno da se ona bazira na prastarim tradicijama, kako Istoka, tako i Zapada. Ali, pošto nad njima nemamo kontrolu, dobrim delom se pravimo da i ne postoje, ili naglasimo neke delove, a neke zanemarimo itd. U poglavljima koja slede ću na jedan zaobilazan
način ću pokušati da se približim ovoj problematici. Razmatranjem Žaneovih doprinosa u utemeljavanju telesne psihoterapije nikako se ne umanjuje značaj i mesto Wilhelma Reicha (1897-1957),koji je za mnoge, istovremeno, inspirator i protagonista, ali i neko zbog koga su odbacivali ovu granu psihoterapije.

• Međutim, danas, u stručnim krugovima sve više ljudi uviđa da je Rajh ostavio veličanstveno zaveštanje čovečanstvu za nastupajući milenijum. Njegov uticaj, iako do sada skrivan pod imenima onih koji su došli kasnije, je ogroman.Uticaj njegovih hrabrih uvida tek počinje da se manifestuje u raznim oblastima društvenih i medicinskih nauka. Uticaj Vilhelma Rajha možemo sagledati na dva
nivoa: širi - civilizacijski i uži - psihoterapeutski. Sve je očiglednije da je Rajh tok cele naše civilizacije usmerio u boljem pravcu u
smislu stvaranja manje represivnog društva, uvođenju principa samoregulacije, pojašnjavanju uloge seksualnosti, razjašnjenju straha od zadovoljstva (čija spoznaja nije još uvek sasvim zaživela u javnosti), zasnivanja ekološke svesti, inicijaciji velikih promena u vaspitanju dece
koje su vodile stvaranju humanijeg društva itd. Na polju psihoterapije njegov uticaj je u osmišljavanju prvih postavki tehnika psihoterapije,
analize karaktera, principa rada sa otporima, principa rada sa energijom, uvođenju neverbalnog kanala komunikacije. Njegove brilijantne inovacije su postale sastavni deo većine psihoterapija bez obzira da li se autorstvo spominje ili ne.

• Mogli bismo da kažemo da se njegova etiologija bazira na shvatanju toka životne energije, njenim blokadama i oživljavanjima. Rajh oseća da mora stalno da nas podseća da prihvatamo život i našu spontanost.Po njemu, osnovni uzrok bolesti leži u nama samima.
Pesnički rečeno, bolest je sveti gnev živog organizma (kome se svakodnevnom represijom izvitoperuje život).



• Dok je njegov rad o karakternoj analizi opšteprihvaćen, kasniji teorijsko-terapijski razvoj u kome je Reich uključio rad na telu, tzv. Karakteroanalitička vegetoterapija, definitivno je odbačen od strane psihoanalitičara. Zašto? Postoje indikacije da do odbacivanja nije došlo samo zbog razlika u poimanju ciljeva i načina kako će se oni dostići. Sve se to desilo u vrlo burnim vremenima naglog bujanja nacističke vlasti. Reich je tada objavio svoju čuvenu »Masovnu psihologiju fašizma« (1933.g.) kojom se vrlo otvoreno i direktno opredelio protiv svega onoga što se dešavalo na tadašnjoj socijalnoj sceni i postao persona non grata. Istovremeno je Nemačko psihoanalitičko društvo, koje je u svojim redovima imalo mnogo članova Jevreja, očajnički pokušavalo da opstane u nacističkom okruženju. Čini se kao da je isključivanje Reicha iz njihovih redova (1936.g.) bilo i time motivisano Isto tako se postavlja pitanje da li je teorija žemocionalne kugežž, seks-ekonomije i funkcije orgazma bila jedno hrabro ali suviše grubo bacanje istine u lice licemernom čovečanstvu sklonom tolikim tabuima, dogmama, normama i mehanizmima odbrane od stvarnosti? I od života?

•U svakom slučaju, Žaneov i Rajhov rad na holističkom pristupu čoveku je nastavljen i razgranao se u više interesantnih pravaca koji se zajedno nazivaju TELESNE PSIHOTERAPIJE. Želela bih da napomenem da se ponekad, usled neznanja, cela ova grupa psihoterapija usmerenih na telo popularno naziva bioenergetika. To je pogrešno, jer kao što ćemo
videti, to je samo jedna podvrsta, a zajednički prihvaćen naziv je Telesne psihoterapije. Širom sveta sam učila od trenera telesne psihoterapije kako u trening programu Charles Kelley-a, tako i na seminarima i workšopovima koje su vodili: Babette Rothschild, Myron
Sharaf, Eva Reich, Ron Kurtz, Albert Pesso, Stephano Sabetti, Renan Sercars, Andreas Wehowsky, Jack Lee Rosenberg, Anne Isaacs, Marten Aalberse, itd. Moj rad sa kolegama u Beogradu na mojim edukativnim kursevima su supervizirali treneri Telesne psihoterapije: Lara Amber 1977, David Boadella 1984, Marck Ludwig 1986, William and Lilian Davis 1987, Nelly Pasque 1988, Andrea Pitzal 1988, Marie Schils 1989, Joel Dweck 1990, Sylvia Amsz 1997, Courtenay Young 1997,98. I tako je polako počela da izrasta naša prva škola Telesne Psihoterapije koju sam nazvala TePsinteza. U njoj se pored obučavanja kolega po strogim međunarodnim standardima prakse, treninga i etike, bavimo i proučavanjem blaženstva.



• Treba istaći da su i drugi psihoanalitičari Bečke škole pored Rajha uticali na razvoj međusobnim uticajima bogate grupe telesnih psihoterapija. Joseph Breuer sa Frojdom razvija katartički metod (koji kasnije Frojd napušta da bi se posvetio analizi ego odbrana) koji utiče na Primal Therapy Arthura Janov-a i delimično Radix Charlsa Kelly-a. Sandor Ferenczi radi bio-analizu na način koji je bio drukčiji od Rajhovog i kome Rajh odaje priznanje. Dodir je za Ferenczija imao značenje korektivnog emocionalnog iskustva. Njegov pristup je pored uticaja na Rajha snažno delovao i na formiranje Bioenergetike i Somatske Ego Psihologije.

Alfred Adler sa svojim Telesnim dijalektom utiče na Stanley Keleman-a i njegove energetske studije u Somatic proces worku (rad na telesnom procesu).

Otto Rank sa svojom traumom rođenja snažno utiče na Boadelinu Biosynthesis i na Školu perinatalne psihologije.

K.G.Junga prizemljuju u telo Malcolm Brown sa svojom Organismic Psychotherapy i Jacob Stattman sa svojom Unitive Psychology.

Istovremeno,samo Rajhovo učenje se grana na više pravaca na koje utiču različita opšta usmerenja u psihologiji i psihoterapiji :

1. Psihoanalitička doktrina određuje: Medicinsku orgonomiju na čelu sa Bejkerom i Bioenergetiku Aleksandra Lovena kao i iz nje izvedenu Hakomi terapiju Rona Kurca, itd.

2. Humanistička psihologija utiče na : Radix Charlsa Kelly-a, Video Geštalt Barry Goodfield-a (setimo se da je Rajh vidno ì uticao i na samog Fritza Perls-a), Body-Scripts transakcionaliste ì Josepha Cassius-a, itd.

3. Transpersonalna (spiritualna) psihologija deluje na : Core Energetics (sržna energija) Jhona Pierrakosa, Body-mind Kena Dychtwald-a, Biosynthesis David Boadella-e, Diamond Approach Hamed Ali (Dijamantski pristup), Somatska meditacija Graf von Durkheim-a itd.

• Zbog toga nije ni čudo da se krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina ovog veka javlja pokušaj objedinjavanja ovih najrazličitijih škola koje rade sa telom i psihom a sve više i sa duhom. Prihvata se zajednički naziv: TELESNE PSIHOTERAPIJE. Svaka škola zadržava i nastavlja da razvija svoje specifičnosti, ali se formiraju opšti zajednički kriterijumi prakse i obuke. Direktan rad sa telom klijenata obavezuje telesne psihoterapeute na poštovanje veoma visokih etičkih standarda koji su detaljno definisani. Oni se odnose na principe ugovaranja terapije, poverljivosti svih informacija, obavezu terapeuta da bude energetski, emocionalno i kognitivno prisutan i centriran u terapijskom odnosu, da stalno procenjuje terapijski proces i svoj doprinos klijentovom blagostanju u odnosu na koga je dužan da bude iskren, da poštuje njegove fizičke, personalne, spiritualne, religiozne i političke granice, da ga ni na koji način ne eksploatiše (“princip moći”, “seksualni princip”) i da vodi računa o vanterapijskim odnosima koji direktno ili indirektno utiču na terapijske.

• V.Rajh, u svom radu, napušta jezik objašnjenja koji se bavi dijagnozama, analizama, kategorizacijom i klasifikacijom jer taj jezik potiče “iz glave” i obično služi kao odbrana protiv svesnosti o značaju tela. On se hvata u koštac sa energijom tela koristeći jezik istraživanja koji je otelotvoreni jezik, pomaže čoveku da se poveže sa svojim iskustvima i sa iskustvima drugih.

Terapija, uopšte, koristi tri jezička sistema ili dijaloga: jezik reči, jezik tela i, kao teći, dijalog između ta dva jezika. Psihoanalitičari, primarno, koriste jezik reči, rahijanski terapeuti ističu jezik tela. Telesni terapeuti moraju da razumeju dijalog između reči i telesnih ekspresija i usmere osobu da napusti jezik objašnjenja i nauči jezik istraživanja.

Etiologija većine problema klijenata je konstantna represija koja često započinje još u ranim danima, a obuhvata i seksualnu i fizičku i emocionalnu i psihološku represiju. Ona se manifestuje na telu u vidu psihosomatske memorije u višestrukim slojevima. Pošto ljudi nisu glave koje hodaju, već imaju i tela, ne možemo da ignorišemo telesne procese koji su fiziološka osnova mnogih tzv. duševnih poremećaja. Analiza, sama po sebi, teško (da li uopšte?) dopire do tih fizičkih i fizioloških represija na koži, mišićima i, čak dalje, do samih telesnih ćelija. Telesna psihoterapija, koja objedinjuje rad na telu i umu, može da bude vrlo efikasna u poništavanju ovih ustaljenih obuzdavanja i u oslobađanju tela i uma od represivnih efekata. Konačni cilj je osloboditi životnu energiju i usmeriti je u pravcu jasnoće, slobode, ljubavi, poštenja, empatskog poštovanja i radosti.

Jedan od zadataka telesne psihoterapije je da pomogne čoveku da dođe do svojih osećanja i da ih artikuliše, da se od otuđene karakterne strukture pomeri ka proživljenoj komunikaciji i kontaktu. Oslobađanje životne energije kroz telesni rad stvara visok energetski potencijal i kreira pulsaciju koja je preduslov produbljivanja odnosa sa drugim ljudima. Nije cilj da se eksplodira već da se pulsira, nije cilj act-out već act-in. Važno je da čovek nauči da kaže ono što misli i da misli ono što kaže; da oseća ono šta govori i da govori ono što oseća. Ako osoba govori jedno a njeno telo drugo, telesni terapeut postaje prevodilac između jezika reči i jezika tela, otvara dijalog između njih, integriše govor i osećanja, pokret i zvuk, ton glasa i ton mišića. Na taj način pomaže stvaranju kvalitetnije komunikacije između glave i trupa i energija može lako da se kreće u oba pravca - od glave ka trupu, od trupa ka glavi. Tako se uspostavlja vertikalno spajanje, tj. celovitost jedne osobe.

• U susretu dve osobe dolazi do horizontalnog spajanja: reč na reč, telo na telo, srce na srce. Taj prenos energije između dve osobe je ukršten. Prvo se uspostavlja vertikalno a zatim horizontalno spajanje. To predstavlja energetski most između dva čoveka, sa dve strane: ja ka tebi, ti ka meni. Kada je taj most dobro uspostavljen govorimo o istinskom slaganju dve osobe. Energija teče slobodno u dva pravca, kreira čistu komunikaciju, efektivnu radnu sposobnost, razmenu humanosti i rast koji donosi zadovoljstvo. Tada možemo govoriti o pravom transferu. Ako taj most nije dobro uspostavljen onda je komunikacija uznemirujuća, blokirana, zavodljiva i manipulativna, previše pasivna ili previše aktivna, u svakom slučaju nekvalitetna. Pravi rad na transferu je onda kada pomognemo sebi i drugima da se pomerimo sa destruktivnih obrazaca interakcije ka kreativnim obrascima.